Ana Stjelja: „Ulična svetla su se potom ugasila“

ANA STJELJA

ULIČNA SVETLA SU SE POTOM UGASILA

77

Začula se buka. On je na trenutak zastao zaboravljajući kamo se te večeri uputio. Jedino što mu je u tom času privlačilo pažnju bila je buka čiji izvor nije mogao da otkrije. Koračao je jednom sporednom, poluosvetljenom ulicom koja je, s jedne i druge strane, brojala tek nekoliko kuća. Pažljivo je posmatrao oko sebe ne bi li samom sebi uspeo da dokaže da je buka koja mu para uši stvarna i da je on zaista čuje. Potvrde za to nije bilo. Upravo kada mu je ta misao pala na pamet, začuo se tup zvuk koji je govorio da je to što se desilo veoma blizu. Pogled mu se zaustavio na pravcu odakle mu se činilo da dopire taj zvuk. Potpuno nesvestan svog izraza lica, ostao je zakopan u mestu.

Nepoznat muškarac ležao je ispred njegovih nogu, ne dajući znake života. Telo mu se ukočilo od paničnog straha, a pogled se lagano spuštao do nogu, koje su, kao i kod čoveka koji je ležao pred njim, bile lišene i poslednjeg osećaja života. Ulično osvetljenje bilo je slabo za to doba večeri, što mu je otežalo mogućnost da razazna sliku koju je imao pred sobom. Kao blesak munje, nešto mu je prošlo kroz čitavo telo. Ubeđivao je sebe da treba da pomogne ovom čoveku. Sagnuo se do trotoara kako bi mogao bolje da ga vidi. U tom trenutku, na njegovo iznenađenje, ulična svetlost se pojačala i osvetlila lice čoveka koji je ležao pored trotoara. Sada je jasno mogao da mu vidi lice, kao i preciznu konturu njegovog tela.

Čovek je ležao na leđima, blago savijen, s rukom ispruženom pored tela. Šaka je bila vidno zgrčena, a među dugim, isprepletanim prstima kao da se nešto krilo. Počinio je pravu ludost. Umesto da pozove pomoć, polako je prišao,

78 zainteresovan za ono što se nalazilo u čovekovoj ruci. Šaka leve ruke bila je čvrsto stegnuta i svaki njegov pokušaj da je otvori i otkrije šta se u njoj nalazi bio je uzaludan. Pri poslednjem pokušaju da mu rastvori prste čovek je počeo da ispušta neke neartikulisane zvuke. Strah koji ga je obuzimao u momentu kada je pronašao telo nepoznatog čoveka nestao je. Glasovi poluživog čoveka počeli su da se obrazuju u reči koje su bile konfuzne i nerazumljive. Trudio se da ih razume, ali nije mogao, jer je čovek uspeo samo da mu uputi molećiv pogled i da poslednjim atomom snage otvori šaku iz koje je ispala jedna bela cedulja. I to je bilo sve. Zašto baš on i zašto baš njemu, bila su samo neka od pitanja koja je sebi postavljao.

Konačno se pribrao, zgrabio tu cedulju i pojurio da potraži pomoć. Ono što je prvo pomislio bilo je da pokuca na vrata najbliže kuće. To je i učinio.

Kada su se vrata otvorila, ugledao je poznato lice. To je bila ona ista gnusna njuška koja ga je mučki ubila pre pola sata i ostavila da čami pokraj trotoara. Ostaće misterija, šta je pisalo na onoj cedulji među njegovim polumrtvim, zgrčenim prstima. Gnusoba od čoveka mu zalupi vrata ispred nosa. Ulična svetla su se potom ugasila.