Snežana Šolkotović: „Pogodba“

SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ

POGODBA

147

Radio je neki čovek na njivi. Iznenada mu je pozlilo. Osetio je slabost koja ga je ispunjavala. Noge su mu drhtale, a ruke trnule. Jedva je smogao snage da sedne na zemlju i odloži motiku. “Umreću”, poluglasno je promucao. “Zato sam i došla po tebe, da te vodim sa sobom” , čuo je glas tik do sebe. Кada je okrenuo glavu prema sagovorniku, imao je šta i videti. Neko biće neobične lepote stajalo je pored njega netremice ga gledajući. “Кo si ti?” upitao je čovek pokušavajući da dođe do daha i da ustane sa zemlje. Ali svaki napor je bio uzaludan. Osetio je kako ga zemlja vuče. “Ja sam Smrt”, odgovorila je prilika pored njega, vidno zabavljena prizorom i strahom koji se nazirao u čovekovom pogledu. Stade je čovek moliti da ga pusti da proživi još malo, samo bar malo, ubeđujući je kako voli život. Ako mu dopusti da živi, on će za kuma svoje dece izabrati baš nju, a kumstvo se ne sme tek tako odbiti... Sažalila se Smrt na ubogog čoveka. Em je sirot, em nema porodicu, takvom iskrenom čoveku baš treba još jedna šansa. Dogovor je bio sklopljen. Ali na kraju Smrt mu je rekla: “Кad dođe vreme, ja ću, dakako, ponovo doći po tebe.” Prolazile su godine... Nizale su se kao perle. Deci je Smrt bila kuma i pogodba je bila ispoštovana. Čovek je već zaboravio na davni događaj i na kumu svoje dece. Živeo je srećno sa svojom porodicom stičući malo bogatstvo i poštovanje meštana. Ali jednog dana, dok je dremuckao u svojoj omiljenoj stolici, iznenada mu se pojavila baš ona prilika, podsećajući ga da su njegovi

148 dani na izmaku. Čovek, nesrećan i tužan, stao je razmišljati dan i noć šta da radi. Nije želeo da sada napusti ovaj svet. Imao je još mnoštvo neispunjenih želja. Uzeo je najbržeg konja kojeg je imao i odjahao u obližnju gustu šumu. Mislio je da ga tamo Smrt neće naći. Jahao je prilično dugo. Činilo mu se da se dan i noć više ne smenjuju. Кada je bio siguran da je izbegao sudnji dan, osetio je na konju Smrt koja se odnekud stvorila iza njega na sedlu. “Ne možeš pobeći od mene”, čuo je dubok glas Smrti. “Ne može niko pobeći od mene... Кad dođe vreme, račun ovozemaljskog života mora da se plati.” Čovek je još jednom pogledao Smrt. Umesto čudne prilike video je samo svoje beživotno telo koje je nepomično ležalo na zemlji.