295
KRISTIJAN GAVRANIĆ UDRUŽENIM SNAGAMA NAPRED
“Udruženim snagama napred”, reče omaleni prosedi čovek dok su mu zakivali utrobu sutrašnjice na osmeh. Nije se bunio dok su ga pozivali na dobrovoljno davanje realnosti. Stajao je sa strane i primao svoj deo, poput zatvorenika koji čeka hranu u vidu parčeta hleba. “Ionako je sve gotovo”, mislio je dok su ga zašivali. I jeste bilo gotovo za njega, i za sve okolo. Oni koji dolaze su uzimali mnogo više od onoga što se davalo. Hteli su da imaju kamatu na zdrav razum, na osmeh, na detinjstvo, na ljudsko ja. Naplaćivali su tranše svesno i revnosno. Niko im nije promakao, izuzev retkih, a oni su ionako talog. Ostali su svesno prihvatili igranku i zaigrali valcer smrti, plešući i vrišteći od uzbuđenja. Svidelo im se. Nogama su jedva dodirivali dno, dok su im glave visile naopačke s dušama u nosu. “Vredelo je svakog koraka”, ponavljali su i verovali slepoj intuiciji i očima iz kojih je krvarila iskrena misao dok ju je zamenila glupost gneva. “Dobra sofa”, rekao je sebi u zamišljenu bradu koju više nije imao, prosedi čovek. “Mogao bih da sednem na nju i da dobro razmislim, kakav će biti moj sutrašnji dan.” Naravno, on nije znao kakav će to biti dan jer mu je prevrnuta koža zaklanjala vid pa odluči da je sutra onako kako bude zamislio u svojoj glavi. Sofa je bila udobna, i to je bilo više nego dovoljno da mu i misao o sutrašnjici bude isto toliko prijatna i dobra.
