Peter Terin / ČUVAR

ÄŒuvar

Peter Terrin DE BEWAKER Copyright © 2009 Peter Terrin/ De Arbeiderspers

Prevod ove knjige podržao je Flamanski fond za književnost.

Peter Terin

Čuvar Prevela sa nizozemskog Jelica Novaković-Lopušina

MMXII

Za V. i R.

Jedan

1 „Moramo ovo uspešno da obavimo.“ Harija snabdevanje čini nervoznim. On na stočiću otvara plan podruma iako napamet znamo raspored: sto dvadeset parking mesta raspoređenih na četrdeset obezbeđenih garaža, po jedna za svaki luksuzni apartman od hiljadu kvadratnih metara. Glupo što podrum nisu jednostavno napravili pravougaonim; valjda to nije bilo izvodljivo zbog konstrukcije i temelja zgrade. Ja nisam inženjer, ali pravougaona osnova sa parking mestima lepo poređanim uz dužu stranicu znatno bi pojednostavila nadzor. Hari pretpostavlja da je ekscentrični nacrt urađen po želji klijenta. Da je data prednost komforu i privatnosti.

Znaš već kako to ide, veli on.

Njušim njegov nemir. Miriše na orahe, mlade orahe tek opale s drveta, u vlažnoj i kao kamen tvrdoj ljusci.

Obojica proučavamo plan. Polažem mu ruku na rame; pomišljam da to nije dobra ideja i povlačim je. I dalje je tiho. Posežem za oružjem o pasu, iz navike, jer nema neposredne opasnosti. Iskoračujem u stranu kako bi sijalica osvetlila sve uglove crteža. „Ovuda će dakle ući.“ Prstom pokazuje na kapiju. Široka je četiri metra i otporna na raketni udar. To je jedini ulaz u zgradu. Izgleda da je prizemlje hermetički zatvoreno; nema ni prozora ni vrata. Iz bezbednosnih razloga ne raspolažemo digital9

nom propusnicom niti infracrvenim ključem, a naše otiske prstiju skener ne prepoznaje. U svako doba moramo da čuvamo ulaz u podrum. Napolju, ispred kapije, naše propusnice su nevažeće. „Otvoriće kapiju i ući u dostavnom vozilu. Ti se postavi kod garaže broj 3, budi jasno uočljiv, drži ga neprekidno na nišanu. Dogovoreno?“ Klimam glavom. „Dogovoreno.“ „Ja ću ga pitati za identitet i za potvrdu. Na moj znak ćeš krenuti ka zadnjem delu vozila. Tu nailazi škakljiv momenat, tu moramo biti na gotovs. Kad širom bude otvorio vrata moramo u deliću sekunde da procenimo situaciju.“ „Nema vremena za dogovaranje“, dopunjujem ga ja. „Odluku da se otvori vatra ili ne donosimo svak za sebe.

Ali, ukoliko jedan od nas dvojice otvori vatru, drugi mu se bezuslovno pridružuje.“ Hari se podbočuje rukama i izvija unazad kako bi otklonio napetost u leđima. „Tako je“, kaže. Kad se ponovo nagnuo napred, vidim kako mu končić viri iz šava uniforme, kovrdžica koja veselo odskače od krute linije žaketa, dvadesetak centimetara ispod njegovog pazuha. Zasad mu ništa ne spominjem, mogu i kasnije, kad do kraja budemo prešli čitav plan. Najpre ostatak plana. Snabdevanje je već za dva dana.

10

2 Ležim na krevetu na sprat, na donjem ležaju, jastučnica mi sveže miriše na prašak za pranje; pretpostavljam da ću brzo zaspati. Soba nam se nalazi pored prvog lifta. Postoje samo tri lifta za četrdeset spratova; jedan veoma brzi za stanare; jedan veoma brzi službeni i jedan umereno brzi za posetioce. Naša soba je mala, ali to jedva da ikad smeta. Ionako skoro uvek radimo. Spavamo na smenu pet sati, to je dovoljno, na to smo pripremljeni. Ukoliko se nekom od nas dvojice sloši, može da prilegne petnaestak minuta. Ne mogu da se setim da se to ikad dogodilo. Pa ipak deluje umirujuće što je organizacija predvidela ovakvo rešenje.

Vrata su poluotvorena, svetlost protivpožarnog osvetljenja koje počinje pet metara dalje, pada na pod sobe.

Napolju, daleko izvan debelih zidova zgrade, tiho je i mirno. Ja barem ne čujem ništa: ni tutnjavu, ni pucnjeve, ni gungulu. Baš ništa. Nema ni podrhtavanja tla. Odavde nemamo uvida u situaciju. Ne možemo ni da zamislimo kakvo je stvarno stanje napolju. U suštini to i nije bitno. Naš zadatak je tu, u podrumskim prostorijama, kod ulaza.

Hari sedi napolju, na stolici kraj vrata, drži stražu. Povremeno ustaje i opisuje mali krug. Kad prođe kraj vrata, njegova senka zamrači čitavu sobu. Kontroliše šaržer svog oružja i zatim ga oštrim škljocajem vraća na mesto.

Iako ga ne vidim, znam da je ispružio ruku i uperio pištolj. Verovatno drugu ruku koristi kao naslon. Desnim okom gleda duž nišana i mušice, dok mu se kažiprst savija oko obarača.

11

3 Vreli hleb što se puši stavljam na kariranu krpu u tanjiru kako bi se ohladio. Skoro svakog dana pečem hleb u mašini; krajnje je jednostavno a izuzetno ukusno, zahvalna je to rabota. Aparat, nekada deo opreme stana porodice Olano, bio je rashodovan i namenjen za grubi otpad.

Kažem Hariju da mora da ima strpljenja.

On mrzovoljno izlazi iz sobe i ponovo seda na stolicu kraj vrata. Nešto kasnije proviruje glavom iza ugla. „Miris se oseća sve do četvorke“, kaže.

Garaža broj 4 najviše je udaljena od naše sobe. „Iz čitavog podruma je nestao miris betona, kao da hodamo po džinovskoj vekni hleba.“ Pomišljam na svoje detinjstvo kad sam sanjao o kadi napunjenoj do vrha čokoladnim mlekom. Izašao bih iz nje tek pošto bih sve popio. U školi sam stalno sisao prste jer mi se ukus čokolade bio uvukao pod nokte.

Shvatam kako oklevam da mu pričam svoj san. Ne znam u prvi mah zbog čega. Možda zato što ovde, razume se, nemamo čokolade.

4 Pri svakom koraku mi u dnu vidokruga poskakuju uglancani vrhovi cipela. Plave nogavice meko klize preko kože, uvek sa besprekornim šavom. Smatram da smo veliki srećnici što smo u zajedničkoj ostavi posluge, jednom improvizovanom sobičku u našem delu podruma, zatekli 12

sredstva za pranje rublja i popriličnu zalihu imalina. Ti proizvodi nisu bili namenjeni potrebama stanara već samom osoblju, te smo s obzirom na okolnosti smatrali savršeno prihvatljivim da ih koristimo. Običan imalin i veliki bidoni bledog sredstva za pranje koje nema neki specifični miris, osim možda miris čiste odeće.

Hari i ja koračamo jedan uz drugog. Opisujemo obim podzemnog parkinga, pritom jedva da sečemo uglove, ruke držimo na leđima. Nije to šećkanje, već koračanje sporim ali istrajnim tempom. Sve vreme ćutimo kako bismo svaki zvuk mogli dobro da procenimo i brzo mu otkrijemo izvor. Na glavi nam je u skladu sa propisima plava šapka, spreda ukrašena izvezenim znakom organizacije. Bat naših koraka nije ujednačen, pa ipak povremeno nehotice koračamo nekoliko metara u ritmu; efekat me podseća na zvonjavu zvona, koja se postepeno ujednačava sve do one tačke kada sva klatna jedanput, najviše dvaput istovremeno udare o bronzu.

Bilo je vremena kad sam brojao svoje korake, svaki put iznova, pri svakom krugu. Brojao sam u sebi, rezultat sam dodavao dotadašnjem zbiru, u glavi, ništa nisam beležio. Realno gledano, moje brojanje koraka bila je besmislica.

5 Triput idemo u kružnu inspekciju, nakon toga pravimo pauzu. Hari sedi na stolici, ja na hoklici, sedimo s obe strane sobnih vrata koja su odškrinuta. Hari je loše spa13

vao, čuo sam ga kako se prevrće. Blaga nadutost oko očiju nikako da ga prođe. Noćas sam odsekao končić koji mu je virio iz šava žaketa. Uniforma mu je opet besprekorna, kao što je i red. „Hoćemo li još jednom da pređemo snabdevanje?“ pita. „Mislim da je to dobra ideja“, kažem.

Ostajemo na svojim mestima, u tišini podruma.

Za plafon je pričvršćeno šesnaest svetlosnih kutija, protivpožarno osvetljenje, sve svetle, ma koliko slabe bile lampe; to se može smatrati čudom. Sa izuzetkom broja 22, sve su garaže zatvorene. Samo lični asistenti vlasnika stanova poseduju daljinski upravljač. Asistent gospođe Privalove često je zaboravljao da zatvori garažu nakon što bi izvezao bentli. „Organizacija ponekad testira svoje sopstvene čuvare“, kaže Hari. „Kako to misliš?“ „U to možeš da budeš siguran“, kaže. „Kad porazmisliš, logično je da to tako mora. Nasumične provere, znaš već.“ Desnom rukom masira čelo trljajući kožu palcem i prstima. „Svako preduzeće sprovodi kontrolu kvaliteta, to je normalno. Svako preduzeće sebi postavlja standarde koji se moraju ispoštovati bez obzira na okolnosti. Ta kontrola se vrši nasumičnim proverama. Šta je organizacija drugo do preduzeće sa proizvodom?“ Tokom čitavog svog treninga nisam ništa čuo o nasumičnim proverama. Nisam nikog čuo da je to ijednom rečju spomenuo. Nakon nekoliko sekundi se zato čini sasvim mogućim da postoje.

14

Hari čas namiče čas zabacuje šapku na glavi. „Mogu da zamislim samo jednu mogućnost za organizaciju da krišom sprovede nasumičnu proveru: u standardnim situacijama.“ On cilja na snabdevanje, jedinu standardnu situaciju s kojom mi imamo posla. Kaže: „Moramo biti dvostruko oprezni, jer sad zapravo ima da strepimo od dva neprijatelja.“ Odlazim u sobu po parče hleba, izuzetno sam svestan svojih pokreta iako znam da me ovde niko ne može videti. Vrativši se na hoklicu, polagano žvaćem i gutam hleb.

Preda mnom se pruža prazna betonska površina, otprilike sto metara dugačka. Odvraćam pogled od pomrčine na njenom kraju. „Zgodno je“, Hari će iznenada, „lukavo je to smišljeno da nasumične provere organizacije nikad ne izađu na videlo. Ili se sve dobro svrši, i onda je sve u redu, onda ne nastaje situacija, ili se loše svrši, i u tom slučaju su nestručni čuvari jednostavno uleteli u klopku. Shvataš? Kome bi palo na pamet da optuži organizaciju kako je otvorila vatru na sopstveno ljudstvo? Pogotovu ako ima žrtava. Nikom živom!“ Zaključak mu izmamljuje osmeh.

Njegov osmeh takođe kazuje da možemo biti ponosni što smo deo ove organizacije.

Pitam ga za elitne jedinice, da li i njih stavljaju na probu. „Nego šta, Mišele. Pretpostavaljam da oni moraju da istrpe još više nasumičnih provera od nas... Jeste, naravno, to se podrazumeva. Elita je perjanica organizacije.

Sam vrh obezbeđenja. Perjanica mora da svedoči o nepri15

kosnovenom kvalitetu. Mora biti bez ijedne mrlje, zaslepljujuće bela.“ Ustaje i odlazi u sobu, razvija plan podruma. Prestao je da se smeši. „Budi siguran da nam unapređenje neće izmaći iz ruku zbog neopreznosti u standardnoj situaciji.“ Glas mu zvuči oštro, kao da sam ga uvredio. „To bi tek bilo stvarno glupavo, zar ne misliš, posle sveg ovog vremena?“

6 Stavljam ključ u bravu i okrećem ga dvaput. Ostava se graniči s našom sobom, ovo je moja druga inspekcija danas. S leve strane, na trima policama koje su konzolama okačene o zid, postrojene su kartonske kutije. Sve su marke „vinčester“. Stoje poprečno na polici. Na njihovoj užoj strani utisnut je kalibar: 9 mm „luger“ („parabelum“). Iznad natpisa, figura kauboja stremi ka ivici bele kutije.

Gornji deo njegovog tela ostavlja prav, narandžast trag, njegov konj u galopu ostavlja crven. U toj crvenoj štrafti ispisano je ime marke. Štampana slova iskošena su nadesno, kao da ih je zanela vazdušna struja.

Jednim jedinim pogledom ustanovljavam da su sve kutije na broju, prepoznajem sliku, prizor kompletne municije. Za svaki slučaj ih prebrojavam, po polici, uz pomoć kažiprsta kojim ovlaš dodirujem kutije. Tri puta petnaest je četrdeset i pet.

Uzimam prvu kutiju u ruke, težina mi je prisna, poznata. Lako se otvara, sada jezičak manje zapinje u karto16

nu. Sjajni meci uredno su i uspravno poređani, silueta mi se višestruko prelama na njima. Prstima najpre brojim jedan red sa pet metaka, zatim deset redova. Deset puta pet jeste pedeset. Zatvaram kutiju, stavljam je na policu i izvlačim drugu kutiju iz reda. Ima propisnu težinu u ruci.

Poklopac jedva da više pruža otpor.

Po završetku inspekcije posmatram zalihe na policama drugog zida. Naše sledovanje teče po planu. Imamo još jednu flašu vode za dvanaest sati; tablete za pročišćavanje netaknute su. Imalin, sredstvo za pranje, toalet papir. Dva kila mleka u prahu. Kvasac i brašno smo potrošili, ali u sobi imamo pola kila hleba.

Brižljivo zaključavam ostavu, gasim svetlo.

Saopštavam Hariju rezultat prebrojavanja. Obojica vadimo svaki svoj „flok 28“ iz futrola na boku. Naizmenično pritiskamo utvrđivač okvira kako bi iskočio šaržer. Ćutke prebrojavamo metke. Na moj znak glavom, Hari ponavlja rezultat mog prebrojavanja i kaže: „Plus dvaput po petnaest.“

17

BELEŠKA O AUTORU I DELU

Peter Terin (Peter Terrin, 1968) savremeni je flamanski pisac mlađe generacije. Studirao je na Univerzitetu u Gentu, bavio se različitim poslovima, da bi se nakon prvih nagrada u potpunosti posvetio pisanju.

Terin je debitovao 1998. zbirkom pripovedaka „Kod“ (De Code).

Od tada se dvaput – romanom „Blanko“ (Blanco, 2003) i zbirkom pripovedaka „Pčeložderi“ (De Bijeneters, 2006) – našao na listi nominovanih za prestižnu književnu nagradu AKO. Roman „Čuvar“ (De Bewaker, 2009) najpre se 2010. našao u užem izboru za književnu nagradu Libris, da bi te iste godine osvojio Evropsku nagradu za književnost.

Kritičari i recenzenti rado porede Terinov stil sa velikanima kao što su Kafka i Kami, ali i sa likovnim umetnicima kao što je američki slikar Hoper. Nazivaju ga još i majstorom jezivog detalja i teskobnog iščekivanja. Njegov roman „Čuvar“ upravo odlikuju te karakteristike. U ovoj alegorijskoj priči o ljudskoj prirodi u ekstremnim uslovima iščekivanja najgoreg, autor svojim šturim, svedenim stilom suvereno održava napetost i jezu do samog kraja. Iako u romanu o dvojici čuvara podzemne garaže luksuznog oblakodera u nesigurna vremena opšte krize i ratne opasnosti nema mnogo dešavanja, strahovi, nadanja i darvinistički porivi dvojice glavnih (i praktično jedinih) protagonista predstavljaju fascinantan vrtlog sudbine. Kao i kod spomenutih velikana, psihologija glavnih likova Harija i Mišela pripada svim vremenima i nacijama, sitni detalji nam samo sugerišu da bi ova fikcija mogla predstavljati i našu skorašnju budućnost.

Jelica Novaković-Lopušina

Peter Terin ČUVAR izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Milivoje Lalić ISBN 978-86-7034-087-9 štampa Karganović marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs