Milan Manić: „Kad je grof bio cicija“

MILAN MANIĆ

KAD JE GROF BIO CICIJA

297

“Za vreme 375. svetske vlade, 4000. godine, Zemlja je moćnim mašinama pomaknuta prema Suncu, onoliko koliko je potrebno da trajanje revolucije bude tačno 365 dana. Odlučeno je da je bolje bez ostatka od 5 časova 48 minuta i 46 sekundi koji je unosio nepotrebne zabune u kalendare. Najnovija era počela je, dakle, 4 000. godine. odnosno, računanje vremena je otpočelo prve godine najnovije ere. Veštačka inteligencija uklonila je sve nesuglasice u društvu, ekonomiji, politici i filozofiji još 2 500. godine, kada je mandat dobila prva svetska vlada koja je, umesto ujedinjenim narodima, predsedavala ujedinjenim ljudima i omogućila da nauka uravnoteži ljudske potrebe sa životnom sredinom i kosmosom. Od viška ugljenika u atmosferi napravila je ogromne dijamante za sve gradske trgove i sva seoska okupljališta, kao spomenike na doba varvarskog ophođenja prema Zemlji.”

Slikar je pročitao deo utopijskog uvoda romana naučne fantastike i zamislio se nad svojom sudbinom; sopstvenim nesnalaženjem, potrošenim godinama. Nad usudom čovečanstva. Na momente mu se činilo da ga od sopstvenih osujećenosti, više ljute nepravde koje proizvodi suživot u svim društvima, počev od prvobitnih ljudskih zajednica. Prapočetak svih nepravdi nalazio se milionima godina u prošlosti, kad se pojavila nužnost udruživanja.

Pisac žanra naučne fantastike zamišljao je svet blagostanja u kome ne postoje bitne razlike. Njega nisu zabrinjavale ekonomske, rasne, etničke i rodne nejednakosti. Nije postavljao pitanja o društvenim nesuglasicama, prevazilaženju kulturološkh razlika, samoljubivosti i samoživosti čoveka,

298 načelima razuma… opštem napredku bez sukobljavanja, bez vođstva jednog čoveka, bez centara moći, bez nacija, bez države. Napraviti samo jednu državu, jednu vladu, vrhovni sud i zajednički jezik zarad očuvanja životne sredine i planete. Pridržavati se društvenog ugovora. Poštovati društvenu i prirodnu

raznovrsnost.

Kod romanopisca se to, jednostavno, dogodilo. Nije se pozabavio načinom kako se zbilo, osim što je napomenuo da se nije razrešilo samo od sebe nego uz posredovanje veštačke inteligencije. O tome, da li smo sami sposobni da se izborimo za blagostanje svih ljudi, nije bilo reči. Kao da je naveo čitaoca na zaključak da se do suštinske ravnopravnosti ne može doći nikakvim našim zalaganjem. Bolje životne uslove ćemo, stoga, čekati još dugo.

“Malo sutra”, zaiskrilo mu je u svesti. Sada je mogao na miru da čita i mašta o svetu budućnosti. Taj daleki i nužno bolji svet, u to nije smeo ni da sumnja strepeći od defetizma i pesimizma, bio mu je utopijska oaza usred neokapitalističke pustinje. Nedavno mu je otkupljena slika galerijskog formata za 1500 evra preko sajta za prodaju umetničkih radova. Platio je, napokon, zaostale račune i vratio dugove. Još mu je ostalo 550 evra. Pet meseci je čekao kupca, a ovde su ga smatrali za uspešnog umetnika. To je 36 000 dinara mesečno. Ukoliko ne bude imao sreće da proda rad u naredna 2 do 3 meseca, moraće da zasuče rukave. Pretprošlog leta je nosio džakove i gajbe piva. Deset dinara po džaku. Tri dinara po gajbi. Može da zaradi 1 500-3 000 dinara za nekoliko sati. Posla nema svaki dan, a i ne može svaki dan tegliti. Minulog proleća morao je da kreči stanove. Akademski moler! Do penzije ima deset godina ako se opet ne pomeri granica za odlazak u starosnu. Da li će svih deset godina biti dobrog zdravlja? Šta će, ako bude morao zapinjati sa šezdeset i nešto? Ako dođe do zaplene imovine zbog neplaćenih računa. Kuda će otići?

299 Penzija će mu biti najmanja jer je osnovica za uplatu doprinosa samostalnih umetnika minimalna.

Pisac SF žanra je ovlaš pojasnio, kako bi opravdao sebe pred zahtevnijim čitaocem, da sve od zakona što se bude donosilo i sprovodilo ne sme dovoditi do narušavanja samopoštovanja i skladnog suživota u zajednici. Uravnilovke ne sme biti jer se, pre svega, mora vrednovati uloženi trud i sposobnosti kao i stepen praktičnog i teorijskog znanja. Ali ni jedno zanimanje, ma kakvo da je, koliko god bilo neophodno i kakvo god tržište za njega postojalo, ne može imaocu donositi zaradu veću od najveće propisane i s time se svi imaju saglasiti. Konačno, kakav to upravnik može svoje odluke naplatiti hiljadu puta više od prosečne karike u privrednom lancu? Makar te odluke bile presudne za to radno udruženje koje zajednički proizvodi višak vrednosti. Neko plovi na luksuznoj jahti, neko nema ni za drveni čamčić. To ostavlja gorak okus jer implicira da vodeća osoba vredi hiljadu puta više od prosečnog delatnika.

“Odlično zapažanje”, doprlo mu je do razuma. Uporedio je plate naučnika i naknade fudbalera. Vrhunski sportisti ih nadilaze stostruko i hiljadustruko iako sami nemaju nikakav uticaj na napredak tehnologije i poboljšanje životnih uslova zajednice. Lek za neku bolest sigurno neće pronaći profesionalni košarkaš, boksač, teniser, golfer. Društvo budućnosti se mora osloboditi svih vidova poniženja, pogotovo materijalnih. Učinilo mu se da je to najveći poduhvat. Pritom nije mislio na komunizam i diktat proleterijata, već na vođstvo većinskih socijademokratskih snaga, istinski osvešćenih. Mediji trebaju da o svakom političkom pitanju obaveste narod koji se izjašnjava na obaveznim izborima. Savremeno društvo bi tada bilo humanije. O stručnim stvarima raspravljalo bi se u stručnim telima i na univerzitetima, čije bi odluke vlasti

300 morale uvažavati. Dobro je što se dotako bolnih pitanja, jer roman budućnosti treba da opiše i viđenje bitnih odlika nastupajućeg poretka.

Da li je umetnost traćenje života? Da li je ona neophodna? Da li je bavljenje umetnošću normalna delatnost, poslednje utočište za nesnalažljive? Šta su umjetnici? Jalova snaga? Kapital redom zaptiva sve bunare iz kojih izvire čisto stvaralaštvo. Ako nije u službi sticanja. Ako ne potvrđuje ideološki proklamovane vrednosti. Ako ne bunari pare iz fondova koji su osnovani zbog NVO. Plomba. Džaba ponuda. U siromašnom društvu nema potražnje.

Gde je zapelo? Zašto se slike ne prodaju u Srbiji? Zašto se žiriraju izložbe? Zašto težiti umetničkom dometu? Zbog čega ispunjavati visok idejni i estetski kriterijum, kad se ništa neće prodati? Čemu izložbe i godišnji program? Nazoviprodajne izložbe. Možda su potrebniji vašari. Zašto nema organizovanog otkupa? Sporadične akvizicije Ministarstva kulture kako bi se obnovili fundusi galerija nisu dovoljni. Skorojeviće umetnost ne zanima. Od imućnih, poneko će poželeti sliku nekog preminulog umetnika na glasu.

A on? Gde je on u sistemu vrednosti srpskog društva? Veran načelima estetike mora da izađe iz ateljea i ponudi golu snagu. Bolje i to nego da potpisuje komercijalne slike. Umetnost mora biti iskrena. Nije on aranžer, dekorater. Nije ne stilist. Ni dizajner. Ne udovoljava zahtevima kupaca, ne podilazi očekivanom ukusu ili trendu koji slede neki uređivači domova i izloga. Umetnost nije kravata. Nije dezen. Jednom je pogrešio kada je kupcu uradio sliku po meri. Nije hteo da se potpiše. Dogovorio se s njim da ga ne spominje. Mušterija se hvalila slikom. Počeli su da ga zivkaju i dolaze da naruče po želji. On je dosledan umetnik. Nosiće gajbe. Braće voće. Mešaće pesak. Nije on umetnik u najam.

Slikar je pogled na intimni svet fantazije na papiru svojski prikazivao. Na skicama je razrađivao razne mogućnosti. Tragao je za nečim još neviđenim i

301 neispričanim. Za onim što potiče od duboko potisnutog nemira. Što je predmet pritajenih želja. Što pokazuje najstidljiviju pirodu koju ne bi nikome obznanio. U tome tonu hrabre sanjalačke ličnosti čeznu za promenom. To mu je, naposletku, pomagalo da iznedri nove stvaralačke impulse.

Opaska romanopisca o dijamantima kao umetničkim objektima koji opominju na period ekocida mu se dopala. Više od ekološke svesti mu se svidela naznaka da ljudi budućnosti neće mariti za materijalne vrednosti, s obzirom na to da će dijamanti biti opšte dobro dostupno svima. I svaki trg, pijaca, tržni centar, mesto okupljanja imaće svoju dijamantsku stenu od nekoliko miliona karata, savršenih razmera i prozirnosti, raznolikih načina brušenja. Pisac je pripovedao o novim javnim građevinama, izvanredno arhitektonski osmišljenim. Neke bi bile optočene zlatom koje će poput potoka teći iz zlatara budućnosti. Opijen tom futurističkom vizijom i sam slikar je smišljao zgrade muzeja savremene umetnosti koje bi prkosile Zemljinoj teži. Crtao je lukove mostova koji bi se uvrtali, preplitali, izvijali, stremili ka nebu, pevali lepotom neupitnog lirskog stila po najsmelijim zamislima arhitekata. Da je pametniji, mogao bi ih poslati kao ilustracije za naredno izdanje čuvenom romansijeru popularnog štiva. Teško da bi se postideo slikarevih prikaza objekata po izvornoj zamisli. S tim što je umetnik nehotice dopisivao i lični ekspresionistički pečat. Njemu je godio otklon od vlastite slikarske opsesije. A taj likovni rad ionako ne namerava da izlaže niti da prodaje. Razumevao ga je kao vežbu i kao vid samopomoći svojevrsne psihoterapeutske delatnosti.

I običnom oku ne bi promaklo da veći značaj od onoga što slika, ima način na koji slika. Odista, slikar bi svoje prizore mahom stvarao snažnim potezom četkice, ponekad namerno preterujući. Gest je morao biti oslobođen i zabeležiti baš taj trenutak kad je ruka pohitala da ostavi trag akcije. Čas je koristio crnu za

302 konture, koje, inače, u stvarnosti nisu vidljive, ističući pritvornost i nesaglasnost subjekta sa svetom. Čas bi bujnim razigranim nanosima boje brisao granice između figura i podloge, čime bi od posmatrača potraživao izvestan napor kako bi razabrao šta je na slici. Čas bi neposlušnim krivudanjem linija do neprepoznatljivosti izdeformisao karaktere, poput nadrealista. Ponekad bi ukinuo same predmete odjurivši u apstrakciju, u najviši dom forme i boje, u hram gde su se likovi preobražavali u čiste oblike. Novonastaloj formi bi obukao ruho samodovoljnosti. Izdvajali bi se raspevani, svojeglavi, ćutljivi ili pravi, pod konac, oblici. Zato je žudeo da se unese u fantastični svet napretka, da se otrgne ekspresionizmu i prepusti sanjarenju koje će ga izmestiti negde daleko. Ne mora ga preporoditi, dovoljno će biti ako ga maštanje opusti.

Pisac romana naučne fantastike nije se opterećivao potankostima niti se bavio razlozima koji će dovesti do promena. Filozofski misaoni stav ga nije doticao. Za njega nije bilo nikakve čudesnosti pri saznavanju jer su ljudi u biološkom pogledu pretrpeli evoluciju, čime su konstituisali stvari i bića oko sebe sa ciljem sopstvenog opstanka. Sve je podredio funkciji rasta ljudskog saznanja u naukama radi gospodarenja i dominacije.

Zamišljao je da se nalazi u izvanredno oklopljenoj i naoružanoj svemirskoj letelici, postepeno ubrzanoj do polovine brzine svetlosti koja “mirno” plovi kosmosom. Na raspolaganju mu je mogućnost neprestanih preseljenja duše u mlade domaćine kad mu telo ostari. Takođe, pohranjen je i u centralni računar svemirskog broda, kao i u zasebnim procesorsko-memorijskim jedinicama na mnogim mestima, čime ima celishodni nadzor i upravljivost.

Slikar se mrštio nad piščevom obuzetošću da svime vlada i sve drži pod krutom kontrolom. Pitao se, kuda će nas taj poriv odvesti. U sigurnost nadgledanja. Dosadnu predvidivost. U ropstvo izvesnosti? Stiče se utisak da bi pisac i sam

303 voleo da gospodari prirodom. Iskoristi nauku i pokori sve resurse i odleti daleko gde nema ničega osim njegovog bića. A subjekat, oslobođen svega, do mile volje uživa u samodopadljivosti. To se sviđalo nemaloj čitalačkoj publici, premda je upravo ukazivalo na beg iz stvarnosti, na zamenu kolotečine na Zemlji svakodnevicom na brodu. Međutim, tamo nema drugih gospodara osim nas samih. Nema smetala. Ni neprijatnosti koje nas ovde vrebaju, ako nismo naučili da ih se klonimo. Doduše, ni čuvanje nas uvek neće lišiti nelagode.

Roman je, nadalje, detaljno opisivao specijalnu višekilometarsku leteću tvrđavu vretenastog oblika koja, rotirajući oko svoje ose, stvara silu težu pogodnu za život. Brod ima stotinak metara debele zidove sastavljene od mešavine čvrstih, tvrdih, elastičnih, amortizujućih, pametnih materijala s merama pasivne i aktivne odbrane. Opremljen je: istraživačkim sondama i rasklopivim fotojedrima radi napajanja svetlosnom energijom, nuklearnim i anihilacionim reaktorima, te sistemom soba za uzgoj i održavanje biljaka i životinja... Ukratko, nad svime bi posedovao kontrolu i plovio plovidbe radi. Jer postojati znači biti u sadašnjosti. Svrha putovanja nije u poznavanju puta već u kretanju njime!

Dotako se pisac istočnjačke misli – priseti se eskpresionista mladalačke opijenosti hrišćanstvom koja mu nije smetala da traži istinu i u tuđim religijskim učenjima. Od kolevke pa do groba um radi bez prekida. Kao lek za taj zamorni proces mudraci preporučuju meditaciju, koja nije ništa drugo do umetnost zaustavljanja uma. Meditacija je svedočenje, svesno disanje, odmaranje, posmatranje bez prosuđivanja, neuzbuđivanje ni oko čega.

Pre povratka na glavni tok, pripovedač je suptilno skrenuo roman ka duhovnoj spoznaji i odgonetanju jastva vešto izbegavajući podrobnosti, najpre zbog samog čitaoca kome ne želi da navlači jaram van zadatih okvira naučne fantastike, a potom i zbog sebe. Da je želeo da raspreda o svemu i svačemu i da postavlja

304 obilje pitanja i nudi moguće odgovore, ne bi se bavio žanrovskom književnosti. Lagano je umetnika roman uvukao u sebe. Zaokupio ga radnjom i likovima smeštenim na svemirskoj letelici.

“ O, Dule, kakav nam je brod danas? Molim uvid u stanje.”

Piščev alter ego – Vukan čačnuo bi malčice svog pomoćnika, androida Duleta.

“Letelica plovi zacrtanim kursom. Brzina iznosi polovinu C. Energija je na 95 posto od ukupne, što znači da smo potrošili tek 5 posto i, po svemu sudeći, još toliko ćemo utrošiti na usporavanje prilikom približavanja narednom sunčevom sistemu”, oglašava se prijatnim toplim glasom, pozivajući na razumevanje i bliskost, nimalo nalik robotskom, polumetalnom, koji sriče slogove i zahteva napor pri slušanju, već poput kakvog spikera ili biranog radijskog novinara, čiji govor krasi pravilna dikcija i artikulacija. Najsličniji Dejanu Đuroviću. Mada, ruku na srce, mogao je izabrati i boju glasa čuvenog glumca i naratora Morgana Frimena, čiju sugestivnost podupire skladnost kazivanja i mirnoća tona.

“Svi sistemi unutar broda su potpuno usklađeni s mojim procesorom. Sva osetljiva organska tvar se obnavlja u zadatim granicama. Hranu imaš za 5 godina, a stalni prirast nove je u međuzavisnosti s razgrađenom, poteklom od đubreta. I ovde imamo organske prljavštine i truleži na pretek, ali sve recikliramo! Ništa ne bacamo u svemir.“

“Ha ha. Taj nam treba na Zemlji”, zesmeja se umetnik. “Da od deponija napravi šume i obradivo zemljiše i da povadi svu plastiku iz mora dok se nije razgradila i nedaobog ušla u lanac ishrane.” Priča mu je sve više godila iako ga je podsetila na nebrigu o očuvanju životne sredine.

“Ciklus potpunog kruženja materije je jednogodišnji: od rasta biljaka, zahvaljujući fotosintezi, i ubiranja plodova i jestivih delova preko kontrolisane

305 prehrane životinjskog tkiva radi esencijalnih aminokiselina do razlaganja probavljene tvari”, podnese izveštaj verni Dule i upade u stanje spavanja.

Pošto je plovidba svemirom veoma duga, potrebno je omogućiti stvaranje Vukanovog mladog tela za zamenu starog. Za tu rabotu postoji dobro opremljena laboratorija, neophodan repromaterijal i, naravno, odgovarajući inkubator. Potrebne sirovine prolaze kroz sve faze stasavanja tela, blagodareći veštačkom uzgoju ćelija s njegovim DNK zapisom, do funkcionalnih tkiva i organa. Uzajamno povezane procese nadgleda superkompjuter; napredni hibrid računara, zasnovan na poluprovodničkim osobinama silicijuma i na kvantnoj tehnolgiji s jednim biloškim dodatkom. On podrazumeva i neuronske mreže od moždanih ćelija koje su uronjene u hranljivu tekućinu s prečišćivačima otpadnih produkata metabolizma i obogaćivačima kiseonika. I veštačkom mozgu je za pravilan rad potreban kiseonik. Povezan je mikroelektrodama s više miliona parova procesorskih nožica i spoljašnjom memorijom. Takav računar nije samo bioelektrična mašina. On je samosvesni delatelj, partner na Vukanovom brodu. Kolega, član posade, zamenik kapetana i prijatelj za druženje. Čovek, takoreći. Nazvao ga je Dušan.

On prati odvijanje svih zadataka, a ja nadzirem njega. Da pojasnim: ne ja u svom telu, već ja mašinski pohranjen, zapravo ugrađen u snažni brodski hardver. Ja u telu ulazi u zasebnu tapaciranu sobu, besprekorno izolovanu, da razgovara sa samim sobom u mašini. U tom odeljku, postoji i naročita komora za razmenu moždanih impulsa i usaglašavanja nedostajućeg iskustva. Jednom nedeljno zalazim u nju da se dobro ispričam sa elekronskim ja. Mnogo sam naučio boraveći međ milijardama podataka o svačemu. Naravno, ne mogu sve poneti u telo jer je ljudski mozak omalen. Sažeto prenosim važne informacije kako ne bi izazvao epilepsiju, kakvu duševnu slabost ili bolest. Raslojavanje

306 duše je veoma opasno i postoji stvarna mogućnost za tako nešto. Zato valja imati meru jer ako zatrpavamo glavu suvišnim činjenicama, načinili bismo od nje ekspres lonac pod pritiskom. A tako nešto ne želimo. Ni ja u telu ni ja u mašini.

Vođen Vukanovim objašnjenjem i slikar bi zamišljao kako se preobražava u kapetana broda koji istovremeno biva na više mesta, a ne boji se šizofrenije. Bivanje u čovekolikoj napravi od kompozitnih materijala izgledalo mu je ne manje uzbudljivo od prelaska u tuđe telo. Raspolažući nadljudskom snagom i brzinom, mašinskom preciznošću i postojanošću, bukvalno bi slikao šta bi hteo. I čitave gradove. Pitao se, samo, da li bi za toliki obim posla našao sveže ideje?

“Dušane, ogladneo sam. Šta mi preporučuješ?”

“25 grama belančevina, 100 grama složenih šećera, 20 grama masti optimalnog rasporeda zasićenih, polinezasićenih, mononezasićenih i omega masnih kiselina uz 40% dnevnih potreba za vitaminima, mineralima i oligoelementima sa ubrizganim digestivnim enzimima…”

“Dobro, Dule. Prekinuh ga nestrpljivo: znam napamet tu priču. Sve spakovano u jednoj čaši, razloženo do sastavnih delova radi bolje iskoristivosti. Daj ti meni nešto konkretno predloži”, reče mu Vukan gotovo zapovednički.

“Izlupani teleći odrezak pohovan u dubokoj masnoći, jagnjetinu i pekarski krompir oplemenjen močom od pečenja po pola porcije; sitno iseckana kupus salata začinjena limunovim sokom i devičanskim maslinovim uljem; mladi luk; vino odležalo u buretu 20 godina…”

“He he.” Slikar se samo zadovoljno smeškao i čitao zaboravljajući na sve ostalo.

“To mi spremi Dule! I, neću sam da jedem. Zovi mi ginoidu - književnicu Isidoru. Sve to da mi ispržiš i ispečeš na tradicionalni način. Kupus da sečeš, ne da rendaš! Jasno?”

“Razumem! Još nešto?” 307

“Probudi najpre iz hibernacije plavooku devojku Unu, da se rasani dok sve ne bude gotovo, da me posle večere dobro izmasira u ćeliji zalazećeg Sunca. Da se opustim u društvu nekoga od “krvi i mesa.”

“Opa!“ ote se uzvik ekspresionisti, uz vragolasti smešak. Izgledalo je kao da romanopisac prikazom broda laska čitaocu, nutkajući mu zadovoljstvo usled uživljavanja. Da se i on malo baškari u neviđenom luksuzu i nebrojenim mogućnostima za ispunjavanje svih želja.

“A sad idem u park-sobu da prekratim vreme dok se hrana ne ukrčka. Uželeo sam se svog psa Bućka, da ga milujem i iščešljam dok mi ne pripraviš Isidoru.”

“Podrazmeva se”, reče srdačno kao uslužni radnik s neskrivenim zadovoljstvom u glasu, što će mu valjano udovoljiti i ispuniti svoju misiju pa ga radoznalo potpita: “O čemu ćete razgovarati?”

“O samoći. Možda. Ili o Šopenhaurevoj definiciji sreće kao odsustvu svih želja.”

“Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesrećan je taj da ne zahtevaš da budeš vrlo srećan!”

“I o tome. No, mene je zaprepastila njegova izjava kako mu je jedina sreća u životu što ljudi nisu znali koliko je nesrećan. Čak su mu se i deca rugala! Bolan je to osećaj.”

“Užas! I Isidora je bila nesrećna: Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.”

“Gle, gde ovaj ode?” zaprepasti se umetnik. Na letelici ne može biti smrti. Pronašao je eliksir večne mladosti. Zašto onda razgovara sa svetskom

308 literaturom o nesreći?! Ima sve vreme ovoga sveta da pronađe delotvoran način da postane istinski srećan. Stalno nije moguće. Potreban je predah od ushićenja. A i kakvo bi to oduševljenje bilo? Pijanstvo zasvagda. Razdraganost koja ne prestaje. Vatra koja ne gasne. To ne ide. Uostalom, prave sreće nema bez pretrpljene patnje i tuge. Nešto nas mora zaboleti da bismo naučili ceniti odsustvo neprijatne draži. Možda se namerno poistovećivao s nesrećnicima kako bi je prizvao. Preneo njihovu strepnju i brige na sebe. Uživeo se. Pokušavao da se priseti neke svoje sramote i neuspeha, ne bi li se rastužio i rasplakao. “Sopstvene suze najviše olakšavaju”, svašta je pomišljao slikar.

Preovlađujuće osećanje životne punoće je moguće. Vladanje stanjem zadovoljstva. Neupitna sigurnost na brodu. Nesumnjivo zdravlje. Blaženstvo. Pretežno uživanje je izgledno ukoliko se čovek i od toga ne umori. A ko bi ga znao? Piščev alter ego Vukan? Prvi besmrtnik. Zapravo, duša mu je besmrtna. Ona se, jedino, ne obnavlja na brodu. Makar prividno. Sve ostalo je podložno neprestanom kruženju materije. Na nju predvidivo deluju oseti iz poznate sredine. U zadatim okvirima. Međutim, da li će se duša menjati ako se uzme u obzir uticaj koji podaci vrše na nju? Svekolika nauka mu je dostupna pri samoj pomisli. Zatim upliv svetske književnosti, filozofije, filmske umetnosti… Ni jedan smrtnik za života ne može pogledati, preslušati, pročitati svu stvorenu umetnost, osim Vukana i androida Dušana. A to može itekako uticati na oblikovanje same duše. Subjekt nekakvog nobelovca ili akademika, genijalnog šahiste, kompozitora, pronalazača nije na istom stepenu razvitka kao… Zamisli se umetnik. Niko od nas nije isti. Ni ja sa dvadeset nisam kao ja sa četrdeset. Svi se menjamo. Koliko se trudimo toliko i rastemo u tome čemu se predajemo. I to nas polako privodi sebi. Predmet naše preokupacije. Osoba za kojom žudimo nas privlači. Spremni smo na nešto novo i drugačije. Odričemo se delova sebe, ne bismo li preuzeli delove nje. Stopili se. Dakle, i duša ne može

309 biti besmrtna u svetu jer je u međuzavisnosti sa svojom sredinom čije utiske upija i drugim dušama sa kojima opšti. Jer ako je ona skup celokupnog čulnog i duhovnog iskustva i unutrašnjih opažaja i doživljaja ona nije vazda nepromenljiva, zapetljao se slikar.

Vukan je besmrtnost izvojevao na svom brodu gde je to kudikamo lakše nego na Zemlji međ ljudima. “Eh, morao bi ti mnogo više da se potrudiš”, privole slikarev um takvu zamisao, prisetivši se najznačajnijih slika poznatih umetnika i njihovih godina rođenja i smrti. Time nije mislio na nekakvu zasluženu “besmrtnost” proizašlu iz umetničkog dela i pamćenje umetnika po bitnosti njegovog rada. Pomislio je na pravu besmrtnost i neuništivost samog života koju mu je romansijer naučne fantastike predočio, a ne na blistav trag u prošlosti, ma kako očaravajuće sijao. Ovako ti je, Vukane, lako da odeš i da digneš ruke od svega zbog lične nemoći. I to je utešno jer eto, odletećeš i ti, ko i bilo ko drugi. Prestanak obavljanja vlastitih dužnosti je spas. A šta da smo zaista besmrtni? Isprva, pomislićeš, lako ćemo. Ali nije. Zapamtiće ti svako delo, svaku bruku, svaku zluradost. Najpre ćeš samom sebi biti težak čovek, pa drugima. Svi zgrešimo povremeno. A bez praštanja se tek ne bismo trpeli. Svako bi bežao u svoju keliju. Samostan. Svemirski brod “na putu radi samog puta”.

Od antinomija je naišlo olakšanje u vidu nužnog usporavanja svemirskog broda na mnogo manje brzine od svetlosne jer se približavao ogromnoj zvezdi koja bi ga uvukla snažnom privlačnom silom. Razrešila ga je filozofskog razmišljanja. Dobro je. Morao je radnju da izmesti sa broda, da ne bude jednolično ni teško, ali je uzgred propitao čitaoca o sreći. Ipak se umetnik zahvali piscu na tome.

Milijardama kilometara od pramca, u pravcu kretanja broda kroz svemirska prostranstva, protezala su se tri tvrda diska sa sopstvenim pogonom. Svaki po tri kilometra u prečniku i međusobno udaljeni milionima kilometara. Njihova uloga

310 je bila da kupe prašinu i pretrpe sudare sa sićušnim stenovitim fragmentima koji bi stvarali male eksplozije. U slučaju udara većih nebeskih tela, usled ogromne brzine u trenutku bi se oslobodila energiju srazmerna ukupnoj masi i količini kretanja. Eksplozija bi, podložna zakonu relativističke mehanike, uništila i sam brod. Oni su se, odatle, nametali kao nužnost vrlo brzih putovanja. Ukoliko bi ipak došlo do sudara, njega bi blagovremeno opazila brodska čula i istog trena bi započeo manevar izbegavanja.

“Autor je ovoga puta bio iscrpan”, pogladi se po bradi slikar. Bavio se čak i neophodnim bočnim silama za skretanje broda sa zacrtane putanje. A te energije su enormne jer masa broda u mirovanju nije ista kao masa broda u kretanju, naprotiv, ona po Ajnštajnovom obrascu prevazilazi brojevne vrednosti koje određuje klasične mehanika, premda je i po njenim zakonima pozamašna. Očito je imao univerzitetske profesore za savetnike.

Tokom usporavanja, potpuno neočekivano, brodski teleskopi su primetili neprirodne šablone kretanja tačkastih tela. Po svemu sudeći, bio je to inteligentni vanzemaljski oblik života. Približavanjem je porasla rezolucija slike i, na Vukanovu žalost i strah, a to osećanje na brodu je bilo potpuno zaboravljeno, razaznavao se mogući borbeni raspored.

Stanovnici sunčevog sistema su svoj odbor za doček pripremili polazeći od proste činjenice: “Čim neko može da ubrza letelicu takvih dimenzija do polovine brzine svetlosti, taj ima na raspolaganju nebrojene mogućnosti. A tu kuda se uputio, strani brod nije dobrodaošao.”

“Opet predrasude iz popularne kinematografije”, zasikta slikar. I iz naše prošlosti. Ko da su svi koji dolaze potencijalni kolonizatori. Valjda će nekad neko izdaleka doći sa časnim namerama? Zašto naš pogled na došljake temeljimo na negativnim primerima iz istorije? Ko da je svaki dođoš neprijatelj i

311 preti da nam otme Zemlju, radna mesta, žene, odvede mladiće… Oprez je, pred nepoznatim dragocen, neophodan i odlika inteligentnih, ali nam podozrivost uskraćuje mogućnost da se međusobno kulturno obogatimo. Među nama postoje brojne razlike, ali i mnoge sličnosti koje su nastale kulturnim uticajem. Zašto ne bismo dopustili kontakt kako bismo dopunili sopstveno iskustvo?

Pretila je borba nesagledivih razmera. Na sreću Vukan i veštačka inteligencija su od broda napravili razarač dobro naoružan kinetičkim projektilima velikog dometa i kosmičke brzine 9 od 10 delova brzine svetlosti. Usklađeni fotonski snopovi mogli su da gađaju brzinom svetlosti na ogromnoj udaljenosti, no bili su namenjeni za blisku borbu jer dok zrak stigne na odredište koje je naciljano, meta bi usled neuniformnog kretanja utekla sa njegove putanje. A svaka vojna strategija sukoba međuplanetarnih razmera morala bi predvidivost opažati kao slabu tačku. Odatle sledi da je upotreba laserskog oružja na velikim daljinama bespotrebno rasipanje energije. Zauzdana nečuvena količina energije Sunca, koja je uskladištena u letelici za opšte potrebe, prenamenjena je za borbu. Ka protivničkim snagama su najpre preusmereni veliki tvrdi diskovi koji više nisu bili potrebni. Zatim su sa Vukanovog broda krenule stotine letelica presretača. Nebo su zaparali ko Dunav široki mlazevi visokoenergetskih fotona. Pohitale rakete iz višecevnih svemirskih bacača plazmom iz mlaznika su iscrtavale svetleće linije. Veliki projektili su nosili i po hiljadu bojevih glava. U njima je bio zakočen proces anihilacije koji svu svoju materiju u trenu pretvara u energiju, proizvodeći najjaču moguću eksploziju. Zapucalo se iz sveg oružja na obe strane. Vukanova kosmička odbrana, predvođena kontrolisanom veštačkom inteligenijom srušila je komandni vanzemaljski brod i milion razarača. Nažalost, pretekla 1024 razarača su stigla u neposrednu blizinu, suočivši se s preostalim brodskim snagama, neminovno dovodeći do mestimičnih razaranja debelog oklopa. Vukan se hrabro

312 suprotstavio neprijatelju i, pretrpevši velike gubitke u robotima i naprednoj tehnici, uništio preostale vanzemaljske letelice.

Izazvana šteta se mogla nadoknaditi zahvaljujući blizini zvezde i obližnjim asterodima koji bi, budući da su bogati rudom metala, bili polazna sirovina za popunjavanje delova oštećenog brodskog trupa. Roboti su, zlu ne trebalo, imali zadatak da obnove ceo borbeni arsenal. Stanovnici dalekog tuđeg Sunca su podvili rep. Odustali su od napada na Vukana. Povukli su se na matičnu zemlju gde su zbili borbene redove, odlučni da je brane po cenu života i totalnog uništenja. Ako oni ne budu kadri da je sačuvaju za sebe, duboko postavljenim nuklearnim minama će uništiti i samu planetu da ne bude ničiji dom.

Vukanov brod je za nekoliko zemaljskih meseci izgrađen, ovoga puta utrostručen i opsežnije naoružan, premda je i prvobitno oružje bilo dovoljno da ga odbrani od miliona svemirskih razarača. Sada je Vukanova svemirska tvrđava mogla savladati deset miliona razarača.

“He he, uplašio se osvete”, nasmeja se ekspresionista. Pokrenut je pogon naelektrisanih čestica i brod je, ujednačenim korakom, ubrzavao ka narednom sunčevom sistemu. Vukan je sprovodio ustanovljenu rutinu, bogatiji za novo iskustvo.

Trebalo je da pohara dovoljno materijala sa asteroidnih grdosija i načini sebi letelicu veličine našeg Meseca. Ma kakvog Meseca, novu planetu Zemlju sebi da je napravio da ne škrtari.

“Kad je grof bio cicija?” promrmlja Slikar, sklopivši korice knjige.