Tanja Milutinović: „Izdajnici“

TANJA MILUTINOVIĆ

IZDAJNICI

268

Vesna i Mladen su se upoznali na izletu. Mladen je rekao da je došao iz Švajcarske, gde se i rodio, i da je zbog nekog nasleđa prvi put u postojbini. Kraj mu se dopao, i rešio je da produži boravak. Stajali su u manastiru podno Sokolca, ruševina citadele, čije su se kule skoro stopile sa stenom. Izgledalo je tajnovito.

„Da li ima duhova gore?“ upitala je Vesna. „Kladim se da ima bar jedan vampir“, nasmejala se. „Da li znaš da je vampir naša reč?“

„Zaista? Nisam znao. Ne znam da li gore ima vampira, ili slepih miševa, ali za beloglave supove sam čuo. Ako želiš možemo da obilazimo zajedno kraj. Mogla bi da me upoznaš sa svim zanimljivim legendama i pričicama koje znaš. “

Pristala je. Bilo joj je drago što ju je pozvao, a verovatno bi svakoj devojci bilo drago. Mladen je bio lep momak, zelenih očiju, tamoplave, duže kose, visok i atletski građen.

Za vikend je isplanirala izlet i pozvala je Mladena da joj se pridruži. Uživali su na obali Plive. Zastajali su na svakom koraku da slikaju neki novi prizor, pejzaž, iz ugla u kome se drveće oslikava u vodi, malo zamućeno kao akvarel, sa svim zamislivim nijansama zelene. Odmarali su oči na planinama i okolnim brdima, na čudesnoj paleti netaknute prirode, gde je Vesna primetila da su oči njenog pratioca iste boje kao voda koja juri preko kamenja prekrivenog mahovinom. Opčinjavalo je grimizno zelenilo izvorske vode koja se probija kroz šumu,

269 između stabala, nekad s teškoćom, skoro kao da odustaje, a nekada bujna, u slapovima.

„Nisam znao da je ovako lepo“, iznenadio se Mladen. „Da sam znao, dolazio bih svake godine, a sad mi se ne odlazi. Razmišljam čak da ovamo prebacim posao.“

Nadam se da hoćeš, pomislila je Vesna.

Njihov skoro savršeni vikend pomračio je jedan nemili događaj. Nakon ručka u restoranu, dok su išli ka parkingu, Mladen se uzvrpoljio:

„Gde mi je sako? Izgleda da ga nisam uzeo iz garderobe. Uđi u kola i sačekaj me, brzo ću ja.“

Vesna ga je poslušala, smestila se i udubila u slatke misli. Iz sanjarenja je prenula jaka škripa točkova i jezivi urlik. Shvatila je da joj ususret juri auto koji je očigledno izgubio kontrolu. Sekunde su ih delile od sudara. Gledala je vozilo koje se munjevito približavalo, i u trenutku kada je pomislila da je sve gotovo, automobil u kome je bila, kao da se sam pomerio u stranu. Bilo je neverovatno, ali zaklela bi se da se izmakao. Sportski auto je proleteo pored nje i umalo se zabio u bankinu. U retrovizoru, iza sebe, opazila je Mladena, dvadesetak metara udaljenog, kako nepomično stoji.

Začudo, prišao joj je nimalo uzrujan.

„Sve je u redu“, rekao je pribrano pa se i ona ubrzo umirila.

Nakon tog vikenda, Vesna se vratila kući zaljubljena. Mladen je ubrzo najavio posetu. Bila je uzbuđena. Nadala se da će sve biti isto kao i na odmoru. I nije se prevarila. Osećala je da joj drugarice zavide. „Ovo uopšte nije loše“, složile su se. „Dečko ti je tako lep. A još je i pristojan. “

270 Momak joj je ugađao. Činio je sve što je htela. Donosio joj poklone, izvodio je, osmišljavao izlete. Nije morala da kuva, sprema. Zaljubila se kao nikad.

Mladen je odložio povratak kući i zajednički vikendi su se ređali. Prošlo je nekoliko meseci, a on je bio jednako ljubazan. Uživala je s njim. Bio je očigledno zaljubljen u nju, ali je nikad nije mučio, niti ljubomorom, niti posesivnošću. Izgledalo je da njegova ljubav ima samo svetlu stranu i Vesna se uskoro opustila.

„Ovog ne smeš da pustiš“, govorile su joj dobronamerne i indiskretne rođake. „To nigde nema. Em je tako zgodan, em je pažljiv.“

Svima se činilo da je Vesna našla svog para. I ona sama je očekivala će se njihov susret završiti zajedničkim životom. Pa i Mladen je sve češće boravio kod nje. Kao da joj je pročitao misli, jedne noći je saopštio:

„Hoću da budeš moja žena. Ako samo jedan uslov ispuniš za mene, kunem ti se, bićeš do kraja života ovako voljena i srećna. Učiniću da te sve loše zaobiđe. Biću prema tebi bolji nego sada. I sama znaš koliko je teško naći nekoga kome se može sasvim verovati, na koga se može osloniti. Nakon ovoga uslova, neće biti više nikakvih iznenađenja. Ali...“

Vesna je pomislila da se šali.

„Kakvi uslovi?“ čudila se.

„Ne uslovi, samo jedan uslov.“ Pogledao ju je tako ozbiljno da se naježila.

„Reci mi“

„Spavaćeš sa mnom“

„Preživeću, kao i do sada“, nasmejala se.

„Ali neću biti kao do sada.“ 271

„O čemu se radi?“ Zabrinula se. Pomislila je da će joj sada otkriti neku mračnu perverznu sklonost.

„Upamti, to će se desiti samo jednom. Posle više nikada nećeš morati, osim, naravno, ako sama ne budeš poželela.“

„Ej, prestani, još ću se uplašiti“, smejala se. „Da nisi poklonik Markiz de Sada, foot-fetišista, il’ nešto još gore?“

„Ne šalim se“, rekao je tonom koji ju je naterao da se zamisli. U sobi je bilo mračno, pred svitanje. Bledunjavi Mesec na obzorju izgledao je tajanstveno i davao prostoriji pomalo jezoviti izgled.

„Da li pristaješ na pogodbu?“

„To ćemo sad da uradimo?“

„Da, vreme je da se zna. Da vidimo konačno da li možemo zajedno do kraja. Napominjem da će se desiti samo ovaj put. Pustićeš me da uživam u drugoj formi. To ću biti isti ovaj ja, imaj stalno na umu. Vidi da li možeš da se nosiš s tim. Zapamti, forma se menja, suština je ista. Da li me voliš?“

„Volim te“, rekla je, dirnuta.

„Sada ćeš imati prilike da proveriš. Nemoj se plašiti, to ću biti ja.“

Počeo je da je ljubi i sve se odvijalo kao i obično. Samo, posle nekog vremena, u mraku joj se učinilo da ga je sve manje bivalo pod njenim dlanovima, da se bukvalno topio dok ga je milovala. „Šta se ovo dešava“, pitala se. Kao da mu se i glas tanjio, menjao se, i odjednom je imala utisak da je pored nje, u mraku, na postelji žena. Gotovo da se osećala kao da je žena miluje, ljubi i dodiruje. Osetila je gađenje na tu pomisao.

272 „Ne prekidaj“, rekao je glas, ali tako udaljen i tanak da se zaprepastila. I dalje je milovala, ali više nije bila sigurna... šta. Udovi su mu bivali sve sitniji. Mehanički je prelazila rukama, ne prepoznavajući telo svoga čoveka, dok se ispod nje pomeralo nešto sitno i slabaško, kao da su od Mladena ostale samo drvene kosti, mala mumija, ili lutak koji, nekim čudom, ima života u sebi. Na kraju je bio veličine deteta. U sobi je postalo za nijansu svetlije i Vesna je pogledala šta ima u rukama. Učinilo joj je da drži stvorenje nalik igrački, nešto što nije mogla da poveže sa Mladenom. Kao da je jedva živo, stvorenje se nemo prepuštalo njenim rukama, koje su sad samo glumile milovanje. U stvari, njen mozak je radio i smišljao: „Kako da se otresem ovoga? Ovo je odvratno! Šta ja to dotičem?“

Pomisao da je Mladen nešto podmetnuo, neku životinju, ili lutku, pala je u vodu, jer je osećala kako stvor diše, uvija se pod njom, u ritmu u kom su se i njene ruke pokretale, a taj glas, taj glas je bio njegov, samo nekako udaljen, menjao se u njenom uhu, iz sekunde u sekundu, bivao drugačiji, gubio ton čoveka, a ipak negde, u odjeku, čula je Mladena, onog divnog momka koji je trebao da postane zauvek njen.

Čak i da je podmetnuo nešto, jednako bi bilo strašno, jer tako izopačenu šalu niko zdrav ne bi smislio. Da li je pored nje neki patuljak ili vanzemaljski oblik, ili životinja, nešto kao živa lutka, igračka? Nije uspela da mu vidi lice, nije želela, niti bi podnela, pretpostavljala je da je nezamislivo odvratno. Naglo se podigla, uzela ono čudo u ruke, potrčala do otvorenog prozora i izbacila ga.

„Idi bestraga!“ viknula je. Zatim je uzela Mladenove stvari i sve izbacila kroz prozor. Nije želela ništa njegovo pored sebe. A onda je šokirana sela na krevet. Gde li je nestao, pitala se. Ne zna. Ne mora ni da se pojavljuje. Ludak. Tresla se i disala ubrzano.

„Eto“, mislila je, „sve je bilo suviše idealno da bi bilo istinito.“ 273

Ustala je i krenula do prozora. Nagnula se bojažljivo. Ono što je bacila, sada sigurno leži smrskano. Ali kada je bolje pogledala, imala je šta da vidi. Mladenove stvari levitirale su desetinu metara ispod prozora. Nešto niže videla je telo kako polako pada, ali ono se iznenada raširilo, poput padobrana i počelo da se se podiže ka njoj. Užasnuta, otrčala je i uzela staru lovačku pušku pokojnoga oca. Zahvalila se bogu što je naučila da je koristi. Ispalila je nekoliko metaka u stvora pod prozorom, u čudnu masu koja se rasprsla kao balon pun ko zna čega. Nekoliko kapljica poprskalo je prozorsko staklo. Vrišteći je zatvorila prozor. Krenula je ka vratima stana, ali nije uspela da ih otključa. Udarala je u nadi da će je neko od stanara čuti. Nažalost, zgrada u koju se tek uselila bila je skoro prazna. Novoizgrađeno naselje je tek čekalo svoje stanare. Dok se zora pomaljala, Vesna je s nevericom gledala kako se kapi rasprsnute po staklu grušaju, šire, migolje na okviru prozora, zatim se skupljaju u penu koja se provlači kroz zatvorene kapke. Nije imala snage ni da vrišti. Ćutala je, gledala i premirala. Pena koja je ulazila zgušnjavala se, menjala oblik, a devojka je shvatila da to sad ulazi ono što je izbacila kroz prozor, ono u šta je pucala, dakle, ono što je dvaput osudila na smrt i znala je da to nije nimalo prijateljski nastrojeno.

Pred njenim ukočenim pogledom masa se uspravljala, menjala boju i uzimala antropomorfni oblik. Vesna je znala ko je to. Pred njom se uspravljao i stajao Mladen, začudo još lepši i stasitiji nego pre, ali u njegovim zelenim očima sada je videla samo bes. Kosa mu je bila raščupana, zraci sunca koji su se probijali kroz tminu činili su je još svetlijom, a na licu mu je bio širok osmeh, koji je otkrivao zube. Takav osmeh još nije videla na njemu.

274 „Kako je lep i strašan“, pomisli ona, „ moj Mladen. Ovo je on. Šta sam uradila?“ Bila je suviše uplašena da išta kaže. Stajao je raskoračen nad njom, sa strašnim demonskim osmehom na licu i novom, zastrašujućom lepotom. Ni jednom rečju nije pomenuo njen izdajnički postupak.

Ipak, shvatila je. Bila je njegov zarobljenik. Zavisila je od njegove volje. Moraće da se ljubazno ophodi s njim. Ali on, izgleda, nije imao nameru da joj fizički naudi, da je kinji i muči. Samo je bio distanciran i hladan. Bio je to sasvim drugačiji Mladen, a ipak on. Još lepši nego pre. Nikako nije mogla da se pomiri da je ono malo nemoćno i gadno, ono što je zbacila sa sebe i poželela da ubije, bio on. Nije smela to ni da mu pomene. Provodila je vreme s njim, slično kao pre, samo je Mladen sada bio namršten i hladan. Pokušavala je da ga odobrovolji. Uzalud. Njegova osećanja prema njoj su se promenila. Plašila se da beži, a i da ga otera. Videla je njegovu moć. Svakako će je pronaći, pa ma gde da se sakrije. Setila se nezgode na parkingu, kada su se kola sama pomerila. To je, ustvari, bilo njegovo delo. Ne može mu umaći. Bolje da se primiri dok mu sama ne dosadi. Dotad će pokušati da bude ljubazna. Ugađala mu je, dvorila ga. Činila sve pre nego i zatraži. Čak je opet spavala s njim. Uzimao ju je nekako odsutno, mehanički. Upoznavala je jednog drugog čoveka, drugog Mladena, onog koji je više ne voli, koga je razočarala. Sledećih nekoliko meseci navikavala se da živi tako začaurena, samo s njim. Nije izlazila u društvo jer nije mogla nikome da se požali, da prizna kako živi u horor bajci. Njemu je takvo stanje odgovaralo. Nije se bunio. Tek povremeno bi je pogledao s onim divljim besom u očima, kad bi mu se zenice zacaklile. Taj pogled je govorio: „Mogao bih lako da te povredim, samo kada bih hteo, ali ne, ja sam milostiv, i poštedeću ti život.“ Drugi okovi nisu bili potrebni. Već je videla sebe kako mu ugađa, kako ga služi dugo, zauvek. Jer, on je možda nepovrediv, besmrtan. Možda može da joj podari istu moć. Da postane kao neka „prva dama“ pakla, ili

275 nešto slično. To ju je paralisalo da se otrgne. Jer ipak, biti pored nekog tako moćnog, nije mala stvar. Možda će se nešto od te moći i nepovredivosti preliti i na nju.

Sve ostalo je bilo isto. Isti lepi čovek, isto zavodljivo telo. On bi se odevao u savršeno skrojeno sivo odelo i negde izbivao, nekada danima. I umesto da ode, Vesna je ostajala i čekala. Više nije znala ni šta čeka. Možda je ovo njena sudbina, mislila je, ovakav život s njim. A Mladen, visok i savršen, u novom odelu, plave kose i očaravajućeg pogleda, izgledao je kao mladi bog. Možda je to i bio, mislila je, a bogovi su da im se klanjamo. I zato je sedela i čekala.

Krišom ga je pratila pogledom dok se spremao za spavanje. Čekala je, kada će da legne pored nje. To je bivalo sve ređe i začudo uvek na njeno nastojanje. Prihvatao je, ali se nije radovao. Vesna je mislila: „Ako ipak postanem njegova žena, možda sve opet nekako krene po starom i nastavi se gde je stalo, pre kobne noći kada je tražio da mu ispunim prokleti uslov.“

A onda, jedne večeri, Mladen je došao i doveo sa sobom neku ženu. Predstavio je kao prijateljicu koju je muž isterao iz kuće i koja nema gde da prespava. Žena je bila crnomanjasta, srednjih godina, ni debela, ni mršava, simpatična, ali ne posebno lepa. Ništa na njoj nije izgledalo posebno. Možda je u ranoj mladosti bila donekle poželjna, ali sada je izgledala sasvim prosečno. Nije imala onu posebnu auru bivše lepotice.

Prespavala je u drugoj sobi, jednu, drugu, treću noć. Preko dana bi odlazila da radi, a noću se vraćala da prespava. Vesna je pred njom grlila i ljubila Mladena, koji je jednako hladno primao nežnosti. Tešilo ju je da je ipak nije sasvim odbacio. Tako se Vesna, nakon nekog vremena, navikla da mirna gošća spava u susednoj sobi.

276 Jedne noći, dok je Vesna pokušavala da ga miluje, Mladen joj je ravnodušno rekao:

„Žena će ostati ovde da živi s nama.“

I tada je shvatila: „Ona, Vesna, nije njegova pratilja, nevesta, „prva dama“, i nikada to neće biti. Ona je samo njegova ropkinja. I ta žena u drugoj sobi, i sledeća koju bude doveo, i sve one pre njih, a sam bog il’ đavo znaju koliko ih je bilo, one su samo njegove igračke. A to je sada i ona postala. Ah, da je samo onda izdržala, one noći...“

Nemo se sklupčala u fotelji i utučeno posmatrala Mladena. On je ustao, obukao novo odelo i sjajan i lep izašao u svet.