ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.242

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIV  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2015. г.  БРОЈ 242

Христос се роди! Ваистину се роди!

Сабор Пресвете Богородице

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2014. ГОДИНЕ ИРИНЕЈ, по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (1. Тим 3, 16)

П

јануар / 2015 / svetigora

рослављамо, браћо и сестре, и ове године Господње дан Христовог Рождества, дан у који је Бог сишао на земљу, у који се Јединородни Син Божји оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве да би нас људе, смртне и пролазне, обдарио животом вечним. Божић је дан у који је Бог постао човек, да би људи постали богови по благодати; Божић је дан откривања вечне истине о Богу, човеку и свету; Божић је дан у који се сјединило Небо и Земља, у који је засијала свету вечна светлост богопознања; Божић је дан у који су се људи измирили са Богом и познали да су синови Божји – да су сви људи браћа и вечна сабраћа, призвана на узајамну љубав, мирење и праштање. Радосна вест о рођењу Сина Божјег благовести нам најпре двоједну истину: истину о Христу Богочовеку, истинитом Богу и истинитом Човеку, Сину човечјем, једноме и истоме Јединородном Сину Очевом чији је род неизразив и Који је истовремено из царскога рода Давидова. Тако, по богонадахнутим речима Светог Владике Жичког: на Њему се испуњавају обе заповести Божје: ко воли Њега, воли савршеног Бога; ко љуби Њега, љуби савршеног Човека, и у Њему исконску човечност, све људе и сва створења Божја. На Божић нам се јављају, откривају и дарују три основне светиње људског и свеукупног постојања: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детињства. Управо зато Црква, припремајући се за Христово Рождество, слави пред Божић: Детинце, Материце и Оце. Тако, у Христу као Детету младом, Богомладенцу, Предвечном Богу – како Му на Божић пева-

3

svetigora/ 2015 / јануар

4

мо – свако зачеће у утроби мајке и свако рођење задобија вечни смисао; свако новорођено дете постаје светиња. Исто тако је светиња и материнство, освештано богоматеринством Пресвете Богородице, јер утроба матере не рађа више децу за смрт и пролазност: свако рођење новог детета после Христовог рођења постаје рођење за вечност. Тако је тиме и земаљско очинство постало светиња, зато што су корени у небеском очинству Бога Оца, Христовог и нашег вечног Родитеља. Рождеством Христовим, дакле, јавља нам се и дарује величанствена и неизрецива Тајна небеске Заједнице Оца и Сина и Светога Духа, Јед-

савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. А пуноћу тог стварања и свеукупног дела Божјег управо представља Христово Рождество – дан у који се Бог очовечио да би се човек и творевина обожили. Зато је Црква Божја, као тело Христово, место и заједница остваривања те пуноће, место узрастања и усавршавања „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Породица је основна ћелија те и такве Цркве Божје, слика Божје тројичне љубави. Зато Апостол народâ Павле, кад говори о светињи брака, исту упоређује са љубављу којом је Христос заволео Цркву, приносећи и жртвујући Себе за њу, и завршава богонадахнутим речима: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (в. Еф 5, 25-32). Када људи поричу и заборављају Бога

нога Бога љубави у Тројици прослављенога. Њиме земни отац, мајка и дете постају огледало те надумне тајне, као Црква Божја и као породица – Црква у маломе. Јединство света и јединство људског рода, јединство и неуништиво заједништво утемељени су у јединству Божјем и вечној Заједници љубави Оца и Сина и Духа Светога. Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству, по мери Божјег савршенства, нарочито када се тиче разумних бића: „Будите ви, дакле, савршени, као што је

љубави, распада се породица као њено земно остварење и јављање – то јест, заједница мушког и женског као Света Тајна љубави и рађања за живот вечни. Што је мање вере у Бога, што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је све мање љубави у људским односима; све је мање истинске љубави у браку, породици, друштву – то све више међу људима и у људима царује лажна љубав и самољубље. Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује

јануар 2015 / број 242

из садржаја: Богословље 9 Поводом празника 13 Свештена историја 20 Разговор 44 Приказ 46 Хроника 53

Српска Православна Црква својој 3 духовној деци о Божићу 2014. године Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Прославимо Господа 7 од Дјеве рођенога Свештеномученик ЛУКА Вукмановић

Слово Божићне радости 14 Свештеник СЛОБОДАН – Бобан Јокић

Васпитање дјеце по Преподобном 23 Порфирију Кавсокаливиту ОЛИВЕРА Балабан

Манастир Св. архангела 30 Михаила на Михољској превлаци Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIV  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2015. г.  БРОЈ 242

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: архимандрит мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ славонски мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, протојереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах др Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Налагање бадњака испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

Христос се роди! Ваистину се роди!

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora/ 2015 / јануар

6

здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраХристово Рождество позива на повратак исконским мову храну, замењује их сурогатима љубави и хране. ралним вредностима, на уздржање, на целомудреност жиТакав човек постаје неспособан да схвати и прихва- вота младих, на светињу брака, подвиг, пост и молитву. ти вечну Истину, Којој певамо на Божић: Рождество У овом, дакле, нашем времену, у којем је све на продају Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу бо- – нарочито светиња љубави и смисла живота, Богомладегопознања; још мање може такав човек да схвати и нац Својим Рождеством позива све људе свих времена на прихвати речи Бога Који се јавио у телу: „Ја сам хлеб задобијање вечне божанске љубави, бесмртног здравља и живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба пуноће живота, у заједници Бога Оца и Сина и Духа Светога, живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, Једног Бога у Тројици слављенога. које ћу Ја дати за живот света“ (Јн 6, 51). И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестраНије ли наше доба поново кренуло путем смрти, ма на Косову и Метохији, и поручујемо им да остану и да путем замењивања истине Божје лажју, путем слу- живе са својим светињама. Молитвено се сећамо и нашег брата и саслужитеља, Аржења твари уместо Творцу? Заиста, човек је данас у опасности више него икада да замени Бога сатаном, хиепископа охридског и митрополита скопског Јована, који лажним божанством и лажним знањем, истинску у тамници неправедно издржава казну само зато што се љубав оним што Свети Јован Боговидац назива „по- определио за јединство Једине, Свете, Саборне и Апостолхот телесна, и похот очију и надменост живљења“ (1. ске Цркве. Такође се молитвено сећамо и свих оних који Јн 2, 16). А када год је човечанство у историји кретало било где у свету невино пате и страдају. тим путем, неминовно се налазило у предворју своМолимо се новорођеном Христу да у години која долаје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације. зи буде мање немира а више мира, мање мржње а више љуНаше слављење Божића, као слављење Бога бави, мање неслоге а више слоге, и призивамо благослов љубави и истинске човечје љубави, као и светиње Божји на вас, децо наша духовна, ма где да сте у свету, да у рађања за вечни живот, догађа се у времену чове- миру и љубави са Богом и људима прославите Божић, покове употребе али и злоупотребе Божјег давања и здрављајући једни друге радосним и древним поздравом: дарова. Та злоупотреба неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок Мир Божји – Христос се роди! је зла и многих болести, угрожава здравље како чоВаистину се роди! века тако и природе, и доводи до губљења смисла Благословена нова 2015. година! живота. Одбацивање и гажење древних хришћанских и свечовечанских моралних основа живота, и на њима грађеног истинског људског постојања и Дано у Патријаршији српској у Београду, достојанства, води поремећају саме наше природе о Божићу 2014. године. и живота.

besjeda

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Прославимо Господа

од Дјеве рођенога Мир Божији, Христос се роди! Сва земља нека се поклони Теби, нека поје Теби, нека пјева имену Твоме Вишњи! (Пс. 65, 4)

К

ада дође пуноћа времена посла Бог Сина свога Јединороднога да свако који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни. (уп. Јн. 3, 16 и Гал. 4, 4) Та велика и света тајна, неизрецива тајна, тајна Бога и тајна човјека, открила се и јавила у Витлејему, у витлејемској пећини, у јаслама, кроз лик повијеног Дјетета – предвјечнога Бога. Ту тајну ми исповједамо, ту тајну ми проповједамо; тој Личности, томе Сину Божијем Јединородном, и једино Њему, ми се клањамо и Њему служимо. Он је тај који нам је открио и тајну Бога Оца и Духа Светога и своју тајну; који нам је открио тајну овога свијета, који нам је открио тајну нас и свакога створења. Зато ми, сви

хришћански народи, ево већ двије хиљаде година, исповједамо једнога Бога Оца, Творца неба и земље, Сведржитеља, кроз кога је све постало и исповједамо Јединородног Сина Његовог, од Оца рођеног прије свих вјекова, јединосушног Оцу; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; који се, када је дошла пуноћа времена, оваплотио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и постао човјек; и који је страдао и погребен за нас, и који је васкрсао у трећи дан и вазнио се на небеса и Царству Његовом неће бити краја. У тој истини, у тој тајни, откривено је и јављено је да нам се дарује и открива Бог као вјечна љубав. Не Бог као саможивац који почива негдје на небесима,

јануар / 2015 / svetigora

7

svetigora/ 2015 / јануар

него Бог вјечна љубав, који у вјечности љуби свога Сина Јединороднога и Духа Светога, и Дух Свети који љуби Оца и Сина, и Јединородни Син који љуби Оца и Духа Светога. Вјечна божанска љубав која је изњедрила свијет и свако створење. Вјечна божанска љубав која се у својој пуноћи открила у овај велики и свети дан Христовога Рождества и која се освједочила и потврдила на најсавршенији начин кроз Његов живот и Његово богочовјечанско дјело: кроз Његово Богојављање, Преображење, кроз Његово Распеће и Његову Голготу и Његово Васкрсење. Голгота је мјера Његове љубави. Јер нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Голгота је открила и јавила Бога као љубав – љубав која не тражи своје, која се не горди, која је милокрвна, која се приноси и која се дарује – јер Он је тај који је жртвовао себе за живот свијета. Та Његова љубав је мјера и садржина и призив свега што постоји, што је постојало и што ће постојати. Бог као вјечна љубав је мјера и нас људи и онога што јесмо и онога што треба да будемо. Његова љубав је љубав саможртвена, љубав која не тражи своје, и само таква љубав је љубав достојна човјека и свакога створења. Као таква је јављена и нама, подарена и откривена на Божић. Она је нама призив: како и куда и којим путем да ходимо. Јер је речено да је Бог постао човјек да би човјек могао да постане Бог. А то је призив људскога бића: не да буде мало савршенији од онога што јесте, него да се испуни савршенством бескрајним, бесконачним Онога који га је створио. Он који је вјечна Љубав, Он је мјера људске љубави и људског живљења и људског усавршавања. Само када се та љубав божанска, Бог као вјечна љу-

8

бав, зацари у људским срцима и прожме људска бића и човјечанство – тек ће тада свијет и човјек и свеукупна творевина постићи онај, свим створеним бићима и свим створењима, Богом дани и зацртани циљ. У свјетлости те божанске љубави најотровнија болест која је затровала људе јесте саможивост и егоизам, што значи љубав једнога према себи самоме. То је оно што каже Ловћенски Тајновидац, „гледа мајмун себе у зрцало“. Савршенија је љубав у двоје, у троје… заснована на биолошкој сродности и на самој човјековој природи. Али, ни та љубав у својој суштини није пуна и савршена љубав; и она је склона саможивости, заљубљености у ствари и у бића око нас којима је кратак и пролазан дах. Она права, истинска љубав, чије сјеме је посијано у људском бићу, јесте управо ова љубав која нам се открила и јавила у Витлејему, у витлејемској пећини – љубав божанска као мјера нашега бића, нашега живљења, нашега раста, свеукупнога раста свијета и човјека. То је дакле љубав на коју смо позвани, на коју смо призвани и зато заиста – нека се поклони сва земља и нека поје пјесму Вишњем, Господу Богу нашем. Нека је благословен овај свети дан, када нам се открила та љубав божанска и када смо и ми открили да смо створени за вјечну и непролазну љубав, да смо створени за вјечни и непролазни живот. Јер та љубав даје вјечност, даје непролазност, даје бесмртност, даје вјечни и непролазни живот, оно што се језиком библијским назива Царство небеско. Зато, прославимо Господа од Дјеве рођенога и поклонимо Му се као што су Му се поклонили пастири у Витлејему, и запјевајмо пјесму анђелску и пастирску: Слава на висини Богу а на земљи мир, међу људима добра воља!

Мир Божији, Христос се роди! Бесједа изговорена на празник Рождества Христовог, на Светој литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. јануара 2014.

bogoslovqe

јеромонах АЛЕКСАНДАР Синјаков

Тајна Богооваплоћења

у византијском богослужењу В

у време христолошких расправа такви неохалкидонски богослови какви су били Леонтије Византијски, император Јустинијан, и посебно Максим Исповедник. Свети Максим несумњиво заузима важно место у византијској химнографији, њему православно богослужење дугује присуство израза својствених Ареопагитском корпусу. Халкидонски израз тајне Богооваплоћења – двојакост природе и јединственост ипостаси у Христу – јесте основна тема византијских христолошких химни. Стварност и пуноћа сваке од две природе су често изражени терминима позајмљени из дела Светог Григорија Богослова, написаних против Аполинарија Лаодикијског, или из његових беседа на велике празнике. У њима се ипак осећа одјек настојања „неохалкидонске“ христологије да укаже на одсуство противречности између учења о двојакости природе оваплоћеног Слова и наслеђа Светог Кирила Александријског (који је описао јединство богочовечности Христа, између осталог и изразом „једна оваплоћена природа Бога Слова“). У наставку, борба Светог Максима Исповедника против моноенергизма и монотелитизма и борба Светог Јована Дамаскина против иконобораца за реалност Богооваплоћења су такође нашли место у византијском богослужењу. У овом чланку доносимо неколико илустрација реченог, без претензија да њиме обухватимо све постојеће текстове. Посебан осврт у овом тексту на развој догматских израза и расправа које су се јављале у историји не би требало да утиче на читаоца у смислу да он пренебрегне посебну природу поменутих стихотворења. Она у ствари не представљају научне трактате, него изразе вере и благочешћа многих покољења хришћана, који преко њих преносе усхићење и благодарност за велику љубав Божију, која се пројавила у оваплоћењу, крсној смрти и васкрсењу Његовог Сина. Христос не представља предмет испитивања, него је Он Господ коме се клањамо, коме се обраћамо са благодарношћу и молитвом. У византијском богослужењу Христос је Спаситељ људског рода, Онај који је, као Бог и Саздатељ свега, подстакнут бесконачном добротом, постао човек, хотећи да васпостави првобитно јединство између Бога и човека, које је постојало између Прволика и Његовог лика. Поставши савршеним човеком, предвечно Слово је васпоставило лик Божији у човеку, победило смрт својом Крсном смрћу и својим Васкрсењем је отворило пут ка васкрсењу из мртвих сваком телу. Христос – једна од личности Божанствене Тројице – из љубави према творевини постаје један од нас, човек. Ова тајна Божије љубави –човекољубље или филантропија како се она назива на грчком језику богослужења – управо се и налази у средишту византијске химнографије и православне христологије у целости.

јануар / 2015 / svetigora

изантијски богослужбени текстови који се користе у Православној Цркви представљају истинску ризницу за онога ко се бави историјом христологије. Они као да најбоље исказују тајну Богооваплоћења, одражавајући притом различите богословске расправе које су се одвијале у Цркви током првих хиљаду година. Византијска химнографија се дотиче христолошких тема у различитим околностима. Пре свега у божићно-богојављенском кругу богослужења, утемељеном на тајни сједињења божанске и човечанске природе у Христу и тајни девственог материнства Пресвете Богородице. Даље, у богослужењима Страсне седмице и Пасхе, као и у васкршњим богослужењима, којa – у сагласности са представом о communicatio idiomatum (размени својстава између две природе једног Господа) – говоре о страдањима Бога и обожењу човека. Православна христологија је предивно изражена и у стихирама посвећеним Божијој Мајци, Богородичнима Октоиха (зборника богослужбених текстова за сваки дан у седмици, расподељених на осам гласова), као и триода Великог поста и Пасхалног периода. Богородични васкршњих вечерњи се чак називају „догматици“, будући да предају учење о Богооваплоћењу; у њима се нарочито јако осећа одјек христолошких расправа. У овом чланку ћемо размотрити три карактеристичне црте византијске химнографије: утицај Светог Григорија Богослова, важност одлука Халкидонског сабора из 451. године и наслеђе неохалкидонске синтезе. Уосталом, ови су моменти важни и за византијску христологију у целости, а не само за њен богослужбени израз. Одабрали смо ове три тачке стога што нам се оне чине константама својственим најважнијим и најсвечанијим богослужбеним текстовима са христолошким садржајем, независно од времена њиховог настанка или аутора, што не искључује присуство и других одлика. Свети Григорије Богослов није једини отац Цркве који је надахнуо византијске химнографе, али је он свакако најчешће цитиран у њиховим делима. Оно што истакнути јелиниста Лувенског универзитета, J. Noret, говори о византијској црквеној литератури у целости, може да се примени посебно на грчку химнографију. Радећи на издавању дела Отаца Цркве за престижну колекцију Corpus Christianorum, он је дошао до закључка да је Свети Григорије Богослов најчешће цитиран аутор у Византији. Такав утицај може да се објасни следећим чињеницама: прво, великом популарношћу празничних (Беседе 38-41) и богословских (Беседе 27-31) беседа Светог Григорија, и друго тиме што је Назијанзин (како се често назива Свети Григорије Богослов у историјским текстовима и у научним круговима, по граду Назијанзу, где је он започео своје црквено служење и где је његов отац био епископ) један од првих црквених аутора који је увео у употребу молитву која је упућена непосредно Христу. Може да се дода и то да Богослов (како Светог Григорија називају од почетка V века) од времена Халкидонског сабора постаје један од ауторитета коме су се најчешће обраћали за мишљење

9

svetigora/ 2015 / јануар

I. Утицај Светог Григорија Богослова

10

Још један израз Светог Григорија, узет из богословНајсвечанији део две најважније службе богослужбе- ске Беседе 29, ушао је у ред важних текстова византијног круга, божићне и пасхалне – који се састоји из осам ског богослужења: „Мада је остао оно што је био, Он је песама канона јутарње – почиње цитатима из дела Све- примио и оно што није био“. Ове речи се често цитирају тог Григорија Богослова. Већ сама та чињеница показује у у божићним богослужењима, на пример у првој стихикојој мери је стваралаштво светитеља привлачило визан- ри на „Господи возвах“ вечерње службе Божића. Осим тијске химнографе и утицало на њих. тога овај цитат се среће и код Теодорита Кирског, ЛеонКанон јутарње службе Божића почиње следећим ре- тија Јерусалимског, као и код противника Халкидонског чима: Христос раждајетсја, славите; Христос с небес, сабора Севера Антиохијског. срјашчите; Христос на земљи, возноситесја. Појте ГоКанон јутарње службе на Пасху такође почиње навосподеви всја земља (Пс 95, 1) и веселијем воспојте љу- ђењем Светог Григорија: Воскресенија ден, просвједије, јако прослависја (ирмос прве песме). тимсја људије, Пасха, Господња Пасха... (ирмос прве То је буквални цитат (ако се изузму последње речи) песме). Прве речи овог ирмоса су позајмљене из Беседе почетка Беседе 38, „На Богојављење“ Григорија Богосло- 1 (На Пасху и о оклевању), која почиње овако: „Васкрсења је ва. Ова беседа, изговорена на Божић–Богојављење спа- дан, благопријатни почетак, просветлимо се Празником да у четири празничне беседе и један другога загрлимо. Рецимо: Светог Григорија (38-41), које су Браћо! И онима који нас мрзе (Ис Византијски богослужбени касније веома коришћене у ви66, 5); не само онима који из љубатекстови који се користе у зантијском богословљу и хиви нешто учинише или претрпемнографији. Њихова популарше. Опростимо све Васкрсењем.“ Православној Цркви предстаност се објашњава делимично Она је надахнула још једну познављају истинску ризницу за тиме што су читане у црквама ту песму пасхалног богослужења, онога ко се бави историјом хрии посебно у манастирима на јупоследњи део пасхалних стихистологије. Они као да најбоље тарњој служби. Од ове четири ра (на Слава): Воскресенија ден, беседе посебно се издвајала Беисказују тајну Богооваплоћења, и просветимсја торжеством, и седа на Богојављење: на њу се друг друга обимем. Рцем, браодражавајући притом разлипозивао највећи број учесника тије, и ненавидјашчим нас, чите богословске расправе које христолошких расправа. Други простим всја воскресенијем, су се одвијале у Цркви током пример коришћења ове беседе и тако возопијим: Христос вопрвих хиљаду година. У овом у православном божићном боскресе из мертвих… гослужењу је сјајни део из њеУказаћемо сада на догматик тексту јеромонах Александар ног другог одељка: осмог гласа: Цар небесниј за Синјаков, ректор Париске пра„Бестелесни се оваплоћачеловекољубије на земљи јавославне семинарије и доктор ва, Реч (Логос) добија дебљину висја, с человјеки поживе: од филологије Париског универзи(тела), Невидљиви бива виђен, Дјеви бо чистија плот пријемиј Недодирљиви постаје опипљив, и из Неја прошедиј с воспритета, разматра три каракВанвремени добија почетак (у јатијем; једин јест Син, сугуб теристичне црте византијске времену), Син Божији – Син Чојестеством, но не Ипостасију. химнографије: утицај Светог вечији постаје“. Ове речи наТјемже совершена Того Бога и Григорија Богослова, важност лазимо у вечерњој служби 26. совершена Человјека воистину децембра: Како изреку велипроповједајушче, исповједудогматских дефиниција Халкикоје тајинство? Бесплотниј јем Христа Бога нашего. Израз донског сабора из 451. и наслеђе воплошаетсја, Слово одебе„из Неја прошедиј с воспријатијем“ неохалкидонске синтезе. љевајет, Невидимиј видитсја, (ἐκ Παρθένου γὰρ ἁγνῆς, σάρκα и Неосјазајемиј осјазајетсја, προσλαβόμενος καὶ ἐκ ταύτης и безначалниј начинајетсја. Син Божиј Син человјеч προελθὼν μετὰ τῆς προσλήψεως) слободан је навод из бивајет. Песмописац није изнашао бољи начин да опева 38 Беседе: „...Онај који је произашао јесте Бог са примљенеизрециву тајну Оваплоћења Слова од речи Светог Гри- ним (телом) – један из двоје супротних…“ (προελθών δέ горија Богослова.

Qεὸς μετὰ τῆς προσλήψεως, ἒν ἐκ δύο τῶν ἐναντίων). „СуБеседа 38 је такође позната по томе што Свети Григо- губ јестеством, но не Ипостасију“ је несумњиво преурије у њој назива Христа „сугубим“ (διπλοũς), односно зето из Посланице 101, једног од три најпознатија хридвојаким, будући је у Њему савршена божанска природа столошка писма Светог Григорија у којем, предлажући сједињена са савршеном човечанском природом. Овај инверзију тројичних појмова у христологији, он утврђупридев, који се употребљава и у другим делима Богосло- је да су у Христу две природе – „Божанствена и људска“. ва, имао је велики успех у халкидонској христологији; он Христос, каже он, јесте ἄλλο καί ἄλλο а не ἄλλος καί ἄλλος се среће у великом броју богослужбених химни, као на („друго и друго, а не други и други“), супротно од онога пример у првој песми канона на повечерју шестог гласа како јесте Света Тројица, једна по природи, а тројична и на јутарњој 27. децембра, када се празнује Свети прво- по ипостасима. мученик и архиђакон Стефан (сједален после другог стиНа крају, сагледавајући шире, неопходно је истахословља), као и у васкршњем богородичном догматику ћи допринос Светог Григорија у распростирању молиосмог гласа. тве која је упућена непосредно Христу. Најстарије хри-

шћанске молитве се обраћају Оцу „именом Сина и Светог Духа“, као што говори Јустин Философ. Митрополит Иларион (Алфејев) указује на одсуство помена о молитви упућеној Христу у „153 поглавља о молитви“ Евагрија Понтијског и сматра да овај вид молитве није био распрострањен крајем IV века. Све молитве Евхаристије тог времена, као уосталом и данас, обраћају се Оцу. Једина литургија у којој се обраћа Христу, служи се у Коптској цркви, а она се приписује Григорију Богослову. Дела Светог Григорија, посебно његове песме, садрже мноштво молитава упућених Христу. Онe су без сумње надахнуле византијске песмописце.

II. Халкидонски сабор из 451.

Једна врста химни православног васкршњег богослужења је у целости посвећена оваплоћењу Слова Божијег. То су догматици – осам стихира према осам гласова седмичног богослужења, које се певају по свршетку стихира на „Господи возвах“ на васкршњој вечерњи (понављају се у петак увече). Ове стихире догматског садржаја величају божанствено материнство Дјеве Марије. Оне садрже основне изразе православне христологије и главне месијанске праобразе Старог Завета. Предање их приписује Светом Јовану Дамаскину. Сви догматици тачно следују учењу Халкидонског сабора о две природе и једној ипостаси, подвлачећи божанско материнство Дјеве и називајући је Богородицом, не бојећи се да користе и неке образе (слике) антиохијске христологије, особито оне које су биле блиске Теодориту Кирском. Тако, догматик првог гласа представља Дјеву Марију као „храм Божества“, догматик трећег гласа подвлачи неизмењиви карактер Христовог рођења по телу, што подсећа на основну тему дијалога овог кирског епископа, рехабилитованог на сабору 451. године. Всемирнују славу, од человјек прозјабшују и Владику родшују, небеснују двер, воспојим Марију Дјеву, бесплотних пјесан и вјерних удо-

бреније. Сија бо јависја небо и храм Божества; Сија прегражденије вражди разрушивши, мир веде и Царствије отверзе: Сију убо имушче вјери утверждение, Поборника имами из Њеја родшагосја Господа… (Догматик првог гласа). Слика „храм Божества“, који се у време Халкидонског сабора употребљавао за самог Господа Христа од стране источних богослова као што су били Теодорит Кирски и Ива Едески, употребљавао је већ Ориген. Григорије Богослов је био уздржан у примени израза „храм Божества“ који би се односио на Господа; он је настојао да разматра „две природе као једног Бога“. Стога је још занимљивије што је византијска химнографија сачувала слику „храм Божества“, али га примењује не само у односу на Христа него и на Богородицу. Византијски песмописци су усвојили поуку константинопољских богослова из почетка VI века, који су настојали да представе Халкидонски сабор као синтезу учења Кирила Александријског и онога што је било исправно и добро у антиохијској христологији. У догматицима се подвлачи очување својстава обе природе Христове – омиљена тема папе Лава Великог и отаца Четвртог васељенског сабора. Догматик трећег гласа нарочито изражајно предаје настојање да се очува наслеђе халкидонског вероисповедања: Како не дивимсја Богомужному рождеству Твоему, Пречестнаја? Искушенија бо мужескаго не приемши, Всенепорочнаја, родила јеси без оца Сина плотију, прежде вјек од Оца рожденаго без матере, никакоже претерпјевшаго измјененија, или смјешенија, или разделенија, но обоју сушчеству својство цело сохраншаго. Тјемже, Мати Дјево Владичице, Того моли спастисја душам православно Богородицу исповједајушчим Тја. Не постоји лепши израз у кратком облику вероисповедања Халкидонског сабора и смиренији одјек христолошких расправа с почетка V века.

III. Поука „неохалкидонске“ христологије

Прихватање Халкидонског сабора, који је одобрио христолошки израз папе Лава Великог, није ишло лако. Током више стотина година три христолошкe формуле су на драстичан начин делиле хришћане: док су једни исповедали „две природе у једној ипо-

јануар / 2015 / svetigora

11

svetigora/ 2015 / јануар

стаси“, следујући Светом Лаву и Халкидонском сабору, други су се придржавали старијег израза „две природе из две ипостаси“, и на крају, трећи су признавали само израз Кирила Александријског „једна оваплоћена природа Бога Слова“. У првој половини VI века неохалкидонски богослови су настојали да покажу да се не треба ограничавати на речи и изразе, него да у њима треба потражити дубљи смисао, односно да ови изрази нису толико противречни као што то може да изгледа. Неохалкидонски писци су хтели да измире подељене хришћане са наслеђем Халкидонског сабора, за кога су сматрали да је у потпуној сагласности са учењем Кирила Александријског. Ови напори за измирење, прихватање и чак популаризацију Четвртог васељенског (Халкидонског) сабора из 451. године, били су изражени не толико у проповедима и писаним богословским трактатима, колико у богослужењу. Прихватање Халкидонског сабора је оставило печат на молитву Православне Цркве. Византијско богослужење је сјајан сведок овог процеса. Једна од најзначајнијих песми православног богослужења се приписује императору Јустинијану, чије богословско стваралаштво представља саму срж неохалкидонске синтезе. Реч је о песми „Јединородни Сине“ која се пева на Божанственој литургији: Јединородни Сине и Слове Божији, бесмертен Сиј и изволивиј спасенија нашего ради воплотитисја од Свјатија Богородици и Приснодјеви Марији, непреложно вочеловечивисја, распнисја же Христе

12

Боже, смертију смерт поправиј, Једин сиј Свјатија Тројици, спрослављајеми Оцу и Свјатому Духу, спаси нас. Овде је израз „Једин сиј Свјатија Тројици“ („Један од Свете Тројице“) употребљен у својству субјекта страдања и смрти, што је на почетку VI века било узрок поновних расправа у халкидонским круговима Рима и Константинопоља. Овакав „теопасхијски“ (Qέος – Бог, πάσχειν – страдати) начин изражавања, који приписује Самом Богу Слову оно што се stricto sensu односи на људску природу коју је Он примио, силом узајамног прожимања двеју природа у једној ипостаси, требао је да покаже противницима Халкидонског сабора да двојност природе у Христу не противречи Његовом јединству као личности. Израз „пострадао је један од Тројице“, из „Томоса Јерменима“ Прокла Константинопољског, изазвао је у VI веку спорове (на иницијативу нарочито „скитских“ монаха), међутим – иако не једанпут осуђен – на крају крајева је примљен како у Риму тако и на Истоку. Од тада је „теопасхитјски“ речник био у потпуности усвојен од стране византијске химнографије, која се не колеба да говори о смрти и страдању Бога, посебно у богослужењима Страсне седмице и Пасхе. Тако на Велики петак: Солнце померче, не терпја зрети Бога досаждајема, Јегоже трепешчут всјачеккаја (антифон 10). Или још: Велије чудо, јако Создатељ мира в руки безаконих предајетсја, и на древо возвишаејтсја Человјекољубец, да јаже во аде узники свободит, зовушчија: Долготерпјељиве Господи, слава Тебје (стихира на вечерњој Великог петка). У истим стихирама се каже: На древје видјашчи висима, Христе, Тебје всјех Зиждитеља и Бога, бесемено Рождшаја Тја вопијаше горко: Сине мој, где доброта зајде зрака Твојего? Не терпљу зрети Тја неправедно распинајема. Потшчисја убо, востани… И: Днес Владика твари предстојит Пилату, и Кресту предајетсја Зиждитељ всјех.

Закључак

Византијско богослужење говори о Христу кроз многовековни опит молитве и тражења начина да се на најбољи начин изрази парадокс „узајамног прожимања“ божанске и човечанске природе у једном Господу. Византијска химнографија је запечатила развој христолошког догмата, од апостолског времена до победе над иконоборством, укључујући вероисповедање Халкидонског сабора и настојања неохалкидонаца да се помире супротстављене стране. Тајна рађања без оца од Дјеве, Онога који је рођен пре свих векова од Оца без матере се помиње на сваком важном богослужењу Православне Цркве у невеликим химнама названим богородични или, када представљају плач Марије при крсту Њеног Сина, крстобогородични. Они показују колико је лик Христа нераздвојан од лика Његове Мајке, што је изражено на најдревнијим и најпоштованијим иконама које представљају Спаситеља на рукама Марије. Богородица је Она благодарећи којој је постало могуће васпостављање јединства између Бога и човека посредством оваплоћеног Предвечног Слова. Она је испуњење пророчанства и главни сведок љубави Бога према људима, Његовог човекољубља, које је изобилно опевано у византијском богослужењу, због тога да ми не бисмо заборавили да милосрђе Творца према Његовом створењу нема краја. Изворник: http://www.bogoslov.ru Са руског: сестринство манастира Бања код Рисна1

povodom praznika

протојереј ЏОН Брек

Жртва љубави

Т

њен Син рођен да умре. Да она рађа жртвено Јагње. Она зна да ће то Дете, подарено њој, бити дато и свету на дар. И увиђа да ће тај дар донети страдање, како њено тако и Његово. Иако још увек не може да види себе како стоји у подножју Крста, она већ интуитивно предосећа оно што ће јој Свети старац Симеон објавити за неколико дана: „А и теби самој пробошће мач душу“. Упркос атмосфери трагедије која се надвила над сценом, икона указује на нешто што надилази мрак и смрт. У ту црну рупу спушта се блистави зрак светлости и слика голуба, символишући присуство Духа Светога. Изнад је рука Очева, извор свега живота, како људског тако и божанског. А на олтару, Младенац Христос. Тамо, у сиромаштву и бедним јаслама, појављују се три личности Свете Тројице. Као и у сценама Христовог крштења и преображења, Бог је присутан и јавља се. Исус из Назарета, вечни Син Божији, рођен је у најскромнијим условима који се могу замислити, на начин који је изазвао сумњичавост и непријатељство код једног броја његових савременика, па чак и чланова Његове породице. Рођен је у условима нашег свакодневног живота: наше рутине, нашег стреса, наше нервозе, наше смртности. Ипак долази као жртвени дар Очеве љубави. Један ме је дечак једном питао, зашто је Бог послао свог Сина Исуса да умре а није дошао Он сâм. Показао сам му божићну икону и покушао да му објасним оно што се тешко може описати речима, а изгледа ипак истинитије него већина ствари. Рекао сам му да би сваки отац радије умро него жртвовао своје дете. Када је Отац принео свога Сина за живот света, понудио нам најузвишенији дар своје љубави. Исусовом смрћу, Мајка Господња спознала је бесконачну тугу и жалост. Као и Отац Његов, ништа мање. Протојереј Џон Брек је професор Новог Завета и Етике на Богословији Светог Владимира и професор Библијског тумачења и Етике на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, Француској. Изворник: http://oca.org/reflections/fr.-john-breck/a-sacrifice-of-love Превод: Милена Тејлор

јануар / 2015 / svetigora

ајна Христовог рођења пре свега представља пасхално тајинство. У нашем православном предању, Пасха се односи пре свега на Васкрс, празник Христовог васкрсења из мртвих. А ипак, односи се на сваку слику жртве која се открила током Исусовог земаљског служења, од Његовог рођења, преко крштења и преображења до Његовог распећа. Свака фаза Његовог ходочашћа, из пећине и јасли у Витлејему до погреба у гробу праведног Јосифа, открива тајну Његовог позива: да буде жртва Очеве љубави, за наше спасење и спасење света Божијег. На божићној икони ова тајна се открива на нарочито дирљив начин. Предањска икона приказује Младенца Христа у средини, окруженог зидовима пећине у којој је рођен. Повијен је не у пелене једног новорођенчета, већ у погребно платно: покров за сахрану који наговештава Његов покој у другој пећини, другој црној рупи уклесаној у срце творевине, која следи после Његове смрти на крсту. Није положен у колевку, већ на жртвени олтар: место обредног клања које указује на тренутак када ће Он раширити руке на „дрвету“, осетити како клинци пробијају Његово тело, и изговорити последњи самртни вапај: „Оче, у руке Твоје предајем дух свој!“ Марија, одевена у црвену боју смрти и васкрсења, зури поред Детета у вечност, размишљајући о тајинству које ју је обузело. Она је, у ствари, централна личност, јер она је Мајка Божија, Света Дјева којом је вечни Син Божији постао човек. Због њеног пристанка, њеног прихватања страшног позива који јој је упућен, Бог је могао да преузме на себе „плот“, пуноћу пале људске природе. „Он је постао оно што смо ми“ са искључивом намером да отвори пут пред нама – пут светости, светиње и љубави – да бисмо ми постали „оно што је Он“. Да бисмо могли у потпуности делити славу и радост Његовог васкрслог живота. Све ово је могуће, јер је Дјева одговорила: „Да“. Зато што се потчинила најстрашнијем и најчудеснијем тајинству од свих – тајни „Оваплоћења“. Ипак израз њеног лица открива и другу страну њеног спремног прихватања анђелског позива. Њена судбина укључује не само чудесно зачеће под условима који ће је изложити исмевању и осуди. Укључује и страдање. Она осећа од почетка, каже нам икона, да је

13

besjeda

Свештеномученик ЛУКА Вукмановић

Слово Божићне радости Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!

svetigora/ 2015 / јануар

Д

14

Томе тихоме склоништу и пристаништу душа, анас је рођење Сина Божијег, чија нас је успомена окупила у овом светом храму, хор анђела је пропра- Христос и нас зове. Одазовимо се Христу и пођимо тио ту бескрајну радост дивном пјесмом. Пјесма исказу- за Њим. Одморимо уморне душе у Исусовој великој је пророчку објаву службе Христове. То је програм рада религиозној души. Дјелајмо склониште вјечно, неочекиваног Спаситеља свијета. То је позив човјеку, који пропадљиво на небесима. Нека нам дође помоћ Исује био изгубио мир. Из душа човјечијих био се иселио сова и даривање Светога Духа с висине. Данашњи мир. Распаљене таштим, пустим жељама гораху оне у па- празник свете успомене Христовог рођења нека нам клу егоизма и идолопоклонства. Земља је постала „уска буде символ и залога љубави према Исусу и према сфера безумног метежа“. Човјечанство не одаваше сла- ближњем. Амин.

7. јануар 1931. год. ву јединоме Богу на висинама, на земљи владаше ужасни крвави рат, а међу људима зла и наопака воља. Човјечанство је вапило за спасењем, и спасење је дошло у Преузето из: „Свештеномученик Лука Вукмановић – Сабрана дјела“, лицу новорођеног витлејемског Дјетета. Анђели објављуСветигора, 2002. ју ту вијест величанственим пјевањем. Скромни пастири витлејемски први су чули анђелску химну. Њиховим Христос није имао склониште чистим душама су прионутијелу. Али Он није био бескућле свете ријечи. Са радоник. Не. Он је имао склониште, шћу отишли су на поклоњење великом Младенцу. склониште духу, склониште Чудо и запрепашћење: које „сав страшни простор обСин Божији у биједној тјеузима“, склониште бескрајне скобитој пећини Витлељубави према човјечанству. јемској. Нијесу Њега увили у свилу и кадифу, нијесу Га љуљали у златној колијевци – та јасле су биле Његова колијевка, а оштра слама његови повоји. И Он, рођен у пећини, ни доцније не тражи златне кочије или сјајну пратњу. Штавише Он ни „главу своју уморну нема гдје да склони“. Не, али Он и не тражи склоништа тијелу, већ тражи „једино на потребу“ – склониште духу. Христос нам је овим дао узвишен примјер живота, показао нам и открио да материјално благо није сврха живота. Свијет, пак, није пошао стопама Христовим. Човјек се одрекао Христа. Изгубио је Христово обличје. Још је само задржао име Христово. Христови ученици постали су ученици савременог модернизма. Шта је савремени модернизам? То је празна ријеч без садржине. Човјек ратује против Христа, а свјетски модернизам против обиља благодати; против истине, против смисла живота, за празну ријеч без садржине. Како је сујетна наша трка за свјетским благом! Како је ништавна наша брига за добрим свјетским мишљењем! И с колико је жртвовања све то скопчано. Та ми и живот жртвујемо за свјетско благо. А свјетско благо лопови краду и црви подгризају. Руше нам склоништа тијелу. А ако немамо другог склоништа? Онда? Онда смо бескућници. Христос није имао склониште тијелу. Али Он није био бескућник. Не. Он је имао склониште, склониште духу, склониште које „сав страшни простор обузима“, склониште бескрајне љубави према човјечанству.

pri^a

Протојереј АЛЕКСАНДАР Авдјугин

С нами Бог,

разумјејте јазици!

Х

рам још није имао кров. Нијесу успјели прије хладног новембарског сјевероисточног вјетра да довезу шкриљац. Успјели би на вријеме да новац који је сакупљен из сва три села није отишао на рачун каменорезаца из далеког Закарпатја, који дан и ноћ нису силазили из шума да би успјели да прије хладноћа заврше свој рад. Када су завршили посао, добили су новац, и старешини села у џепу је остала само копјејка. Али најважнији проблем није му давао мира: пост се ближио крају, а крова нема, значи да ће Божић опет дочекати по колибама и кућама. Да ли да иде у епархију, да тражи свештеника? А гдје ће служити? Под отвореним небом? Питања су остајала без одговора. Старешина је ушао у храм. Лијево од олтара, право на голом зиду од цигала висила је икона Христовог рођења, пред њом на земљи стајао је стари сандук са великим лаким катанцем. Кључ дуго није могао да га откључа, али на крају је механизам кврцнуо и Филипович, како се презивао старешина, отворио је тешки поклопац. На његовој унутрашњој страни био је портрет посљедњег Цара-баћушке, биле су налијепљене двије траке неразрезаних керенки (новчаница) и велики плакат који је позивао на изборе у Врховни савјет. Сандук су испуњавале новогодишње и првомајске честитке послератних година. Филипович се прекрстио и помјерио у страну дебели прекривач. Испод прекривача лежале су црквене књиге, два крста, дискос са мало нагнутим путиром и неколико великих књига – све што је остало од разрушеног старог храма. Што су успјели да сачувају... Старешина је отворио стари, али очуван Псалтир који је био у кожном повезу, прекрстио се и почео да чита од уобичајеног дијела „Свети Боже, Свети крепки... Иако је било прохладно, у храму није било промаје – прозоре су успјели да притегну дебелом траком. Само су одозго падале још необликоване пахуље. Скоро завршивши катизму, Филипович је чуо позади шуштање. Окренуо се. На притвореним вратима стајао је високи човјек у кожној јакни, са истом таквом кожном капом. „Молиш ли се, дједице?“, упитао је странац.

„Молим се, а ти си одлучио да ми помогнеш читати псалме?“ – реаговао је Филипович – „Онда хајде удвоје, Бог ће боље чути.“ Гост се осмјехнуо. „Можемо и удвоје, али није баш пријатно читати некакву твоју књигу кад ти за врат капље...“ Старац је хтио да одговори, јер, ријечима се може много, али није свако спреман да се помоли или да помогне на било који начин, али је заћутао. Учинило му се да је негдје видио то лице. Добро је обучен, самоувјерен, али не личи на начелника. Начелници увијек журе, не читају псалме и дају савјете. Овај није био такав. Сигурно. „Реци, дједа, да ли ће зима бити хладна?“ „Нијесам ти ја гатара“ – Филипович је промрмљао, али је затим размисливши, додао – „По свему судећи, хладна. Мачка и миш заједно спавају, лишће је рано опало, а мршава стока не жели из штале да извири.“ Филипович је хтио још нешто да дода, да локални травар такође прориче хладну зиму, и баба Евдоха, сеоска пророчица (често је зову „вјештицом“) непрестано и досадно понавља да ће бити мраза каквог послије рата није било, али је заћутао. Хтио је да каже још нешто, али није казао. Док је Филипович смишљао како да правилно и лукаво објасни дошљаку да је неопходан прилог за храм, овај је пажљиво разгледао зидове. И тек што је старешина одлучио да крене са уводом, како је црква грађена и како је тешко било градити, непознати је запитао: „Дједице, да ли можете за неколико сати бити овдје?“ Старешина се изненадио тој молби, а затим се обрадовао – вјероватно ће ипак од овога разговора бити користи за храм. „Могу, што не бих могао. Живим ту близу.“ Док је Филипович враћао псалтир

svetigora/ 2015 / јануар

на мјесто и затварао ковчег, ауто које је било близу паркирано, заједно са странцем је отишло, али се одмах појавила свеприсутна Евдокија, „Евдоха“ како је ми зовемо. Главна особеност Евдокије била је причљивост, при чему је она увијек говорила независно од слушалаца. Њена образложења тицала су се свих и за све, ако је било неопходно сазнати било шта, зашто се нешто десило и какве ће бити посљедице у животу неког житеља, питали су Евдоху. Ако се нису бојали, наравно. Ствар је у томе што је та бака чувала у свом сјећању све догађаје који су се десили свакоме појединачно у селу, и догађаје који су се тицали свих заједно. Осим тога, она је била задужена за древна предања која јој је пренијела њена баба. У Евдокијиној колиби лежале су три дебеле свеске из олтара. Прва од њих била је исписана још старорежимским писмом, друга слична главној књизи, завршавала се са Њемцима 1942. године, а трећу је исписао сада њен живи аутор, то јест сама Ев-

16

докија. Практично је било немогуће прочитати било шта тамо. Евдокија, по свој прилици слабо писмена, писала је једино њој разумљивим квачицама и кукицама, што јој није сметало да брзо утврди када је никла прва ротква ‘53. и загрмио први гром ‘65. године. Евдоха је имала „колегу“ у сусједном селу, дједа Ивана, али се он отровао угљен моноксидом прије неколико година, и зато је као архив и референца за све сељаке остала само Евдокија. Само страшно је било обраћати јој се због тога што је баба одговарајући на питање, додавала још штошта, што ни сам о себи не знаш и чега не желиш да се сјетиш, а још и шта ће бити са тобом... Односи Филиповича и Евдокије били су веома сложени, јер се старешина ипак надао у Бога да ће сачувати своје угоднике, а ко зна коме се бабетина крстила и са ким је шапатом разговарала. „Здраво, Петро!“ – тако су звали старешину – обратила му се Евдокија, и не сачекавши одговора одмах је брбљајући додала: „Немој да стојиш као пањ, него припреми мјесто крај цркве.“ „Какво мјесто?“, није схватио Филипович. „За жељезо за кров.“ Евдокија се окренула и пошла мрмљајући себи у браду, а Филипович је кренуо да чисти остатке резаних дасака и плоча крај зидова цркве. Тек кад је све било очишћено, старешина је схватио да врши Евдохину наредбу. Подгријавајући чај, старешина је уз-

јануар / 2015 / svetigora

„Петре Филиповичу, уразумљујеш мога секредисао и непрестано понављао: „Каква напаст, Евдокија да командује. Искушење.“ тара?“, обратио се архијереј старешини. Филипович још није био испио чај кад је чуо тутњаву „О чему ви то, владико, свети“ – збунио се станеке чудне машине. У томе да је машина „страна“ није било решина – „тражио сам благослов, ја само молим...“ сумње. Од оних које су остале у колхозу који је постепено „Исправно тражите“ – закључио је епископ – „добићете свештеника. Ми ћемо то некако са влапропадао, с обзиром на такву буку, није могло бити ријечи. Старешина није погријешио, али његовом изненађењу стима ријешити. Путујте, спремајте се за празник.“ није било граница. На сјеверној страни цркве, тамо гдје је *** Филипович тек био очистио грађевински отпад, налазио се Божићна служба у новом храму почела је у два велики жути кран. Док је краниста са једним помоћником сата ноћу. Иако су се сеоски парохијани бојали да инсталирао ногаре дизалице, из уличице се помаљао још је- ће мало ко доћи тако касно (или рано), али стари дан велики камион са натовареним рударским лучним гре- обичај, који је био прекинут у зла времена, нису дама. хтјели да крше. „Овако су наши дједови служили“, Зашта ће ти лукови Филипович није питао. Све је схватио. тај аргумент је побиједио све страхове. И не само да је схватио, него се и сјетио... Сјетио се гдје је Ничега се нису бојали. Већ од пола ноћи црква видио тог странца, који му је прије три сата помогао читати је почела да се попуњава, а кад су запјевали на вепсалтир и замолио га да не иде. ликом повечерју „С нами Бог, разумјејте јазици...“ – Још није прошла ни недјеља откад је старешина ишао у храм је био пун. град главном рударском шефу, „генералу“ , како га мјештани Није било важно што још није било пода, што зову. Тражио је новац за кров, нису му да га дали, али су обе- су зидови били неглетовани, што су умјесто икоћали помоћ у нечему. У то „у нечему“ Филипович није вјеро- ностаса на жици биле закачене три репродукцивао и вратио се из града потпуно разочаран. И тамо на при- је папирних икона – у обновљеном храму који се јему код генералног директора он је и видио свог садашњег вратио у живот служена је служба Божија. Христа госта. Он је сједио за столом са начелником. рођенога су славили и радовали се почетку сопТрећега дана кров храма био је готов – умјесто дрве- ственог спасења. них рогова стојао је рударски лук, а шкриљац је замијениЗа престолом, обучен у бијеле одежде, узносио ла трака за транспорт која је одрадила свој рударски вијек. је молитве млади свештеник, који је стигао дан раОко цркве су се сјатили парохијани, помажући да се попуне није у тим истим блиставим одеждама. Дан прије доласка свештеника код Филиповипразнине, радујући се што је све вријеме док се кров дизао сунце провиривало и снијег није падао из бијелих облака. За ча храмајући је дошла Евдоха са паром ваљенки. ручак је дошепала и Евдокија, као и увијек сама са собом о Оставила је тај пар у горњој соби, прекрстила се нечему је расправљала. Обишла је око храма са својом шта- и као увијек категорички изјавила: „Петро, млади ком, завирила због нечега по угловима цркве, покуцала по поп мора на служби да обује ваљенке. Он ће доћи у градским ципелама.“ степеницама и пришла Филиповичу. Свештеник је заиста допутовао у кратком капу„Ти Петро немој да уврћеш, него иди у област да тражиш попа. Божић је за девет дана. Или ћемо опет као и раније ићи ту и јесењим дубоким ципелама. Тако да су Евдокијине ваљенке за дугу божићну службу у храму који у град на службу?“ Старешина који је већ у себи сасвим промијенио мишље- није имао гријања биле крајње умјесне. Послије службе, на брзину испивши врели чај, ње о Евдохи, ипак је хтио овдје да љутито протестује, да јој каже да не командује, али је заћутао. Заиста: имамо цркву, свештеник је са дјечицом и парохијанима кренуо да испечемо просфоре, имамо главне богослужбене књиге, по селу „да слави Христа“. Баке су плакале, кришом треба звати свештеника. су отирали старци сузе, зачуђујуће су посматрали *** ту радост они који су одрасли без храма... Архијерејски секретар дуго је објашњавао Филиповичу Испред мале Евдокијине куће, на крају села, пода је парохију потребно прво регистровати, па тек онда у њу ред капије стајала је сама Евдокија са иконом Хрипослати свештеника. Знао је старешина тај совјетски закон, ста у рукама која је била украшеном пешкиром. због чијег кршења је и сам некад страдао, али Божић је за Три пута су запјевали „Рождество твоје, Христе неколико дана и он не може да се потчини земним законима, Боже наш“ и ушли у кућу. а поготову законима неког начелника. За сто је их је позвао средњовјечни мушкарац у Филипович се прекрстио и одлучно упитао: „А како би, лијепом, скупом одијелу. Одакле тај гост нико није баћушка секретару, вама било да вам дјеца не оду на Божић? могао да схвати. Само је Филипович препознао непознатог. Он је прије двије седмице био дошао у Ви мудраце не пуштате Христу младенцу!“ „Какве мудраце?“, није одмах схватио главни епархијски храм и замолио га да се задржи кратко. Старешина је упитно погледао Евдокију, а она, свештеник. „Па, нас парохијане. Они су дарове припремили, и храм чистећи невидљиву прашину са дуге клупе крај празничног стола, једноставно је казала: подигли, и вертеп направили и хоће да се помоле...“ „Ето, мој праунук дошао на Божић...“ Секретару је од тих примјера постало непријатно и док је он тражио одговор, врата епархијске канцеларије су се отворила и ушао је насмијани епископ. Кабинет надлежног Са руског превела Марија Живковић архијереја налазио се иза танког зида и владика је чуо сав Извор: Правмир.ру разговор до појединости.

17

pri^a

РАДМИЛА Мишев

Невидљиви гост

svetigora/ 2015 / јануар

У

18

Бакине божићне приче

– Немам. једној собици на периферији града Феђа погледа поред кревета, у своје нове чизмице, а онда угледа живео је Феђа са оцем. Отац је био обућар и за Божић је израдио Феђи нове дечакове поцепане старе ципеле, кроз које су испадали прсти.

– Тата – прошапта он – јел’ могу да му дам моје нове чизмице? лепе чизмице. Феђа је највише од свега волео да уве- Види како су његове ципеле поцепане. Обућар не одговори одмах. Он је био сиромашан и с тешком муче, пре спавања, слуша очеве приче о Христовом животу. ком је направио те чизмице. Али син га је тако молећиво гледао да – Како је тужно што их нису примили у није могао да га одбије. гостионицу – уздахну Феђа. – Тата, ако би – Добро, дај му – рече отац. поново био Божић, али онај први, и ако би Феђа зграби чизме, али се сети да је хтео Исусу да их поклони Христос на наша врата закуцао, ми бисмо кад дође. га са радошћу примили, јел’ да? Ставили Ипак, дечак је промрзао и обућа му је поцепана. Исус је тако бисмо га у наш кревет, а ми можемо и на добар и неће се наљутити кад чује коме их је дао. Дечаку су чизме поду да спавамо. Је ли тако тата? биле тачне, брзо се загрејао у њима. Феђа му гурну – Наравно, сине мој!

– А онда бих му поклонио најлепше што у џеп парче хлеба. Дечак се имам. Моје нове чизмице. Дали бисмо му од срца захвали и крену нада једе топле каше са млеком. Шта мислиш поље. Прође још неколико тата, да ли би Он био задовољан? Цело вече Феђа је само о томе мислио. сати, али Христос не дође. Пред ручак Феђа угледа Ко зна, можда стварно Христос дође и у њихов собичак. Са тим мислима је заспао. на оном истом месту где је Одједном изнад узглавља зачу нечији глас. јутрос стајао дечак једног – Феђа! Сутра ћу доћи код тебе – рече старца. Ослањао се на штап тај глас. – Звао си Ме и ја увек долазим они- и изгледало је да ће се свама који ме зову. Али запамти, нећу ти рећи ког часа срушити. кад долазим нити како ћу изгледати. Зато – Да га позовемо да се буди пажљив, када прођем улицом не за- мало код нас одмори? – упита оца који је такође стаборави да Ми отвориш врата. Освануо је тмуран зимски дан. Била је јао крај прозора. Изађоше заједно на улинедеља. Кад се пробудио, Феђа се сетио свог сна. Хитро је скочио из постеље и на- цу, ухватише старца испод слонио лице на прозор. У уској уличици пазуха и полако, придржавајући га, уведоше у собу. није било никога. Нахранише га и напо– Зашто стојиш уз прозор, сине? – упита јише. Старац се осмехивао. га отац.

– Плашим се да не пропустим Исуса, та- После сат времена узе свој јанствено одговори дечак. штап и рече: Време је пролазило. Феђа се бринуо, – Бог вас благословио али ни за тренутак није посумњао. добри људи, зато што сте Одједном на улици виде Феђа дечака нахранили свога у Христу бедно одевног, у изношеној јакни, рукава брата. Господ ће наградити толико кратких да су му се промрзле руке вашу доброту – поздрави се виделе до лаката. На ногама је имао нека- са њима и изађе на улицу. Феђа је био веома срекве поцепане ципеле. Несрећни дечак је дрхтао од зиме. ћан. Видео је да старцу очи – Тата, могу ли да га позовем да се мало сијају као звезде и као да је код нас огреје? у соби постало некако весе– Позови га, позови – рече отац и убаци лије и светлије. повеће дрво у пећ. Брзо се врати прозору и Истрча Феђа на улицу и доведе дечака помисли: шта ако је Христос већ прошао? Погледа лево у топлу собу. Посади га поред пећи. и десно низ улицу. Почело – Ти немаш оца који те храни и који би је да се смркава. – Нема Га ти направио чизмице?

– горко уздахну Феђа. Знам

шта ћу... поставићу свећу у прозор, Он ће је видети и знаће да Га чекам. И баш кад је кренуо по свећу неко закуца на врата.

– То је Христос, сигурно! – радосно узвикну и потрча да отвори врата. На прагу је стајала нека сирота жена са дететом у наручју.

– Примите ме Христа ради, само да преноћим – молила је она.

–Тата, да их примимо! Нека легну у нашу постељу, а ми ћемо на под. Обућар је ћутао. Није био рад да пусти у своју постељу непознату жену. Али Феђа га је тако молећиво гледао и он попусти. Иза пећи распреми постељу за себе и Феђу, а жени и детету уступи кревет.

Пала је ноћ. Жена и детенце су тврдо заспали, само је Феђа поново био поред прозора и гледао у ноћ. Био је тужан што Христос није дошао. – Добри Христос воли децу. Зашто није дошао код мене, а обећао је? Мислећи о томе дечак наслони главу на руке и заспа. Одједном додирну га неко по рамену и он зачу онај исти глас од синоћ: – Феђа, данас сам три пута био код тебе. Три пута сте ме твој отац и ти примили. Први пут када си несретном дечаку дао твоје чизмице, други када сте нахранили убогог старца а трећи... ја сам још увек са вама. Зато што сте примили убогу сиротицу са дететом и дали им свој кревет. Запамти дете моје, када ви помажете слабом, немоћном, болесном, брату свом који је у невољи, ви помажете Мени. Ја страдалнике волим више него себе. Када бришеш сузе ономе који плаче, ти тешиш Мене. Тргну се Феђа. Био је испуњен радошћу, мислећи о томе како су он и отац данас три пута примили Христа, осмехну се и утону у дубок сан. Превела са руског Јагода Милета Преузето из књиге: Радмила Мишев, „Бакине божићне приче“ – антологија, ИИУ СПЦ, Светосавско звонце, Београд 2013.

јануар / 2015 / svetigora

19

sve[tena istorija протођакон ИГОР Балабан svetigora/ 2015 / јануар

20

Православна Црква Пољске Кратка историја

П

очеци Хришћанства у Пољској вежу се за IX стољеће у вријеме мисије Светих просветитеља и учитеља словенских Кирила и Методија. Средином X вијека у вријеме пољског кнеза Мјешка I наступа интензивнија христијанизација пољске земље. У то вријеме се оснива и епархија у Владимиру у Волињској области (територија којом је владао Свети равноапостолни кнез Владимир), која има мисионарски утицај на околне просторе. У XIII вијеку бивају основане и епархије на самој територији Пољске – у Холму и Перемишљу. Источно-православно Хришћанство је имало велики утицај на просторима данашње Пољске све до XIV вијека, када владари пољско-литванских земаља проглашавају римокатоличку вјеру за главну у њиховој земљи, па се православнима у то вријеме забрањује чак и обављање високих државних дужности. И поред свих притисака, највећи број становника данашње источне Пољске и западне Украјине и Бјелорусије чврсто се држао православне вјере. Склапањем Брест-литовске уније 1596. године (град Брест-Литовск

Мошти Св. мученика Гаврила у цркви Светог Николаја у Бјалистоку

У току септембра 2014. године у посјети сестринској Православној Цркви Пољске, а на позив Блажењејшег Митрополита варшавског и цијеле Пољске Саве, боравио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Овај кратки осврт на миленијумску историју Пољске Цркве возглављује репортажу која је поводом поменуте посјете у наставцима објављена у претходна два броја „Светигоре“, у којој нас је протођакон Игор Балабан већ упознао са најзначајнијим светињама ове Цркве, приближио нам њену страдалну историју и као Светитеље поникле из њеног окриља. је у данашњој Бјелорусији) долази још теже вријеме за православне, јер многи православни епископи и свештеници одводе за собом народ у унију. Током стољећа борбе са унијом, православни су се борили са неколико њених облика. У почетку су унијатима државним актима призната сва она права која су се до тада односила на православне, а у оквиру уније се вршила интензивна латинизиција. Касније, током XVII и XVIII вијека, долазило је и до отопљавања односа православних са државом, што је увијек било праћено и својеврсном повратку унијата Православљу, тако да су се римокатолици повремено жалили да се вјерност тамошњих унијата Римокатоличкој

цркви своди искључиво на формално признање папе као црквеног поглавара. Од XVII стољећа, до када су ови простори званично били под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, простор данашње Пољске улази у састав Кијевске Митрополије под јурисдикцијом Московске Патријаршије, гдје ће остати све до краја XVIII и почетка XIX вијека, када се, након припајања пољских територија царској Русији највећи број парохија припаја Епархији у Минску (данашња Бјелорусија). Убрзо се оснива Епархија у Варшави као викаријат Волињске епархије, а 1840. године Варшавска епархија постаје засебна. Холмски унијати се враћају Православљу 1875. године, када ова Епархија добија име Варшавско-холмска. Почетком XX стољећа Холм се одваја у засебну епархију. Након страдања и расељавања православног становништва у Првом свјетском рату, у обновљеној пољској држави опет наступају врло тешка времена за преостале православне, којих у том тренутку у Пољској има око четири милиона, подијељених у седам Епархија. Под притиском убрзане полонизације, Православље се гледа као увезена, туђинска вјера и двадесетих и тридесетих година долази до рушења или одузимања стотина и стотина (по неким изворима и близу хиљаду) православних храмова. Најпознатије је рушење Саборног храма Светог Александра Невског у Варшави, које је извршено у периоду од 1924. до 1926. године. Римокатолици у то вријеме захтијевају да им се врате храмови који су наводно припадали Римокатоличкој цркви (у ствари унијатима), а предати су православнима у вријеме управе царске Русије, заборављајући да су скоро сви ти храмови били изграђени управо као православни и да је унија насилно наметана. Због друштвено-политичких прилика у Совјетском Савезу, Московска Патријаршија више није могла да буде јак ослонац православнима и већ 1921. године дарује Цркви у Пољској „широку помјесну аутономију“. У то вријеме је у Пољској јак и покрет за потпуну црквену независност, па је тако већ и неколико епископа за стварање аутокефалне Цркве. У току тих превирања десио се и трагичан догађај – један архимандрит, бивши ректор Волињске богословије, који није био присталица аутокефалности Православне Цркве у Пољској, убија хицем из пиштоља тадашњег Митрополита варшавског Георгија, који је био највиђенији присталица аутокефалности. Васељенски Патријарх издаје крајем 1924. године томос о аутокефалности Православне Цркве у Пољској. Наредних година, већина помјесних Православ-

Саборни храм Свете Марије Магдалине у Варшави

Богослужбени календар

јануар / 2015 / svetigora

Пољска Православна Црква се у свом богослужбеном животу вратила на јулијански календар у јуну 2014. Наиме, одлуком о преласку на грегоријански календар из 1924. године било је предвиђено да парохије, уколико то желе, могу да наставе да користе јулијански календар. Донедавно је била таква ситуација да је у званичној употреби био грегоријански календар али се више од 95 одсто парохија руководило јулијанским календаром. И посљедњом одлуком је остављена могућност да локалне заједнице, у складу са специфичним потребама, наставе празновање по грегоријанском календару. Један мали број заједница је управо то и учинио.

21

Источно-православно Хришћанство је имало велики утицај на простору данашње Пољске све до XIV вијека, када владари пољско-литванских земаља проглашавају римокатоличку вјеру за главну у њиховој земљи.  У Пољској данас има око 250 православних парохија, преко 400 православних храмова, 11 манастира, преко 400 свештенослужитеља и преко пола милиона вјерника.

svetigora/ 2015 / јануар

них Цркава признаје ту аутокефалност, али не и Московска Патријаршија. И поред остварене аутокефалности насиље државе над имовином, свештенством и вјерницима Православне Цркве се наставља. Тако се 1938. године у Холму и Подлашју затвара, руши или одузима преко 300 храмова, а укупно хиљаду и по храмова и молитвених простора у којима је служило више од 200 свештеника бивају погођени овим новим насиљем. У току Другог свјетског рата њемачки окупатор дозвољава да се и на територији Пољске оснивају заједнице које припадају неканонским заједницама Украјинске и Бјелоруске Православне Цркве, у чијем оснивању учествује њемачка окупациона сила. Територије које је окупирала совјетска армија ушле су у састав Минске епархије. Послије Другог свјетског рата, Црква Пољске се обраћа Руској Православној Цркви за рјешавање њеног пуног признања у породици Православних Цркава и то питање

22

се затвара у јуну 1948, када ове двије помјесне Цркве потписују документ „Акт о поновном уједињењу Пољске православне цркве са Руском православном црквом и о давању аутокефалије“, којим се у потпуности признаје аутокефалност Православне Цркве у Пољској од стране Руске Православне Цркве. Већ следеће године се оснивају три епархије: Варшавска, Бјалисточко-Гдањска и Лођко-Вроцлавска. Након миграција људи са истока у центар земље, 1952. године се врши нова реорганизација епархија и настају: Варшавско-бјелска, Бјалисточко-гдањска, Лођко-познањска и Вроцлавско-шчећинска; 1983. и 1989. године се оснивају Перемишљско-новосандетска и Лублинско-холмска епархија. У Пољској, као комунистичкој земљи послије Другог свјетског рата, није било гоњења Цркве и вјере у тој мјери као у комунистичкој Југославији, али држава свакако није била наклоњена Цркви.

Православна Црква Пољске данас

Осим ових шест епархија у данашњој Православној Цркви Пољске дјелује и Православни ординаријат пољске војске којим руководи викарни епископ Његовог Блаженства Митрополита варшавског и цијеле Пољске г. Саве. Под њеном јурисдикцијом су и двије епархије у Бразилу – у Рио де Жанеиру и Ресифеу. Црква Пољске данас има укупно једанаест епископа: девет у Пољској (шест епархијских и три викарна) и два у Бразилу. У Пољској данас има око 250 православних парохија, преко 400 православних храмова, 11 манастира, преко 400 свештенослужитеља и преко пола милиона вјерника. Најпознатији манастири су: Ставропигијални мушки манастир Светог Онуфрија у Јаблечну, Супрасаљски Благовјештенски мушки манастир, Женски манастир Светих Марте и Марије на гори Грабарки, Женски манастир Рођења Пресвете Богородице у Звјерках. Високо духовно образовање се стиче у три установе: Православној духовној семинарији у Варшави, Хришћанској богословској академији у Варшави и на катедри за православно богословље на Универзитету у Бјалистоку. Поред тога у Пољској дјелује Иконографска школа, а такође и Школа појања и црквених диригената. На Варшавском универзитету основан је 1925. године и Православни богословски факултет, али он данас више не постоји. У Цркви Пољске дјелује Православни добротворни центар „Елеос“ којег је 1996. године основао митрополит Сава ради ефикасније помоћи потребитима. Осим тога, социјална дјелатност Цркве Пољске укључује и сестринства, старатељске домове, службе помоћи бескућницима. Такође, развијена је пракса оснивања братстава, која дјелују како на парохијском, тако и на нивоу читаве Цркве. Најзначајнија и најбројнија су: Братство православне омладине (основано 1980, усредсређено на рад с младима), Братство Светих Кирила и Методија (основано 1989, усмјерено на просвјетитељску дјелатност) и Братство Светог Николаја (основано 1995, бави се поклоничким и добротворним активностима). Храм Светог Александра Невског у Лођу, главном граду Лођског војводства, Пољска

Порфирију Кавсокаливиту као свештеници и као родитељи непрекидно се сретамо са изазовом васпитања дјеце. У нашем одрастању, и свештеничком и родитељском, дубоко смо замишљени и запитани над овом великом тајном, тајном васпитања дјеце. Васпитање је велика тајна, јер је свако дијете велика тајна. Извести дијете на прави пут, направити од њега човјека, хришћанина, данас свима нама представља велики изазов. То је оно што нам окупира пажњу од самог зачећа дјетета. Док дјеца одрастају, питамо се и преиспитујемо – да ли их правилно васпитавамо, да ли их на прави пут изводимо, да ли им ми пружамо добар примјер? Покушаћемо да пренесемо нека искуства и поуке које нам је по овим питањима оставио новопројављени светитељ Цркве Христове, старац Порфирије Кавсокаливит. Осврнућемо се на три главна „начина“ васпитања, које је у свакој прилици када је било ријечи о овој теми Светитељ истицао. То су љубав, светост и молитва.

Љубав и светост

Молитва

Када су старцу дошли жена и муж, да му изнесу своје проблеме приликом васпитања дјеце, он им је одговорио: „Све што сте рекли о дјетету мени, реци-

јануар / 2015 / svetigora

Старац Порфирије је често понављао да васпитање почиње још од тренутка зачећа дјетета. Чак и прије зачећа – у љубавној заједници супружника у којој ће се дијете зачети. Дакле, васпитавање дјеце почиње већ у утроби мајчиној, у којој ембрион (дијете) чује и осјећа, и живи. Оно чује и осјећа свијет око себе иако му ум још није развијен; гледа га мајчиним очима, разумијева њене покрете. Ако мајка осјећа тугу, бол, страх, узнемиреност, исто то осјећа и дијете. Ако мајка не жели дијете, ако га не воли, оно то осјећа и у његовој њежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Али ако су осјећања супротна, тј. ако мајка осјећа радост, мир а прије свега љубав, та се осјећања преносе на дијете. Ова осјећања, по старцу Порфирију, треба да постану и јесу темељ правог и истинског васпитања. Стога мајка треба много да „воли своје још нерођено чедо, да милује стомак, да чита псалме, да пјева тропаре, да живи светим животом“. Одлазак на службе Божије, а прије свега на Свету литургију, редовно причешћивање и учествовање у светотајинском животу Цркве, најбољи је темељ васпитања дјеце, јер је то и сам врхунац и главни смисао црквеног живота. Читање лијепе и корисне литературе, слушање квалитетне и садржајне музике, шетње природом, чињење добрих дјела и остали смислени и садржајни тренуци, надовезујући се на горе поменуто, доводе до светости коју осјећа дијете у мајчиној утроби. То је и њој самој на корист, али чинећи тако она се жртвује и за љубав дјетета зачетог у њој, да би то њено будуће дијете постало што светије и да би од самога почетка имало светост као основу живота.

Светост родитељског живота јесте најбољи васпитач дјетета и по његовом рођењу, наставља отац Порфирије. Јер што су родитељи светији и што је њихова међусобна љубав јача, то светост и љубав боље и темељније осјећају и имају дјеца. Ако нема светости и ако нема љубави између супружника, то ће се одразити на цијели каснији живот дјететов. Једном приликом Старцу је дошао у посјету млади брачни пар. Питали су га за дјецу која ће се родити и он им је рекао да ће, пошто се њих двоје међусобно не воле, дијете које ће се родити имати проблема, и да ће недостатак њихове међусобне љубави оно осјетити још у утроби. Ово предвиђање, нажалост, касније се у потпуности обистинило. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом дјецом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према дјеци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренијеће благодат на њихову дјецу. За рђаво понашање дјеце углавном су криви родитељи. Дјецу не спасавају ни савјети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на дјецу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове дјеце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је дјеци потребно. Све то чини да се дјеца осјећају безбједно и сигурно. Дјечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су дјеца озлијеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа пријети опасност да се свакога часа сруши. Када је Старцу дошла једна жена, и питала га шта да ради, како да васпитава своје дијете, он јој је кратко одговорио: „Буди ти света и онда ће та твоја светост да васпитава твоје дијете“.

Свештеник СЛОБОДАН – Бобан Јокић

И

porodica

Васпитање дјеце по Преподобном

23

svetigora/ 2015 / јануар

24

те Богу, клекните пред Богом и Његовом благодаћу трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Мои ваше ће се ријечи пренијети на дијете“. Значај мо- жете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође литве је огроман и веома битан, али данас је већи- касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узна нас, на жалост, на молитву заборавила. За дијете рок због којег дјеца појединих побожних родитеља, кад одрасе молимо само кад имамо неких проблема са њим, сту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче али ријетко онда кад мислимо да је дијете добро. у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак Можда бисмо пак требало да се још усрдније моли- који су на њих вршили добри родитељи. Тобоже побожни ромо Богу тада када нам се чини да је дијете добро – дитељи, ма колико да су се старали да од своје деце напрада Бог настави да га води, да постане прави човјек и ве добре хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим ријечима, истински хришћанин. Дешава се често да дјеца не прихватају роди- док су мала, дјеца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, сетељске ријечи. Некад пак родитељске ријечи дје- дамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резулца примају, али их потом заборављају. У оба случа- тат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе ја Старац савјетује молитву: „Клекните и затражите у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. благодат Божју како би ваше очинске ријечи пале на За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовреплодно тле и дале плода“. Оно што желимо за дјецу мено посматрајући добар примјер одраслих, радоваћемо се треба да тражимо молитвом. да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао дјеОве ријечи као да нас поражавају у нашој неуко- цу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. сти и неумијећу васпитавања дјеце. Некако, колико Живот дјеце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране рогод да мислимо да све знамо, да познајемо своју дје- дитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповиједиш, иди цу, да знамо најбоље шта њима треда се причестиш, пођи да учиниш ово ба, нијесмо ни свјесни колико смо или оно... На тај начин ништа не бива. далеко од тога. Плод овога је најчеНо, дијете види тебе, твој пример. Оно „Моли се, а када зашће притисак који вршимо на дјецу чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли треба, говори дјеци да раде оно што ми желимо. Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то са љубављу. Више се Тако, једном приликом, код прелази на твоје дијете. Ту се крије тајстарца Порфирија је дошла мајка на. Ако се тако буде дешавало док је моли, а њима упућуј жалећи се да је син не слуша, да не дијете сасвим мало, неће му бити помало ријечи“. иде у цркву и слично. Шта јој је ретребно да улаже много труда кад од(старац Порфирије) као? „Толико година си вршила прирасте. У вези са овим, премудри Солотисак на њега: учини ово, пођи овамон користи једну веома лијепу слику, мо, дај ово, дај оно… сад он жели наглашавајући значај доброг полазислободу“. „Немој му“, каже, „говорити: учини овако, шта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном меучини онако… само се крадом моли за њега“. Мно- сту: Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер го молитве а мало ријечи, опет нам понавља све- ће је [Премудрост] наћи поред својих двери (Прем. Сол. 6, 14). титељ. Дјеца не слушају ушима, него чују оно што Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег желимо да им кажемо тек онда кад дође божанска животног узраста. Премудрост је Христос. Ријечи сједи поред благодат која их просвјетљује. Кад хоћеш нешто да двери значе да се налази близу. кажеш својој дјеци, кажи то Пресветој Богородици и Када су родитељи свети и када то својство пренесу на она ће посредовати, твоја молитва ће дјеловати као дијете и пруже му васпитање у Господу, онда дијете, ма како духовно миловање које грли дјецу, а то ће их приву- били рђави утицаји који долазе из његове околине, неће подћи. Дешава се да понекад хоћемо да их помилујемо лијегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе а она се бране, од духовног миловања се неће ника- налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да да бранити. стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да диЕво шта још старац Порфирије каже о томе на јете постане добар човек, али у стварности је то веома лако који начин треба дјецу учити да одлазе у Цркву. када се од раног детињства крене у живот са добрим духов„Није довољно да родитељи буду побожни. Роди- ним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању тељи не треба да врше притисак на дјецу, не треба – добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си да покушавају да их силом натерају да буду добра. га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз Може се десити да отјерамо дјецу од Христа када се читав свој живот“. егоистички држимо начела наше религије. Дјеца не Дјеци треба дати радост. Дјеца очекују пажњу, као и сваки човјек. Сви волимо да нас „пазе и мазе“, али кад ми треба да пружимо пажњу неком другом онда смо шкрти. Нарочито ЛИТЕРАТУРА: треба пажњу да пружамо дјеци, да дјеца имају радост, радост • „Старац Порфирије, подвижник љубави, прозорљиви чуодрастања, живљења, радост породице и родитељског дома дотворац“, Беседа, Нови Сад, 2002.

• „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“, Бесеу коме налазе слободу, испуњење, темељ и љубав, у којој нада, Нови Сад, 2005. лазе Христа и живе Христом.

• „Сузе за свет“, савремени Грчки старци I, ПМШ при храму И да завршимо са молитвеном мишљу старца Порфирија: Светог Александра Невског, Београд, 2000. „Моли се, а када затреба, говори дјеци са љубављу. Више се • „Поуке божанске љубави“, ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2001. моли, а њима упућуј мало ријечи“.

• Георгије Крусталакис, „Старац Порфирије“, Манастир Хи„Господе Исусе Христе спаси и помилуј дјецу моју“. ландар, 2008.

јечаци и дјевојчице могу бити веома различити. Али ми смо дужни да научимо будућу жену да себе прихвата као дјевојчицу, а будућег мушкарца да себе прихвата као дечака. Постоји популарна изрека – „мушкарци су са Марса, а жене са Венере“. Заиста, без обзира на сличности карактера, естетских укуса, интереса, мушкарци и жене у понашању, мишљењима, реакцијама значајно се разликују. Неке важне разлике могу се видјети још у раној младости, у периоду дјетињства. Да кажемо нешто о томе које су типичне разлике код „просјечних“ дјечака и дјевојчица.

Агресија

Игре

Дјечаци су склони конструктивним играма – изумевању, градитељству. Дјечаци у предшколском узрасту фокусирани су на продуктивност у игри. Исход игре, заиста, код њих треба да буде видљив и чујан. Бука, да се нешто вози, претражује, креће, мијења, пада, лети, разбија – без тога је незамислива дјечачка игра. Тешко је издржати у становима у граду стил дјечачких игара, али бука, треска и сломљени аутомобили јесу потпуно нормални атрибути мушких игара. Родитељима такве нијансе морају бити јасне и разумљиве и не треба ометати процес игре и бранити дјечацима да се бучно играју.

јануар / 2015 / svetigora

Прво што треба рећи о дјечацима и дјевојчицама јесте да они имају различит степен агресивности у понашању. Агресивност, како сматрају физиолози и психолози, одређује се количином тестостерона у крви. Тестостерон припада низу мушких хормона. Отуда је агресивност је дефинисана више као дјечачка црта понашања. Али, ми ћемо додати да у условима нефункционалне породичне ситуације и код дјевојчица могу да се развију црте агресивног понашања. Агресивност дјевојчица долази споља. Агресивност дјечака положена је у хормонима. Треба напоменути да унутар дјечачке популације постоји тенденција раста када је у питању ниво агресивности. Родитељи и васпитачи, у оквиру породице и установа за дјецу, треба да науче да се са агресивношћу дјечака суочавају без бура. У старијем узрасту треба научити дјечака да се сам суочи са том својом тенденцијом. Агресивност дјевојчица, пак, треба више да нас зачуди, и треба да размислимо о томе одакле је она дошла. Гушење агресије код дјечака може довести до повреде карактера. Овакво гушење може да проистиче из животне концепције родитеља. На примјер, родитељи

пацифисти, с обзиром на своја убјеђења, могу из принципа да не купују дјетету играчке оружје, да му не дозвољавају да се игра рата, војника – будући да су увјерени да је све што је везано за рат погрешно. У таквим породицама дјечаци узимају штап, лего коцке и од тога праве пиштољ, узимају пластелин и од њега праве сабљу. Тежња према борбености у предшколском узрасту није повезана са агресивношћу. Ратне игре као дио опште тенденције развоја у том периоду јесу норма за дјечака, и ако чинимо препреке у том правцу, то касније код њега може да доведе до проблема у сфери односа са другима. Агресивност код дјечака знак је будуће мушкости. Као знаци будуће женствености могу се сматрати тежње дјевојчица ка драмским играма и значај који оне придају односима са другим људима. У томе, како се пројављују ти односи и како се развија та игра, постављају се основе будућег материнског инстинкта. Да наведемо познати примјер како се један отац кладио са својим пријатељем да ће се његова кћерка играти само са аутомобилима... Он ју је васпитавао на свој начин. И заиста, дјевојчица је у продавници играчака изабрала ауто – багер, а занемарила луткицу. Отац је са пријатељем пошао кући да прослави опкладу. И онда је чуо како се његова кћи игра са багером. А играла се овако: принцеза Багерица спремила се да иде у госте на бал… Ова нам прича показује да је очев избор заиста утицао на избор дјетета, али да је преовладавајући матерински инстинкт потиснуо ригорозне очеве забране и његова крута очекивања.

ЕКАТАРИНА Бурмистрова

Д

porodica

Дјечаци са Марса, дјевојчице са Венере. Тајне васпитања

25

Дјечаци морају нешто да бацају, поРазвој говора требан им је предмет за бацање. ПотребУ усвајању говора код дјечака и дјевојна им је игра са штаповима, које у машти чица постоје специфичности. могу бити мачеви и пиштољи. Код дјечака Дјевојчице почињу да говоре раније се понекад појављује потреба да подижу и њихов речник постепено се попуњава. крупне предмете, да се гласно играју и да Принцип је сљедећи: чуле су нову ријеч – праве нереде. Сва та продуктивност за дје- додале су нову ријеч. Сљедећег дана сачаке може бити инспиративна страна игре. И знале су двије ријечи и додале их. Речу дјечачким играма постоје приче, али о бит- ник дјевојчица расте брзо и мало по кама или путовањима – оне се подударају са мало. основним архетиповима. Дјечаци обично могу задуго да Дјевојчице нијесу тако продуктивне у игри, не проговоре. Али онда може да оне се играју много тише, али њима је важније се деси нагли развој говора, када да добију емотивни одговор родитеља на сваку се за само недјељу појави сто рисвоју радњу. јечи. Дијете је почело одједном Може се рећи да су дјевојчице у предшколда говори. Није учило ријеч по ском узрасту екстровертније, да имају више слу- ријеч, већ је одмах почело да изха за реакцију околине и комуникацију са другим говара читаве фразе. Ако ваше људима. дијете има двије године и још Дјевојчице, углавном, воле да се играју са лутка- не прича, у случају дјевојчима. У игри са луткама одигравају се разне животне ца то може бити алармантно. ситуације, почевши од свадби, па до путовања и остаУ случају са дјечацима полих животних ситуација. Ово искуство ће им користи- требно је гледати на то какви ти за будуће материнско понашање. примјери дотада постоје у Што је шири сиже игре, то се у њој више открива ма- породици, како и колико терински инстинкт и понашање. Веома је тешко срести ријечи памти, какав је падјевојчицу која се никада не игра са луткама. У том слу- сивни вокабулар (пасивчају разлог може бити тај што јој се оне естетски не допа- ни је то што он разумије, а дају, што јој нијесу лијепе. не то што изговара). ДјеИпак, и таква дјевојчица ће наћи начин да се осјећа као војчицама је далеко једмајка. На примјер када се умјесто с луткама игра с плиша- ноставније да вербализују ним играчкама. Ријеч је у ствари о принципу игре породице, своја осјећања. о њези. Дјевојчицина беба може бити њен медведић, који јој се допада много више. Али обично дјевојчице воле луткице. Родитељска

svetigora/ 2015 / јануар

Конфликти

26

очекивања

Формирање дјечака и дјеПонашање дјечaка и дјевојчица у кoнфликтима се нe мани- војчица ствара се нашим културним оквирима и фестује на исти начин. Када се играју два мала дјечака, браћа у оквиру породичних очекивања. Али није увијек међу којима је мала разлика у годинама, главна тешкоћа у игри узрок реакције понашања хормонска позадина. је то што ће увијек бити борбе. Ако у гостима буду два дјечака Већина типичних за конкретан пол оквира понасличног узраста, конфликт ће се рјешавати кроз битку и демон- шања плод је родитељских очекивања. страцију моћи. Веома рано дјевојчицу почињу одијевати У случају када се сукобе интереси дјевојчица сличних узраста, као дјевојчицу, уче је да се понаша као дјевојисход тих сукоба биће свађе, конфликти, препирке, интриге. Ипак чица, васпитавају је као дјевојчицу сагласно на крају дође до неслоге, али процес конфликта није тако примјетан, родитељским представама. Дјечаку веома није тако јасан као код дјечака – дјевојчице често бивају лукавије у рано почињу говорити – ти си будући мушкасавлађивању противника. рац, заштитник, и одговарајуће га одијевају, Не треба се чудити борбама дјечака, али ако су дјевојчице дошле бирају му играчке. до борбе, значи да је конфликт прешао у озбиљан проблем. Када у поОквири родитељског очекивања дефинашању дјечака не преовладава борба, већ жеља да се ствар мирно нишу линију развоја у једну страну. Одијеријеши, да се изглади, да се не вријеђа, да се смањи напетост, да се гра- вати дијете сагласно његовом полу и куде интриге, то значи да у васпитању тих дјечака учествују углавном жене. повати играчке које су такође у складу са Што се тиче брзине развоја, сматра се да се дјевојчице у просјеку ра- полом, правилна је позиција. звијају брже. Међутим, постоји и мноштво изузетака. Када је у питању конМноги родитељи могу да се сјете искретно дијете, неопходно је усредсредити се на оно што је било важно и куства када рођено дијете није испунизначајно у њиховој породици. ло њихова ишчекивања. Мама је хтјеУ просјеку дјевојчице надмаше дјечаке у вербалном развоју, док су дјела дјевојчицу – родио се дјечак, отац чаци вјештији у ручним вјештинама, што је повезано са осјећањем просто- је желио дјечака, десило се обратно. ра; дјевојчице су пак испред дјечака у измишљању прича, њихове приче су Често такво дијете почињу да вамаштовитије и детаљније. спитавају не правећи склад између понашања и пола. Дјевојчице оди-

јануар / 2015 / svetigora

јевају у панталоне, шаљу не на плес, него на спорт, подстичу специфичне дје- на. Једна од веома сложених порука чачке активности. које добија дјечак јесте да домаћинАко родитељи нијесу превазишли своја очекивања, и покушавају да ство није мушка ствар, и зато ове поуклопе дјевојчицу у оквиру њих, таква ситуација може да траје неколико ставке могу да се одразе кроз двадегодина, и у карактеру дјевојчице почињу да доминирају мушке црте. А дје- сет година на односе у браку. чак може да почне да се понаша као дјеМушкарац се показује савојчица. свим неспреман да дијели са жеТа „радост“ чешће задеси дјевојчице, ном домаће обавезе, спречава га Ми смо дужни да напошто у нашој култури традиционално увјерење које је добио у дјетињочекују првенца. У многим пост-патриству, да прање и бацање смећа учимо будућу жену јархалним културама очекивање да ће није мушки посао. да себе прихвата као се први родити дјечак, силно утиче на У таквој ситуацији, у породидјевојчицу, а будумноге људе. Постоји народно мишљење, ци гдје оба супружника раде, неда сви очеви желе дјечаке. То је мит. Моје спремност мужа да учествује у ћег мушкарца да себе искуство показује да управо очеви желе домаћим пословима може довеприхвата као дјечака. дјевојчице. сти до породичних конфликата Обично се очекивања подударају са и до рушења односа. Васпитање полом, и одрасли активно намећу дјетедјеце може такође да се постави ту стереотипе понашања за тај пол, која су правилна са њихо- као ствар која није мушка. вих гледишта. Васпитавајући дјечака или дјевојчицу треба На примјер, сматра се да дјечаци не плачу. То је један од да обратимо пажњу на то какав скуп представа им штетних митова, који касније штети мушкарцу у одраслом преносимо, свјесно или несвјесно. Какве идеје им добу. Ако дјечаку од његове друге године говоримо да дјеча- убацујемо у главу, какви они морају да буду дјечаци не плачу, зашто се после чудимо кад одрасли мушкарац ци и дјевојчице, какви мушкарци или жене треба да није способан да покаже емоције. Њему су од раних година израсту из њих. Корисно је да родитељи и васпитачи објаснили да емоције треба да спутава: „Ти немаш право на провјере да ли у том сету којим ми рукопоказивање снажних емоција.“ водимо дјететов живот има протиТакве репресивне претпоставке могу да прерасту у вуречности. аутоматску навику, и мушкарцу у одраслој доби биће теЧини се да су пројаве мушко да испољи емоције. шких или женских особина јаУ традицији васпитања дјевојчица постоје двије ве- сније у потпуним и функциоома противуречне варијанте како да једна дјевојчица налним породицама, у којима себе доживљава: патријархална или феминистичка. учествују оба родитеља – и С једне стране говоре да она мора да буде ње- отац и мајка, кад оба родитеља жна и слаба. У тим исказима представљена је патри- учествују у васпитању и имају јархална идеја. Са друге стране стоји непредањска међу собом толерантан однос. идеја феминизма, која је већ далеко и дубоко про- Тада дијете има потпуну преддрла – идеја о томе да жена ни по чему није гора ставу како се понашају мушкаод мушкарца, да она мора да се носи сама са свим рац и жена у породици, како се изазовима, да је за њу веома важна каријера. изграђују међусобни односи изТако дјевојчицу с једне стране, надахњују да међу мушкарца и жене. буде слаба и женствена, а са друге да мора да Ако је породибуде успјешна и да треба да изгради каријеру, ца непотпуна, за шта су потребни квалитети, који се сасвим може доћи разликују од слабости и женствености. Данас формирање дјечака и дјевојчица може бити на разне начине проблематично. Формирање дјечака је усложено тиме што их васпитавају углавном жене, које покушавају да усаде дјечацима своје представе о томе како треба да се понашају мушкарци. Те представе су често неправилне, искривљене и чак чудне. Чак иако оне то не чине ријечима рије- до почима, ипак могу неке моменте у пона- тешкоћа, па шању да подржавају, док друге неће дјевојчице почиподржавати, него ће их кочити. њу да се понашају по Чак и у потпуној породици сва- мушком моделу, јер у непоткодневно присуство мушкарца пуној породици мајка често преузима на може бити незнатно. У нашем дру- себе обавезе и улогу мушкарца. Дјечаци штву маса мушкараца је запосле- пак у непотпуној породици склонији су фе-

27

svetigora/ 2015 / јануар

28

минизираном и њежнијем понашању, јер им недоста- свађа, добро прогнозира опасност и труди се да је избјегне, је мушки примјер. онда он може до краја предшколског узраста добити етикету Треба напоменути да су неке особине које се тра- да он уопште није дјечак. диционално сматрају женским веома својствене маТо понашање се можда не поклапа са очекивањима и лим дјечацима, и да њихове жестоке забране воде њему могу веома оштро говорити: шта си ти, ти нијеси мушкарац, не можеш узвратити? Татоме да ти дјечаци када одрасту могу имати тешкоћа у контакту са својим квога дјечака треба научити да емоционалним свијетом. сам схвати и објаснити му: ти си Не треба истицати недоСви плачу – и дјечаци и дјевочице такав дјечак, не волиш да се тустатке, него врлине. За чеш, али зато можеш ријечима – и учити дјечаке да не треба да плачу то је потребно да себи све добро објаснити. није правилно. У предшколском узНе треба истицати недостатрасту сви плачу, јер су емоције јаке, а разјасните какво је то ке, него врлине. За то је пак поглавни начин да их изразимо јесу сузе. дијете, каквих карактребно да себи разјасните какво Луткицама се играју и дјечаци и терних црта, као и да је то дијете, каквих карактерних дјевојчице, дјевојчице се играју дуже црта, као и да сагледате то колии са већим задовољством, а њихосагледате то колико се ве игре са луткама затим прерастају ко се оно поклапа са вашим очеоно поклапа са вашим у свадбе принцеза, али дјечаци такокивањима од дјетета уопште и од очекивањима. ђе морају да се играју са луткама или његовог пола. Да ли сте такво поплишаним играчкама, да се баве њинашање очекивали од понашања ховом његом... Ако се игре таквог типа дјевојчице, да ли се понашање оштро забрањују маленом дјечаку, можемо претпо- дјечака поклапа са оним које сте очекивали. И можете ли да ставити да ће њему тешко бити да се укључи у васпи- ускладите та два списка, не траумирајући ни себе ни дијете? тање сопствене дјеце. Дјечаци и дјевојчице могу бити веома различити. Али ми Не треба заборављати да самопоштовање дјевој- смо дужни да научимо будућу жену да себе прихвата као дјечица формира отац. Самопоуздање дјечака формира војчицу, а будућег мушкарца да себе прихвата као дјечака. мајка, веома је важно да дјевојчица добија много одобрења и знакова пажње од оца и других мушкараца Аутор је породични психолог, специјалиста за породичу породици. А дјечаку је важно да добија потврде од не консултације, проблеме родитељско-дјечијих односа, психологије раста и аутор пројекта „Породица расте“. мајке или других жена. Обично, што су жене штедрије Мајка десеторо дјеце и стални сарадник православног на похвалама дјечаци имају мање проблема. портала Правмир.ру. То што савремени мушкарци не умију да искажу своја осјећања, узрок има у оној фрази „дјечаци не плачу“. Дијете – и дјечака и дјевојчицу – има смисла Са руског превела Марија Живковић Преузето са: http://www.pravmir.ru/ научити да буде у контакту са самим собом, са оним што је у вези са полом. Родитељи заједно са дјететом истражују личност малог човјека, помажу му да спозна себе као дјечака или дјевојчицу. Ту може бити разних особености. Постоје дјевојчице које воле чипке и розе хаљине, а постоје дјевојчице које бирају само фармерке и хаљине од џинса, дјевојчице које су луде за луткицама-бебама и оне које воле конструктивне игре. Ту је потребно подвући те особености. Рећи – ти си таква дјевојчица, која воли то и то. Теби се више свиђа то и то, а ово мање. Оној дјевојчици која је мање женствена треба више помагати. Таква дјевојчица неће бити она коју обичо зову „плавуша“, али она ће бити женствена у другом виду. Не треба мијењати њен компас већ је научити да је њена женственост друге врсте, друге тоналности, друге нијансе. То је задатак родитеља. Са дјечацима ситуација је сложенија. Ако је дјечак борац, свађалица, несташко – онда се то поклапа са очекивањима која су повезана са полом. Ако је дјечак од дјетињства интелектуалац, не воли да се

poezija АНДРИЈА Радуловић је рођен у Подгорици 1970. године у учитељској породици, гдје је завршио основну и средњу школу. Историју је студирао на Универзитету Црне Горе а факултет разредне наставе завршио је на Новосадском универзитету. Радуловић је објавио десет књига поезије, за које је добио низ домаћих и међународних награда. Такође, аутор је и Антологије поезије „Језерски врх“ , која се појавила поводом 200-годишњице рођења Ловћенског тајновидца Петра II Петровића Његоша. Пјесме су му превођене на двадесетак језика, и заступљене у многим антологијама, панорамама и изборима поезије. Недавно је у Београду добио и награду Удружења књижевника Србије „Симо Матавуљ“.

Трпеза Погледај Рибље кости Чудне казаљке Пуне фосфора и сна У ноћи плавој На трпези општој

Храст

Погледај Главу шарана У којој Свијетли крст Чујеш ли весла Видиш ли мреже Рибара И хљеб Који силази С неба

Итака Овдје брзо свиће И још брже Ноћ хвата На ребро моје Набоден мјесец Далеко је Итака

Само храст Што се винуо У небеса Бјеше црква У којој сам дрхтурио Голуждрав снивао И урезивао име У младу кору У крв У стихове Као Лучијан Блага У оно мутно јутро У Румунији Која се још ослања На свеце И пјеснике

Манастир Св. архангела

I дио

Михаила на Михољској превлаци Кратка историја манастира

svetigora/ 2015 / јануар

М

30

ихољска превлака је мало острво у Тиватском заливу Боке которске. Име које носи освештано је светињом древног манастира Св. архангела Михајла. Непосредну околину Михољске превлаке чине полуострво Брда, затим шкољ Страдиоти и Богородичин оток. Ове области, заједно са јужном страном полуострва Врмца, чиниле су метохију манастира Св. Архангела. Цијело острво, прошавши голготе од раних хришћанских времена преко Средњег вијека до данас, представља велику ризницу за сваког истраживача историје хришћанства на овим просторима. Овим крајем пролазио је чувени Римски пут, којим је ходио Св. апостол Павле и његови ученици. Црква је на овом простору постојала још у другој половини III вијека. Манастир Иловица је образован на Превлаци и то на мјесту гдје се налазила римска болница. Претпоставља се да је та болница била саграђена још прије Христа, могуће у I вијеку старе ере, при римском освајању приобаља илирског тла. Могуће је да је још апостол Павле, пролазећи Јадранском обалом, на овом простору успоставио Цркву, међутим јако мало археолошких свједочанстава говори у прилог томе. Прве археолошке потврде о постојању Цркве на овом простору су из III и почетка IV вијека. Томе у прилог свједоче и мошти свештеномученика које су овдје пронађене а датирају из времена прогона цара Ликинија (римски цар од 308–324). Када су прошли прогони, овдје је поново успостављен храм и Црква је могла мирно да води свој живот све до сеобе народа у V вијеку, када су ови предјели страдали од Гота. На рушевинама тадашње цркве образује се гробље и почиње сахрањивање, прије свега дјеце. Након тог страдалног периода, у вријеме цара Јустинијана I (527–565), образује се манастир. Био је то општежитељни манастир, у којем је централно мјесто заузимао храм четвороугаоне основе. Простор око манастира био је опасан високим зидинама, бедемима. Такви манастири су се градили на Истоку: у Грчкој, Азији, Сирији… Таква је Св. Катарина на Синају, манастир Св. Саве Освећеног и други. Једно кратко вријеме манастир је мирно живео, да би већ крајем VI или почетком VII вијека страдао у најезди Авара. Од овог страдања се брзо опоравља и наставља да живи. На овим просторима су у то вријеме присутни Срби, што потврђује и грнчарија нађена приликом археолошких ископавања у Превлачком манастиру. Пошто је Византија доживела слом у аварским најездама, у ратовима са Персијом, у нападима Арапа који су заузели Малу Азију, овдје је успостављена независна српска држава, која је наравно признавала византијског цара као свјетског владара. То се одиграва у вријеме цара Ираклија који је владао у времену од 610–641. Археолог, проф. др. Ђорђе Јанковић, о томе у емисији „Парче неба на земљи“ Радија Светигоре каже сле-

Црква Свете Тројице у манастиру Михољска превлака деће: „Могуће је да је већ у VII веку овде било седиште епископије за Приморје али то је сад питање будућих истраживања. На то нам указује величина храма који је после Пећке патријаршије из тога времена највећи. После њих следе неке цркве из VIII века у Расу код Новог Пазара. Манастир Св. Архангела дуго траје и веома је богат разним археолошким споменицима VII, VIII и IX века. На целом Јадранском приморју нема толико разноврсних налаза колико са овог једног локалитета, што показује важност и континуитет овог манастира. Посебно је важно то што постоји једна крстионица израђена од камена, камени базен са латинским натписом у којем се спомиње свештеник Јован Јоханес, који је наручио ту крстионицу, и где се каже да је та крстионица направљена у време кнеза Вишеслава. Чињеница да се он позива на кнеза Вишеслава значи да је тај кнез миропомазан, односно да је хришћански владар. Реч је о кнезу Вишеславу који је владао негде око 800 године, пре покрштавања Словена у време Кирила и Методија. То нам показује да су српски владари били хришћани још у VII веку, како о томе и пише цар Константин Профирогенит. Вероватно је кнез Вишеслав био ктитор обнове Иловичког манастира.“

Манастирски живот тече неометано све до појаве Арапа, у IX вијеку. Арапи се шире, освајају Италију, заузимају Бари и онда из Барија нападају наше Поморје, пљачкају Будву, Котор, Росе...У то вријеме српска обала и манастир су запустјели. Дио становништва је изгинуо а дио је одведен у робље. Арапи су продирали у унутрашњост, стигли до Требиња, опколили Дубровник и покушали да га освоје. Тада је стигла помоћ од Византије, Арапи су се вратили у Бари а касније су одатле протерани. То се све дешава 867, када је Србија била у рату са Бугарском и сходно томе није могла лако да се брани. Послије арапског напада, манастир је дуго времена остао пуст, све до времена Немањића. О томе професор Јанковић каже: „У народу је остало памћење о страдању манастира и свест да је то српски манастир. Та свест је постојала и у Котору који је у то време био латински. У X веку манастир је био пуст и могуће је да су га населиле избеглице из Италије које су бежале од Арапа. Пошто није било становништва на овим просторима, избегли народ из Италије је почео да се шири и изгледа да је тада добар део камених украса из цркве на Превлаци пренет у Котор. То видимо по деловима камених прозора нађених у цркви Архангела Михајла у Котору, који су идентични и уклапају се у делове који су нађени овде, само што су ови у Котору у бољем стању.“ Послије великих војних успјеха, Стефан Немања ослобађа Поморје од Византије и након тога почиње обнова манастира. Професор Јанковић казује: „По пропорцијама храма, по начину зидања, види се да је то градња из друге половине XII века, започета вероватно у време Стефана Немање или најкасније у време краља Стефана Првовенчаног. Нови манастир је успостављен на темељима старог. Нови храм има

величину старог храма из VII века. То је црква основе уписаног крста са куполом.“ Пошто је постављен за архиепископа у Никеји 1219, Свети Сава је уз помоћ краља Стефана Првовјенчаног, свог брата, успоставио Архиепископију у Жичи са још десет епископија. Међу њима, прва по части, била је Зетска епископија. У вријеме краља Стефана Првовјенчаног за сједиште Зетске епископије одређен је обновљени манастир Светог архангела Михаила на Превлаци, свакако по избору Светог Саве. Манастир у то вријеме у духовном и материјалном погледу доживљава процват. Живи пуним плућима све до пропасти Урошевог царства. Поново је пострадао од Млечана у вријеме Грбаљске буне средином XV вијека. Тада је потпуно разграђен, јер је он сам био као тврђава, имао је своје четвороугаоне бедеме, велико братство и имање. Иза његових капија могао се склонити и окријепити народ а и војска. Вјероватно је због тога миниран и срушен до темеља. Братство манастира, које је бројало више од 70 монаха, потровано је. Народ који је на овим просторима и након овог периода остао православан, послије ратних бура, покушао је да обнови храм али није успио. Тек касније, у XVI вијеку, на рушевинама великог храма подигнута је једна мала капела и око ње мирско гробље. У XIX вијеку Екатарина Властелиновић покушава да обнови манастир, али јој за свеобухватну обнову није достајало снаге. Стога се она прихвата градње конака, који се и данас користи. Након тога грофица Екатарина обнавља цркву Св. Тројице чији су темељи из VI вијека. Важно је напоменути да су Млечани, по свој прилици, дијелове манастирске опреме однијели у Венецију и у неке друге градове.

- наставиће се -

јануар / 2015 / svetigora

par^e neba na zemqi Мироточиве мошти Превлачких мученика

ОЛИВЕРА Балабан31

istorija ispovedni[tva Архиепископ волоколамски ИЛАРИОН Алфејев svetigora/ 2015 / јануар

32

Љубав се моја разапе... Протојереј Михаил Гундјајев, отац Патријарха руског Кирила

О

тац Патријарха московског и све Русије Кирила, већи православни литургичар и водећи познавалац стаМихаил Васиљевич Гундјајев рођен је 6. јануа- рог црквеног појања. На курсевима су предавали бивши ра 1907. године у Лукојанову. Васпитан у дубоко ре- професори Петроградске духовне академије и Петролигиозној породици, он је, као и његов отац, од градског универзитета. У условима крајње оскудетињства желео да буде свештеник. По дице, прогањани и стално праћени од предзавршетку средње школе, Михаил је ставника атеистичког режима и власти, остао у Лукојанову као секретар и они су предузимали херојске напоре ипођакон код локалног архиједа би сачували ту искрицу богореја – епископа Сергија Мељсловске науке. никова (†1934). Михаил Гундјајев школоГодине 1926. Михаил се вао се на Вишим богословуписао на Више богословским курсевима до пролеске курсеве у Лењинграћа 1928. године, пошто су ду – једину богословску у јесен те године они били високошколску устанозатворени, после чега је ву коју бољшевици још Михаил добио позив за нису били затворили. армију. По завршетку Чувена Петрограддвогодишњег служења ска духовна акадевојног рока вратио се у мија затворена је још Лењинград са намером 1918. године, а уместо да се упише на Медиње отворени су боцински институт. Међугословско-пастирски тим, испоставило се да курсеви. Године 1920. је једина школска устакурсеви су прерасли у нова у коју је могао да се Богословски институт, упише после школовања где су предавали мнона Богословским курсевиги истакнути професори ма била Механичко-техничПетроградске академије. ка школа. Маја 1923. године власти су Година 1933. постала је ликвидирале Институт, а марпреломна за Михаилову судбита 1924. године аналогни Инну. У пролеће те године завршио ститут отворили су обновљенци. је техничку школу и почео да ради Протојереј Михаил Септембра 1925. године у згради Бокао конструктор у лењинградској фагословских курсева Централног реона брици „Калињин“. У јесен се уписао на ЛеЛењинграда отворени су Виши богословски њинградски индустријски институт. Тада је срео курсеви, чији ректор је био протојереј, професор Ни- своју будућу супругу Раису Владимировну (рођену Куколај Чуков (будући Митрополит лењинградски Гри- чин), студенткињу Института за стране језике. Са Михагорије), недавно ослобођен из тамнице. илом се она упознала у храму Кијевског подворја, где су Патријарх Кирил о овоме казује: На развалинама обоје појали у црквеном хору. Патријарх Кирил се овога духовних академија током 20-их година наши истак- сећа на следећи начин: Отац је појао суботом, недељом нути теолози, који су радили како на академијама, и о празницима у хору Кијевског подворја у Петрограду, које тако и на универзитетима, стварали су жаришта се налази на Кеју пуковника Шмита (мислим да се пре ребогословске просвете. Чувени Богословски институт волуције тај кеј звао Николајевски кеј). Ту се за певницом он у Петрограду... није представљао ништа друго до ме- упознао са мојом мајком, која је тада такође студирала сто сарадње професора Петроградског универзите- и радила, а у слободне дане певала је у црквеном хору. Нета и Петроградске духовне академије. После нешто колико дана уочи свадбе отац је био ухапшен и депортовише од пет година постојања та институција била ван на Колиму. Он је био један од оних који су својим робијаје ликвидирана, а већина професора је ухапшена. Ово шким радом подизали колимски крај. Брак је био закључен сећање износим како бих нагласио какав је ипак огром- тек након татиног повратка. Зато су они у брак ступили ни потенцијал, не само стваралачки него и у погледу доста касно – и оцу и мајци било је скоро тридесет година. снаге воље, био присутан код наших руских теолога. У Главни доказ за оптужбе против Михаила за антисонајтеже доба они су покушали да обнове жариште ру- вјетску делатност биле су белешке које су код њега остаске богословске мисли. ле од доба када се школовао на Богословским курсевима. На Богословским курсевима Михаил се школовао На саслушањима, иследник је од Михаила покушавао да заједно са Н. Д. Успенским, који је касније постао нај- изнуди признање да је намеравао да организује атентат

8. септембра 1941. године отпочела је блокада Лена Стаљина, претећи му да ће бити стрељан, али овај је упорно одбијао да то призна. За време саслушања Ми- њинграда. 22. децембра начелник Штаба војне морнахаил је питао: „Кажите ми, молим вас, како један студент рице Немачке издао је директиву бр. 1601 под називом који живи у Лењинграду уопште може да планира атентат „Будућност града Петрограда“, где се говорило: Фирер је на живот вође настањеног у Москви, чији се кабинет на- донео одлуку да град Петроград буде избрисан са лица зелази у Кремљу и који је тамо стално под надзором слу- мље. После пораза Совјетске Русије, даље постојање тог жби безбедности?“ Иследник је рекао: „Баш зато нам ис- највећег насељеног места за нас није ни од каквог интерепричајте како сте то желели да учините?“ И предложио са... Потребно је да се град окружи тесним обручем и да му је да потпише да се слаже са наводима из оптужнице, путем артиљеријске ватре из оруђа свих калибара и необећавајући да му у том случају следи само нека мања ка- престаног бомбардовања из ваздуха буде сравњен са зезна затвора, али не и стрељање. Михаил је рекао: „Боље мљом. Ако услед стања које настане у граду буде молби ме одмах стрељајте – никада нећу потписати такву опту- за предају, оне ће бити одбачене, пошто проблеме везажницу!“ не за опстанак становништва и његово снабдевање на25. фебруара 1934. године Михаил Гундјајев осуђен је мирницама у граду ми не можемо нити смо дужни да рена три године казнено-поправног логора и депортован шавамо. У овом рату, који се води за право на постојање, на Далеки исток. Патријарх Кирил о овоме говори: Када ми нисмо заинтересовани за очување макар и дела стасам био постављен за епархијског архијереја Смоленске новништва. епархије, чим сам допутовао у Смоленск, посетио ме је Блокада северне престонице трајала је од 871 дан. глумац из локалног драмског позоришта, који је рекао да је Град је практично био одсечен од осталог дела земље и његов отац робијао заједно са мојим оцем. Најпре му ни- редовно се налазио под артиљеријском паљбом. Међусам поверовао, али он ми је показао писма у којима његов тим, већина људи није погинула од артиљеријске паљбе отац описује путовања из Лењинграда на Колиму, говори о него је умрла од глади и исцрпљености. Број жртава блотоме како су их депортовали на исток у вагонима препу- каде Лењинграда, по различитим подацима, све у свему, ним људи који су сви до једног били у тешком стању. Међу- износи између пет стотина хиљада и милион људи (на тим, међу њима се нашао неки чудан младић, Миша Гун- Нирнбершком процесу спомињана је цифра од 631 000 дјајев. Био је радостан и весео, лице му је блистало. Када жртава). Нарочито је била тешка зима 1941/42. године, би га упитали: „Па чему се то радујеш?“, говорио би: „А за- када су изгладнели људи умирали на улици, а специјалшто бих се жалостио? Нису ме ухапсили због злочина него не погребне службе односиле на стотине лешева. због оданости Господу“. Такво радосно стање духа успео је Првих месеци блокаде Михаил је учествовао у изда сачува током читавог свог живота. Био је веома добар градњи одбрамбених утврђења и убрзо је доспео у стаи једноставан човек, човек дубоког духовног и молитвеног ње потпуне исцрпљености. Патријарх Кирил сећа се да живота. И наравно, био је веома снажан... Чак и док се се- је његов отац чудом избегао смрт од глади: Довезен је у ћао времена заточеништва, увек је налазио лепе речи за болницу, и лекар је, брзо прегледајући довезене пацијенте, људе који су га тамо окруживали. помислио: „Овај је већ мртав“. Рекао је да се леш однесе Уочи нове 1937. године Михаил је био ослобођен из у мртвачницу, међутим, мртвачница је била препуна, заточеништва, вратио се у Лењинград. Радио је у лењин- тако да је очево тело било остављено у ходнику. Слеградским предузећима – најпре као варилац, затим као дећег јутра, медицинска сестра која је пролазила туда технолошки техничар и најзад као конструктор и начел- случајно је дотакла ћебе и видела да се зеница тобожњег ник погона. Када је јуна 1941. године избио рат, Михаило покојника сужава на светлости. Почела је да вришти, и је радио као главни механичар у једној војној фабрици. то је спасло оца: у то време би обзнањивање једне такве

јануар / 2015 / svetigora

Михаил Гундјајев са супругом Раисом Владимировном

33

чињенице – да је жив човек послат у мртвачницу – могло довести до жалосних последица по одговорне. Отац је добио појачану исхрану како се цела ствар не би разоткрила. Тако је преживео. Међутим, био је у таквом стању да није могао ни да служи у армији, ни да буде ангажован на јавним радовима. Као стручњак био је послат у Нижњи Новгород, где је обављао технички пријем тенкова Т-34. До самог Дана победе налазио се на тој дужности.

Остварење заветног сна

svetigora/ 2015 / јануар

У годинама рата изменила се политика совјетске државе према Цркви. Већ првог дана рата, митрополит Сергије се обратио народу са ватреним апелом да устане у одбрану Отаџбине и призвао Божији благослов на совјетску војску. Патриотски став Цркве није остао непримећен, и већ 1942. године прогони Цркве почели су слабити. Заступањем Митрополита Сергија извесни архијереји били су враћени из прогонства и упућени на своје катедре. Извршене су и хиротоније нових епископа. Преломни моменат у судбини Цркве представљао је сусрет Стаљина са митрополитом Сергијем Страгородским, митрополитом Алексијем Симанским и митрополитом Николајем Јанушевичем, уприличен 4. септембра 1943. године на иницијативу диктатора. Митрополити су говорили о неопходности сазивања Архијерејског сабора ради избора патријарха и Синода, о отварању

34

духовних школа, о издавању црквених часописа, о ослобођењу архијереја који су се налазили у тамницама и у прогонству. После четири дана од тог сусрета, 8. септембра, у Москви је одржан Архијерејски сабор на коме је митрополит Сергије изабран за патријарха. После његове смрти, године 1944. на патријарашки трон узведен је митрополит Алексије. Период од септембра 1943. до почетка Хрушчовљевих прогона крајем 50-их година за Руску Православну Цркву представљао је епоху делимичног обнављања онога што је било разорено и уништено у годинама Стаљиновог терора. Држава је и даље била атеистички оријентисана, и Црква је и даље деловала изван јавног живота. Међутим, отворени прогони били су привремено прекинути. На територијама које су окупирали Немци многе православне парохије су обновиле своју делатност, а када је Црвена армија ослободила те територије, те парохије више нису затваране. У послератним годинама запажа се квантитативни успон Руске Православне Цркве: на дан 1. јануара 1949. у епископату је било 73 архијереја, број активних храмова попео се на 14 447, манастира 75, деловале су две духовне академије и осам богословија. Међутим, почев од 1948. године, храмови су се поново почели затварати и поново је отпочело хапшење свештенства. Измене у положају Руске Цркве учиниле су могућним ис-

О околностима у којима је његов отац ухапшен патријарх Кирил говори: Неколико дана пре свадбе родитељи су у филхармонији слушали Бахову „Пасију“. Изашли су, а отац је под утицајем те музике говорио: „Знаш, имам утисак да ће ме ухапсити“. Мама је узвратила: „Како можеш тако нешто говорити! Та за неколико дана ће свадба!“ Он ће на то: „Током читавог концерта није ме напуштало осећање да ћу бити ухапшен“. Отпратио ју је до куће, затим је дошао до своје куће, угледао аутомобил испред ње. Тада је аутомобила у Лењинграду било веома мало, и он је схватио да су дошли по њега. Попео се до стана, и заиста, ту су већ били представници одговарајуће службе. Ухапсили су га, извршили преметачину и нашли у стану белешке из теологије које је он састављао док је учио. У њима је реч „Бог“ била написана великим словом. Те белешке биле су довољне да буде ухапшен.

пуњење заветне маште Михаила Гундјајева да постане свештеник. Године 1947, он је написао молбу за рукоположење и упутио је Митрополиту лењинградском Григорију Чукову. Митрополит је одговорио: „Ако заиста желите да замените свој стан у Лењинграду за становање у најудаљенијој парохији лењинградске епархије, у селу Петрова Горка на граници са псковском облашћу, рукоположићу вас. Међутим, немојте рачунати на служење у самом Лењинграду – зато отидите да се посаветујете са супругом“. Михаило се посаветовао са Раисом и прихватио понуђене услове.

16. марта 1947. године митрополит Григорије га је рукоположио у чин свештеника, али га није упутио на најудаљенију парохију него у храм Смоленске иконе Мајке Божије на Васиљевском острву. Године 1951. отац Михаил био је премештен у храм Светог Преображења Спасовог; године 1957. унапређен је у чин протојереја, а 1959. постављен за помоћника архијерејског намесника. Године 1960. био је премештен у храм Александра Невског у Красном Селу, а 1970. постављен за настојатеља храма Светог Серафима у Лењинграду. Године 1972. протојереј Михаил Гундјајев постао је старешина храма Светог Николаја Чудотворца на Великој Охти. Овај списак места службовања изгледа прилично пристојно, међутим у суштини служење протојереја Михаила у годинама Хрушчовљевих прогона ни издалека није било једноставно. Његово често премештање са једне парохије на другу било је узроковано тактиком власти, које нису дозвољавале да се свештеник укорени на једном месту и да се око њега окупе духовна чеда. Осим тога, власти су вршиле велики финансијски притисак на свештенослужитеље. Патријарх Кирил се сећа: У то време декларативно је био прокламован благонаклон однос државе према Цркви. Међутим, атеистичка суштина државе није се мењала, и идеолошка борба са религијом је настављена. Један од облика те борбе био је материјално исцрпљивање свештенства. У Лењинграду је против многих свештеника и читавих парохија била спроведена ве-

Из књиге: Архиепископ волоколамский Иларион (Алфеев), Патриарх Кирилл: жизнь и миросозерцание, Эксмо, Москва, 2009, 558 стр. Превод с руског: др Ксенија Кончаревић 1. Метох Кијево-печерске лавре у Лењинграду (прим. прев.)

2. Заједнички стан у коме је живело по неколико породица (прим. прев).

јануар / 2015 / svetigora

„Имао сам дивну породицу“ – говори патријарх Кирил – „Не сећам се ни једне једине свађе међу родитељима. Живели смо у комуналном стану2 на Васиљевском острву. Врата нашег стана никада се нису затварала, људи су нам често долазили.“

лика кампања. Као жртве су обично изабирани свештеници који су уживали популарност у народу. Њима је реонски финансијски сектор достављао налоге за уплату пореза чији је износ био астрономски и који је по пет стотина и хиљаду пута превазилазио реалне могућности и свештеника и парохије. На челу тадашњег Градског финансијског одељења налазио се син свештеника Мансветова. Он је сматрао да „попове треба угушити рубљама“. Узео би било коју цифру, што би се рекло „како му дуне“, и казао би неком свештенику: „Ваш годишњи приход је толики и толики, а морате да платите порез у висини од 51 посто“. Свештеник би био дужан да плати тај порез у висини од 51 посто од тог наводног годишњег дохотка. Тако је – наставља Патријарх Кирил своје казивање – у рејонски финансијски сектор био позван и мој отац. Било му је речено да је згрнуо некакву фантастичну суму новца и да би морао платити 120 000 рубаља на име пореза. За то доба ово је била незамислива свота. Отац није имао никаквих реалних могућности да исплати ту суму. Дошло је до суђења, оца су осудили на враћање дуга. Пописана нам је целокупна имовина, и ми смо практично живели од онога што су нам добри људи доносили. Неко би донео хлеба, неко брашна, неко мало харинге, неко шећера. Оцу би могли нанети зло, чак би га могли ликвидирати уколико не би уплатио тај новац. Тада су његови пријатељи, познаници, међу њима и лењинградски интелектуалци, неки професори, академици, научници, поједини свештеници, почели да скупљају средства како би он могао платити тај порез. И успели су. Али током читавог живота отац је враћао дугове, а касније сам и ја враћао очеве дугове. Раздужили смо се тек када сам, већ у чину архимандрита, кренуо у Женеву као представник Московске Патријаршије. Патријархова сестра Јелена сведочи: Уопште ми није јасно како смо преживели. Сишла бих до улазних врата и на кваки бих увек затекла мрежицу са намирницама. Доносили су их наши парохијани – људи са веома скромним примањима. Најчешће бих у њој затекла харингу и векну хлеба. Напоредо са служењем на парохијама, отац Михаило наставио је да проучава богословске науке. Године 1961. завршио је Лењинградску духовну семинарију, а 1970. Лењинградску духовну академију. Са 63 године одбранио је дисертацију и стекао титулу магистра богословља. Преминуо је 13. октобра 1974. године у Лењинграду. Кроз десет година, 1984, умрла му је супруга. У породици протојереја Михаила и Раисе било је троје деце: Николај, Владимир и Јелена. Сви су они рођени 40-их година, и разлика између најстаријег сина и најмлађе кћерке износила је девет година. То је била јака, сложна и дубоко религиозна породица. Старији син протојереја Михаила, Николај, завршио је Лењинградску духовну семинарију и Академију и остао је при Академији као предавач, касније је постао и професор, а годину дана вршио је и дужност ректора. Данас је протојереј Николај професор Петроградске духовне академије и старешина Храма Светог Преображења Спасовог. Кћер протојереја Михаила, Јелена, годинама је радила у библиотеци Лењинградске духовне академије. Данас се она налази на челу школе при Академији и једне православне гимназије.

35

sve[tena istorija svetigora/ 2015 / јануар

36

Чудотворна икона Мајке Божије Писмо игуманије Варваре о икони Мајке Божије Смоленске – „Одигитрији“, „Неопалимој купини“ и „Брзој помоћници“ из Гетсиманског манастира

В

и питате за нашу чудотворну икону. Ево укратко њене историје: То је било 1939. Била је шеста недеља Великога поста, када је наша матушка, игуманија Марија, добила телеграм од једнога побожног православнога Арапина са молбом да хитно отпутујемо у Бејрут да узмемо икону од тамошњега православнога митрополита Илије (Карама). Решили смо да без одлагања одемо, како бисмо се вратили до празника Лазареве суботе, који је престони празник нашег Витанијског манастира. Митрополит нас је примио одмах по нашем доласку у Бејрут, отворио је кутију и из ње извадио икону Пресвете Богородице ,,Одигитрије“ (Путеводитељке). Икона је била потпуно поцрнела од времена. Ни лик ни боју на њој није било могуће разабрати. ,,Узмите ову икону, казао је митрополит. Таква је воља наше Пресвете Владарке Богородице. Мени је веома жао што је икона тако црна и ружна, али ја је веома поштујем и увек се молим пред њом. Сада треба да је предам вама у Палестину“. Из митрополитових очију потекле су сузе. Матушка је прихватила икону са страхопоштовањем и захвалношћу. Следећега дана смо кренули назад. Путовали смо нашим малим али добрим, новим аутом ,,Морисом“, и наш шофер је био веома искусан. Само што смо изашли из Бејрута, нешто се десило са аутом и он је престао да ради. Возач је пажљиво све прегледао, али ништа није нашао. Ауто је упалио и ми смо кренули даље, али проблем се настављао: те лупање, те дрмање, те опет потпуно стајање. Речју, кретали смо се необично споро, а требало је да пожуримо, јер је у Јерусалиму у шест сати навече почињао полицијски час. Узнемирили смо се, молили смо се. Било нам је јасно да је непријатељу Божијем мрско све што се догодило, и да он жели да не сваки начин омета путовање иконе. Некако смо се довукли до границе. Тамо су нас зауставили и тражили да отворимо кутију. Објаснили смо им да носимо икону, али ништа није помогло. Изашли смо на царину и отворили смо кутију. Цариници су питали: ,,Зашто је икона тако тешка? Шта ви то под раЧудотворна икона Мајке Божије мом иконе преносите: новац, златне или сребрне монете?“ Ми смо их уверавали да у кутији апсолутно нема ничега, али један младић, чиновник, покушао је ипак да извади икону из дрвене кутије, у коју је она била јако запакована. Кутија се није отворила. Чиновник је наставио, говорећи да он само врши свој посао, зато што људи у немирним временима преко границе преносе разне ствари на најразличитије начине. Ми смо показали потврду на икони –да је у питању поклон, али ништа није помогло. Дошао је радник са чекићем и длетом у рукама. Сирота мати игуманија је изашла из царинарнице у силном узбуђењу, и почела топло да се моли Царици Небеској. Ја сам остала. Мајстор је поставио икону бочно, поставио је длето и припремио се да удари по њој чекићем. Била сам у страху – како је дрво на икони древно и да сада буде разбијено. Ужас!

Кратки животопис мати Марије

прве игуманије Витанијско-гетсиманског манастира

Мати Марија се родила 8. јула 1896. у Глазгову у Шкотској. Прво образовање је стицала у Шкотској, потом је успешно и са похвалом завршила вишегодишње медицинске курсеве у Великој Британији, као и студије социологије на Белфордском универзитету у Лондону 1926. године. Четири године је радила у државној служби, да би након тога, као послушница једне тамошње монашке обитељи, била послана на послушање у Индију, где је основала молитвени мисионарски центар. Пострижена је у монаштво по чину Англиканске цркве са доживотним заветима и са именом Стела 1929. Са својом сапутницом и саподвижницом, монахињом Катарином отпутовала је 1932. године на поклоничко путовање у Јерусалим. Сместиле су се код једне своје познанице, у кући која се налазила на територији руског храма Марије Магдалине у Гетсиманији. Овде су се англиканске сестре, које су мало тога знале о Русији и Православљу сусреле са православном монахињом Валентином. Током једног од њихових дугих разговора, монахиња Валентина је поменула Велику књегињу Јелисавету, с којом се у младости упознала у Москви. Испоставило се да и сестра Стела веома поштује Велику књегињу, која је била унука британске краљице Викторије, и о којој је прочитала брошуру објављену на енглеском језику. Управо је светли лик Велике књегиње, као образац истинског милосрдног служења, допринео да Стела свој живот посвети милосрђу. Можемо само да претпоставимо колико је била задивљена када је сазнала да мошти убијене књегиње почивају управо у Гетсиманском врту, у храму Марије Магдалене. Такође, Стела је испричала како је још од младости заволела јеванђелску Витанију и сестре Марију и Марту. Од тога дана англиканске монахиње су почеле свакодневно да долазе у храм Марије Магдалине на богослужења. Биле су очаране лепотом Православља. Посетивши једном приликом Витанију, биле су у прилици да виде тешко стање у ком се тада она налазила – и куће и људи и нарочито деца. Тада им се јавила мисао да своју милосрдну мисију уместо у Индији, наставе у јеванђелској Витанији, којој је помоћ била неопходна. Код њих се родила жеља да помогну тим искрено верујућим и потребитим Русима у обнављању витанијских рушевина и оснивању обитељи која би се бавила милосрдном делатношћу, а у име Мартиног и Маријиног гостопримства. За то су добили благослов од надлежног руског архијереја Анастасија. Тако је започео успешни заједнички рад инославних монахиња и Руске духовне мисије у Палестини. Истовремено, интересовање англиканских монахиња за православље је бивало све веће. После неког времена, Стела и Катарина су изразиле жељу да пређу у Православље. До тога је и дошло у Дамаску, у резиденцији антиохијског патријарха Александра, 18. септембра 1933 – на дан када се празнује праведна Јелисавета, мати Светог Јована Претече и небеска покровитељка Велике књегиње Јелисавете. Стели и Катарини су враћена имена која су добила на рођењу: Марија и Александра. Ускоро је у Витанији било основано општежиће, под руководством сестре Марије. Већ 1934, она је примила и монашки чин, задржавши име Марија, док су Александра и Валентина том приликом добиле имена Марта и Варвара. Две године касније, 1936, монахиња Марија је произведена у чин игуманије Витанијско-гетсиманске општине, поставши тако њена прва настојатељица. Ускоро је ту основана и школа за православне арапске девојчице, рад је наставила раније установљена амбуланта, а за време Другог светског рата школа је претворена у болницу. Мати Марију су изузетно волели и поштовали, како њене сестре, тако и сви који су је познавали. Упокојила се 20. новембра 1969. године. Умрла је у сну, с рукама кртообразно преклопљеним. Опраштајући се од ње, архимандрит Димитрије Биакај је између осталог казао: Она, оставивши све, и родбину и ближње и сигуран живот, мужествено је ступила с нама на руску Голготу, делећи са руским људима њихову тугу и страдање. Постала је настојатељица руске обитељи не у дане славе и величине наше Отаџбине, већ када је Руска Црква, прогоњена и крвава, била распета на крсту… Можемо ли то заборавити? Преузето са http://russgefsimania.com Превела и приредила: Ивана Јовановић

јануар / 2015 / svetigora

У том тренутку отворила су се врата, и ушао је други млади чиновник. ,,Оставите! Шта радите? Зар не видите да је то икона Дјеве Марије? И ви сте православни хришћани, како можете допустити такво злодело? Ја јесам муслиман, али вам не дозвољавам да је тако дирате. Под хитно вратите икону и отпустите их!“, казао је он. Показало се да је то био тамошњи начелник. Ја сам узела свету икону и изашла напоље. Тамо сам нашла матушку Марију, погружену у врелу молитву, и испричала сам јој о ономе шта се десило. Колико се она обрадовала: ,,Заиста је чудотворна! Зато ју је тако напао непријатељ Божији.“ Кренули смо даље, журећи да надокнадимо изгубљено време. Већ се издалека видела Јафа (Хаифа), када је опет нешто пукло у ауту и он је стао. Али ми смо ушли у Палестину, слава Богу! Један човек, видевши нашу невољу, предложио нам је да нас одвезе до велике гараже у Јафи, где смо могли да поправимо или да изнајмимо аутомобил. Тамо молимо да нас превезу у Јерусалим. ,,Сада је касно, нећемо стићи“, одговарају нам. Шта да радимо? Одједном, један возач нас зове и каже нам да ће нас одвести, и да ћемо стићи пре шест сати. Сео је са нама и један полицајац, Јеврејин, да нас не би на путу задржавали. У пет минута до шест часова ми смо ушли у свети град Јерусалим и отишли право у Гетсиманију. Изашле су да нас дочекају сестре, са нашим свештеником, о. Серафимом. Са песмом и свечаним звонима са звоника унели смо свету икону Владарке у цркву Свете Марије Магдалине и одмах је баћушка почео да служи молебан. Треба рећи да је у последње време баћушка молио све нас да се молимо за њега да би поживео до светога празника Васкрсења Христовога. Он је био смртно болестан – имао је рак желудца. Одједном, за време молебана, он се окренуо и

37

svetigora/ 2015 / јануар

38

гласно рекао: ,,Ова икона је заиста чудотворна. Из ње излази сила и ја је осећам – више нисам болестан“. Сви смо у умиљењу плакали. Отац Серафим је проживео још десет година и све то време могао је да служи. Следећега дана, у петак шесте недеље Великога поста, служено је свеноћно бденије у Гетсиманији. Ујутру тога дана, улазећи у цркву, сестре су са чуђењем приметила да се света икона ,,просветлила“: лик је био савршено чист и јасан. Сви смо се окупили око ње и молили се са сузама у очима. Сестра иконописац је причала да је размишљала како да очисти, којим хемијским средствима да оснажи наличје иконе да би је сачувала. Али сада видевши чудо, она је одбацила сваку помисао о томе – сама Царица Небеска је пројавила силу своју. Тога дана је света икона пренесена у Витанију, где је стављена у пећинску капелу. У централном зиду ове капеле је још у време када је уређивана била усечена ниша за икону. Али, како иконе за њу није било, ниша је остала празна. Мати игуманија је говорила: ,,Ништа, Пресвета Богородица ће сама ће дати своју икону.“ Пећинска капела је била посвећена Богородици. И ето, тако се и збило. Следећега дана, на Лазареву суботу, одржана је служба у нашој домаћој цркви, а после службе уследио је крсни ход. По обичају, пошли смо на место где лежи древни камен са натписом који указује на то да је овде у време Свете царице Јелене била црква и да је тај камен био свети престо. На камену је писало на грчком језику: ,,Овде су Марија и Марта дочекала Господа и овде су слушале Његове речи о васкрсењу мртвих“ (више ништа није могло да се прочита). Тај камен је нашла игуманија Марија када је одлучила да обнови зграде у Витанији. Радници су очистили и поравнали терен за играње за ученике Витанијске школе, и тада су наишли на огромни камен дубоко у земљи. Ископали су га и потом су археолози одредили његово порекло. У Лазареву суботу свету икону смо унели у нишу пећине. Изнад ње је по обичају постављено неугасиво кандило. На празник је дошло много људи, међу којима и једна жена са потпуно парализованим петогодишњим дечаком. Мати игуманија јој је рекла: ,,Приђите, поклоните се икони, и Пресвета Богородица ће вам помоћи.“ И шта мислите, шта је било? Након две недеље жена је дошла, водећи са собом здравога дечака. Потом је причала да га је после веома усрдне молитве помазала уљем из кандила изнад иконе. Већ следећег дана он се осећао боље, да би кроз две недеље потпуно оздравио. Икону смо пред Пасху однели у Гетсиманију. Овде су се, током ноћи уочи Велике суботе,

Митрополит Ливански Илија Карам (1903-1969), који је Гетсиманском манастиру даривао чудотворну икону Богородице Одигитрије до краја искристалисале црте и боје лика, и тако је остала до наших дана, као што сте и сами видели. Потом је икона поново била однета у Витанију на неко време. Деца су слушала јутарње и вечерње молитве у пећинској капели. Топле молитве твориле су чудеса исцељења као у случају са парализованим дечаком. Једном је наша покојна сестра, мати Анастасија, дошла да чита акатист пред иконом. Са њом је био учитељ арапскога језика, дубоко верујући човек који је ушао у капелу да се помоли. Одједном је мати Анастасија приметила да је он пао на колена и тако остао испружен. Потом је рекао: ,,Погледај, погледај!“ Она је погледала икону и угледела крупне сузе како падају са ње. ,,Нисам могла да верујем својим очима“, причала је она потом. Сви смо се одмах окупили и почели да се молимо. Једна од сестара је чак, у усхићењу пришавши икони да је целива, обрисала сузе власима косе, али нове и нове сузе су наставиле да теку. Ми смо брижно скупљали те сузе на комадиће вате. Течност није била ни уље ни вода, већ нешто друго. ,,Што ли плаче Пречиста?“, питали смо једни друге. „Можда због греха и страдања људи“, многи су говорили. Све више и више смо осећали божанску силу која исходи од наше свете иконе. Такође, приметили смо да се израз лица Пресвете Дјеве мењао: неких дана је бивао веома тужан, а других строг. Понекад би изражавао малтене материнску нежност. У наше дане Владарка изгледа као да снажно, јасно и строго гледа у свакога. Она укрепљује оне који се моле. Ми је називамо Царица Небеских Сила. Било је периода када је икона бивала и гоњена. Неки важни људи су желели да је врате у Либан. Због чега? Није дато никакво об-

лији, ја сам певао акатист пред њом и свакога дана сам се молио молећи да ми да мудрост и помоћ у разним ситуацијама. Ја сам се веома много везао за ту икону и држао сам је као бесцен благо. Али ево шта је било. Jeдном сам, после вечерње молитве, задремао и видео сам као неко виђење. Јавиле су се две Великомученице, Екатерина и Варвара, које су ми саме рекле своја имена, и казале су ми да ме Пресвета Мајка Божија моли да предам Њену свету икону игуманији Марији у Палестини, и да она тамо треба да остане. Одмах сам се пробудио и почео сам да размишљам о том сну и о страшном приказању Пресвете Дјеве. Отишао сам пред икону да се помолим и размишљао сам у себи: На крају то је само сан! Ко је уопште та игуманија Марија? Ја је не знам, и никада нисам чуо за њу! Моје срце се готово умирило. Али сан се поновио. Свете великомученице су рекле да треба да под хитно испуним то што се тражи. Када сам дошао к себи, било ми је страшно и почео сам да размишљам како ми је тешко да се растанем са светом иконом. Тада сам решио да предам другу икону, такође Одигитрију, која је била код мене. Она је била слична траженој, само мања. Али Свете мученице су ми се поново јавиле и рекле да ћу бити кажњен због непослушности ако тачно не испуним вољу Приснодјеве Марије. Пробудио сам се са страхом. Павши на колена пред светом иконом, молио сам се да ми опрости и са сузама сам обећао да ћу све испунити, не часећи. Тада ми је у души постало спокојно, мада и веома тужно што Пресвета Владичица одузима од мене своју чудесну икону. Следећега дана почео сам да се распитујем да ли ко зна игуманију Марију у Палестини? И један мој блиски пријатељ, дубоко верујући човек, ми је рекао да је врло добро познаје. Рекао сам му да ступи у контакт са њом и да је замоли да дође и да узме свету икону Пресвете Владарке. Тако сам испунио вољу Царице Небеске. Сада ми је јасно зашто је Она желела да буде међу вама. Сећајте се мене, великога грешника, у вашим светим молитвама пред том светом иконом.“ Митрополит је грчевито плакао, причајући то, и сви смо били веома дирнути и узбуђени. Тако ми живимо под небеском заштитом Пресвете Мајке Божије у Њеном поштованом дому, Гетсиманији, заштићени од превирања и несрећа у свету Њеном иконом ,,Одигитријом“, ,,Неопалимом купином“, ,,Исцелитељком“, ,,Брзопомоћницом“, која је желела да борави са игуманијом Маријом у Палестини у овом нашем светом манастиру. Но осим тога, зар ми нисмо ваистину срећни? У време првога палестинскога рата смо са светом иконом Мајке Божије и прошли кроз читав манастир, појући молебан Њој и великомученику Георгију. Заустављајући се на сваком од четири ћошка манастирскога врта, свештеник је благосиљао цео манастир светом иконом. Ми смо се молили за заштиту и покров од метака који су падали око нас као киша. Земља је била покривена комадићима шрапнела, али по заштитом Пресвете Владичице нико од нас нимало није пострадао. Па и у последњем, ,,Шестодневном рату“, опет смо били сведоци чудесне заштите Богородице према нама грешнима и недостојнима, као одговор на нашу веру у Њену Материнску љубав и непобедиву силу. игуманија Варвара старешина Гетсиманскога манастира (1970–1983) Извор: издање Гетсиманског манастира, Јерусалим, 1997. Са руског превео протојереј Животије Милојевић

јануар / 2015 / svetigora

јашњење. Нама је само уз претње то речено. Али, света икона је остала са нама. Неко време је боравила у Витанији, а касније је пренесена у Гетсимански храм, где се до сада налази. Заборавила сам да кажем: Када нам је митрополит Илија предао икону, добили смо и потврду да се она предаје игуманији Марији и манастиру у власништво; да се она назива ,,Одигитрија“ (Путеводитељка), ,,Неопалима купина“, ,,Исцелитељка“, „Брза помоћница“. У потврди је стајало и то да је 1554, у насељу Риханију у Либану, избио велики пожар, у ком је изгорело цело село, па и црква. Од тада, црквене власти су јој додале назив ,,Неопалима купина“, и људи су почели да је посебно поштују, добијајући помоћ и утеху од молитве пред њом. Када је избила епидемија куге, од које је умирало мноштво народа, епископи и свештенство почели да врше крсне ходове (литије) по зараженим реонима, носећи напред ту икону. Тамо где би прошла литија, епидемија је одмах престала. Видевши такво чудо, Црква је икони додала икони још и име ,,Исцелитељка“. Људи су почели у огромном броју да долазе, да се моле пред Њом и добијали су брзу помоћ по својој вери и молитвама. И тада су старешине Цркве решиле да јој додају и име ,,Брза помоћница“. Икона је остала у Риханији и била је веома поштована од православних мештана. Када је архиепископ Илија постављен за митрополита Либана, он је обишао своју митрополију и на крају је дошао у Риханију. Митрополит Илија је посебно поштовао Пресвету Мајку Божију, и где год би видео Њену свету икону, служио би молебан и топло се молио пред њом. У Риханији, парохијани, видевши његову молитву пред њиховом светињом, решили су да му је дају на дар. Владика је био изненађен и ганут због тога што су они спремни да се растану са својим благом. Али они су били упорни у својој намери, говорећи да је таква воља саме Приснодјеве, и молећи га само да их не заборави у својим молитвама пред њом. Тада је Владика, са великом радошћу и захвалношћу, примио икону. Од тада је свакога дана пред њом служио молебан са акатистом. Не сећам се које године, али ево шта се збило једног Великог поста, у пету недељу, на вечерњој празника ,,Похвала Богородици“. Украшена венцима цвећа, осветљена мноштвом свећа и разнобојних кандила, наша света икона је била постављена насред Гетсиманијске цркве. Почео је акатист. Сестре су прекрасно певале. Ујутру, после Божанске литургије служили смо молебан. Сви смо ми, на челу са мати Маријом, приклањали колена у благодарној молитви Пресветој Дјеви. Одједном, отварају се врата и улази митрополит Илија. Сви смо ради да га видимо. Он је одмах отишао ка икони, учинио мноштво поклона и у великом узбуђењу јој пришао са сузама у очима. Чита тропар на арапском језику и поново метанише, при свему томе сузе лију са његовога лица. На крају нас је благословио, говорећи: ,,Сада разумем, због чега је Пресвета Владичица хтела да буде са вама, сестре. Она види вашу веру, ваше молитве и уздахе. Сада ћу вам рећи то, што вам раније нисам испричао. Када је ова света икона била још код мене у митропо-

39

Митрополит Амфилохије у канонској посјети Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој

Да наши исељеници сачувају Православље

svetigora/ 2015 / јануар

В

40

исокопреосвећени Архиепископ цетињски и Ми- о цркви Светог Саве у Буенос Аиресу“ господину Алексантрополит црногорско-приморски допутовао је дру Цвибаку, дугогодишњем предсједнику Црквене општиу Буенос Аирес у понедељак, 24. новембра, у свој- не Светога Саве у Буенос Аиресу и једном од утемељивача ству Епископа-администратора, у своју трећу посјету тога храма. Послије Свете службе сви присутни су угошћени на ручЕпархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој. ку који је спремљен од стране парохијана у парохијској сали. На празник Светог Јована Златоустог, 26. новем- Током ручка приказан је снимак прославе 600-годишњице бра, Митрополит је служио Свету архијерејску ли- Косовске битке из 1989. године, која је била приређена у једтургију у катедралном Богородичином храму у Бу- ном хотелу у Буенос Аиресу. Представљено је и двојезично енос Аиресу уз саслуживање презвитера Естебана српско-шпанско издање „Горског вијенца“, који је на шпанЈовановића и протођакона Игора Балабана. За пјев- ски превео г. Хорхе Размилић из Сантијага, Чиле, поријеклом ницом су били презвитер Бранко Станишић, парох из Хрватске. Добротом породице покојног г. Хорхеа, Епархиу аргентинској провинцији Ћако и презвитер Душан ја буеносаиреска је добила на поклон 120 примјерака ове Михајловић, парох у Сантијагу, главном граду Чилеа. књиге. У недељу, 30. новембра, Високопреосвећени митропоИстог дана, у поподневним часовима Митрополит се сусрео са Епископом каракаским и јужноаме- лит Амфилохије служио је Свету литургију у Саборној цркви ричким Јованом из Руске Заграничне Цркве у њего- Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу, сједишту вом сједишту – храму Васкрсења Христовог у Буенос Епархије буеносаиреске, уз саслужење администратора ове Аиресу. парохије оца Стефана Јовановића, игумана Давида из манастира Светог Ђорђа у Ла Плати, као и протођаконâ Николе 27. новембар – сусрет са православ- Радиша и Игора Балабана. На Литургији је појао презвитер ним епископима у Аргентини Бранко Станишић заједно са вјерницима. Током Свете литурМитрополит Амфилохије је посјетио Епископа гије, Митрополит је миропомазањем присајединио Правоаргентинског и јужноамеричког Леонида (Москов- славној Цркви Карину Јововић, која је била крштена у Римоска Патријаршија), Митрополита буеносаиреског и католичкој цркви. Карина Јововић је ћерка нашег познатог Егзарха Јужне Америке Тарасија (Васељенска Патри- исељеника покојног Благоја Јововића из Бјелопавлића. Послије Свете литургије, Митрополит, свештенство и сви јаршија) и Митрополита буеносаиреског и аргентинског Силуана (Антиохијска Патријаршија). Архијере- присутни парохијани су се почастили на хришћанској трпеји су размијенили мишљења о тренутном положају зи љубави у парохијској сали. У понедељак, 1. децембра, Митрополит је на гробљу Православне Цркве у Латинској Америци и планоРеколета у Буенос Аиресу одслужио помен покојном Дувима за унапређење међуправославне сарадње. Са шану Радоњићу, родом са Његуша, једном од оснивача црепископом Леонидом је конкретно разговарао о мокве Светог Саве у Буенос Аиресу и врло утицајној личности гућностима блиске сарадње у вези са парохијом у међу нашом тамошњом емиграцијом. Познат је као власник Сантијагу, Чиле, о чему је дан раније било ријечи и са листа El Economist, којег је наслиједио од свог таста Милана епископом Јованом (Руска Загранична Црква). Стојадиновића, предратног предсједника Владе КраљевиЈугославије. Тај лист данас води Хуан Радоњић, син покојЛитургије у Буенос Аиресу не ног Душана. Хуан и његова сестра Адријана су присуствоваМитрополит Амфилохије служио је у суботу, 29. ли помену. Прије неколико година, Митрополит је у Буенос новембра, Свету литургију у цркви Светог Саве у БуАиресу посјетио сада покојног Душана Радоњића. Том приенос Аиресу, уз саслужење администратора ове паликом су разговарали о данима када је г. Радоњић био дорохије оца Стефана Јовановића, као и протођаконâ маћин и помоћник Патријарха српског Гаврила Дожића, за Николе Радиша и Игора Балабана. Презвитер Бранко вријеме његовог боравка у Италији послије Другог свјетског Станишић, парох парохије Светог Николаја у Маћагарата. ју и Ћаку заједно са вјерницима појао је на Светој литургији. Непосредно прије Свете литургије крштен је У Сан Паолу и Кампинасу Евгеније Тадић, а Митрополит је брата Евгенија и сеУ поподневним часовима, 3. децембра, митрополит Амстру Ану Марију Матас, која је прешла из римокатофилохије је обишао монументални православни катедраллицизма, миропомазао током Свете литургије. Потом је митрополит Амфилохије додијелио ор- ни храм Антиохијске Патријаршије у Сан Паолу, посвећен ден Светог Саве трећег степена и то „за нарочити до- Светим апостолима Петру и Павлу, грађен по угледу на цапринос јединству наше Цркве и несебично старање риградску Свету Софију. Том приликом се сусрео са Митрополитом Сан Паола и цијелог Бразила Дамаскином и са ње-

протођакон ИГОР Балабан

reporta`a

говим викарним епископом Романом, са којима је имао постали православни хришћани и живе у Кампинасу и братски срдачан и конструктиван дијалог. Митрополит околини, гдје је једини православни свештеник отац Амфилохије се захвалио митрополиту Дамаскину на Марко Обрадовић. његовој помоћи свештенику Марку Обрадовићу, пароПосљедњег дана посјете, 5. децембра, Митрополит ху Епархије буеносаиреске Српске Патријаршије у др- је с оцем Марком посјетио римокатоличку цркву Светог жави Сан Паолу, који је овом приликом, уз протођако- Јована Крститеља, која се налази у саставу салезијанског на цетињског Игора Балабана, био у Митрополитовој колегија у Кампинасу, у којој отац Марко са парохијанипратњи. ма сваке недеље служи Свету литургију. На празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра, уз благослов митрополита Дамаскина, митроСлужбе у Ресифеу полит Амфилохије је, уз саслужење презвитера Марка Митрополит Амфилохије је у наставку своје посјете Обрадовића и протођакона Игора Балабана, служио Бразилу посјетио православну заједницу у бразилској Свету литургију у цркви Благовијести Пресвете Бого- држави Пернамбуко. На аеродрому у Ресифеу, главном родице у Сан Паолу, најстаријој православној цркви у граду Пернамбукоа, Митрополита су, 5. децембра, дочеБразилу, коју су још 1902. године подигли православни кали свештеници из Ресифеа и других парохија и некоАрапи из Сирије и Либана. Након Литургије, Митропо- лико вјерника. лит је посјетио Драгишу Павличића из Сан Паола, роСледећег дана, у суботу, 6. децембра, на празник дом из Бјелопавлића, који ускоро пуни 100 година и Светог Амфилохија Иконијског, Митрополит је, уз саслунајстарији је члан наше колоније у Бразилу. Господин жење протопрезвитера–ставрофора Алексиса ПењаПавличић је на предлог митрополита Амфилохија, про- -Алфара, пароха у Ресифеу, протопрезвитера–ставрошле године одликован Орденом Светог Саве за помоћ фора Рафаела де Кеироза Сантоса, презвитера Илије указану многим нашим исељеницима и труд у очувању Кавалканти Лима, презвитера Жарио Карлоса, пароха црквеног и народног идентитета нашег народа у Бра- у Каруаруу, домаћина игумана манастира оца Педра зилу. Сикеира и протођакона Игора Балабана, одслужио ЛиИстога дана у Кампинасу, граду удаљеном од Сан тургију у манастиру Пресвете Тројице у Алдеии код РеПаола око стотину километара, у којем је сједиште па- сифеа. Манастир је изграђен на имању које је својеврерохије за државу Сан Паоло Епархије буеносајреске мено Цркви поклонио отац Илија. Манастирска црква и Српске Патријаршије, Митрополит је служио вечерње остале просторије су недавно обновљене, трудом оца богослужење и потом благословио оснивачку скуп- Педра. штину Парохије Светих апостола Петра и Павла. У жиНакон Свете литургије, сви присутни су се почастивоту ове парохије учествује и више Бразилаца који су ли на манастирској трпези, парохијани су Митрополиту

јануар / 2015 / svetigora

Резање славског колача у цркви Св. Николе у Маћагају

41

Посјета Каруаруа је завршена вечером у фрањевачком самостану, гдје су манастирска браћа исказала интересовање да се ближе упознају са Православном Црквом. У недељу, 7. децембра, митрополит Амфилохије је служио је Свету литургију у парохији Успења Пресвете Богородице у Ресифеу, уз саслужење оца Алексиса, оца Рафаела, игумана Педра, оца Жаира и протођакона Игора. Током Свете литургије, након читања православног Символа вјере, Митрополит је миропомазао брата Антонија и рукопроизвео пет вјерника из Ресифеа, Каруаруа и околине у чин чтеца. Након заједничке трпезе, Митрополит је тога и следећих дана имао братски разговор са свештеницима из Пернамбука, али и са више вјерника, који желе да се ближе упознају са Православном Црквом.

У Венадо Туерту и Арибењосу

У сриједу, 10 децембра, митрополит Амфилохије је служио Свету литургију у цркви Светог архангела Михаила у Венадо Туерту, у аргентинској провинцији Санта Фе. Саслуживали су му архимандрит Кирило Бојовић, архијерејски замјеник Епархије, надлежни парох презвитер Стефан Јовановић и протођакон Никола Радиш. Венадо Туерто је удаљен око 350 километара од Буенос Аиреса и у њему се населило пуно исељеника из Црне Горе. На Служби Божијој је присуствовало око 30 особа (иако је био радни дан), међу којима су биле породице Гвозденовић, Симоновић, Рајковић и породица Фредерикс, чији чланови пјевају у хору. Велики број присутних се причестио Светим тајнама. Митрополит о остали свештеници су послије тога отишли у Арибењос, гдје су на локалном гробљу одслужили помен почившем протојереју Радојици Поповићу. Прота Радојица је дошао у Аргентину 1947. године, а послао га је Патријарх српски Гаврило Дожић, и до своје смрти био је једини све-

svetigora/ 2015 / јануар

честитали имендан отпјевавши му локалну слављеничку пјесму. Митрополит Амфилохије је послије боравка у манастиру посјетио Мисионарску парохију Светог Јована Златоустог у Каруаруу, граду удаљеном око два сата вожње од Ресифеа. Са надлежним парохом, Жаиром Карлосом и осталим свештеницима, Митрополит је најприје посјетио имање оца Жаира у близини Каруаруа , на којем је отац Жаиро, иначе бивши презвитеријански пастор, изградио капелу Светог Јована Шангајског, а по повратку из Црне Горе и послије сусрета са моштима Преподобног Симеона Дајбабаског, и капелу посвећену Светом Симеону. Митрополит је исказао мишљење да би то мјесто било одлично за оснивање манастира. Телевизија у Каруаруу је снимила кратки интервју са господином Митрополитом, у којем је он, између осталог упознао јавност са чињеницом да је претходних година, осим у Аргентини и Бразилу, радио и на оснивању заједница у Чилеу, Венецуели, Еквадору, Перуу и Доминиканској Републици. Говорећи о стању Православне Цркве у Јужној Америци, Митрополит је новинарима рекао да Православна Црква свједочи древну Цркву првих једанаест вијекова, те да он у Јужној Америци представља Православну Цркву Српске Патријаршије, али да у њој дјелују и друге помјесне Православне Цркве, као што су Васељенска, Антиохијска, Московска Патријаршија и Руска Загранична Црква, као и да за њега посјета Бразилу, и овдашњим свештеницима и вјерницима представља благослов. Митрополит је потом посјетио римокатоличког бискупа Каруаруа монс. Бернардина Маркија, рођеног Италијана и заблагодарио му за помоћ о. Жаиру и локалној православној заједници. Он и сестре бенедиктинке су примили Митрополита, свештенике и вјернике у бенедиктинском колегију Пресветог Срца Исусовог, чију цркву неколико пута мјесечно користе о. Жаиро и православна заједница за служење Свете литургије, с обзиром да ова парохија нема свој храм. Телевизија је снимила и овај сусрет, а прилог о Митрополитовој посјети је био емитован исте вечери.

42

Митрополит Амфилохије са вјерним народом испред цркве Св. Николе у Маћагају

штеник Српске Патријаршије у Аргентини и изасланик Његове Светости. Прота се упокојио 1960. године у Буенос Аиресу и ондје био сахрањен, али су његове земне остатке касније у Арибењос пренијели његови потомци. У овом граду Митрополит се сусрео са Јорхеом Јовановићем, сином Илије Јовановића, који је био један од организатора локалне заједнице црногорских исељеника. У пратњи г. Јовановића, Митрополит је на овом гробљу одслужио помен Илији Јовановићу, али и другим исељеницима из Црне Горе и њиховим потомцима који тамо почивају. Том приликом је договорено да се, у сарадњи са о. Стефаном Јовановићем, надлежним парохом, започне рад на окупљању сународника и њихових потомака у циљу очувања православне вјере међу њима.

У посјети аргентинској провинцији Ћако

јануар / 2015 / svetigora

Митрополит Амфилохије је 12. децембра започео тродневну посјету аргентинској провинцији Ћако, гдје живи велики број наших исељеника. У његовој пратњи су били архимандрит Кирило Бојовић, јеромонах Симеон Лопез, парох у Медељину, Колумбија, протођакон Никола Радиш, предсједник Црквене општине у Буенос Аиресу и протођакон цетињски Игор Балабан. На аеродрому у Ресистенсији, главном граду провинције, Митрополита и његову пратњу су сачекали презвитер Бранко Станишић, парох у Ћаку и Хуан Вулековић, предсједник Црквеног одбора храма Светог Николаја у Маћагају. Исте вечери приређена је у Ресистенсији вечера добродошлице у Митрополитову част. На вечери су присуствовали и представници грчке заједнице. Разговарало се о могућностима изградње цркве у Ресистенсији, будући да велики број наших исељеника данас живи управо у овоме граду. Следећег дана, у суботу, 13. децембра, Митрополит је у цркви Свете Тројице православне украјинске заједнице у Сан Бернарду благословио новосаграђену свету трпезу, као и нове покровце за њу које је донио на поклон из Црне Горе. Покровце су израдиле сестре манастира Дуљево. Након представљања свих који су били у Митрополитовој пратњи, представник Црквеног одбора Леон Степански, заблагодарио је Митрополиту за његов долазак из далека и диван поклон који је донио за тамошњи храм. Након дружења у Сан Бернарду, Митрополит је посјетио и цркву Светог Ђорђа у Ла Тигри, коју је такође својевремено подигла локална украјинска заједница. Митрополит је прије неколико година у сарадњи са том заједницом покренуо обнову овог тада запуштеног храма, која је у међувремену и завршена. Један од најактивнијих из ове заједнице брат Адријан је заблагодарио Митрополиту на посјети, рекавши да без његовог подстицаја и старања наших свештеника, црква не би била обновљена. Истог дана поподне, Митрополит је, са свештенством, одслужио празнично бденије са петохљебницом у цркви Светог Николе у Маћагају. Тамо су га дочекале монахиње Ребека и Марија, које већ неколико мјесеци живе при овом храму, као и неколико парохијана, који су помагали припрему храмовне славе. Митрополит је исте вечери обишао и новосаграђену црквену салу при овом храму.

У недељу, 14. децембра, црква Светог оца Николаја Мирликијског у Маћагају прославила је своју храмовну славу уз присуство неколико стотина званица. Свету литургију је служио митрополит Амфилохије, уз саслужење архимандрита Кирила Бојовића, презвитера Бранка Станишића, пароха у Ћаку, јеромонаха Симеона Лопеза и протођаконâ Николе Радиша и Игора Балабана. Појале су монахиње Ребека и Марија и парохијани овог храма. На почетку Литургије, Митрополит је у чин чтеца, под именом Василије, рукопроизвео Елиа Валтера Гарсију Вулековића, парохијанина овог храма. На Светој Литургији је присуствовало мноштво вјерника из Маћагаја и провинције Ћако, међу којима је, осим потомака наших исељеника, било и потомака православних Украјинаца и Грка, али и православних Аргентинаца и других, од којих се велики број тога дана и причестио. Послије помена за све упокојене у парохији у претходној години, Митрополит је бесједио о ревности Св. Николе на заштити православне вјере током Првог васељенског сабора, позвавши све да истрају у чувању своје, православне вјере, додавши на крају: „Ми смо ове године прославили Светог Николаја неколико дана раније, зато што ја као епископ нисам могао да останем на Светог Николаја, јер због својих обавеза морам да се вратим у Црну Гору, па сам желио да заједно са вама прославим Светог Николаја овдје, а тамо ћу у Црној Гори прославити са Црногорцима и другим који живе у Црној Гори. Бог да вас благослови и срећан празник на многаја и многаја и благаја љета.“ Након бесједе Митрополит је освештао новосаграђену парохијску салу, изграђену трудом пароха, црквеног одбора и парохијана, а уз финансијску помоћ Епархије. У наставку велике прославе, којој су између многих присуствовали Хектор Лило Вега, градоначелник Маћагаја и Марта Капитанић, почасни конзул Републике Србије у Ћаку, одржан је богат културно-умјетнички програм у којем су учествовали градски хор из Маћагаја, фолклорна група Удружења Грка из Ресистенсије, као и фолклорна група „Бијело злато“ Југословенског друштва из Саенц Пење. Бијело злато је метафора за памук, чије је гајење била примарна активност већине наших исељеника првих деценија њиховог боравка у Ћаку. Прослава је завршена свечаним празничним ручком у новој сали. Митрополит Амфилохије је следећег дана, 15. децембра, служио вечерњу службу у храму Светог Саве у Буенос Аиресу, а у уторак, 16. децембра прије подне у Амбасади Републике Србије посјетио Татјану Конић, отправницу послова и са њом размијенио искуства о свом боравку у Аргентини. Истог дана послије подне, одржао је састанак са Црквеним одбором буеносаиреског храма Светог Саве. Митрополит је завршио своју овогодишњу канонску посјету Јужној Америци и вратио се у Црну Гору у четвртак, 18. децембра.

43

svetigora/ 2015 / јануар

ОЛИВЕРА Балабан

razgovor

Светлана Алексејевна Луганска

44

Напајам се са Извора живота В

и сте од малих ногу везани за српски народ, • Конкретан повод нашег разговора је ваша нова књига „Људи Српске Цркве“, кажите нам нешто о њој. испричајте нам нешто о томе – ко је и како То је један пројекат московске издавачке куће „Никеја“. посејао у вама ту љубав према Србима? Цео мој живот везан је за Србију и српски на- Књига припада едицији „Планете православља“, и за сада у род. Негде од моје седме, осме године кренуло је плану имамо да у њој објавимо четири књиге. Објављена је то упознавање. Мој отац је прошао рат, учествовао „Људи Грчке Цркве“, сада ево „Људи Српске Цркве“, а планије у ослобађању Београда, и ако се из рата могу по- ране су још и књиге о људима Грузијске и Антиохијске Цркве. нети неке лепе успомене, онда су за њега то биле Књига „Људи Српске Цркве“ је зборник разговора које оне везане за Србију и српски народ. Касније је и сам правила приликом своје последње посете СПЦ. Ту су пословно био везан за Југославију и више пута је разговори са Његовом Светошћу Патријархом Иринејем, послом долазио у ове крајеве. Одавде ми је доно- митрополитом Амфилохијем, владиком Давидом, протом сио сликовнице, књижице које сам ја покушавала Дејаном Дејановићем и другима. Циљ је био да се кроз разда читам. Иако ништа нисам разумела шта у њима говоре покаже портрет помесне Цркве, од патријарха до пише, када год би их читала обузимала би ме нека верног народа, да се кроз животни пут једног човека ка Богу чудесна топлина. Једном приликом ми је отац са покаже и његов лични портрет али и портрет вашег народа, путовања донео и мали речник српског језика и ваша историја, све недаће које су вас сналазиле и још увек полако сам почела да учим речи, да бих разуме- сналазе. ла шта пише у тим књижицама. То су била време- • Реците ми како је књига прихваћена у Русији? Књига је објављена пет дана пре него што ћу кренути на када су у Русију, у Москву, долазила ваша позоришта, ваши музичари, мајка и ја смо посећивале овамо, тако да још немам довољно информација о томе. Они све концерте и представе и тако... То се наставило који су имали прилике да је прочитају, јављају ми се и кажу кроз цео мој живот и та љубав је временом поста- да су одушевљени, и да многе од тих прича за њих предстајала све већа и јача. вљају откриће. Јавила ми се новинарка из новина „Култура“ и рекла ми је да јој је то практично први сусрет са српским православљем, каже: „Већ недељу дана сам другачија, не знам шта ми је.“ Просто су је те приче јако потресле. И заиста јесу потресне! Ја сам то и хтела да нагласим, то страдање српских земаља и српског народа. Било да читате разговор са Патријархом, протом Дејаном, оцем Јованом Радосављевићем – људима од око осамдесет година, или рецимо приче попадије Ирине Војводић и Игора Зиројевића, који припадају млађим генерацијама, иста су страдања – ратови, неизвесност, немаштина, неприхваћеност... Свака генерација пролази истим путем. Једна читатељка ми је казала да је њој била најпотреснија прича мати Фотине, игуманије манастира Бешка – да није могла да се од ње одвоји, да ју је на искап прочитала. Ето, како коме, битно је да свако нађе нешто што ће га дотаћи.

• Који је разговор вас најдубље дотакао? Разговор са протом Дејаном Дејановићем, са архимандритом Јованом Радосављевићем, са митрополитом Амфилохијем, наравно, и са Ирином Војводић. То су за мене права житија.

• Колико православни верници у Русији знају о нашој Цркви, постоји ли потреба за упознавањем са српском духовношћу? Добро сте рекли „потреба“. Бојим се да управо те потребе нема или да је има јако мало. Проблеми српског народа се не схватају на прави начин, већ површно, краткотрајно. Без обзира што људи из Русије све више долазе у Црну Гору и Србију, то и даље није довољно. Људи дођу, одушеве се, кажу: добар, срдачан народ, лепа земља, велике светиње, и углавном на томе и остане. Руку на срце, има и Светлана Луганска

јануар / 2015 / svetigora

људи који дубље сагледавају и имају жељу да сазнају ног човека се осликава историја народа и земље, са друвише, читају и питају, истражују, али већина не. ге стране јако је важан пример савременика, оног који је • Носилац сте ордена Светог Саве, за допринос ту поред нас, између нас. Мислим да је то некако најуберазвоју културе и веза две братске земље, Ср- дљивије, најпиткије за читаоца. Таква врста литературе је бије и Русије. Колико сте ви задовољни својим јако тражена. Ја се искрено надам да ће књига бити објављена и на српском. радом? Па знате како, на почетку, пре једно петнаест го- • Ви се носите са тешком болешћу. Слава Богу, упрдина, ишло је доста тешко. Прво сам превела неколикос телесној бољци ваш дух зрачи огромном ко текстова о српској духовности и књигу „Мисли о енергијом, снагом, љубављу… добру и злу“ владике Николаја, коју сам добила на поЈа се напајам са Извора живота и ту црпим енергију. клон. Чим сам је прочитала, било ми је јасно да је не Огромну улогу у томе што сам још увек ту међу вама, тамогу оставити тек тако већ да је морам превести. Ни- ква каква сам, имао је блаженопочивши отац Лука Анић, сам имала издавача већ сам трагала за неким ко би то који се веома пажљиво бринуо о мени. Када се човек разобјавио. Тешко је то ишло, никоме није било јасно шта боли, необично је важно да има некога коме је стало да ја сад ту хоћу – зар немамо довољно наших духовни- оздрави. Искрена љубав ближњег крепи и даје снагу чока него још да преводимо и објављујемо српске. Ми- веку да преброди тешке тренутке. Кад тога нема, онда је слим да је то условно речено нека наша болест – ми мало теже. Ту је био и мој духовник, који се нажалост упосмо сами себи довољни, немамо ту отвореност какву којио исте године кад и отац Лука. Ту су и остали, мени има српски народ; више смо склони томе да учимо драги и блиски људи из Цркве – духовници, пријатељи, него да се учимо. Али, хвала Богу, јавио се издавач и њихова молитва и брига… Мислим да је то разлог моје то је било Подворје Свето Тројицко-Сергијеве лавре у борбе за живот. Како бих се снашла без тога? Не знам, заМоскви. Много ми је значила и књига митрополита Ам- иста би било тешко. Потребна је дакле молитва, љубав и филохија „Основе православног васпитања“. Мој про- брига ближњег, а тога је данас нажалост јако мало. фесор са Богословског факултета, који је тад дошао из • Били сте у дубокој духовној вези са оцем Луком Србије, донео је ту књигу и замолио ме да преведем Анићем... неколико фрагмената за њега, пошто је он педагог. Ја Та духовна повезаност са оцем Луком је тешко објасам почела да преводим, међутим нисам могла да се снити, то је нешто несместиво у речи. Тај духовни опит зауставим. Понела сам да покажем свом духовнику и кроз разговоре са њим, од првог сусрета па до последон каже: „Хајде ти преведи све, па ћемо да видимо како њег разговора – то је велики благослов. Просто не знам да то објавимо“. Ја сам тај посао обавила и те 2000. го- шта да кажем, још увек не верујем да није више ту, а опет дине сам први пут дошла у Митрополију црногорско- – без њега је некако све другачије.

-приморску да покажем Митрополиту текст и да га пиБио је једном приликом у Москви, на кратко, на два там за благослов да се књига објави на руском. После дана. Пре него што је дошао чули смо се телефоном, питога је следило превођење многих књига, ни сама не тала сам га шта би хтео да види, како бих могла да организујем све, без губитака у времену. Сећам се, вратили смо знам колико…

• Да ли у том послу превођења српске духовне се из Свето-Тројицке лавре, већ је било касно, он је био литературе имате неког да вас наследи, некога јако уморан а моја пријатељица је предложила да му поко би се са истим жаром и љубављу бавио овим кажемо Москву ноћу, једном вожњом колима. Отац Лука је био толико уморан да је чак заспао у колима, али кад послом? Имам једну дивну, младу колегиницу која ми је већ смо стигли до Црвеног трга он је изашао и рекао: „Толико помагала. Заједно смо преводиле књигу митрополита дуго сам имао жељу да станем ту, на Црвени трг у ценАмфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. Ми- тру Москве, да загрлим целу Москву и да кажем: Ја сам слим да ће она бити прави наследник. Има и љубав Србин – грлим те Москво!“ Још један доживљај ми је био према Србији, према Српској Цркви и према вашој јако дирљив. Замало смо закаснили на авион, у Москви су историји. Иначе је балканолог по струци. За сада је она страшне гужве у превозу, а он је имао велику жељу да помоја највећа нада, биће надам се и других, даће Бог. сети Покровски манастир, где су мошти Свете Матроне.

• Да ли ће књига „Људи Српске Цркве“ бити обја- Тако неким пречицама, кроз дворишта, стигосмо за двављена и на српском језику? десет минута до манастира. Пре тога сам звала телефоТо је добро питање, али то не зависи много од мене. ном манастир да питам да ли постоји могућност да српНема човека који ми није поставио то питање. Било ми ски свештеник који је дошао на кратко приђе моштима, је необично, јер сам мислила да овде људи све то знају, јер су огромни редови тамо. Добили смо тај благослов да су им познате животне приче и пут оних који прак- и пришли са оне стране са које нам је речено да приђетично носе Српску Цркву али изгледа да није тако. Из мо. Испред нас огроман ред. Отац Лука се јако растужио неког разлога, уредник који је одговоран за едицију и каже: „Како сад ја недостојни да испред руског наро„Планете православља“ одлучио је да се у свакој књи- да преко реда дођем до свете Матроне?“ Било му је јако зи нађе девет прича. Из тог разлога у књизи нису об- криво, али просто није било времена, закаснили бисмо јављени сви разговори које сам припремила. Мени је на авион. Доста дуго је остао пред њеним моштима и визбог тога јако жао, јер су приче тих људи веома посеб- дело се да је потресен. Ћутећи смо стигли до аеродрома. не и драгоцене. Знате како, у задње време људи много Мислим да му је то путовање донело много радости. А воле да читају животне приче оних које поштују, да на оно што је интересантно је да је на све моје пријатеље, још један начин сагледају ту личност. Кроз живот јед- који су га бар на кратко видели, оставио веома јак утисак.

45

prikaz Протопрезвитер–ставрофор доц. др ВЕЛИБОР Џомић svetigora/ 2015 / јануар

46

Књига вјековне љубави Светлана Луганска, „Људи Српске Цркве“, ИУ „Никеја“, Москва

И

здавачка установа „Никеја“ из Москве је у оквиру своје едиције „Планета Православља“ на руском језику недавно објавила књигу Светлане Алексејевне Луганске под насловом „Људи Српске Цркве“. Иста издавачка установа је у оквиру те едиције нашла мјесто и за књиге „Људи Грузијске Цркве“ Владимира Лучанинова и „Људи Грчке Цркве“ Сергеја Тишкуна и Иље Кабанова. Приликом сусрета са новом књигом Светлане Луганске, православне Рускиње, не можемо а да се не вратимо древној Рашки и једном чудесном догађају, који је, како је историја посвједочила, постао наша духовна вододјелница. Прије више од осам вјекова, на двору великог жупана Стефана Немање одиграо се чудесан сусрет између младог принца Растка Немањића и једног Руса, светогорског монаха, који је мисионарио и прикупљао помоћ благочестивих хришћана за свој манастир на Светој Гори Атонској. Заљубљен у Христа, млади Растко је оставио „царске дворе и порфиру“ и са светогорским монахом – Русом кренуо у Свету Гору – перивој Пресвете Богородице. Тај сусрет и тај одлазак је обиљежио историју народа Светога Саве. Од тада су, како каже пјесник, вјекови прохујали и од тада непрекинуто трају и стално се утврђују духовне везе између Срба и Руса. Једно од бројних свједочанстава те везе, те духовне заједнице Срба и Руса кроз Цркву Христову, јесте и нова књига Светлане Луганске. Светлана Луганска је добро позната нашој црквеној јавности кроз њен вишегодишњи самопрегорни труд у бројним емисијама на Радио Светигори, текстовима у часопису „Светигора“, као и преводима књига, чиме је трајно задужила Српску и Руску Цркву, као и српску и руску културу. Вреди истаћи да је Луганска до сада на руски језик превела више књига Светога владике Николаја, Преподобног оца Јустина Ћелијског, Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасија и друге књиге из наше духовне и народне ризнице. Овом књигом Светлана Луганска наставља свој пут као православна списатељица, као филолог, као преводилац и као публициста. Књига је посвећена 900-годишњици рођења Стефана Немање – Преподобног Симеона Мироточивог, 120-годишњици рођења Преподобног Јустина Ћелијског, 100-годишњици рођења блаженопочившег Патријарха српског Павла, 100-годишњици од почетка Првог свјетског рата, 70-годишњици од тзв. „савезничког“ крвавог бомбардовања Београда, србијанских и црногорских градова на Васкрс 1944. године и 15-годишњици од још крвавијег бомбардовања Југославије од чланица НАТО пакта. Неки су данас заборавили неке од ових важних годишњица или им намјерно дају погрешна тумачења, али нас је Светлана Лу-

ганска, посветом у својој књизи, не само подсјетила на те важне датуме него и подстакла на памћење и незаборав. Светлана Луганска је годинама свједок непрекинутог православног јединства, духовних и културних веза наших православних народа. То јединство и те везе самопрегорно годинама свједочи и вјером и пером. Вјером – својим животом по Јеванђељу. Пером – својим текстовима и књигама на руском и српском језику. Она нас, на тај благословени начин, скоро двије деценије приближава једне другима и подсјећа на наше словенске корене и православну љубав. Српска Православна Црква је препознала ту њену жртву, а посебно њену жртву за распето Косово и Метохију, и одликовала је својим највећим одликовањем – орденом Светога Саве. Посебно истичем да је недавно на руски језик превела књиге митрополита Амфилохија „Ново косовско распеће“, а прије неколико година и књигу „Атлас Старе Србије“. Својим књигама и преводима обогатила је руску културу и духовност бисерима из наших духовних ризница. У овој књизи Светлана Луганска није писала само о нашим древним велељепним задужбинама и историји чиме се, најчешће, задиве путописци и хроничари. Непрестано се наслањајући и на светиње и на историју, Луганска је кроз њих посматрала и њихове данашње чуваре. Кроз разговоре са нашим јерарсима, свештенослужитељима и лаицима она је Живу Цркву Божију на овим просторима приближила руском читаоцу. Њени саговорници у овој књизи су патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије, епископ Давид, архимандрит Јован (Радосављевић), протопрезвитер–ставрофор Дејан Дејановић, јеромонах Рафаило (Бољевић), игуманија Фотина (Хасл), презвитера Ирина Војводић и појац Игор Зиројевић. Потрудила се да свом народу приближи савре-

мено, а предањско духовно искуКњига Светлане Луганске ме неКњига Светлане Луганске ство оних личности Цркве са ових престано нагони да поставим више свједочи непрекинуто јепростора који су је, током вишепитања: ко и у име чега има право динство наша два народа, и годишњих редовних посјета Срда прекине вишевјековне духовсваком својом страницом га бији и Црној Гори, посебно духовне, историјске и културне везе Руно надахнули. Њени саговорници, сије, Србије и Црне Горе? Да ли смо учвршћује. Она нас подсјећа а тиме и главни ликови ове књиге, свјесни одговорности коју пред Бода смо једноверна и једнопо много чему су различити, али гом, историјом и сопственим потомкрвна браћа, да смо упућени у најважнијем су исти – у њиховој ством преузимамо у случају да, не једни на друге, да нас веже православној вјери и њиховом дај Боже, постанемо саучесници у заједничка прошлост, да нас том подухвату? Да ли имамо право служењу Цркви Христовој на рада покидамо духовне, историјске и зличите начине – као јерарси, свесједињује једна православна културне везе са Русијом? Да ли имаштенослужитељи, монаси, многовјера, и да нам нема ни праве детне мајке и појци. мо право да погазимо завјете својих Књига „Људи Српске Цркве“ будућности без заједништва предака зарад ситних, тренутних у Христу. То је и једна од не би прошла незапажено да се интереса? појавила у било ком периоду Светлани Луганској не преостаје кључних порука ове књиге. наше крштене историје. Али, поништа друго него да и даље настави себно је значајна у овом времену истим путем. Отуда, са пуним праи нама данас, када свјетски силници на сваки начин, а вом, од ње очекујемо и другу књигу под насловом „Људи посебно силом, уцјенама и притиском, настоје да окре- Руске Цркве“, али овога пута на српском језику. Задивљену Србе од Руса кад већ не могу да окрену Русе од Срба. ни њеним подухватом и истрајношћу, дужни смо да јој На сцени је покушај коме неки површни људи из нашег се захвалимо и да се помолимо Богу, Дародавцу народа не придају важност, а који није нимало безазлен, свих добара, да нашој сестри у Христу Светлајер је сваком нормалном човеку данас јасно да је циљ ни Алексејевној Луганској подари добро тих притисака и уцјена трајни раскид вишевјековних здравље и снаге да нас и убудуће духовних, културних и политичких веза између Руси- духовно освјежава и надахје, Србије и Црне Горе. Свјетски силници још увек нису њује својим књигама. схватили да такав подухват није успио ни у вријеме Аустро-угарске, али ни у вријеме Адолфа Хитлера и Јосипа Броза. Али, бојим се да и некима од оних који данас имају највећу одговорност није јасна не само суштина таквих суманутих покушаја него ни њихове посљедице.

јануар / 2015 / svetigora

Др Жарко Лековић, Светлана Луганска, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и Вељко Рачић, модератор вечери, на представљању књиге „Људи Српске Цркве“ у књижари Матице српске у Подгорици, 3. децембар 2014.

47

Трагом славне историје Ч

увени српски песник Јован Јовановић Змај у једној од својих песама, коју је посветио ништа мање знаменитом Ђури Јакшићу, стихом нас опомиње и каже: „Што ја почех, ти продужи...!“ Осамнаеста генерација обновљене Богословије Светог Петра Цетињског је своје битисање у богословији завршила са успехом, у јуну месецу ове године. Како то и бива, дошло је време за нове матуранте, деветнаесту генерацију, генерацију разредног старешине архимандрита Кирила Бојовића, сабрата Цетињског манастира. Матурским испитом затвара се круг нашег образовања у богословији. Међутим, почетком сваке школске године, „тамо негде с јесени“, дешава се један јединствен и Богом благословен чин крунисања успешне петогодишње богословске приче. Наш испит зрелости заправо почиње овим чином, матурском екскурзијом. Ми, овогодишњи матуранти смо добили посебан благослов од Господа да са нама на пут крене и богословска братија из 4. разреда, са својим разредним старешином, професором Будимиром Алексићем. На ово благословено путовање са нама су пошли још: професори Богословије Драган Радоман и Здравко Кривокапић, Јасминка Кривокапић, Славко Крстајић и Бојана Перуничић испред агенције „Одигитрија“, Рајко Радусиновић, Василије Ускоковић, др Будимир Боровинић, Миодраг и Снежана Жунић. На пут смо кренули 8. октобра, на дан када прослављамо Светог Сергија Радоњешког. Честицу његових моштију имамо у Цетињском манастиру. Свети Сергије је заштитник 18.

генерације, па стих са почетка текста добија смисао у томе што спаја Светог Сергија и две генерације, јер смо баш на овај дан кренули на пут. Другу символику и потврду овај стих добија у чињеници да смо на пут кренули у години и данима када молитвено прослављамо 100 година од почетка Првог светског рата и 98 година од завршетка једне страшне и славне епопеје у историји српског народа. Наиме, у јануару и фебруару 1916. година завршила се страшна „Албанска голгота“ српске војске и народа у Првом светском рату. На овај благословени пут кренули смо из српског краљевског града Цетиња, преко Албаније и северне Грчке до Свете Горе, која је била најјужније одредиште које смо посетили. Наш народ мудро говори: „На млађима свет остаје“! Тамо где су јунаци стали, надам се, ми настављамо! Пут нас је водио од градова Скадра и Тиране до Драча и Драчке академије, у којој смо прву ноћ преноћили. Тај пут кроз Албанију је добио свечан карактер и због посете Храму Христовог Васкрсења у Тирани. У Тирани смо имали јединствену прилику да добијемо благослов и духовне поуке архиепископ Анастасија, који нас је примио у својој резиденцији. Током једночасовног разговора, архиепископ Анастасије нас је упознао са својим мисионарским и пастирским радом на васпостављању и подизању из пепела Православне Цркве у Албанији. Захваљујући љубави Божијој и раду архиепископа Анастасија и благоверног клира и народа Албанске Цркве, данас је око 24% становништва Албаније православно и потпада под јурисдикцију АПЦ. После Тиране и Драча, у градићу Фијеру смо посетили једног див-јунака српског народа, господина Екрема Ду-

svetigora/ 2015 / јануар

putopis

Ученици IV и V разреда Цетињске богословије на матурском путовању од 8. до 15. октобра 2014.

48

У посјети Архиепископу албанском Анастасију

На српском војничком гробљу Зејтинлику, са славним чуварем овог гробља, чика-Ђорђем Михајловићем

љевића. Храбри Екрем је још једном поносно дочекао, како сам каже, браћу из Отаџбине и показао нам своју чврсту веру, одлучност и храброст које га држе у борби за очување идентитета и српског имена. Хвала му на његовој борби, и увек ће бити у нашим молитвама, и он и његова породица! Прва дестинација коју смо посетили након Албаније било је острво Крф на северозападу Грчке. Острво богате историје

и културе било је веома добар домаћин и нама, ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, као и пријатељима који су на ово благословено путовање ишли са нама. Посетили смо и велико стратиште српских јунака, острво Видо. Ту смо одслужили помен бесмртним херојима и поклонили се њима и њиховој жртви за веру, Отачаство и род српски.

јануар / 2015 / svetigora

У свештеној лаври Хиландарској са игуманом хиландарским, архимандритом Методијем

49

У манастиру Велики метеори

6. и 7. дана нашег путовања. Господ је уредио да стигнемо таман за величанствено бденије које је служено уочи празника Покрова Пресвете Богомајке. Бденије и Божанствена литургија у манастиру Хиландару су били круна нашег путовања! Духовно испуњени и обновљени изнутра, у повратку ка Цетињу, посетили смо Охрид и манастире Светих Климента и Наума. Лепоте Македоније смо успели да видимо, али најлепше је ипак кући. Народна изрека каже: „Свуда пођи – својој кући дођи“, а наш дом је ипак тамо где су домаћини Свети Петар Цетињски и Свети Петар II Ловћенски Тајновидац! На самом крају, желео бих да изразим захвалност свим људима добре воље, без чије помоћи наша екскурзија не би била овако успешна. Путописац: Предраг Мијановић, ученик V разреда

svetigora/ 2015 / јануар

Након Крфа и Вида пут нас је даље водио ка Солуну, некада једној од престоница Душановог царства. Али, ми смо заобишли уобичајену руту до Солуна и посетили величанствени манастир Велике Метеоре, један од 20 манастира изграђених на стенама старим 60 милиона година. Величанствени манастир је оставио јак утисак на нас, али смо морали кренути даље. У Солуну смо посетили храмове Светог великомученика Димитрија и Светог Григорија Паламе. Посетили смо српско војничко гробље Зејтинлик, а тамо нас је дочекао славни чувар гробља, чика-Ђорђе Михајловић. Приче о њему и његовом животу су толико пута испричане, али он самом својом појавом сваки пут изнова одушевљава све посетиоце гробља српских јунака. Са њим смо обавили и кратак разговор за школски архив, на шта смо јако поносни! Наше путовање је било посебно и због посете ризници духовности и писмености код Срба у средњем веку, манастиру Хиландару. Манастир Хиландар и Свету Гору смо посетили

50

Испред цркве Светог Климента у Охриду

У Јагодњаку, малом месту у Барањи у Хрватској, 30/17. јануара 2007. године, на дан Преподобног Антонија Великог, изгорела је црквена кућа. Овај немили догађај се десио око један сат ноћу. Следи прича пароха јагодњачког.

^udo

Заветни дан у парохији јагодњачкој Д

(Св. Николај Жички и Охридски)

јануар / 2015 / svetigora

ок смо ми мирно спавали, ватрена стихија је витлала из- вили ни до данас, али смо зато учвршћени у вери. над наших глава. Божија рука чува и дању и ноћу, Божије На овом путу љубави Божије, Преподобни Антониоко не дрема већ непрестано гледа и види шта се дешава по је Велики славиће се у мојој породици као заштитдану и ноћи. Те кобне ноћи, анђео чувар се спустио са небе- ник. Црквену кућу смо почели обнављати почетком ских висина и пробудио наше најмлађе чедо, малу Анастасију. Она је пробудила мајку, а самим тиме Небески весник је марта 2007. За шест и по месеци смо обнову завризвршио задатак Творца. Мајка, да утеши мало чедо, погле- шили. Освештао ју је Епископ осјечкопољски и бадавши кроз прозор видела је до тада необичну светлост која рањски Лукијан 6. септембра 2008. Моја породица и ја, а тако и моји парохијани је обасјавала црквену кућу. Над том светлошћу се радовао пали анђео, јер за неколико минута би се угасило пет живота, овај дан прослављамо као заветни дан... Поред овога заветног дана, наша парохија прославља родитељи и троје деце. Попадија се загледала у тамну јануарску ноћ, видела је Пренос моштију Св. првомученика и архиђакона ватрену стихију и пламен који се све више разгоревао на Стефана, 15. августа. Да остане забележено још нешто веома знакрову црквене куће, управо над спаваћим собама где смо сви спавали, не знајући да нам се одбројавају последњи ми- чајно, а што се дешавало пре пожара на црквеној нути, али време и вечност и све што је добро у рукама је Бо- кући. На дан Светог Великомученика краља Стефана Дечанског, у цркви Св. оца Николаја у Јагодњажијим. Попадија, ушавши у спаваћу собу, дрхтавим и изнемо- ку, служио сам ујутро Изобразитељну службу. За глим гласом пробудила ме је да се спашавамо, кроз сузе ме оне којима је то мање познато, на овој служби се звала, чуо сам страшну реч: „Гори кућа!“ Ове речи и данас не приносе Свете Тајне, па је она временски краћа памтим и памтићу их до краја свог живота. Одмах смо про- од Свете литургије. У нашој парохији је уобичајено, будили децу: Босиљку, Ангелину и једногодишњу Анастасију. да се служи Изобразитељна служба на празнике Дјецу смо изнели у ходник, на други крај куће, где је било који су у календару означени црним словом. Тако мало безбедније. Покушали смо да спасимо што се спасити је било и на овај, за нас Православне Србе, веома може, одмах сам изнео икону наше крсне славе Св. велико- велики празник. Тај дан, а тако чиним свакога пута када служим мученика Георгија. Попадија је спашавала нешто од дечије одеће, да их имамо сутрадан у шта обући. Од моје одеће је Изобразитељну службу, проповедао сам после отостала пиџама која је била на мени, и две мантије које су се пуста и свечарима честитао крсну славу. Када сам завршио проповед, окренуо сам се и ушао у олтар тада затекле у ходнику. Позвали смо прво полицију, а они ватрогасце, ватро- и затворио сам царске двери. Мој поглед се заугасци су брзо дошли, али нису могли одмах гасити цркве- ставио на Светом Престолу, био сам збуњен када ну кућу, јер електродистрибуција није на време искључи- сам видео да су свеће погашене. Одмах сам позвао ла струју. Гашењем тога дела куће, сва кућа је упропаштена црквењака, који је стајао за туторским столом све налевањем воде. Моји парохијани су прискочили у помоћ, време док сам ја проповедао, упитавши га да ли је децу смо однели код комшије Јована Продановића, ту су он угасио свеће. Он ми је одговорио: „Како да их угасим, кад сам стајао за дошли медицински радници да нам пруже прву помоћ. На- „Гавран излеже птиће, и напусти их, туторским столом, као што сте и видели“. У главу род је спашавао што се спасити може, изнели смо црквене књи- и не брине ништа више о њима. А ми дођоше мисли, „ипак, ге из канцеларије и спашавали Бог прими бригу на Себе и послу- хајде да проверим“. Пришао сам и ставио сам нешто од одеће и покућства. Моја породица и ја смо те шно дан и ноћ бди над младунцима. руку на свећу, једну и ноћи отишли кући нашег па- Рибе баце икру и оду, а Бог остаје, да другу, осетио сам да је још била топла свећа, јер рохијанина Владе Чугља. Прииз икре излеже мале рибе и да се по- су заиста биле упаљене. мили су нас као свој свога, покушавали су да нас утеше, али стара о њиховој исхрани и развитку. Почеле су ме прогањати утеха је за нас била као не- Безбројна сирочад, и људска и жи- мисли. Зашто се то десило? Одмах су се моје мистварна, јер смо се носили мишљу како даље – време као да вотињска, пропала би, када Бог не сли преселиле на Косово, је стало. би о њима бринуо. Даноноћно бди „грдно судилиште“, како га називао Ловћенски Народ је прискочио у помоћ, чистили су црквену кућу Бог над свима нама Својим створе- Пророк Владика Његош. и односили одећу да оперу, јер њима, ослушкује њихове жеље и за- Мислима сам се пресесе све осећало на паљевину. Тај лио на Косово и Метохиосећај паљевине нисмо забора- довољава њихове потребе“. ју и као да сам ходао од

51

svetigora/ 2015 / јануар

52

срушене до срушене цркве и манастира, жалећи за светињама српским. Мисли су ме ипак одвеле на право место – српска згаришта, јер ово је био знак да ћу ускоро тако нешто доживети. Убрзо после овога чудесног догађаја, прославили смо црквену славу Св. оца Николаја, па затим божићне празнике, Светога Саву, не слутећи да су се и наши животи имали угасити као оне две свеће на Светом Престолу, на дан Св. Стефана Дечанскога. Да, било би тако, да Бог није имао други план са нама, показујући нам да нас стално чува. Као што је чувао три отрока у вавилонској пећи, Данила међу крвожедним лавовима… Да схватимо да смо ми у свету, али да је свет Дом Божији у коме је Он Домаћин. Те страшне ноћи, Домаћин је и послао анђела чувара да изврши Његову вољу. Наши животи су спашени, али само је Богу познато зашто нас је још оставио… За ових протеклих седам година, колико ми можемо да видимо, доста се тога десило у славу Божију. Како горе поменух, веома брзо је обновљена црквена кућа. У нашој домаћој цркви Бог је подарио два нова живота: кћерку Наталију и сина Карађорђа. Наша парохија је узнапредовала, духовно и материјално. Стара српска школа код цркве почела се обнављати, њена обнова је успешно завршена и у њој је отворен дечији вртић. А што је најбитније, почело се са генералном обновом светога храма и много тога је до сада урађено. Током 2013. године за нашу парохију се десио један веома значајан догађај. Потпредседник црквене општине Милован Пандур и ја смо отишли на поклоничко путовање на острво Егину, на поклоњење Светом Нектарију Егинском Чудотворцу. Са овога путовања донели смо икону Светог Нектарија, коју ми је лично уручио старац Нектарије Виталис у месту Камариза, као дар нашој цркви и нашем народу, да нас чува Свети Нектарије Егински. Пре нашег одласка на ово поклоничко путовање, у нашој цркви смо почели служити Акатист Св. Нектарију Егинском. Акатист служимо сваке задње суботе у месецу, а исто тако од прошле године служимо четрдесет акатиста од Преображења до Воздвижења Часнога Крста. На акатистима се окупља велики број верника, парвославаца, а међу њима има и све више верника католичке вероисповести. На свему нека буде слава и хвала живоме Богу. Господе, ово је све мало и од трунке праха на земљи, мене незнатног и недостојног, недовољно, али Господе, Ти имаш безграничну Љубав којом покриваш недостатке наше… Господе, слава Ти! Господе, хвала Ти на животу који си нам подарио. Амин. Грешни и недостојни о. Слободан Мајкић, парох јагодњачки Опрема текста редакцијска

РАЈО Војиновић

pomen

Упокојио се Коста Брадић (1927-2014)

А

кадемски сликар Коста Брадић рођен је у Ђевђелији 1927. године. Живео је у Пироту, Лесковцу и Јаши Томићу. У Београду је завршио Академију ликовних уметности у класи проф. Недељка Гвозденовића 1954. године, од када почиње да излаже. После завршене Академије усавршавао је сликарство у Риму и Паризу. Био је истакнути представник Медијале, уметничке групе основане 1953. године у Београду, којој су поред других познатих уметника из бивше Југославије припадали и Шејка, Оља Ивањицки, Љуба Поповић и Милић од Мачве. Литургијски је опредељен од својих средњих година. Сликао је и проповедао православље. Говорио је да су, када је „ушао у веру“, сви његови проблеми, сви неспоразуми који се дешавају међу људима, избледели. У то време се оженио и добио четворо деце, три ћерке и сина. Стаматис Склирис описао је лепоту мозаика Косте Брадића следећим речима: „Догодило се чудо! Светлост, као истина, која зрачи и за нас. Тако сам доживео тренутак пред мозаицима Косте Брадића које је он наменио Храму Светог Саве на Врачару. Само је њему преостало да тугу преобрази у радост, да лица светитеља, њихову одору, уместо црног, омеђи – белином.“ Био је професор на Академији за црквено сликарство и конзервацију. Носилац је звања „заслужни уметник“ и добитник више домаћих и иностраних награда. Од посебног значаја је награда коју је добио од Патријарха московског и целе Русије Алексеја II. Излагао је на многим изложбама код нас и у иностранству. Са благословом патријарха Павла, у галерији „Прогрес“ у Београду, Брадић је представио циклус слика „Божићна химна“, 2003. године. Радио је на многим храмовима. У последње време значајан је његов рад на Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Академски сликар Коста Брадић се упокојио 14. децембра, а сахрањен је у среду, 17. децембра, на гробљу Лешће у Београду. Преузето са: www.spc.rs

Приредио: Славко Живковић

У Доњецкој области оштећена 62 православна храма

Током сукоба у Доњецкој области на разне начине пострадала су 62 храма, то су храмови Горловске и Доњецке епархије Украјинске Православне Цркве. Неки храмови су практично потпуно разрушени, као што је Свето-иверски женски манастир, уништен је храм Светог Јована Кронштатског, веома су оштећени храмови у Макејевки и Иловајску. Од неких храмова су остали само дјелови, неки су дјелимично оштећени, код неких су избијени прозори, пробијени кровови, са неких је опао малтер… речено је из Украјинске Православне Цркве.

Жена изазвала вођу ИДИЛ-a

када желе и оним оружјем које они за свјесно наношење лакших повреизаберу. Апсолутно сваким.“ Извор да и батинање. „Патријаршијска комисија не је напоменуо да је пуковник Хаља Јасин најбољи снајпериста, дипломац може подржати амандман у оном и тренер Женског војног факултета дијелу у којем се предлаже кривичу Дамаску. но гоњење родитеља за разумну и Подсјећамо да радикални исла- умјерену примјену физичке казне у миста вјерује да ће ако погине од васпитању дјеце и примјена строже одговорности у таквим случајевима. женске руке отићи у пакао. Стога, Комисија сматра да доношење Грчка против легализа- амандмана у овом тренутку није поције истополних бракова жељно“, наводи се у саопштењу Ко„Ми смо земља која поштује тра- мисије. дицију, која поштује људску прироПотписници документа сматрају ду, и то неће бити могуће, макар са достојним хвале оне породице које овом владом и овим министарством. су у стању да осигурају правилно Упркос томе што се Грчка суочава са васпитање дјеце, њихово морално санкцијама Европског суда због ус- формирање, без прибјегавања најкраћивања људских права истопол- строжим васпитним мјерама. Међуним паровима, сам суд је у јулу одбио тим, како они сматрају, то не може да земљама наметне легализацију оправдати настојање да се родитеистополних бракова, тврдећи да та- љима законски забрани примјена кви бракови нису љуско право“. било какве физичке казне, „тј. да се Грчки министар правде Хара- вјештачки ограниче права и могућлампије Атанасију сматра да би до- ности родитеља у области васпизвољавање геј паровима да склапа- тања дјеце“. Комисија истиче да рају грађанске заједнице даље довело сположиви подаци „методолошки у питање традиционалну породичну исправних научних испитивања не структуру. сугеришу да умјерена и разумна Финска је постала дванаеста примјена физичке казне у васпитању европска земља која је гласала за дјетета, а у контексту нормалних полегализацију истополних бракова. родичних односа, наноси било какву Данска је 1989. била прва земља на значајну штету“. „Иницијативе за законску забрасвијету која је легализовала истополна грађанска партнерства, а Холан- ну физичког кажњавања у породидија је прва дозволила геј бракове ци, како у историји тако и у савреме2001. Од тада, друге европске др- ној пракси, често су уско повезане жаве – Белгија, Шпанија, Норвешка, са идеологијама усмјереним на руШведска, Португал, Исланд, Данска, шење и смањење улоге породице Француска, Велика Британија и Лук- као такве, ограничење богоустаносембург су пошле истим путем. вљених права родитеља, уништење То што су остале чланице Европ- традиционалних моралних и пороске уније прихватиле истополне бра- дичних вриједности, традиционалкове неће утицати на Грчку, казао не културе породичног васпитања“, је Атанасију. „Наша земља има сво- каже се у саопштењу. је структуре. Морамо да гледамо на ову ствар из религијског угла, поли„Исламска држава“ се финансира тичког угла, друштвеног угла. Миниод продаје хероина старство правде се ни под каквим притиском неће бавити оваквим пи„Ради се о великом транзиту автањем без сталожености и прибра- ганистанског хероина који предстаности“, додао је он. вља сталну финансијску базу за дјеловање Исламске државе, која убира Разумна и умјерена при- баснословне суме обезбјеђујући помјена физичке казне ловину хероина испорученог у Евро25. новембар – Комисија за пита- пу преко дестабилизованог Ирака и ња породице, заштите материнства неколико афричких држава“, саопи дјеце при Московској Патријарши- штено је из руске Федералне службе ји иступила је против амандмана на за контролу наркотика. кривични закон Руске Федерације, Производња хероина у Авганикојим се предлаже већа одговорност стану утиче на безбједност у Цен-

јануар / 2015 / svetigora

На Блиском истоку настављају се сукоби између државних снага и терористичке исламске организације „Исламске државе Ирака и Леванта“ (ИДИЛ). Овога пута јавни смјели изазов лидеру такфириста, који избјегава сусрете са „слабијим полом“ на бојном пољу, бацила је жена. Пуковник сиријске војске Хаља Јасин, реагујући на злочине ИДИЛА и њихову отворену дискриминацију жена, обратила се директно глави терориста Абуу Бакру ел Багдадију. „Спремна сам на ватрени војни окршај, са било коликом групом Државе, уз услов да том групом командује њен најбољи командант, кога лично изабере Ел Багдади. Такође ћу поћи у бој са аналогном по броју женском групом, која се састоји од дипломаца сиријских војних школа“, изјавила је Јасин. Уједно је Хаља дала могућност свом противнику да самостално изабере мјесто и вријеме „дуела“: „Ако је емиратска авијатичарка гађала позиције ИДИЛА са висине од хиљаду метара, онда сам спремна да се суочим са терористима лице у лице тамо гдје они то желе,

IZ SVIJETA

53

IZ pomjesnih crkava

IZ SVIJETA тралној Азији и на Блиском истоку, лом у области православног филмсматрају у Федералној служби за ског и ТВ стваралаштва, а посвећен контролу наркотика. „Резултат ви- је религиозном, филозофском, мешегодишњих војних дејстава НА- тафизичком поимању свијета и меТО-а у Авганистану је појава разгра- ђуљудских односа. нате мреже паравојних оружаних група које заједно броје око пола Патријарх Кирил честитао Емиру милиона бораца“, наводи се у саопКустурици рођендан штењу. „Ове агресивне трупе практично двоструко надмашују бројПатријарх московски и све Руност регуларних армија Велике сије Кирил, 24. новембра, честитаБританије, Француске, Сирије, Ира- јући Емиру Кустурици шездесети ка“, додаје се у документу. рођендан, казао је: „Ви сте веома познат режисер, творац читавог Острошки филм на фе- низа филмова који су ушли у златстивалу у Радоњежу ни фонд свјетске кинематографије. Филм „Такве вјере ни у Израиљу Кроз своје стваралаштво Ви свјене нађох“, у производњи манастира дочите о љепоти Ваше домовине, о Острог, аутора Радисава Јеврића, њеној богатој култури и традицији приказан је на 19. филмском фести- и говорите о тешком животу српвалу „Радоњеж“ у Москви, који је ског народа“. одржан од 24. до 27. новембра. Филм „Хтио бих да истакнем Ваш досвједочи о духовном и тјелесном ис- принос у потврђивању и промовицјељењу Татарке Софије у манасти- сању хришћанских вриједности у ру Острогу. Награђен је Дипломом друштвеном животу и јачању јединЛауреата телевизијског конкурса- ства словенских народа“, додао је за убједљиво екранизовано свједо- поглавар Руске Цркве, пожељевши чанство истинског чуда наше вјере. режисеру „здравља и духовне снаге за нова остварења и Божије помоћи у сваком добром дјелу“.

svetigora/ 2015 / јануар

Мухамед – најпопуларније име у Британији

54

Скромном манастирском опремом, режисер Јеврић је поред кивота Светог Василија Острошког овјековјечио једно од његових чудеса и ставио га на ДВД, којим се сада преноси пуноћа православља на душе жедне праве вјере. Он је са усхићењем и сузама прихваћен од публике, за коју је сала била премала, те су многи представу пратили из ходника. Међународни филмски фестивал „Радоњеж“ одржава се у Русији, у Москви, под покровитељством Свјатејшега Патријарха Кирила. „Радоњеж“ се одржава од 1995. године и сматра се најзначајнијим фестива-

Лондон, 1. децембар – Име Мухамед постало је најпопуларније име за дјечака у Великој Британији, показало је истраживање сајта BabyCentre, саопштава The Guardian. Рејтинг популарних дјечјих имена 2014. године показао је да се име Мухамед са двадесет седмог мјеста (које је заузимало прошле године) пробило на прво мјесто. Иста је тенденција са именима за дјевојчице гдје се примјећује талас одушевљавања арапским именима. Ове године у списак најпопуларнијих имена ушло је име „Нур“ које је скочило на 29. мјесто, а име „Марјам“ − управо тако, са коранском транскрипцијом са 59. на 35. мјесто. Такође су популарна имена као Ибрахим, Омар и Али. Најпопуларније име за дјевојчице ипак остаје стара добра „Софија“. http://www.pravoslavie.ru

У Грчкој обретене мошти новомученика

У вријеме вечерње у селу Хилиодендро (Касторијска митрополија) пренијете су у цркву мошти мало познатог мученика, свештеника Василија Карапаликиса, који је примио мученичку кончину 1902. од метка и сјекире којом су му Турци муслимани размрскали главу.

Свештеник је био широко познат по својој богобојажљивости, поштовали су га чак муслимани. Али завист према таквом светом животу пробудила је јарост Турака освајача, који су га убили. Претходних 112 година биле су испуњене чудесима и благодатном помоћи житељима села. И света Црква, узимајући у обзир све те многобројне чињенице, прибројала је мученика за вјеру Лику светих. Митрополит Касторије Серафим је 27. новембра обавио чин омивања часних моштију, које су по свједочењу очевидаца силно благоухале за вријеме вечерње и чина омивања. Заједно са владиком Серафимом чин омивања обавили су митрополит сисанионски и сиатистки Павле и митрополит врестенски Теоклит. У свом слову владика Павле говорио је о цијени мученичке крви која је проливена за Христа и освештала то мјесто. Он је говорио и о кремацији (подсјећамо да је недавно Грчка Црква одлучила да неће опијевати људе који су завјештали да их кремирају), рекавши: „Ево пред нама су свете мошти и ви можете видјети да људско тијело није утилитаристички предмет за прераду, него храм Божији“.

Приредио: Славко Живковић

Папа Фрања у посјети Васељенској Патријаршији

слеђе“, одржаног у Москви 11. и 12. децембра 2014. године.

Нетрулежни остаци епископа Константина

Првог децембра у Свето-Тихоновском манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново је сахрањен Епископ Константин (Есенски), бивши викар Источно-америчке епархије, који се упокојио 31. маја 1996. године у манастиру „Христос на брду“ код града Бланко у Тексасу. Све послове око организације ексхумације, преноса тијела Светитеља у Тројицки манастир и припреме за сахрану преузео је на Иначе, конференцију је отворио себе игуман манастира архимандрит Високопреосвећени Митрополит Лука (Мурјанка) са братијом. Послије волоколамски Иларион, а у форуму отварања ковчега сабрани су могли су учествовали клирици помјесних да виде нетрулежно тијело светите- Православних Цркава, професори ља, што је посебно задивљујуће јер универзитета из разних земаља, теје мјесто упокојења епископа Кон- олози. стантина неколико година било под Митрополит Иларион је поздраводом, због чега су ковчег и одежде вио учеснике и госте конференције потпуно уништени. у име Свјатејшег Патријарха Кирила: „Радује ме што у сали видим богослове, философе, историчаре, филологе и друге научнике из разних земаља света, који ће својим истраживањима допринети бољем схватању духовног наслеђа преподобног Симеона Новог Богослова. Радује ме што могу поздравити овде предаваче и студенте духовних и световних научних завода“. Митрополит је посебно апострофирао присуство високонаучне деПрије помена митрополит Ила- легације Српске Цркве у којој су и рион, који је лично познавао владику два професора Православног богоКонстантина, обратио се окупљени- словског факултета Универзитета у ма кратким словом, подсјетивши на Београду – Епископи бачки др Ириживотни пут Светитеља, нагласивши неј и крушевачки др Давид. Он је тада се Владика, иако није био доброг кође посебно поздравио јерарха и здравља, читавог живота одликовао ученог Митрополита диоклијског Канарочитим подвижништвом. Митро- листа (Вер): „Нека ова конференција полит Иларион је служио опијело буде знак нашег дубоког поштовања епископу Константину 1996. године, према вашем духовном и интелекјер је у то вријеме био Епископ мен- туалном делу на пољу православног хетенски, и истакао је да су мошти богословља и архипастирске слуисте какве су биле приликом сахра- жбе“. не. Прва патристичка конференција Москва – научни је одржана 2013. године на Московскуп о Св. Симеону ском државном универзитету, а била Новом Богослову је посвећена преподобном Исаку Њихова Преосвештенства, Епи- Сирину и том приликом је привукла скопи бачки др Иринеј, крушевач- познате стручњаке у свијету за сики др Давид, моравички Антоније и ријске Свете оце. Зборник у којем су јегарски Јероним узели су учешћа објављени материјали с тог научног у раду Међународног патристичког скупа представља прву колективну симпосиона „Преподобни Симеон монографију у Русији посвећену дуНови Богослов и његово духовно на- ховном наслеђу Светог Исака.

јануар / 2015 / svetigora

Стигавши у сједиште Васељенске Патријаршије на Фанару, 29. новембра, поводом празника Светог апостола Андреја Првозваног, покровитеља Константинопољске Цркве, папа Фрања је срдачно поздрављен црквеним звонима. Потом је Васељенски патријарх испратио Папу до патријаршијског храма Светог Георгија, гдје је служена доксологија, молитва благодарења и мира, након које су двојица поглавара благословили вјерне у храму. Након тога, патријарх Вартоломеј и Папа су одржали приватни разговор у патријаршијској резиденцији. У недељу, 30. новембра, када Цариградска Патријаршија прославља престони празник Цариградских патријараха – Светог апостола Андреја Првозваног (по новом календару), у Саборној цркви Светог Георгија одслужена је торжествена Литургија, којом је началствовао Патријарх васељенски г. Вартоломеј, уз садејство више Митрополита Свете мајке Цркве. Литургији је присуствовао високи гост – поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања, у пратњи више кардинала, надбискупа и бискупа. Током Литургије, Папа и Патријарх су одржали говоре, разменили цјеливе мира и благословили присутне вернике на крају богослужења. Папа је у свом говору истакао да је „од највећег значаја очувати и неговати пребогато наслеђе Источне Цркве, и то не само оно благо које потиче из литургијске и духовне традиције, него и од Светих отаца и Васељенских Сабора санкционисана канонска правила, која управљају животом ове Цркве.“ Сусрети као што је овај и молитва једних за друге представљају важне моменте на путу ка пуном јединству... У том циљу мора се водити богословски дијалог. Обојица поглавара су подсјетили на велико наслеђе из времена јединства Цркве у првом хришћанском миленијуму. Ово је „непоколебиви темељ“ за његово васпостављање, казао је патријарх Вартоломеј. Обојица поглавара су изразили мисао да Цркве морају говорити једним гласом наспрам свих невоља и сукоба у свијету, еда би биле вјеродостојне. Последњи папа који је посјетио Истанбул био је Бенедикт 2006. годи-

не, а прије њега папа Јован Павле II је 1979. посјетио патријарха Димитрија.

55

iz ota~astvene crkve

Очување српског језика

svetigora/ 2015 / јануар

Актив професора српског језика из Никшића, којег чине професори никшићких средњих школа који су се, прије десет година, успротивили преименовању српског језика у Црној Гори и због тога остали без посла и услова за егзистенцију, обиљежио је, у четвртак 6. новембра 2014. године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, десетогодишњицу борбе за очување имена српског језика и идентитета. Говорили су: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Јелица Стојановић, др Драгица Минић у име родитеља дјеце који памте жртву својих професора, те Весна Тодоровић и Веселин Матовић, отпуштени професори.

56

Проф. др Јелица Стојановић је оцијенила да је Црна Гора до прије десет година говорила српским језиком, писала ћирилицом, дисала и бивствовала Светим Савом, Његошем, Светим Петром Цетињским, Марком Миљановим, знала је ко је, шта је а тиме и куда иде и куда треба ићи. Онда је почела да даје отказ свом бићу, својој историји, свом трајању, свједоцима истинског и исконског, почела је да прогони оне који ће је посвједочити честито, мудро, зналачки, са љубављу. „И није се стало свих ових десет година. Гдје год се и колико се год могло, српски језик је пред нашим очима протјериван, прећуткиван, забрањиван, кривотворен...(из Устава, из државе, са медија, из школа и школских програма, са намјером да га истргну из свих сегмената, из времена и простора). Данас, не знам колико смо тога свјесни, српски језик је (не)званично забрањен у Црној Гори“, запажа Јелица Стојановић. Један од 27 средњошколских професора из Црне Горе, који су због супротстављања преименовању

Приредио: Славко Живковић

српског језика остављени без посла, Весна Тодоровић је оцијенила да се „савремено црногорско друштво немилосрдно обрачунало са њима“ и то је, сматра она, „јединствен примјер у свијету да је једна идеологија извршила културни и језички геноцид над сопственим народом“. „Наша побуна, маколика била, унијела је посебну животну тежину и енергију и дала одлучан замах полемици о идентитету Црне Горе, која је прерасла у највећу и најдуготрајнију интелектуалну битку икада вођену у Црној Гори, па и шире“, казао је професор Веселин Матовић, такође, отпуштени професор. „У свему томе активну улогу имало је и наше Слово, покренуто у тренутку када није било ниједне сличне публикације у Црној Гори. Десетогодишње његово трајање и редовно излажење, насупрот свим тешкоћама и скоро немогућим условима у којима је настајало и у којима се и данас уређује и припрема, говори нам да је за његов опстанак био пресудан – разлог његовог настанка“, рекао је професор Матовић, главни уредник часописа, који је настао као један вид борбе за очување српског имена, српског језика и идентитета у Црној Гори.

Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Славско сабрање била је и прилика да патријарх Иринеј уручи највише одликовање СПЦ, орден Светог Саве првог степена, дугогодишњем ректору Призренске богословије протојереју–ставрофору Милутину Тимотијевићу. У надахнутом и дирљивом говору, патријарх Иринеј је подсјетио присутне да је на овај дан прије педесет година у дечанској светињи отац Милутин рукоположен у чин свештеника од руке тадашњег Владике рашко-призренског а потоњег Патријарха српског Павла.

Празник Ваведења у Хиландару

На велику радост хиландарског братства, прославу је својим присуством увеличао и Епископ топлички г. Арсеније, викар и званични изасланик Патријарха српског г. Иринеја. Уз њега, слави су присуствовали и званични изасланици предсједника Републике Србије, Радослав Павловић и генерал Милорад Симић. По древном обичају, пројављујући блиске везе два манастира, почасно игуманско мјесто је заузео игуман Светог манастира Ватопеда, архимандрит Јефрем.

У славу и част Светог Краља

У молитвеном присуству више стотина вјерника пристиглих у Дечане 24. новембра, на празник Св. краља Стефана, из свих крајева Србије, Републике Српске и Црне Горе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је началствовао литургијским сабрањем уз саслужење Преосвећене господе Епископа рашко-призренског Теодосија и тимочког Илариона. Честитајући ктиторску славу дечанском игуману архимандриту Сави, патријарх Иринеј је изразио захвалност свом манастирском братству на непоколебљивој вјери и истрајности. Празнична радост увеличана је доласком многобројног монаштва из више манастира наше Свете Цркве, веће групе вјерника пристиглих из Албаније, као и ученика Призренске богословије. У име Владе Републике Србије, богослужењу је присуствовао директор Управе за сарадњу са

Молитвена и евхаристијска прослава започела је свеноћним бдењем уочи самог празника. Служба је завршена Светом литургијом, након које су сви прешли за славску трпезу постављену у трпезарији Светог краља Милутина, која се налази одмах уз Саборни храм. За трпезом су бесједили епископ Арсеније, ватопедски игуман архимандрит Јефрем и игуман Хиландара архимандрит Методије. Слава манастира Хиландара, Ваведење Пресвете Богородице, још једном је окупила мноштво вјерног

народа, светогорске монахе, предПБФ – научни скуп ставнике Српске Цркве и народа, „Православни свет и као и драгу браћу из цијелог свијета, Први светски рат“ свједочећи заједништво и јединство На Православном богословском у Господу. Ове темељне вриједности факултету Универзитета у Београду, које су поставили манастирски кти- 5. и 6. децембра 2014, одржан је Метори, Преподобни Симеон Мирото- ђународни научни скуп „Православчиви и Свети Сава Српски, вјекови- ни свет и Први светски рат“. ма су се преносиле све до данашњих Свечаном отварању скупа претдана у којима их садашње хиландар- ходила је Света литургија, која је слуско братство, преузимајући завјете жена у факултетском параклису, а отаца, брижно чува и његује. којом је началствовао Патријарх српски Иринеј.

Празник Ваведења у Лепавини

70 година од страдања српских официра у логору Оснабрик

Епископ средњоевропски Сергије посјетио је 5. децембра 2014. године Оснабрик поводом обиљежавања 70 година од страдања српских официра у овдашњем логору. Епископ Сергије је началствовао евхаристијским сабрањем у Оснабрику, а потом је са свештеницима и вјерним народом посјетио гробље и служио парастос за неколико стотина српских официра мученички пострадалих 1944. године у Оснабришком логору.

Међународни дан људских права у Глини

У свијету се 10. децембар сваке године обиљежава као Међународни дан људских права. Нажалост, као и у многим случајевима тако и у овоме, за православне Србе у Републици Хрватској овај дан представља само још један у низу дана када су обесправљени. Дешавања у граду Глини су још само један од примјера и доказа за ту тврдњу. Наиме ,,градски оци“ су на својој шестој сједници одржаној 21. октобра 2014. године донијели ,,одлуку о мјесту полагања вијенаца и паљења свијећа на територији града Глине“. Том одлуком су забранили православном српском народу вршење парастоса, помена и полагања цвијећа на мјесту гдје је до 1941. године стајао храм Рођења Пресвете Богородице. Те године у њему је почињен звјерски злочин у којем је страдало преко 1500 православних Срба из Глине, Топуског, Вргинмоста и околине, а храм је срушен до темеља. Комунистичка власт није дала дозволу за градњу храма на истом мјесту, него су исту катастарску честицу одузели Цркви и национализовали без икакве накнаде, те на њеном мјесту 1967. године подигли Спомен дом. Исти тај дом 1995. годи-

јануар / 2015 / svetigora

Архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача у манастиру Лепавина прослављена је храмовна слава, празник Ваведења Пресвете Богородице. Литургијским сабрањем је началствовао Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. С обзиром на то да је Лепавински манастир посвећен Пресветој Богомајци и да је он под Учеснике и госте су поздравили покровом надалеко чувене њене чудотворне иконе, а престони храм по- патријарх Иринеј и декан факултета дигнут управо у славу празника Ва- протојереј–ставрофор др Предраг ведења, многобројни вјерни народ Пузовић. Присутнима су се потом походио је ову светињу на дан хра- обратили предсједник Научног одмовне славе и учествовао у Светој бора скупа, Епископ бачки др Иринеј и проректор за научно-богословлитургији. ски рад Кијевске духовне академије Владимир Викторович Бурега, који је пренио поздраве Митрополита бориспољског и броварског и ректора Кијевске духовне академије г. Антонија. Поздравна обраћања гостима и учесницима скупа су се завршила речју предсједника Организационог одбора скупа доц. др Владислава Пузовића. Послије поздравних говора услиједило је уводно предавање др Душана Батаковића, директора Балканолошког института САНУ, под насловом Србија у Првом светском рату: изазови, страдања, исходи. Сабрању вјерних који су присти- Он је истакао да српска историограгли из различитих крајева Митропо- фија у протеклих сто година није на лије загребачко-љубљанске, али и из адекватан начин представила резулдругих Епархија наше Цркве, обратио тате својих истраживања о улози Срсе митрополит Порфирије говорећи бије у Првом свјетском рату у ширим о Пресветој Богородици, свагдашњој међународним научним круговима. заштитници и брзој помоћници хри- Свечано отварање скупа завршено шћана. Након евхаристијског сабра- је културно-умјетничким програмом, ња, трудом архимандрита Гаврила, у оквиру кога је наступио оркестар настојатеља манастира и његовог Војске Србије „Станислав Бинички“ и братства, припремљена је трпеза отворена изложба „Србија у Првом љубави за све вјернике. светском рату“. У радном дијелу скупа учество-

вала су 53 еминентна истраживача из области историје и теологије, из високошколских и научних установа девет земаља: Србије, Црне Горе, Републике Српске, Русије, Украјине, Велике Британије, Француске, Бугарске и Њемачке.

57

iz ota~astvene crkve не градске власти су преименовале у Хрватски дом. Тим поводом, 10. децембра 2014. године ,,Антифашистичка лига“ одржала је сједницу испред Спомен дома на којој је осуђена одлука градских власти града Глине. Мирном протесту је присуствовао мањи број вјерника глинске парохије (већина је изостала због страха) заједно са парохом костајничким протојерем Далибором Танасићем и протојерејем глинским Слободаном Дракулићем. Своје слово на протесту изрекао је и предсједник Српског националног вијећа г. Милорад Пуповац. Поменути учесници овог скупа су вербално нападнути и вријеђани од стране појединих суграђана. За то вријеме локална полиција је стајала по страни не чинећи ништа да атак на учеснике скупа спријечи. Након тридесетоминутног скупа сви смо се мирно разишли, док су они који су изрицали увреде на рачун жртава и присутних развили велику државну заставу испред дома и наставили са увредама на рачун православних Срба.

svetigora/ 2015 / јануар

Књига о манастиру Драговић

58

У просторијама СКД Просвјета у Загребу 10. децембра представљена је књига мр Бранка Чоловића „Манастир Драговић“, који, са манастирима Крком и Крупом, чини триптих Православља у Далмацији – ове су три светиње кроз историју сачувале и данас чувају Православље и српство у Далмацији, нашу националну свијест, писмо и културу. О књизи су говорили Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Епископ далматински Фотије, г. Чедомир Вишњић, др Драган Дамјановић са Философског факултета у Загребу и аутор. Интересовање за представљање ове књиге, из које се ишчитава не само историја ове далматинске светиње, већ сажима повијест Православља у Далмацији од XIV вијека до наших дана, било је велико. Уводну ријеч упутио је господин Чедомир Вишњић, предсједник Просвјете, који је најсрдачније поздравио уважене госте и промоторе књиге истакавши да је долазак тројице архијереја Српске Цркве међу највећим догађајима историје сусрета у Просвјетином здању у Загребу.

Приредио: Славко Живковић

Направивши историјски пресјек од оснивања манастира 1395, након Косовске битке и потискивања православних Срба из Босне, па до половине XX вијека и највећег страдања овог манастира који је потпуно потопљен 1954, када је донесена одлука да се сагради хидроелектрана Перуча, али и о актуелном стању, говорио је епископ Фотије. „Манастир Драговић је био један од најбогатијих манастира у Далмацији. Пред собом је имао плодну долину, која је данас потопљена језером, коју је насељавало десетак српских села. Међу Србима, та су се села називала Мала Шумадија“, подсјетио је епископ Фотије. Потом се окупљенима обратио митрополит Порфирије, рекавши између осталог: „Манастир Драговић у Далмацији, у Хрватској, у Србији, у свету, управо својим упорним постојањем, селећи се са места на место, рушен и опет подизан, значајан је зато што постоји, што нам је утеха, путоказ, смерница, инспирација и подсетник. Овог мора бити свестан наш народ, ма где се налазио, посебно на Косову и на нашим просторима. Морамо се сабирати, сабирати у духу, у темељу који је чврст, који је јак. Ако се будемо сабирали око било какве идеје која је пролазна и ми ћемо бити пролазни и све краткотрајнији. Морамо се сабирати у ономе што је овај народ чувало на овим просторима, а то су управо биле светиње, међу њима и манастир Драговић.“ На завршетку, обратио се сам аутор истакавши личну благодарност на похвалама поштованих уводничара, износећи своје увјерење да ће се манастир Драговић настојањем епископа Фотија и свеколике Цркве Православне обновити и заживјети улогом коју је имао кроз историју.

вања гробова. Гробови и гробља су одувек, у свим културама и културним друштвима, сматрани за света места и као такви били поштовани и поштеђени чак и од непријатељских војски током ратних сукоба. Веровали смо да оваква дивљаштва припадају прошлости и неким другим и другачијим друштвима и културама. Не можемо да верујемо да у XXI веку, у једном савршено складном мултикултурном друштву, какво је наше аустралијско, неко може да злоупотребљава слободу и руши основе културе на којој почива наша хришћанска цивилизација. […] Имамо пуно поверење у надлежне државне институције и органе који интензивно трагају за починиоцима. Надамо се да ће у најкраћем року бити откривени и изведени пред лице правде. Такође очекујемо да сви порушени и оскрнављени споменици у најскорије време буду поправљени без икаквих трошкова за породице.

Високо признање заједници „Земљи живих“

Додијела друштвених признања Капетан Миша Анастасијевић, на нивоу Јужнобачког региона, одржана је у четвртак, 11. децембра, у свечаној дворани Матице српске. Традиционална манифестација пројекта Пут ка врху, има за циљ подстицање и награђивање најбољих актера из области привредног и друштвеног живота које покрива Регионална привредна комора Нови Сад. У име организатора манифестације, присутне је поздравио предсједник стручног жирија за додјелу награде Капетан Миша Анастасијевић, проректор Новосадског универзитета професор др Радован Пејановић. Имајући у виду да значајан број људи за капетан Мишу АнастаСкрнављење руских и сијевића зна само по Капетан – Мисрпских гробова у Сиднеју шином здању, у коме се данас налази Из саопштења за јавност Ми- Ректорат Универзитета у Београду, трополије аустралијско-новозе- организатори свечаности су одлучиландске ли да јавност боље упознају са ликом Непознати вандал, или вандали, у и дјелом најбољег предузетника из току ноћи између уторка (9. 12. 2014) XIX вијека. О Миши Анастасијевићу у и среде (10. 12. 2014) оскрнавили су Матици српској је говорио пјесник и седамдесет шест гробова на руској и књижевник Перо Зубац. српској парцели Бр. 1 на сиднејском Признање за најбољи пројекат гробљу Руквуд. Светло у тами и живо сведочанство Запањени смо и ожалошћени живота, у име Епископа бачког Иризбог овог вандалског чина обесвећи- неја, примио је јеромонах Исихије,

тек 50.000 страдалих у Великом рату – „Oсталих милион и 100 хиљада нису на истом списку нити знамо где су све уписана, ако су игде уписана. Не знамо где jе родни праг са коjег су пошли у воjевање... а прошло jе 100 година“, упозорио jе он.

Освештано звоно на броду „Козара“

Уочи Светог oца Николаја, 18. децембра, Епископ славонски Јован по благослову Патријарха српског Иринеја и уз саслужење главног свештеника Војске Србије, јереја Слађана Влајића извршио је освештање звона и обавио чин освећења славског жита и ломљења славског колача на броду посебне намјене „Козара“, а у част Светог Николаја, кога морнари – припадници 2. Речног одреда Речне флотиле Војске Србије – славе као свог заштитника, настављајући тако традицију која налаже да сви поморци и бродари на дан светитеља заштитника буду „на сидру“ или пристану са својим бродовима у луке. Брод „Козара“ има веома посебну историју: током Другог свјетског рата био је у саставу Дунавске флоте Трећег рајха, да би био враћен у Немачку послије рата и напослетку предат Југословенској ратној морнарици. Године 1961, 29. маја, на доку код Доње Градине, стратишта и гробишта система концентрационих и логора смрти Јасеновац, добио је име „Козара“ у спомен надљудским страдањима народа Козаре. Изражавајући велико задовољство чињеницом да брод „Козара“, коначно добија звоно које је освештано, домаћин свечаности, капетан фрегате Смиљан Ружић истакао је да „звоно није само ствар престижа, већ препознатљив симбол брода и да је давнашња жеља морнара да се наш највећи, командни, најстарији, али након ремонта и најсавременији брод, окити бродским звоном по угледу на ратне бродове других земаља“. Власници ливнице „Лиград“, породица Кременовић, чији су корјени на Козари и чији су преци и сами мученички пострадали током Другог свјетског рата, без двоумљења су приложили звоно. Брод посебне намјене БПН-30 „Козара“ је командни брод Речне флотиле Војске Србије.

јануар / 2015 / svetigora

настојатељ Светоархангелског мана- у Лазаревцу, у чијој се крипти наластира у Ковиљу. Терапијска заједница зи спомен костурница страдалника за психосоцијалну рехабилитацију и ове велике и за наш народ значајне ресоцијализацију Земља живих се од битке.

2006. године, под окриљем Епархије Патријарх Иринеј је у својој бебачке и у сарадњи са Министарством сједи подсјетио да су наши храбри здравља Србије, бави лечењем зави- преци, не жалећи своје животе, брасника од психоактивних супстанци. нили оно што је најсветије: своју слободу, вјеру и своје светиње. Бранили Три године заточени- су своје, нису отимали туђе. У томе штва Митрополита је била њихова морална предност скопског Јована и због тога је са њима био и сам ГоАрхиепископ Јован је 12. децем- спод. На примјеру храбрих колубарбра 2012. године добровољно ушао ских ратника и ми можемо да се поуу своју домовину на граничном пре- чимо како се то воли своја домовина. лазу код Битоља, гдје је ухапшен. Од Не чекајмо да за Србију неко други тог дана, државни апарат на њему нешто учини, молећи испруженим спроводи тортуру незамисливу у рукама ка Истоку и Западу, већ нека свако учини оно што сам може, а момодерном демократском систему. Током ове три године, члано- жемо много. вима Светог Синода Православне Охридске Архиепископије било је дозвољено да Архиепископа посјете у затвору само једном, у августу 2013. године. Истовремено, иако архиепископ Јован дуже вријеме испуњава све законске услове за дводневним одсуством, затворске власти крше те законске одредбе и упорно не дозвољавају Архиепископу одсуство, које му законом следује. Архиепископ Јован, који се у затвору налази осми пут у посљедњих дванаест година, има дијабетес. Смјештен је у затворено одељење Патријарх Иринеј и владика Јозатвора Идризово, заједно са тридесет и три затвореника. Услови у ван потом су служили помен офизатвору су испод стандарда, затвор- цирима и војницима пострадалим у ска ћелија има тоалет, па свеукупни Колубарској бици, и у крипти храма услови додатно погоршавају здрав- дочекали госте, међу којима и предствено стање архиепископа Јована. сједника Републике Србије г. ТомиХелсиншки одбор за људска права слава Николића и предсједника Репрогласио је архиепископа Јована публике Српске г. Милорада Додика, који су у оквиру државног протокополитичким затвореником. ла, полагали вијенце у спомен ко100 година од стурници. Стогодишњица Kолубарске битке, Колубарске битке у оквиру спомен храма Светог ДимиУ недељу, 14. децембра 2014, у триjа у Лазаревцу, обиљежена jе и уз храму Светог великомученика Дивоjне и државне почасти. митрија у Лазаревцу, Свету литургиKолубарска битка jе, према ријеју служио је Патријарх српски Иринеј, чима предсједника Николића, била уз саслуживање Епископа шумадијсензациjа и за осваjаче и за савеског Јована, као и свештенства Архизнике, можда и за Србе. Он је истаепископије београдско-карловачке као да се она проучава на безмало и Епархије шумадијске. Повод за ово литургијско сабрање био је велики свим воjним академиjама свијета као јубилеј, стогодишњица Колубарске примјер воjне вештине, генералске битке. Обиљежавање овог јубилеја одважности, тактике и стратегиjе. Николић jе нагласио да држанераскидиво је повезано са храмом ва до данас има имена и презимена

59

Hronika mitropolije

Монашење у манастиру Рустово

svetigora/ 2015 / јануар

творевини све у знаку Свете Тројице и да је та тројичност Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско- нарочито записана у људском бићу: „Човјеков ум, човје-приморски г. Амфилохије је 22. новембра са свештен- ково тијело, човјекова душа – то је троје у човјеку. Али, ством служио у манастиру Рустово у Паштровићима човјек је једно биће, иако је саздан од те тројичности и вечерњу са петохљебницом и замонашио искушеницу других Божанских дарова којима га је Бог обдарио и које је записао у његову природу“. Драгану Ћупић којој је дао монашко име Ипомонија. Након монашења Владика је рекао да је призив трОбновљена црква на Ловћену пљења уписан и у имену Свете Ипомоније, преподобне Постављањем Часне трпезе, жртвеника, звона, врата матере наше „Трпељивке“, како се њено име преводи на и прозора на цркви Свете Тројице у његушком селу Мајсрпски језик. стори на падинама Ловћена, 24. новембра су завршени грађевински радови на двогодишњој обнови ове светиње. Она је била до темеља разорена земљотресом из 1979. године.

60

„Она је живјела у смутна времена XV вијека и испунила је и остале Божје заповијести, а посебно заповијест садржану у имену које је добила на монашењу. Била је кћерка једног од потомака светородне лозе Немањића, Константина Драгаша“, казао је Митрополит, додавши да је била У Мајсторима живе припадници братства Кустудићи – удата за византијског цара Михаила VIII Палеолога коме Кустудије, а према народном предању у селу су живјели је родила осам синова, од којих су двојица били његови мајстори који су градили манастир Стањевиће. наследници, Јован VIII и последњи византијски цар КонХрам је обновљен трудом и прилозима мјештана, Мистантин XI, и двије кћерке које су се младе упокојиле. трополије црногорско-приморске и других бројних до„Била је стуб великога царскога дома и понос своје та- натора из земље и иностранства, којима ће на пригодан кође царске породице Драгаша. Двадесет пет година по- начин бити уручене захвалнице од стране организациослије упокојења свог мужа она је постала монахиња Ипо- ног одбора. Часну трпезу и жртвеник храму је приложио монија – Трпељивка, записавши себе у памћење Цркве познати цетињски каменорезац Милан Јанковић. Божје и Књигу вјечнога живота и Царства небескога“, реЧину постављања звона на храм присуствовали су као је Митрополит Амфилохије и додао да је вечерашње цетињски свештеници протојереји–ставрофори Обрен монашење вјероватно први случај да се у Српској Цркви Јовановић и Гојко Перовић са члановима Црквене опдаје то монашко име. штине Цетиње. „Њене свете мошти, света њена лобања, налазе се у Планирано је да освећење храма и прву Свету слуманастиру Светог Патапија у Јелади, па ево и наша сестра жбу у њему служи митрополит Амфилохије на ТројичинИпомонија једнога дана да оде и да цјелива лобању Све- дан 2015. године. те Ипомоније и да њу цјеливајући, прими од ње онај дар, најсветији дар и призив – дар трпељивог ношења свога Слава манастира Добрска ћелија крста“, рекао је митрополит Амфилохије. У манастиру Добрска ћелија код Цетиња, који је метох Монашењу је присуствовало многобројно монаштво, Цетињског манастира, 4. децембра је литургијски прокао и мноштво вјерника Митрополије црногорско-при- слављен празник Ваведење Пресвете Богородице – храморске. мовска слава ове древне светиње. Светом службом началствовао је сабрат Цетињског Митрополит Амфилохије служио манастира архимандрит Кирило Бојовић, а саслуживали Литургију у Цетињском манастиру су му цетињски парох протојереј–ставрофор Обрен ЈоМитрополит Амфилохије је 23. новембра са свештен- вановић и свештеномонаси Цетињског манастира јероством служио Свету службу Божју у Цетињском манасти- монах Прохор и јерођакон Јефрем. Одговарали су ђаци ру. Богословије Светог Петра Цетињског. Са пјевнице су одговарали ђаци Богословије Светог У литургијској проповиједи отац Кирило је игуманиПетра Цетињског, а молитвено су учествовали много- ји Олимпијади и монахињи Христини, и свима сабранима бројни вјерници. на богослужењу честитао празник и пренио благослоУ литургијској проповиједи након читања Светог је- ве митрополита Амфилохија, који је тих дана боравио у ванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је у Божјој

канонској посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Отац Кирило је говорио о значају овог празника: „Данашњи празник је на један антиномичан начин повезан са оним нашим дубинским служењем сваког појединачног човјека, у срцу. То нам показује и Мајка Божја Дјева Марија, која свакако није жељела никако славу људску него је насупрот томе у свом смирењу бјежала од ње, повукла се у најдубље одаје, у најскривенију клијет. Међутим, та њена дубинска посвећеност Богу имала је свој одјек у читавој васељени“.

Отац Кирило је подсјетио да данас своје храмовске славе прослављају и манастири Хиландар и Острог и нагласио да су се тим примјером Мајке Божје руководили и Свети Сава и Свети Василије Острошки што је имало одјека у читавом нашем народу и имаће до краја свијета и вијека. Потом је благосиљан славски колач и служен помен митрополитима Сави Очинићу и Руфиму Бољевићу, чији земни остаци почивају на манастирском гробљу, и свим упокојеним оснивачима, ктиторима, приложницима и добротворима ове светиње. Потом је приређена славска трпеза.

Након Свете литургије у Цетињском манастиру, коју је служио са цетињским свештенством и свештеномонаштвом, уз молитвено учешће многобројних вјерника, уручено му је високо одликовање Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата – орден Светог великомученика Георгија Побједоносца, којим га је предстојатељ Украјинске Цркве Митрополит Онуфрије одликовао за дјелатан рад на развоју односа двије помјесне Цркве и народа Црне Горе и Украјине. Оцу Кирилу одликовање је у име УПЦ уручила госпођа Оксана Сљусаренко, донедавни амбасадор Украјине у Црној Гори, која је казала да у његовом одласку у Аргентину она види да „сами Бог отвара нова врата“. Отац Кирило је у обраћању свештенству и вјернима казао да се све ово догађа у свјетлости Ваведења и подсјетио на ријечи преподобног Јустина Ћелијског, да је свијет богојављење а човјек богослужење. „Први човјек Адам одступио је те назначене му дужности свештенослужења и зато је кроз људску историју пошло све онако како је пошло. Међутим, опет, Бог нас није оставио и појавио се кроз рођење од Пресвете Дјеве, основао Цркву, и дужност нам је да уведемо људе у храм. У том смислу схватам и мисију нашег Владике који је пошао у тај далеки свијет да у храм уведе и то мало нашег народа. Под покровом тог празника и ја одлазим да му се нађем при руци у том његовом светом дјелу. Испраћате ме крстом и Светим Георгијем Побједоносцем, па ћу се трудити да побјеђујем тиме и науком који сте ми дали на Цетињу“, казао је отац Кирило.

Архимандрит Кирило Бојовић отпутовао у Аргентину

Сабрат Цетињског манастира, професор Богословије Светог Петра Цетињског и главни уредник часописа „Светигора“, архимандрит Кирило Бојовић отпутовао је 7. децембра у Аргентину, на нову дужност. Тамо ће, по благослову митрополита Амфилохија, као његов архијерејски замјеник, радити на организацији црквеног живота у Епархији буеносајреској и централно-јужноамеричкој.

Оца Кирила су на нову дужност испратила звона Цетињског манастира, родбина и многобројни пријатељи.

Владика нишки Јован посјетио манастир Острог

јануар / 2015 / svetigora

Владика нишки Јован, ранији дугогодишњи острошки игуман, служио је 10. децембра, на празник Светог мученика Јакова Персијанца, Свету литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем

61

Hronika mitropolije Манастиру Острогу, поред кивота Светог Василија ЧудоУ литургијској проповиједи владика Јован је заблаготворца. дарио митрополиту Амфилохију што је му је дао благоНа крају Свете службе Владика се помолио Светом слов да се овом Светом службом подсјети на хиротонију Василију за братство овог манастира и све поклонике, а у овом храму од прије десет година: „Четвртог јула 2004. онда се вјернима обратио и пригодном бесједом. године управо у овом храму добио сам епископски чин Владика је потом на дан Светог апостола Андреја Пр- из руку Архиепископа и Патријарха свих српских и повозваног, 13. децембра, служио Литургију у храму Свете морских земаља, Светог Божјег човека Павла. Њему слаТројице у Доњем манастиру. ва и милост, а још више слава и милост Светом оцу нашем Василију Острошком Чудотворцу, где смо, надам се, Слава цркве у Дупилу служили, и даље служимо, двадесетак година, како као На дан Светог Андреја Првозваног, 13. децембра 2014. монах и наставник у Богословији тако и као игуман и чугодине, у црмничком селу Дупилу обиљежена је слава вар ћивота његовога“. цркве која је посвећена овом светитељу. Владика је рекао да је Подгорички саборни храм дар Литургију су одслужили црмнички парох свештеник овоме страдалном народу који се буди у тајни Васкрсења Слободан Лукић, настојатељ манастира Светог Николе Христовога и изразио благодарност своме духовном оцу у Брчелима јеромонах Никон Кокотовић и барски парох митрополиту Амфилохију за све што је за њега учинио од свештеник Јован Пламенац. монашења до избора за Епископа нишкога. Домаћин славе и ове године био је Стево Ђуровић, Он је казао да се сјећа свих тренутака, од постављања предузетник из Вирпазара, са својом породицом. Њего- камена темељца подгоричког Саборног храма, па све до вим прегалаштвом и средствима овај храм је у завршној његовог васељенског освештања. фази обнове. „То освештање ће памтити ове генерације и рећи: Унутар цркве Светог Андрије је приликом обнове Рођен сам у време оца Амфилохија и у време градње и пронађен гроб у којем је највјероватније сахрањен Сте- освештања овог велелепног храма“, нагласио је Владика. фан Војислав, кнез Дукље из прве половине XI вијека, који је збацио византијску власт и успјешним биткама, Слава манастира Светог Николе на Oбоду Црнојевића посебно код Бара 1042, одбранио независност. Иначе, ова црква није гробљанска. Превасходна Светом архијерејском литургијом, литијом и благосињена намјена, вјековима, била је да се у њој врше крште- љањем славског колача 19. децембра је у манастиру Свења и вјенчања. тог Николе на Ободу Црнојевића прослављен Никољдан – храмовска слава ове светиње.

Владика нишки Јован служио Литургију у Саборном храму у Подгорици

svetigora/ 2015 / јануар

Епископ нишки Јован служио је 14. децембра са свештенством Свету службу Божју у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора „Свети Марко“, а молитвено су учествовали многобројни вјерници.

62

Началствовао је митрополит Амфилохије, који је у проповиједи након читања Светог Јеванђеља казао да Свети Николај кроз вјекове благосиља и копно и, нарочито, море. „Нарочито су морнари у својим искушењима на морима и на језерима призивали у помоћ Светога оца Николаја. Зато није чудо да веома често на морима, нарочито благословене Јеладе, од Палестине и светога града Јерусалима постоје бројни храмови који су подигнути у славу Светога оца Николаја“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Након причешћа вјерних, храм је опходила празнична литија, а онда је благосиљан славски колач. Потом је митрополит Амфилохије говорио о великом јубилеју – 520 година од штампања ободско-цетињског „Октоиха“, прве штампане књиге на словенском југу, и најавио свечану прославу ове годишњице, која ће се ускоро одржати управо на овом мјесту.

Теофан Критски (XVI вијек), Богојављење

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

Ново, Божићно-светосавско коло Светигориних издања, 6 наслова, у продаји од Божића

– у црквеним продавницама и на свим трафикама у Црној Гори уз дневне новине ДАН – тврди повез, најквалитетнији папир

€ 9 9 , 4 У припреми: • „Живети данас по Јеванђељу“, протопрезвитер Александар Шмеман • „Русија и свјетска катастрофа“, Игор Р. Шафаревич • Храм Божији – мјесто сусрета Бога и човјека, зборник текстова

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05