Kristijan Gavranić: „Udruženim snagama napred“

KRISTIJAN GAVRANIĆ

UDRUŽENIM SNAGAMA NAPRED

295

“Udruženim snagama napred”, reče omaleni prosedi čovek dok su mu zakivali utrobu sutrašnjice na osmeh. Nije se bunio dok su ga pozivali na dobrovoljno davanje realnosti. Stajao je sa strane i primao svoj deo, poput zatvorenika koji čeka hranu u vidu parčeta hleba.

“Ionako je sve gotovo”, mislio je dok su ga zašivali. I jeste bilo gotovo za njega, i za sve okolo. Oni koji dolaze su uzimali mnogo više od onoga što se davalo. Hteli su da imaju kamatu na zdrav razum, na osmeh, na detinjstvo, na ljudsko ja. Naplaćivali su tranše svesno i revnosno. Niko im nije promakao, izuzev retkih, a oni su ionako talog. Ostali su svesno prihvatili igranku i zaigrali valcer smrti, plešući i vrišteći od uzbuđenja. Svidelo im se. Nogama su jedva dodirivali dno, dok su im glave visile naopačke s dušama u nosu.

“Vredelo je svakog koraka” , ponavljali su i verovali slepoj intuiciji i očima iz kojih je krvarila iskrena misao dok ju je zamenila glupost gneva.

“Dobra sofa”, rekao je sebi u zamišljenu bradu koju više nije imao, prosedi čovek. “Mogao bih da sednem na nju i da dobro razmislim, kakav će biti moj sutrašnji dan. ”

Naravno, on nije znao kakav će to biti dan jer mu je prevrnuta koža zaklanjala vid pa odluči da je sutra onako kako bude zamislio u svojoj glavi. Sofa je bila udobna, i to je bilo više nego dovoljno da mu i misao o sutrašnjici bude isto toliko prijatna i dobra.

296 Oštri uglovi sobe upozoravali su na opasnost. Praznina ispunjena elektrikom i tehnikom ga je mamila da ne gleda u ćoškove. Neko vreme se divio dopadljivoj hologramskoj figuri omamljene svesti, da bi potom pomazio mačku u virtuelnom obliku. Nije zahtevala posebnu pažnju i to ga je radovalo, kao i, uostalom, sve za šta nije trebao da se trudi. Ionako je Tvorac osmislio kako sve treba da izgleda, zašto bi se on trudio. Nedugo zatim odlučio je da bude mlad. Vratio se u doba kada je bio momak. Na usluzi mu je bilo ponuđeno nekoliko opcija. Izabrao je onu s kolima na gorivo i menjačem, iako nikada nije naučio da vozi, niti mu je to bilo potrebno. Vozio je i osećao vrelinu vetra na licu. Uz put je pokupio dve preplanule stoperke s kojima je kasnije vodio ljubav. Osećao je zadovoljstvo svoga tela i uspeh - uspeh što je mlad, bogat i slobodan. Naga ženska tela u njegovoj paralelnoj realnosti su ga ubeđivala u to. Verovao im je.

“Udruženim snagama napred”, pisalo je na jeftinom LED panou još jeftinijeg motela u kojemu je stojala sofa. Zvali su ga Hotel uzdaha ili još Hotel izgubljenih duša. Njegovi stanovnici su verovali u drugi život, i odlazili tamo kada bi istrošili onaj prvi, svoj. Zauzvrat davali bi tapiju na svoje organe, u slučaju hitnih potreba. Nekada je to bio samo prst ili ruka, nekada bubreg, oko ili celo plućno krilo, možda i srce, ali život bi tekao dalje.