Sofija Damčević: „Prof.dr.sci.med. Gušterović i Kristof“

195

SOFIJA DAMČEVIĆ PROF. DR. SCI. MED. GUŠTEROVIĊ I KRISTOF

“Sazvali smo vas radi razmatranja određenih pojedinosti u vašoj biografiji i mogućim načinima da se unapredi, kako bih rekao, na obostrano zadovoljstvo.”

“Dobro, izvolite...”

“Dakle, vi ste došli na ovu planetu s namerom da donesete 'ljubav i svetlost humanoidnoj rasi, da podstičete dotične na razvoj svesti, razumevanje i međusobnu kooperaciju u procesu, da donesete nove svetlosne tehnologije na svim nivoima bivstvovanja, koje će služiti samo u uzvišene svrhe očuvanja psihofizičke vitalnosti dotičnih i olakšanju duhovnog razvoja' na konkretnoj planeti.”

“Da, to je bio plan...”

“I kako vam taj plan ide?”

“Pa, nikako. Ne mogu da kažem da je vaša reptilska vojska kriva, jer vas ima mnogo manje nego nas, a i metodi su vam glupi, ali ljudi su toliko nazadni da šta god da im radite, to prolazi lagano. I toliko je sve teško i nemoguće, bukvalno me blokiraju na svakom koraku. Tako da ne, plan ne ide...”

“Okanite se tih gluposti, ne treba vam to.”

“Pih...”

“Vi dolazite iz sazvežđa Volar, dakle Arkturijanac? Kako takvom predstavniku napredne rase može da ne dojadi boravak na ovako prljavoj planeti...”

“Jeste prljava...”

“... punoj ove ljudske gamadi, primitivne, glupe...”

“Jao, što su glupi, to je strašno!” 196

“... nevaspitane, povodljive, pohlepne...?”

“E, to s pohlepom ne da je strašno, nego zastrašujuće! Bio sam na barem pet misija do sad u vrlo zabačenim galaksijama Univerzuma, ali takvu pohlepu nigde video nisam, taj nivo primitivizma koji podstiče varvarska ponašanja, majmuni su za njih uzvišena bića. Zaista, i majmuni imaju bolji socijalni sistem od njih.”

“Vidim da smo istog mišljenja što se tiče bezvrednih humanoida, zato smo vas i pozvali ovde. Bili biste od velike koristi našem timu. Uz to biste učinili veliku uslugu ostatku galaksije, da ne kažem čitavom Univerzumu. Vaši talenti i sposobnosti bi mogli da se pravilno ispolje, a s druge strane ne bismo vas izlagali preteranom uticaju niže rase. Šta mislite o tome da nam se pridružite?”

“Znate šta, ja sam toliko razočaran i ovom planetom i ovom misijom, da mi zaista nije ni do čega. Nemam nikakav impuls ni za prelazak na mračnu stranu. Uostalom, mom naredniku se to ne bi dopalo...”

“Mislim da to nije toliko važno, ipak ste vi ovde, a ne on, ne želite da vam ostatak života na ovoj mizernoj planeti protekne u beskrajnoj dosadi i kajanju? Ipak, ova njihova tela nit su udobna, nit sposobna, stalno im nešto treba, i nikad nije dosta.”

“Tela su najgora do sada, ja ne znam kako oni opstaju ovoliko milenijuma već? Dizajn je katastrofa, ja stvarno ne znam šta je bilo na pameti genijalcima koji su ih stvarali...? Mora da su dali nekoj deci da ih prave...”

197 “To sigurno, zato smo tu mi, da počistimo Univerzum od lošeg dizajna i nižih životnih formi, a ostatak ćemo da porobimo, jer tome ipak najbolje služe.”

“Da znaš, stvarno... ne može im se objasniti da nisu robovi, ja im govorim i govorim i oni meni, da, da, to je vidiš tako, i posle toga bi neko pomislio, prosvetlili su se, shvatili su, kad ono, samo traže nov način da se samoporobe. Umesto da se istinski uzdignu, oni se uzdižu na nivoima porobljavanja. Ja ne znam gde to ima sem ovde...”

“Naravno! Sve mora nečemu služiti na svim nivoima postojanja, oni su izabrali svoju svrhu, ali ih moramo samo još malo prevaspitati, uskoro će nam u hordama sami trčati da ih razvrstamo po svrsi i važnosti...”

“Ahm.”

“Razmislite o tome, ipak im se morate osvetiti, previše su vas maltretirali ovde, niste to zaslužili, takav tretman da ima neko iz tako stare i napredne civilizacije, takav ratnik, istraživač i prosvetitelj, ne... mi to ne možemo dopustiti. Zaslužili ste da vas poštuju, mi ćemo se pobrinuti za to.”

“Vidiš, to o čemu ti pričaš je u potpunoj suprotnosti sa svim namerama ove misije i dolaska na ovu planetu. Da sam hteo da pokoljem i porobim čovečanstvo, ne bih ni dolazio, takve ideje se nas ne tiču, mi boravimo u potpuno drugoj dimenziji.”

“Razumem ja to, ali morate shvatiti da Vi niste na svojoj rodnoj planeti i u svojoj rodnoj dimenziji, vi se nalazite na veoma okrutnoj planeti s negostoljubivim stvorenjima. I morate ostati ovde još neko duže vreme. Misija vam ne ide, teško vam je, odsečeni ste od svega vrednog, od svega što poznajete, vi ste takođe zarobljeni ovde, i ne samo da patite koliko i ovi patetični

198 humanoidi, nego i mnogo više od njih, jer vi njima ne pripadate, i to znaju čak i oni.”

“Šta vi meni predlažete je da odbacim komplet misiju, rizikujem svoju karijeru, zamerim se svom naredniku, da bih nekoliko pišljivih decenija proveo u iživljavanju svojih novootkrivenih primitivnih delova boravkom u ljudskom obliku, koji inače nisu bili prisutni nikada pre ove misije?”

“Pa tako nekako, mislim da ne shvatate pogodnosti koje mi možemo da vam pružimo. Vi mislite da su decenije tek tako, ali zaboravljate da ste vi ovde i doživljavate realnost isto kao i ti... humaniodi, a nekoliko decenija za njih je čitava večnost. Za to vreme mogu pet puta da se venčaju i razvedu, izrađaju desetine malih gamadi, promene dvadeset poslova, osnuju petnaest firmi, upoznaju hiljade svojih sunarodnika, pobiju stotine istih i tako dalje...”

“Iskreno, koliko god bilo, ja se kad-tad moram vratiti na svoj brod.”

“Kako se možete vratiti s ponosom ako imate potpuno neuspelu misiju? Dok, s druge strane, ovde možete vrlo uspešno raditi za nas, i doprineti čovečanstvu na drugi, efikasniji način.”

“Vrlo lako, reći ću da su bili previše glupi i primitivni da se spasu. Gospodo, ja moram sad da krenem, koliko god mi prijalo klevetanje ljudi s vama, imam neka neodložna posla.”

“Molim vas da razmislite o ovoj ponudi i javite nam o vašoj odluci. Znajte da će vaša vožnja kroz život biti na mnogo višem nivou, dostojna nekom vašeg kalibra.”

“Hvala vam puno, razmisliću. Jedino što, za razliku od vas koji donosite odluke samo za sebe, zbog sebe, ja ipak, i dalje, odgovaram nekome iznad.”