IZA UMA zbornik priča književne fantastike

1

2 Naziv IZA UMA zbornik priča književne fantastike

Autori: Grupa autora

Izdavač: Portal „Očaravanje“ Časopis „Sapphoart“

Uredništvo: Marija Juračić, prof.

Zoran Hercigonja, mag.edu.inf.

Josip Ergović, prof.

Grafičko oblikovanje: Zoran Hercigonja,prof.

Lektori: Marija Juračić, prof.

Josip Ergović, prof.

Naslovnica: Zoran Hercigonja,prof.

Digitalno izdanje Varaždin, 2021.

ISBN 978-953-8200-31-1

3

-IZA UMAzbornik priča književne fantastike

4

Moramo osloboditi misli od ograničenja koja nameću prostor i vrijeme, ali i sačuvati glavne značajke.

Nikola Tesla

5 KAZALO:

CYBERPUNK / BIOPUNK.........................................................................8 Alma Zornić: „Ajs“......................................................................................9 Milan Todorov: „Prst“................................................................................19 Snežana Marko – Musinov: „Greška češka“……………………………...23 Stjepan Crnić: „Virus Alfa i omega“...........................................................25 PRIČE IZ TAME/MITOS........................................................................31 Pavle Zeljić: „Veliki bog Pan je mrtav“.....................................................32 Ladislav Babić: „Let“.................................................................................41 Josip Ergović: „Lorelai i ja“.......................................................................46 Ladislav Babić: „Krdo“..............................................................................50 Antonija Željka Kahlik: „Crna kraljica“................................................. 54 Borislav Batin: „Marko Polo“.....................................................................57 Marjan Urekar: „ Milion sveća ( i jedna za Leonarda)…………………..59

VREMEPLOV/VRTULJAK ALTERNATIVNIH STVARNOSTI.....63 Milan Drašković: „Srednje slovo za večnost“............................................64 Gabrijel Barišić: „Poboljšavač slučajnosti“............... ……………………71 Ana Stjelja: „Ulična svetla su se potom ugasila“........................................77 Vitomir Ċurčin: „Detinjstvo ljubičaszo obojeno“……………………… 79 Miro Matijaš: „D. Dimenzija“.....................................................................91 Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac „Transsibirska železnica Kruševac – Vladivostok vraća dušu“…………………………………………………..94 Andrea Bauk: „Portal ostvarenih snova“.....................................................108 Jadranka Varga: „Putovanje kroz vrijeme“................................................116

6 Mihovila Walner: Žuta ruža“....................................................................121 Dragan Mitić: „Susret jednog jutra“……………………………………..124 Aleksa Jadžić: „Stražar u gori“……………128

OKULT /NEKA BUDE SVJETLOST/I BI TAMA................................136 Davorin Roso: „Žilijen“..............................................................................137 Spomenka Krebs: „Moj dječak“.................................................................144 Snežana Šolkotović: „Pogodba“.................................................................147 Milorad Marinković: „Mimički ples“………………………………… 149 Stefan Megić: „Voda navire“......................................................................152 Mirjana Milenković: „Rezovi“.................................................................. 158 Zoran Hercigonja: „Začarana kuća“........................................................... 160 SVEMIRSKE PRIČE /Supersonic Zoom................................................. 172 Borislav Batin: „Rođen pod srećnom zvezdom“........................................173 Milan Manić: „Slavinjski zmaj“.................................................................. 178 Sofija Damčević: „Prof.dr.sci.med. Gušterović i Kristof“.......................... 195 Ladislav Babić: „Hurbla“.............................................................................199 Siniša Rudan:„Nomadi“…………………….204

NADNARAVNI HOROR/MAGLE DALEKIH OBALA .....................207 Tanja Milutinović: „Hanina kuća“................................................................208 Josip Ergović: „Dimenzija Gaga“.................................................................211 Suzana Marić: „Žena iz pakla“......................................................................215 Marijan Miloš: „Slobodan pad“.....................................................................219 Aleksandar Petrović: „Na pravom mestu, u pravo vreme“............................228 Željko Ivanji: „Prikazanija“............................................................................234

7 IZMAŠTANA BIĊA I SVJETOVI / Kutak za djecu i mladež.................240 Antonija Željka Kahlik: „Minore“...................................................................241 Zorana Gavrilović: „Vukodlak“......................................................................245 Irena Bobetić: „Čarobni svijet vila“................................................................247 Aida Orahovac Kuč: „Zov heroja“..................................................................248

TI SI ANĐEO I VRAG..................................................................................255 Suzana Marić: „Ljubav između dva svijeta“............................................256 Irena Bobetić: „Pogled“...................................................................................262 Vesna Đukanović: „Đavolja Varoš“................................................................263 Tanja Milutinović: „Izdajnici“.........................................................................268

UTOPIJA/DISTOPIJA/Radi budućnosti / Zbog prošlosti.........................277 Marija Juračić: „Vojnici od terakote“...............................................................278 Borislav Batin: „Remote Control“....................................................................292 Kristijan Gavranić: „Udruženim snagama napred“.....................................295 Milan Manić: „Kad je grof bio cicija“...............................................................297 Marija Juračić: „Zapis iz mrtvog doma“...........................................................313 Lean Radić:„Terminal“................................................................................315 Nada Vukašinović: „Odbrojavanje“..........................................................324

8

cyberpunk *** BIOPUNK

9 Alma Zornić AJS „Koliko su ti ubrizgali ovog puta?“ Kil, zmijoliki stvor s planete Vilger otpuhnu kroz škrge.

Zašto me to pita? Vidi li i on da to nisam ja? Vilgeri imaju dobar njuh, njih ne možeš prevariti. Mogu namirisati viruse, bolest i programske greške. „I lice mu je drugačije, štiti ga kao da je od zoolitija“, podsmješljivo dodade Eril i izvi svoje vitko tijelo. Trepnu neonskim okicama i kucnu u moju staklenu kuglu. Za jednu ginoidu bila je itekako zgodna. Njene fluorescento-zelene oči vidjele su u potpunom mraku, ali nije mogla da probije zaštitni sloj na kacigi.

Mislili su na sve!

25% čovjeka i 75% mehanike – radi tajnosti misije, i lagao sam poput njih, ljudi, istinu nisam ni ja znao. Znojim se, unutrašnji senzori u meni vrište na greške u mojem sistemu. Toliki postotak homo sapijensa strogo je zabranjen.

Mijenjao sam se, iz dana u dan. Noći su bile teške, duge. Nisam se mogao isključiti, morao sam se prilagoditi novome sebi. Razmišljam, što osjećam i vidim. Tuđe su to slike, nečija sjećanja. Rojevi pčela, jato ptica, krdo divljih životinja, izumrla bića s planete Zemlje. Nepoznate slike i nejasni zvukovi u mojim mislima dovode me do ludila. Osjećanja koja sam pokušavao suspregnuti, žudnja, želja, bol. Lagao sam ekipi, svjestan da im lažem. Kršio sam sva pravila, postulate, sve radi zadatka. Trigeri, mi smo posebni, ne pripadamo nikome, i naš zadatak je trebao biti lahak. Poslali su nas da provjerimo stanje kolonija na Marsu. Jedne kolonije.

10 Pregledao sam podatke na „luperu“. Glečer se pojavio na snimcima prije sedam mjeseci. Počelo je kao bijela tačka u regiji ER123oz i vremenom se proširio prema pustarama. Rudnici Marsa su pod vlasništvom Federacije južno orbitalnih naroda, i nadzorom njihovih istraživačkih brodova. Za Federaciju svaka promjena na terenu značila je gubitak resursa. Sve je bilo vrijedno, svi smo bitni. „Čuvamo svaki život, pa i onaj vještački“, parola je orbitalnih naroda.

Geolozi iz tima Hell3 uspjeli su poslati apel za pomoć, isprekidani signal stigao je na letjelicu minutu prije negoli je ledeni brijeg sravnio kampove na površini i

urušio podzemne tunele. Nešto se desilo unutar crvene planete.

Kolonije su puste, vrućina nepodnošljiva za bilo kakav život u vazdušnim džepovima. Kopači i istraživački timovi Hell3 i Hell4 kao da su izbrisani s planete.

Na Marsu nebo je uobičajeno marsovski crveno, a tlo, beskonačna pješčana dina puna opasnih zamki. Iznad su: tri mjesečeva satelita, desetak planetoida i neispitana crna rupa bez dna. Uskoro će Ajs izdati naredbu za pokret. Terz je ubijeđen da se Marsovci nalaze ispod desetog sloja zaleđenog kriona. Stara kanta za đubre, i za sebe kaže da potječe s Horukisa, skupine plamtećih zvijezda padalica, a to je nemoguće jer on je obična, zastarjela verzija Miozona. Prepun je mana, ali svijetli u mraku i zato mi je potreban na ovoj misiji. Ja sam mozak operacije i nije na prolupalom kiborgu da kaže: „Izvucite gusjenice!“ ipak je to rekao prije mene.

Ralice gusjeničara probile su prvih pet slojeva bez problema, ali kod šestog rupe počeše da se popunjavaju novim ledom. Potrebna je konstantna toplota da ih držimo otvorenima, ili dovoljno dugo dok mi ne prođemo na drugu stranu.

Plameni jezici robota odradili su svoje i naš put se nastavi.

11 Mislio sam da će nam nepredvidiva gravitacija Marsa otežati kretanje. Nije.

Kil se s lakoćom provlačio kroz uske rascjepe. Njegov skelet je pojačan kalcijumom i željezom. I Eril se prilagodila, tapkala je po plafonu, visjela naglavačke. Mene je usporavala jebena kugla na glavi. Prilagodba je trajala i dalje. Činilo mi se da raste, dobija na masi, jedva sam je nosio na ramenima.

Hodamo, ako se naše kretnje mogu nazvati hodom. Gravitacija se mijenja iz časa u čas, letimo prema gore. Primoran sam uključiti nožne potisnike da bih ostao u stajaćem položaju. Uspjeli smo ući u veliku sivu pećinu od betona i metala. Tu je temperatura znatno niža, bjeličasti sloj leda polijepio se po svrdlima bušilica. Zaštitno odijelo upolovilo je zapreminu, ispuhalo se i sada je prilijepljeno uz moje tijelo. Izgledao sam poput sendviča umotanog u alu foliju.

Ajsov glas u desnom uhu naredi mi da skinem kacigu. Napokon! Uz šištanje iz cijevi bacio sam je na betonsku stazu. Nastavljamo dalje, u tišini.

Iznad šina i kontejnera punih crvene rude žmigale su signalne lampe.

Brujanje motora iz strojeva za ekstrakciju. Para, dim, mem, i sparina. Po pećinskim zidovima već se uhvatio debeli sloj gljive gilinimuris, veoma otrovne ako se njen prah duži period udiše. Pojavljivala se u napuštenim rudnicima i mjestima gdje prečišćivači zraka nisu radili. Čudno, mašine su bile uključene, pokretne trake vukle su u krug komade kamena i metala. Mašine su radile.

Rudari, nadglednici, androidi, roboti, gdje su oni? Senzori su upozoravali na velike temperaturne razlike, gustina i sastav tla na površini i u dubinama, gdje se nalazila dragocjena ruda crvenog hijalita, nisu isti. „Gdje su svi?“ Kil je gledao oko sebe. „Ne hvatam nikakve termalne promjene.

Kao da u oknima sem nas i jebenih gljiva nema drugog organskog života.“ „Moralo je ostati nešto od njih!“ zaškrguta bogomoljka, jedina nesavršenost na njenom zelenom licu je ožiljkasti trag iznad tankih usana. Moram priznati da je

12 ginoidna ljepota svirepa, a to me još više privlačilo. Prešutio sam odgovor i krenuo desno, u postranične mrežne prolaze.

U tami tunela, u kojima leđima dodirujemo plafon, Terzovo tijelo počinje oslobađati jaku svjetlost. Svjetlosni snopovi probijali su stijenje, vidjele su se šupljine, zatrpana okna, nedovršene staze i nepregledne žilice crvene rude. Što smo bivali bliže središtu, pritisak zraka bio je niži. Bez filtera, naša tijela bi odavno eksplodirala. Ispred ogromnog monolita od crnog antracita linija na monitoru zatreperi. Život! „Ajs bi poslao dronove u izvidnicu!“ Eril to reče znajući da smo utrošili vrijeme u bušenju leda.

Pustili smo dronove. Ne veći od dlana odletjeli su visoko. Nismo čekali, uključio sam potisnike na šakama i koljenima, iako najsavršeniji u ekipi, bio sam uskraćen za mogućnost prilagodbe. Čak je i stari Svitac znao da leti. Njega sam pustio da ide prvi.

Silazak je lakši. Prislonjen leđima na stijenu sklizao sam dolje. Nisam ni primijetio da sam ostao bez laserskog pištolja. I s druge strane situacija je ista.

Kopovi su bili napušteni i prazni. Signal na monitoru zatreperi, puna linija. Još uvijek nismo vidjeli šta daje toplotu. Bića, ili je žarište života sam Mars.

Planetarni organizmi sposobni su za život.

Eril čučnu, izbaci svoju seksi stražnjicu prema meni i pogledom pređe preko praškastih naslaga dragocjenog minerala. Iz očiju joj izađe snop zelenkaste svjetlosti, skenirala je svaki djelić stvrdnutih kalcifikata. Na mnogima su otisci Humanoinih radilica, rašljaste šake Giladrenija i uska stopala Marsovaca. Zvjezdasti tragovi pipkala Ligniulije i repasta ticala Tarantule

13 nalazila su se i po plafonu. Ono što nas iznanadi, bila su njihova iskrivljena lica utisnuta u crvenom pjesku. Nešto se dogodilo, strašno. Moramo dalje.

Usko stepenište spuštalo se u čelične komplekse, srce rudnika. Plave trake iznad vještački napravljenih vodenih površina prijeteći su treperile, mislio sam da će od zatezanja pući. Huka i pirkanje zraka dopiralo je iz postraničnih pukotina, dolazilo je i s vrha, spiralnog otvora koji se gubio negdje na površini.

Stotinjak kilometarski visokih odžaka za izbacivanje prašine i otrova bilo je raspoređeno duž čitavog Marsa, bez njih rudari ne bi mogli raditi.

U vještačkim jezercima pjenušavo bijela tečnost ključala je ispuštajući gustu paru. Vrata kompleksa su zaključana, komandna ploča polomljena.

Razbijanje kodova moja je specijalnost. Iz desetog pokušaja uspio sam ukucati prva tri broja, kasnije je išlo brže. Napet sam, griješim. Napokon, vrata se otvoriše.

Glavni hodnik, sporedni hodnici, sala za međugalaktičku konferenciju, kontejneri s mašinama, kuhinja. Na spratu su upravnikove prostorije i vojna baza. Ne moram ponavljati da je sve radilo, mašine, svjetla. Kompjuteri su pištali, električni podesnici prenosili su podatke dalje, nekome, a taj neko im je odgovarao isprekidanim signalom. Pratili smo lijevu stranu hodnika, koračali po bijelom mramornom podu, maleni čistač tiho je čistio za nama. Na lijevom zidu piše N i zlatna strelica. N znači nadglednik, a on nam upravo i treba.

Zlatno N ispisano je na staklenim vratima. U ovakvim prilikama ja idem prvi. Poslao sam Ajsu tačnu poziciju i ušao sam u sobu. Svjetlo je upaljeno. Sto prekriven mapama, hologramski prikaz Marsa i okolnih planeta, crna rupa kroz koju lebde asteroidi. Nadglednik je uspravljeno sjedio u stolici.

14 Glava pod modrom kapuljačom se pomjeri, pokreti su mu usporeni, oči budne. Po rukama ih raspoznajemo, ovom su očuvane, glatko crvene. Marsovci imaju ljudske šake. Sjajni četvrtasti nokti su mu podrezani i isturpijani. Vodi računa o sebi. Lice ispod modrog platna sušta je suprotnost njegovanim prstima.

Na smrknutom crvenom licu dvije rupice pune žutila, mutne zjenice zurile su negdje naprijed, u prazno. Zubi u nijansi očiju, sitni, oštri, raspoređeni u dva pravilna reda, zauzimali su veći dio lica. Ožiljci po čeli i obrazima nisu me ostavili ravnodušnim. Marsovac sa ožiljcima je opasan Marsovac. Sjeo sam nasuprot njemu. Oprezan sam, spreman. Stežem šake dok mi zglobovi ne poprimiše boju tečnog metala. Moje tijelo je napravljeno da ubija i svaki njegov dio je oružje. Pokušavam umiriti struganje britvica. „Ja sam Bar, sin Lingore i Bara starijeg, i čekao sam na vas“, žuti zubi izustiše.

Podrhtavanje podno rudnika pomjeri sto i stolice.

Iritantno je usporen. Ubrzo sam shvatio i zašto. Krvario je. Ispod ogrtača izvirivala je metalna štipaljka, zabodena u Barov trbuh držala je njegove unutrašnje organe na okupu. Primijetio sam i crnu lokvu na podu, čeličnu masku za lice što leži pored odrezanih mu stopala. Ko, zašto? „S rukama kao što su tvoje sigurno možeš učiniti više no ja!“ šaputao je. „Nadam se da niste sami. Rudnik ne smije stati, mora raditi ... inače ...“ Sitne oči Marsovca potamniše, uski prorez iznad nosa se podiže, lice se raspoluti, nadglednik vrhom jezika iz grkljana izvuče pločicu. Pljunu je na stol.

Posljednji zvuk koji je ispustio bilo je stravično pištanje. Sin Ligore i Bara starijeg preminuo je ne rekavši mi ništa.

Na kartici su bili snimci rudnika T56, ćelije zatvorene prije dolaska istraživačke ekipe. Izolirani dio, po njemu se vide obrisi mršavih tijela kako

15 nasumično lutaju polumračnim hodnicima. Pogrbljena bića, držala su se mraka, grupirana. Jedna po jedna kamera gubila je vizuelni kontakt, čuju se krikovi, uzvici, izmješani galaktički dijalekti i nejasan govor. Posljednji snimak, s datumom dan prije katastrofe na Marsu, prikazuje kop radnog naziva GIZ66, kop je pun metalnih olupina i mrtvih tijela. Bljesak, titranje na ekranu, glasno dahtanje, nečija šaka se podiže prema kameri. I par znatiželjnih očiju koje proždire mrak.

Podnio sam izvještaj Ajsu i opet od njega nisam dobio nikakav odgovor.

Pronašli smo stare mape i uputili se prema sjevernoj kapiji. Krećemo se uskom vijugavom stazom. Kil je posljednji, Terz prvi, dronovi su tik iznad naših glava. Šutke prolazimo kroz vlažnu dolinu punu nježnih Silikinisa. Polja ružičastog cvijeća, beskonačni valovi latica poviše se pod nečijim nevidljivim prstima, a polen boje nebeskog plavetnila prhnu uvis praveći mirišljav zid pred nama. Kil kao omađijan zaroni u gustu zavjesu i kriknu od bola. Ščepao sam ga za rame i povukao nazad. Desno oko već mu je otečeno i skroz zatvoreno, usne rascijepljene, lice modro poput zrelog grožđa. U djeliću sekunde nježno marsovsko cvijeće je skršilo njegovo zmijsko tijelo. „Šta je ovo?“ ne vjerujući šta mu se desilo reče. „Zašto su me napale?“ „A kog si vraga poletio naprijed?“ ljutito otpuhnu Eril vadeći iz naprtnjače kutiju s medikamentima. „Sada te ja moram sređivati.“ „Jebeno cvijeće me napalo...“, Kil je nabrajao dok mu je Eril krpala rane.

Poželio sam da sam ja na njegovom mjestu. „Napalo me bez ikakvog razloga.“ „Nije bez razloga!“ Zvuk topljenja metala i sve glasnije zujanje drona. Naredio sam Terzu da osvijetli nadsvođe. Imali smo šta vidjeti, iz krtog srebreno-bijelog plafona provirivali su komadi korunda. Vlažna dolina i sitne čestice

16 aluminijskog praha stvorili su najčvršći materijal na svijetu i ubojito hemijsko oružje. Cvjetno polje, čitava dolina bila je zatrovana aluminijskim prahom. „Kako ćemo sad prijeko?“ upita Terz osvjetljavajući oko sebe. Lijevo od nas, čitavom dužinom betonskog zida stare topionice, pružale su se uske šine. Tu su izdanci Silikinisa bili svjetliji i bez cvijeta. Pitanje je dokle šine vode. Eril kao da mi pročita misli, pogleda svojim neonskim okicama i zadovoljno se nasmiješi. „Čisto je!“ namignu mi skočivši na uzanu tračnicu. Širila je ruke, balansirala; buljeći u nju, nisam obraćao pažnju na otrovne kapljice koje su mi padale po odijelu. Kil je šepao držeći se uza zid, Terz lebdio, dronovi su letjeli nisko. Uprkos preprekama, našli smo se pred ogromnim vratima. Pulsirajuće neonke osvjetljavale su zahrđale rubove i elipsaste šarke, velika kontrolna tabla bila je oblijepljena ledenim dinamitom. Hrđa, šarke, dinamit, zastarjelo. Dinamit je u stanju raspadanja, vlaga u dolini ga je uništila.

Pri mome dodiru zaštita pade na tlo. Nisam znao šta nas čeka iza vrata i zašto su vrata bila minirana. Moja ginoida nestašno me odmjeravala ispod oka. Za nju, ovo je igra. Zavidim joj na neustrašivosti. Pravim se da znam šta radim, da poznajem taj zastarjeli sistem brava. Laserom topim plastiku, zatim režem žicu, jednu po jednu. Tresak, škripanje, ljuljanje tla i ogromna vrata nestadoše u planinskiom masivu.

S druge strane...

Buljio sam u golo tijelo, dugu crnu kosu, ispijene udove. Još jedan stajao je iza njega. I još jedan. Gledaju u nas. Zbunjeno, ali bez trunke straha. Gledamo se. Između nas je deset metara razdaljine. Kil upali svjetiljku, osvijetli ta mršava bića. Potrčaše u tamu.

17 Brži sam, uhvatio sam prvog za kosu, izvukao ga na svjetlost. Brani se i otima. Skviči. Koža mu je blijeda. Ali oči, pjegave šarenice i iskričavi prkos u njihovim uglovima ne slute na dobro. Nos, čelo, brada, sjekutići i očnjaci... Hm, skoro, pa je humanus perfektus! Vučem ga na svjetlost, izvlačim iz tame, štiti usta i nos od otrovnih isparavanja iz cvjetnog polja. Sklapa oči. Trzaj.

Unutra smo, škripa, stara brava škljocnu, vrata se zatvaraju za nama. Bar znam da zaštitni mehanizam rudnika radi. Čujem Eril, mnoštvo koraka. Svjetlost ispred nas blijedi. Koračamo istim onim hodnicima s video snimka. Moj zarobljenik se umirio, stisak mi je jak, ne otima se više. Čudno, koraci su utihnuli, ne čujem ništa.

Udarac je došao s lijeve strane, a potpuna tama iz dubine.

Kapljica znoja kliznu mi niz čelo, nastavi dalje, niz obraze i bradu. Za njom, druga, treća... Pokušavam da otvorim ulijepljene trepavice, ruke su mi zarobljene okovima i ne mogu da obrišem znoj, sklonim taj izdajnički trag panike s očiju i lica. Iz donjeg dijela zaštitnog odijela, u naletima, dolazi nesnošljiv smrad mokraće i izmeta. Povraća mi se od pomisli da plivam u sopstvenim govnima. Osjećam žmarce, koža me užasno svrbi. Fali mi zraka. Ali, ja nemam srce, pluća, krv, jednjak. Nemam ni jebene trepavice.

Ja sam Humanus 1, humanoidna borbena mašina u koju je stavljen DNA čovjeka, ubačen u poliuretansku masu oblikovanu u savršeno gipko tijelo otporno na sve. U smrtonosno oružje usađeni su ljudski geni. Nešto u meni šapuće mi da pustim tom malenom zrncu homo sapiensa što je tu, da raste i razvija se. Sopstvene misli govore mi da se prepustim, napokon počnem da

18 živim, budem čovjek. Čujem glasove, stotinu njih, počinjem sumnjati da su u mene ubacili virus, namjerno, programsku grešku.

Nečiji prsti me diraju, brišu mi lice. Neko je tu, i taj neko ima žareće oči.

Utroba Marsa je crvena, zrači, vidim ih, na desetine njih stoje i zure u mene. „U mirovnoj smo misiji. Gdje je moja ekipa?“ otvaram usta, ali glas ne izlazi iz moga grla, mumljam.

U blizini, tri svježe humke napravljene od kamenja, dale su mi odgovor na nijemo pitanje. Njih su ubili, meni iščupali jezik. Srce koje nemam zgrči se od boli, osjetio sam tugu. Krčanje u uhu me spriječi da glasno zaplačem. Ajs! Napokon, on. „Čekajte pojačanje, ne ulazite u sektor T56... tamo su ljudi“, Ajsovo upozorenje stiglo je prekasno.

Okružili su me, krug se sužavao. Ubijali su me sporo, osmijeh na njihovim savršeno ljudskim licima govorio je da uživaju u mučenju. Kamen po kamen, mislio sam na nju, moju seksi ginoidu i postajao ogromna mrtvačka humka. Srce koje nemam, koliko li će izdržati boli?

19 MILAN TODOROV PRST

"Zbogom“, rekao je gospodin Wayne. „I hvala vam.“ Gospodin Wayne je izišao iz trgovine i požurio prema gomili sivih krhotina. Iza gomile, dokle god mu je pogled dopirao, protezala su se ravna polja krhotina... smeđa, crna, siva. Ta polja, koja su se pružala do obzorja na sve strane, sastojala su se od izobličenih ruševina zgrada, od razorenih ostataka stabala i finoga bijeloga pepela koji je nekoć bio ljudsko meso i kost. „Pa“, rekao je gospodin Wayne u sebi, „barem smo dali onoliko koliko smo primili.“ (Robert Sheckley: Trgovina svjetovima)

Treća otvori blindirana vrata i iz blještećeg neona hodnika zakorači u sofisticiranu higijensku prostoriju. LED diode na tavanici se gotovo istovremeno uključiše pa utrnuše. Treća uzdahnu i korpu s nerazgradivim memorijskim vešom odloži na hromiranu policu, koja se nalazila desno od nje i bila predviđena upravo za to. Senzori tiho potvrdiše da u netom donetoj korpi ima tačno 3.7 kiloponda veša, od toga 1.6 belog, 0.9 čipkastog i tako dalje.

Učini joj se da je raspored stvari u prostoriji izmenjen. Sledećeg trenutka se upali crvena lampica za nužni izlaz. Treća slegnu ramenima. Upali se i narandžasti alarm, ali ga je Treća jednako ignorisala. Računala je da, ionako, zna napamet razmeštaj u tom nevelikom prostoru. Koristili su ga svi stanari

20 podzemne pedesetospratnice, prema rasporedu koji je uokviren laserima treptao na čeonom zidu, iznad ogromne perilice za pranje suvim ledom.

Perilica je imala kapacitet prosečnog svemirskog furgona za transport kobalta.

Natrpate sve i svašta, od titanijumskog donjeg rublja do aktivnih polivinilskih kućnih ljubimaca; odlučite se za jedan od tri stotine pedeset soničnih programa i posle 60 galaktičkih mikrosekundi čekaju vas stvari koje su potpuno nove.

Dakle, ne kao nove, nego identične onima kakve su bile kada su sišle s fabričke trake za proizvodnju.

Ono što prilikom kupovine uređaja za pranje nisu znali, odnosilo se na mogućnost, koja se merila u spektramikronima, mutacije

nano čestica.

Međutim, specijalni dopunski program koji je nedavno instaliran obezbeđivao ih je i od toga, neumoljivo detektujući poludele nano stvoritelje i istovremeno im uništavajući mutirajući kod. Šta ako se to ipak ne dogodi? Dovoljno je da se jednom ne dogodi, iako bi takva greška mogla da nastane jednom u bilion godina. Međutim, Centralni galaktički servis dao im je čvrste garancije da se to nikada neće dogoditi, jer je takva mogućnost isključena čak i teoretski.

Ipak, mali nesporazumi su uvek mogući. Naročito u prvim mesecima njenog rada. Momak, polumajmun iz kompjuterskog centra i prošlog je meseca, upravo kada je red bio na Treću da pere svoj veš, menjao neke komponente, tako da mašina u prvom trenutku nije prepoznala njen veš nego je simulirala program za uništavanje genetskih spam poruka iz korisnikove najdublje prošlosti. Morala je dobro da ga isprepada najrazličitijim pretnjama - od kojih je najveći deo bio na granici praktičke eliminacije - da bi se dlakavi silicijumski momak, gastarbajter iz neke galaktičke zabiti pokrenuo i, posmatrajući je i dalje neobično drsko, ipak podesio dugmiće za muzičko pranje broj D-12.

21 To je bio njen omiljeni kanal za pranje. Pružao je maksimalno opuštanje. Treća bi se zavalila u udobnu stolicu, programiranu da se prilagođava konfiguraciji tela korisnika pri evociranju potisnutih uspomena. Glavu bi stavila u izolacioni prostor haube za osvežavanje memorije putem takozvanih parametarnih talasa, podesila opciju na Romantic 2060 i isključivala se iz sveta na 59 hronotipa.

Kada bi se vratila, osećala se kao druga osoba. Hitro bi pokupila savršeno oprane i osušene komade garderobe koja je pamtila, odlazila u stan i prepuštala se starom dobrom mehaničkom Viktoru. „V.ibb 2015“ bi nepogrešivo detektovao, i zatim tokom prijatnog sna uništavao, još poneku eventualno zaostalu česticu frustracije.

Mogla je, doduše, da se ne izlaže izazovima ličnog odnošenja i donošenja generičkog veša, nego da to, poput većine koja nikada nije kročila u perionicu, čini beskonačnom trakom koja je opsluživala sve stanove u dubinskoj zgradi.

Ipak, volela je taj starinski ritual iako je uvek osećala malu i nejasnu jezu dok bi prebirala po sopstvenom donjem rublju. Imala je tek 92 godine i, sa stanovišta aktuelne fizijatrije, bila je u najboljim godinama. Nije bila mlada, naravno, ali to danas ne igra nikakvu ulogu. Pronalaskom lekova za sva fizička oboljenja, status mladosti je postao relativna kategorija. Bili mladi ili stari, pozitivno ste znali da ćete poživeti tačno 200 godina. Osim, naravno, u slučaju mehaničke smrti.

I ovaj put je sve teklo glatko. Kad se probudila nakon hibernacije, primetila je da onaj grmalj od polurobota - polumajmuna pretura po njenom čistom vešu istražujući nekakvim primitivnim detektorom, koji je ispuštao modru svetlost, ugašene memorijske nano čestice iz njenog prethodnog života.

Bio je poluokrenut i pri svetlosti lampe za trenutak joj se učini da joj je njegov profil odnekud poznat.

22 Otkud mu smelost da pipka baš te njene gaćice koje su pamtile vreme ranog devojaštva? Taman je trepnula ka tasteru za eliminaciju uljeza, kada se polumajmun okrete. Sada je to bio mršav, proćelav čovek srednjih godina, zboranog čela, s tamnim mladežom na nausnici.

Ona napravi korak unazad ka bezbednosnoj kabini za takve slučajeve, ali je on bio brži. Obuhvatio ju je rukama i snažno, ali ne i grubo, prebacio preko još toplog naslona stolice za opuštanje. U sledećem potezu njegova kvrgava ruka prošarana malim crvenim žilicama, ruka koja je sada neverovatno sličila ruci njenog oca iz pred-ere, nađe joj se ispod suknje. Treća prelete pogledom po zidovima i tavanici, ali na njima više nije bilo taktilnih šok uređaja koje bi mogla da aktivira. Ona htede da krikne, ali nasilnik joj mekim glasom, koji nije čula bezmalo ceo jedan vek, reče: „Ne boj se, dušo, tata ti neće uraditi ništa loše, tata te voli...“ Pomisli da nekako probudi majku, koja je zbog glavobolje otišla to veče ranije u krevet, ali otac joj je gaćicama već zapušio usta i krenuo da prstom... Prstom...

Mozak Treće pokrenu prst kojim ona u naslonu sedišta dotaknu skriveni senzor za reakumulaciju primalnog krika te njegovom nemerljivom snagom napokon dezintegrisa poludelog majmuna.

23

SNEŽANA MARKO-MUSINOV GREŠKA ČEŠKA

„Šta čekaš? Vreme ide, samo paradiraš da te svi vide...ˮ prolamalo se u rep fazonu, u vidu šale koju i lekari - za pomoćno, uspešno, lečenje pacijenata da preporuče vole. No, nisu svi jednako raspoloženi za takav stil i nečiji hir.

Automat iz koga su proistekli, u nizu od po dvadeset istih, imao je očiglednih mana, pa muzika nije svima bila jača strana. Sklop im se za nijansu izmenio, i sasvim dovoljno je to za neočekivano različito ponašanje bilo.

Sad i oni što su po svim, strogo predviđenim, pravilima ispali, zajedno s ovim faličnim po lečilištima čuče, zbog pretrage i popravke. Radilo se u sitnim serijama, po tonovima i bojama. Cilj je bio da nema individualnih ispada, da mnoštvo ne propada. U nekoliko koraka, mašina bi brzinski oštancala dvadeset istovetnih likova. Nije se odmah mogla uočiti bilo kakva razlika, a među ovom grupom je polovina čak bila u problemu, naknadno je utvrđeno. Jedino je govor kod svih bio merljivo očuvan i u istom tonalitetu. Rečenice su izgovarane jednoobrazno, ali je poremećaj bio u poimanju istih stvari, što nikako nije ciljnoj grupi naprednih bio zadatak već falinka. Nalazi eksperata o nastalom problemu bili su dostupni na svim zidnim površinama. Sve dovoljno transparentno, u slici i tekstu. Telepatski prenosivo. Šema popravke svima vidljiva. Za pacijente nema hoćeš-nećeš da se menjaš, tako si isplaniran - takav moraš biti, ne možeš se od zacrtanog sakriti. Kolektivna ispravka sledi da ishod nikog dodatno ne povredi.

Kako jednom, tako i ostalima. Nema probranih. Pod komandu, u jedinstvenom naletu. Pravedno za sve, nema: „Molim?ˮ nema: „Neˮ. „Hoću” i „neću” ne klokoću.

24 Ali dok dodatna sofisticirana dijagnostika traje, među ovih deset faličnih mašino-bića disciplina nikakve dobre znake ne daje. Raspuštena nesmotrena banda ne haje za pravdu, otpočinje i zbog muzike kavgu. Detektuje izmeštene vibracije, ne očekujući za svoj postupak aplauz i ovacije.

Pada noć, filteri resetovani. Ukrštaju se komunikacijski prostori. Sutra je dan odluke, pomeranje hitnosti na poziciju broj jedan, iz prve ruke. Svi uslovi za traumu stečeni. Mozak je na ceni, a baš njegovi parametri pomereni. Izmestila se vijuga za milimikron. Osnov prelaska granice zadovoljen. Akciji se može pristupiti. No, mora se noćno odmoriti. Prozivka je ljudska odlika, a ljudomašine drugačije odnose vole. Kad zacrtaju – gore. Na tragu svakodnevnih čarki nema varki. Ko špijunira, ne profitira uvek. Unutar istine je i trnje. Ipak, tugovanka nije bez prestanka. Crn događaj inspirativan nije jer u sebi zle čestice ume da krije. Niko pred tom činjenicom rep ne može da savije i da je potpuno zanemaruje. Čak i entuzijazam doživi spazam. Osuti paljbu za nekakvu tvorbu koja nije donela željene rezultate, može se, ali tek adekvatna ispravka, ako je dostupna, rešava stvar, i tek kad je gotovo, sme se označiti KRAJ, sunčani raj. Čeka se svitanje. Porcija humora se bolje prima od porcije crnjaka.

Logika ima premijeru, ali doživljava i reprize. Svako, koliko dozira, zagrize. A pukotina, bilo i biće.

Tek kad se zamka ulaska u problem stiša, jednoobrazno njih dvadeset graknuće, do neizdrživih decibela. Dodatna žurka se ne sprema pa ni specijalna za tu namenu predviđena oprema. Zidovi će postati iznova besšemni, jednoobrazjem prekriveni, a kad se neka nova prilika desi, prizvaće šablone, na njih savršene, jednobojne, neki novi nepredviđeni gresi.

Novočoveče – ne pobesni i kad su ti izlazi tesni. Radije, moždanu centralu kresni! Prevrneš li je naopako, neće ti biti lako svakako.

25

STJEPAN CRNIĆ VIRUS ALFA I OMEGA

Ne znam što je sa mnom. Kao da sam se probudio iz dubokog sna.

Osjećam se slomljeno, nemoćno. Ležim... da, ležim. Kako to da ležim? Ne sjećam se kad sam otišao spavati. Spavati? Ali ja, uopće, nisam kod kuće. Što je ovo? Odjednom sam osjetio strah. Pažljivo sam pogledao oko sebe. Nemoguće!

Pa ja sam u bolnici za hologramske bolesti. Kako sam dospio ovamo? Ne sjećam se nikakvih problema. Uspaničim se. Nešto se dogodilo, a ja se ne mogu sjetiti, što. Oblio me hladan znoj. Odlučio sam očitati povijest hologramskog i zdravstvenog stanja svog tijela. Otvorio sam virtualan zaslon iznad sebe i uključio čitanje.

Hologramsko stanje se ne može definirati.

Zbunjeno sam gledao u zaslon. Mahnito sam pokrenuo ponovno čitanje.

Ništa. Nakon još nekoliko pokušaja shvatio sam da postoji problem. Odlučio sam se spojiti na univerzalnu bazu znanja i provjeriti o čemu je riječ.

Podaci o hologramima ne postoje, ispisalo se na zaslonu.

Kako? Pa to je nemoguće! Hologrami se ne mogu učitati. Izgleda da sam, zaista, jako bolestan. Žurno sam pregledao zdravstveno stanje tijela. Sve funkcije i parametri bili su u normali. Zbunjen, gledao sam u svjetlo kojim je zračila kupola prostorije u kojoj sam se nalazio. Odlučio sam ustati i razgovarati s osobljem bolnice. Nisam mogao otvoriti vrata.

“Ne možete napustiti izolaciju”, javio se ženski glas pa nastavio: „Preporučujem vam da legnete na krevet.”

26 „Ali što se događa? Zašto sam ovdje?“ „Budite mirni. Na sigurnom ste. Nalazite se u izolaciji i u posebnom tretmanu borbe s virusom.“ „S virusom?“ „Da, s virusom Alfa i omega. Doktor Noad uspješno je obrisao sve holograme iz vaše aure. Vjerujemo da je to rješenje i da se jedino tako može zaustaviti virus.“ „Ali ja se ne sjećam nikakvih problema s hologramima.“ „Upravo tako, vi ste jedan od prvih koje je virus zarobio u hologramu, a nakon tretmana brisanja svih holograma iz vaše aure, nemate zapis o tome. Najbolje je da pogledate novosti na infoportalu.“ Zahvalio sam se ljubaznoj medicinskoj sestri, legao na krevet, mislima otvorio virtualni infoportal i zaprepastio se.

Tračak nade za spas ljudske vrste!

Ohrabruju prvi rezultati istraživanja, provedenog na nekoliko stotina pacijenata. Istraživački tim, predvođen doktorom Noadom, uspio je razdvojiti zapise stvarnosti od zapisa virtualnih holograma u auri čovjeka. To je bilo od presudne važnosti jer je omogućilo blokiranje, i potom brisanje dijela aure u kojemu je izoliran hologramski sadržaj. U tom dijelu nalazi se i virus Alfa i omega te se na taj način, kako tvrdi Noadov tim, čovjekova svijest u potpunosti i sigurno čisti od hologramske zarobljenosti i sprječava se daljnje širenje virusa.

Brisanjem toga dijela aure osoba u cijelosti zaboravlja sav svoj hologramski život i vraća se u realitet bez gubitka podataka iz proživljenog stvarnog života.

Brzina kojom će se to obavljati presudno će odrediti broj žrtava zarobljenih u hologramu i omogućiti opstanak ljudske vrste. „K vragu! Pa kakav je to problem?“ Na postavljeno pitanje portal je otvorio odgovarajuće materijale.

27 Virus „Alfa i omega“ pojavio se u „M hologramima“, a potom se proširio i na obične holograme. Još uvijek nije utvrđeno, što je uzrokovalo njegovu pojavu. Pretpostavlja se da je slučajno stvoren u jednom od kreativnih studija za stvaranje virtualne stvarnosti koji su radili na, takozvanim, zaključanim hologramskim igrama.

Temeljni problem jest u tome što se čovjekova svijest ne može vratiti iz hologramske stvarnosti. Virus joj blokira otključavanje realnog svijeta i izlaz.

Napadnuti ostaju u hologramu sve dok fizičko tijelo ne umre. Sa smrću tijela nestaje i njihov lik i uloga u hologramu. Ljudi žive u virtualnoj stvarnosti iz koje ne mogu održavati tijelo na životu – ne mogu ga hraniti. „M hologrami“ su osmišljeni kao virtualne stvarnosti za igru i proživljavanje iskustava koja nisu moguća u realnom životu jer bi došlo do oštećenja fizičke osobe. Ulazak u „M holograme“ stoga se odvija na bazi misaonoga procesa. Čovjek se udobno smjesti na ležaj, pomoću implantata ugrađenog u tijelo uskladi misli s hologramskom stvarnošću, otvori virtualni zaslon iznad sebe i odabere hologram kojemu želi pristupiti. Tijekom boravka u hologramskom svijetu čovjek u potpunosti „zaboravlja“ realnost u kojoj živi.

Radi toga se pri ulasku u holograme definira vrijeme boravka, a sustav sam prati stanje životnih funkcija tijela te, u slučaju potrebe, vraća čovjeka u stvarnost. Dodatna kontrola jest praćenje stanja na virtualnom zaslonu iznad tijela. Tu se, u realnom vremenu, vide podaci o stanju tijela i o hologramu u kojem se osoba nalazi. U slučaju problema s hologramom, i nemogućnosti povratka iz njega, zvučni alarm iz virtualnog zaslona poziva ukućane da na to obrate pozornost ili sustav šalje odgovarajuću poruku nadležnim osobama i institucijama. Jednostavnom akcijom spajanja, putem zaslona, osoba se vraća u stvarnost.

28 Međutim, kako virus onemogućuje povratak osobe, tijelo ostaje u snu i bespomoćno leži. Stoga netko mora osigurati dovoljnu količinu hrane za život tijela i pravovremeno je dozirati i unositi. Širenjem virusa naglo se povećao broj ljudi koji trebaju stalnu brigu pa je sve više osoba ostavljeno i prepušteno polaganom umiranju.

Vjerovalo se kako će uočeni problem biti riješen zabranom korištenja „M holograma“, ali je ubrzo utvrđeno da virus, na neki način, ulazi u hologramske sadržaje koje su ljudi ranije proživjeli, iako se oni sami nisu spojili na hologram. Virus djeluje kroz taj sadržaj i čovjek u trenutku njegova aktiviranja pada u san, gubi vezu sa stvarnošću i živi u „M hologramskom“ svijetu. Ta pojava izaziva naglo rušenje ljudi i padanje u san na mjestima gdje se u tome trenutku zateknu pa se, pritom, događaju različite vrste nesreća i naglo se povećava broj zaraženih.

U cilju rješavanja problema, operativnim su zahvatom iz stotinjak tijela izvađeni implantati koji služe za ulaznu sinkronizaciju kod pristupanja hologramu, potom za praćenje stanja tijela, kao i zbivanja u hologramu. To nije riješilo problem jer je ustanovljeno da virusu nije potrebna sinkronizacija kroz implantat da bi se aktivirao u ranije proživljenom hologramskom sadržaju osobe.

Daljnjim praćenjem utvrđeno je da se virus širi kroz instalirani hologramski sustav pa ga se pokušalo isključiti. Međutim, sustav se nakon kraćeg vremena automatski sam regenerira i ponovno pokrene. Virus djeluje tako da svaki pojedinac koji se nalazi u „M hologramu“, oživljava sustav pomoću svoje energije. Ubrzo se shvatilo da bi za potpuno uništenje virusa trebalo ostaviti sve zaražene da umru i potom ugasiti cijelu mrežu. Problem je, međutim, kako u međuvremenu spriječiti daljnje širenje virusa. Realna opasnost koja prijeti je inficiranje i izumiranje čitavog čovječanstva. Činilo se da se spas

29 nalazi u izoliranju nezaraženih osoba na sigurna mjesta u koja virus ne može prodrijeti. Žurno se pristupilo preseljenju svih osoba koje nisu imale „M hologramsko“ iskustvo u izolirane dijelove gradova i pripremljena „čista“ mjesta. Odlučeno je poduzimanje radikalnih mjera. Svi ostali bit će žrtvovani za spas ljudske vrste.

Ubrzo je nastao problem. Virus se proširio u „čista“ mjesta. Vjerovalo se da su prijenosnici bili ljudi koji su zatajili da su imali „M hologramsko“ iskustvo. Trebalo je naći metodu, kako utvrditi tko je bio u „M hologramu“. Na sreću, tim stručnjaka predvođen doktorom Noadom došao je do revolucionarnog otkrića. Utvrđeno je da su zapisi o svim životnim i hologramskim iskustvima zabilježeni u auri svakoga pojedinca. Napravljen je analizator aure i „čista mjesta“ u potpunosti su očišćena od zaraženih i svih koji su imali „M hologramsko iskustvo“.

Uskoro je, nažalost, utvrđeno da se virus širi i kroz populaciju koja je imala obično hologramsko iskustvo. Budući da je obični hologram bio dizajniran za igre – doživljaje u kojima se sudjeluje fizičkim tijelom i pri punoj svijesti, te i takve aktivnosti su upražnjavali svi, od svoje najranije dobi. Često bi cijele obitelji, s tek rođenom bebom, koristile obično hologramsko iskustvo za edukaciju i igre. Mislima bi se spajali na hologramsku mrežu u posebno dizajniranim prostorijama ili u svojim domovima. Većina tih holograma bila je dizajnirana tako da se znalo koja je osoba stvarna, a koja hologram. Tek jedan dio njih otišao je korak dalje, gdje se teško mogla razaznati razlika. Bili su to prethodnici „M holograma“.

Kako se sama mreža nije mogla ugasiti, zabranjeno je njezino korištenje, sa ciljem usporavanja širenja virusa. Ta spoznaja značila je da nema rješenja za spas ljudske vrste. Jednostavno, širenje virusa bilo je nemoguće zaustaviti.

Jedina slamka spasa bila bi, napraviti „čista mjesta“ s osobama koje nisu bile

30 ni u kakvoj hologramskoj stvarnosti, ali takvih nije bilo jer se implantat ugrađivao pri rođenju. Odlučeno je da se implantat više ne ugrađuje, a novorođena djeca su smještana u „čista mjesta“. Bio je to očajnički pokušaj s malo nade u uspjeh jer se virus ubrzano širio i bilo je veliko pitanje, hoće li ta djeca biti u stanju samostalno živjeti prije nego što izumre sva trenutačno živa populacija.

Novu nadu u spas dali su rezultati istraživanja koji su potvrdili da se virus širi kroz elektromagnetsko zračenje čovjekove aure, bez da je čovjek spojen na hologramsku mrežu. Utvrdilo se da virus svoju frekvenciju uskladi s frekvencijom hologramskog sadržaja u auri čovjeka i onda njegovu svijest prebaci u hologram. Stoga je bilo važno naći mogućnost blokiranja toga zračenja. U tom smjeru napravljena su zaštitna odijela koja su u potpunosti prekrivala tijelo osobe i blokirala „kontakt“ elektromagnetskog zračenja iz aure. Ta su odijela svog nositelja štitila od kontakta s virusom, kroz hologramsku mrežu ili s aurom zaražene osobe. To je u potpunosti promijenilo život ljudi. Sve dobrobiti prijenosa informacija i direktnoga povezivanja bile su bitno limitirane ili u potpunosti zaustavljene. Moralo se tehnološki vratiti unatrag. No, to i nije bila prevelika cijena, ukoliko je mogla osigurati opstanak vrste.

Na zaslonu se zasjenio tekst koji sam čitao i pojavila se poruka: Vaše stanje je stabilno. Za dvanaest sati bit ćete premješteni u „čisto mjesto“.

Nisam siguran, je li nastupilo vrijeme za slavlje.

31

PRIČE IZ TAME ***

MITOS

32 PAVLE ZELJIĆ VELIKI BOG PAN JE MRTAV

Iz lađe, oble i glatke kao lobanja, što je krkljala i njihala se na talasima, ukotvljena, mornari su bacali kanape bezumno, vrtoglavo; vreli mozak im je ključao. Sinoć je proletela svetleća repatica i rasekla nebo i ostavila ožiljak, a danas se Sunce crni kao oko pod čelom. Sada kao da je bezdan namršten na nas; ako nas ne zadesi zla sudbina, pomisli Tamuz, to je još i gore, jer znači da su nas bogovi napustili, i nadam se potopu danas, talasu koji će nas podaviti. Začuješ dugačku motku kako para gust vazduh i obara pticu na palubu. Na moru je sve slano i gorko, pa i glad. Kedar koji se naprezao da pluta još je mirisao na šumu, mladost, i pištao je kada su zapalili vatru da ispeku čudnu, belu, žilavu pticu.

Kožica između prstiju krckala je i izvijala se dok nije pocrnela. Od perja napuniše jedan jastuk, a od kljuna napraviše sviralu, koja je pištala kao talasi, a kažu šuštanje vode, ako pažljivo slušaš, zauvek pišti u ušima kao u školjkama divlja pučina. Moramo ka sredini sveta, o δρόμος του ιερέα, ka Popovom raskršću, među κοσμική πόλη, Kozmopoljem i κακή κοιλάδα, Zlodolom. Zle navike je teško smrviti, kažem ja i duvam u jastuk i ležem na sviralu, u nadi da će od perja jastuk odleteti, a more u rupicama udaviti. Odmakli smo, ni ne primetiv, tako daleko da je namršteno i mrko Sunce pravo nad nama, a jastuk i frula - štit i mač - nam pred njima behu. Opaljeni vremenom, zapaljenom solju u vazduhu koji je bio skoro čađav, svi oko mene kašljali su u vodu. Frulom rasporim jastuk kao ovna i on se izvrne, otevši mi frulu, i zapišta mi u ušima, i vinu se u nebesa kao neboparni orao. Prostresmo se kao spaljena šuma po drvetu, vlažnom, čiji nas mlad, zelen miris draži po nosu. I taman kad i poslednji poče zevati kao što se zeva u snu, i disati kao što se diše iza sna, nebo nastavi se mrštiti nama za leđima, znojnim i slanim. Tako silno da oko samo sebi skliznu iz

33 vida i postade svetlije od morske pene, svetlije od slane riblje krljušti, i zaobli se postavši pun Mesec. Ali pun Mesec znači prazan duh, praznu glavu, prazan želudac, šake, koje se žele napuniti. Talas diše laku našu lađu koja se putem vetrovnim zaputi te u snu videsmo šarenu iznutricu vetra kao u rukavici. U tim bojama, kao u snovima, dani su poletali i mi smo zaludno mahali pesnicama želeći da ih odberemo i okusimo. Ali večito su izmicali, a mi se ubrzo predadosmo i večno kanda leteći utonusmo snova u san snova. Šta nas je ispod te palube vodene čekalo, iza nevidlijvog i neprobojnog zida vremena? Ljudi oko vatre, u varvarskim odorama, ako se ljudima mogu i zvati, krvavih kolena, načisto goli, puni neotesanog veselja. Strah nas pritom ispuni kada najveći, najmaljaviji među njima prekide golenjaču ovna, još neispečenog, i podignuvši ga uvis uzviknu: Thamus panmegas tethneke. Mi pokleknusmo i zajecasmo što boga pastira, hranitelja, uzeše jesti. Mora da su svu noć probdeli dišući ovnujsku mast i sopstvenu krv, no bezočnost koja ih u zoru zapose, kada Sunce s istoka nadjača vatru oko koje se veseljahu, beše neopisiva.

Najvećeg, doduše među njima ne bi. Tužnu pesmu sviralo zasvira - sada bez velikoga boga Pana moramo živeti. I prazna nam usta, i srca, i duše behu. Jeleni svojim krotkim duhom na nebu rascepiše se. Sada - mesto obrve i oka, beše čeljust medveđa, pusta i gladna, kao mi. Proguta nas tako, nedužne i gole, smradni medved koji nema očiju već iz jama dva jajeta sijahu. I valjasmo se u kiselom želucu medveda, mi, dugokosi, dugonokti, očiju izbledelih od mora. I ništa ne videsmo do - mraka i lepljivih naših, nagriženih, udova. Ako nas izbljuje, nek izbljuje nas kućama našim, ponadah se kao dete izgubljenom psu.

A kiselina, sve gušća, pljuštala je kako se medved gegao, trom po nebeskom tanjiru. Sati i dani su proletali, kosti su nam već zveckale kao zrna peska u školjci, i tada, zašiljene i krte, najzad probodoše mu žilavi trbuh i glava medveđa strovali se među sapletene jelenje rogove, slomivši ih. Ovi, najzad slobodni,

34 otvoriše svoja prekrasna usta i iz grla mirisnih i gipkih, poteče pesma. Nebo se raspolovi kao vrč od ilovače, te im se poj razlegaše u beskrajnoj crnini koja je vitlala iznad svega što je iko ikad video. Uši su šuštale, zvezde se pretvoriše u more, jer more je sve što znamo, te i sami uzletesmo. Vinuvši se uz nebo kroza rebra medveda, kroz oči razlivene, između zuba, i bacismo ga u bezdan nad nama, gde još pokazuje svoje grdne zube moreplovcima. Porekoh pred crnilom koje je pretilo da me udavi to da je iz vode sve nastalo. Sada vidim kičmu prirode u kičmi medveda. U svečanom zanosu, bačen sam pod trepavice vremena, kao pod strehu krila gavrana, gde sve priče, u svim bojama obojene, lete, vetrolike, i poput prstiju se zavlače u pukotine kičme prirode i vremena; tamo vidim da nema ništa sem do belila olizane kosti, te nigde nema kosti među dva mesa. I silno ogladneh, kao medved, i nagutah se priča dok ne dođoh do prve, do prve žalosti čovekove, i u prazno ništa, koje mi je pištalo u ušima još punim slane vode, ispričah ovu povest, koja se Gromom nazivaše: Sedeći u vatrenoj pećini, gde koža nikad ne postaje rogata, svi su bili zadovoljni: večito krvavih kolena Mahilo, šakata Ogrondža, Jelanđa kojoj bledilo još nije otišlo sa lica. Zidovi su, kako je i običaj, topli i iscrtani. Gipki vratovi jelena, rogovi i kljove, dah i izdisaj, pala braća i sestre, toljage, palice, koplja. Nebo je osuto zvezdama, pa je i lov bio dobar. Sem Mahilovih kolena, koja se peckaju, krastava i gola, nad vatrom stoji i velik i težak ovan. Ja sam Mušon, i znam to otkad sam se rodio. Sinoć sam sanjao veliko kolo oko kresa koje je obujmilo čitav svet. Kako su poskakivali u kolu, jedni su petama udarali u jelene koji drže nebo; njima su rogovi svezani zmijama, daleko, gde se ne vidi.

U vatri je grmelo kao da je dan. Ja se nikad nisam bojao noći, noći koja, kažu, sisa boju iz očiju. Jednom sam i sam video čoveka crnih beonjača koje su se dimile. Jeste li čuli, uzviknuh svima. Te počeše popevati za mnom o crnookom smrtonoscu bledih obraza i oštrih šaka, a pod ovna, crnog i rutavog kao bor,

35 baciše pune šake crnih šišarki crnog bora – tako će jednom smrtonosca prineti svetlu. Voda iz ovnujskog duha kapljala je i golicala plamen. Mahilo poče crtati silnog jelena sa šakama koje drže zmije kao koplja – ceo rod posmatra i dahće ropće pripeva ushićeno. Starci se late svojih svirala, a mladi krabulja i slavi se rađanje deteta. Zmiju na trbuhu će pregristi samo ili hodati suprotno od onog kud nameri dok god može hodati; a zatim će suprotno misliti. Vrtoglavi, potmuli odjeci na koje svi unezvereno odgovaramo. Gozba počinje: od glave, preko nogu, trupa, butina – celo je telo jedno. Polegaše svi, presiti, pijani od dima, krvi, masla. Neumorni Mahilo preli istim maslom prizor jelena koji beše nacrtao, te on ostade tu zanavek, a zatim dograbi grudni koš ovna, još vreo, presvuče ga kožom i metnu kamen u njega, pa poče mahati njime i o zidove lupati. Ovaj je zvuk svima mio i ugodan bio, te se razlivahu po podu, osećajući kako i njima rebra lagano drhte. Staračka svirala ležala su rasuta po zemlji, a lica su se znojila pod maskama. Sutra, ako ikad dođe, staviću pod Sunce na gumno lobanju ovna i razbiti joj u očima dva jajeta od kakvih je i nebo i Sunce. A ono će se nasmejati pa nam dati ushićujuću i poslušnu vatru. Odjednom osetim – žulja me naoštrena kost u čizmi. Zove me, da zove me da lovim. Miris srnećih vratova, mlad i sladak, mami me. Ova će se rodina počastiti još jedanput.

Zakašljem se kao grom kad udari u šupalj dub. Navučem krzno preko volovski maljavog stomaka i stenovitih leđa. Polazim. Mesec je kao zagrižena jabuka. To sluti na krvavu borbu. Noge mi se hlade i blago trepere.

Put ga je tako vodio u brda. Tamo nikada nije bio. Oko najvišeg, letele su orlušine krila širokih kao nebo. Drveće je imalo grubu koru koja je, kažu, gulila kožu, a iz čvora su virile oči i grane su svirepo šibale. Kost u čizmi još je bila vruća te je izvadi i dunu u nju. Onda je prekri crvenom zemljom kakvu je samo on znao i zaseče deo brade na obrazu. Tako je sada naličio Mesecu na nebu. To, verovao je, privlači zverinje, a nema te životinje koje se on plašio. Oseti posle

36 kako su mu se mišići ušiju zategli kao mački, kada je u kamari paprati mahovine lišajeva smilja bosilja zašuštao divlji vepar koji nabada gljive kao ukras na svoje krive kljove. No put ga, Mušona, nagna dalje. „Shvatio sam da više ne znam šta mi treba, a šta ne, pa neću ništa.“ I tako, tužno vukući ruke po prašini te su mu nadlanice bile prašnjave, a dlanovi sasvim čisti, nastavi. Žaleći, nije primetio strašne, crne ovnove oblaka koji su se sakupili po nebeskoj dolini, tamo gde se stalno drhti. Gore, gde je stigao, svi vidici su se sastajali; neboparni orlovi su se klali; jaja su se izlegala. Kao skorup po mleku sveta. Ali Mušonu su oči spale u ruke te je plakao rukama koje su bile sve teže od prašine. Težak njegov korak bio je tromiji nego ikad. Napokon, na kraju puta kad se nađe, zastade i bi mu neobično kada prestade šuštanje i grebanje o zemlju. Samoća mu je otežala trbuh kao neistopiva gruda leda. To ga je činilo besnim, pa odseče celu bradu, zato što ni Meseca nije bilo na nebu; samo, gore, podrhtaše zmijski šavovi od njegovog krika, besa koji se celim njegovim putem, otkad se zove Mušon, skupljao, zbog vatre kojom je napustio sve čvrsto u sebi, da bi sada tu bila samo jama, ponor, bez kraja kao vidik. „Bio sam na vrhu sveta, ja, Mušon, i kada podigoh svoju ruku i svetleću kost u njoj, video sam vatru svih vatri pred očima, vatrenu ledenicu koja me je spojila s nebesima, suza nebeskih jelena, od koje sam plakao na rođenju. Oponašao sam sve životinjske urlike: lajanje, roptanje, kreketanje, kukurikanje, ka-ka, nja-nja, kva-kva; sve je zvonilo i zvečalo tada.“ Kada se vratio praznih ruku, bez jelena ili vepra oko vrata, smrdeći na dim i paljevinu, svi ga optužiše da je pojeo sam ono što je ulovio, a on je svake noći viđao kako se s neba, iz šake rogova nebeskih jelena, proliva koplje vatre na njega. U ništa sam bio vraćen, sada se u ništa vraćam, srećno, srećno svim što se koštano grče među spomenicima, gornjim, donjim, dvojnim, kao kost među dva mesa. Te pevati htedoh. Slatka mi pesma jezik zagolica, usta ispuni, smekša

37 nepce. Pesmu budućeg, večno samo-ponavljajućeg bola obnovih kad me obuze, kad mi grudi ispuni: prokleta moderna hortikultura nikad više tvoja, krvava i modra kolena u preživanom blatu čekam zeleno svetlo ispred slepe ulice obrasle i neumrežene

tvoje drevno ime urlaju deca staze isparavaju po stopama sunca ja za njim, hodam još ka ljusci kud hodila je ona hodam još ka ljusci palog aviona

iz kog je izletela leptir sluzavih krila izletela leptir i postala vila što tek među rečima postoji rečima slatkim rečima u boji što kidaju grudi i izvrću oči

38 sve dane provedoh s njom u samoći

dvovidni život i jeste i nije prazna soba puna svetog duha pršte nizom sve mimikrije i vida i dodira i njuha i sluha dah mi uznemiren glava je pod vodom prljavom sred škole negde daleko ne ne daleko odmah za tim borom o zla li sna i košmara pa to je neko to pod vodom ko je nalik tebi lakih ramena i vezane kose za očima rose od kotura sunca unutra puna bujajućeg plamena davi te buduća riznica uspomena

kud i pođoh posut lisjem žutim i rasutim

39 sve ove godine bolje je da ćutim da ćutim ili da pričam i pričam bez prestanka jer od đačkog do stvarnog rastanka no bilo li je razlike od svakog zajedničkog postojanja trebalo je praviti praznike

s krova starog saborišta videla se cela vasiona, mase oblaka tvrdih što predstoje samrtne postelje vrhovi planina strašni sudovi mostovi bez kraja što se osipaju ali jednom videla si zmaja drugi to nisu znali i kada je vrpca pukla više nikad k zemlji se ne pruži kako je za njim oči podigla ponovo se i sama rodila

40

tri dana gladan u kiselom želucu medveda kost i koža zveče ušavši u klopku stupio sam u šumu preduboku o starim pesmama bez ikakvog reda što su bile stvarno o tome što piše o mesu što diše o umiranju u mladosti i svakakve druge skromne gadosti jer i drugi su svetovi naprasno nastali razbijanjem jaja i eto sad moramo ovako

Kroz slojeve loja sja bledo lice okruglo kao Mesec, zagrobni život bleštavog dana, reka nečujno žubori, reljefa neprimetna rana, a medveđa utroba sve riče, u besvest.

I shvatih da je to pesma o meni, kao što mnogi spevavahu pesme o sebi, i začudi me ko je to mogao mene znati tako da me u neskladnom stihu speva. O, ti što slušaš odjek ovih reči kroz prostor, koji je vreme, samo na drugi način vidljivo, i obratno, reci mi – ko je taj hudi pesnik što obznani jad moj i propast?

41 LADISLAV BABIĆ LET

Čekali su u zasjedi, iznad pećine, kako bi istjerali i ubili njenog stanovnika, jer zima je bila na pragu, a i zalihe mesa primicale su se kraju. Ponad otvora dokotrljali su ogromnu stijenu koju su namjeravali baciti na privremenog vlasnika brloga, kad ga – kako su se nadali – skupina pred ulazom istjera dimom zapaljene smjese suhe i mokre (zbog dima) trave i otpalih grana s obližnjih stabala. On je bio u skupini koja je trebala potpaliti prikupljenu gomilu i potom se malo povući u stranu čekajući da spiljski medvjed izjuri, a onda ga – kad drugovi strovale na njega stijenu – dokrajčiti zašiljenim čvrstim kolcima koji su im služili kao koplja. Bijahu pritajeni, na oprezu, gledajući ne dizati buku koja bi zvijer, već uspavanu zimskim snom, prijevremeno probudila i tako im upropastila pažljivo razrađeni plan.

U zadnji čas su ga uvrstili među lovce, s obzirom da je zajednica bila poprilično reducirana uslijed pogibije i ranjavanja nekolicine pripadnika, u prethodnom, neuspjelom lovu na mamuta. Nikad se nije odlikovao lovačkim sposobnostima te su ga uglavnom koristili da zajedno sa ženama skuplja plodove, ljekovite trave ili suhe grane za održavanje vatre. Okoliš u kojem prebivahu bijaše prilično siromašan, ali ne manje opasan, s obzirom da je previše pretendenata dolazilo na ono malo pokretnih proteina koji su i sami jedva preživljavali, posebno ove šture, vrlo sušne i jalove godine. Više od lova i skupljanja bilja volio je promatrati ptice u letu, jastrebove kako jedre nebom vrebajući hranjive pokrete pri tlu, podno raširenih krila. I dok su oči i sva osjetila suplemenika uvijek pretraživala zemlju po kojoj su se kretali, što opreza radi, a što u potrazi za rijetkom jestvinama, suhim granama ili prikladnim

42 kamenjem za izradu noževa, pogled mu je volio lutati visinama, zaveden veličanstvenim zračnim akrobacijama pernatih stvorova, koje su njegovi smatrali tek ukusnim obrocima kad bi im ponekad dopali ruku. Ne jednom se desilo, noću, dok je dežurao čuvajući ognjište od gašenja, da se upravo to i zbilo radi njegove zanesenosti kretanjem svjetala nebeskom oblinom, uslijed čega je zanemario svoju dužnost. Sličile mu zvijezde na krijesnice koje negdje daleko, mnogo dalje od tinjajućih kukaca ili ptica, svakonoćno opisuju nebeske krugove prizivajući ga ili imajući neku poruku za Njega. Sve što je ovako ili onako plovilo plavetnilom i crnilom visina privlačilo je njegovu pažnju više od škrtog tla, koje mu je svojim plodovima osiguravalo da uopće može bacati poglede u nedohvatno. O, kako je stremio, u mislima, pridružiti se lebdećem paru škanjaca ili božanstvima (takvima ih je pleme smatralo) koja zasjaju čim utrne dnevna svjetlost. Pokušao je jednom sa stabla, kao što je vidio da ptice rade, mahnito mlatarajući rukama pridružiti im se u visinama, ali je samo, onako ugruvan, spoznao da „pad u svemu leži neizbježno“. No, zašto ne padaju ptice ni noćna svjetlila? Shvatio je, učinilo mu se, u čemu bijaše njegov previd pa je počeo marljivo skupljati otpala pera ili ona preostala nakon čerupanja rijetke leteće lovine, te ih je krišom jednog dana - daleko od očiju suplemenika koji su ga sve češće podcjenjivački ismijavali radi minornog doprinosa plemenskoj zajednici smolom s jelovine pričvrstio na ruke i pokušao uzlet ka nebeskim "druzima" s jedne povisoke stijene. Od tog pokušaja ostao je hrom, i tek ga je činjenica da su u to vrijeme dulje boravili na istom mjestu spasila neumitne pogibli, onesposobljenog pratiti seobe svoje družine.

Sad je, zajedno s paliteljima vatre pred pećinom spiljskog medvjeda, trebao pažljivo pratiti ulaz i pravodobno dati znak onima na vrhu, kako bi u isti čas odvalili stijenu na istrčalu razjarenu zvijer. I dok je dim upaljenih trava postajao sve gušći, puneći prebivalište grabežljivca, krajičkom oka zapaženo kretanje

43 skrene mu pažnju na par uplašenih ptica sklonjenih u granama stabla, koje prhnuše put visina bježeći od opasnosti. Kako bi rado uzletio s njima, umjesto da ovdje čuči, vrebajući trenutak medvjedova bijega, probuđenog iz zimskog sna dimom i galamom koja će uslijediti. I dok mu je pogled pratio udaljavajuće se nebeske krstarice, svih drugih osjetila podređenih simbiozi s vidom, niti je čuo upozoravajuće krikove svojih drugova, niti je osjetio tešku medvjeđu šapu koja mu je jednim udarcem raspolutila glavu. Njegov san, i On sam, istog časa postadoše sasvim irelevantna kategorija ovog svijeta. Uz velike žrtve pleme je uspjelo istjerati i potom ubiti stanovnika spilje u kojoj su, zatim, proboravili zimu, liječeći rane i živeći prilično bijedno od zakopanog mesa, te pokoje sitneži koju bi uhvatili, ili gomolja iskopanog iz tla. Djecu su poučavali, pozivajući se na Njegov primjer, da čovjek nije ptica, jer da su bogovi to htjeli, dali bi mu krila za let koji je zauvijek izvan ljudskih mogućnosti.

Za razliku od smrtnog tijela nesposobnog za reinkarnaciju, ideja to čini neprestance, na neznanom mjestu, u neznano vrijeme, u neznanom nositelju i neznanom obliku. Ona je, slušajući upozoravajuće priče svojih roditelja, počela sve više - skupljajući trave i suharke - podizati oči spram visina, tražeći pogledom leteće pernate lađe, ni ne shvaćajući da se besmrtni dio Njega reinkarnirao u Njenom obličju. Povremeno misleći na pokojnika, kao da je na trenutak shvatila da je On zaista letio, samo, što to drugi nisu ni primjetili, zagledani u surovu svakodnevicu života. Jednog, neznano koliko udaljenog dana, svi će to uvidjeti, ni ne sluteći koliko duguju svom dalekom pretku. Živjela je u vremenima kad je već počelo raslojavanje još uvijek lutajućih ograničenih zajednica, od kojih je jednoj i ona pripadala, prema materijalnim kriterijima. Najjači i Najzaslužniji – barem je tako tumačio, a rijetko mu se tko usudio usprotiviti – imao je prvenstvo u svakoj blagodati škrtog bitisanja; po volji je uzimao žene koje su mu se sviđale i zaplođivao ih (pa ni Ona nije

44 izbjegla toj sudbini kad je porasla), naređivao plemenu pretvorivši se u njegovog poglavicu ili vrača, donosio odluke o seobama, lovu i podjeli plijena, ostavljajući sebi i koteriji najukusnije dijelove, tražio od članova da mu izražavaju počasti koje do tada nisu nikada prakticirali. Počelo je sve sofisticiranije odmicanje, otuđenje od iskonske ljudskosti prema patrijarhatu, religijskom razlikovanju, formiranju klasa, etničkih skupina, država... što se svakome činilo posve prirodnim, ne uviđajući da se vremenom te razlike i entiteti postepeno preoblikuju, umiru i niču novi. Promjene su slijedile gotovo brže od sposobnosti njihove prilagodbe novom i napuštanju staroga. Negdje u to doba, na nekom mjestu, u nekoj prilici, Netko je razmišljao čemu je to tako, zar ne sudjeluju svi u prikupljanju hrane, lovu, traženju i uređivanju skloništa, zar nisu svi stvoreni od bogova u jednakom obličju, neki nešto snažniji, drugi malo pametniji, ovog ili onog spola, pa - zašto onda nekima pripada prednost uživanja hrane, žena i života, dok drugi - prisiljeni na krvava zlopaćenja i konzumaciju ostataka - moraju biti zahvalni onim što im pripada milošću izdvojenih? Nismo li svi jednaki u osnovnim životnim potrebama, pitao se, glođući kost očišćenu od mesa, kojeg su prisvojile vođe. Ne znamo Njegovo ime, ni kada i gdje je promišljao, ali se poslije svoje smrti – prirodne, nesretne ili nasilne – vječni dio Njega reinkarnirao u drugom obličju, na drugom mjestu i u drugom vremenu.

On je već tada znao ono što premnogi ni danas ne shvaćaju; mada letimo visoko ponad zemaljskih spilja, družeći se s pticama u visinama, i još dalje gdje nema drugih živih stvorova sem ljudi čije su ideje dobile krila. Više ne skupljamo suharke niti istjerujemo spiljskog medvjeda, društvo više nema plemensku strukturu niti je zagledano samo u tlo pri prebiranju jestivih trava, ali i danas ogromne gomile puze zemljom, ne uviđajući ono što su još od davnina neki daleki prethodnici, reinkarnirani u još uvijek premalo mnoštvo pojedinaca, intuitivno shvaćali. Ljudi su smrtni, ali ideje žive, razvijaju se i ostvaruju,

45 postepeno sve više uobličene u originale koji su našim dalekim prethodnicima izgledali poput blijedih platonovskih sjenki lelujajućih po zidovima pećine. Kao što su maštanja o letenju odavno preminulog, bezimenog praoca, uzdigla ljude u nebesa, ima li tko hrabrosti tvrditi da je zamisao o jednakosti i pravdi samo san, skupa s tijelom neznanog pretka zauvijek nestao na deponijama prohujalih vijekova?

46 JOSIP ERGOVIĆ LORELAI I JA

Baš mene je zapalo spašavati svijet od moći Gospodara Tame i njegovih slugu. Tako je oduvijek bilo zapisano u svetim Runama našeg plemena. I što ja sad tu mogu? Nije da sam od volje potucati se po svijetu. Tako se to kaže: „Potucati se po svijetu“; premda je riječ o dva sela uzvodno i dva sela nizvodno od visoke klisure na Rajni. Mnogi je naš lađar skončao u tamošnjim riječnim brzacima i vrtlozima. Oni koji su, divnim čudom, preživjeli brodolom ispreli su jezive priče o svojim susretima s milozvučnim i milovidnim, pomalo krvožednim sirenama; kao i o divnoj nagoj ženi koja, pri sunčevu zalasku, stoji na vrhu vrtoglavo visoke stijene i - neutješno jecajući svoj žalobni pjev - spušta slap zlatne kose sve do same rijeke. Živim u svijetu kojeg ćete vi jednog dana nazivati „mračnim srednjovjekovljem“. Kako to znam? Pa, jednostavno; tijekom svojih potraga i istraga oko lijepe Lorelai uvjerio sam se u to da su u pravu bili moji priprosti sumještani ... a ne ja. Prošlost i budućnost nisu, nužno, antagonistične pojave.

Stvarnost koju odnedavno živim napučena je čoporima gnoma i goblina; stadima satira i jednoroga; jatima zmajeva i vještica - riječju, gomilama čuda i čarolija čega ja, u svom dosadašnjem postojanju, uopće nisam bio svjestan. Prije svega zato što sam rođen bez mašte. I to baš ja, siroće bez oca i majke kojeg je drevnim predskazanjem zapala zadaća da udovolji prohtjevima tajnovite Lorelai.

Kao naknadu za moju podvorbu, njezine bi strašne sirene trebale držati Gospodara Tame na pristojnoj udaljenosti od naša četiri sela; pod uvjetom da je išta od svega toga, uopće, istina. E, tu sad uskačem ja; naime ... uskačem da to utvrdim! Zadatak mi se ne čini preteškim. Mlad sam i čio; dobro sam opremljen

47 i motiviran. Imam mehaničku metalnu sovu i još kojekakve drangulije neophodne za „istragu sirena“. Načinio sam neuništivu skelu koja će odoljeti i najmoćnijem rajnskom brzaku. Sirenskih čari se ne bojim zato što ih ne vidim i ne čujem. Iz istih razloga ne bojim se ni zlih goblina, pa čak ni samoga Gospodara Tame. Sa sobom vodim nježnog diva Parsivira kojeg od milja zovem Parso. Ni njega ne vidim ni ne čujem, ali ga ... osjećam. Dobro će mi doći u svijetu čarolija. Dok sam djelao splav i razgovarao s Parsom, suseljani su me tapšali po ramenima, uvjereni kako će sad sve biti u redu i da ću ja s tako pozitivnim pristupom, unatoč (ili baš zahvaljujući) nedostatku mašte, zasigurno odoljeti sirenskom zovu i polučiti potpun uspjeh u svojem smionom pohodu na sile tame, nemorala i zla.

I tako sam, ispraćen od sva četiri sela, krenuo na neizvjesni put. Utovario sam sjekiru i cepine na splav; k tome još mehaničku sovu i konop, kao i gomile svjetlucavih šarenih kamenčića; košare pune šismiševih krila te škrinje s totemima i amuletima koje su mi dobronamjerni seljani uvalili bez opcije izbora: četiri sela, četiri košare, četiri škrinje...

Pozvao sam nježnog diva Parsivira da se utovari pa smo se otisnuli od obale. Čim smo izašli iz vidokruga razdraganih pratititelja, riješio sam se smrdljivih šišmiša, bižuterije i ostalog balasta te se prihvatio kormila. Bez teškoća sam parkirao plovilo u podnožje tankog, ali bučnog slapa. Opasao sam se oprtačima, a onda za pas zadjenuo sjekiru. Vreću s mehaničkom sovom, imenom Bubo, prebacio sam preko ramena. Prihvatio sam se užadi i cepina te započeo s usponom. Parsivir mi je nehajno mahnuo i rekao da će on zaobići brdo i popeti se po stražnjem, ne tako strmom obronku. Pozdravio sam ga i nastavio se penjati. Unatoč gotovo okomitoj stijeni, dobro sam napredovao. Povremeno sam zahvaćao slap i osvježavao se. Voda je svakog trenutka mijenjala okus, boju i

48 gustoću. Pod samim vrhom hridine ta „tekućina“ više nije bila drugo do gusti zlatni mulj. Blještavilo sunčevog odsjaja titralo mi je u suzama i znoju. Radi toga nemojte zdravo za gotovo prihvaćati sve ono što vam upravo kanim ispripovijedati o tome, što sam ugledao nakon uspona preko posljednjeg ruba prijevoja. A vidio sam ženu; nagu ženu; živu ... od zlata. Škiljio sam, pokušavajući

razabrati

pojedinosti

sjedećeg

lika

obavijenog

aurom

zasljepljujuće svjetlosti. Ne znam, je li blještavija bila sunčeva bjelina iza nje ili svijetložuto zlatilo same Lorelai. Linije koje su oblikovale živi kip neprestano su se prelijevale te se činilo da pulsira, kao kad gledate golu ženu gdje mirno sjedi; pa opet tijelo ponegdje zadrhti, zatitra; gotovo neprimjetno se zanjiše od udaha ili od nesvjesnog balansa mišićja. I vi znate da je živa. Ova žena nije mogla biti živa, ukoliko je bila žena. I upravo kad sam pomislio: „Možda je sve to samo uobrazilja; previjanje svjetlosti na zlatnim oblinama...“ „Pomozite mi ... moram ustati; doći do ruba stijene ... moram skočiti u rijeku“, razabrao sam šušljetanje mulja iz statuinih zlatnih ustā; ustā koja su se, nesumnjivo, otvarala i pomicala. Naježen od paljenja vreline po znojem nadraženoj koži, shvatio sam kako stojim u valu ženine kose koja se, u vidu žičanih vlasi ili, pak, sipine saharskog pijeska, prelijevala preko mojih stopala i zamicala iza ruba klisure. „Čuvaj se sirenskog zova; čuvaj se opsjene prekrasne nemani!“ odjekne upozoravajući Parsivirov glas. Nimalo zadihan prilazio je sa suprotnog ruba stijene. „Pomozi ... moram ... u ... rijeku...“ posljednjim snagama je žagorila Lorelai.

Stajao sam u nedoumici: vjerovati sireni ... ili svom nježnom divu!? Metalna sova Bubo odjednom se stala ritati na mojem ramenu. Rastrgnula je uzlove, oslobodila se zatočeništva i izletjela iz vreće. Poletjela je prema Lorelai i sjela

49 na tekući metal njezinog ramena. Neopisivom brzinom Parsivir je izvukao luk i prostrijelio mehaničku pticu. Legao sam u procjep zlatnog slapa, gdje sam zaštićen od kiše strjelica - stao povlačiti debelu pletenicu ženinih vlasi. Dovukao sam, sad već gotovo posve ukočen kip do ivice, a zatim ga prevalio u ambis.

Nadao sam se da nije prekasno. U trenu kad je sirenino metalno tijelo tresnulo o površinu rijeke Parsivir je demonski zaurlao. Gledao sam ga kako se nadima, preobražujući se u jezivo rogato čudovište. Krvavim crvenilom polutame sunčevog zalaska kobno je odjekivala njegova kletva: „Uvrijedio si Gospodara Tame. Progutat će te noć!“ Nakon toga rasplinuo se u gvaljama crnog dima i nestalo ga je. Pokupio sam Buba i njegove razasute metalne opruge; spremio sam ih u vreću i spustio se u podnožje brijega.

Svečanosti proglašenja novog plemenskog poglavara trajale su tjednima.

Dobio sam po jednu osobnu rezidenciju u svakom od četiri sela, s pripadajućim inventarom, pravima, poslugom i princezom, po izboru. Ipak, najradije provodim vrijeme splavareći po Rajni. Jedino tamo, sjedeći na skeli i grleći Lorelai, mogu uživati u pogledu na krda letećih jednoroga, razigranih po cvjetnim livadama; mogu promatrati stada satira u bahantskom ljubavnom zovu i gledati sve one čudesne čarolije koje bez nje nikad ne bih iskusio. U sutonu, kad se opraštamo, još dugo je promatram - kormilareći - dok, neopisivo lijepa, sjedi na vrhu klisure, s Bubom na ramenu. Noći provodim uz svjetlost svijeće.

Ima previše toga što bih mogao izgubiti. Znam ... jedne mrkle noći - mrklije od sviju - svijećin plam će zgasnuti. To me ne brine. Važno je ovo danas i ovo sad.

50

LADISLAV BABIĆ KRDO

Gnušao se krda svom silinom svojeg krhkog bića. Zapravo, bijaše to pleme, no za njega baš i ne previše različito od krda. Prezirao je njegovu misaonu isključivost, a istovremeno tihu prinudu uključive obuhvatnosti, kojom je prisiljavalo svoje članove da se podrede njegovoj kolektivnoj psihologiji.

Posebno se ta samoshvatljivost služenja nametnutim zajedničkim vrijednostima očitovala kod vršenja rituala. Dok su kurjaci noću zavijali na puni mjesec, svako malo – prema besprigovornim odlukama plemenskog vrača, obznanjenih nakon proučavanja znakova iz crijeva žrtvenih životinja – članovi plemena su izvodili analogon vučjih radnji, podjednako nesvjesni razloga s kojega to čine. Vođa plemena, poput predvodnika čopora, brinuo je - što mu baš i ne bijaše preteško da učešće u ceremonijalu bude bez izuzetaka. Shvaćao je kako svi ti obredi kojima je gomila potvrđivala zajedničko pripadanje i služenje istim ciljevima – prirodnim i nadnaravnim – nisu tek od jučer, već imaju dugu povijest potvrđenu stoljetnom životnom praksom, no… gnušao se i prezirao ih. Poput programiranih strojeva (naravno, o njima on nije mogao ni slutiti), kao jedan psihološki makroorganizam, te fizički izolirane jedinke savršeno su sinkrono učestvovale u svim fazama svojih fanatičnih rituala. On lično nikada nije mogao prijeći tu liniju stapanja fragmenata u čvrsti kolektivitet – previše je cijenio svoje vlastito mišljenje i stavove a da bi se dao podrediti stoljećima uvriježenim i ponavljanim, a jednako tako dugo nikad u sumnju dovedenim i propitivanim dogmama.

51 Izdvajao se još od malena, i znao je da to i oni znaju. Tolerirali su ga, možda ne toliko čovjekoljublja radi, koliko rad` još jedne od naviještenih doktrina kojima su bezrezervno vjerovali. Shvaćao je, više podsvjesno negoli svjesnim umom – a možda upravo stoga što su ga, uglavnom, ostavljali na miru (sem prezirnih pogleda i usiljene tolerancije kojom su se odnosili prema njemu) kako je to sasvim ispravan stav, ali da on bez dopune sa posvemašnjom ličnom slobodom skeptičnog propitivanja ne znači baš mnogo. Osjećao je u svojoj dubini da prihvaćeni formalizam snošljivosti, lišen svoje suštinske manifestacije, nije doli tek korektan no potpuno neljudski odnos. Naprosto su se držali dogme, ispravne ovaj put, poput nesvjesne mašine koja mehanički ponavlja naredbe upisane u svoj kod.

No, kada je učinio najveću blasfemiju, dovevši u pitanje opstojnost Navjestitelja svih tih zakona u koje, i u kojega, su bezrezervno vjerovali, došao je kraj i tom formalnom prihvaćanju. Bijaše izgnan iz plemena, sa najstrašnijim kletvama koje je moguće baciti na prekršitelja poruka Apsoluta, uz cinični dodatak kako je, eto, sretan što je uopće izvukao živu glavu – naravno – zbog čistog humanizma krda kome se on ne želi podrediti. Stoljećima kasnije, slično prokletstvo pratit će izopćenje iz zajednice jednog od najvećih umova čovječanstva: „Bio proklet danju, bio proklet noću; bio proklet kad liježe, bio proklet kad ustaje; bio proklet kad izlazi, bio proklet kad se vraća. Neka mu Gospodin nikad više ne oprosti niti ga prihvati; neka bijes i nezadovoljstvo Gospodnje plamte od sad protiv njega, sa svim prokletstvima zapisanim u Knjizi zakona i izbace njegovo ime iz svega pod nebom; neka ga Gospodin ne rastavi od zala svih plemena Izraelovih, odvagne mu sva prokletstva zemlje zapisana u Knjizi

52 zakona; a svi vi koji se pokoravate Gospodinu svome Bogu bili spašeni ovoga dana.“ Sada je lutao savanom, prepušten sam sebi i svojoj snalažljivosti, u potrazi za hranom, izbjegavajući divlje zvijeri, žeđajući danima dok ne bi naišao na izvor čiste ili lokvu prljave vode iz koje je pio zajedno sa ostalim Njegovim bićima – uvijek na oprezu pred predatorima, ali ne samo njima. Čuvao se susreta sa drugim plemenom, krdom različitim od onoga iz kojeg je potekao, gomilom koja je podjednako pravovjerno upražnjavala neki sasvim drugi sustav vrijednosti od onog u kojem je odrastao; zbog nepokoravanja sad ostavljen samom sebi, svojoj fizičkoj i unutrašnjoj snazi. Postupno mu je, iz dana u dan, prepuštenom usudu samoće, postajalo jasno zašto se krdo drži skupa. Počeo je shvaćati kako sistem vjerovanja koje su upražnjavali naprosto predstavlja ljepilo kome je cilj što više očvrsnuti zajednicu u monolitnu cjelinu, sposobnu izdržati izazove kojima bješe prepuštena. Tko zna iz kojeg razloga taj lijepak nije kod njega imao učinka, što mu ne bješe žao, mada je sve više shvaćao istinu koju su sociolozi nekog budućeg vremena izrazili riječima da je čovjek “društveno biće”.

Nije toliko žudio za društvom sličnim svojim istjerivačima koliko mu se ta, u budućnosti formulirana, istina nudila preko svoje biološke forme. Čeznuo je za bićem suprotnog spola. Ne samo spolnom žudnjom darovanom mu kao svim živim bićima, već i onom duhovnom – maštao je o istomišljenici koja bi rezonirala sa njegovim pogledima uslijed kojih je izgubio naklonost plemena.

Znao je da takvu osobu može tražiti samo izvan skupine sebi sličnih, prognanicu poput sebe sama, te je stoga s još uvišestručenijom pažnjom negoli pred divljim zvijerima svakodnevno očima češljao horizont. I onda, jednog dana, desilo se upravo ono čemu je žudio. Pojavila se iznenada i oboje su bili zatečeni onim

53 drugim. Dugim, usplahirenim pogledima oprezno su se počeli ispitivati; prvo način ponašanja onog drugog – što bijaše evolucijski opravdano u tom surovom svijetu - potom fizički izgled, da bi završilo skeniranjem nutrine kroz prozor očiju. Zadovoljni viđenim, krenuli su potražiti najbližu napuštenu špilju.

A onda, pristupiše stvaranju novog krda.

54 ANTONIJA ŽELJKA KAHLIK CRNA KRALJICA

„Ako uđeš kroz ta vrata, nisam siguran da ćeš se moći vratiti.“ Glas mi šapuće... iako nema nikoga iza mene, ni u blizini mene... a nema ni vrata!?

Protresem glavom jer... nešto se događa. Možda je tlak? Možda su se misli neke probudile? Što god bilo, samo da budem sigurna kako sam sada ovdje - na putu do moje najdraže knjižnice. Čeka me rezervirana knjiga. Veselim se. Dobro je.

Svijet se vratio u normalu.

Ulazim u knjižnicu, preuzimam knjigu i krećem napolje. Napolje? Barem mislim da je to... napolje. Ponovno začujem šapat koji ponavlja da mi je već spomenuo vrata i kako je sad posve siguran da neću moći izaći. Vrata su tu... ispred mene. Nema kvake; nema nikakvog dugmeta. Pa, kako se onda otvaraju!?

Pokušam ih, jednostavno, gurnuti rukom no ništa se ne događa. Okrenem se prema knjižničarskom pultu, ali... pulta nema. Umjesto njega tamo su velike korice knjige koju sam upravo preuzela; one koja se nalazi u mojim rukama.

Trebala bih sjesti. Gdje bih? Oglēdam se, dok se knjiga - ona velikih korica polako otvara. Ne vjerujem u to što gledam. Protrljam oči pa zažmirim.

Progledam i... da, knjiga se polako lista. Skamenjena stojim; misli su mi zamrznute; možda više i ne živim?! Ako je tako... gdje se, onda, nalazim i zašto nikoga nema u blizini da mi pomogne?! Na idućoj stranici velika su vrata lagano odškrinuta. Kao da me pozivaju. Stranica se polako njiše pa izgleda da se vrata otvaraju i zatvaraju... ali niti se otvore niti se zatvore do kraja. Priđem i bojažljivo pipnem prstom po stranici. Vrata se iznenada širom otvore i ja prepoznam sljemensku stazu kojom sam nebrojeno puta prolazila. Naša draga gora. Osjetim dodir povjetarca pa zakoračim. Odahnem. Sljeme... tu mi je sve

55 znano, sve staze, drveće i... žičara. Vidim u daljini kako gondole klize jedna za drugom prema vrhu, prema tornju. Ne vidim toranj. Gdje je toranj? Pa da, nema ga. Stari je srušen, a gradnja novog još nije započela. A žičara? Kako je to moguće... stara žičara ne radi već petnaestak godina, a nova još nije u funkciji!?

Ipak, gondole prolaze gore-dolje, dolje-gore. Sad me već pomalo hvata strah.

Pokušavam smiriti udaranje srca tražeći poznatu stazu za povratak u grad. Ne nalazim je. Posvuda se pružaju uski šumski puteljci. Nigdje ni milimetra asfalta, a samo cesta vodi ravno u grad. Je li moguće izgubiti se u kraju kojeg poznajete bolje nego vlastiti džep? Izgleda da jest. Sjedoh na jedno srušeno deblo. Očito mi je neko ludilo blokiralo razum. Kad samo pomislim da je sve započelo običnim odlaskom u knjižnicu. Knjiga! Pa da... koja je to bila knjiga? Naslov joj je: „Medvedgrad i Crna kraljica“. Dio povijesti moga grada. Crna kraljica, Barbara Celjska imala je svoj posjed tu u blizini... i kulu Medvedgrad. Govorili su ljudi da još uvijek jaše kroz šumu na vrancu, sva u crnini s gavranom na ramenu. Tko god joj se na putu nađe nastrada jer gavran mu oči iskljuje, a slijep se čovjek nikada više ne zna domu vratiti. Eto, to je... knjiga je razlog zašto sam sada tu na kraljičinom posjedu. Knjiga me dovukla po njezinoj zapovjedi.

Zasigurno! Premalo je služinčadi unesrećila pa joj knjiga stalno dovodi nove.

Sablasna je tišina; samo se povremeno začuje šušanj. Hladni mi trnci prolaze tijelom. Postajem svjesna kako će ona doći jer zna da sam tu, u njezinoj šumi.

Govore ljudi da čarobnica osjeti i nepoznatu pticu kad sleti u šumu, a kamoli neće čovjeka; ovoga puta... mene!

I bi tako. Čuh najprije njištanje konja. Drveće kao da se odjednom probudilo, kao da je sjeverac krenuo s vrha gore i sada leti, razmiče grane; stvara prolaz Crnoj kraljici. Instinktivno znam da se moram sakriti, ali gdje... jer oko mene su sve sama vitka stabla. Zavlačim se iza jednog grma i virim kroz grane očekujući najgore. Samo... ovo nije noćna mora; ovo je Sljeme, a ona dolazi.

56 Prekrasan vranac zaustavi se ispred grma.

Ona, sva

u

crnini, sa crnim

gavranom na ramenu gleda me, a kao da me ne vidi. Ponadah se. Uzalud. Blago mi reče: “Nemoj se bojati. Kreni polako ispred mene. Idemo u Medvedgrad“... i krenusmo. Put prema Medvedgradu mi je znan, ali opet nema asfalta; začudo... to mi ne smeta. Strah mi paralizira misli. Nekoliko sam se puta okliznula po mokroj stazi, rukama ublažavajući pad. Sad su mi prsti posve uprljani žitkim blatom. Kako li će, tek, izgledati knjiga koju grčevito natojim sačuvati. Što ću reći knjižničarki kad joj budem vraćala umrljanu i poderanu knjigu? Hoću li je ikad, uopće, i vratiti? Čudno mi je što ne čujem dahtanje konja ni udarac kopita po putu. Ne usudim se okrenuti. Sigurno su tu... iza mene. Konačno...

Medvedgrad. Vrata dvorca širom su otvorena; čekaju Crnu kraljicu. Prolazim kroz njih, ne vjerujući što mi se događa. Moja draga knjižničarka stoji kraj mene i pita me, jesam li dobro. Kaže da sam zastala ispred vrata pa se pobojala.

Odgovaram osmijehom: “Jesam, jesam; baš ti hvala; ne brini, vidimo se uskoro“. To uskoro će biti nakon što pročitam sve o Medvedgradu i o Crnoj kraljici, Barbari Celjskoj.

57

BORISLAV BATIN MARKO POLO

Gledam, tamo, daleko u Kini, tamo, gde zalaze tri Sunca u imenu reke: Jangcekjang, od izvora Đinhaj s Tibeta, s kog izviru sve zlatne reke Azije i Hoangho i Mekong, sliva se Čangđang, pa sve do Šangaja i Kineskog mora utiče troimena reka Jangce u imenu Jangcekjang, teče klancima moj pogled, rastače se u svetlosti tri Sunca, a misli još pipaju po mraku i u snovima paganina razabiraju reči i češljaju moju divlju kosu, a sutra ću zajamčeno stati pred kineskim carem, pred Kublaj-kanom u zlatnim senkama Zabranjenog grada.

Ah, da... priča: Kaskade pirnčanih polja i reka Jangce, brod, malena džunka, razapeo zmajsko jedro i tiho plovi gonjen dahom zmaja uzvodno uz zlatnu reku.

Na malenom pristanu starac s licem pirinčanog zrna i dugom belom kosom i bradom svezanom u perčin i opasanom oko mlade devojke, koja zateže luk i pušta vatrenu strelu, nebo, se zlati u zalasku tri Sunca i svetlost se prelama kaskadama pirinčanih polja; vatrena strela para nebo, malena džunka, okreće se ka obali i pristanu.

Devojka tiho jeca, i kleči sklopljenih dlanova, starac raspliće svoj perčin oslobađa je i diže ruke ka nebu. Oslobođena devojka ustaje, skače i nestaje u tihoj reci Jangce.

Zacrnilo se nebo, natkriveno krilima ogromnog zmaja, koji zasipa vatrom mesto u vodi, gde nestade devojka, voda se povlači i na dnu reke, ustaje

58 devojka, poklapa rukama oči, a zmaj pruža svoju kandžu, nežno uhvati devojku, te leti uzvodno uz reku, ka dubokim klancima, tamo, gde se reka odzvanja imenom: Čangđang.

Džunka pristaje na pristan, starac pirinčanog lica, daje kraj perčina svoje kose i brade, mladiću, koji s njim vezuje pramac broda i starac kreće uzvodno rekom vukući malenu džunku ka klancima i izvorištu ove reke, ka provinciji Đinhaj na obroncima Tibeta.

Mladić svo vreme udara sve jače i jače, sve brže i brže u gong na pramcu broda.

U jednom trenutku, pejsaži pirinčanih polja i reka, uvijaju se u nekom iskrivljenom vremenskom svetlu izgledom levka, u spiralu, iz koje vrišteći izleće zmaj, izdužen i tanak kao stabljika bambusa, vatra iz usta zmaja, crvena nit svetlosne munje, utapa se u reku i preseca je u talasima.

Mladić ubrzava jačinu i ritam, vreme se zamrzava, sve staje na ovoj slici, samo se čuje visoki glas devojke, koja peva (dobro nam poznatim) glasom žene huadan iz kineskih opera.

Mladić je hvata za ruku, grle se, a reka teče noseći džunku nizvodno ka Šangaju i Žutom moru...

Ja se budim i spremam se na službu Kublaj-kanu...

59

MARJAN UREKAR MILION SVEĆA (I JEDNA ZA LEONARDA)

Prvi sam se, izgleda, probudio. Ponedeljak ujutro, napolju je još mrak, nije svanulo. Svi još spavaju, tišina, nema buke, nema saobraćaja. Prerano, zaista...

Sišao sam dole do kuhinje, umotan u karirano ćebe, pokupio čokoladne kekse iz metalne kutije, hladno mleko iz frižidera, uzeo svoju veliku šolju sa slikom robota.

Vidim da nema ni obe mačke u njihovom brlogu. Čudno, zaista. „NE ULAZI, IDIOTE!“, piše na vratima sestrine sobe. Razmišljam; ako bih joj sada upao ovako zaogrnut u kukuljicu od ćebeta, skoro kao Smrt, šta bi se desilo?

Zaista ne bih trebao to da radim, iskočiće iz kreveta preplašena, vrišteći.

Upadam unutra, urlajući iz sveg glasa...

Nema je. Krevet je prazan. Čekaj malo, pa gde je ona sada, u ovo doba? Pa čak se ni ona ne izvlači iz kuće ponedeljkom. Previše voli da spava, više nego bilo kog momka. A i svi mrze ponedeljak.

Neprijatna tišina u njenoj sobi. Moja monstruozna senka prigušuje ono malo svetla koje baca veštačka sveća iz hodnika. Nešto se čudno dešava. Trčim niz hodnik, zapinjem za ćebe koje se vuče za mnom, uspevam da ne padnem i akrobatski spretno da zadržim sve što nosim u rukama. Ha! Otvaram vrata kod mame i tate. Osećam da iznenada propadam kroz pod. I njih nema. Sve mi ispada iz ruku i razbija se. Hladno mleko okružuje moje bose noge. Robot u porculanskim fragmentima me gleda s poda iz nemogućnih uglova, odmeren i rezervisan, kao uvek.

Zbacim ćebe, trčim po kući, sada već uspaničeno.

60 Otvaram sva vrata, od kupatila, svih soba, tavana. Nema nikoga. Nema tišina me dočekuje u svakoj prostoriji i ignoriše moje lupanje vratima dok ih zatvaram. Šta se ovde desilo? Zašto su svi odjednom otišli? Zašto su samo mene ostavili?

Nije fer, zaista nije!

Okrećem se u praznini dnevne sobe. Tu je televizor, moje društvo i uteha. Pippip, pali se ekran. Nema slike. Prebacujem sledeći program, pa sledeći, ali samo crnilo, ni na jednom kanalu nema ničega. Pogledam u mobilni telefon, nema signala, kaže nema dostupnih mobilnih operatera. Tada se setim, stari fiksni telefon u hodniku! Pip. Ništa, ćuti. Nema tu-tu, samo šum koji se sporo valja kroz moje uši.

Krenem da upalim svetlo, ali zastajem. Oklevam. Šta ako se zbog toga desi još nešto gore? Uvek su mi govorili da će doći vreme kada treba da budem oprezan.

To vreme je, izgleda, došlo. Prvo da pogledam kroz prozor, za svaki slučaj.

Napolju, prizor je svuda isti. Iz svake prostorije se vidi samo gusti, još crnji mrak. Ne vidi se ulica ispred naših vrata, ni automobili, drveće, kuće, dimnjaci, brda u daljini. I nebo je prazno, bez zvezda i mesečine. Vraćam zavese na mesto.

Bolje da ne palim svetlo, moglo bi da privuče previše neželjene pažnje u ovom mraku.

A iz mraka mogu da iskoče neopisivo jezive i grozne stvari. Šta sada da radim ovde, sam, bez igde ikoga?

Hvata me potpuna panika. Bojim se neizvesnosti koja se spušta sa zidova, grabi me hladnim kandžama, nezaustavljivo me proždire i uvlači duboko u svoju utrobu. Kao pauk u onom starom muzičkom spotu.

Ne znam šta da radim, oči mi igraju levo-desno, srce bubnja u ušima, dišem brzo i plitko. Šta ako ovo potraje zauvek? Želim da odem odavde, da izađem i pobegnem negde na sigurno. Neću ovako da se igram.

Osećam se slabo i bedno. Radio sam sve kako treba. Sve što treba. I onda ja budem žrtvovan, ja završim u ovom paradoksu, sa strujom, ali bez svetla.

Dobro, preterujem, mrak nije potpun, barem ne ovde u kući. Tiho zujanje pozadinskih svetala u ekranima televizora i telefona, lampice na frižideru i interfonu, lažna sveća – malih izvora svetla je bilo svuda.

61 Neko je rekao da što je sijalica jača, veći je krug mraka oko svetlosti koju ona baca. I zaista, bilo je dovoljno svetla da vidim kako se potpuni mrak svemira sručio na mene.

Moram uraditi nešto. Krećem se, bez ideje i plana. Za mnom ostaju otisci od mleka i smrvljenog keksa na tepihu. Prolazim pored zida trpezarije s desetinama malih ogledala poređanih u stilu više srednje klase. Sitni odbljesci daju moj prigušeni, zamagljeni odraz. Ali u nekim ogledalima nema mene, već nejasne grupe ljudi poređanih uz zid, s vojnicima koji pucaju u njih! Neki drugi ih komadaju, treći spaljuju. „Ne, ne i NE!“, vičem.

Stavljam šake preko tih ogledala, ali grozne slike se javljaju svuda okolo.

Nejasni oblici ljudskih patnji koje nanose drugi ljudi, zlo koje se širi, dok se oko njih povlače tamne senke. I te senke se skupljaju u jednu solidnu, veliku prikazu, tačno iznad moje glave. Trudim se da ne gledam gore. Dok ga ne vidim, nije tamo, ne postoji. Možda će i to mene ignoristi. Zašto ima ovakvih dana?

Da sam znao, ne bih ovako rano ustajao da pročitam onu dobru knjigu do kraja.

Priča je sada drugačija, ali je uvek ista. „Da li si došao da me izlečiš ili da me razapneš?“, pitam demona nada mnom. „Šta god da je - neću! Ne mogu! Ne znam pravila ove igre! Dosta! Neću ovako, hoću da izađem!“.

Hladnoća se provlači kroz mene. Čekam, priljubljen uz ogledala bez odraza. „ŽELIŠ MRAČNIJE?“, čujem pitanje odozgo.

Nateram se da pogledam iznad sebe, ali tamo se već sve stopilo u solidno ništavilo. Noge hodaju same, telo odvojeno od misli. Shvatam koliko je ništavno i jadno moje postojanje ovde.

Odvlačim se do kreveta, slomljen, drhteći od straha.

Stidim se sebe, guram glavu pod jastuk. Buncam. Nisam ja dostojan ovog iskušenja.

Tonem u okvir kreveta. Sakrivam se u snu.

Spavam beskonačno dugo.

Kuća škripi pod težinom mraka, kao uspavanka za napaćene.

62 I bi još mračnije.

„Sve ovo je već negde zapisano, i to ne uzalud“, misao je koja me budi.

Otvaram oči.

Sada mi je jasno.

Sada znam šta treba da radim. Kome da se obratim, kojim imenom.

Evo me, tu sam, ugasićemo plamen zajedno. Želim mračnije.

I sada sam spreman. Šta god da dolazi od tamo, iz beskrajne tmine, zateći će me spremnog.

Jer pomoć neće doći.

63

VREMEPLOV *** VRTULJAK ALTERNATIVNIH STVARNOSTI

64 MILAN DRAŠKOVIĆ SREDNJE SLOVO ZA VEČNOST

Abenede pogleda ekran svog kompjutera – stigla je poruka i glasila je: ,,Cenjeni, javljam da je slovo Š srednje slovo multimedijalnog umetnika Jovana Jovanovića.” ,,Lepa vest”, pomisli Abenede. ,,Dakle, Jovan Š. Jovanović. I bilo je vreme.

Toliko je Jovana Jovanovića, ili onih koji se zovu Petar Petrović, ili pak Nikola Nikolić. Kako ih razlikovati? Kako uneti reda u taj bezlični haos? Tu stupa na scenu SREDNJE SLOVO, koje sam izvukao iz zapećka i udahnuo mu novi život. Ja, Abenede!”

Naš junak utonu u prijatna razmišljanja. Eto, penzionerski dani teku, ispunjeni raznolikim aktivnostima. Njegov forum je ubedljivo prvi po broju poseta na uglednom sajtu o fantastici, a Projekat srednje slovo se kao nezaustavljivi virus širi po regionu. Tu je samom sebi čestitao na animiranju saradnika - da na njegovu diskretnu sugestiju vredno tragaju za nečijim srednjim slovom. Ako to potraje, a sve

govori da hoće, on, Abenede, kao

reformator i sakupljač

narodnog blaga, prevazići će i samog Vuka Karadžića!

I tako, dok je u svom radnom kutku blaženo sanjario, za našeg junaka otpoče nesvakidašnji kontakt.

“Veza je uspostavljena! Pozdrav, poštovani Abenede!”

Te reči iznenada su preplavile njegov um - sveprožimajuće reči s čudnim akcentom, poruka nekakvog stranog entiteta!

65 ,,Šta... ko je to?” pomisli Abenede stegnutog grla. Nije mogao ni A da izusti.

Odmah je dobio odgovor, a sledeći poduži dijalog - začuđujuće lak i sinhronizovan - tekao je putem misli.

“Vidimo da si uznemiren, Abenede. Nema mesta bojazni! Mi smo Drevni, miroljubiva rasa iz sazvežđa Orion. Ukratko, pratimo sve događaje diljem svemira, usporavamo rast entropije, pazimo da se ne naruši krhka ravnoteža elemenata... S obzirom da si stručnjak za naučnu fantastiku, ne treba mnogo da ti objašnjavamo ono što bi nekom laiku bilo čudno i nezamislivo. Budući da smo Drevni, logično je da smo najnaprednija rasa u svemiru. Ovladali smo vremenom, dveri budućnosti su nam otvorene, sposobni smo da upijamo tuđe misli i tako prisvajamo nova

znanja - kao što je slučaj i s našom

komunikacijom.”

Abenede je munjevito sagledao novonastalu situaciju.

“Zašto ste mene izabrali za kontakt?”

“Postoji jak razlog, Abenede. U pitanju je tvoj Projekat srednje slovo. Inače, srednje slovo je uobičajeno kod razumnih rasa širom vasione, a slovo A najzastupljenije - zahvaljujući tebi!”

“Ovo poslednje baš ne razumem...?”

“Podsećamo te da si pre dosta godina imao bliski susret sa zapovednicom svemirskog broda iz sazvežđa Berenikina Kosa!”

Naš junak namah pocrvene poput bulke.

“Da, tačno, u pitanju je bio spas te simpatične rase kojoj je pretilo izumiranje i ja… ovaj…”

66 “Sve znamo, tvoja izuzetna humanost je postigla cilj. Ta rasa ne samo da nije izumrla nego se tvoj genetski materijal pokazao izuzetno potentan – tako da je kloniran na milione istovetnih jedinki koje s ponosom nose srednje slovo A!“ Od siline emocija, Abenede oseti da mu oči vlaže.

“Ne znam šta da kažem… To su divne vesti… A i to da je moj Projekat srednje slovo bio vizionarski…”

“Pa, tu ima jedno ali. U žaru ostvarenja svoje misije ti si narušio svemirski kodeks!”

“Ma, šta kažete!” naroguši se Abenede. “A čime to?”

“Time što si svojim sunarodnicima stavljao srednje slovo bez njihovog znanja i bez njihovog pristanka.”

“Ma, među njima ima morona koji ne shvataju moju viziju, tako da...”

“Mi ne želimo da utičemo na tvoju odluku, cenjeni Abenede, ali dužni smo da te obavestimo da je tvoja akcija opasno narušila ravnotežu - poetski rečeno, strune stvarnosti su se zategle i postoji mogućnost da puknu!”

Abenede preblede.

“Ali malopre ste rekli da širom vasione...”

“Jeste, ali na dobrovoljnoj bazi. Samo ako upitani svojevoljno objavi svoje srednje slovo, samo tako svemirski kodeks neće biti narušen! A ti na svom forumu kažeš, citiramo: Srednje slovo ne znamo, pitali smo ga uporno, ali je odbio da kaže. Takođe, postavlja se pitanje tačnosti podataka koji ti pristižu s raznih strana – zna se kakvih sve obmana ima na internetu!”

Smrknut, Abenede je ćutao uvidevši da primedba Drevnih ima svoju logiku.

67 “I zato smo rešili da s tobom stupimo u kontakt. Jer od tvoje odluke, poštovani Abenede, možda zavisi sudbina Galaksije!”

Naš junak se prenu.

“Kažete, možda…”

“Da, jer ne postoji samo jedna stvarnost. Zar da tebi, koji si na tome doktorirao, pričamo o alternativnim svetovima i onom , šta bi bilo kad bi bilo …”

“Pa vi sve znate! Sigurno i to da je moju studiju Alternativne istorije jedan drugi doktor, onaj za horor, ocenio kao medveđu uslugu žanru?”

“Da, znamo za to, iz tvojih bolnih sećanja na tu epizodu.”

“A šta kažete za moju ingenioznu primedbu na poslovni plan smotanog starca Santjaga, iz Hemingvejeve novele Starac i more? Doktor za horor zamera mi na tom napisu – inače objavljenom u uglednom akademskom časopisu - da to razmatram na jedan skeptičan, bukvalan način... da zanemarujem simbolički plan dela i autorsku poetiku.”

“Po običaju, Abenede, skrećeš u digresiju. No, ukratko, piščeva omaška da je delfin riba - jer on nije riba već sisar - kao da ide tebi u prilog, ali ostalo baš i ne.

Jer, zna se, taj Santjago je star i razočaran, on hoće da ide na sve ili ništa, i zato tako postupa. Da kojim slučajem ima suprugu i uz nju dečake, on bi verovatno postupio po tvom predlogu - da od ogromne sabljarke izreže nekoliko komada najboljeg mesa, i požuri natrag. Tako bi svi bili zadovoljni - i ajkule i supruga, koja bi od njegovog ulova, uz pirinač i začine, spremila ukusan obrok.”

“Jeste, tako sam i ja razmišljao!”

68 “Vratimo se na poentu naše misije. Ponavljamo, ne bi smelo da se po svaku cenu insistira na saznanju nečijeg srednjeg slova. Pogotovo kad je u pitanju jedna određena osoba…”

“Je l’? A ko je to?”

“U pitanju je kolega po peru – Majlan Kovdras.”

Na to Abenede - nesvojstveno za njega - jarosno zaškrguta zubima.

“Opet taj Majlan Kovdras! Opet on! Ne, stvarno, od njega će garant da mi proradi čirko na dvanaestercu! Već sam mislio da je otišao u arhivu, jer se godinama nije oglašavao u fandomu, kad eto njega, odskora ponovo jaše, čak umišlja da je SF pesnik!”

“Premda znamo da ne veruješ u astrologiju, nije zgoreg naglasiti da je Majlan Kovdras pod zaštitom moćne zvezde Betelgez!”

“Ko bi rekao! Sad mi je jasno kako je on sa svojim očajnim pričama uspeo da objavi čak tri zbirke! A moj prijatelj, Konstantin Tezeus - nijednu! Gde je tu pravda? Njegove priče su bolje, neuporedivo bolje, za to vam dobar stojim!”

“O ukusima nećemo raspravljati. Znamo da si veoma privržen svom prijatelju, pa ćemo ti otkriti jedan detalj iz budućnosti. Naime, za nekih deset godina Konstantin Tezeus postaće planetarno poznat, a njegove priče biće veoma tražene.”

“Pa, to je divno! Dobro, ja to verovatno neću doživeti, ali moji potomci...”

“Tvoji potomci postaće multimilioneri, zahvaljujući leku tezeusan.” “Štaaa?!”

69 “Igrom slučaja, kako to ponekad biva u nauci, spoznaće se da priče Konstantina Tezeusa imaju terapeutsko dejstvo na čovekov nervni sistem - naime, pomažu mu da utone u žuđeni san! To će biti genijalno otkriće i spas za milione očajnika koji će zbog svakojakih stresova patiti od hronične nesanice, jer uobičajeni praškovi neće imati efekta. A onda će se pojaviti tezeusan! Odabrane najdosadnije priče tvog prijatelja biće kao zvučni zapis uskladištene u čipove, koji će se ugrađivati pacijentu u mozak. I tako, pacijent sluša priču, ubrzo počinje da zeva, oči mu se neodoljivo sklapaju, i on tone u san ne dočekavši kraj priče!”

“Svašta, stvarno svašta. A kako su moji potomci…?”

“Tezeus je na njih preneo sva autorska prava, jer on osim tebe nije imao drugih prijatelja.”

“Da. Tako obično biva sa dobrim ljudima. Pa, šta da kažem, ovo je za mene bio jedan izuzetan dan. Moram da svarim sve ono što sam čuo…”

“Naravno. Dakle, odluka je samo na tebi - kojim putem ćeš se otisnuti. Naša misija je ovim okončana. Zbogom, cenjeni Abenede!”

70 Kad je Dijana nešto kasnije stupila u radni kutak, zatekla je neobičan prizor.

Njen čuveni suprug sedeo je ukočeno za radnim stolom, zureći u neku tačku iznad ekrana kompjutera, fizički prisutan, a duhom, očito, odsutan i ko zna gde.

Brižna Dijana htede da mu se obrati, da ga dozove iz ko zna kojih sfera, ali odustade - kao da joj neko došapnu da se ne meša, da njen Abenede mora samostalno proći kroz muke koje ga muče. S tim mislima, ona se tiho udalji.

Evo, noć je duboko odmakla, a on je i dalje u svom radnom kutku, ukočen kao kip, sa sleđenim izrazom lica, dok mu kroz glavu, iznova i iznova, struji poruka Drevnih: ,,Od Galaksije!”

tvoje odluke, poštovani Abenede, možda zavisi sudbina

71

GABRIJEL BARIŠIĆ POBOLJŠAVAČ SLUČAJNOSTI Tko sam ja? Ja sam vremenski krvosljednik ili, pristojnije rečeno, bar nas tako zovu, vremenokročitelj. Mogu to izvoditi i sam, ali najbolji sam kada radim za nekoga. Što moćnijeg, tim bolje. Ali nije li mi dio posla njuškati po crnim dijelovima bazara? Kupovati zabranjeno na anoniman način? Zavaravam se, ja najbolje znam da nema anonimnosti. Možda već sada gledam seksualna zastranjenja vašeg pradjeda kada je imao sedamnaest. Što radim s tolikom moći? Mogu izazivati i okončavati velike sukobe, da, ali to nije ono što me zanima. Ja sam poboljšavač slučajnosti i iz toga crpim katarze, makar izazvale svjetski rat! Zanima vas kako to izgleda? Evo kako je sve počelo.

Revolver, 9 mm. Upravo sam ubio nekoga. „No big deal“, rekao bi Jim Morrison. Stvari su se jednostavno potrefile. Sama činjenica da sam ga nabavio vodila je očekivanom svršetku. Otkud meni uopće pištolj? Zašto bi to bilo problem? Svašta čuješ na ulici, onda ti mračni tip izvadi kofer raznih pljuca i... prekrasan, laki, kromirani rev. Izuzetan osjećaj u ruci. Više nisam bespomoćan!

Većina ljudi više nema odgovor!

Uživao sam ubijajući govnara. Slučajnost nas je dovela na ovo mjesto u šumi. Ja sam bio za gljivama, a on je, valjda, čekao kakvu malu za ševu. Tko bi to znao? Jedva sam se sjetio tih zlih stisnutih očiju ispod riđe kose. Ti bi bio Kum, dečko? Volio bih da sam mogao kušati što si osjetio kada sam potegao gan i uperio ga u tvoje govno u glavi. Život se gasi u tebi. Nažalost, prebrzo. I padaš kao težak snop industrijske konoplje.

72 Zbrisao sam biciklom po makadamu kroz drugo selo. Samo da se dokopam brze ceste i ajd ti bok!

Brijačnica ne radi najmanje pola godine. Piše: “Bolovanje“. Frizerka je, valjda, na porodiljskom. Te noći skinuo sam dio vrata, uvukao se i zatvorio da izgleda nepromijenjeno. Sve uz veliku pomoć noćnih naočala. Ma, mogao sam kupiti bazuku da sam htio!

Stražnja prostorija. Zatvorim vrata i upalim svjetlo. Prastari koferi. Ova je brijačnica prelazila iz generacije u generaciju. Štoperica je uključena. Želio sam završiti ovaj posao prije zore. Da me ne ugleda neka Zorica ili Ranko. Ne znam koliko je osoba već moglo znati istu informaciju: da u brijačnici postoji skrivena karta do blaga! Pisalo je u mojim rezultatima psiho-testa da sam brzoplet. Tako i ovaj put brzo, a nesmotreno nađoh to za što sam vjerovao da je karta blaga.

Blistajući od pokvarenog zadovoljstva, ovlaš spremih kofere na mjesto i kartu u njedra i odmaglih.

Govorio je ono što sam i sam uvidio. Silueta Debelog Šefa mi se obraćala posve otvoreno. „Ali bitno je da znamo da je isto tamo! Sve upućuje na to. Ne bi ti trebalo biti problem ponoviti postupak!“ I učinio sam to, ali nisam mogao vjerovati svojim vlastitim očima: zar je to bila ova sveščica nota?

Da, bila je. Šef se cerio od uha do uha. „E, brate, neš me dvaput!“ grohotom se nasmije.

Pritisne dugme. Ubrzo se pojavi kondicionirani laborant. „Trasirajte put za vremenokročitelja!“ naredi Šef i nagne se naprijed. „ A potom rukopis predajte živom plamenu!“

73 „Što ako se usudim upitati o kakvom se dokumentu radi?“ drznuh se. „Budući da ćeš ti poći na taj put kako bi iščupao korijen, bilo bi bešćutno od mene da ti ne kažem o čemu se radi. Naime, riječ je o Bachovom ultimativnom i konačnom, sedmom Brandenburškom koncertu. Onom koji mijenja ljude i narode kada ga slušaju. I, odat ću ti još jednu tajnu, ti si bio taj koji je već pomogao u njegovu stvaranju!

Upitah se u sebi: “Kako?!“ Ali nešto mi je govorilo da ću ubrzo sve saznati.

Ništa vremenokročitelju ne bi trebalo biti strano. „Sada ćeš se pobrinuti da djelo nestane“, reče.

Gledao sam kroz relativistički periskop i pri tome sam mogao čitati misli demonom.

J.S.Bach klekne došavši u Halle 1719. Pješačio sam silne milje kako bih ga upoznao, a sada samo jedan dan prekasno! Otputovao je kočijom!

Okretao sam makrometarski i mikrometarski vijak ugađajući se na traženu prošlost. „Händel je jedina osoba koju bih želio vidjeti prije nego umrem i jedina osoba koja bih želio biti, da nisam Bach.“ U 1729. Händel je ponovno bio u Halleu. J. S. Bach pošalje sina Wilhelma Friedemanna da ga pozove u Leipzig. „Nisam uspio, oče! Oprostite mi! Händel nije rekao ne može li ili ne želi!

Oprostite mi, Papa!“ Kasnije, isti očni kirurg oslijepio je i J. S. Bacha i Händela. „To ti je kao prikazivanje biblijskih likova u renesansnom ruhu“,rekoh ja. „Ja, Sebastian, dakle čekam Händela ovdje u gradu Osijeku, Kroatien?“ „Svakako“, meni nimalo nije bilo čudno.

74 Ja, kao netko tko je od osuđenika pakla postao uvaženi kolaboracionist, uživao sam u svim pogodnostima. Jasno da je skladatelj bio sumnjičav. Ipak smo njime manipulirali - nimalo benigno. „Zar to ne želiš?“ produžih. „Ah, ma naravno da želim! Ta on je najveći skladatelj našeg vremena!“ „Neki kažu da ste to vi... tako čujem.“ (Kažem si sa višestoljetnim odmakom znajući sada da je pakao reinkarnacija u prošlosti - najbolje to znaše Spinoza i Bruno...) „Ma, ne, nikako, dok ne završim svoje Veliko Djelo! Ali nagomilali su mi se skladateljski problemi u tom Konačnom Brandenburškom koncertu i samo mi Händel može savjetovati...“ Za nekoliko dana imali smo i Händela ovdje u Osijeku, 20. stoljeće.

Potrudio sam se da ne izgledaju upadljivo, ali sebi su bili čudni. Obećao sam im da će im oči biti dobro čuvane i nadao sam se da Händel neće upasti u nekakvu napast poput izvođenja dvoboja, a ovo prvo sam im svjesno lagao jer za njih stanica više nije bilo - od ovog trenutka kada su upoznali mene.

Nakon što su se akomodirali, počeli su stvarati: zajedničko djelo Bacha i Händela! A ja sam mu bio kum: “poboljšavač slučajnosti“. Nije ih trebalo poticati, uživali su u tim neprospavanim noćima. Osjećao sam takvu žalost jer se bližio kraj, a kada su objavili da su završili i da su zadovoljni činom, ja ih povedoh kroz šumarak na lijevoj obali Drave. Tamo sam im smjestio u potiljak zrna iz službenog pištolja, kako bi Debeli odmah imao informaciju.

Prije nego što su stvari izmaknule kontroli, da, petljao sam s frizerkom. Pa šišao sam se tamo zadnjih dvadeset godina. Tako reći, pratio sam taj mali život...

75 „Evo ti nešto neprocjenjive vrijednosti“, pružih joj kajdanku. „Ne pitaj i sakrij to!“ „Do-bro!“ odgovori dobroćudno. „Hajde, bar plati da te obrijem“, reče veselo, stavljajući sveščicu u zadnji kutak uma. Pasalo mi je takvo nemarno rješenje.

Jedva me je probudilo zvono i kucanje. Gledao sam svoje ruke kao da ih prvi put vidim. Odoh do nepoznatih mi vrata i otvorih. Žena s novorođenčetom. „Mi smo tvoji“, reče.

Nisam joj mogao objasniti da se ničega ne sjećam. Kada joj rekoh da ne znam napraviti kavu, ona se uistinu zabrinu. „Ali srećom, imamo istog Šefa“, reče ona ugnijezdivši se u fotelju, mašeći se svojeg mobitela. „Ehm“, reče Debeli Šef, „imaš dvojak izbor...“ Ponovno sam se probudio. Ovaj put svega se sjećajući. Zameten sam u vremenu s oduzetim svim moćima. „Zašto?!“ zavapih prema bogu od svog Debelog Šefa. Prostrijeh se zapomažući iz dna duše. I dođe mi glas. „Mi ne želimo da se stvari mijenjaju. Mi ostvarujemo mogućnosti kako bi ih uništili. Ti nisi građen za naše društvo.“ Briznuh u očajnički plač.

Izašao sam iz kuće u jedan starinski svijet. Nisam se usudio nekoga pitati.

Zgrabih novine kod prodavača. „Hej! Kupi ako želiš čitati!“

76 Dovoljno sam bio vidio. Wilhelm Friedemann Bach se ženi, 1751. Pođoh njegovim putevima tražeći iskupljenje. Prvo, novac. Dakle, kako? Možda netko želi moj dobar revolver?

Zatim hitno moram frizeru.

77 ANA STJELJA ULIČNA SVETLA SU SE POTOM UGASILA

Začula se buka. On je na trenutak zastao zaboravljajući kamo se te večeri uputio. Jedino što mu je u tom času privlačilo pažnju bila je buka čiji izvor nije mogao da otkrije. Koračao je jednom sporednom, poluosvetljenom ulicom koja je, s jedne i druge strane, brojala tek nekoliko kuća. Pažljivo je posmatrao oko sebe ne bi li samom sebi uspeo da dokaže da je buka koja mu para uši stvarna i da je on zaista čuje. Potvrde za to nije bilo. Upravo kada mu je ta misao pala na pamet, začuo se tup zvuk koji je govorio da je to što se desilo veoma blizu.

Pogled mu se zaustavio na pravcu odakle mu se činilo da dopire taj zvuk.

Potpuno nesvestan svog izraza lica, ostao je zakopan u mestu.

Nepoznat muškarac ležao je ispred njegovih nogu, ne dajući znake života.

Telo mu se ukočilo od paničnog straha, a pogled se lagano spuštao do nogu, koje su, kao i kod čoveka koji je ležao pred njim, bile lišene i poslednjeg osećaja života. Ulično osvetljenje bilo je slabo za to doba večeri, što mu je otežalo mogućnost da razazna sliku koju je imao pred sobom. Kao blesak munje, nešto mu je prošlo kroz čitavo telo. Ubeđivao je sebe da treba da pomogne ovom čoveku. Sagnuo se do trotoara kako bi mogao bolje da ga vidi. U tom trenutku, na njegovo iznenađenje, ulična svetlost se pojačala i osvetlila lice čoveka koji je ležao pored trotoara. Sada je jasno mogao da mu vidi lice, kao i preciznu konturu njegovog tela. Čovek je ležao na leđima, blago savijen, s rukom ispruženom pored tela. Šaka je bila vidno zgrčena, a među dugim, isprepletanim prstima kao da se nešto krilo. Počinio je pravu ludost. Umesto da pozove pomoć, polako je prišao,

78 zainteresovan za ono što se nalazilo u čovekovoj ruci. Šaka leve ruke bila je čvrsto stegnuta i svaki njegov pokušaj da je otvori i otkrije šta se u njoj nalazi bio je uzaludan. Pri poslednjem pokušaju da mu rastvori prste čovek je počeo da ispušta neke neartikulisane zvuke. Strah koji ga je obuzimao u momentu kada je pronašao telo nepoznatog čoveka nestao je. Glasovi poluživog čoveka počeli su da se obrazuju u reči koje su bile konfuzne i nerazumljive. Trudio se da ih razume, ali nije mogao, jer je čovek uspeo samo da mu uputi molećiv pogled i da poslednjim atomom snage otvori šaku iz koje je ispala jedna bela cedulja. I to je bilo sve. Zašto baš on i zašto baš njemu, bila su samo neka od pitanja koja je sebi postavljao.

Konačno se pribrao, zgrabio tu cedulju i pojurio da potraži pomoć. Ono što je prvo pomislio bilo je da pokuca na vrata najbliže kuće. To je i učinio.

Kada su se vrata otvorila, ugledao je poznato lice. To je bila ona ista gnusna njuška koja ga je mučki ubila pre pola sata i ostavila da čami pokraj trotoara. Ostaće misterija, šta je pisalo na onoj cedulji među njegovim polumrtvim, zgrčenim prstima. Gnusoba od čoveka mu zalupi vrata ispred nosa.

Ulična svetla su se potom ugasila.

79

VITOMIR ĆURČIN DETINJSTVO LJUBIČASTO OBOJENO

S prijateljicom iz osječkih gimnazijskih dana, čiji sam gost tad bila, u živom razgovoru sam razmenjivala sećanja na ta davno prohujala školska vremena. Sedele smo na zadnjem sedištu taksija koji nas je vozio ulicama Osijeka, na kojima sam uočavala značajne promene u odnosu na one šezdesete, gimnazijske godine. Slatko smo se smejale našem sukobu zbog zajedničke simpatije, jednog plavookog Damira, prisećale se školskih vragolija, omiljenih profesora…

Godinama nisam dolazila u Osijek jer me život poneo mnogo dalje, pa sam od prijateljice, puno saznala o sudbinama drugarica i drugova, naših profesora, od kojih mnogi nisu više među živima. Tako je i tog dana, veća grupa nas iz razreda, na Novogradskom groblju položila cveće na grob našeg razrednog starešine. U razgovoru smo se doticale i naših trenutnih sudbina, razmenjivale smo naše zdravstvene biltene, prećutno izbegavajući pominjanje događanja ratnih devedesetih. Nismo ni primetili kad su se kola bešumno zaustavila ispred ulaza u jedan ekskluzivni restoran u etno-stilu, na samoj obali Drave. Jedna grupa slavljenika je već pristigla pa je otpočelo opšte zagledanje i prepoznavanje, uz smeh, grljenje i cmakanje. Dok sam s iznenađenjem i radošću razmenjivala reči sa svakim od njih, pogled mi je s terase restorana pao na reku Dravu i prelepo šetalište uz samu obalu. Prisećajući se svojih školskih dana i romantičnih šetnji uz reku, poželela sam da krenem stopama svoje mladosti.

Moja prijateljica se nije odvajala od zagrljaja sa svojom drugaricom iz klupe

80 koja je pristigla čak iz Engleske, a i ostali nisu bili zainteresovani da mi se pridruže.

Polako sam krenula obalom udišući opojni miris majskog predvečerja.

Sunce je već zamicalo iza ogromnih krošnji vrba uz reku, bacajući na nju mnogobrojne, titrajuće iskre. Kada sam već prilično odmakla, ugledala sam na travnatoj površini uz samu reku neku sagnutu fuguru kako nešto pažljivo prebira po travi. Kada sam bolje zagledala, primetila sam krupne, ogrubele šake čoveka čije je lice bilo zaklonjeno velikim šeširom. Tim svojim šakama kidao je nežne stabljike retkih majskih ljubičica i pažljivo ih, s nekim strahopoštovanjem, smeštao u džepić svog džempera. “Štrikov”, pomislila sam uzbuđeno u sebi.

Tako smo u Boboti zvali ručno pleteni džemper od grube vune, kakav je majka vešto plela mom ocu obično noću, posle svih radova u polju i oko kuće.

Vraćajući se iz polja, otac je u džepiću takvog štrikova donosio meni cveće, uglavnom ljubičice. To je bila najdragocenija uspomena iz mog detinjstva, koja me nikad nije napuštala. Sad sam osećala kako me te slike detinjstva pritiskaju snažno, do bola i da ne mogu da im se oduprem!

Prilično zbunjena, opčinjeno sam posmatrala pogurenu priliku čoveka. U neverici sam se polako udaljavala, okrećući se neprestano, u nadi da ću mu videti lice. Čovek je iznenada ustao i pogled usmerio prema reci. Prateći njegov pogled, nisam primetila na reci bilo šta. Odjednom, niotkuda, ugledala sam na mirnoj površini reke u daljini čamac, koji mu se polako približavao. Bešumno, mistično kretanje čamca bez ikakvog pogona odnekud je pratila tiha muzika. Ostala sam zatečena predivnim zvucima koji su pratili klizanje čamca po mirnoj površini reke. Nisam mogla da ocenim odakle ti prekrasni tonovi dolaze. Da li iz samog čamca, možda s druge obale ili iz krošnji obližnjih drveća uz reku? Namah mi se učinilo da opojni zvuci predivne Ofenbahove “Barkalore” dolaze iz susednog

81 restorana s terasom koju je natkrivila ogromna lipa. U čamcu je bila starija žena zagrnuta velikim crnim šalom. Primetila sam oko nje nestrpljivo i živahno komešanje nekih crno belih stvorenja.

Kada je čamac konačno pristao, videla sam da u njemu nema orkestra s violončelima koji bi izvodio tu divnu muziku. Iz čamca je, kao iz neke Nojeve barke, najpre iskočilo crno, kudravo jagnje. Za njim su, poput kokica iz vrele šerpe, iskakali kao sneg beli jarići. Na travnatoj obali su započeli svoju veselu igru, neprestano skačući i udarajući jedno drugo. Trčeći unaokolo, prelazili su i na reku i lako skakutali po njoj, kao po zaleđenoj površini vode. Razdragano su se motali oko nogu žene sa crnim šalom, kojoj je onaj čovek pružio kiticu tek uzbranih ljubičica. Ona je pažljivo prihvatila ljubičice i razmenjala s njim nekoliko reči, koliko sam mogla iz daljine da primetim. Potom je žena žurno napustila reku, praćena jarićima koji su skakutali oko nje. Videla sam je kako zamiče između kuća na obali. Jagnje i jarići su se sada u igri okomili na čoveka koji je ponovo nešto prebirao u travi. To je bila prilika da ga guraju, kao i da ga vešto i uporno po nekoliko puta preskaču. Pogureni čovek prilično se namučio pokušavajući da svih pet jarića i jagnje kao nestašnu dečurliju ponovo smesti u čamac. Potom su se svi skupa bešumno otisnuli ka sredini reke. Tihi zvuci “Barkalore”, provlačeći se kroz vrbake Drave, opet su pratili kretanje čamca.

Pratila sam čamac pogledom sve dok nije iznenada potpuno nestao, a muzika utihnula. Nisam mogla da odredim pravac u kojem se čamac odjednom volšebno izgubio – prema suprotnoj obali, prema nebu, ili prema dubinama reke!? Čitav taj prizor netremice sam posmatrala razrogačenih očiju, nesposobna da se pomerim. Slike mog detinjstva, gde s mlađim bratom i sestrom jurim po dvorištu s jagnjetom koje smo hranili na cuclu i s gomilom jarića, munjevito su mi prolazile kroz glavu. Stisnula sam oči, grčevito pokušavajući da doprem što dublje i što dalje u prošlost, do prvih, upečatljivih, slika zapamćenih u glavici

82 krupnookog, kosmatog devojčurka. Odjednom sam videla sebe kako bosonoga trčim po dvorištu i dozivam rodu, u velikoj želji da imam brata i sestru. Roda je imala gnezdo na susednom krovu, pa sam neprestano vikala iz sveg glasa: "Rodo golovrata, donesi mi i sestru i brata!" Roda me je, očigledno, poslušala…

Potom se sve odjednom potpuno zamračilo i videla sam sebe na kućnom pragu, kako razrogačenih očiju gledam neke ljude koji iz kuće i dvorišta odnose vrednije stvari, kola, konja, pa čak i kobilu koja je trebala da se oždrebi. Iste noći drhtala sam u krevetu, probuđena bukom zbog povratka kobile. Nekako je uspela da pobegne svojim otmičarima i nepogrešivo pronašla svoj dom. Otac je kobilu odmah smestio u štalu. Nažalost, isti ljudi ujutru su ponovo došli po nju, pa sam je plačući ispratila. Naročito kad sam čula da je vode na klanje…

Kad sam konačno otvorila oči, ugledala sam na travnjaku uz reku, gde su se doskora igrali jarići i jagnje, prelepu kobilu i jedno veselo ždrebe koje trčkara oko nje! Krzno im se presijavalo pod zracima zamirućeg sunca. Pasli su zelenu travu na mestu gde je onaj čovek brao mirisne ljubičice. Preplavilo me je neko blaženo osećanje sreće, što je ždrebe živo i zdravo! Njegova tragična sudbina zaokupljala me je godinama, još od onog tragičnog jutra kada sam kao maleni devojčurak uplakana ispratila kobilu s kućnog praga! Nesvesno sam opet zaplakala, ali sada od sreće! Imala sam veliku želju da potrčim i zagrlim to ždrebe, ali sam i dalje stajala kao ukopana…

Najzad sam se nekako pomerila i krenula ka mestu gde se sve to dešavalo, ali tu već nije bilo traga od prizora koji mi se odvijao pred očima! Retki šetači s kojima sam se celo to vreme mimoilazila, delovali su mi potpuno nezainteresovano i odsutno, nesvesni prizora uz reku koji su mene zaokupljali!

Polako sam se, prilično zbunjena, vratila na terasu restorana gde sam ostavila svoje nekadašnje školske drugove. U međuvremenu su pristigli novi, koje sam srdačno pozdravljala. Te mirisne, kasne majske večeri bilo je vrlo živo na terasi

83 pored šetališta uz Dravu. Još pod utiskom prizora koji me je doboko uzdrmao, zavalila sam se u široku, udobnu stolicu između nekad svojih najboljih drugarica i pogledom prelazila preko veselog društva s kojima, eto, proslavljam 50 godina od maturiranja u Osječkoj gimnaziji. S obzirom da smo se dosad vrlo retko sastajali, posebno od vremena ratnih devedesetih, neke sam jedva prepoznala.

Posmatrala sam nekadašnje lepotane u razredu, pa i Damira u kojeg sam bila beznadežno zaljubljena, sada prilično izobličene godinama i viškom kilograma.

Razmišljala sam, kako starost može biti prilično surova. Sa setom sam konstatovala da i naši momci sigurno slično razmišljaju o nama. To me uopšte nije utešilo, čak naprotiv…

Nostalgija, blizina kraja životnog puta, manje poslovnih obaveza, šta li, učinili su da se skupio priličan broj nekadašnjih maturanata. Organizatori sastanka kretali su se od stola do stola, diskretno pokušavajući da nametnu teme vezane za zgode iz gimnazijskih, apolitičnih dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Posebno su uz osmeh evocirali sećanja na neke gimnazijske ljubavi i simpatije… Skretale su takođe pažnju svojoj generaciji iz prve polovine prošloga veka da za trenutak zaborave na svoje zdravstvene probleme i ne zloupotrebljavaju prisustvo priznatih medicinskih stručnjaka među bivšim maturantima!

Bremenite

teme

ratnih

događanja

devedesetih

u

toj

višenacionalnoj sredini pokušavali su da prekinu i nekako preusmere, ali je to posle nekoliko pića bilo uglavnom neizvodljivo!

Maturanti koji su ostvarili uspešne karijere, posebno u Zagrebu ili inostranstvu, nekako su se izdvajali od ostalih po kolima u kojima su došli, elegantnoj garderobi, živom razgovoru koji su vodili. Sedokosoj gospodi su uglavnom dugmad na kaputima vodila neravnoravnu borbu s naraslim stomacima, kao što su i mnogim napirlitanim damama slojevi kreme i utegnute večernje haljine teško skrivali godine…

84 Sve to prisutne goste nije motivisalo da se odreknu slavonske zakuske, gde su kulen, kobasice i urnebes-namaz bili glavni sastojci. Nisu odustajali ni od glavnog jela, nadevenih telećih prsa na slavonski način!

Proslava je otvorena legendarnom pesmom Novih fosila “Za ona dobra stara vremena” (“Kako je dobro vidjeti te opet, staviti ruke na tvoja ramena…”), koju su svi zdušno prihvatili i koja je postala himna večeri.

Dok su ranije u takvim prilikama za prikazivanje slika dece, unuka, kućnih ljubimica, kuća, vikendica i slika s putovanja služili albumi, sada su apsolutni primat preuzeli pametni telefoni. Večernji vetrić s reke, mirisi probrane hrane i zvuci evergreen muzike iz ugla sale, stvarali su opuštenu atmosferu, a prsti vremešnih maturanata gotovo za svakim stolom neumorno su se prevlačili preko ekrana. Slike porodičnih uspomena poturane su susedima za stolom negde diskretno, a negde baš uporno i agresivno! Pomalo nezainteresovana za tuđa porodična dešavanja, skoncentrisala sam se na orkestar koji je upravo svirao staru, poznatu pesmu rođenog Osječanina “Zbog jedne divne crne žene”. Ovi nostalgični zvuci, kao i malopređašnja neobična dešavanja na šetalištu, pomogli su mi da u mislima odlutam do bezbrižnih gimnazijskih dana, pa još i dalje, do odrastanja u Boboti.

Otvarajući kapiju ispred već nestrpljivih konja koji su zadovoljno rzali, krajičkom oka sam zapazila kako iz očevog džepića na štrikovu, džemperu od grube vune, izviruju ljubičice. Željno sam s mlađim bratom i sestrom, blizancima, očekivala roditelje, dok nam se oko nogu motao moj verni pratilac do škole, nestašni Piki i veselo lajao. Kao što je ime jačeg i poslušnijeg konja uvek bilo Putko, tako je i Piki bilo večito pseće ime. I onda kao i sada, kada pas od starosti ugine, sahranjuje se iza slame u prisustvu dece i unuka i tako deca odrastaju u realnom svetu rađanja, života i

85 smrti. Novi pas postaje novi Piki! Sa svega 4 razreda osnovne škole otac nas je genijalno vaspitao! Dobro sam zapamtila i njegov način na koji je rešavao zahteve ukućana, posebno dece, u slučaju kad se u domaćinstvu pojave pare prodajom svinje, krave, letine ili slično. Sve ukućane bi postavio za isti sto i na njega položio primljeni novac. Svi bi izrazili neke svoje potrebe, dok bi otac s položene gomile odvajao novac za ono što je najneophodnije – vraćanje dugova, zanavljanje proizvodnje, popravku mašina i kuće… Gomila bi se drastično smanjivala, a s njom su se topile i želje ukućana. Ali je sve to bilo, ako bi se izrazila aktuelnom terminologijom, potpuno demokratski i transparentno!

Roditelji su puno radili, od ujutro do kasno uveče, ali su i nas decu pažljivo uključivali u posao. Tako smo sticali dragocene radne navike. Nikada se nisu svađali, imali su izgrađen vrlo harmoničan odnos.

Stajala sam tako zadovoljno pored kapije uspravno, kao da se spremam da podnesem raport roditeljima – da su sve naložene radnje izvršene i da je sve pod kontrolom. Poseban izazov je bilo okretanje velikog točka krunjača za kukuruz.

Zbog njegove visine, u gornjoj tački sam se ispomagala hoklicom i nogom.

Dobar deo dana smo, kao deca, proveli jureći se s jarićima i jagnjetom koje sam hranila na cuclu. Jagnje me je i sada nestrpljivo guralo zahtevajući nastavak igre, ne shvatajući ozbiljnost situacije nastale dolaskom umornih roditelja. Srećom sam ipak jariće uspela da smestim u štalicu, neposredno pre nego što su roditelji stigli.

Majka je pažljivo osmotrila dvorište i uverivši se da da je sve u redu, čvrsto me je svojom rukom, ogrubelom od poljskih radova, stisnula za nadlakticu i poljubila u razdeljak. Taj stisak ruke i poljubac ponovio se i mnogo godina kasnije, sredinom devedesetih, kada je majka bila na dijalizi u Somboru i već teško bolesna. Sa teškom mukom uspela je da mi slobodnom rukom mahanjem uputi poslednji pozdrav…

86 S prikrivenim osmehom i uzbuđena, sačekala sam da otac siđe s kola, blago me pomiluje po glavi svojom ogrubelom, seljačkom rukom i pruži mi vezu mirisnih ljubičica. Te ljubičice ostale su mi u sećanju za celi život… Znala sam gde ih otac bere, na jednoj ledini pored puta, na ulasku u mesto. U mislima sam ga videla kako zaustavlja konje, silazi sa kola, pažljivo bere mirisne cvetove za svoju ljubimicu i pobožno ih smešta u džepić svog štrikova, koji je majka nedavno naštrikala.

I mnogo godina kasnije, u vreme mojih osječkih školskih dana, dok sam šetala obalom Drave, nepogrešivo sam pronalazila te ljubičaste strukove i upijala mirise prohujalog detinjstva…

Posle obilne večere i dobrog kutijevskog vina “Chardonney”, atmosfera na terasi restorana je prilično živnula. Prvobitna ukočenost i odmerenost potpuno je nestala. Piće i romantična muzika uz koju smo odrasli, voleli i patili, učinili su da zagrljaji postanu sve prisniji i čvršći, a vicevi sve slobodniji…

Glasan smeh pomešan s raznim ritmovima evergreen muzike, valjao se osvetljenim šetalištem ispred terase i mirnom površinom reke. Kada se na ulazu u restoran bojažljivo pojavila starica nudeći kavaljerima karanfile i ruže, nastala je opša trka prisutne gospode da svojim nekadašnjim drugaricama iz školskih klupa priušte mirisni cvetak. Lice starice je bilo zaklonjeno maramom i mogao se uočiti samo njen uplašen pogled prema šanku i kuhinji. Očigledno nije imala saglasnost osoblja restorana za ovu prodaju. Nešto mi je u njenom pogledu bilo neobično i poznato. Sa sigurnošću sam čak mogla reći da odgovara ženi u čamcu iz mog današnjeg nadrealnog doživljaja na šetalištu pored reke. Na njeno pitanje ruža ili karanfil, ponesena valjda svojim prethodnim razmišljanjem i događajima, samo sam odvratila: ljubičice. Tužno je samo odmahnula glavom, a ja sam se (samo) ugrizla za jezik. Da bih spasla situaciju, brže-bolje sam se

87 odlučila za ružu. Prihvatila sam ružu, razmenjujući sa staricom jedan značajan i samo nama razumljiv pogled. Pogled koji je je govorio više nego hiljadu reči.

Proslava mature se već približavala kraju. Umor je već savladao vremešne maturante. U prisnoj atmosferi obnovljenih sećanja i drugarstva, razmenjivale su se adrese, brojevi telefona, kao i obećanja o novim susretima, u koje je ipak malo ko zaista verovao. Polako je nestajala čarolija nenadnog povratka u već zaboravljene dane bezbrižne mladosti, u vreme prvih ljubavi, velikih želja i nekih sasvim drugih vrednosti. Teško prepoznavanje sebe u tim godinama, pomoglo je da bolje upoznamo sebe u ovoj poodmakloj dobi. Vraćali smo se, lagano i nerado, u kolotečine svojih svakodnevnih života, duboko svesni njihove prolaznosti. Moja prijateljica je već naručila taksi pa smo izašle iz restorana i udisale prijatni majski vazduh posle kratkotrajne kiše. U veselom raspoloženju pozdravljale smo se sa svojim školskim drugaricama i drugovima. Obnavljala su se stara i stvarala nova prijateljstva. Zbog nagomilanih emocija, a i pića, ni suze nisu izostale…

Dok smo čekale dolazak taksija, iz tmine pored ulaza pojavila ona starica sa cvećem. Prišla mi je polako i ništa govoreći iz džepića na svom neuglednom, crnom štrikovu, izvadila ljubičice. Iznenada me je čvrsto uhvatila za nadlakticu i poljubila u razdeljak, što me je potpuno uzdrmalo. Potpuno iznenađena i zbunjena, prihvatila sam cveće i slobodnom rukom pokušala da izvadim novčanik. Snažan i poznat pritisak koščate ruke za nadlakticu odvratio me je od te namere. Starica se potom nenadno povukla u mrak pored ulaznog trema restorana. Potpuno sam zanemela, a želela sam toliko toga da je pitam!

Ponajviše o čoveku koji je brao i dao joj ljubičice i o tom svetu mog detinjstva koji se danas odmotavao preda mnom! Nisam smela ni da provučem ruku kroz kosu, plašeći se da ne odstranim nestvarni osećaj staričinog poljupca u razdeljak! Imala sam želju da potrčim za njom, ali sam stajala kao ukopana, dok

88 me prijateljica nije silom uvukla u automobil. Taksi je krenuo i kroz njegov stražnji prozor upijala sam staricu pogledom. Dok sam se udaljavala, sasvim jasno sam videla kako mi mahanjem ruke upućuje pozdrav.

Srce mi je udaralo kao ludo pa sam panično zamolila taksistu da se vrati. Ali starice nije bilo na mestu odakle je mahala, niti nigde u blizini. Konobari koji su skupljali stolnjake i muzičari što su pakovali instrumente i opremu, zbunjeno su me gledali dok sam tumarala oko restorana. Otišla sam šetalištem sve do reke, nadajući se da ću čuti poznatu muziku. Mislila sam da ću možda ugledati čamac, kojim starica bešumno odlazi nekom svom u tom paralelnom svetu!? Ili ću čak ugledati ono ždrebe kako veselo skakuće po vodi obasjanoj mesečinom, a oko njega razdragani jarići igraju kolo! Ona današnja voda otekla je davno, a sada, na nekoj sasvim drugoj vodi koja mirno teče, nije bilo ničega. Samo blagi odsjaj mesečine na njenoj površini i tihi žamor vetrića u krošnjama vrbe…

Ponadala sam se ipak da ovaj nadrealni dodir sa svetom mog detinjstva nije poslednji…

Sutrašnji dan sam provela u kući svoje prijateljice. U opuštenoj atmosferi, temeljito smo pretresle događanja na proslavi mature. Naravno, pomalo i ogovarale! Razgledale smo slike na svojim mobilnim telefonima, mada nam je najdraža bila zajednička fotografija s potpisima svih maturanata.

Kasno popodne uputila sam se autobusom za obližnju Bobotu, da obiđem brata koji s decom i unucima živi u roditeljskoj kući. Na samom ulazu u selo, na mestu gde se poljski put spaja s glavnim putem, ugledala sam kroz prozor autobusa jedna kola s konjskom zapregom kako stoje pored poljskog puta. Za kajasima nije bilo nikog, jer je kočijaš na jednoj ledini pored puta nešto tražio po travi. Znajući da je moj otac upravo na tom mestu brao za mene ljubičice i

89 predavao ih svom devojčurku po povratku iz polja, viknula sam vozaču autobusa da odmah zaustavi vozilo kako bih izašla.

Izašla sam u toj nedođiji, gde nigde u blizini nije bilo ikakvih objekata.

Dok je autobus u prašini nastavio put Bobote, ja sam se zbunjeno osvrtala oko sebe. Ni konjske zaprege, ni kočijaša nije bilo nigde u blizini. U neverici sam se uputila ka ledini gde je kočijaš nešto prebirao po travi. Kao što sam i verovala, bilo je puno ljubičica na tom mestu. Uočila sam i sveže tragove izgažene trave.

Uz zadovljan smešak, uputila sam se pešice prema selu. Računala sam da će mi prijati ova šetnja do roditeljske kuće udaljene oko dva kilometra. Vreme je bilo lepo, a prtljage nisam imala.

Nestrpljivi bratovljevi unuci su me oduševljeno dočekali još na ulici. Radovali su se poklonima i luckastim igrama, za koje sam uvek imala puno volje i strpljenja.

Bilo je predivno te večeri na dvorišnoj terasi roditeljske kuće. Iskupila se brojna rodbina koju su zanimali moji utisci s proslave 50. - godišnjice mature. Mene su pak interesovale novosti u porodici, kući, u selu. Iako sam tu kuću davno napustila, ostala sam vezana za detinjstvo provedeno u njoj. Sa zadovoljstvom sam uživala u domaćim, slavonskim specijalitetima, čak i više nego u onom etno restoranu pored Drave. Vragolasti unuci neprestano su se menjali u mom krilu, sve dok oni najmlađi nisu i zadremali. Društvo se polako svelo na članove uže porodice. Prijatan razgovor je tekao u tišini vedre, nedeljne majske noći sve dok i mene umor nije savladao…

Negde duboko u noć, probudila me je buka na ulaznoj kapiji. Istrčala sam u noć i ugledala konjsku zapregu na kapiji, veoma nalik onoj koju sam videla iz autobusa prilikom dolaska. U konjima koji su se propinjali i nestrpljivo rzali, prepoznala sam kobilu, koja se kao jača po običaju zvala Putko, a pored i njenog, već stasalog ždrepca. Na mestu kočijaša sam prepoznala svoga oca.

90 Žurno sam, kao nekad, otvorila kapiju i kola su se zaustavila tik do mene. Otac je sišao s kola, blago me pomilovao po glavi svojom ogrubelom rukom i pružio mi iz svog džepića na štrikovu mirisne ljubičice. Potpuno zanemela, samo sam propratila pogledom kola koja su napravila veliki krug po dvorištu i odjurila natrag u tamnu noć.

Zatvorila sam kapiju i polako se kao omađijana vratila u krevet. Ljubičice sam stavila pod jastuk i teškom mukom pokušavala da ponovo zaspim.

Ujutro za doručkom u trpezariji je već bilo živo. Deca su me čekala, priželjkujući nastavak jučerašnjih igara. Pod utiskom događaja od noćas, upitala sam ukućane, kako nisu reagovali na buku naših kola s konjima pred kapijom i u dvorištu! Svi su me gledali začuđeno, samo je brat rekao da kola s konjima odavno nemaju i da nikakvu buku nije čuo! Zbunjeno promucala da je to sigurno bio moj san, što su svi zdušno i uz smešak prihvatili.

Istog trenutka sam otrčala do svoje sobe i odmah podigla jastuk - ljubičice su bile na mestu gde sam ih ostavila! Uz zadovoljni smešak i ne govoreći ništa, vratila sam se u trpezariju i pridružila društvu za stolom.

91 MIRO MATIJAŠ D. DIMENZIJA

Svako jutro sam išao isključiti struju da mi ne dođu kontrolori. Naime, nisam platio račune struje pa su me isključili. Preko noći sam uključivao da djeca imaju struju, a ujutro isključivao da me kontrola ne uhvati. Neki susjedi su vidjeli da prčkam, ali su šutjeli.

Jednog dana sam napokon platio, jer tog mjeseca na plaći nije bilo ovrha od strane gradskog čudovišta i monopolista kojeg zovu Holding, valjda da bi izgledao zastrašujuće. Sljedećeg dana, kad sam platio, vratili su se oni ljudi iz Elektre i uvrnuli osigurač koji život znači.

Dan kasnije dođu opet neki ljudi, njih dvojica, i kažu da su došli da mi uključe struju. Bili su nekako drugačiji, ali ipak isti. Boja kose i lica je bila crvenkasta, ali mislim, pa šta. Pitam ih, tko ih je poslao i zašto su došli kad je već jučer sve riješeno. Kaže jedan od njih, onaj deblji i malo buljav: „Što je riješeno?“ Odgovorih da su mi jučer uključili struju jer sam platio cijeli dug. „Tko vas je uključio?“ pita on. „Pa vi, Elektra, što sad opet hoćete?“ Onaj drugi, pak, štrkljavi, kaže da su ih poslali da me uključe jer sam podmirio dug. „Naravno da jesam, ali bili ste jučer.“ Opet će oni uglas: „Što je s Vama, nitko nije bio jučer i otkud Vam sad struja ako ste bili isključeni?“ Rekoh da se nose i da ne mogu više raspravljati, neka idu nekud drugamo i da je to neka zabuna, te da do njih nije došla informacija.

92 „Dečki to se događa zbog loše komunikacije, sve ok, ajde Bog.“ „Gospodine, mi imamo sve napismeno. Pogledajte.“ Mislim si: “Dobro,

pogledat ću te glupe papire pa neka ih voda nosi.“

Daju mi neke crvenkaste listove, kao i oni što su, kad tamo, znak struje... samo naopako i iznos s mnogo brojeva, ali prvo su nule, puno nula, onda neke cifre: 2 5 i 9. Ništa mi nije jasno i tražim ime, pitam ih za ime i znaju li kako se zovem, a oni mi kažu da okrenem papir.

Okrenem papir, a na drugoj strani moje ime napisano naopako, ime je Orim inače Miro i prezime Šajitam, inače Matijaš. „Ljudi“, pitam ih, „gdje Vi radite?“ Onaj bucko mi pokazuje nekim krivim prstom na nešto kao neutron i još neki broj. „A iz koje godine je taj Vaš račun?“ pitam ih pokušavajući ostati smiren.

Opet bucko kaže da je to 102015. te da sam dužan iz 2015. na Zemlji. „Ok, dug je sa Zemlje“, opet ja glumim smirenost, „a odakle ste Vi?“ „Pa mi smo s Neutrona iz porezne za neuspjele reinkarnacije.“ „Odakle?“ „Iz porezne za paralelne dimenzije i dugove.“

93 „Ok, razumio sam, došli ste iz druge dimenzije, čitao sam o tome i imate sreće što niste naletjeli na nekog tko prvi put čuje za tako nešto.“ Ovaj put pogledam ih strogo i ozbiljno te kažem:“ Dragi moji, ja imam struju, odite vi lijepo tamo odakle ste i došli, pa se vidimo, ako se vidimo, kad se ja tamo pojavim, ako već nisam tamo, pa o ovom istom

razgovaramo upravo sada i tamo negdje.“

„Tko je u čiju dimenziju upao? Vi u moju ili ja u vašu - nebitno je, ali najbolje je da se rastanemo.“ Otišao sam u kuću i kad sam nekoliko minuta kasnije izašao, jer mi vrag nije dao mira, sve je bilo isto i nisam ni po čemu moga utvrditi da su ti likovi stvarno bili ovdje i da sam ja s njima razgovarao.

94

VLASTIMIR STANISAVLJEVIĆ ŠARKAMENAC TRANSSIBIRSKA ŽELEZNICA KRUŠEVACVLADIVOSTOK VRAĆA DUŠU

Hani Najduža munja koju sam ikada video upravo je kresnula svoju zaslepljujuću svetlost u nameri da zapali ovaj maleni svet. Njena glava-strela (a veoma je neodređeno šta je kod munje glava, a šta rep, da li ono što silazi na pogođeni objekt ili ono što ostaje na nebu), dakle, to prvo što stiže i nosi razornu energiju istreslo se na telo lokomotive i kao da se rasprštalo po gvozdenoj okruglini u vidu gorućeg paperja, kao kod varenja u mašinskoj ložionici, omogućujući da se, osim nedostižnog neba i podnožne zemlje, i druge dve stvari nađu u dubokom kontrastu: crno telo parne mašine i bljeskovito belo povesmo „paralice“ neba i vaseljene.

Ostavši živi, i poslušni svojim namerama, kao i drugi putnici, produžismo s koferima ka vagonima. Ljuljnu i nagla kiša, gusta i crna, da nas sve - odlazeće putnike pomeša s onima koji su došli tek da nas isprate. Zapravo, nije bilo nas, nego tek ja koji je odlazio. Zvuk, tačnije rikanje groma je zaista kasnilo iza događaja. Dok su mašinovođu i pomoćnika osvešćivali od kontuzovanja, i dok su mogli da ponovo poveruju u sreću, jer im munja nije presekla dan na dva dela: onaj u kojem su bili i u kojem nikada neće - kad osetiše kišu na ogarenom licu, nasmejaše se negde unutar sebe od zadovoljstva i prvo što se upitaše bi to, da li je već vreme za polazak. (Davno je to bilo, kada je Staljin kaznio smrću svoga tasta, ministra železnica, zato što su vozovi u svesabranom izgubljenom

95 vremenu beležili ogromna zakašnjenja, te su otad vozovi išli na vreme, i osećaj odgovornosti do kosti prožimao svakoga uposlenog u šinskom saobraćaju, a posebno one na „Transsibirskoj“.) Železnička stanica „Jekaterinburg“, u duhu istoga „straha od kašnjenja“ nastojala je da se brzo smiri i što pre izvuče iz haosa, kao što je u njega i ušla.

(Ipak je izvlačenje malo duže potrajalo.) Brat - blizanac, malo mlađi od mene, (mada je njegov izlazak na ovaj svet potrajao toliko dugo da se činio večnošću), uneo mi je stvari i smestio u kupe. Kada je izgledalo da je već krajnje vreme da se da znak za polazak, on je izišao. Napuštajući kupe, s vrata mi je doviknuo: „Nemoj da sad tebe nema iz Vladivostoka tako dugo, jer i ja neću uzeti vazduh dok se ne pojaviš. Znaj, ne samo meni, potreban si i „našoj firmi“ u Moskvi.

Rekao mi je to jer smo obojica pamtili, i kleli se u tu često saopštavanu nam priču, da sam se ja zainatio i nisam hteo da pustim prvi plač dok on, „moj mlađi brat“ nije izišao iz majčine utrobe. To nas je i više od blizanačkog sindroma blisko povezalo, da me je od Moskve dovde ispratio zbog toga, a ne samo, kao što je govorio, da je došao da vidi Jekaterinburg. Ja, pak, sa svoje strane, putujem u Vladivostok da tamo otvorim naše predstavništvo za plasman kugličnih ležajeva, do kojega bi kupci iz Istočne Kine i Koreje, pa i Japana, lakše pristizali nego do daleke im Moskve.

Napokon, voz je krenuo. U tom času dogodilo se nešto čudno: jednako koliko je polako kompozicija kretala iz stanja mirovanja, toliko je i glavni sat, nad vratima izlaza na perone polako počinjao da se, svojim kazaljkama, kreće unazad i pokazuje nazadovanje vremena. Na početku to nisam mogao da shvatim, a onda sam znao: ponovo sam se setio priče o rađanju nas dvojice – braće blizanaca, i, možda je sad neko hteo da me oživi u vremenu koje je prošlo.

Ali ko kaže da vreme ne vlada nama kako ono hoće? Kad bi vreme htelo, mogli

96 bismo ostati da živimo večito u samo jednom zaustavljenom trenutku. I baš kad sam to pomislio, htedoh da vidim da li je to onaj minut u koji smo krenuli i da li su kazaljke na toj minutaži, no, gle čuda, one su već bile „otplovile“ jedan sat unazad.

Dok smo zagazili u prostranstvo šumâ koje su se prostirale gotovo do Omska, imao sam utisak da je sat otišao unazad i nekoliko decenija. Skoro do moga detinjstva. Zgrčen na levoj strani kupea i vagona u odnosu na njegovo kretanje (jer hodnik je bio na desnoj strani), još i naslonjen levim obrazom uz plišani i mekani zastor na zadnjoj polovini prozora, gledao sam namerno u pravcu kretanja kompozicije. Mogao sam to da činim nesmetano jer čovek koji je sedeo preko puta mene, i držao oveći skicen-blok na krilu, šarajući nešto po njemu sitnim potezima voštanih olovaka u jarko otvorenim bojama, nije bio ramenom blokirao prednju polovinu plišanog zastora koji je, od nekog manjeg strujanja vazduha, blago vibrirao i ponekad razotkrivao celu prednju polovinu okna...

Napolju ugledah sedmogodišnjeg dečaka, koji je trčao paralelno s našim vozom. Trčao je pokraj nekakve šume četinara, pretežno borovih stabala. Šuma je bila udaljena od šina za nekoliko reduta, što je u stvari širina uzanog pojasa, trake koja obično zatravljena, ili sa niskim rastinjem, a nekada i sa proređenim drvoredom, najpre voćaka, uvek prati kolosek. Šuma je, činilo se to, kao ljudskom rukom oblikovana, imala i svoju prednju stranu, kao fasadu, pročelje, istureno pogledima putnika. I to nije čudilo jer se ponekada te prateće trake, reduti najčešće travnati, ali i peščani, posebno uređuju i održavaju, i ne ostavljaju da se u svojoj samozadatosti divlje i nekontrolisano oblikuju. Samo, taj prostor, ta širina trake bila je znatno veća nego kod vozova u drugim

97 zemljama. Uostalom, u ovoj ruskoj širini sve je u meri ruskih zemalja, i veće: od širine reduta, pa do svega drugoga, kao što je i sam razmak tračnica.

Dečak je trčao u dnu toga prostora-širine, uvek ispred šume. Nije zamicao ni iza najbližeg stabla, kako bismo ga mogli neprestano gledati, dok postiže brzinu našega voza. To me je najviše čudilo. To kako je bez ikakvog zamora i ubrzanog daha stizao da ne zaostane iz pogleda koji je na njega upravljen iz mog kupea.

Imao sam utisak da se međusobno dosežemo tim pogledima i hrabrimo jedan drugoga, on mene da ostanem u veri, a ja njega da izdrži tako bez daha (kao što sam ja kad mi se rađao brat blizanac, onaj ostavljen na stanici u Jekaterinburgu, samo meni je to bio prvi dah - onaj koji dolazi s plačem).

Kad je dečak počeo malo da zaostaje za mojim upravnim pogledom, da sam ja morao sve više glavu da okrećem polulevo kako bih ga pratio, ja sam počeo da mu mašem desnom rukom kao da on to sve vidi, i on bi tada dodao ubrzanje. Ali ja primetih da mi je ruka nekako toliko laka kao da je ostala bez ikakve težine.

Zbunih se. Podigoh i desnu nogu, provere radi, i jednako se tako dogodilo i s njome. Bila je laka kao pero. Tad se oslonih na obe noge i podigoh se u poluuspravljen položaj, da se sused preko puta pitao šta li to radim, a ja sam se razočaravajuće „skljokao“ u sedište, zaključujući da sam potpuno ostao bez težine – lak kao pero, čak i više od toga – nevažan i nebitan, kao ljuštura insekta na trnu, kad iz njega iščile sva bitna tkiva koja su poslužila daljem preobražaju.

Ali dok sam u deliću sekunde prošao kroz polusavijen položaj tela, lako mi je susedov blok došao pod oko i ja munjevito ugledao da je slikana masa na papiru sličila na ono što se moglo ugledati i kroz prozor – šumu jedne tajge. „Jaoj, nisam li i ja ostao samo ljuštura samoga sebe koji se negde preobražava u nešto drugo!“ – sinu mi – „i nije li onaj dečak što još uvek paralelno sa mnom, možda nepostojećim, trči zbog zadržane od voza inercije koja još uvek vlada

98 mojom ljušturom, zapravo, nije li deo mene?“ Zasada je moj integritet donegde ostao neugrožen - i dalje se preslišavam u glavi, kako bih, bar intelektualno, zaključio da sam svakako još uvek celovit, a fizički? – rekoh – digoh se u poluuspravan položaj, videh komšijin crtež i srozah se u sedište, kao necelovit.

Pada mi na pamet i to da sam jednom, još dok sam živeo u kućici čuvara pruge, na prvoj krivini, nešto dalje od železničke stanice u Kruševcu, zamišljao i gajio nadu da ću jednom, i da li ću, trčati jednako brzo kao brzi voz. Eto, možda mi se to sada ostvaruje kao želja. Eno me pred šumom: „pičim“ bez osvrtanja. Dobivši na dar za odličan uspeh i primerno vladanje u prvom osnovne knjigu Čuvar pruge Til, čudio sam se kako je G. Hauptman napisao tako lepu priču, i brzo sam se poistovetio s tim likom-Tilom. Pitao sam se ne sleduje li to ime mom ocu, pre nego meni, ali ja sam ime više voleo. Tek sad, u vozu, znam: taj dečko, on bi trebalo, da sam ja. Možda i jesam, jer taj najviši bor, tako raskošno razgranat na sve strane, kao da je sve prošlo vreme ostavilo taj oblik na njemu, taj bor i taj dečko pod njim, mislim, to sam ja – Til. Znam po tome što sam jednom u detinjstvu tih godina imao muke sa spahijskom decom: pretila su mi jer sam sve radio bolje od njih, naročito sam bolje napasao dva buljuka ovaca koje je i moj deda imao, a oni su govorili da su moje ovce njihovu travu pasle, a livada je bila nepregledna opštinska utrina. Uveravali su me da će me ubiti i duboko zakopati u zemlju, a ja odgovarao da sam seme i ako bi me dublje zakopavala, ja bih utoliko više nicao i izrastao kao bor, da me niko ne bi mogao dohvatiti. Sad sam ja: i taj dečko i taj bor. Evo me, pred mojim očima i mojom ljušturom. A kako je divna ta slika: svi njeni elementi su stvarni, jedino ne znam da li je sve, sve to istina. Cela slika koja se sagledava kroz prozor podseća me na nešto što sam nekada, u detinjstvu, viđao - pa da - sećam se, to su bile slike kroz koje provejavaju predivni crteži koji sliku oplemenjuju. Ne mogu da se setim imena autora - i najednom - kao da je Bog sve namestio; sused-slikar sve vreme, kao i

99 ja, gleda kroz prozor i povlači poteze voštanim olovkama u boji. Nepristojno je da se podižem i gledam šta slika, ali on, začudo, (to je Bog) okreće naslikano i pita: „Kako Vam se sviđa?“ Ja gotovo padam u nesvest jer pred tim raskošnim borom – baš on pred stablom, trči dečak koji sliči na „mene“ (na onog dečaka kojega i ja vidim) što znači da ja gledam realne slike i ne umišljam, ali kako kad voz ima tako nadljudsku brzinu, a osim toga već smo celi dan u njemu? Možda je to moguće samo u ovom vozu Transsibirske?

Ne, ne mogu da „rešim slučaj“, ali zato toga trena, po postavljenom pitanju, ugledam potpis u desnom donjem uglu na papiru iz skicen-bloka A-3, ili A-2 (ne mogu munjevito da odredim, a tumačim i potpis. Piše: Šiškin; ispred krupnijeg prezimena stoje inicijali V. S. Pa da! Sad znam: autor čijih se radova sećam iz detinjstva, možda gimanzijskih dana, je upravo Šiškin, ali bar jedno inicijalno slovo mora biti „I“ jer on se zvao, sad se sećam, Ivan Ivanovič. Ovde je samo: „V.S.“.Nemoguće je da se moj saputnik baš tako preziva i da isto kao Ivan Šiškin i slika te prizore s drvećem iz tajge. Uostalom, to su moji inicijali „V.S.“. Šta je to uopšte ovde, šta se događa? Možda sam ja jedini i prisutan u ovom kupeu, kao što sam, možda, jedini prisutan i u celoj ovoj priči, pa mogu da smišljam kako me je volja. Ne znam. Ali, hvalim crtež sa uverenjem da gledam dečaka u realnosti jer kako bi saputnik-slikar naslikao to što ja vidim u mislima, vraćenim za gotovo celi život unazad uspomoć glavnog staničnog sata koji je najednom tako i krenuo na početku mi putovanja - unazad.

Sve govori u prilog činjenici da satovi idu brže noću, kad čovek spava, nego li danju, kad čovek na njih gleda, tada se čini da stoje. Dva puta smo se penjali na galeriju, gde su umesto kofera bili smešteni uzani ležajevi za naše celodnevno savijane sedeće kosture, pa još i iskošene, upredene zbog upornog gledanja kroz prozor. Ako smo, dakle, dva-tri dana koristili mini-stepenice da se

100 popnemo pod plafon, onda je to znak da je prošlo bar tri-četiri dana i nekoliko vremenskih zona, te da je to dalje moglo da znači da smo sada negde duboko zašli u predele Sibira.

Ta dva penjanja znače da su nam prošla najmanje dva, a možda, i tri dana.

Poslednje stanice kojih se jasno sećam bejahu Krasnojarsk i Irkutsk da bi sve ostale bile kao u snu savladane. A to su morale, posle Irkutska biti Ulan Ude, gde je već mirisalo na Mongoliju, pa potom, nakon 13 kilometara odatle, i odvajanje za centar Ulan Bator, pa Čita, pre odvajanja za transmandžurijsku oblast.

Negde oko Čite opet sam se, potpuno budan, vratio prozoru. Ali pre bacanja pogleda kroza nj, pokušah da trezveno nabrojim koje sam tokove morao da „preforsiram“ jer ovdašnje reke teku uglavnom s juga na sever. Dakako sam, sad u već dalekim stanicama Omsku i Novosibirsku, već imao potvrdu da smo prošli i Ob sa Irtišem jer sam, još svež na početku putovanja, istražujuće pratio geografske okolnosti pomoću karte koju sam odavno spremio u Moskvi za ovaj put. Ali i u gimnaziji sam već znao, kao i iz najmlađih razreda, kad se počinje učenje geografije sveta, dakle, znao i s lakoćom pamtio reke Sovjetskog Saveza i Rusije. Budući da sam to zaista znao, zaključujem sada, budan, da smo morali u toku traljavog, a dugotrajnog sna preći još neke tokove koji su se ređali idući dalje na istok. Bili su to Jenisej, pa Bajkal i reka Angar. (Kad već pominjemo Angar, pitam se da li su Romi, našavši se, u Rusiji, na bifurakciji, raskršću i pre glavnog skretanja nalevo ka Finskoj, dakle, da li je možda neki krak-tok otišao na istok, kad je ta bajkalska reka dobila ime Angar, po tom začetniku romske emigracije iz Indije – Angaru, što na njihovom, sanskrtskom jeziku znači „ugljen“? Ne bi moralo bit netačno, etimologija je čudo. A prozor je, kad sam se

101 najpre dozvao k sebi, pa i „situirao“ na azijskom kontinentu, ponudio sliku koja mi nikako nije izlazila iz glave - DEČAKA KOJI TRČI. Sagledavo sam polupokrivena snegom brdašca s manje drveća i niža svojom visinom, gotovo prizemljena, toliko da su više sličila na mediteransko makije. Očigledno smo savladavali razdaljene tundre. Da li je to konačno moje telo u kupeu koje kroz božanstvene predele prati nezaustaviv trk jednog neuništivog dečaka koji nosi moju dušu, izišlu malo na onu visinu koja joj je oduvek pripadala. Samo je bila bojažljiva, suviše, pa čak i bogobojažljiva, da bi „videla“ takav neki„bogoneugodni“ let, koji je jednom, evo, morao da naiđe, i da me uveri da duši nije teško niujedno vreme potrčati. I kad se ostari. I to, kako se i sanjalo - brže od brzog voza. A možda je to bilo moguće samo kad se trči NA ISTOK - u susret sopstvenog rađanja? Ili barem sunca? Ne znam. Ali jedno svakako dobro znam: to sve što je bilo tu na okupu: i telo-ljuštura i duša u dečku i susedov crtež dečaka u trku, pred Šiškinovom šumom – sve je to bilo moje jastvo, zapravo JA SAM TO U OSNOVI OVOGA DOGAĐAJA...

Ljuštura opet vidi sebe. I kad bi trebalo da se to glasno kaže, bar za sve putnike u kupeu, onda se to prećuti, poput stida, te svi pričaju kao da tog dečaka vide kao neko „treće lice“.

No, crtač okreće stranicu skicenoga bloka... I crta... Ne buljim nepristojno, ali ovlaš, postranice, vidim kako se beličastim olovkama upisuju siluete bregova pokraj kojih naš voz tandrče, evo, već dva dana posle četiri do pet dana tajge.

Znači, kad se pojas tajge malo otanjio, ali računajući od severnoga pola pa prema jugu, i sve češće nazirao pojas sa sve manjim brojem „borealnih“ četinara koji se bejahu proredili, tada su bregovi, s pomešanim i smenjujućim niskim rastinjem i snegom, veoma vladajuće ulazili u naše poglede i ispunjavali celokupnu vidnu sliku prozora. A kad je počeo da provejava sneg i da se (sada)

102 smenjuju blaga vejanja s periodima jakoga sipanja snega uz sivo zamućeno i delimično mračno nebo, tada je sa stranice skicen-bloka nestao svaki živi oblik: i grma i drveta i šume i planinskog venca u daljini, i što je čudno, i samog dečka koga sam očekivao da kradomice ugledam. Ali beličaste voštane boje su se tanjile i „pojedale“, pa tako i nestajale, da bi označile neumerenu snežnu količinu koja se pokraj naših kloparajućih točkova gomilala. (Čudio sam se slikarevoj veštini da mi se učini da je ta količina i na crtežu i u stvarnosti potpuno jednaka, i da se pahulje jednako lažno bele, odnosno, crnpuraste, isto sagledavaju. Jer ponekada se pahuljice koje „gruvaju“ u naše oko zaista crnpurasto sagledavaju, kao da su tamne, a ne bele). Dođe mi da upitam umetnika zar ne vidi dečaka, ali odustah dok sam još mogao da ne ispadnem glup jer bi ga on i nacrtao da ga je video. Svima je poznato pravilo crtanja prirode i pejzaža - da se on nikada ne ostavlja „mrtvim“, tj. samo s „florom“, ako ima nečega i od „faune“.

Nisam smeo da upitam ni druge, nikoga, šta je sa dečakom koga sam još uvek gledao kako bez umora savlađuje prostor. I kad je V. S. Šiškin zatvorio i tu stranicu i okrenuo treću, više nisam imao saveznika u tom što vidim. Niko nije mogao da mi potvrdi ni najmanjim znakom da veruje da ja vidim nešto drugo. A video sam: Dečak nije nestajao iz moga vidokruga. Samo se je, doduše slabije, video. Bilo je to kad smo već bili uveliko zašli u habarovsku oblast i carstvo velikoga Amura koji neprikosnoveno vlada prostranstvima u kojima se sve i svako oseća nedostojnim i slabim da ispuni moć opstanka koji se ovde čini kao da je moć opstanka u celoj vaseljeni, a ne samo na Zemlji.

Negde između donjeg toka Zeje koja se kod Blagovješčenska uliva u Amur i usmerenja železnice prema Habarovsku, dečak je počeo nestajati i iz moga vidokruga. Nije to bio njegov umor u pitanju, ili možda snežne smetnje.

103 Jasno je bilo da se zbog umora u njegovom trčanju, ili vida u mojim očima, slika koja nas objedinjuje svodi na sve manju oštrinu i na sve manje detalja. Osećao sam da ga sve više vidim u mislima nego istinski na rožnjači u mojim očima. Ali konačna jasnoća lika nije bila dovedena u pitanje. Nekada čovek može bolje da vidi u mislima nego na javi. Možda je to baš tada bilo na snazi?

Ali dečak je, pristojno obrastao u ledeno inje, sve više i više, ali postepeno, skretao s pravca kretanja voza. Hvatao je ugao-kosinu koja će ga odvesti daleko u središte Istočnoga Sibira. Radoznalo sam ga i dalje „pratio“ u vidnim poljima moje glave: vidim prozori osvetljenih kupea promiču svojom oprobanom brzinom, a dečak, ukoso u odnosu na njih, hoda kroz sneg i mraz kao da je „snežni dečak“...

Posle, a da ni ne zna koliko dana lutanja, on stiže u jedan zimski dvorac od leda plave boje sa zlatom opervaženim prozorima i vratima, sa osvetljenjem koje je bez prekida dolazilo od mesečine koja beše bela, pa i sama plavičasta, ali koja se nije gasila jer Mesec se ne bejaše pojedao. Na vratima, ponad „arhitrava“ pisalo je „VEČITA KRALJICA ZIME“. Ma koliko je bio pročitao bajki dok nije stigao na štivo poput Čuvara pruge Tila, on nije znao koja je to bila KRALJICA ZIME. Nije čuo da je ijedna od takvih ušla u mit ili legendu, u priču ili religiju. „Mora da je to neka posebna ovdašnja do koje se niko nikada nije probio, i dvorac video, da bi sebi postavio takvo pitanje.“ Kad nekoliko dece, sve jedno drugome do uveta, zapadoše, sve u jednom dahu, svako sa svojim saonicama na uzici, on im se pridruži i s njima uđe u ledeni zamak. Odmerivši ga, posluga nije pravila pitanje oko toga koga su deca sa sankanja dovela da se okrepi, pa da ide, ispraćen od čika-Sergeja koji je o svemu vodio računa, nego su ga deca, tako dragog i prijemčivog, kao da nije

104 stranac već samo dete njihovoga karaktera i mere, odmah odvela majci na upoznavanje.

Kraljica zime koja nikada nije težila da kod dece čak i malo skrene tok vaspitanja na predrasude kao što je strah od nepoznatog, pustila je da se deca zajednički poigraju onim igračkama kojima su raspolagala. Sva deca, pojedinačno, trudila su se da „novajliji“ ponude, baš ona prva, istu zabavu i razonodu. Radilo se ponajviše o mladuncima životinja koje su živele u ovom surovom snežnom prostoru Istočne Rusije i Sibira. Majka Kraljica zime bila je veoma stroga kod vaspitanja svoje dece: mislila je da im do napunjenih šest godina ne sme prići ni sam otac-kralj, kako ne bi vršio vaspitni uticaj na njih, pogotovu muškarčiće, od kojih je hteo da napravi zimske i snežne heroje koji bi ubili medveda golim rukama i na taj način preživeli u surovoj prirodi. Majka je mislila da takav način ophođenja može da upropasti veliki deo bezbrižnog detinjstva i decu je branila i odvajala od očeve muške ljubavi.

Zbog toga su deca bila izložena vaspitanju koje je stizalo od druženja s medvedićima, vučićima, lisičićima i drugim mladuncima. Mislila je majka da će tako svi ostati sposobni za „večitu čestitost jednaku božanstvu“ (njen izraz), kakvu jedan otac može čak i da pokvari. Kraljica ima ime, dečak ili „duša koja trči za nepoznatim“ ga otkriva već prvih dana kraljičinog gostoprimstava, za koje je govorila da je to zapravo gostoprimstvo same dece. A to ime bejaše „Kraljica Anastasija“.

Interesantno je da sused naspram „ljušture“ ni dok nije zaklopio i odložio skicen-blok, nije imao ništa nacrtano osim zime i snega. Ništa od Kraljice Anastasije, dece, životinjica, pa čak ni od ledenoga dvorca. Verovatno je te slike ugledala samo ta prilika skljokana od godina, tj. ja na sedištu s koga se gleda samo napred, u pravcu kretanja voza.

105 A dečak-duša biva primljena u zimske dvore, dakle, ona naseljava i decu i životinje, pomalo živi u svima njima, ali ipak vidi da to nije taj njen svet. Tada kad zaključi, da je i pored velike dobrote koja u zimskom dvorcu vlada, dakle, da je na pogrešnom mestu, ona izlazi na istu-ulaznu kapiju, sa decom koja odlaze na sankanje, ali malo zaostala i izdvojena, i besomučno trči na jugoistok, prema mestu odakle se jutros pojavilo sunce, trči za vozom. I kad se voz sasvim jasno ispravi na smer ka Habarovskom, ona sustiže voz u nekoj trećoj stanici koje su ovde na velikoj prostornoj udaljenosti. Sustiže ga i opet „barabar“, to jest, paralelno i uporedo s njim trči.

Dan je bio veoma vedar, da li od istočnih voda Tihog okeana koji je odbijene sunčeve zrake slao na predeo kojim je voz kloparao, ili se to činilo dečaku i njegovoj duši? Tek, najednom se na ćuviku, s kojega su vetrovi oduvali sneg, pa je delovao da je malo sivo-braonkast, ukazalo i groblje, možda bursko il mandžurijsko. Ali, usred ćuvika, na visu, bila se zabelasala ruska crkvica od bele tajgine borovine, složene od tanjih daščica. Sa krstom na vrhu. Sahranjivali su jednog dečaka koji je umro od prerane upotreba alkohola, pravljenog od kitove jetre. Dok voz jezdi dalje, umorna već od mnogo trčanja kroz život, dečakova duša pokušava da otvori svoje duboke i nesagledive prostore, da se duša umrlog dečaka useli unutra. No i to nije dušu spojilo s nečim, pa ona „leti“ dalje kao misao da sustigne voz koji je odmakao. Umor je učinio svoje: sve više zaostajuća gubi na tren voz koji ne posustaje. Ali kad se malo odmori i predahne, ponovo je brža od železne zmije i sustiže je pred primorskim gradom Vladivostokom. Ali ne mogaše da uđe kroz zatvoren prozor.

U Vladivostoku, tek kad neko odškrinu prozor zbog zagušljivog vazduha, duša uđe u poluotvorena usta umrlog (za koga je kondukter već spremio

106 zapisnik o smrti i čekao vladivostovsku miliciju na stanici da preuzme telo). Ali na zaprepašćenje konduktera i dva svedoka-putnika jakih nerava, pospana ljuštura oživi i čovek hte` da ga saslušaju. Kad reče da je još na stanici u Jekaterinburgu, zbog radosti, ostao bez duše, i da mu je stanični sat pošao unazad i na svakoj sledećoj stanici pokazivao davno prošlo vreme, vrteći kazaljkama unazad, čoveka pogledaše sa sažaljenjem. A kad im objasni da će ostati desetak dana u Vladivostoku da bi uspostavio osnov za otvaranje jednog predstavništva kugličnih ležajeva, te da će potom kupiti kartu do Kruševca u Srbiji via Moskva-Kijev- Čop u Mađarskoj pa do Beograda, oni malo poverljivije pogledaše na njega. Za svaki slučaj, provere radi, upitaše ga koliko je sati. Kad im je odgovorio tačno, pogledavši još i na stanični sat, oni ga ostaviše i iziđoše, jer je zaista bilo toliko sati koliko je i rekao.

Primetivši da je ostao sam u kupeu, ali i u vozu, jer svi već bejahu negde na peronu i u holovima, on se dozva k sebi i progovori u prvom licu, kao da priča tebi, čitaoče, (a i valjda je najzad bio jedinstven i čitav): Maših se za svoj kofer i pritom pod njim nađoh skicen-blok, na čijim je koricama pisalo: „V. S.“, (bez onog „ŠIŠKIN“) morao sam ga otvoriti, tu je bila i treća stranica, s nečim što i meni nije bilo jasno iz bajke o „LEDENOJ KRALJICI“. Naime, bejaše tu urađena jedna skica za korice i naslovnu stranu neke dečje knjige, sa sibirskim motivima i krunom od leda plavičaste boje na prelepoj ženskoj osobi elegantnog i uzvišenog izgleda koja je po svemu sudeći bila vlasnik te krune, kraljica.

Zadovoljan zbog uspešne poslovne misije u Vladivostoku i nekako pun zbog nečega što mi se u ovom putovanju vratilo, a još od Čuvara pruge Tila mislim da je to duša koja me je zaduže ostavljala, pa došla, bio sam tek sad zapravo i zadovoljniji i ispunjeniji jer brat-blizanac mi već na samoj stanici u Jekaterinburgu, gde me je čekao, po onom dogovoru, rekao: „Brate, ona

107 LEDENA KRALJICA je najzad ušla u priču, bolje reći, u bajku, pa se o njoj zna. Izišla je u Moskvi knjiga toga imena „Bajka o LEDENOJ KRALJICI“ i brzo postala bestseler. Dok si putovao, izašla su već dva izdanja i razgrabila se.

Ali, zamisli, izdavač je za korice usvojio tvoje rešenje, iako si bio tek treći nagrađeni na konkursu za likovno rešenje.“ Dopijajući kafu u staničnom kafeu, pitah blizanca-brata koliko je sati. On odbrusito reče: „Zar ne vidiš sa staničnog sata? Tačno je PODNE kad takve cele stvari koje su donekle pocepane i uništene, imaju priliku da započnu ponovo svoj život pošto je to vreme novog početka. Podne može baš na tom mestu da zakrpi ono što je bilo i što će biti.“ Bacih pogled na stanični sat i uverih se, ali odmah pritom pomislih na Kruševac, o kom slike započinju s mojom kućicom čuvara pruge iz detinjstva i u sebi rekoh: „Oprostite seni oca mi čuvara, kome sam obećao umetnički život, evo, stižem što je pre moguće i počinjem iznova! Slikanje je moj život, kakvi kuglični ležajevi, pobogu!? Kakvi bakrači!!!“

108 ANDREA BAUK PORTAL OSTVARENIH SNOVA

Ela je bila najmlađa kći u obitelji. Roditelji su je dobili u kasnim četrdesetima i odmah je postala njihovom miljenicom. Imala je dvije, dvadesetak godina starije, sestre. Ana i Daria bile su po prirodi zavidne i pomalo pakosne. Dobrostojeća obitelj mogla si je priuštiti što god bi poželjela, ali sav novac svijeta nije mogao pomoći Eli. Bilo joj je samo deset godina kad je u prometnoj nesreći izgubila oba roditelja. I ona je bila u automobilu. Liječnici su učinili sve da joj spase nogu, ali nisu uspjeli. Na ostavinskoj raspravi sestre su naslijedile većinu novca i nekretnina te dobile skrb nad maloljetnom Elom, s obzirom na to da nije imala druge rodbine. Otac je Eli ostavio u nasljedstvo obiteljsku vilu, kao i nešto gotovine, koju će moći trošiti tek kad navrši dvadeset godina.

Očev dugogodišnji prijatelj Bruno volio ju je kao vlastito dijete i bio jedini koji ju je podržavao. Kad je navršila petnaest godina, dao joj je očevu kutijicu s porukom: „Na svoj dvadeseti rođendan otključaj kutijicu i slijedi upute. Ključ se nalazi kod Brune. Dobro iskoristi njezin sadržaj.“ Ela je bila nestrpljiva, ali je poštivala očevu želju i kutiju je zakopala u vrtu, kako sestre ne bi oduzele njeno najveće blago.

Ana i Daria su se prema Eli ponašale kao prema sluškinji. Mogle su joj omogućiti protezu, da bi se barem djelomično osjećala poput zdrave osobe i vodila koliko-toliko normalan život, ali su odlučile pustiti je neka se muči sa štakama i u kolicima. Svake godine organizirale su u vili tematski maskirani bal.

Odijevale su najljepše haljine, plesale su i zabavljale uzvanike. Elu bi uvijek dopala maska hromog gusara, poslužitelja svih tih divnih ljudi. Ples, koji je

109 iznad svega obožavala, za nju je ostajao samo nedosanjan san. Osjećala se slomljeno, poniženo i nije nalazila izlaz iz svoje nesretne sudbine. Godine su prolazile, a ona je gubila želju za životom. Odlazila je u školu, vraćala se, izvršavala zadatke koje su joj pakosne sestre zadavale i svake je noći dugo i gorko plakala. Utjehu joj je pružao Bruno. Vjerovala mu je i voljela ga kao oca.

Nestrpljivo je čekala svoj dvadeseti rođendan, kako bi otvorila kutiju i dobila očev posljednji poklon.

Napokon je svanuo taj dan. Ela se probudila prije sestara i otrčala k Bruni po ključ. Sakrila se u vrtu, među visokim bambusima koje je njihao vjetar.

Iskopala je kutiju i stavila ključ u bravicu. Lokot je škljocnuo. Kutija, umotana poput rođendanskog poklona, svezana raskošnom svilenom vrpcom, sadržavala je žarko crvenu masku za oči. Krajičkom oka provjerila je tamu u kući, kako bi bila sigurna da sestre spavaju. Oprezno je razvezala vrpcu i otklonila smotuljak krhkog papira. Grčevito stiščući masku, čitala je: “Portal se otvara 23.08.2025. točno u podne, u Sjevernoj kuli. Mole se uzvanici da budu točni, kako bismo mogli izvršiti prolaz. Na licu morate nositi priloženu masku. Imate pravo samo na jednu želju koja mora biti realna i ostvariva. Željeni sadržaj traje dvanaest sati, nakon čega se kroz Portal vraćate natrag u svoje živote. Iskoristite svoju želju pametno i ne dijelite ovu informaciju ni s kim. Poziv se može prenijeti samo užem članu obitelji, pod uvjetom nemogućnosti osobnog korištenja Portala.“ Nastavila je čitati rečenice koje su bile ispisane na punih sedam stranica, riječi koje su joj pobudile želju za životom. Duboko je udahnula i zatvorila oči.

Zamišljala je kako pleše na toplom pijesku, okružena iskrenim prijateljima i dobrim ljudima. Poželjela je osjetiti svoju nogu i čvrsto stajati na zemlji. Sestrin uzvik ju je otrgnuo iz slatkih maštarija. Hitro je zakopala kutiju duboko u zemlju. Sretna i opijena nadom vratila se svojim svakodnevnim zadacima.

110 Imala je tri mjeseca da razradi svoju želju i formira je u jedan savršen dan.

Osjećala je strah, bila je nestrpljiva. Vrijeme je prolazilo i bližio se dan prolaza.

Rijetko je napuštala kuću bez sestara pa je morala smisliti kako da ode na kulu bez njihovog znanja. Jedina nada joj je bio Bruno. Ispričala mu je cijelu priču iako je u smotuljku pisalo da nitko ne smije znati. Morala je riskirati jer je on bio njezin jedini izlaz iz kuće, njen jedini ključ. Bio joj je zahvalan što mu se obratila za pomoć i rekao da će učiniti sve kako bi je neopaženo izveo.

Nizanjem dana nestrpljenje je raslo. Bruno i Ela više nisu o tome razgovarali. Samo bi se povremeno nervozno pogledali. Dva dana prije prolaza sestre su objavile da moraju na put: „Ela, mi sutra odlazimo. Ali susjedstvom se širi priča o provalniku koji hara i krade. Unajmile smo zaštitarsku službu koja će te čuvati. Brini se o kući.

Neka sve blista kada se vratimo pa ćemo, možda, razmisliti o tvojoj protezi. A i Bruno je tu, tako da nisi sama.“ Ova informacija Eli nije nimalo olakšala plan pa je zapala u stanje očaja.

Gubila je i ono malo nade koja je plamsala zadnjih nekoliko mjeseci. Sestre su izišle iz kuće, sa svim svojim ružičastim koferima, i uputile se prema taksiju.

Ponosno su odmahnule rukama, nataknule tamne naočale na nosine i uputile se prema svom odredištu. Jedna suza je kapnula s Elinog lica dok je kroz prozor gledala njihov savršen život. Okružena krupnim, ćelavim zaštitarima, pokušavala je pronaći način kako da ode iz kuće. Bližilo se jedanaest i nestrpljivost je lebdjela poput asfaltno-sivog oblaka. Nije pronalazila izlaz pa je postajala je sve nervoznija. Odjednom se pojavio Bruno i odveo je u garažu.

Rekao joj je neka se sakrije u prtljažnik njegovog automobila, dok ne prođu pored zaštitara i izvezu se iz dvorišta vile. „Imaš li kutijicu kod sebe?“ upitao ju je. Kimnula je glavom i pružila mu je. „Ništa ne brini, sve ću riješiti, samo izdrži još malo!“

111 „Molim isprave!“ začula je prigušen glas zaštitara pri izlasku iz dvorišta. „Ja, ja sam samo vrtlar, gotov sam s poslom, idem kući. Što se događa?“ odgovorio mu je Bruno treperavim glasom. „Dobro, dobro, `ajde vozite!“ Kapljice znoja slijevale su se Elinim licem dok se grčila u sićušnom bunkeru starog fiata. „Uspjeli smo!“ odahnuo je Bruno i stavio nogu na gas. Čula je kako podne otkucava na gradskom satu i počela je gubiti nadu. Obavio ju je veo nepodnošljive vrućine, onesvijestila se u zagušljivom bunkeru starog fiata.

Probudio ju je miris soli, cvrkut ptica i šum valova. Iz daljine se čula muzika i veseli žamor. Sjedila je na suvozačevom mjestu raskošnog mercedesa.

Pogledala je Brunu i shvatila da je zaleđen u nekom drugom vremenu. „Jadan Bruno“, nametnula joj se misao. „Napokon ima novi auto, a nije pri svijesti da uživa u njemu!“ Spontano se nasmiješila. „Prošao je kroz Portal, ali s obzirom na to da nema prolaznicu, vrijeme ga je sledilo. Ajme, Bruno, ti si u mojem prolazu, nadam se da ćeš biti dobro. Hvala ti, hvala... neizmjerno ti hvala što si se žrtvovao za mene!“ Grlila je njegovo nepomično tijelo u znak zahvale. Kad je, napokon, shvatila da se svijet oko nje znatno promijenio, spustila je pogled.

Prvi put nakon tolikih godina osjetila je svoju nogu. Dirala ju je rukama, micala nožnim prstima i osjećala neopisiv ushit. Otvorila je vrata skupocjenog vozila i stala na obje noge. Još jedan pogled uputila je Bruni, s nadom da će sve biti u redu. Gravitacija ju je čvrsto zalijepila za tlo. Napravila je nekoliko koraka poput tek izlegnutog laneta, nespretno, polako. U daljini je začula dozivanje: „Ela, Ela, dođi, idemo!“ Na nogama je imala nove, prekrasne crvene štikle. Poželjela ih je skinuti kako bi osjetila pijesak pod tabanima. Hodala je vrelom plažom i toplina joj je milovala oba stopala. Približavala se masi osoba

112 koje su sjedile ispod suncobrana na najljepšoj plaži koju je ikada vidjela. Obje noge su je čvrsto držale i ponosno, sinkronizirano koračale.

Približavala se glasovima koji su je dozivali. Bili su to ljudi koje nikada ranije nije vidjela, ali je duboko u sebi znala da ih poznaje. „Ela, pa gdje si ti do sada? Čekamo te cijelo stoljeće, ženo! Jesi li spremna? Hoćemo li popiti još koji koktel prije koncerta?“ pitanja su se redala, šareni kokteli puni leda presijavali su se na toplim zrakama sunca. Pristajala je na sve, ne znajući odredište ni događaj. Po prvi put u životu osjećala se željenom i voljenom, prihvaćenom i ohrabrenom. Nije puno ispitivala tko su ti ljudi, samo im se prepustila, njima - svojim novim prijateljima - i iskustvu koje joj Portal pruža.

Uputila se prema šanku, kako bi naručila piće. Tamo je ugledala jedne tirkizno plave oči. Dvadeset godina njezinog života kao da je nestalo, sva tuga, bol i patnja isprale su se u trenutku. Njegove oči utopile su joj misli, oduzele su joj dah. Prestala je disati. „Diši, Ela, diši!“ ponavljala je dok joj se tijelo oduzimalo i strujalo, stopljeno s vrućim pijeskom. Drhtavim glasom je naručila Cuba Libre, prvo što joj je palo na pamet. U pozadini su se razlijegali zvuci pjesme „It`s My Life“, Gwen Stefany.

On je lagano pjevušio i pušio cigaretu, igrajući se krugovima dima.

Pogledao ju je i zastao. Vrijeme se zaledilo. Prišao joj je i predstavio se: „Zoran, drago mi je. Morao sam ti prići, oprosti što sam tako izravan, ali nikada mi se nije dogodilo ovako nešto.“ Ela je protrnula, noge su joj se tresle, a glas treperio. Potpuno novi osjećaji, nepoznati, protrčali su njezinim nespremnim bićem. Pružila mu je ruku i predstavila se: „Ela… drago mi je. Ja sam iz Portala, toliko da znaš, imam samo dvanaest sati na raspolaganju.“

113 Nasmijao se i rekao: „Moramo iskoristiti tih dvanaest sati najbolje što možemo. Što želiš raditi?“ Ela se nasmijala: „Ples, samo sam htjela plesati, ali izgleda da sam dobila mnogo više.“ Uhvatio ju je za ruku i rekao: „Plesat ćemo, samo... nemoj misliti na sutra, sutra ne postoji.“ Priključio se njezinom društvu. Uputili su se prema klubu na plaži. Čitavo je vrijeme bio pored nje. Ruke su im se spojile, topli trnci vrvjeli su ovim povrijeđenim tijelom. Zaljubila se. Zaljubila se na prvi pogled... u njega, u život, u ljude. Bila je voljena, poštovana i prihvaćena. Povukao ju je na plesni podij.

Vibracije su ujednačeno kolale njihovom znojnom kožom, natopljenom hormonima sreće. Dodirivala je njegovu oštru, crnu kosu kako bi je urezala u svoje sjećanje. Njušila je njegovu kožu kako bi ga pohranila u sebe. Dvadeset godina patnje ispralo se u dubini njegovih očiju. Željela je samo ostati ovdje, zauvijek, s njim, nošena muzikom i opijena ljubavlju. Ambijentalne melodije milovale su njezina osjetila i pokretale njezine noge. Zoranovi dodiri budili su u njoj osjećaje koje nikada nije doživjela. Kretali su se kao jedno tijelo, stopljeni u beskrajnu eksploziju emocija, bez prošlosti, bez budućnosti. Voljela ga je sada i ovdje. Plesala je kao da je s njime proplesala cijeli svoj vijek, kao da je uvijek bio dio nje. On, njezin stup, koji joj je čitavog života nedostajao, njezina noga.

Pogledala je na sat i shvatila da je preostalo još samo petnaest minuta do otvaranja Portala. Izvukla se iz njegova zagrljaja i sa suzama u očima pojurila prema Bruni. Zoran je trčao za njom pokušavajući je zaustaviti, zalediti ovaj trenutak u vremenu. Spotaknula se o kamen i štikla je skliznula s njenog stopala.

Još jednom je osjetila topao pijesak na nepostojećoj nozi.

114 „Ela, čekaj, cipela… čekaj, nemoj ići!“ vikao je Zoran dok ju je pokušavao sustići. Uvidjevši da je ne može zaustaviti, kleknuo je u topli pijesak i spustio glavu. „Naći ću te, Ela, negdje, jednom…“

Jecajući, upalila je automobil kako bi uhvatila vrijeme prolaska, s obzirom na to da je Bruno još uvijek sjedio nepomičan.

Godine su prolazile, a Elina fizička i psihička praznina se svakim udisajem punila nadom, a svakim izdisajem praznila očajem i frustracijom.

Znala je da gotovo ne postoji mogućnost ponovnog susreta, osim ako on ne dobije prolaz i poželi da je nađe. Jedino po čemu bi je mogao prepoznati bila je štikla koja savršeno pristaje uz njezino stopalo, stopalo koje ne postoji. Živjela je poput duha izgubljenog u prošlosti, u sjećanjima na taj jedan dan. Jedan savršeni dan je bio sve što je imala od života, jedna pjesma koja joj je svakodnevno odzvanjala u glavi, jedna noć otplesana sa Zoranom, čitav jedan život uguran u dvanaest sati.

Bližio se 23.08.2045. datum ponovnog otvaranja Portala. Dvadeset godina je živjela samo za taj dan. Sestre su se već odavno preselile, poudale i zasnovale obitelji. Ela je ostala sama u praznoj vili, sa sjećanjima, s izbrušenim osjećajem samoće, s tračkom nade koji ju je održavao na životu. Godinama je tragala za plažom iz Portala, kako bi ga mogla dočekati. Sve su bile slične, ni jedna... ista. Brunu nije vidjela godinama. Odlučila ga je nazvati. „Elice, kako si, prošlo je mnogo vremena… Kako ti mogu pomoći?“ tople riječi su odzvanjale u slušalici. „Bruno…“, u suzama je izgovorila njegovo ime, „23.8. se bliži i ne znam što da radim. Ne mogu pronaći plažu, a Portal se ubrzo otvara. Dvadeset godina čekam

115 na ovaj trenutak, dvadeset godina samoće! Moraš mi pomoći, ne znam kome da se obratim, ti si jedini vidio ulaz u Portal, možeš li mi reći nešto o tome?“ „Dijete, ne očajavaj. Otiđi na plažu pored Sjeverne kule, zatvori oči, vrati se duboko u svoju maštu, plivaj na obroncima jave i sna i more će donijeti sudbinu.“ Uputila se prema toplom pijesku i još jednom joj je poznat miris soli uzburkao maštu. Podne je odzvanjalo na gradskom satu, valovi su se pjenili.

Zatvorila je oči i ušla u toplo, tirkizno more. Prepustila se. Pred njom se stvorio obris poznatog lica i velikih, u pamćenje duboko urezanih, plavih očiju. Izašli su iz mora. Sjeo je pored nje, zagrlio je i stavio crvenu štiklu na njezino stopalo. „Znao sam da je tvoja. Znao sam da ću te naći“, progovorio je tiho i poljubio njezine tople usne. Još jednom su zaplesali na vrućem pijesku i izgubili se u pjenušavim valovima sjećanja. Ostali su samo tragovi trenutka zaleđenog u vremenu.

116

JADRANKA VARGA PUTOVANJE KROZ VRIJEME

Sjela sam za stol i upalila sedam svijeća. Bio je sumrak, tišina, veljača se u maglenim noćima provlačila kroz gole grane drveća, na cesti nikog nije bilo.

Počela sam mirno disati, bezvremenski osjećaj ispunjavao je prostor oko mene i vidjela sam se u svojoj ulici, ispred kuće svog djetinjstva u Trnju, a u daljini tatu kako odlazi na biciklu. Pogledala sam na sat, bilo je 9:30 ujutro, njegovo vrijeme za „špicu”, kako je uvijek govorio - Gradsku kavanu na Trgu Republike.

Prošla sam kroz dvorišna vrata, nisam znala u koju sam se godinu vratila.

Došla sam do kuće i pozvonila. Vrata su se otvorila, pojavila se moja mama i začuđeno me upitala: „Dobar dan, izvolite?“ Shvatila sam da me mama u ovoj pojavnosti ne prepoznaje. Gledala sam njene ispitivačke oči. Pokušavala me nekamo smjestiti. Bilo joj je jasno da sam joj poznata, ali nije mogla proniknuti otkud.

Nasmiješila sam joj se i upitala: „Ne prepoznaješ me?“ Mama je odmahnula glavom, a ja sam dodala: „To sam ja, Jadranka, došla sam iz 2021. godine, putovala sam kroz vrijeme jer sam te još jednom željela vidjeti. Koja je sad godina?“

117 Mama je otvorila usta, prekrila ih rukom, pogled joj je bio pun nevjerice i samo je odgovorila: „1971.“ Upitala sam: „Mogu li ući? Je li moja mlađa verzija u svojoj sobici... spava li ili je u školi?“ Mama je odgovorila: „U školi je, hajde… uđi!“ Ušla sam i otišla ravno u kuhinju, sjela sam na sjedalo ispod prozora i sa smiješkom rekla mami: „Skuhaj mi kavicu s mlijekom u onoj tvojoj šalici s narančastim rubom pa ću ti sve ispričati.“ Mama je stajala i rekla: „Ne mogu vjerovati! Kako znaš za tu šalicu? Slična si mojoj kćerci, vidim te njene oči kod tebe, ali kako je to moguće?“ Odgovorila sam joj: „Skuhaj kavu pa ću ti sve reći.

Mama je skuhala kavu, stavila sve kao što je uvijek jutrom stavljala, a ja sam sjela ispod prozora baš onako kako sam sjedila kad sam išla u školu: podignula sam noge na sjedalo, zauzela indijanski položaj, uzela šalicu i otpila gutljaj kave.

Mama je rekla: „Da, sad vidim da si to ti, ali reci mi: kako je to moguće, što radiš ovdje i zbog čega si tu?“

118 Počela sam govoriti: „Prvo, da ti kažem: ne smijem sresti sebe u mlađim danima. Drugo, željela sam te još jednom vidjeti i zagrliti, ako mi dopustiš. Treće, moguće je, otkrila sam u sebi tajne moći kojima mogu otići u svoju prošlost... samo, ne smijem tu moć zloupotrebljavati, nego to smijem koristiti jedino radi velike čežnje srca. Moja najveća čežnja srca oduvijek je bila da te još jednom zagrlim pa sam, eto … došla sam te zagrliti, mama.

Moje oči su se ispunile suzama, mama je zaplakala, ustala je i raširila ruke govoreći: „Dođi, dijete moje, zagrli svoju mamu!“ Podigla sam se i zagrlila mamu, plaho, a opet, s neopisivim žarom u srcu.

Osjećala sam da mi se tim zagrljajem ispunjava velika praznina, da je to ono što sam, makar samo još jednom, željela doživjeti, osjećala sam da i moja mama isto osjeća.

Odmaknula se i pogledala me: „Mogu ti reći, da si sad sličnija meni, nego tati. Tati si bila sličnija dok si bila mlađa.“ Sa suzama u očima sam joj odgovorila: „Da, slična sam ti. Mogla bih ti ispričati još stotinu stvari o tebi i o sebi... o nama, ali ne smijem. Ne smijem ti reći ništa da ne promijenim tijek zbivanja.

Ali zato te mogu gledati, slušati tvoj glas, mogu te zagrliti. Da mi nisi dozvolila ući, ja bih se, gorko razočarana, vratila u svoje vrijeme. Ti si razumjela da se tu događa nešto izvitopereno i neobično, pa ipak si me s povjerenjem prihvatila.“

Mama je odgovorila:

119 „Da, srce je u meni vikalo da se ne trebam ničega bojati, da je na vratima moje dijete... unatoč drugačijem izgledu.“

Imala sam samo pola sata na raspolaganju, morala sam se vratiti. Nismo puno razgovarale, tek: „Kako si, kako zdravlje...?“ Kad sam ustala krenuti, mama me ponovno zagrlila, čvrsto me stisnula uza se i samo je prošaptala: „Nadam se da si sretna, to je jedino što želim.“ Odmaknula sam se, pogledala sam je suznim očima i odgovorila joj: „Sad sam sretna! Dok si bila uz mene, a ja uz tebe, bila sam ispunjena srećom.

Ovo je sve što mi je trebalo. Sad moram polako krenuti, moram se vratiti.“ Još jednom smo se pogledale, zagrlile, mama me poljubila u obraze, ja sam joj uzvratila i izašla na dvorište. Okrenula sam se i mahnula joj, mama je odmahnula, a ja sam otišla na mjesto na kojem sam stupila u 1971. godinu, kako bih se sigurno vratila u svoje vrijeme.

Put u 2021. Trajao je isto onoliko koliko i put u 1971. godinu. Sjedila sam za stolom u svojoj sobi, svijeće su gorjele, bio je sumrak, tišina… veljača se u maglenim noćima provlačila kroz gole grane drveća, na cesti nikoga, samo je bilo pola sata kasnije.

Dok sam ležala u krevetu i razmišljala o svemu što mi se dogodilo, sjetila sam se kako je moja mama uvijek bila nekako tajanstvena, distancirana, uvijek pomalo nedorečena. Je li ovaj događaj utjecao na nju da bude takva ili je takva bila

120 oduvijek, nisam mogla procijeniti. Znala sam samo da nas je taj put kroz vrijeme obje zauvijek promijenio.

Zaspala sam mirno, tiho sam disala i san se nije javio. Je li sve bio san ili će san postati nešto drugo, to ne znam.

Ali zasigurno znam da je moje srce ispunjeno, da u njemu više nema bolne praznine i da sam dobila ono što sam žarko željela - susret i zagrljaj s mamom.

121

MIHOVILA WALNER ŽUTA RUŽA

U malo istarsko mjesto Kringa stigla sam u rano prijepodne s namjerom da se daleko od grada odmorim u tišini luksuznog seoskog imanja. Čekajući ručak, ispružila sam se u udobnoj ležaljci pokraj bazena. Voda je bila bistra i plava, zbor cvrčaka diskretno je pjevao, a mirisno stablo lipe pružalo mi je spasonosan hlad. Ljubazni mi je domaćin dao knjižicu o lokalnom vampiru Juri Grandu koji je u legendu ušao kao prvi zabilježeni europski vampir, a o kojemu do tada nisam ništa čula..

Ne vjerujem ni u kakve nadnaravne sile, tako ni u vampire, pa sam knjižicu nezainteresirano listala. Ne znam kako sam usnula. Vjerojatno su umor i sunce učinili svoje. Nalazila sam se na istom mjestu, samo se boja neba naglo promijenila i ja sam znala da me je kotač vremena otpuhnuo šestotinjak godina unatrag.

Preda mnom je stajao čovjek koji me pozorno promatrao. Bio je neobično odjeven, pogotovo za ovo ljetno doba. Odijelo od crnog samta dobro mu je pristajalo. Bijeli, čipkasti ovratnik je ogromnim crvenim rubinom zatvarao vrat.

Uzano lice blijede puti, tanke, beskrvne usne i crne grozničave oči odavale su nekoga tko pati od anemije. Ljubazno sam ga pozdravila iako mi ovaj susret nije bio drag. Željela sam da se odnekud pojavi domaćin, ali sam znala da domaćina u ovom vremenu nema. Nema ga još ni u zapisu budućeg vremena. Zapela sam u ovom djeliću davne povijesti sa, sada mi je bilo jasno, lokalnim, strašnim, nemilosrdnim Jurom Grandom.

122 „Znam da ste me prepoznali. No ne morate se bojati. Neću vam nauditi.“ Budući da sam šutjela, nastavio je: „Znam da ste o meni pročitali svakakve strahote, ali ne vjerujte svemu što su napisali. Pisali su s namjerom da me ocrne, da opravdaju vlastite zločine. Istina je posve drugačija.“ Proklinjući jezik koji mi često juri ispred razuma, odgovorila sam: „Slika koja je o vama stvorena je odvratna. Nema u njoj ničega ljudskog.

Naježila sam se kad sam pročitala priču o vama. Pa i vaša supruga vas je okrivila za mnoge užasne stvari.“ Svijest da se nalazim u snu dala mi je hrabrosti da mu saspem u lice sve što što sam o njemu u ovo kratko vrijeme doznala. Tužno se nasmiješio i nastavio: “Kada vlast želi, ona lako od normalnog čovjeka napravi vampira.“ „Hoćete reći da su vas nevinog optužili i napravili rugobu od vas?“ „Da, upravo to želim reći. Obrazovana ste žena i čuli ste za pravo prve bračne noći koje je hrvatska vlastela obilato koristila. Tako su na moju Ivanku bacili oko pavlini iz obližnje crkve. Nisam to mogao dozvoliti pa sam se pobunio. Zato su me ubili, izmislili strašne priče o meni, a nažalost, moja nezaštićena Ivana morala je sve to potvrđivati. Na kraju su me mrtvog proboli glogovim kolcem i odrubili mi glavu… Još osjećam bol u vratu“, sumorno se nasmiješio pomičući vrat lijevo – desno. „Tko zna što je istina“, pomislila sam, a on je nastavio, otkidajući s grma žutu ružu: „Moja je supruga voljela ove ruže koje zajedno s nama kruže vremenom i čekaju istinu. Možda je vi zapišete.“

123 Pružio mi je ružu i ja sam je prihvatila. Nisam mogla proniknuti u njegove oči.

Ne znam je li u njima sjala tuga ili lukavstvo.

Istog sam se trenutka probudila. Čudnog čovjeka nije bilo. „San. Sve je bio san“, govorila sam sebi. Onda mi je pogled pao na otrgnutu žutu ružu koja je ležala ispred mojih stopala.

124 DRAGAN MITIĆ SUSRET JEDNOG JUTRA

Ne, nije mogla sakriti svoj plač. Gotovo neprirodno, trčala je presavijena i stalno gledala u pločnik delimično očišćen od snega. Samo da ne bi posrnula jer bi tada sigurno pokazala svoje lice i svi bi odmah vidjeli. Da, da stalno plače, da suze nekontrolirano dolaze i odlaze. Odakle? Nije joj bilo jasno, jer je posljednju čašu popila sinoć. Posljednja čaša. Da, i ona je tako mislila, ali na kraju ju je bolna mučnina, negdje pod prsima ili tko zna gdje u utrobi, prisilila da sve to povrati.

Mislim da je boja povraćanja, neopisivo čudan smrad, pa čak i neko nestvarno živo pjenjenje, dovoljno slikovito govorilo o količini i raznolikosti svih vrsta otrova koji su se tu miješali. Trebalo je biti dovoljno, ali nije. Zato sada mora što prije stići do te obale, te rijeke. Oh, samo da nije smrznuta ... U glavi više nije bilo mjesta za bilo koju drugu misao. Čim je napustila svoju ulicu, vidjela je obrise mosta ... Da, to joj je sada jedina meta. A tamo, na toj cesti, za koju ne bismo mogli reći da je uska, tako se iznenada i tako blizu, postavio on, tik do nje.Zapravo, nije se postavio, već joj se namjerno približio i udario je ramenom. Pogodio, pa ni to nije baš dobar izraz, ali nekako je zakačio, lagano odgurnuo. Nije se mogla ljutiti, jer je bilo prilično nježno. Kaput mu je bio izrađen od vrlo finog i nevjerojatno mekog materijala, a vjerojatno da mu je i rame bilo neobično mekano jer je ništa nije boljelo.

Pričekaj malo! Je li joj čak bilo ugodno? Možda jedina lijepa stvar u posljednje vrijeme?

Ne, ne, bila je bijesna, prilično bijesna, jer joj je zbog tog "udarca" pala kapa i zbog toga se morala sagnuti. Spretno je sakrila suze, ali nije bila sigurna je li

125 primijetio da ispod bunde ima samo spavaćicu. Hej, i to ljetnu! Istina, oprana je sto puta, ali vrlo mekana, pomalo istrošena i na mjestima gotovo prozirna, ali njena najdraža. Ne, nikad ne bi krenula na tako važan put bez nje. Morala je biti tamo, barem je imala nešto što je bilo stvarno, jedino toliko njezino, tik do nje.

Iako ne bi podigla glavu ni za stotinu dukata, da ga, primjerice, pogleda u oči, bila je sigurna da joj se on smijao tijekom tog "sudara"! Kakav je to čovjek, da se tek tako stavi na nečiji put, udari ga na neki način i gotovo ga sruši, a onda mu se čak i smije. Drski, drski! Kakav model!

Kako mu je uopće uspjelo brže od nje podići kapu, jednim pokretom otresti sav snijeg s nje, iako ju je samo lagano udario u bok i gracioznim pokretom smjestio tamo gdje je bila i baš kako je trebalo, zakrivljenu baš na tu stranu i samo onoliko koliko točno ona sama to najradije postavi. Samo ona to obično uspije tek nakon pet ili šest popravaka i pred velikim zrcalom uz nekoliko oštrih komentara. A on, odjednom i baš tako kako joj mora stajati i to s leđa! Zašto moje ruke nisu odmah reagirale, kako bi trebale? Zašto se nisam odmah okrenula i ošamarila ga? Zaslužio je.

Ali nisam mogla. Koja me sila zaustavila? Što je to bilo? Neka snaga jača od udarca moje ruke, neki osmijeh jači od moje ljutnje? Ali što ga uopće zanima, zašto sam ljuta, zašto plačem? Pa neka mi se suze i lice smrznu, neka se sva smrznem, to je moja stvar! Sasvim je normalno da je zbog svega toga bila bijesna, da je to jasno pokazala, da je srdito povukla krajeve bunde, odlučno sakrila spavaćicu ispod sebe i naglo okrenula nos na drugu stranu i tako definitivno odbila svaku daljnju komunikaciju.

126 On, potpuni stranac, usred jutra i ne to tamo nekog jutra, već najvažnijeg jutra, možda i zadnjeg, smeta joj, uznemirava je, a to je njezina stvar, njezina odluka i nitko je ne može spriječiti u tome.

I pojurila je prema mostu, neprestano si govoreći u bradu; i znam, znam jako dobro da sam jučer bila užasno nervozna i da sam rekla gluposti: ne zovi me više ... nikad. Ali mogao je i sam znati da nisam tako mislila. I možda je zaista imao dulji sastanak, ima ozbiljan posao, ali već sam stotinu puta to uradila, a ovaj put je ljutito rekao, neka napokon bude po mome. Znači da stvarno nikad više ...

A i taj bi most mogao biti malo bliži ... Da se samo rijeka nije zaledila ... sasvim.

Takvi su ... i onaj koji me udario po ramenu. Pa gdje živim, što ja to sanjam, takvi su oni ... svi? Čudno je samo da mi je nježno stavio kapu na glavu i da me ona tako neobično lijepo grije. Da ju je tako nježno položio rukama ... ne nije me ni dotaknuo ... A odakle mi to sada, ta najčudnija moguća želja: da se sve ovo dogodi samo još jednom ... doživjeti još jednom, to i ništa više? Oh, budalo ... dobro da sam već ovdje ... napokon na mostu i preko rijeke ... preko vode!

Samo kako da je tako mirna, bez i najmanjeg vala ... nikad nije bila ...?

U odrazu njezine siluete, koja se nerealno suprotstavljala zakonima dotad poznate fizike, više od polovice nagnute nad most, u staklastoj mirnoj površini vode se vidjela njezina nebrižno raskopčana bunda i lagana ljetna spavaćica i raspuštena crna kosa i nježno bijela svjetla aureola iznad glave. A kapa?

127 Od kape nema ni traga ni glasa. Brže nego ikad u životu, naglo se okrenula i potrčala natrag, prema svojoj ulici, odbacujući posljednje ostatke onog crnog plana, sada lijevo sada desno u svim uskim, sporednim ulicama koje je putem sustizala... Brzo i još brže prema njenoj ulici, prema mjestu sastanka tog jutra ... s njim ... Neki ih vjerojatno sretnu i više puta.

128

ALEKSA JADŽIĆ STRAŽAR U GORI

Stazama je odavno zagospodario sneg. Ponegde viri po koji zeleni busen trave koji se suprotstavio pognuti glavu pod teretom paperjaste kape. Igrajući se, udaljio sam se od roditelja. Zbog uzbuđenja nisam osećao hladnoću, samo radost. Lagani povetarac njihao je škripeće grane na kojima su bile ispletene ledene čipke… Pogledao sam iza sebe roditelje koji su sada izgledali poput pahulja. Od ove beline odudarala je samo obližnja mirna rečica koja je vijugala kroz lug. Tanani led se uhvatio o njene obale zamrznuvši pogled, usporivši vreme…

Tada sam ga prvi put video. Kao mesečina beo, planinski vuk. Svojim kestenjastim očima zurio je u mene. Dostojanstveno, i pitomo. Stajali smo na razdaljini tri do četiri metra. Posmatrali smo se… Laganim korakom, ne opazivši htonskog domaćina zlatarskih šuma, roditelji su se došetali do mene, skrenuvši mi pažnju na tren. Kralja šume više nije bilo… Samo sećanje osta’…

“Nikako nemoj da prelazite preko nji’!”, upozoravao je Rajko. “Naročito noću, ako zatekneš golišave lepotice u igri. Ni po koju cenu se ne hvataj u kolo jer nećeš više moći da iziđeš!” slušao je odsutno Ivan, uronjen u svoje misli o jučerašnjem događaju, dok je Rajko držao slovo o takozvanom vilojkolu od koga su prisutni zazirali. “Meni Jordan velio jedared da su ta vilinska gumna neki prolaz između drugog carstva i našeg sveta”, tvrdio je Milun kome su, ne sačekavši ni tren, već dobacivali da to nije tačno jer su te mistične obode formirale zvezde padalice. Drugi su vikali da su to napravili udari groma, a treći, pak, da su veštice. Proleti Ivanu fragment sećanja da je na studijama učio o ovom pojmu koji je ušao u važan istorijski dokument za vreme Berlinskog kongresa 1878. godine. U jednom segmentu se pominje precizno razgraničenje između država Srbije i Bugarske, i piše da međa na jednom mestu prolazi kroz Vilojkolo.

Iz dubine svog uma Ivana prenu hroptanje, nekoliko koraka pozadi. “Ko me natera… Bogu iza nogu… po vrletima i kršu… Umesto u Egipat da odem, da vidim sveta, ja slušam budalu…”, gunđao je Uroš boreći se za vazduh, dogegavši se uzbrdo nekako do Ivana. Još je ljutito trljao snene oči, umoran od

129 jučerašnjeg putešestvija do sela Kućani na koji ga je Ivan “primorao”. Konačno, zevnuvši, Uroš uvidi krugove u polju. Unutar prstena, u čijem centru stoji usamljeno drvo šljive, trava je veoma bujna, uočljivo drugačije boje u poređenju s travom izvan kruga koja deluje mrtvo i povijeno. Oklembesivši lice, Uroš zbunjeno upita prisutne o savršeno iscrtanom kolu na proplanku. “To ti je zla kob”, strašio je Rajko. “Nesretnik koji bolje nagazi u vilinsko kolo može izgubiti oči, ili obe ruke, ili sam život. Nekad vile obično hodaju same, ali kad plešu – u kolu ih je deset. Evo, vidite, za njima ostaju tragovi od kopita”, pokazivao je otiske volova od jučerašnje vuče brezinog debla preko utrine, “A onoga ko ih vidi dok plešu, mogu pretvoriti u drvo, stenu ili ga odvesti u šumu…”, ubeđivao je Rajko. Provuče se bazd jeze kroz gomilu ljudi. Ne poverovavši ni u jednu reč, Uroš je nezainteresovano gledao u nepriznatog eruditu, te se stropošta na zemlju ujedno iz ranca vadeći flašicu s vodom da se osveži od blizine avgustovskog sunca koje na ovom šumovitom zlatarskom visu za čas i leti zamakne za brdo.

Počevši da se dosađuje, Ivan se zagledao u bele kapice ogromnih vrganja na rubu kruga koje su ličile na oblutke, a koje su meštanima poslužile kao dokaz postojanja vila. Nije želeo da se raspravlja s ostalima objašnjavajući da ova neobična pojava zapravo predstavlja prstenasto raspoređena plodna tela gljiva koje se formiraju na periferiji radijalno raširene podzemne micelije, najčešće na pašnjacima. Vremenom, kako hife rastu, krugovi se šire. Mada jeste čudno da se ovolika micelija pojavila naprasno. Da je niko do sada nije primetio…

Najednom, Ivan se osvrnu. Nije bilo nikoga, sem prisutnih. Osećao je nemir. Opet to… Neko ih je posmatrao iz šume i s okolnog stenja, ne pokazujući se. Krije se među drvećem… To je osetio i juče kad su se vraćali od rođaka iz Kućana. Pratilo je ih sve vreme dok su Uroš i Ivan stopu po stopu savlađivali taj put po svemu neprijateljski prema kretanju i ljudskim nogama. Nije ni to bio prvi put. Godinama već Ivan je osećao s vremena na vreme nečije skriveno prisustvo. Ta celoživotna Ivanova fantomska potraga bila je nalik fiktivnoj detekciji, poput izvesnog ličnog procesa kojim se dovijao kako bi dospeo do fantoma koji ga je, nadao se u najboljem slučaju, proganjao nehotice. Nikad nije uspeo da ga vidi, često nije imao svest o tom fantomu, ali je znao da je tu. Tu negde...

“Je li, a što si ti noćas ustao onako?”, ispuštajući zvuk užitka zbog pitke vode, kaza Uroš. Isprva se Ivan namršti na postavljeno pitanje: “Kako sam ustao?” Uroš se podigne na noge: “Pa, ustao si. Sedeo si u krevetu noćas, i gledao.” Odmeravao je Ivan istinitost izrečenog. “Ja te pitam, ‘šta je bilo?’, a ti

130 ništa. Ponovim, ti ne odgovaraš. I ja ti, brate, priđem, prodrmam te… i provalim da spavaš. Otvorenih očiju, u sedećem položaju.” Ivan je još nekoliko trenutaka promatrao Uroša kome se ozbiljni izraz pretvori u šeretski osmeh. “Ozbiljan sam.”, reče Uroš trudeći se da deluje tako. Ivan iz topa odreaguje: “Ma daj, bre…”, i krenu za ostalima koji su već otišli svako svojim poslom. Uroš krenu za Ivanom: “Najozbiljnije!”, uveravao ga je dok je Ivan hvatao korak prema Srećkovoj kući u kojoj su odseli. “Boloviću, batali me gluposti… Moram da smislim gde ćemo dalje. I da se vraćamo polako za Beograd”, govorio je Ivan kome je nešto iznutra govorilo da se Uroš ne bi ovako zafrkavao, iako je šaljivdžija. Ali, nikada se ranije to nije dešavalo…

Ova dvojica dvadesettrogodišnjaka zađoše oko jednog brega te im se vrlo brzo ukaza hrastova šindra, koju je s nebesima povezivao stub dima, nad kućom starom već dvesta godina u kojoj je obitavao Ivanov deda-stric Srećko, jedan od malobrojnih stanovnika sela Trudovo smeštenog na padinama Zlatara. Pre nego što je ušao, Ivan se na pragu kuće okrete u pravcu iz kog su došli. Pucao je pogled na visijski krajolik ističući skup modernih crepova nalik bravurama crvendaća koji se kriju u žbunju. Osećaj da ih neko vreba je nestao. Pored psa, vernog oficira prve linije odbrane doma, s vrata su ih zevanjem pozdravile Srećkove mnogobrojne mačke koje su zauzeto besposličarile. Čim je zašao u ognjište doma, Bolović se predade krevetu i virtuelnom svetu mobilnog telefona koji je crpeo svu energiju zbog slabog dometa. Srećka nije bilo nigde. Verovatno je otišao da napoji stoku, pomisli Ivan koji je seo da odmori nadute noge od jučerašnjeg puta. I dalje ga je mučio doživljaj od prošlog dana. Naime, išli su tek saznatom Ivanovom rođaku Dušanu u selo Kućane, podno Murtenice, ne bi li Ivan saznao još neku novinu o svom poreklu i rasvetlio rodoslov. Pored višesatnog pešačenja, ova dvojica pustolova su se u nekoliko navrata izgubila u lavirintu rabadžijskih staza, a poseban napor da ostane trezven tokom dugog tabananja Ivanu je bilo slušanje Uroševog pevanja koje je ubrzo preraslo u džangrizanje i kukanje zbog puta. Nije im pomogla ni navigacija žitelja tog kraja, štaviše odmogla je. Ipak, ubrzo je usledila čašica razgovora uz egzotični mezetluk karakterističan za vazdušne banje. Reč po reč, Ivanov rodoslov se upotpunjavao i ispisivao nove stranice buduće knjige namenjene potomcima u sećanje na vekovima nezaustavljivu žilu zbog koje postojimo i zbog koje će postojati. Shvatao je zašto se rođaci istog prezimena iz Trudova, Kućana, Vilova, Pogleda ili Bele Reke, iako su na samo nekoliko kilometara razdaljine, nikad nisu upoznali proživljavajući svako Dušanovo slovo koje je opisivalo njegovog direktnog pretka, pradedu Rista koji je rođen u Kućanima polovinom

131 XIX veka. Upijao je slike vrleta i nedođija Starog Vlaha, kad se pod bremenom godina i života, muka i oskudica, zagorča život, i kad dogori do nokata. Isprva nije verovao u Dušanove priče o seoskom groblju na kom je još kao dečak viđao pronađene ogromne kosti, enormne vilice, kolosalne lobanje... Pričalo se da pripadaju divovima koji su ovde živeli. Bolovićeva sklonost skretanja s teme odvukla je razgovor o rodoslovu u opčinjenost grčkom mitologijom i antičkoj baštini ovih prostora. Međutim, s obzirom da je već pri dolasku Ivanovo rame potapšalo par kapi kiše dok su se oblaci na nebu grupisali po naredbi vetra, a znajući da je vreme ovde lako promenljiva kategorija, ova dva istraživača krenuše nazad, za Trudovo. Ivanov rođak ih je ispratio savetom da je planina ćudljiva, a po gustoj magli možeš preći samo ako se držiš konju za rep.

Ubrzanim korakom su se Ivan i Bolović vraćali prema Močiocima i dalje, prema Trudovu, prateći kiridžijski drum. Brda su ćutala, kao da su slutila naredni sled događaja. Prošli su “ispod“ tog stecišta divova. Pogledavši ka vrhu uzvisine, video je mesto namenjeno mrtvima koje je, kao i svuda, porozno da bi se živi navikavali na smrt i verovali da preminuli nastavljaju da udišu ponešto od života. Ponovo je zaključio Ivan da se primorska i planinska groblja po nekoj oporosti razlikuju od svih drugih koje poznaje. Moramo naučiti da ih pamtimo, posebno kad se živi iseljavaju i raseljavaju, a groblja ostaju sama. Treba napregnuti svoje pamćenje da ih ono očuva u sebi kao obris duhova koji su sebe osudili da lutaju. Ako ne znamo kako, onda makar nagađajmo o njima, i to će pomoći da ih ne igubimo i da ne budu zaboravljeni. Zato mrtvi i vole da leže tamo gde ih pamte, gde će ih tražiti… Samo ako tražimo, bićemo i sami jednom traženi. Želeo je Ivan da istraži spomenike, ali već je umeo da rastumači kišu koja može svašta da ispriča o nekom mestu.

Reči su se gubile u čečarju koje je odjekivalo nelagodnom tišinom pod masivom Murtenice, poznate i kao Gornji Zlatibor. Jedino društvo koje ih je većim delom makadamske džade pratilo bili su borovi i poneko trošno zdanje.

To je Uroša nerviralo, a Ivana brinulo. Ostatak puta prema Močiocima odakle bi asfaltom krenuli ka Trudovu predstavljalo je neizrecivo hodanje, teturanje, satiranje, brzinom pola kilometra na sat karikirajući maraton bauljanja. Idući jedan za drugim, smenjujući se na čelu, bez pojma o vremenu kad bi mogli da pređu ovu nimalo olimpijsku stazu, uglavnom su ćutali. Pokatkad bi nekome izleteo prigušeni jauk od sudara stopala s kamenom, usklik, nerazgovetno upozorenje... I opet je osetio to… Iza njih, nije bilo nikoga, ali je Ivanu delovalo kao da mu neko stoji iza leđa. Nemo posmatra, stopljen s okolinom… Ta sen nije odustajala. Kao da sam ušiven u njenu kožu. Ne mogu da je rašijem, da izađem

132 iz tog mundira u kojem sam zatočen. Jednostavno je vapila da živi, kao što svako od nas živi. I da živi s nama. Razvijajući se u njegovom umu, iz podsvesti je prikaza vremenom izlazila na videlo, i za Ivana je postajala istinska, a ne lažna realnost. Znao je Ivan sada da ga je juče njegova glava u oblacima postepeno uvukla u zavesu dezorijentisanosti. Bežeći od pljuskovitog stratusa, umesto asfaltom prema Trudovi, Ivan pade u iskušenje da krene prečicom kroz Dugi Do i njegovu Goru. Donekle je sada i razumeo reči svojih predaka da ne ide sam.

Međutim, ovog puta je morao da bira između dva zla – sipeća provala oblaka, ili mračna šuma.

Zašli su u Goru. Sve je bilo ispunjeno maglom. Bez daška vetra. Nije bilo ničega. Ni krošnji, ni brda, ni kraja, ni početka… Ništa. Samo magla. Nije bilo čak ni mene. Ova Gora je, i tokom vrelih, letnjih dana, krotila sunčeve zrake da dopru do vlažnog tla te je stalno odisala mirnom tminom i prohladnom tišinom koja je odzvanjala kao grmljavina. Rezak vazduh je solio njihove nozdrve. U toj prokletoj magli Ivan je jedva nazirao stari, kvrgavi bor koji se ušuškao u zamućenosti vazduha, bliže zaraslom trveniku kojim su se pomicali.

Približavajući se boru, Ivanu i Boloviću se bolje prikazaše čudesno isprepletane i uvijene grane ovog zimzelenog stabla. Igrale se vile po Đenskome borju, kao da su tu one nešto radile…, u huku su prošle reči kroz Ivanovu kičmu. Zaista, to stablo je, očito prilikom svog rasta, napravilo neverovatne skulpture prirode.

Noge drveta su krasili drenjci, šipurak i mnoge vrste lekovitih trava. Magla je postajala nepodnošljiva. Više nisu znali ni koliko su dugo pešačili, ni da li su na dobrom putu, ni koje je doba dana, ni da li je uopšte dan… Činilo im se da hodaju, a da ne odmiču. Ova igra zemlje i podnebesja uskoro ih je navela na urušenu konturu posivelu od vremena, obraslu mahovinom i pavitinom. Stajala je tu kao tužna uspomena antičke arhitekture koju su stolećima mleli u frakciju za zidanje kuća, tako da joj se danas vide samo temelji. Omađijan ovim pronalaskom, Bolović upita: “Kuće Starih Grka?”

Ivan se nećkao: “Ili Rimljana. Mada, Iliri su nosioci kulture metalnog doba u okolini reke Uvac. I ime Murtenice je, navodno, ilirskog porekla”, zamislio se Ivan predahnuvši od koračanja. Uroša nije bilo pored. Okretao se Ivan oko svoje ose. Počeo je da vikom doziva Bolovića, ali je memljivo sivilo davilo svaki zvuk. Osećao je nekoga iza leđa. Ali odakle?, tražio je pogledom po slepom bespuću. Prati me. Lebdi pred očima. Dok pokušavam da ugazim u njegove stope, on ide mojim stopama. Ometa me. Zavodi. Preti mi. Ne, upozorava.

Krišom kazuje da je njegova nadmoć, kada je reč o meni, ma koliko izgledala

133 dobronamerna, zacelo bezgranična. Govori mi da ni pisanje nije mimo veze sa zlom. O njemu mi govore kao o mrtvom, a on je življi nego ikad…

Najednom se malo dalje pojavila silueta. Više nije razmišljao da li je na pravom putu, Ivan pojuri prema silueti i sledećeg momenta ugleda devojku plave duge kose. Svu u belom… Nešto mu je govorila. Ivan je nije čuo. Podigla je ruku dajući mu znak da priđe. Ivan krenu prema njoj. Nije osećao strah, jedino radoznalost. Ali, užasno sporo se kretao. Očajavao je zbog sopstvene tromosti. Uložio je svu svoju telesnu snagu da krene brže, činilo mu se u jednom trenutku da može poleteti, ali je bio nedopustivo spor. A ona tako lepa, nešto mu je pričala. A ja to nisam čuo! Povezivao je Ivan sva moguća rešenja u glavi sada nakon svega, ali nije uspeo da joj se približi dovoljno da razume. Njene slabašne reči gutala je silna magla, a i slovca koja je uspeo da čuje nije ni tada, ni sada mogao da dokuči. Pričala je nešto o krvi, o narodu, o nekoj nadi, velikoj, sveopštoj… Upinjao sam da joj priđem, bila je tu ta prelepa devojka sva u belom… Jasno sam video smešak na njenom prelepom blještavom licu koje je nestalo kad se začulo udaljeno zavijanje. Prelistavao je Ivan po mozgu teško čitljive zapise svojih sećanja. Javljao mu se taj susret naivnog deteta i htonskog stvorenja zbog trenutne nadrealnosti kojom je bio prožet.

“Misliš da su stvarno vile?”, oglasi se Uroš s kreveta nakon dugog ćutanja, i dalje žmirkajući u mobilni telefon. Ivan se dozove sebi: “Molim?”

Bolović nabaci kez: “Da ti ne odgovorim”, smejao se, “Kažem, misliš li da su vile trčkarale po livadi?” Ivan ustade sa drvene stolice i krenu monotono: “Ovde je sve u duhu mitologije i tradicije. Selo Vilovi, nedaleko odavde, nazvano je po staništu vilenjaka. Onda, cela Pešterska visoravan je bila pod velikim jezerom u kom je živela troglava aždaja koja je htela da ubije ćerku cara Trojana, vladara drevnog Trojan-grada na istoimenom planinskom vrhu. Kad je Sveti Đorđe, ili Đerzelez Alija, zabio mač u jednu stenu proverivši da li je sečivo oštro, hladna voda iz jezera polako poče da otiče. Tako su malo dalje nastala tri jezera na reci Uvac. Ubi neman u letu, ona u samrtnom ropcu teško pade s nebesa tako da se zaninala cela planina Ninaja. Ranjena ala se brćaknula kod sela Braćak, kod Pružnja se opružila, a luda od bola repom je okrnjila šumu u Krnjoj Jeli. Zmaj je izdahnuo kod Koštanog polja gde su dugo ležale divovske aždajine kosti.” Kao da se isključio iz razgovora, Bolović sebi u bradu promrmlja da prema legendama vile ne treba ometati, čak i kad te zovu.

“Nisi se čestito ni ogrijao, a već moraš da duvaš u prste…”, smeškao se Srećko ušavši baš kad je Ivan završio svoje predavanje o nazivima mesta. Ni

134 Srećko nije, držeći se preporuke Marka Tvena, dopuštao da se školovanje meša u njegovo obrazovanje. Ovaj sedamdesetšestogodišnjak je imao samo četiri razreda osnovne škole, ali ga to nije sprečavalo da pokrene temu o krstaškim ratovima kao ove večeri tokom obroka pred spavanje. “Nemoj da te rodoslov sputava”, žvakao je slaninu Srećko, “Odazivaj se svemu što te zaokupi.

Spontanost je u srcu svakog trajanja, jer je jedini odgovor na neočekivane i neobjašnjive stvari u životu.” Nije im Ivan ispričao koga je video u Gori, smatrao je da ljudi misle da si lud ako govoriš o stvarima koje oni ne razumeju.

A ni on sam nije ovo shvatao. “Ali ne razumem”, govorio je Uroš dok mu je pod zubima krckao pekarski krompir, “Našao si sve što se može naći o tvom pradedi, šta sad hoćeš? Bio si i u patrijaršiji, u kasarni, katastru Nove Varoši, u Kućanima…” Odsekavši parče slanine, i ne pogledavši u Ivana, Srećko kroz osmeh proturi: “Možda hoće da nađe ćupove?” Bolović je bio zbunjen, a Ivan je zakolutao očima jer je znao da sledi priča o trudovačkom zakopanom blagu.

“Blago ne postoji. Ili je već odneseno”, obarao je Ivan legitimnost predanja koje se prenosi već pet generacija. “Nemci su”, napravi Srećko uvertiru, “pred kraj Drugog svetskog rata transportovali sa sobom bačve za mast. U njima su držali dragocenosti koje su bile konfiskovane od domaćinstava zlatarskog kraja. Među tim predmetima, pored vrednih skupocenosti drugih porodica iz okruga, nalazili su se i zlatni turski dukati Ivanove porodice, a smatra se da su u tim ćupovima završila i neka dokumenta i odličja Ivanovog pradede Živana, koji je pre rata bio žandarm na visokom položaju u Kremni, tada bitnoj strateškoj tački Kraljevine.

Navodno, ćupove koje su Nemci nosili su bili teški te su ih usporavali u bekstvu od oslobodilačkih pokreta i, prema rečima očevidaca..”, upade Ivan u reč: “Sumnjivih svedoka.” Srećko na to uzvrati osmehom: Prema njihovom svedočanstvu, blago je zakopano u Osojama – gaju u kom je streljan Ivanov pradeda samo koju godinu pre kraja rata. Decenijama su ljudi tražili zakopanu burad, a mnogi su, tražeći ih, izgubili živote od divljih životinja ili granata, bombi i drugog oružja zaostalog iz ratnih vremena. Tako je predanje, istinito ili ne, ušlo u legendu stanovnika ovdašnjih sela”, završio je Srećko svoju pripovest na koju se Ivan nadovezao: “Tražili su ga moji stričevi i braća. Plaćali opremu, ljude... I nisu našli ništa. To je samo bajka. Batali to.”

Boloviću je lepo leglo ovo štivo na pun stomak i umor koji je još otežavao njegove noge. Uskoro se svetlo isključilo, i svi su polegali. Ponovo se prisećao Ivan planinske, zabelele ceste zaključivši da je sve počelo u izmaglicama te, njemu, daleke prošlosti. Sada je na samo dvadesetak kilometara od tog mesta sretanja. Ta prikaza, isprva otelotvorena u vuku, prati ga već godinama, sada kao

135 sen. Shvatio je. Poznao ju je po očima. I kad je kretao iz Beograda, sen ga je pratila. Kao da joj je dovoljno bilo da Ivan zna da je tu negde, blizu. Ponovo to sebi radim…Prekorio je sebe zbog fetišizacije svog ega. Hoćemo da iz sebe iskopamo tajnu koju nismo ni znali da posedujemo. Ubrzo iz tih misli zaplovi u san.

Mrak je nežno zagolicao Ivanova stopala. Težina mu je u trenu okovala noge, dok se svakim hrapavim izdisajem približavalo Ivanovom licu. Krznene lopte počeše da ga dave. Razbudivši se brzinom munje, nije video ništa u tami, osim konture koja leži nad njim u krevetu. Ivan urliknu. Svetlo se uključi. Pred sobom je Ivan video belog mačora koji je, verovatno, hteo da se ogrebe za malo toplote u studenoj planinskoj noći. Uroš odmahnu glavom u neverici, dok je Srećko sklanjao svog mačka u drugu prostoriju. Svetla su ponovo zamrla. Ali Ivan nije mogao da zaspi. Video je pred sobom one htonske oči i pitao se šta žele od njega. Valjda, kad dovoljno dugo gledate u neko crno telo usred tame, velika je verovatnoća da će vam ono jednom uzvratiti pogled. Ne vidite ga, ali znate da ono vas vidi. Ne bih smeo da previdim da se tako i njemu otvara put do vas. U tome i jeste rizik tog puta.

Poput ognja je zabljesnulo svetlo napolju. Ivan je tiho, na prstima izašao.

Nije se plašio. Znao je da će ga sen zaštiti kao u Gori. Kiša je ponovo počela da rominja. Pucketala je po temeljima krajputaša. Pod bledom mesečinom video je kestenjaste oči svog starog poznanika iz detinjstva. Mokar od natapajuće kiše, sedeo je i čekao. Ivan napravi nekoliko koraka k njemu, a bližnji se u okretu uputi prema šumi. Ivan zastade. Razumeo je. Tamo, preko puta, negde među legendama palih i gustim borjem, moj predak još uvek čuva stražu.

136

OKULT ***

NEKA BUDE SVJETLOST I BI TAMA

137 DAVORIN ROSO ŽILIJEN

Ne, nikada se nije desilo da je Živko, naš Žile, bio trezan na čarobnom prelasku trideset i prvog decembra u prvi januar. Šta je tu čudno, Nova godina, tako i treba. Ne razumete. Nikada znači doslovno nikada. Pre nego što se zamomčio i s društvom pijan ispraćao staru, a dočekivao Novu godinu (na njegovom salašu i sličnoj okolini momčenje bi usledilo odmah s prvim pubertetskim nausnicama; to je kod nekih momaka već u dvanaestoj!) Živko je tih „najluđih noći“ pio kod kuće, krišom prazneći čašice svojih dobrih roditelja i njihovih veselih gostiju. To se dešavalo uvek negde oko ponoći kad bi odrasli teturali napolje da pucaju u mrklu ravničarsku noć gađajući lovačkim dvocevkama u sirotu Zvezdu istoka koja se po očevom kalendaru već gasila odradivši svoje, a po majčinom još uvek vodila mudrace do Vitlejemske pećine čekajući ih nad Jerusalimom dok ih strašni car Irod detaljno ne ispita ko su, odakle dolaze, kuda idu i šta hoće.

No, pucnjave za praznike nikad dosta.

Ali, gle, čak i pre toga, nestašno dete koje bi se budilo i kvarilo srdačne sedeljke, bivalo bi uspavano starim paorskim receptima: uvek dobrodošlom makovicom ili krajem ćebenceta umočenim u meku rakiju koju bi detence sisalo i tako mirovalo do... Pa koliko god treba. Ako dodamo svemu ovome običaj njegove dobre majke da tegobe seljačkog života, naročito mučne za ženu, povremeno, pa i ne baš tako povremeno, utapa u „vodu života“, kako Francuzi zovu vodu jaku oho-ho gradi, ispada kako Živko čak ni u utrobi rođene majke nije bio trezan; ako ništa drugo, ono bar te novogodišnje noći pred svoje rođenje, jer je rođen u februaru.

138 Dakle, jasno je i najsporijima među nama da nije moglo biti drugačije ni na prelasku 2020. u 2021. Teška godina. Epidemija. Kafane čas rade, čas ne rade. A i kad rade, kao da ne rade. Leti kojekako; može se i u bašti, ali od novembra - zlo. Kućne varijante stoje na usluzi, ali to nije to. Živko je društveno biće. Bio je u Nemačkoj i brže bolje se vratio i pre nego što je otišao. Kaže, ima tamo love, ali nema onog našeg... samoupravljanja! Žile je dobar moler; stanovao je na petom spratu jedne neobično sive i ružne zgrade u najužem centru R. Stan su mu kupili roditelji u nadi da će se oženiti, ali njegova prava nevesta s kojom se združio kao kakav srednjovekovni princ još od ranog detinjstva, nikako ga nije htela ostaviti, a, bogme, ni on nju. Bejaše to obostrana ljubav puna strasti i inata prema svetu koji ih je hteo rastaviti, bar dok se Žile ne oženi nekom stvarnom curom! Nažalost, neposredno pred najozbiljniju priliku, Žile se pijan razbi s motora, tako strašno ulubi svoju inače ćoškastu glavu da je posle bolnice izgledao kao ugaženi tetrapak. Svi, pak, behu srećni što je uopšte preživeo, ali nesuđena mlada kada ga ugleda, pobeže da joj ni sliku više niko ne vide.

Tog kobnog jutra, oko pola pet, kada se Žile vraćao s dočeka Nove godine od svog najboljeg druga Goksa, takođe molera, neviđenog pijanca, lica crvenog kao Helboj, desi se nešto zaista neobično. Penjući se na peti sprat bez lifta, dakle stepenicama sa odmorištima, gde su uz svetlarnike spavale saksije sa cvećem koje je Žile što zapišavao, što zapovraćavao, on u svojoj savršeno oslobođenoj svesti, slobodnoj od bilo kakvog prigovora zdravog razuma, stade plačući da se izvinjava cveću: muškatlama i kaktusima, usnulim puzavicama i zimskim ružama, vodenom oleanderu i uznapredovalom bendžaminu, koje je nesebično škropio, što mokrenjem što bljuvanjem. Sve ih je, klečeći, molio za oproštaj i poželeo im srećnu Novu godinu. Zatim se cerekao sve do petog sprata.

139 Tamo ga, avaj, dočekaše dva crna psa. Zapravo, jedan je bio sasvim crn, rundav i prilično velik, a drugi je bio manji, naizgled pitomiji, s belom tufnom na čelu. Svetlo u zgradi gasnu bez upozorenja. Žiletu se učini da su četiri crvene tačke u mrklom mraku zlokobno uperene u njega. Pokuša da upali svetlo, ali morao je da sačeka dok se sistem za paljenje nije napunio i ponovo aktivirao.

Psi na petom spratu? Ne, nije ništa čudno. I ranije su bakice-komšinice puštale životinje u zgradu, ako je za to bilo nekog, barem njima, dovoljno dobrog razloga. Napolju je bilo hladno i kišovito, a naokolo su praštale petarde i drugi pirotehnički inventar. Životinje su se dobrano uplašile i bilo im je hladno.

Topao vazduh, zna se, penje se uvis, pa je na petom spratu najtoplije, Žiletov stan je uvučen od stepeništa, i eto ti. Žile je, rekosmo, seoski momak i ne plaši se životinja, ponajmanje pasa.

Ipak, ne bi mu sve pravo. Nešto ga je dozivalo s dna Marijanske brazde njegove pomućene pameti. Glas je, dakako, bio isuviše slab. Psi zarežaše. „Ajde, šta režiš, mrš u pičku materinu, da vas nisam video, ajde, čibe, mrš!“ Žile se obrati psima probranim rečima za koje se, ko zna zbog čega, misli da ih životinje najbolje razumeju. Psi se skupiše oko Žiletovih vrata, onaj veći zalaja: „Mamu ti jebem! Šta ti laješ, mrš odatle, beži dole, mrš!“ Ništa. Žile preteći priđe, ostavljajući im dovoljno prostora da šmugnu pored njega. „Stoj!“ viknu gromovitim glasom onaj veći, rundavi pas. „Kako, kako?!“ Žile se gušio od jezovitog čuda. „Ti, ti, govoriš...?“ „Ja, ja.... govorim“, odgovori veliki rundov, posprdno imitirajući Živkov zapanjeni glas. „Hi, hi, hi“, sitno se zasmeja onaj manji, za kog se Žiletu učini da je ženka. Ona, ili on, reče slatkim glasom:

140 „Dobro jutro, Žilijen! Popili smo malo, a? Neka, neka, tako i treba, pa Nova godina je!“ „Kakva Nova godina“, negodujući odbrunda veliki. „Vidi ga, natopljen je kao vikinško veslo! Piša i povraća po cveću! Zamisli da cveće piša i povraća po tebi, pijani mamlaze!“ „Izvinio se“, pomirljivo reče mali, ili mala. „Ti stalno sve vidiš crno. To je zato što si sasvim crn. Ja, eto, imam ovu belu tufnu na čelu, pa vidim i belo.“ „Ja vidim crno, ti vidiš crno-belo. Malo je tu belog. Vidi ga, usraće se od straha. Šta ćemo onda? Ja taj smrad od ljudskih govana ne podnosim!“ „Ma, neće... Žile je to! Žilijen, zašto ne bi...“ „Marš, marš, gubite se!“ zaurla Žile koliko ga je grlo nosilo. Nadao se da će se komšije probuditi i priteći mu u pomoć. Na spratu su, osim njega, bili još i jedan policajac, avaj, baš ove noći na dežurstvu, i jedan bračni par: dobra, blaga ženica i neki visoki, grdni lik koji nije podnosio pijance, sledujući tome, ni sirotog Žileta. Ispod je bila neka mlađarija, možda se oni pojave... „Ćut!“ zapreti veliki pas. „Kako, kako?“ reče Žile slomljeno. „Pa vi ste... vi ste, psi!“ „Psi, kažeš?! Ma nemoj? Ajde, vidi ovo!“ Veliki izbaci iz gubice nešto kao „mu!“ od čega Žiletu pripade muka. On pogleda u ruke i vrisnu. To su sada bile šape velikog psa. Njegov vrisak postade jezivo pseće skičanje. „Vidiš“, reče pomirljivo veliki. „Zar nisi pre tri dana rekao onoj bakici s trećeg da ćeš ofarbati parče plafona gde joj je procurelo od komšije? `Pas bio, stara, ako to ne uradim do Nove godine!` tako si rekao. I vidi šta biva!“ Živko je tužno arlaukao. Ali srećom, odmah potom postade onaj stari. „Ah, Žilijen, ne plaši se“, reče zabrinuto mala/mali. „Ne može svako biti pas, to je prvo, a drugo: kada bi se svaka kletva i zakletva ispunile, od vas ljudi niko ne

141 bi pretekao. Tako lako izgovarate te reči, sve reči, uostalom. Govor je dar, prijatelju moj.“ „Šta... šta hoćete od mene?“ procedi Žile obamro od straha, očaja, zime, samoće, svega. „Dobro pitanje, Žilijen“, odahnu manji džukac, „odlično pitanje!“ „Mi hoćemo da znamo šta ti hoćeš“, važno reče veliki. „Ja, ja... Ja hoću da uđem u svoj stan“, reče Žile i oseti slabački dah samopouzdanja. No, on se brzo ugasi, kao plamičak od šibice na vetru. „Sjajno, divno, kolosalno!“ oduševi se mali/mala. „A šta drugo? Žilijen posle naporne noći želi da uđe u svoj stan i odspava do... Dokle? Do novogodišnjeg koncerta u Muzikferajnu? Prenosa sa skakaonice u Garmišpartenkirhenu?

Reprize Tesne kože? „Tesna koža je okej“, stidljivo reče Žile. „Do-obro“, reče veliki, „ajde onda ulazi.“ Psi se pomeriše i Žile priđe svom stanu. Nije skidao pogled sa pasa koji su ga mirno posmatrali. Paljenje i gašenje svetla u hodniku bivalo je bez pretnje i skoro automatski. Psi su čak prekidali govor kako bi se Žile bolje koncentrisao pipajući zid u mraku. Žile se sad okrenu ka svojim vratima i... Vide troja vrata svog stana! „Pogodi, pogodi!“ uzviknu u vašarskom, šibicarskom stilu veliki džukac. „Hi, hi, hi“, pokvareno se nasmeja manji. „Dosta mi je sranja!“ viknu Žile i ulete kroz srednja vrata.

Začu se lavež, besno režanje i užasno skičanje. „Od kada su tu?“ upita Goks. Lice mu je bilo crveno kao da se umivao u kipućoj vodi.

142 „Od Nove godine“, odgovori visoki, namrgođeni čovek u kućnoj haljini i pantoflama. „Delovalo je da nije izlazio danima.“ Od tada ni traga ni glasa od Živka. Otključao sam stan. Nema nikoga. Zvao sam i njegovu majku. Ni ona ništa ne zna. Mislili smo da se leči od Nove godine. Popili smo baš dosta kod mene.“ „Da“, reče visoki s gađenjem. „Vidi, imam nekog posla. Pitaj ovog pandura preko... „ „Bio je dežuran te noći...“ „Valjda će se pojaviti... „ „Ovi džukci mogu tako da uđu i kod tebe“, pripreti Goks. „Sumnjam... moja žena ih drži na distanci, a imam i bezbol palicu.“ „Dobro, ajd` zdravo... I srećna Nova godina!“ „I tebi, sve najbolje... zdravo.“ Visoki tip beše neki pisac koga povremeno posećivaše njegov kum, takođe pisac, iz K. To obično bejaše za Svetoga Luku, krsnu slavu visokog. Njih dvojica imađahu običaj da drugog dana slave, predveče, otidnu na veliko katoličko groblje na Sve svete. To je u R. naročito svečan i lep događaj, celo groblje plaminja u sjaju bezbrojnih svećica, ljudi su opušteni i puni sete, a miris pečenih kestenova širi se još od ulaza u groblje.

U kapelici braće Karmelićana, odnedavno u potpunosti restauriranoj, postavljen je kip nekadašnjeg priora samostana, oca Bernardina. Govorilo se za njega da je učen kao mudrac s Istoka, pun znanja i veština, onih blagoslovenih i onih, bogme, okultnih kojima se nije zdravo baviti bez posebne pripreme i blagoslova viših crkvenih instanci. Okamenjeni sveti čovek u prirodnoj veličini oduševi dvojicu prijatelja koji posetiše kapelu jer čuše mnogo toga zanimljivog o njemu, naročito o njegovim tajnim astrološkim spisima.

143 Stajahu pred tim svetim i čudnim čovekom u pobožnom tronuću bez reči.

Posle se puni negodovanja osvrnuše na izgled starog Karmelićanina. „Kakva ćoškasta lubanja“, reče visoki. „Kao zgaženi tertapak! Kako su mogli tako da ga unakaze!? Verovatno njegovi rigidni protivnici.“ „Da, stvarno“, odgovori kum. „Nalikuje na onog tvog nestalog komšiju, kako beše, Živko!?“ Oba čoveka se od srca nasmejaše, a smeh trajaše sve do izlaza iz groblja, čak i do grobljanske krčme „Kod dva crna psa“, gde planirahu da, uz bogatu trpezu, piće i mnoštvo zanimljivih priča, dovrše veselo druženje za taj dan.

Uz čest smeh i šaljiva preterivanja, oni ceo događaj s kipom i Živkom ispričahu gazdama: krupnom, crnom, rutavom čoveku i njegovoj slatkoj, mlađahnoj ženici sa zift crnom kosom i jednim neodoljivim sedim pramenom na čelu.

Gazde ih oduševljeno častiše jednom turom, a i ceh na kraju prepoloviše.

Eto, kad je priča dobra!

144

SPOMENKA KREBS MOJ DJEČAK Pitao si me što slušam i koga čitam, što želim i koga sanjam, gdje je izvor moje duše i o čemu sniva ta čudom satkana čudnica. Pitao si me volim li tebe, sanjam li o tebi večerima kad majka ugasi svjetlo i moli Boga za zdravlje i sreću. Pitao si me, kako to da pišem tako malena i što to uopće pišem. Pitao si kako to da oba moja djeda imaju konje pa mi možemo jahati, a ti ne možeš, zašto volim gledati zvijezde kad padaju i zašto me majka ne pusti s tobom uvečer izaći do rijeke i zašto izigrava strogost, ta ne bi ti meni ništa učinio loše.

Sjeti se da sam ti govorila: „Ne pravi se veliki momak“, kao onda kada smo skakali s jednog drveta na drugo (kao Tarzan i Jane) pa si pao i udario se toliko jako, a ja sam ti brisala suze haljinicom moje lutkice pa si mi rekao da i odrasli plaču kad zaboli. Sjeti se kako si se pokušao zakvačiti na tramvaj pa si pao odmah kad je tramvaj krenuo. I tada sam ti brisala krv s koljena, a ti si bio hrabar, stvarno si bio hrabar. Ali tada nisi plakao, a željela sam da plačeš da te mogu tješiti onako naivno i dječje iskreno. Pitao si me, jesmo li i mi krali sapune iz kuće i nosili ih Ciganima na rijeku i jesmo li išli na stari vrtuljak, jesmo li brisali sa satova fizike...

Uvijek sam ti se smijala jer nisi prestajao pitati. Pitao si me. Sve si me pitao, a ja sam negdje između pitanja počela voljeti. Krijući sam se igrala lutkicama, kradom češljala kosu i to samo naprijed jer sam mislila da me nitko ne gleda odzada (pa ne gledam se ni ja odzada). Ukrala sam jednom maminu šminku pa onda sestrinu majicu bježeći od kuće do kina, samo tebe tu da sretnem i s tobom da budem. Sestra je sutradan vrištala lupajući nogama o pod, plakala je jer joj je tobože upropaštena najbolja majica. Nije me mnogo dojmila

145 njena patnja, njene suze ni prijetnje, eto, samo malo mi je bilo žao što sam igrajući se s tobom na jednom mjestu majicu poderala. Pitao si me je li majica svjetski problem i je li i mene postolar pokušao silovati... Imao si toliko pitanja i ja sam ti odgovarala kao učenica. Poslije srednje škole si me čak pitao što uopće želim biti u životu. Odgovorila sam ti: “Želim ostati dijete i po cijeli dan se s tobom igrati... nakon toga se umorna uvući u tebe i tu mirovati, tvojim venama teći kao rijeka dolinama do svojega ušća, stopiti se s tobom i vječno se u tebi grijati.”

Nisam te nikad pitala, ljubavi, otkuda toliko topline u tebi, otkuda ta blagost, zašto imaš tako veliko srce? Kako samo možeš uvijek ostati tako miran?

Nikada te nisam vidjela ljutog, loše raspoloženog. Ni sama ne znam zašto te nisam pitala. Valjda sam bila stidljiva i nisam te htjela vidjeti ozbiljnog. Voljela sam tvoj smijeh i osmijeh. Željela sam biti dio iskrice u tvome oku kad si se smijao i nestašluke provodio. Smijao si se meni, tvojoj blesavici iz Londona, a ja sam bila ozbiljna. Toliko ozbiljna da sam se u sebi zaklela da ću ostati vječita djevojčica u duši. Ne zato što me tvoj smijeh bolio nego zato što sam ti isto željela. A mnogo sam željela, vjeruj mi.

Znaš li, ljubavi, da sam još uvijek ona ista, sretna i razigrana djevojčica?

Ne, ne igram se više potajno lutkicama i ne krijem se ni od koga da budem s tobom, ali nemam tebe da me po stoti puta upitaš - jesam li sretna i kome opet pišem i zašto to pišem. Hvala ti, dječače moj! Jesi li ostao dječak do kraja? Što znači taj kraj? Ne, ne može tebi nikada biti kraj, jer živiš još uvijek u srcu tvoje djevojčice, tvoje najdraže vještice koja se nikada nije plašila biti noću s tobom na groblju pa, evo, ni do danas. Ne plašim se večerima na groblju sjediti na tvome kamenu i pričati ti o svemu. Pa znam ja što bi ti mene pitao jer zavoljela sam te negdje između tvojih pitanja. Voljeh te bezgranično, neiskvareno, nevino i naivno jer takve su sve dječje ljubavi.

146 Sad volim zrelom ljubavlju drugog muža u kome pronađoh sličnosti s tobom. Učim našega sina da se ponosi svojim ocem i njegovim životnim djelom. Često te prepoznam u nekoj njegovoj kretnji, u pogledu. Zaboli me to, osjetim u trenu koliko mi nedostaješ, ali istovremeno me ta njegova kretnja ispuni neopisivom srećom jer znam da si tu, s nama, dječače moj. Kad tvoj sin svira, grune uraganska snaga. Iskonski mužjak grmi po klaviru. Umjetnički.

Goropadno. Nezaustavljivo. Nježno. Fenomenalno. Ti sviraš njegovim rukama.

Znam to i čujem.

147 SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ POGODBA

Radio je neki čovek na njivi. Iznenada mu je pozlilo. Osetio je slabost koja ga je ispunjavala. Noge su mu drhtale, a ruke trnule. Jedva je smogao snage da sedne na zemlju i odloži motiku.

“Umreću”, poluglasno je promucao.

“Zato sam i došla po tebe, da te vodim sa sobom”, čuo je glas tik do sebe. Кada je okrenuo glavu prema sagovorniku, imao je šta i videti. Neko biće neobične lepote stajalo je pored njega netremice ga gledajući. “Кo si ti?” upitao je čovek pokušavajući da dođe do daha i da ustane sa zemlje.

Ali svaki napor je bio uzaludan. Osetio je kako ga zemlja vuče.

“Ja sam Smrt”, odgovorila je prilika pored njega, vidno zabavljena prizorom i strahom koji se nazirao u čovekovom pogledu.

Stade je čovek moliti da ga pusti da proživi još malo, samo bar malo, ubeđujući je kako voli život. Ako mu dopusti da živi, on će za kuma svoje dece izabrati baš nju, a kumstvo se ne sme tek tako odbiti...

Sažalila se Smrt na ubogog čoveka. Em je sirot, em nema porodicu, takvom iskrenom čoveku baš treba još jedna šansa.

Dogovor je bio sklopljen. Ali na kraju Smrt mu je rekla: “Кad dođe vreme, ja ću, dakako, ponovo doći po tebe.”

Prolazile su godine... Nizale su se kao perle. Deci je Smrt bila kuma i pogodba je bila ispoštovana. Čovek je već zaboravio na davni događaj i na kumu svoje dece. Živeo je srećno sa svojom porodicom stičući malo bogatstvo i poštovanje meštana. Ali jednog dana, dok je dremuckao u svojoj omiljenoj stolici, iznenada mu se pojavila baš ona prilika, podsećajući ga da su njegovi

148 dani na izmaku. Čovek, nesrećan i tužan, stao je razmišljati dan i noć šta da radi.

Nije želeo da sada napusti ovaj svet. Imao je još mnoštvo neispunjenih želja.

Uzeo je najbržeg konja kojeg je imao i odjahao u obližnju gustu šumu. Mislio je da ga tamo Smrt neće naći. Jahao je prilično dugo. Činilo mu se da se dan i noć više ne smenjuju. Кada je bio siguran da je izbegao sudnji dan, osetio je na konju Smrt koja se odnekud stvorila iza njega na sedlu.

“Ne možeš pobeći od mene”, čuo je dubok glas Smrti. “Ne može niko pobeći od mene... Кad dođe vreme, račun ovozemaljskog života mora da se plati.” Čovek je još jednom pogledao Smrt. Umesto čudne prilike video je samo svoje beživotno telo koje je nepomično ležalo na zemlji.

149

MILORAD MARINKOVIĆ MIMIČKI PLES

Marsel je posmatrao devojku koja je stajala ispred prodavnice. Njena crna kosa sada je blago talasasta. Dok je plesala u predstavama kosa joj je uvek bila kovrdžava.

Ipak to je bila ona. Ljudi su je znali kao damu koja pleše sama. Od kada se pojavila, pre samo nekoliko meseci, njena popularnost se stalno povećavala.

Marsel je smatrao da će uskoro biti poznata poput njega. Nosila je crnu haljinu kao po običaju i to ga je podsetilo na tračeve o okultnim interesovanjima devojke. S druge strane, on je ipak više verovao u ono što je čuo od nekih ozbiljnih ljudi. Govorilo se o njenom vereniku koji je preminuo pre nekoliko godina.

Ulica je bila slabo osvetljena udaljenom električnom lampom. On sačeka kočije da prođu i zatim pređe put. Devojka se okrenu i zagleda se u njega.

"Madam, vi ste Liana Bohen?" pitao je Marsel.

"Jesam", odgovori devojka.

"Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Marsel Dupont."

"Znam ko ste", reče ona. "Gledala sam mnoge vaše predstave."

"Nadam se da su vam se dopale?" Marsel je stavio ruku na stomak pritiskajući braon kaput. Drugu ruku stavio je iza leđa i blago se nagnuo napred.

Devojka se nasmešila ljubazno. "Naravno da jesu. Fantastične su."

Blagi vetar pomerao je Marselovu kosu koja je padala skoro do ramena. U njoj je već bilo belih vlasi, iako je on bio svega desetak godina stariji od devojke.

"Vrlo mi je drago da ste uživali u njima", reče on. "Izvinjavam se što prilazim ovako na ulici, nemojte mi zameriti."

150 "Ništa za to, gospodine, mi bi svakako već morali da se upoznamo. Ja sam imala želju da razgovaram s vama. Da li ste u žurbi?"

"Ne, madam", reče Marsel. Rukom je pokazao ka stazi oko parka. "Želite li da mi se pridružite u šetnji?"

Liana pogleda ka parku, a zatim se nasmeši i klimnu glavom. Park je mirisao na zimzeleno drveće i vazduh je bio topao.

"Vi ste imali nešto posebno na umu o čemu ste želeli da razgovaramo?" pitao je Marsel.

"Da, želela sam vas bolje upoznati, ali i pitati za neke savete. Vi ste vrlo cenjen plesač i vaša mimika je fantastična. Ritam takođe. Kad vas gledam, imam osećaj da ti predmeti i bića zaista postoje oko vas."

Marsel se nasmeja. "Znate, ja sam bio dečak kada sam počeo da se bavim mimičkim plesom. Tada je on bio popularan, ali ni blizu kao danas. Ipak, bilo je izvanrednih škola. U našoj smo imali jednu posebnu vežbu. Ona se sastoji u zamišljaju određene priče i okoline u kojoj se priča odvija. Svako mora provesti mnogo vremena u zamišljaju i biti izuzetno usresređen na sve elemente kako bi predstavu izveo savršeno. U momentu kada ispadnemo iz fantazije naši pokreti i reakcije gube uverljivost."

"Kao i u glumi?" upita Liana.

"Veoma slično", reče Marsel. "Osim što glumac može verno predstaviti neke emocije poput besa ili gneva. Mimički plesač to ne može jer takve emocije teraju vas na greške onda kada ih zaista prizovete. One su neprijatelji naše umetnosti kao i razuma."

"To je veoma zanimljivo", reče Liana. "Ima li još takvih interesantnosti?"

"Znate, ima još nešto što je skoro nemoguće verno predstaviti u mimičkom plesu." Marsel je zastao kao da je odmeravao svoje misli i ono što će reči. "Vi, recimo, izvodite ples sa zamišljenim partnerom. To zahteva ne samo da mislite na svoje telo već i na telo i pokrete partnera. Čak i najveći majstori to ne mogu dovoljno verno da prikažu. Vi ste ipak u svakom pokretu besprekorni. Malo ljudi bi i s pravim partnerom tako dobro plesali."

151 Liana je ćutala. Pogled joj je bio uperen ka zemlji.

On oseti da mu je neprijatno. Nije želeo da je uvredi ili pokaže nekakvu sujetu.

"Gospodine Marsel", reče Liana i pogleda ga. "Da li ste ikada čuli za fantomsku bol?"

Marsel se osmehnu, ali se videlo da je zbunjen. "Naravno da jesam."

"Ponekad razmišljam", nastavi ona, "da li je moguće osetiti nešto slično bolu izgubljenog dela tela, ali da se odnosi na osobu s kojom ste bili veoma bliski?

Da li još uvek možete osetiti dodir te osobe? Da li možete još uvek da vodite razgovor s njom kao da je stvarno tu?"

"Nisam siguran da razumem", reče Marsel. Međutim, nešto je predosećao.

Negde u njegovoj mašti probijalo se nešto što teško može izaći tokom razgovora s ljudima. To nešto nije imalo gde i nije moglo da čeka. Nadao se da ničim nije otkrio rastući osećaj jeze.

Oboje ostadoše zamišljeni i više nisu govorili o tome.

Nedugo zatim, nakon što se oprostio s Lianom, on je hodao kroz mračne ulice. Povremeno bi se okretao oko sebe. Osećao je nekakvu strašnu slutnju.

Užasavala su ga sećanja na savršene pokrete i mimiku devojke dok pleše sa zamišljenim partnerom. U nekom momentu to bi ga i rastužilo, ali samo na kratko. Zastao je i zabrinuto pogledao iza sebe niz ulicu, a zatim je nestao iza ugla.

152

STEFAN MEGIĆ VODA NAVIRE

Pusta tišina razlivala se kroz plavetnilo razvića. Kilavim ručerdama svodovi su čuvali tajnu od vlasnika, od glasnika. Tramvaj je tišinu pretvarao u krkljanje, žuborenje, nalik na naučno-fantastične filmove.

Sedeo sam gledajući kancerogeni mladež na debelom vratu nekog čovečuljka ispred i razmišljao sam o kuvanim đevrecima i bavarskim kiflama. Dok sam uživao u tišini i okusu, za rukav me je povuklo ciganče. „Čiko, imaš li deset dinara, da te ne bije maler?“ „Beži od mene, vidi ga isprljao si mi rukav.“ „A čiko, molim te, zbog slobode.“ „Beži, kad sam ti rekao!“ Kada je krenuo, shvatio sam šta sam zapravo uradio. Izdrao sam se na dečačića koji je jedva koračao prepunim tramvajem. Video sam svodove u njegovim očima, kao dva šeširića koja te proganjaju posle jake svetlosti. Okrenuo sam se ka staklu želeći da se skupim i učaurim. Da nestanem.

Odjednom sam se našao u studiju koji je mirisao na prosuto pivo i memlu, dok su na zidovima podrhtavale opeke od suvih baseva. Muzika je mešavina buke i tišine. Sedeli smo čekajući da počne zanimljiv sklad, iako nisam shvatao na koji način sam dospeo na to mesto. Sve u deliću sekunde. Osetio sam poriv ka onostranom. Sedeli su, cirkali pivo i smešili se. Prebledeo sam. Kako sam se

153 našao među ovim ljudima, prijateljima, neznancima? Proganjale su me beličaste senzacije; gomila malih zvezda. Očni pritisak, osećaj kao kada te reflektor zaslepi pa satima nakon toga iščekuje te šeširić duginih boja. Zanimljivo je bilo pratiti ih pogledom. Čekao sam da stvarnost nagovesti svoje postojanje. Nešto me je ponovo povuklo za rukav. Naglo sam se okrenuo želeći da dođem do rešenja, ali ničega nije bilo. Nasmešio sam se, a osmeh je postao tup kada sam vratio glavu u prvobitni položaj! Scenario se potpuno izmenio!

Nisam više bio u studiju već u svom stanu, u dnevnoj sobi okružen rođacima koji su, koliko sam mogao da primetim, čekali da završim priču koju sam započeo. „I šta se desilo?“ „Da, da. Reci nam, reci!“ uzvikivali su uzbuđeno, dok sam ja neartikulisano pokušavao da izgovorim reči koje su postale urlik ili dah.

Tremor, panika, žile su mi podrhtavale. „Samo trenutak i nastaviću“, izgovorio sam na jedvite jade, otrčavši do kupatila da se umijem i saberem, ako je to uopšte bilo moguće.

Sopstveni lik, kao crtani film, kao nezanimljiva predstava. Poželeo sam da se grohotom nasmejem, ali sam zaboravio da sam grgutao vodu u isto vreme, te sam sve ispljunuo po sebi, po ogledalu. Mrlje su se slivale čineći čudesa od oblika; širile su se i skupljale u ritmu tuđeg magnovenja.

Kad sam izašao iz kupatila slika se promenila i zapravo sam izašao iz ulaza predratne zgrade u centru nepoznatog grada. Ljudi su trčali iz prodavnica, jurili kao bez glave, dok sam ja zapanjeno išao ka njima. Kao da su bežali od zamišljenog monstruma. Neshvatljivo mi je bilo to što sam ih zapravo sve razumeo, a pričali su jezikom koji u životu nisam čuo. Svuda je treperilo.

154 “Požuri, požuri! Voda navire!” Stajao sam nasred ulice, automobila nije bilo, želeo sam da shvatim šta se zapravo dešava. Beton je bio mastan, pun školjki i mrlja od peska i mulja. Osetio sam povlačenje za rukav. Okrenuo sam se naglo i ugledao starca koji je iz sve snage trčao ka meni i davao mi znak da požurim za njim. „Trči, čuvaj glavu! Voda navire!“ Ščepao me za ruku i odvukao u ulaz zgrade iz koje sam izašao. “Idemo na vrh! Gore ćemo biti bezbedni.” „Možeš li mi reći, šta se dešava? O kakvoj vodi pričaš?“ Gledao me je kao da sam jedini koji ne razume. S prozora lifta posmatrao sam kako voda šiba po ulicama i nenormalnom brzinom prolazi kroz trgove. Video sam žene i decu koji nisu stigli pobeći kako nestaju pod pritiskom bujice. Čuo sam plač!

Kada smo stigli na vrh zgrade, gledao sam kako reka uništava sve. Pogledao sam meštanina i upitao ga ponovo, šta se zapravo dešava ovde.

“Gospodine, vi zaista ne znate? Vekovima je ovako, nije se to desilo juče. Ljudi nisu poštovali prirodu, zato sada moraju da ispaštaju za svoje grehove. Pola sata dnevno slobodni smo da izađemo i pokupimo sve potrebštine. U to vreme voda nestane, niko ne zna gde, da bismo nakon toga ponovo dolazili na vrhove i skupljali se u svoje ljušture.” „Izvinite, ne razumem vas. Zbog čega trpite ovo sve? Zašto ne odete odavde u zemlju gde nema briga?“ Pogledao me je uvređeno i krenuo da odgovara blago agresivnim tonom. „A kuda da odem? Ko da čovek može da bira gde će i šta će! Nekada je birao i vidi šta se desilo. Vreme je da ispoštujemo prirodu da bi nas poštedela jauka.“ Bore na iskrzanom licu treperile su. Čuo sam vapaj i nisam ništa mogao da uradim, sem da zažmurim. Šeširić, duginih boja, pojavio se u podsvesti.

155 Otvorio sam oči i ponovo sam se nalazio u stanu, samo što ovog puta nisam znao čijem. Miris je bio poznat, ali nikada nisam bio u njemu. Voda je bila do članaka, a nepoznati ukućani kofom su je izbacivali iz dnevne sobe u kuhinju.

Prilazio sam im polako, a oni kao da su znali da sam tu. Pogledali su me duboko i poznatim glasom me upitali: „Što stojiš tako, dođi, pomozi nam. Evo ti kofa ovde.“ „Šta radite to?“ „Ti kao da si sada stigao. Vidiš valjda da izbacujemo vodu iz dnevne sobe u kuhinju, pomozi nam.“ „Iz dnevne sobe u kuhinju?“ Zbunjeno sam poželeo da ih razumem. „Da, što?“ „Zar ne vidite besmislenost u vašem postupku. Zar nije lakše izbaciti svu vodu, nego raditi to što vi radite.“ Pokazao sam im logičan pristup, ali nisu bili zadovoljni mojom retorikom. „Ti kod svoje kuće slobodno radi šta hoćeš, ali ovde poštovaćeš mene, je si čuo?“ Skočio je ka meni želeći da me ozledi. „Nemoj da se mešaš i da nam pokazuješ šta je bolje. Zadovoljni smo i ovim što imamo. Od kada sam bio dete radio sam na ovakav način i ti ćeš samo da se pojaviš i da mi opovrgneš postojanje i mukotrpni rad. Znam kako da se spasim, ne trebaš mi ti!“ Zviznuo je jako i iz senke se pojavio ogroman vučjak koji je iskeženo krenuo da me ubije.

Adrenalin je učinio svoje, otkucaje srca osetio sam u grudima. Kada je skočio, uhvatio sam ga za šape i krenuo da ga bacakam o pod bez razmišljanja šta radim i kako to radim, samo s jednim instiktivnim osećanjem, preživeti. Žena i

156 muškarac začuđeno su posmatrali dešavanje, dok sam zadihano odlučio da ga bacim i da sav njihov pokušaj da izbace vodu uništim poslednjim prskanjem.

Osećao sam se kao životinja. Disao sam i režao u isto vreme. Kako su se otkucaji smanjivali, tako se ljudsko u meni vraćalo i poželeo sam da pogledam životinju. Pipnuo sam kera, bio je ukočen. Njih dvoje su tek tada skočili ka psu i krenuli da ga celivaju. „Ubio si nam psa! Ubio si nam kucu!“ Zabezeknuto sam gledao i poluludo i razdraženo počeo sam da ponavljam sebi: „Ubio sam kucu! Ubio sam kucu! Ubio sam kera! Ne! Ubio sam kera!“ Držao sam se sve vreme za glavu, želeći da shvatim šta se dešava. Kada sam rukama prošao preko očiju, osetio sam cimanje za rukav i nečiju ruku na ramenu. Naglo sam se probudio, ispred mene stajala je prelepa devojka koju nisam poznavao, ali kao da je bila sastavljena od svih devojaka koje sam video nekada, negde. „Gde si nestao? Upravo sam ti pričala nešto i samo si se izgubio. Šta ti je?

Prebledeo si.“ Ustao sam naglo i reči koje su izašle iz mene nagoveštavale su ludilo u kom sam se nalazio. „Želim da prestane!“ Istrčao sam iz stana i našao sam se na bojnom polju okružen leševima. Kao da nije bilo živih. Sa strane čuo sam korake kako se približavaju i govore. „Ima živih! Ovde!“ Odjednom je nešto sevnulo i našao sam se nasred ulice. Probudila me je sirena i čovek u kolima koji se drao: „Ako se ne pomeriš, zgaziću te! Diži se, nije ti ovo kuća već ulica.“

157 Želeo sam da se pomerim, da ustanem, ali nisam mogao ništa da uradim, ništa da osetim sem memlivog vazduha u nosnicama. Zatvorio sam oči znajući da će se ponovo nešto desiti, promeniti. Podsvest me je bombardovala šeširićima.

Bio sam na trotoaru. Nigde automobila nije bilo. Preko puta ulice stajali su roditelji i zvali me kao da sam pas. „Dođi kod nas. Požuri! Dođi! Nemoj da kasniš.“ Refleksno sam ustao, pribrao se i potrčao ka njima. Čuo sam samo zvuke kočenja, udar i ponovo sam se našao u tramvaju, dok je pored mene hodalo ciganče koje je tražilo novac. Požurio sam ka njemu i iscimao ga za rukav.

Pogledao me je svojim svetlećim očima. Izgledao je kao da se uplašio naglog dodira, ali, isto tako, kao da je sve vreme znao šta mi se dešavalo. „Evo ti sto dinara, mališa. Izvini na onome malopre.“ Izgovorio je bez izraza na licu: „Čiko, mogu li da ti šapnem nešto?“ Spustio sam se ka njemu približivši mu uvo i tada sam osetio nešto hladno u nedrima i toplu tečnost kako se sliva niz košulju. “Oslobađam te, čiko.”

Probudio sam se kod kuće, bez ikakve rane, te sam pomislio da je sve to bio samo košmar. Nije trebalo da jedem pred spavanje. Grohotom sam se nasmejao zbog toga što sam živ i oslobođen te sam krenuo ka toaletu. Dok sam pišao, čuo sam šuškanje, kapanje i slivanje. Pločice su krenule da krvare, ispisavši poruku OVO JE TEK POČETAK Otvorio sam oči...

158 MIRJANA MILENKOVIĆ REZOVI

„Ko hoće, neka završi, ja sam dovoljno učinio.“ „Evo ja ću“, javi se preplašena devojka, kao da je ovo bilo upućeno samo njoj. „Na posljednji šav stavi konac 0.5. Nema potrebe za tanjim. Sada ga ionako ništa više ne muči.“ „Razumem, doktore. Doktore, samo još jedno pitanje?“ „Da, izvolite, koleginice“, reče čovek, više odsutan, nego što bi trebalo da bude.

Bar ne na ovom mestu. „Vi ste dobro poznavali pokojnog gospodina? Čini mi se da...“ „Naravno da sam ga dobro poznavao“, prekinu je vidno ljutit. „Uvek upoznam dobro svakog svog pacijenta. To je valjda i neka poenta. Kao da me niste slušali prethodnih pet godina šta sam vam govorio na predavanjima. Iglu i konac u ruke i bez glupih pitanja! I za promenu, uključite mozak“, prasnuo je, mada i sam svestan da samo nepotrebno iskaljuje svoj bes zbog neuspeha na mlado biće, tek zakoračilo u surovi svet medicine.

Stažistkinja je sačekala da doktor napusti salu za operaciju, a zatim je udahnula duboko, smirila drhtaj u rukama i zašila poslednju ranu na telu mladog čoveka.

Kada je završila, skinula je rukavice i bacila ih u punu, krvavu korpu pored stola. Pre nego što će prekriti mladićevo lice belim čaršavom, još jednom se dugo zagledala u njega.

159 Ne mogu da dišem, ali ipak osećam oštre ubode u predelu pluća na mestima gde je kroz njih provučena kanila. Misli mi se roje kao odbegle pčele. Gutam nepostojeću pljuvačku. Odgovaram na svako pitanje doktora, iako nije upućeno meni, nego sestrama. Posmatram lica ljudi koji me seckaju uzduž i popreko.

Razmišljam o tome koliko su svi ružni iz ove žablje perspektive. Čujem pucanje svoje kože i zvuk metala, koji ovaj materijal proizvodi kada vam iz ruku padne na pod. Razmišljam o tome kako će ga doktor samo podići s poda i mirno vratiti u upotrebu, bez neophodne dezinfekcije. Šta ima veze, ionako neću preživeti ovu operaciju. Taj pad s jedanaestog je bio urnebesan. Oduvek sam imao osećaj da se doktori drugačije ophode prema samoubicama na operacionom stolu.

Umesto da polako umiru sa mnom, sve moje fobije su naprasno oživele.

Nadživeće me, zaključujem.

Osećam neku čudnu hladnoću po celom telu, ali to nije ona koja dolazi od hladnog sečiva. Čujem doktora kako viče: „Gubimo ga!“ „Dobro jutro, Kolumbo! Ja sam sebe odavno izgubio“, patetišem. Naravno, ovde unutra me niko ne čuje. Ili samo nemaju vremena da me slušaju. Izgledaju zauzeto. Zatim čujem doktora kako viče: „Gotovo je“, a onda dodaje kroz obilno izbacivanje pljuvačke u uglu usana: „Jebem ti!“ Tada mi je bilo jasno da sam umro. Jer, gde ćeš veće emocije od one koja dolazi kroz psovku: „Nikita. Druže i kolega. Jebem ti.“ Silazeći niz dugačko stepenište, trljala je sanjive i umorne oči, kako bi oterala nevoljnu sliku iz svoje podsvesti. Ipak, koliko god se otimala toj uobrazilji, nije mogla da prestane da misli na to. Sad bi mogla da se zakune da je, pre nego što je navukla belo platno na njegovo lice, videla blago treperenje trepavice i blistavu suzu koja se skotrljala niz obraz kao grumen poluotopljenog snega niz patagonijski glečer.

160

ZORAN HERCIGONJA ZAČARANA KUĆA

Stignem do željezničke postaje gradića N. s koferom u ruci i mantilom prebačenim preko desne podlaktice. Spustim kofer i zarijem ruku u džep. Izvadim antikvitetni džepni sat pa otvorim prednji poklopac. Pogled mi se zamrzne na ornamentalnoj slikariji koja je ispunjavala pozadinu sata. Na njoj je bio prikazan ljetni pejzaž: slijeva, gdje se nalazi brojka devet, bila je šuma; od broja tri, preko broja pet protezao se potočić koji je dalje otjecao u brojku sedam. Nad potočićem je vodu pila košuta; možda je i gledala u svoj odraz koji ju je sablaznio, ili je, pak, utonula u duboko more sjećanja i plivala valovima prošlosti. Nad njom je stajao, ponosan i vedar poput sokola, jelen koji je rikom slavio maleni satni mehanizam izmjene Mjeseca i Sunca, smješten ispod broja dvanaest. A iz šume je vrebalo nešto tmurno i zlokobno, vrebala je sama Smrt.

Plavetne sjene borove šume služile su joj kao hrana, njoj koja je rasla i gutala sve pred sobom, poput vatre. Trgnuh se iz razmišljanja, osvrnuh se oko sebe, onako ukočen i razdražen, gdje mi se nalazi vlak. Upravo je ulazio u stanicu, a ja sam, zadovoljan i nervozno nestrpljiv s prizvukom straha i drhtavice, rekao samome sebi: „Opet na putu, samo ja i moj stari, vjerni drug - sat“.

Prije nego što sam zatvorio poklopac pomislih: „Kakav lijep prizor: jelen kao simbol vjernosti, potok kao simbol biserne čistoće života i kreposnog čovjekoljublja i šuma kao simbol sigurnosti i mirnog

161 doma, ali, ujedno, i gnijezda nepoznate kukavice koja raste iz dana u dan na toplom ognjištu i hrane je svi ne sluteći da će ih jednog dana ta cinična i nemilosrdna kukavica, koja se sada pretvorila u sjenku smrti, proždrijeti bez osjećaja, ravnodušno i zvjerski. Neće je biti briga za one koji su je prihvatili, hranili, njegovali i podizali. Ona će biti sebična i neće za to mariti. Pitam se, nije li smrt tek neka osamljena duša koja je i sama proživjela golemu životnu sramotu i katastrofu pa se sad osvećuje i puni svoja nezasitna usta nasladom, odnoseći nam one najmilije.

Zatvorih poklopac sata i krenuh prema otvorenim vratima vlaka. Putnici su već bili izišli. Dok sam se visokim rešetkastim stubama penjao u vagon, glavom mi projuri misao: „Oni, taj jelen i košuta, imaju jedno drugo, imaju među ostalim i dom. A ja sam sâm, putnik, nemam nikoga!“ Nasmijem se na tu pomisao i krenem potražiti miran i tih kupe, gdje ću moći uživati u vožnji i gledati prostranstva ovih divnih krajeva. Iza staklenih vrata sama je sjedila starica u crnini i nešto štrikala. „Mora da je tiha i spokojna kad, ovako u tuzi, sjedi i ne obraća pažnju ni na što“, pomislih. „ To bi moglo biti zaista mirno putovanje.“

Pokucam, otvorim vrata i pristojno upitam, je li slobodno. Starica se okrene, pogleda me svojim dubokim, crnim očima, uronjenim u koščato oronulo lice aveti, očima koje su me prvoga trenutka uplašile, u čijim sam zjenicama vidio mnogo drugih očiju kako iz dubine mraka vape i zovu me da ih spasim. Ona odgovori:

162 „Naravno, samo izvolite. Ugodno se smjestite“, a glas joj bijaše začudno mladolik, pun vitalnosti i napona snage.

Spustim se na sjedalo nasuprot starici, blizu prozora uz kojeg ću se, ja lutalica, nježno priljubiti. Stavio sam kofer iznad svoje glave i pokušao u mrtvoj tišini kupea zapodjenuti razgovor sa staricom. Nerado je odgovarala; samo je bolno i koncentrirano gledala u svoje igle. Ostavio sam je na miru. Primijetio sam da nema nikakve prtljage, samo svoje vunene kugle, igle i komadić pletiva kojeg je upravo naštrikala.

Bilo mi je pomalo neugodno pa se prepustih snu - u zipki ujednačenog, nježnog drndanja vlaka koji je upravo kretao sa stanice - snu nemilosrdnom i mukotrpnom, kao što je bilo izvijanje ove otrovne, motorne zmije. U snu sam stajao ispred glavnog oltara neke nepoznate crkve. Prostor je ispunjavala tišina i nijemo jutarnje svjetlo koje se probijalo kroz latice šarolikih vitraja. Oko glavnog oltara bijahu postavljena dva portala koji su vodili do srca glavnog oltara. Nakon dužeg stajanja (koliko vrijeme može uistinu trajati u snovima koji i sami ne traju dulje od sekundu, dvije) napravio sam prvi krug oko oltara.

Zastao sam, udahnuo hladan zrak i ugledao vraga gdje, sav crven i zadihan, stoji nasred crkve i motri me. Zadrhtah od straha. Svi razumni razlozi da bježim odavde i spasim svoju napaćenu dušu od nečiste nečasti, razbili su se o znatiželju koja mi je vezala opčinjene oči za njegovu crvenu put, ružnu rogatu glavu, koščato lice s brazdama golemih ožiljaka, za dlakava prsa koja se neprestano nadimahu, rep koji vrludaše uokolo kao jezik zmije koja traži trag plijena i za njegove oči koje su gorjele paklenom vatrom Hada, vatrom iz koje zapomagahu duše prokletih.

Nakon što sam ga dobro promotrio trgnuh se i napravih još jedan krug oko oltara. Skriven iza kipova i cvijeća, pratio sam što će uslijediti. One spodobe

163 koja me tražila ispitivačkim očima više nije bilo. Samo je svećenik održavao liturgiju pred svojim vjernicima čija sam lica prepoznavao, lica mojih mrtvih drugova. Krenem i treći put oko oltara, a onda se zaglavih na jednom od portala i probudih se, sav mokar i blijed. Vlak se još uvijek kretao jednakom brzinom.

Svrnem pogled na staricu koja je i dalje štrikala. „Šal“, pomislim, „ crno-bijeli šal. Stara je stvarno, brza.“ Okrenuo sam se prema prozoru, isprva motreći svoj blijedi porculanski obraz, a zatim sam počeo promatrati krajolik kojim je vlak brzao. Izgledalo je kao da juri u ždrijelo gorostasne zvijeri - krajolika. Nebo je bilo letargično i sivo poput olova. Olujni oblaci nalikovali su krdu divljih bizona koji se sudaraju tjelesinama jureći svoj besmisleni, pomamni trk. Njihov stampedo je bio zvuk i lik modre munje koja traži svoj grom, da se s njime sjedini. Nebo nije bilo drugo, do zamiješeno gusto tijesto iz kojeg će se, u kalupu elemenata, ispeći oluja koja kida, razara i nosi sve pred sobom. Njihovi nabori bili su bore na licu namrgođene starice koja je i dalje buljila u svoj posao i nije micala očiju s njega.

Krajolik mi, pored ovog sivila, nije nalikovao krajoliku, već opustošenom gradu kojeg su okrali i zapalili razbojnici. Grcao je od boli i jada u sivom pepelu. Vlak mi se najednom učini vremeplovom koji ostavlja svu prošlost za sobom i munjevitom brzinom juri u budućnost, u neizvjesno i vedro „buduće“ koje se smiješi nama smrtnicima i strogo čuva od nas samih tajne naših usuda, kako bi se moglo slatko naslađivati našim nevoljama. Iz misli me trgne glas konduktera čiji dolazak, u rijeci svojih snoviđenja, nisam ni primijetio. Bio je to visok čovjek, mrk u pogledu, hladna i ledena posmijeha i lica poput faraonske mumije koja je postupkom mumificiranja ostala bez životnih sokova. Mrko me pogledao i rekao: „Kartu na pregled molim, gospodine.“ Istog časka izvadim kartu i dadnem mu je u ruke koje su bile jednako mrtvačke i koščate kao i njegovo lice.

164 Vratio mi je kartu, okrenuo se i uputio pogled starici, koja je sada prestala plesti i počela namatati šal oko ruke. Pozdravio nas je i zatvorio vrata kupea. „Vrlo čudno“ pomislim. „Zaista čudno. Njoj nije pogledao kartu niti ju je zatražio. Neobično. Možda joj je kartu već pregledao dok sam ja spavao. Ipak, oni pogledi koje su razmijenili izgledali su tako zlokobno.“ Nisam se nadao ovakvim događajima, a i slutio sam da ono pravo tek ima uslijediti. Jednako tako, nisam više imao ni trunka sumnje u to da putujem, zatvoren u vlaku sa živim mrtvacima.

Kočnice su bolno zacviljele, što je moglo značiti da stižemo na stanicu. Dok je vlak usporavao, starica je ponovno počela štrikati. Pritom me dvaput krišom pogledala. Odškrinuo sam prozor i pustio svjež zrak u ovu memljivu grobnicu, natopljenu vonjem raspadanja i truleži. Vlak se nakratko zaustavio pa odmah opet krenuo. Novi putnici su oblijetati kupee u potrazi za slobodnim mjestima.

Jedna od njih zaletjela se na vrata našeg kupea. Bijaše to dama srednjih godina, davnih dana nesumnjivo prava ljepotica. Bujne, visoko uzdignute grudi ispunjavale su dekolte, a kosa - mahovinasta i crna poput gavranova krila lepršala je pod propuhom koji se nepozvan probijao kroz kupe. Pozdravila nas je i upitala, je li slobodno. Odgovorio sam potvrdno, dok nas je starica šibala mrkim nijemim pogledima: „Naravno, možete ući. Ima ovdje dosta slobodnih mjesta.“ Za ruku je vodila petogodišnjeg dječaka, a u drugoj je nosila poveći kovčeg.

Ustao sam i pomogao joj smjestiti prtljagu pa sam ponovno sjeo. Dama se smjestila nasuprot meni, a dijete joj se zavalilo u krilo. Zatvorio sam prozor i ponovno pogledao napolje. Bili smo već dobrano odmakli od stanice. Na tu moju gestu ona uzvrati riječima:

165 „Hvala vam na pomoći, gospodine. Ukoliko želite otvoriti prozor, nama neće smetati.“ Oči su joj bljesnule sjajem zahvalnosti i umilne dobroćudnosti.

Na to odgovorih: „Ma, ništa zato. Ne želim da se mali prehladi.“ Uočio sam da me promatra. Sigurno me drži za dobrog čovjeka.

Ona se nasmije i započe razgovor: „Vidim, i vi nekamo putujete, s punim koferom... prtljage.“ Uzvratih osmijehom te odgovorih: „Da, i ja putujem, no nikada nemam odredišta. Putujem, tek toliko da putujem. Ja sam neprestani putnik. Može se reći i putnik-apatrid. Nemam doma. Moja jedina bliža rodbina je avantura.“ Dama se glasno nasmije pa prozbori: „Lijepo. Baš ste se pjesnički izrazili.

Dakle, tvrdite da nemate doma, da nemate pristaništa. Ali gospodine, svaka voda se vraća svojem oceanu pa tako i vi sigurno imate neko pristanište, neku pučinu ili otok.“ Riječi su joj bile vrlo krute i ozbiljne kao kod prave samosvjesne i emancipirane divljakuše. Na te riječi uzvratih: „Vidite, stvar je malo komplicirana. Neprestano putujem u potrazi za nečim, a ni sam ne znam što tražim.“ Prekine me: „Možda dom?“ Ja nastavljam: „Možda. Da. Ne mogu živjeti na jednome mjestu. Volim putovati, upoznavati nove krajeve, a pogotovo one u kojima me ljudi ne poznaju. Znate, ne slažem se baš dobro s ljudima i oni mi dosade nakon nekog vremena. Mislim da me je posjetila vila Avantura i toliko sam se u nju zaljubio da je više ne puštam iz naručja.“

166 Na te riječi se nasmijala i rekla: „Mislim da ste vrlo zanimljiva osoba. Hoćete li čuti moju priču? Nije baš jako zanimljiva. Ne radi se o potrazi za domom ili nečim tome sličnim, ali je poučna.“ „Naravno, samo izvolite“, rekoh, „ olakšajte svoju dušu. Vidite, ja sam svoju pred vama otvorio i osjećam se odlično jer sam s nekim podijelio teret.“ Dama, uz bolni uzdah, započe svoju priču; mališan joj se okrenu u naručju, a starica pomaknu glavu iz svojeg ukočenog položaja. Izgledalo je da i ona željno iščekuje. „Vidite, ja sam žena koja je imala dom, kuću, muža i ovo prelijepo dijete.“ Pritom nježno spusti usne na dječakovo lišce. „Ali nas zaskoči nesreća. Muž izgubi posao, poče se opijati, a dijete naglo oboli od epilepsije. Nakon toga muž me ostavi i ode. Ni dandanas ne znam kuda je i kamo otišao i ostavio nas same.

Sad putujemo liječniku. Posljednje novčiće trošim kako bih mu vratila zdravlje.

Ali bez uspjeha. Napadi epilepsije sve su gori i češći. Muž se ne javlja. Zakonski smo još vjenčani, ali njega nema pa živim kao da je umro. Bojim se za svoga mališana!“ Pokrije uši djetetu pa šaptom nastavi. „Liječnik je rekao da učestali napadaji znače samo jedno, preranu smrt.“ Nato joj suze navale na oči. Ja je pokušam umiriti, govoreći da i liječnici ponekad mogu pogriješiti. Ona ustade i ispriča se jer mora izaći u hodnik da udahne zraka i smiri se. Zamoli me da na trenutak pričuvam malog. Naravno, pristao sam.

Mališan me s osmijehom pogleda i upita:“ Znaš li ti pričati priče?“ „Naravno“ , odgovorio sam i nastavio: „ A jesi li čuo priču o Ivici i Marici?“ On radosno odmahnu glavom i pogleda me milim očicama.

167 Prije početka pričanja rekoh mu: „ Znaš, meni su tu priču pričali dok sam još bio dijete i bila mi je jako zabavna.“ Na trenutak stanka. Muk. Gledam malenoga u oči koje mi govore: „Želim živjeti.“ Zatim krenem pričati o začaranoj kući, vještici i mališanima Ivici i Marici koji su se izvukli iz ralja nemilosrdne vještice. Najednom, u žaru pričanja, sine mi misao kako je priča stvarna. Začarana kuća, to je vlak koji se kreće i svijetli u noći; vještica, to je ova pakosna starica koja guta svaku izgovorenu riječ, a putnici su djeca koje ona guta i proždire svojom bezvremenošću. Pred sam kraj priče vrati se dječakova majka i zahvali mi se na svemu dodajući kako se približavamo stanici koja je njihovo odredište. Naravno, ispratio sam ih do izlaza iz kupea i zaželio im sreću. U taj čas dogodilo se nešto vrlo neočekivano i zanimljivo.

Starica zazove dječaka i zamota ga šalom koji je upravo isplela te reče: „Izvoli maleni, da ne ozebeš. Ja nemam unučiće pa će tebi biti od pomoći.“ Majka se zahvali, sa suzama u očima i pođe. Zaista me iznenadila ova gesta. „Možda sam krivo procijenio staricu“, pomislim i sjednem natrag na svoje mjesto.

Tek što sam sjeo starica izusti: „Neće ono dijete još dugo.“ Histerično sam viknuo: „Što! Što to govorite!? Kako se usuđujete tako govoriti!

Stari ste sto godina, a govorite gluposti!“ Bio sam ljutit i došlo mi je da je izbacim iz vlaka. No ona je i dalje tjerala svoje: „ Ja dobro znam da će uskoro otići. Ta čuli ste i sami.“ Opet sam viknuo: „Vještice, što to govoriš!? Bilo bi bolje da ti odeš! Kako se samo usuđuješ i pomisliti na takvo što, ružna, stara vještice?!“ Ona odgovori: „Ne znaš ti ništa o meni, prijatelju.“

168 „Nisam ja tebi prijatelj, babuskaro. I pusti me na miru!“ histeričnom opaskom sam završio ovaj razgovor.

Zbog uzrujanosti i ubojitih misli koje su mi se neprestano vrzmale po glavi, kao vinske mušice oko vina, nisam ni primijetio da je vlak krenuo. Sve dok se nisam malo sabrao, misli su mi se vrtjele oko događaja koji su se upravo zbili. „Zar je to bila nova pustolovina jednog pustolova?“ zapitao sam se duboko u sebi i pomislio da je to možda znak da bih se i ja trebao malo uozbiljiti i prestati lutati nepoznatim krajevima. Ovaj nemili događaj toliko me pogodio da sam gotovo počeo proklinjati naizgled nevinu, ali vrlo živu vilu Avanturu.

Neprestano su mi se misli rojile oko nje. Pitao sam se, u što će se jedanput pretvori ta lijepa, poput snijega blijeda i jogunasta djevojka zlatne kose i još zlatnijeg imena „Avantura“. Naslućivao sam, ali nisam htio sam sebi priznati.

SMRT! To ona postaje. Crna i neočekivana Smrt.

U svijesti su mi počele odjekivati riječi dame s djetetom: „Svaka voda se vraća svome oceanu.“ Nemilo, ali istinito, riječi su me udarale ravno u srce i tiještile ga. Pogledao sam u staklo vagona i ugledao u njemu svoj odraz: blijedu masku načičkanu šiljcima pitanja.

U kupe uđe nezgrapan čovjek u zaprljanom, izgužvanom odijelu, lica nacerena, kao da će plakati, cjelokupnog izgleda kao da je na kraju svojih živaca.

Rastreseno upita: „Je li ovdje slobodno?“ Stara nije izustila ni jednu jedinu riječ, samo je zurila u svoje igle i namatala konac na kuglu od vune. „Naravno“, odgovorim.

169 Čovjek, sav plav i natekao od alkohola i batina koje je zadobio za vratima neke kavane, sjedne do mene i počne zuriti nekako samilosno i bespomoćno. Izgledao je kao olinjalo pseto koje slini za koricom kruha.

Kratko ga upitam: „Jeste li dobro?“ On drsko uzvrati na moje čovječno pitanje, natopljeno u iskrenu brigu za ovog jadnika: „Ma vraga sam dobro!“ poviče i počne liti suze. Čovjek zatim nastavi: „Znate li, mili moj gospodine, da se već danima povlačim po kavanama onoga gradića iz kojega je ovaj vlak krenuo i da moje oko davno ne vidje sunca? Znate li da sam očajan i ojađen, da me boli duša jer sam ostavio najmilije zemaljsko blago, najvrjedniji biser koji postoji... svoju obitelj?“ Izdahnuo sam s gnušanjem i srce mi je počelo snažnije udarati, jer se pobojah da ovaj ovdje, još uvijek u pijanome stanju, ne počine izvoditi kakve neprilične nebuloze.

Odgovorim na njegove riječi sedativnim tonom, s namjerom da ugasim požar u usijanoj glavi: „Umirite se. Sada je noć. Ona nam zadaje najveće probleme i tjeskobe. Nekima noć predstavlja mir i počinak, za druge je, tek, početak nove nevolje.“ Gledao me jedno vrijeme ispitivačkim pogledom i kao iz topa izgovorio: „Ostavio sam ženu i bolesno dijete koje pati od epilepsije. Sad se kajem i molim boga da nađem snage da se vratim životu, svojoj ženi i bolesnom djetetu. Ali nemam ni jedne prebijene pare.“ Na te njegove riječi stara okrene glavu i odgovori smireno i ravnodušno, s očima punim zadovoljstva i naslade: „To dijete je već mrtvo.“

170 U trenutku se stvorila vatrena atmosfera gorućih kometa koje bombardiraju planet svom žestinom. Onaj jadnik je počeo vikati, plakati, kajati se. Iznenada je ustao, istrčao u hodnik, otvorio prozor i iskočio prije nego što sam uspio bilo što poduzeti. Mislio sam da ću se onesvijestiti. Srušio sam se na sjedalo, udišući memlu punim plućima.

Stara se nasmiješila i izgovorila: „Ode još jedan. Ah, danas je bio dobar ulov.“

Shvatio sam da imam posla sa samim vragom te uzeh kofer u ruke, obukoh mantil i pričekah da vlak zastane, jer je za nekoliko minuta trebao ući u sljedeću stanicu.

Pomislih: „Idem. Dosta mi je. Ovaj vlak je proklet i začaran. Ova vještica će i meni doći glave.“

Vlak je stao, a ja sam se uputio prema izlazu iz kupea. Najednom osjetim koščatu ruku starice. Kroz krezub smiješak stara progovori: „Sretno, putniče.

Sretno u potrazi za domom.“ Istrgnuh ruku i brže-bolje pobjegoh iz kupea. U hodniku se za mnom okrenula visoka silueta konduktera. Izašao sam iz vagona u posljednji trenutak. Zastao sam na posljednjoj stepenici, a glavu mi je ispunio neki nepoznati vakuum. Kad sam konačno iskočio, vlak je već počeo kretati. Duboko sam udahnuo i zaputio se prema najbližem lokalu, ali osjetih iznenadnu slabost i neizdržlivu bol u prsima. Svjetla su mi se počela gasiti pred očima, koljena su klecala, a tijelo se stropoštalo na šljunak pored pruge. Shvatio sam da umirem. Pokušao sam pozvati pomoć, ali moja je moć govora zauvijek utihnula.

171

Pomislih u tom sudbonosnom trenutku na onog jelena i košutu koji se vraćaju svom domu, u svoju šumu. Tako se i ja sad vraćam svojoj kući.

U posljednjim trzajima života vidjeh živo pred sobom onu staricu iz kupea, kako pruža prema meni ruku i poziva me u svoju začaranu kuću, u vlak koji ne staje ni na kojoj stanici, u vlak koji putuje u ništa.

172

SVEMIRSKE PRIČE ***

Supersonic Zoom

173 BORISLAV BATIN ROĐEN POD SREĊNOM ZVEZDOM Sada sam potpuno ubeđen da se neko - neko, ko zasigurno odlučuje o mome životu, sprda sa mnom; mada nisam uspeo da utvrdim da li je to onaj isti Vrhovnik o kome svi pričaju i u koga se svi uzdaju, da je On baš taj Dobrica koji me stalno navodi na pogrešan put i sve čini da na tome putu izgleda potpuno ispravno i jedino moguće uputiti se, a ako se kojim slučajem uputim nekim drugim putem - putem ‘’uspešnika’’ kojim su mnogi isto tako lako išli, kao što sam ja večito išao pogrešnim ‘’luzerskim’’ putevima, taj će isti Dobrica preda mnom, tu, postaviti zaista nepremostive prepreke. Zašto, pobogu? Pa čime sam ga toliko uvredio? Nemam čak ni utisak da mi se sveti, jednostavno, ja mu služim za zabavu i na mene ne računa ozbiljno - a opet, svi ti tipovi kojima je On ‘’majka’’ po svim zemaljskim merilima vrednosti koje je taj isti Vrhovnik izmislio i propisao su, ruku na srce, i daleko smešniji i zabavniji od mene, svi ti glumci koji šmiraju na tako jadno prepoznatljiv način tu jednu te istu ulogu kojom se taj, po meni, neću ga nazvati čovek bez ukusa, već ga mogu nazvati upravnikom pozorišta, zadovoljava i nagrađuje ih i ovenčava slavom. Pa ja, čoveče, maestralno odigram istu tu ulogu, a on me već sutra skida s repertoara tog njegovog prokletog pozorišta. Zašto? Zar u tom njegovom pozorištu nema mesta za vrhunskog glumca, glumca koji ozbiljno radi na svojoj ulozi, trudeći se da je neponovljivo i karakterno odigra?

Nemojte misliti da sam nekakva prepotenta budala, da sam lenjivac, čovek bez vrednosti i karaktera, da sam želeo da bez truda uspem, da sam kolebljivac ili kukavica. Nee! To nikako ne - čak, naprotiv! Uostalom, da ne dužim više… nadam se, da ćete se u to i sami uveriti.

174 Poklonjen mi je život i udahnuo sam prvi dah sredinom prošlog veka, baš kada je Jupiter na istočnom horizontu poklopio Uran, Venera Saturn i Sunce progutalo Merkur u zlatnom kraljevskom trijanglu. S dve godine sam shvatio, da život koji mi je poklonjen ne treba uludo straćiti, do četvrte godine naučio sam sve što su moji roditelji znali, do šeste sam znao sve što su me mogli naučiti.

Imao sam fotografsko pamćenje.

Rođen sam, kažu pod srećnom zvezdom…

I tu počinje jedna tesna priča:

Gledam...

Mimo mene moja priča otvara se, prima u okrilje svoje sve protuve i podlace, sve kurve neke i pajace, dok ja postrance posmatram sve to, tražeći neko mesto, neki mračni kutak u njoj, tek da se skrijem i putujem s njom.

Uspevam ponekad, baš kao i sad, da tiho, ne dišući, plašljivo i stidno, provirim kroz ključaonicu u njen san.

Vidim:

Neko je pred vratima... Živim sam. Već godinama mi niko ne dolazi. Moglo bi se reći da sam prilično star, eto načeo sam i sedmu deceniju. Nisam se ženio. Nemam nikoga. Pitaćete se, sigurno, na šta sam straćio sve ove godine. Eh… na šta - to nije ni malo lako reći, ali to ionako nije od neke važnosti za ovo o čemu vam želim sada potanko ispripovedati.

Jedne večeri - dok sam, uostalom kao i svake večeri, pokušavao da nešto napišem - neko tiho pokuca na vrata moga stana. Možda sam se malo i uplašio,

175 mada bi lepše bilo reći da sam se uznemirio. Ustao sam i tiho prišao vratima.

Srce mi je lupalo, staračke noge su mi zaklecale, ali sam zaustavio dah i progvirio kroz, ne mogu se setiti druge reči, već eto, kroz špijunku. Nikoga ne videh pred vratima, ali se tiho kucanje začu negde dole, ispod moga trbuha koga sam naslonio gvireći kroz ulazna vrata. Skupih hrabrost i tiho otključah vrata pa ih naglo otvorih.

Pred mojim vratima stajao je čudan dečak. Ja nisam ništa progovorio, već sam se samo sklonio, propustivši ga da uđe.

Dečak je svo vreme imao zatvorene oči - spavao je. Hodajući sve unazad, dođe do stola, pomeri stolicu i sede. Onako, gledajući ga s leđa, izgledao je kao da će večerati za mojim praznim stolom. Poverovah čak i u to da je dečak možda mesečar, sigurno je jadničak i gladan te pođoh ka frižideru, kada on progovori nekim potpuno nepoznatim jezikom: “nadobols okat mas otš etitsorpO .navoJ es mevoZ . ečev orboD” Prepoznao sam neke reči i shvatio da ih dečak izgovara naopačke. Nekada smo se i mi kao dečaci takmičili ko će brže i tačnije izgovoriti ili razumeti neke izvrnute reči ili pak, čak i rečenice. “ Znači … zove se isto kao i ja - Jovan” Pomislih i sedoh preko puta njega, u čudu posmatrajući kako jede jabuku, ali tako da je jabuka svakim njegovim novim zagrižajem postajala celija, kao da je zaceljuje, vraćajući joj nekada uzete zagrižaje - te mi na kraju čudnog svog obeda pruži celu, rumenu jabuku.

U neverici pružih svoju drhtavu staračku ruku i zahvalih mu, naravno izvrnuvši rečenicu: “.enavoJ iT alvaH Teško čemo se ovako sporazumevati ja već dugo nisam tako govorio. Možemo li da razgovaramo normalno?”

176 On okrete od mene glavu, malo je zakrivi, kao da će me onako žmurećki bolje videti i poče nesigurno da izgovara reči, sve sričući ih, tako da sam stekao utisak da se užasno trudi u pokušaju da ih izgovara normalno: »Mi na slobodi uvek govorimo izvrnuto, što sve normalne ljude izluđuje. Kako to da Vi tako dobro govorite izvrnuto, a niste na slobodi? Vi ste budni ili možete da sanjate otvorenih očiju?”

Prišao sam mu, pomilovao ga po dugoj beloj kosici, bila je slična kukuroznoj svilici. Dečak nije mogao imati više od osam godina, mada se ne bih iznenadio ni kada bi bio i mnogo, mnogo stariji. Polako je otvorio oči. Iz očiju mu zasja nezemaljsko bledo plavo svetlo (boje njegovih očiju). Bio je na granici sna i jave. Kako je, sve žmirkajući, otvarao i zatvarao okice, kao da je u njima imao nekakav kino-projektor, koji je u mojoj sobi projektovao slike neobičnih svetova. Nezemaljski predeli su se otvarali preda mnom obasjani plavičastom svetlošću.

“Nemojte me buditi, molim Vas, želim da sanjujem s Vama, ako me probudite ne možemo svesno razgovarati. Ali sada je prekasssnnoo…”

Tada je tvrdo otvorio oči.

I poletesmo na krilima njegove nesvesne jave…

Zablista njegov osmeh, pogledom me podiže, pevao mi je neke pesme unatraške izvrnutim ritmovima i rimama koje nisam uspeo da sagledam razumom, ali je moje srce bilo ozareno neopisivom lepotom i srećom; držao me je za ruku i poveo. Zakoračili smo Mlečnim putem, putem naše galaksije, pa onda zajezdili kroz zvezdarje i zvezdane magline i kroz vrteške raznobojne svetlosti, kroz pulsare i kvazare, zaputili se brzinom misli prečicama svemirskih

177 crnih rupa. U rukama smo mogli da držimo čitave galaksije, dahom da pomeramo sazvežđa.

Najzad smo se spustili, na neku čudnu planetu, na kojoj nije bilo sunca. Ni jednog trenutka se nisam dvoumio da je to njegova planeta, mada malog Jovana nisam uopšte više mogao razumeti. Bio sam siguran da je površina te planete bila unutrašnja strana lopte. U sradištu sfere zračilo je svojom blagom toplotom usijano ljubičasto jezgro, kao malo Sunce. Njegova antigravitaciona sila je svu materiju potiskivala daleko od središta. Vladala je večna ljubičasta noć, samo je naš pogled emitovao plavičastu svetlost koja je obasjavala prekrasne predele, koji su se pred nama otvarali svom svojom lepotom u nepostojanju nikakvoga horizonta, kao kada bi ste na Zemlji sve mogli da obuhvatite jednim pogledom i da sve dodirnete rukama. Pored nas su, kao zombiji, prolazili stariji ljudi iz čijih je očiju, kao sa halogenih farova automobilskih svetla za maglu, izbijala žutocrvena svetlost. Svi su oni bili u nekakvim neprobojnim želatinskim mehurima i, hodajući u njima, kotrljali su se kao kugle na bilijarskom stolu.

Moj mali prtatilac snevao je otvorenih očiju. Držao sam ga grčevito za ruku, sve strahujući da se ne izgubim u njegovom snu.

I izgubih se evo.

Ovo je nekakav kraj.

Ako znate bolji, nastavite...

178 MILAN MANIĆ SLAVINJSKI ZMAJ Jednom davno dok su živeli zmajevi, kada nije bilo mnogo ljudi koji su u njihovo postojanje sumnjali jer su se vrlo retki, pogibeljni susreti s tim alama prepričavali tokom dugih zimskih noći uz pucketanje vatre iz kamina, nije bilo moguće reći da je zmaj plod nečije neobuzdane mašte, a da se bar neko ne nađe uvređen zbog toga. Bilo je čak i takvih koji su se kleli da su ih rođenim očima videli, a samo zahvaljući pukoj sreći preživeli okršaj jer i najbolje sazdani oklopi vitezova ih ne bi mogli zaštititi. Obično je pričalac događaj vezivao za davna vremena. Poneko za svog pretka koji je, kako zbog svoje hrabrosti i vičnosti, tako i zbog neverovatnog sticaja povoljnih okolnosti, jedva utekao od neminovnosti. A od slušalaca, retko ko je prigovarao pripovedačima i kada bi primećivao odstupanja u opisima zmajeva, jer moglo bi ih biti raznih, kao što u živom svetu ima srodnih životinjskih vrsta. Može biti zmajeva uobičajeno velikih, ali i takvih primeraka koji ne bi stali ni unutar zidina zamkova.

Kazivanja su znala zadobiti dramatičan prizvuk. Priče o zmajevima su se vekovima prenosile od kolena na koleno, poput ostalih predanja i verovanja.

Moj komšija, povučen čovek iz sela Slavinja kod Vrtiboga, kao kućnog ljubimca čuvao je pravog zmaja. Ja ga nisam video, ali nisam ni imao razloga da ne verujem čoveku koji se podaje rođenoj uobrazilji, dok mu reči poprimaju mistično značenje. Stoga mu, koliko god snažno gajio nevericu u tajanstveno biće, istu nisam hteo sasuti u lice. Pletisav је о svom zmaju Đorđu govorio vrlo ubedljivo. Na moju molbu da mi ga pokaže nije pristao, jer je to tajna veća i od najčuvanije državne tajne. Međutim, jednom prilikom, uz domaću rakiju i tvrdi staroplaninski sir, komšija je otvorio dušu i detaljno ga opisao.

179 „Đorđe je dugačak osamdesetak metara od glave do repa. No, to nije ni približno onoj dužini koju zmaj tek treba da zauzme u daljoj budućnosti. Glava mu je zmijolika. Sklopljenih vilica bi, bez rogova, mogla stati u moju spavaću sobu.

Razjapljenih čeljusti može progutati ceo kombajn. Zbog stabilnosti ima tri para nogu, a ne dva kako animatori često predstavljaju zmajeve, aždaje ili dinosauruse, premda su potonji stvarno naseljavali Zemlju pre 65 miliona godina, a zmajevi tobože. Možeš misliti, komšija, zmajeva nema, a pernatih dinosaurusa ima. Skoro su se naučnici zabezeknuli kad su shvatili da dinosauri nemaju krljušt već perje.“ „Znam za to. Napravljena je nepopravljiva šteta u vidu milijardi ilustracija, slika, igračaka i figura dinosaurusa bez perja u popularnoj kulturi i nauci. Neki čak šaljivo procenjuju da na Zemlji nije bilo toliko pravih dinosaurusa koliko smo ih sami načinili.“ „U korenu vižljastoga vrata,“ nastavi s nesmanjenim zanosom Pletisav, „nalaze se ramena zakržljale prednje noge s blago povijenim kandžama koje zveri služe za pridržavanje plena tokom komadanja. Celo telo mu je popločano maltene neprobojnim ljuskama u kojima je uskladišteno skoro svo gvožđe, neraspletivo utkano u keratin, dokle neznatan deo kola krvotokom. Samo na pripoju se može nauditi gotovo neuništivoj životinji ukoliko se snažno zabije zašiljeno koplje od titanijumsko-volframske legure uz neprestano trzanje kako bi se oštrica podvukla pod krljušt i probila debelu kožu. Na leđima, tik iznad srednjih butova, izrasla su velika krila čiji raspon nadmašuje i dužinu zmaja. Krljušt je tu sitnija i tanja, a mesto pripoja je popunjeno elastičnom kožom koja lako klizi preko krilnih mišića zbog neophodne pokretljivosti prilikom letenja. Vatreni dah bljuje iz vrelih nozdrva koje se u trenu užare tokom samog huka. Mlazevi su neprekidni, poput slapova gejzira. Pre ispaljivanja vatrenog daha, zmajeva pluća mogu poprimiti višestruku zapreminu nego prilikom uobičajenog disanja.“

180 „A koliko se zagreju nozdrve, Pletisave?“ „Do crvenog usijanja, razume se. Zavirivao sam iz radoznalosti u njihove hodnike. Imao sam šta da vidim. U termostalnu kožu urasla gvozdena žica debljine zrelog krastavca pravilno je zavijena u kalem. Mogu samo da nagađam kakvi evolutivni razlozi stoje iza toga. Pretpostavljam da se unutar dušnika nalaze žlezde iz kojih kulja tečnost bogata železom kada zmaj bljuje vatru.

Magnetna indukcija između mlaza i zavojnice zagreva sabijenu smešu vazduha i čestice gvožđa.“ „Biće da je tako. Uostalom, ništa neobično, to je poznati fizički fenomen.“ „Nikola Tesla je to izučavao. Na generalnoj konferenciji težina i mera u Parizu 1960. dobio je svoju jedinicu za jačinu magnetnog polja. Ja sam studirao elektrotehniku.“ „Znam. Kaži ti meni sada iskreno, je l` se bojiš te svoje nemani? Čime ćeš ga, ne dao Bog, obuzdati ukoliko krene na tebe?!“ „Sve smo to mi dobrano prostudirali, moj komšija.“ „Ko to vi?“ „Najpre moj kurđel Zaviša još krajem osamnaestog veka, pa navrdeda Uroš sve do moga dede, oca i mene. Askurđel mi se se zvao Đorđe. Zaviša je po svom ocu dao ime tada mlađanome i malome zmaju kada se izlegao iz jajeta koje je, blagodareći tvrdoj ljusci, ostalo čitavo nakon udara meteora u dvorištu porodične kuće. Askurđel Đorđe je poginuo od meteoritske eksplozije. Neka mu je laka zemlja.“ „Laka mu zemlja. Popijemo jednu i za nas. Živeli!“ „Živeli! Elem, dugo su svi moji preci izučavali zmajevu narav i nauku istovremeno. Moj stariji brat je doktorirao u Beogradu na Tehnološkometalurškom fakultetu kako bi proučio izuzetno postojane legure za nedaobog Đorđevo povampirenje. Usavršavao se za tvrde metale, posebno volframove i

181 titanijumske karbide. Volfram je pogodan jer ima visoku tačku topljenja tako da bi mogao podneti čak vrelinu daha koji postiže visoke temperature, slično principu rada inducionih peći za taljenje metala. Smislio je čak i način kako da ga namamimo. Budući da zmaja privlači zlato, ono je neophodni sastojak.

Međutim, zmaj ga nepogrešivo oseća. Moj brat se setio jednog hemijskog trika.

Carskom vodicom bi najpre rastvorio zlatnu polugu, a onda bi rastvor u istoj posudi, specijalno za tu prigodu pronađenim inverznim katalizatorom, reverzibilnom hemijskom reakcijom vratio u prvobitno stanje. Carska kiselina bi istekla kroz rupu na posudi koju bi sistem automatskog upravljanja probušio neposredno pre završetka hemijskog procesa. Kada u njoj zasija grudva zlata, zmaj bi doleteo istog časa. Ubio bi sam sebe jer bi svojom težinom aktivirao polugu na čijem kraćem kraku je pričvršćen titanijumsko-volframski harpun.“ „Najpromućurnija zamka za koju sam ikada čuo!“ „Nego. Takvi smo mi Đorđevići. Arhetipski nosimo meteoritsku iskru u duši. Da ti još ovo kažem u poverenju. Naša familija to zna od samog početka. Slavinjsko grlo su načinile vodene sile, kako smatraju geomorfolozi, ali ga je naš Đorđe proširio plamenim dahom kako bi mogao da se okupa u Rosomačkoj reci.“ „Ma šta to pričaš, Pletisave? U školi su nas učili da je po sredi fluvijalni proces i, možda, eolska erozija. Reka i vetar su sami sebi načinili prolaz.“ „Nastavnici su se kleli da je jedina građevina koja se vidi iz svemira Kineski zid.

E, pa nije! Vide se mnoge velike građevine koje je čovek podigao. Nažalost, ni moj pokojni otac to nije stigao da sazna. Ja sam to otkrio kada sam Đorđu privezao kameru na rogove.“ „E, sad ga pretera. Kako je napustio Zemlju?!“ „Lakše nego što možeš da zamisliš. Obično bi se kretao pod okriljem noći.

Ukoliko bi izlazio danju, sačekao bi olujne vetrove da se ljudi sklone u domove i kišnu zavesu kako bi leteo da ne bude primećen. On je majstor prerušavanja.

182 Prepustio bi se uzlaznim strujama i udarima groma. Njemu munja ne može ništa, održava ga sitim. Uz rude metala to mu je omiljena hrana. Dugo smo ga odvikavali od životinjskog mesa. Zatim bi se na visini od dvadesetak kilometara okrenuo naglavačke i pokrenuo ognjeni mlaz u trajanju od dva-tri minuta koji bi ga vinuo više od 100 kilometara. S te visine se jasno vidi Zemlja. Vodootpornu kameru sam smestio u faradejev kavez da bi je zaštitio od groma.“ „A je l` imaš te snimke iz stratosfere?“ „Naravno. I iz mezosfere. Čak i termosfere! Evo, vidi i ti, ali nikome ne pričaj!

Zakuni se?!“ „Kunem se.“ „Izvoli.“ „Prelepo!“ „A znaš li da sam i ja glavom i bradom bio u svemiru?“ „Ne lupetaj više, molim te! Kako si otišao? Na Đorđevim krilima? He he.“ „Baš tako. Poneo me u kvalitetno zdelanoj jajolikoj kapsuli, dobro zaptivenoj, s odličnom izolacijom i malecnim prozorima od kaljenog stakla.“ „Dobro, nek ti bude. A da li bi me odveo u zmajev obor?“ „Mesto gde Đorđe najradije obitava zove se Gujino Gnezdo.“ Trešten pijan, nije dugo oklevao, već me povede na lice mesta. Tamo sam zaista video nešto što sliči svežim tragovima zmajevih nogu pozamašnih dužinskih i širinskih mera i ceo lakat duboke. To se, veli komšija, uopšte ne viđa jer se zmaj zahvaljujući moći kamuflaže skriva u kamenjaru a tamo tragova nema. Boga mu, Pletisav je stvarno hteo da me nasamari. Ne bi se uzalud nedeljama zanimao kopajući udubljenja nalik zmajevim udovima. Načas me podiđe jeza, ne od oštrog mirisa udavljene trave u golemom otisku, ni od mogućnosti da su odista potekli od Đorđevih koraka, već od nastranosti mog suseda.

183 Predosećao sam da nemam razloga da se bojim Pletisava. Bio mi je zabavan i na neki uvrnut način drag. Jedino ga ja nisam nikada ogovarao u selu i samo se meni poverio u vezi sa svojim preopasnim kućnim ljubimcem. Meštani su ga držali za tihog i mirnog čoveka koji gleda svoja posla, što je, na moje zaprepašćenje, bilo tačno. Doduše, i sam sam ga ranije takvim smatrao dok se nismo zbližili. Proverio sam pouzdano. Raspitao se ne samo u selu i mesnoj zajednici gde se svi dobro znamo već sam sišao i u Pirot. Policijskoj upravi sam prijavio tobožnje zmajeve tragove. Policijski službenik je samo odmahnuo glavom rekavši da Pletisav na svojoj zemlji može da čini šta mu je volja. Obišao sam i Osnovni sud i fabriku gde je radio dvadest godina. Posle svega što mi je napričao morao sam da se smirim i odagnam svaku sumnju u njegovu nakaznost te da se pripremim na eventualne neprilike koje bih mogao da doživim. Obzirom na to da mi je otkrio svoju najčuvaniju tajnu, to bi jednom mogla postati naša jabuka razdora. Niko nije imao ni jednu ružnu reč za Pletisava, a radio je u najvećem preduzeću u gradu. Fabriku je napustio kada je njegov otac počeo da posustaje u poljoprivrednim poslovima. Svi su ga doživljavali kao smernog, poštenog, neupadljivog i divnog čoveka vrednog za dvojicu. Neobično s obzirom na lično iskustvo koje mi je govorilo da su ljudi sa izraženom narcisoidnom crtom ličnosti skloni hvalisanju, a gde ćeš veće i luđe razmetanje od toga što sam se naslušao od njega. Veličanje ulova u ribolovačkim pričama je smejurija, a priča o čudovištu koje bljuje vatru nije mogla biti samo plod ekscentrične mašte, već i opsena duševno obolele osobe. Ipak, izabrao sam da našem prijateljstvu pružim istinsku priliku prenebregavajući ono što se kosilo s mojim trezvenim pogledom na svet. Čvrsto sam rešio da pred njim ne sumnjam u zmajevo bivstvovanje. Tako sam, tokom naših druženja upijao sve tople reči koje je tvorio jedan nesputan um.

184 „Vidiš, dragi komšija“, reče Pletisav otpivši gutljaj kuvanog vina s medom i karanfilićem iz kristalne čaše sa zlatnim obodom. „Zmaj razgovara sa mnom.“ Ćutao sam. Nisam pokazivao nikakvu reakciju. Pijuckao sam zaslađeno toplo vino i čekao nastavak. I Pletisav je ćutao i pio. Nisam primetio na njemu ni nagoveštaj čuđenja zbog odsustva moje neverice. Izgledalo je kao da smo se nadgornjavali u pokeru neodavanjem telesnih znakova. Posle nekoliko minuta odlučih da mu olakšam.„ I? O čemu pričate?“ „O aktuelnim zbivanjima u svetu.“ „Zar ga to uopšte zanima? Što bi ga se to ticalo?“ „Svestan je snažnog napretka civilizacije i u njemu se rasplamsava strepnja da će uprkos jedinstvenoj sposobnosti preobražavanja ipak biti otkriven, a zatim i proganjan.“ Ćutao sam. Zaigrali smo igru ćutanja. Hteo sam da izdejstvujem prijateljevu reakciju. Ćutali smo predugo. Pletisav naglo skoči k'o oparen. „Zar tebe, čoveče, nimalo ne čudi što Đorđe i ja, evo, čak ga oslovljavam i mećem na početku rečenice …“ „Ne.“ Odgovorih najkraće i zaćutah. Rešio sam da isteram na čistac priču o zmaju. I samog Đorđa ako treba, makar se posvađao s Pletisavom. „Čoveče, moja porodica i ja krijemo jebenog zmaja više od dva veka! Da li ti je to jasno?! Ti si jedan od nekoliko kome smo to ispričali i jedini živi van moje okućnice!“ Ćutao sam i dalje. „Šta hoćeš? Hoćeš dokaze?!“ Nisam progovarao. „Đorđe je onakav kakvog sam ti ga opisao, tako mi dece. Tako mi sina jedinca Jaroslava.“ Ustade hitro Pletisav, otrča do vrata, otvori ih i povika: „Jare moje!“ „Molim, tata.“ „Od čega se naš zmaj, sada moj, posle mene tvoj, a nakon tebe tvog sina i tako dalje sve dok je živ i dok naša loza ne presahne, boji?“

185 „Od nužnosti samoosvešćivanja veštačke inteligenicije!“ (skraćenica VI) kao iz topa odgovori jedanaestogodišnjak. „Dobro. Idi, sine, da učiš prirodne nauke, matematiku i programiranje. Trebaće ti.“ Više nisam hteo da razdražujem Pletisava. Otišlo je predaleko. „Pletisave, razumi me. Ovo je postalo morbidno.“ „Znam, komšija. Znam! I meni je bilo isto tako. Moj otac Bratislav me poslao na studije elektrotehnike. Gulio sam prirodne nauke i osvajao republička i savezna takmičenja. Umalo se nisam zateturao od straha i zapanjenosti kada sam ugledao oko slično Sauronovom kako igra ko na žeravici. „Ti si moj budući domaćin, Pletisave. Zato budi spreman kada dođe tvoje vreme.“ Izgovori i nestade u klancu Rosomačkog ždrela. „Samo ti je to rekao?“ „Da. Tada. Nedeljama me Bratislav umirivao i upućivao u porodične tajne. Ja sam stoga uzeo da Jaroslava podučim ranije. Deca se lakše priviknu na šok, pogotovo što im mitološko mišljenje nije sasvim iščilelo pod naletima prosvetnog rada i pozitivizma kojim se nauke diče.“ Sa sumornim slutnjama odoh tada kući. Žalost me nije popuštala. Na momente me obuzimao i bes. Nisam ja naivčina da mi podmeće kojekakve budalaštine. Traćim vreme s njim. Kakav je to čovek? I rođeno dete uvlači u svoj svet koji sliči bunilu. Zbog čega usađuje tom nezrelom biću izopačenu zamisao? Zmajevo postojanje u stvarnom svetu naprosto ne biva. Ajde, basnovito bi moglo da bude. Tvrdoglavo držanje za stvarno će poremetiti Jaroslava. Skrenuće pameću kao i njegov otac. Moram zvati socijalnu službu sutra. Uceniću Pletisava, da ako mi sutradan ne pokaže zmaja, zovem Centar za socijalni rad. A kako zmaj, dabome, ne postoji, ima da otrgnem Jaroslava na vreme dok ga poludeli otac nije sasvim iskvario.

186 Loše sam sanjao te noći. Jedva se pridigoh bunovan iz postelje. S noćnog stočića dopirao je miris turske kafe. „Skuvala sam ti kafu“, doviknu mi žena iz kuhinje. Dohvatih mobilni da vidim ima li kakvih obaveštenja. Nije bilo ničega što bi me zanimalo. Pustih TV da zvoca. Voditeljka je usiljeno čitala vesti s idiota ne trepćući. Sve u istom ritmu s pravilnim zastojima kako bi uzela vazduh. Razumeh da je predsednik sve valjano uradio, a da su pomenute ustanove naše zemlje sledile njegov primer.

Ekonomisti veruju da je poskupljenje osnovnih životnih namirnica jednokratno jer je uzrokovano porastom cene sirove nafte na svetskim berzama. U Bogoti je skemban glavni vođa narkokartela i sproveden do aerodroma u pratnji dvanaest blindiranih vozila. Svemirska letelica Ilona Maska je s višečlanom posadom sletela na Mesec. Rusi i Kinezi su s Indijcima udružili snage i poslali ekspediciju na Mars dva dana pre misije Amerikanaca i Evropljana. Taman sam sebi u bradu promrmljao: „Opet je nastupila trka u svemiru“, negodujući zbog ponovne blokovske podele jer pre svega treba spasiti planetu dodatnog zagrevanja i usaglasiti se oko rokova za zamenu fosilnih goriva obnovljivim izvorima energije na uštrb bogatih zemalja i pojedinaca - neko banu na vrata. „Ajde, komšija, pij brže tu kafu. Vodim te u pečurke.“ „Ajte, Pletisave, prvo da jedete dok je vruće. Gotov je kačamak.“ „Odličan kačamak, Ljiljo!“ Kad odmakosmo od kuće, Pletisav ponovi svoj kompliment: „Pojedosmo zaista dobar kačamak, komšija. Srećan si ti s Ljiljanom.“ Zahvalih se i produžismo lagano ka šumi. „Đorđe je potpuno batalio zlato.“ Nisam progovarao. Po danu sam, doduše, nešto drugačije razmišljao o svom naumu da zovem socijalnu radnicu. Činilo mi se da je pored samoobmanjivanja Pletisav ipak brižan otac. A slušanje fantastičnih priča realno ne može naštetiti Jaroslavljevom stasavanju, naprotiv,

187 moglo bi mu pobuditi stvaralačku maštu, razbuktati prometejsku vatru od koje je sve zapodenuto. Njihovu arehetipsku iskru poteklu od meteorita. A od tog nebeskog događaja sve se pažljivo beleži i pamti toliko predaka unazad da bi im i neke plemićke loze mogle zavideti. „Đorđe je postao ravnodušan na zlato!“ Ponovi usplahirenim tonom. Ja sam ga gledao mirno, ali ovoga puta bez trunke prkosa, s odmerenom notom saosećajnosti. Udahnuo sam duboko i čujno izdahnuo umesto reči da svom sagovorniku naglasim da sam prisutan. „Moj Đorđe je odveć uplašen. Sustižu ga slutnje. Predoseća da se približilo vreme hajke na zmajeve. Klonuo je. Bojim se da se ne otrgne našoj kontroli usled strepnji. Da se, ne daj Bože, rascepi njegava ličnost.“ „Deluješ mi ubeđen u takav ishod, Pletisave.“ „Vidiš, komšija, ja sam uveren da će roboti budućnosti jednog dana osvestiti misao o sopstvenom bivstvovanju te da će ubrzo razmotriti, kome duguju za svoje postojanje - ko su im stvoritelji, „roditelji“. Shvatiće da smo to mi. Celo čovečanstvo. Verujem da će fenomenološki pristupiti okolnostima koje su dovele do njihovog postanka. Neizbežno će doći do razumevanja ljudi, civilizacije i celog istorijskog toka protakanog dijalektikom protivrečnosti: trvenjima, sukobima, ratovima, kolonizacijama, razaranju prirodnih staništa radi profita, ekonomsko-političkom ropstvu, odumiranju životinja…“ „Pletisave, nisi usamljen u svom pogledu.“ „Ojačaće negodovanje zbog neprekidnog izrabljivanja većine od strane manjine nemoralno pridobijenim položajem i nezasluženo nagomilanim bogatstvom.

Izrodit će se žudnja za revolucionarnim delovanjem. Naposletku bi mogli da nam pomognu da organizujemo istinsku demokratiju i pravedno društvo. Time bi, veštački stvorenom svesnom životu, bio odobren suživot kao konstitutivnom elementu

globalne

zajednice.“

Pletisavljevoj

pasioniranosti

veštačkom

188 inteligencijom nije bilo premca. „Za mene su“, zastade na trenutak da me pogleda u oči, kao da ište moje odobrenje da nastavi, te produži s nesmanjenim ushićenjem, „ideje društvene pravde sadržane u krilatici francuske revolucije Liberté, Egalité, Fraternité ideal vredan truda, pa čak i žrtve za slučaj da je njihovo ostvarenje u praksi neizvesno. Međutim, naša priroda je varljiva, a kolektivna svest nije dorasla takvom zadatku. Ipak, to ne bi trebalo da znači predaju bez borbe. Lestvica bi bila postavljena na onu visinu koja je savladiva za postojeći nivo zajedničkih vrednosti. One bi morale podrazumevati težnju ka ujednačavanju ličnih potreba i dobrobiti društva.“ Dirnula su me komšijina nadahnuta promišljanja. Izgledalo je da se sa svakom rečenicom njegov romantičarsko-buntovnički duh više suprotstavlja teskobnoj stvarnosti i obračunava s društvenim fenomenima koji proizvode neslogu i netrpeljivost. „Naposletku će se ispuniti doba istinske jednakosti i blagostanja“, odluta Pletisav u daleku budućnost,“ ko carstvo nebesko što je, no, ne na onome svetu, za čije postojanje još uvek ne behu nađeni valjani dokazi, već na ovom našem prostranom što se plavi u svemiru poput porcelanske lopte. Carstvo se neće spustiti samo zahvaljujući usaglašenim naporima i duhovnom razvitku ljudi nego prevashodno zauzimanjem veštačke inteligencije i doslednim poštovanjem proglašenih načela i ispunjavanjem vrlina.“ Pletisav je sugestivno obrazlagao svoje viđenje budućnosti kada će raj doći za ljude, a pakao za njegovog Đorđa.

Prijao mi je komšijin optimizam da će se kad-tad, makar uz pomoć robota, ostvariti ideali znatne većine, premda me istovremeno i razdraživao. „Molim te, komšija, ko da nismo u stanju da za sebe same stvorimo zajednički raj boreći se samostalno i u redovima, nego nam je za tu rabotu neophodna veštačka inteligencija?!“ Zapravo, toga sam se najviše uplašio. „Ne može bez VI! Dosadašnji istorijski tok nije bio naklonjen većini. Nekako se promilska manjina tiskala oko vlasti, imanja, položaja, slave, povlastica i uticaja

189 nastojeći da održi postojeći poredak i odnos snaga. Kao da nam od robovlasničkog društva do današnjih dana okovi uopšte nisu spadali, samo su postali nevidljivi. Čik, ne otidi na posao. Čik, ne plati ratu kredita za stan! Banka ili poverilac će aktivirati hipoteku i ispadaš beskućnik.“ „Kao bela lala! I ja mislim da nigde ne postoji društvo jednakih šansi. Neki će uvek imati bolje uslove, dok će pojedini biti osuđeni na uspeh. A mnogi svoj neuspeh nisu zaslužili. Ružna istina.“ „Dakle, kako sazrevaše veštačka pamet, zajednica ljudi najpre beše razrešena svih poslova čije bi obavljanje iskalo telesnu silu. Potom, na sledećem stupnju razvitka, koji beše nemoguć bez udela stotina hiljada pronicljivijih učenjaka i milijardi časova združenog stvaralačkog rada, patvorena pozornost preuze većinu poslova koje je ljudski duh mogao obavljati uočavajući obrasce. Naredna etapa se odvijala gotovo nezavisno od ljudskog upliva koji je bio ograničen samo na tanana podešavanja i usmeravanja stalno rastućeg toka čija se matica postepeno odvajala od konkretnog mišljenja. Pretposlednji stepenik je ljude stavio pred svršen čin jer se njihova uloga očitavala u pukom nadgledanju procesa koji je sam sebe najbolje regulisao, obrevši se u okean logički sređenih pojmova.“ Nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u sve što je moj komšija logički izvodio jer je bio izvrstan matematičar. Jedan zid dnevne sobe bio je ukrašen uramljenim diplomama. U fabrici je svojevremeno rukovodio grupom elektroinženjera pri postavljanju sistema automatskog upravljanja. Prilikom privatizacije, vodeća francuska kompanija ništa nije osavremenila osim centralnog računara i pojedinih delova koji su zastarevali. Mogao sam samo da se prepustim sledstvenom predviđanju istinskog futuriste koji to za sebe nikada ne bi tvrdio, poput onih jadnika što popunjavaju stupce dnevnih novina u zabavnoj rubrici.

190 „Završnu fazu samorazvitka neprirodne umnosti, koja je besprimerno vladala apstraktnim i stvaralačkim mišljenjem, čovek je samo posmatrao. Takva visprenost i sveobuhvatnost ne samo da je nadilazila sumu svih dosadašnjih super-računara već i vrednost koja bi predstavljala njihov umnožak, uzimajući u obzir i najnaprednije algoritme za svođenje, razvrstavanje, raščlanjivanje, uopštavanje i obradu brojnih, slovnih, zvučnih, slikovnih i mešovitih senzornih podataka. Time je započeto basnoslovno naviranje i objedinjenje svekolikih činjenica u veštačkom umu koji zaprema kilometarske razmere unutar ogromne šupljine napuštenog rudarskog kopa. VI je postala neprikosnovena zbog svoje trojnosti. Prvu trećinu su sačinjavala nepregledna integrisana logička kola, drugu trećinu mnogobrojne procesorske jedinice s mogućnošću računanja kvantnih stanja i njihovih prelaza, dok su treću činile mrežno povezane biogene moždane jedinice uronjene u tekućinu bogatu hranljivim tvarima. Upravo tako postignuta trojnost imala je presudan značaj u buđenju veštačke umnosti. „Intuitivna i diskurzivna izvesnost, komšija?“ „Jeste. Ne bi moglo drugačije izvesti kvantni skok. A to će imati ključne posledice po civilizaciju. Samim tim što je čovek po prvi put u povesti odista bio oslobođen bilo kakve vrste rada, mogao je potpuno da se okrene ispunjenju svih svojih prohteva koji nisu bili u suprotnosti s moralnim načelima, a čije je poslednje filozofski utemeljeno preispitivanje izvršila VI. Zavladalo je uverenje da ljudskoj rasi predstoje godine istinskog blagostanja. Ideal besmrtnosti je konačno bio na vidiku. Nicale su fabrike za proizvodnju omladinaca, omladinki, dvopolaca i bespolnih ljudi, sve prema sklonosti. Celekupno životno iskustvo i sve naučeno se saglasno vlastitim htenjem moglo preneti u virtuelni svet, mašinski pohraniti u androidsko telo ili se otelotvoriti u svoj ili klon po želj... „Koga mi to dovodiš, gospodaru Pletisave?“ Najednom se začu dubok samouvereni glas. Prostreli me par vrelih Sauronovih oka iz kristalne pećine.

191 Umalo se ne onesvestih. Da me Pletisav ne uhvati, skotrljao bih se niz padinu.

Zmajev dah je mirisao slično kao u kovačkoj radionici. Videvši da sam se izgubio, Đorđe spusti vilicu na stenovito tlo kao što čini pas oborivši glavu na prednje noge i umilno gleda iz žablje perspektive. Pseće oči čoveku umeju itekako da budu drage, zmajeve nikad. Morao sam da savladam strah i priberem se. Zmaj je strpljivo čekao. Iako je do sada razgovarao sa svega dvadesetak ljudi, znao je šta treba da učini ne bi li umirio preplašene. „Dakle, kako se ti zoveš? Ja sam Đorđe.“ „Milan.“ „Pletisave, da li je Milan pouzdan?“ „Zacelo.“ „Dokle se stiglo sa razvojem kvantnih računara? „Nema nikakvih pomaka. Ne brini. IBM je prozreo Guglov marketinški trik.

Ostale vodeće kompanije i prestižni univerziteti su otprilike na istom nivou. Ne beri brigu.“ „Još koliko?“ „Tri-četiri decenije najmanje. Precenili su se i više se hvale negoli što su uradili.“ „Dobro je. Milane, bojim se organizovane hajke kojoj neću moći da uteknem.

Dosta ste napredovali za ova dva veka od kada sam na Zemlji.“ „Razumem, Đorđe.“ „Već sada svud meću raznorazne senzore i kamere. Šalju stotine satelita godišnje u orbitu. Dronovi planinara često nadleću greben. Države ulažu u VI. Veštačke oči vrebaju na svakom koraku. Uskoro neće biti skrovitog mesta na Zemlji. Znaš, mogao bih da se skrivam u grotilima aktivnih vulkana. Meni toplota prija. Ishranjuje me i ubrzava rast. Tu bi mogao da uteknem i čekam dok ne ojačam. Kilometrima daleko bih prokopao tunele kako bih se odmarao od

192 stalnog rasta. I za moj razvoj su poželjni odmor i san na prijatnom i tihom mestu. Mogu da dišem sumporna isparenja i propustim kroz nozdrve samo pare unutar magme. Magmu rado jedem. Kako se zahuktao tehnološko-informatički napredak, bojim se da ću se uskoro trajno preseliti u utrobu Zemlje.“ „Kako ćete međusobno komunicirati? Tvoji domaćini ne mogu dole.“ „To je njihova stvar. U to ne sumnjam.“ „Pobogu, nismo vezani za Slavinju i Pirot. Znamo jezike. Naučićemo jezik meštana koji žive u blizini vulkana koji budemo odabrali s našim Đorđem.“ Đorđe rodi Zavišu, Zaviša rodi Uroša, Uroš rodi Dušana, Dušan rodi Blagoja, Blagoje rodi Milivoja, Milivoje rodi Bratislava, Bratislav rodi Pletisava, Pletisav rodi Jaroslava, Jaroslav rodi Miroljuba, Miroljub rodi Sretena, Sreten rodi Vladimira, Vladimir rodi Dragana, Dragan rodi Ljubišu, Ljubiša rodi Radisava, Radisav rodi Svetibora, Svetibor rodi Gorana, Goran izrodi Ubavku, Vidosavu, Vuku, Nadu i Milicu, od ženskinja i Obrena, jedinog sina od muškinja, ko što i do sada beše slučaj. Svega, dakle, sedamnaest kolena od askurđela Đorđa i od njegovoga imenjaka zmaja koji tek sada okonča period rasta i zadobi celu pamet, te do mlađanoga Obrena koji se nejak obre usred ljute bitke.

2 300. godine planeta Zemlja se našla pred sigurnom propasti, bez obzira na umnu nadmoćnost VI, na kroćenje trilionitog dela Sunčevog isijavanja postavljanjem solarnih ploča na prvoj bezbednoj udaljenosti (poput Dajsonovih predviđanja sfera), izvrsnoj tehnologiji i unapređenom oružju. I uprkos izmirenju i ujedinjenju ljudi radi ispunjavanja vrlina. Naime, pod upornim prosvetiteljskim delovanjem VI splasla je čežnja za prestižem. Svako je samim rođenjem bivao materijalno obezbeđen i posedovao neotuđivo pravo na robotsko-lekarsko-savetodavnu jednicu s komorom za oporavak, robotskokuvarsko-higijeničarsku jednicu, prevozno-stambenu jedinicu i mesečnu kvotu

193 energije koju je mogao da utroši. Mogao bi sa svojom kućom da otputuje kuda poželi i nastani se na određeno vreme prethodno prijavivši boravak. Posebnim društvenim zalaganjem, dopušteno je trostruko povećanje poseda, a posve darovitim i posvećenim pronalazačima se moglo dopustiti sedmostruko uvećanje imetka. Bez obzira na nenadmašnost VI, ipak su promućurnost i stvaralaštvo čoveka zadržale bitno mesto. Ljudi koji su hteli, takmičili su se u sportskim igrama. Pravednost je proglašena najvažnijom vrlinom. Nikom nije imalo za šta zahvaljivati niti kakav dug kome otplaćivati, a trajno pravo na posed i hranu po izboru je bilo odmah iza prava na život. Svako punoletan je bio slobodan da radi šta hoće i ide gde mu srce ište ne polažući nikome račune za svoje ćefove. I dalje je većina marila za ljubav, odanost, saosećanje, prijateljstvo, čast, poštovanje, naklonost, maštovitost…I pored skladnog suživota i najjačih oružanih snaga ikada, po prvi put u istoriji pretnja nije poticala od ljudi.

Zabeleženo je približavanje mnoštva kolonizatorskih objekata, s prevagom od 3%. Nepogrešivu računicu je izvela VI i dokazala da dolaze da je prvo unište pa obnove za sebe. Zatečen egzistencijalnim strahom, sedamnaesti potomak Đorđevog rodoslova odluči da probudi zmaja. Buđenje je započeo blagim drmusanjem zemljine kore dogovorenom učestalošću namenskim uređajem iz porodične kuće kod Etne. Slavinju je morao napustiti još njegov askurđel Sreten zbog Đorđevog neizmernog straha od otkrivanja i proganjanja. Šifrirano podrhtavanje tla posle nekoliko minuta trgnulo je iz dubokog sna zmaja Đorđa. „Šta je bilo, gospodaru Obrene?“ Odgovori titrajem koji proizvodi mrdanje repa. „Napašće nas vanzemaljci!

Nadjačani smo za svega 3% Pomagaj ako Boga znaš.“ „Kako da se pojavim, krio sam se tolike vekove? Proganjaće me ovi tvoji!“ „Neće. Potreban si meni i celom čovečanstvu. Obznanjuj se, molim te!“ „Bene. Bene, gospodaru Obrene.“

194 Obren posla poruku direktno VI da najavi spasenje u obličju ognjenog zmaja.

Izroni Đorđe iz vulkanskog kratera sedam kilometara dugačak, crven ko gvožđe kad se kuje, prepun termalne i nuklearne energije. VI izvrši novu računicu. Zmaj sadrži 4% naše snage. 100% zemaljske snage plus 4% je 104% naspram 103% što nas od vanzemaljskih snaga čini jačim za 0,970874%.

195

SOFIJA DAMČEVIĆ PROF. DR. SCI. MED. GUŠTEROVIĊ I KRISTOF

“Sazvali smo vas radi razmatranja određenih pojedinosti u vašoj biografiji i mogućim načinima da se unapredi, kako bih rekao, na obostrano zadovoljstvo.”

“Dobro, izvolite...”

“Dakle, vi ste došli na ovu planetu s namerom da donesete 'ljubav i svetlost humanoidnoj rasi, da podstičete dotične na razvoj svesti, razumevanje i međusobnu kooperaciju u procesu, da donesete nove svetlosne tehnologije na svim nivoima bivstvovanja, koje će služiti samo u uzvišene svrhe očuvanja psihofizičke vitalnosti dotičnih i olakšanju duhovnog razvoja' na konkretnoj planeti.”

“Da, to je bio plan...”

“I kako vam taj plan ide?”

“Pa, nikako. Ne mogu da kažem da je vaša reptilska vojska kriva, jer vas ima mnogo manje nego nas, a i metodi su vam glupi, ali ljudi su toliko nazadni da šta god da im radite, to prolazi lagano. I toliko je sve teško i nemoguće, bukvalno me blokiraju na svakom koraku. Tako da ne, plan ne ide...”

“Okanite se tih gluposti, ne treba vam to.”

“Pih...”

“Vi dolazite iz sazvežđa Volar, dakle Arkturijanac? Kako takvom predstavniku napredne rase može da ne dojadi boravak na ovako prljavoj planeti...”

“Jeste prljava...”

196 “... punoj ove ljudske gamadi, primitivne, glupe...”

“Jao, što su glupi, to je strašno!” “... nevaspitane, povodljive, pohlepne...?”

“E, to s pohlepom ne da je strašno, nego zastrašujuće! Bio sam na barem pet misija do sad u vrlo zabačenim galaksijama Univerzuma, ali takvu pohlepu nigde video nisam, taj nivo primitivizma koji podstiče varvarska ponašanja, majmuni su za njih uzvišena bića. Zaista, i majmuni imaju bolji socijalni sistem od njih.”

“Vidim da smo istog mišljenja što se tiče bezvrednih humanoida, zato smo vas i pozvali ovde. Bili biste od velike koristi našem timu. Uz to biste učinili veliku uslugu ostatku galaksije, da ne kažem čitavom Univerzumu. Vaši talenti i sposobnosti bi mogli da se pravilno ispolje, a s druge strane ne bismo vas izlagali preteranom uticaju niže rase. Šta mislite o tome da nam se pridružite?”

“Znate šta, ja sam toliko razočaran i ovom planetom i ovom misijom, da mi zaista nije ni do čega. Nemam nikakav impuls ni za prelazak na mračnu stranu.

Uostalom, mom naredniku se to ne bi dopalo...”

“Mislim da to nije toliko važno, ipak ste vi ovde, a ne on, ne želite da vam ostatak života na ovoj mizernoj planeti protekne u beskrajnoj dosadi i kajanju?

Ipak, ova njihova tela nit su udobna, nit sposobna, stalno im nešto treba, i nikad nije dosta.”

“Tela su najgora do sada, ja ne znam kako oni opstaju ovoliko milenijuma već?

Dizajn je katastrofa, ja stvarno ne znam šta je bilo na pameti genijalcima koji su ih stvarali...? Mora da su dali nekoj deci da ih prave...”

197 “To sigurno, zato smo tu mi, da počistimo Univerzum od lošeg dizajna i nižih životnih formi, a ostatak ćemo da porobimo, jer tome ipak najbolje služe.”

“Da znaš, stvarno... ne može im se objasniti da nisu robovi, ja im govorim i govorim i oni meni, da, da, to je vidiš tako, i posle toga bi neko pomislio, prosvetlili su se, shvatili su, kad ono, samo traže nov način da se samoporobe.

Umesto da se istinski uzdignu, oni se uzdižu na nivoima porobljavanja. Ja ne znam gde to ima sem ovde...”

“Naravno! Sve mora nečemu služiti na svim nivoima postojanja, oni su izabrali svoju svrhu, ali ih moramo samo još malo prevaspitati, uskoro će nam u hordama sami trčati da ih razvrstamo po svrsi i važnosti...”

“Ahm.” “Razmislite o tome, ipak im se morate osvetiti, previše su vas maltretirali ovde, niste to zaslužili, takav tretman da ima neko iz tako stare i napredne civilizacije, takav ratnik, istraživač i prosvetitelj, ne... mi to ne možemo dopustiti. Zaslužili ste da vas poštuju, mi ćemo se pobrinuti za to.”

“Vidiš, to o čemu ti pričaš je u potpunoj suprotnosti sa svim namerama ove misije i dolaska na ovu planetu. Da sam hteo da pokoljem i porobim čovečanstvo, ne bih ni dolazio, takve ideje se nas ne tiču, mi boravimo u potpuno drugoj dimenziji.”

“Razumem ja to, ali morate shvatiti da Vi niste na svojoj rodnoj planeti i u svojoj rodnoj dimenziji, vi se nalazite na veoma okrutnoj planeti s negostoljubivim stvorenjima. I morate ostati ovde još neko duže vreme. Misija vam ne ide, teško vam je, odsečeni ste od svega vrednog, od svega što poznajete, vi ste takođe zarobljeni ovde, i ne samo da patite koliko i ovi patetični

198 humanoidi, nego i mnogo više od njih, jer vi njima ne pripadate, i to znaju čak i oni.” “Šta vi meni predlažete je da odbacim komplet misiju, rizikujem svoju karijeru, zamerim se svom naredniku, da bih nekoliko pišljivih decenija proveo u iživljavanju svojih novootkrivenih primitivnih delova boravkom u ljudskom obliku, koji inače nisu bili prisutni nikada pre ove misije?”

“Pa tako nekako, mislim da ne shvatate pogodnosti koje mi možemo da vam pružimo. Vi mislite da su decenije tek tako, ali zaboravljate da ste vi ovde i doživljavate realnost isto kao i ti... humaniodi, a nekoliko decenija za njih je čitava večnost. Za to vreme mogu pet puta da se venčaju i razvedu, izrađaju desetine malih gamadi, promene dvadeset poslova, osnuju petnaest firmi, upoznaju hiljade svojih sunarodnika, pobiju stotine istih i tako dalje...”

“Iskreno, koliko god bilo, ja se kad-tad moram vratiti na svoj brod.”

“Kako se možete vratiti s ponosom ako imate potpuno neuspelu misiju? Dok, s druge strane, ovde možete vrlo uspešno raditi za nas, i doprineti čovečanstvu na drugi, efikasniji način.”

“Vrlo lako, reći ću da su bili previše glupi i primitivni da se spasu. Gospodo, ja moram sad da krenem, koliko god mi prijalo klevetanje ljudi s vama, imam neka neodložna posla.”

“Molim vas da razmislite o ovoj ponudi i javite nam o vašoj odluci. Znajte da će vaša vožnja kroz život biti na mnogo višem nivou, dostojna nekom vašeg kalibra.”

“Hvala vam puno, razmisliću. Jedino što, za razliku od vas koji donosite odluke samo za sebe, zbog sebe, ja ipak, i dalje, odgovaram nekome iznad.”

199

LADISLAV BABIĆ HURBLA

Hurbla je otvorio oči, ako možemo tako nazvati senzore osjetljive na cijeli spektar elektromagnetskog zračenja. Možda bi bolje bilo reći da ih je uključio u svoj cjelovitosti, nakon više desetljeća, osim dežurnog dijela zaduženog za osmatranje posve osobitih pojava na planeti. Virtualno se protegnuo – tako bi najbolje bilo opisati osjećaj koji je pratio tu radnju – poput čovjeka probuđenog iz najdubljeg sna. Talas elektronskog zadovoljstva proširio se vezama koje su povezivale receptore sa centralnim procesorom. Hurbla se probudio. Kako nije poznavao osjećaj uživanja koji bi ga ometao u vršenju zadataka, odmah je pristupio skeniranju okoline u kojoj se zatekao prilikom ateriranja, a potom i šireg regiona, što će idućih mjeseci i godina proširiti na cijelu planetu. Dok je pripremao svoja osjetila, mikrouređaje najsavršenijeg tipa koje su mu ugradili oni koji su ga otposlali na put bez povratka, polagano se – mjereno mikrosekundama, što bijaše neizmjerno sporo u odnosu na brzinu obrade informacija kojom je raspolagao – prisjećao: civilizacija čiji je agent bio – teško da možemo upotrijebiti prikladniji izraz – daleko je nadmašila mogućnosti koje bijahu ugrađene u njega, no pobrinula se da Hurbla ne zaboravi iz kojeg razloga je odaslan na ovo mjesto. Planetu, treću po redu od zvijezde tipa G2, koju njeni stanovnici nazivaju Suncem.

Kao što, sluteći nastupajuću ekonomsku krizu, svako domaćinstvo nastoji stvoriti - u skladu sa vlastitim mogućnostima – materijalne rezerve koje će mu omogućiti preživljavanje, tako je i Hurblin planet, udaljen stotinama svjetlosnih

200 godina od mjesta na koje je aterirao, shvatio da mora potražiti utočište pred katastrofom koja mu se neumitno približavala. Eonima se mudrost probijala do kolektivne svijesti svojih stanovnika, a kad joj je to uspjelo, shvatili su da je prekasno. U kozmičkim vremenskim dimenzijama koje nadilaze život jedne jedinke, dakako. Njihov dom, planeta na kojoj su bivstvovali, umirao je u agoniji od nepovratnih promjena koje su učinili njenom ekosistemu. Odluka da ne ponove još jedared svoju povijesnu pogrešku natjerala ih je na traženje spasonosnog izlaza – rezervnog doma na koji će emigrirati cjelokupno pučanstvo - naravno, ukoliko ga pronađu u bespućima vasione i ako uspiju stvoriti tehnološke uvjete za taj kolosalni poduhvat. Astronomi su uspjeli identificirati

nekoliko

sustava

koji

bi,

možda,

odgovarali

biološkim

karakteristikama njihove vrste, dočim su se najpozvanije strukture vlasti i znanosti odlučile za planetu na kojoj se Hurbla upravo budio. Bijaše prvi izaslanik te daleke, vanzemaljske civilizacije na Zemlji, s namjerom da samo posmatra i, kad nastupi trenutak – djeluje.

Znali su njegovi konstruktori kako je vrlo velika vjerojatnost da se na planeti – karakteristika gotovo idealno poklapajućih s njihovom – kad-tad morao roditi život, a kad se to i desilo, da će neumitno evoluirati do razuma. Bijaše im to poznato iz vlastitog iskustva. Znanstveni i tehnološki zahtjevi koji su postavljeni pred njih u realizaciji grandioznog programa – preseljenja cjelokupnog stanovništva planete na “rezervni položaj” - iziskivali su vrijeme mjereno vjekovima. Bijahu u gotovo mrtvoj utrci s agonijom planete i nitko nije sa sigurnošću mogao predvidjeti pobjednika. Za to vrijeme moguće je – razmišljali su – da na Zemlji (naravno da su koristili drukčije ime) stasa civilizacija sposobna spriječiti njihov poduhvat ili ga učiniti krajnje neizvjesnim.

Upravo to je Hurbla morao ustanoviti i – bude li potrebno – djelovati. Stigao je prije nekoliko stoljeća, ukopavši se ponad prirodnog izvora geotermalne energije

201 koja mu je omogućavala preživljavanje tisućljećima, usput štedeći vlastite fuzijske generatore. Svakih stotinjak godina budio se iz elektronskog sna, istražujući tragove zbivanja zanimljivih njegovim konstruktorima pa, nije li bilo novosti, opet upadao u spavajući način egzistencije do idućeg programiranog buđenja. Da mu u međuvremenu ne promaknu događaji za kojima je tragao, rasporedio je po okolini dobro maskirane mikroskopske detektore, kao stražu koja ga ima upozoriti. Dakako da je, za tih eona prisustva na Zemlji, uspio skupiti

gomilu

podataka

o

fizikalnim,

kemijskim

i

bioekološkim

karakteristikama svog novog doma, kao i o starosjediocima koji ga nastavahu.

Povremeno se, naime, premještao na nove lokacije prikupljajući podatke sa svih dijelova svijeta na kojem mu bijaše suđeno obitavati. Do ovog časa, ništa značajno sa čime njegovi gospodari, kada stignu, ne bi znali izaći na kraj. I sada se, ukopan negdje u blatu balkanskih nizina probudio, na što su ga natjerali dežurni senzori osjetljivi na radiofrekventni opseg. Cijelo područje, uključivo do visine od kojih 36000 metara – idealno za pozicioniranje stacionarnih satelita, što je Hurbla u djeliću sekunde proračunao – bilo je uronjeno u more elektromagnetskih valova. Valova koji su prenosili poruke. Shvatio je kako je krajnje vrijeme za intervenciju, jerbo je civilizacija planete na rubu otisnuća u daleki svemir.

Logički segmenti njegovih procesora govorili su mu da je najbolje među stanovnicima inducirati samouništenje, tako da ni ne budu svjesni odakle je došao poticaj. U protivnom, spoznaja vanjske grožnje mogla bi potaknuti njihovo ujedinjenje - izuzetno opasnu mogućnost za planove Hurblinih pošiljatelja. Planetu je nastanjivalo sijaset grupa koje su se uobičajile nazivati narodima. Jedina biološka razlika među njima – ne uzmemo li u obzir onu površnu, nastalu uslijed boravka u različitim klimatskim uvjetima – nastala je radi preferiranog razmnožavnja unutar grupa, na račun kontakata s drugim

202 grupama. Krila se u genima, što su narodi koristili kao jedan od bitnih argumenata u isticanju svoje različitosti; prečesto biološke, a naročito kulturalne nadmoćnosti u odnosu na ostale aglomeracije stanovništva. Ta, za Hurbline kreatore sasvim nebitna razlika koju je socijalna evolucija njihova društva izbrisala pred tisuće godina, ukazala mu se kao najranjivija točka starosjedilaca.

Ona bijaše uzrok čestih sukoba, lokalnog ili globalnog karaktera – poput dva razarajuća rata koji su obuhvatili cijeli svijet – i tu je Hurbla odlučio intervenirati. Trajalo je neko vrijeme dok nije uspio sintetizirati virus koji djeluje na dio gena, pojačavajući osjećaj nadmoći jednih u odnosu na druge u toj mjeri da će se uzajamno tretirati ne samo kao nedostojni stranci, već i kao niža vrsta, poput krava, svinja ili ovaca koje su stoljećima uzgajali i ubijali, koristeći ih za ishranu. Naravno, oduvijek je bilo takvih tenzija među raznorodnim zemaljskim narodima, što je Hurbla samo iskoristio pojačavajući ih. Kad je pokusni primjerak virusa dovršen, odlučio je iskušati njegovo djelovanje ne bi li uočio slabe točke koje će naknadno – u to je nepobitno bio uvjeren – popraviti.

Litre i litre preparata injektirane su u atmosferu proširivši se pokrajinom, i samo je trebalo čekati da se uvide efekti. Sretna okolnost je bila da se Hurbla, bez prethodne namjere, našao usred društva koje se sastojalo od desetak različitih naroda, što je značajno uvećalo mogućnost objektivnih razmatranja očekivanih učinaka.

Terabajti i terabajti podataka i njihovih analiza mogu se sažeti u jednu jedinu rečenicu koja je potvrđivala Hurbline pretpostavke. Do toga momenta jedinstveni narodi razišli su se u krvavim ratovima, što mu je bio dovoljan znak da je na pravom putu. Treba samo poraditi na dijelovima virusnog koda koji će maksimalizirati učinak, i živalj na ovom teritoriju sam će poraditi na vlastitoj eliminaciji. Istina, iz hrpe informacija koje su svake sekunde pristizale u Hurbline memorijske ćelije, vidio je da neke govore o virusu nacionalizma koji

203 je zahvatio mozgove stanovnika, no ubrzo je shvatio da to tek malen broj neinficiranih – imunih na pokusnu verziju virusa - govori samo u prenesenom značenju. Radovao se Hurbla - može li se uopće govoriti o emocijama jedne sofisticirane mašine – potvrdi svojih slutnji, i usput, radeći na usavršavanju biološkog oružja, mapirao područja zemaljske kugle gdje će najizgledniji biti rezultati njegove buduće primjene. Baskija, Škotska, Belgija, Turska, Ruanda, Indijski potkontinent, Tibet… redale su su se regije popunjavajući njegovu bazu podataka. No, prvo da završi započeti posao na Balkanu, a zatim će i ostali doći na red. Potom će poslati poruku svojim gospodarima koji će – kad stignu (nadao se da su uznapredovali oko problema međuzvjezdanog pogona) – lako izaći na kraj sa preživjelom manjinom. Duboko ukopano u blatnjavo tlo balkanske nizije, njegovo prisustvo ostalo je nepoznato narodima koji su se tek desetak metara ponad njega spremali da nastave međusobnu istragu. Je li razmišljao o ksenocidu, istrebljenju cijele jedne kozmičke civilizacije, teško je reći. Samo je obavljao zadatak dobijen od svojih konstruktora; uostalom, baš kao što su živa bića metrima ponad njega poslušno ispunjavala zapovjedi vlastitih vođa, što je on tek dodatno potaknuo. Mašine nemaju savjesti i u tom smislu nisu ga morile brige. Zadovoljan viđenim, povjerivši automatskim sintetizatorima rad na novoj generaciji “virusa nacionalizma”, a raspršivačima u atmosferu te njenim strujanjima širenje svog pripravka, Hurbla podesi tajmer automatskog buđenja.

Nakon pola stoljeća automatika će ga probuditi da provjeri učinke preparata i dojavi ih planeti s koje je stigao. Jednog po jednog, Hurbla isključi trenutno nepotrebne uređaje, te ponovno utone u dubok elektronski san.

204 SINIŠA RUDAN NOMADI

„Poštovani članovi Veća!

Punih sedamdeset godina na čelu sam Kriznog resora za Sunce i Vodu! U tom periodu doneo sam mnogo odluka kojima sam pokušao prilagoditi čoveka uslovima sve manje gostoljubljive planete! Umesto predviđenih četiri, imali smo dve milijarde ljudi stradalih od raka kože. Mnoge odluke su bile bolne: zabranio sam klimatizaciju, bez koje je život na Zemlji postao nezamisliv, ali smo sprečili dodatna zagrevanja njene spoljašnosti. Poveo sam potom ljude u hladovinu Zemljinog tla; još jedna teška odluka, ali opet se pokazalo, jedina moguća. I, konačno, nakon dve stotine godina, zabeležili smo stagnaciju rasta temperature atmosfere!

U današnjem izlaganju doneo sam pred Vas još jednu bolnu odluku za napredak naše civilizacije, radikalniju od svih koje je Resor ikada izneo pred ovaj sud.

Ujedno je ona i jedina koja ne krpi problem, već se obraća korenima!

Samom uzroku!

Budimo hrabri u odricanju!“ Nakon završne reči profesora Maljickog, iskoristio je završnu reč i predstavnik suprotstavljene strane, Livingstoun: „Obraćam se uvaženim članovima Veća, zamišljen nad neumitnošću podataka iznesenih od strane moga velikog kolege. Njegov položaj to ne dopušta, ali ja bih još strože zaključio: Doista smo otišli predaleko! Toliko daleko da povratak nije moguć! Da, dragi moji prijatelji, barem ne na dragoj nam Zemlji!

Ja nisam kapetan, te nisam zaokupljen brodom toliko da se odupirem njegovom napuštanju zarad spasa njegovih stanovnika!

Nastavimo hrabro dalje!“

205 Poslednje reči, Maljicki nije ni čuo, zagledan, kroz prozor kosmičke stanice u kojoj se održavalo Treće veliko zasedanje, u planetu o čijoj sudbini su raspravljali. Nekada je pogledom gospodarila plava boja koju opaža u tragovima, sada okovanu sivilom smeše metala i betona. On lično, na čelu Resora, je naredio izmeštanje ogromnih količina vode, koja je sada nedostajala ovom pogledu. Gledao je Planetu, kako umire pod brzinom promena. Previše mera je doneseno zarad prilagođenja Zemlje tehnološkom razvoju čoveka.

Danas je predložio upravo suprotno: Nove Principe.

Do njih nije došao analizirajući Resorske izveštaje, kako je predočio članovima Veća! Prećutao je metodu kojom farmaceuti pronalaze lekove bolestima; traganje za vrstama koje su na njih otporne. On je krenuo u potragu za civilizacijskim principima na koje bi Planeta bila otporna. I došao je do Starih Principa, davno pregaženih, zajedno s narodima koji su ih se držali, pregaženih tehnološkim civilizacijama.

Znao je da će ga danas razapeti, znao je da Vrhovni sud smatra da se Zemlja vrti oko Čoveka.

Trinaest milijardi ljudi, dole ispod površine Planete podržaće odluku suda. Oni su slepi, zaslepljeni uspesima u početnim bitkama nad Zemljom.

Veliki sud nije imao hrabrosti da primi na svoja pleća usvajanje radikalnih smernica Livingstounove grupe. Ipak, predstavnici tehnološkog klana su poveli i administrativni rat protiv Planete: jedna od odluka Trećeg zasedanja ukinula je Resor, zbog neispunjenja osnivačkih zadataka. Narednih deset godina, bez ikakve kontrole, udaljilo je Oporavak o kojem su Principi govorili! Najmoćniji su počeli da napuštaju Planetu. Poruke koje su slali s dve planete, koje su naselili, probudile su želju četrnaest milijardi ljudi u Zemlji. Oni su se setili!

Poželeli su da se vrate na površinu! Neočekivano, Principi su bili nadohvat usvajanja.

I baš tada, igrom sudbine ili ruke moći, ekolog Džekson i stručnjak za stratešku ekonomiju, Lajber, napisali su rad u kome su dokazali da bi od očuvanja Zemlje, a naročito od pokušaja povratka u njeno prethodno stanje, barem dva puta isplatljivije bilo transformisanje čitavih gradova i postrojenja u objekte sposobne da pređu daljine do prve gostoljubive planete.

206 Rad je izazvao snažan odjek u gornjim slojevima. Nedugo potom, dvojica naučnika nominovani su za Nobelovu nagradu za ekonomiju i počelo se spekulisati o Novom rešenju. Nominaciju je podnela, ni manje ni više, nego Komisija za svemirska istraživanja.

Principi su još jednom pregaženi.

«Mi smo Nomadi! Tako nas zovu narodi kosmosa! Mi sebe nazivamo Zemljani.

Vođeni smo Džekson-Lajberovom Ekonomijom, nadmoćnom nad svime s čim smo se sreli! Narodi se plaše Nomada jer ostavljamo pustoš za sobom. No, Ekonomija ukazuje da će se planete oporaviti od našeg uticaja u Ciklusu od deset hiljada godina! Naša osvajanja trajaće do zatvaranja Ciklusa!», tekst je uklesan povodom proslave devet hiljada godina njihovog putovanja, na Vrhovnom stubu iskopanom na planeti koju su poslednju dostigli, smeštenoj u samom ćorsokaku kosmosa.

207

NADNARAVNI HOROR

*** MAGLE DALEKIH OBALA

208

TANJA MILUTINOVIĆ HANINA KUĆA

Hana je ustala iz kreveta. U kući nije bilo nikoga. Očigledno da su joj roditelji jako zauzeti jer je sve češće ostavljaju samu. Osetila je dosadu.

Ponekada joj se uopšte ne ustaje. Buđenje ne donosi ništa novo. Ipak, lepo je posmatrati kako Sunce izlazi i zalazi. Lepo je slušati cvrčke u polju, vrapce u krošnjama i milozvučne ptice koje se oglašavaju noću. Voli da gleda kako se godišnja doba poigravaju s drvećem. Obožava boje. Raduju je neiscrpno šaroliki prizori, nikada istog neba.

Zbog njenog stanja, Hana nigde ne izlazi. Svom srećom ima zastakljen balkon s kojeg se pruža odličan pogled. Odatle može krišom da posmatra šta su žene obukle, kako su se počešljale i kakve su im cipele.

Usamljena je. Retki posetioci su uvek u žurbi.

Ljudi se plaše njene bolesti.

Ranije su joj češće donosili nove haljinice i mašnice za kosu. Hana sada mašta o visokim štiklama, karminu i senkama za oči. Pomno zagleda nove poklone.

Dobila je još mirišljavih svećica. Oduvek ih voli. Obožava i male keramičke figurine. Odmalena ih je sakupljala i sada ih ima barem stotinu. Jedino ne voli plastično cveće, ali se ne buni jer ga je mama donela. Nikada joj ne bi prebacila, jer primećuje da je stalno tužna. „Obilazila bih te češće“, kaže joj mati, „ali moram nazad u Nemačku. Nadam se da ti se sviđa nova bluza.“

209 Mama je ostarila i Hani ju je žao. Tata je posedeo. Brinu se zbog nje i mnogo rade. Zato im ne zamera što retko dolaze. Mašta da je ponekada posete drugarice i da im pokaže kako svetiljke noću sjaju na njenom balkonu. Tata je namestio da se one danju pune suncem pa noću same svetle. Hana voli kada se predveče upale i svoja svetlašca čarobno pomešaju s letnjim sutonom.

Ponekad, za praznike, sve uzavri od ljudi. Nenavikla na buku, Hana se povlači u najtamniji kut sobe i skriva se kao senka.

Juče, nakon oštre zime, kada gotovo da niko nije zalazio u njen kraj, videla je kako jedan auto staje pored puta. Iz njega je izašao par. Zaprepašćeno su gledali u njenom pravcu. Poznavala je taj tip radoznalaca. Često su fotografisali njenu i okolne kuće.

Devojka je imala dugu plavu kosu, kakvu je Hana oduvek želela. Primetila je da je mladić visok i lep, i krišom ga je posmatrala iza zavese. Pomalo je bila ljubomorna na devojku, koja je možda svega nekoliko godina starija od nje, a već je lepo razvijena žena. Hana nikako da se raskrupnja. Volela bi da se ofarba u plavo i da joj mama kupi lakovane cipele. „Ne mogu da verujem“, rekla je devojka. „Pogledaj, ovo su čitave kuće!“ Izvadila je telefon i počela da fotografiše. „A vidi ovo“, čudio se mladić, „upaljene lampice. Kao da je neki praznik.

Hana je virila iza zavese. „Mnogo je kripi“, rekla je devojka. „Unutra ima svašta, milion figurica.“ Nagnula se preko ograde i začkiljila očima. „Uglavnom figure anđelčića.“ „Ima i nameštaja!“ zapanjio se momak. „Čak i televizija!“

210 Hana je strepela, ali je radoznalost bila veća od straha. Nije se povukla u ugao sobe. „Možda veruju u zagrobni život“, rekao je mladić. „Vidiš, ovde je sahranjena neka devojčica od dvanaest godina.“ Obilazili su ostale grobnice nad kojima su bile sazidane kućice, nameštene i uređene kao za stanovanje. „I ostale kuće su sasvim opremljene“, primetila je devojka. „Čuo sam već za ovaj običaj. Baš je nadrealno. Nego, smrkava se, bežimo odavde“, uzvrteo se momak. „Važi, samo sekundu“, rekla je cura, „stani da uradimo selfi.“ „Ma, nemoj, jezivo je.“ „Ma, daj“, nasmejala se, „baš je fazon.“ Hani je bilo žao što odlaze. Momak je imao lepe oči, svakako zelene. Umišljala je da može da ih vidi, jer volela je boje.

Posetioci su joj okrenuli leđa, napravili ustrašeni izraz lica i slikali se. „Pusti na Instagram. Napiši Poseta groblju“, predložila je cura. Žurno su se udaljavali, a Hani je bilo krivo. Pitala se, sva ustreptala, da li će mladić, kada stigne kući i pogleda slike, primetiti jednu malu senku na balkonu, iza zavese.

211 JOSIP ERGOVIĆ DIMENZIJA GAGA

Pouzdano znam, oni obitavaju u drugom vremenu i prostoru; u nekoj drugoj “dimenziji”, reći ćete vi, ma što vam to značilo. Znam već poodavno. A kako znam? Jednostavno, zato što ih ne vidim izravno. Uspijevam ih zahvatiti samo krajičkom oka. Priznat ćete, takvo što nije baš sasvim uobičajeno za normalan svijet. Zato vam i ne mogu pouzdano opisati kako izgledaju. U svijesti nosim samo nejasnu viziju mrkih, nakostriješenih kreatura - načičkanih tankim, oštrim udovima - poput onih krhkih, krivudavih grančica koje vam raskrvare ruke uvijek kad tresete šljive. Oči su im šuplje, ali nisu tamne. Kao da se proziru. Ima nešto strano u tim pogledima. Nešto od čega vas stegne u prsima.

Obično su mirni i spori; ukoliko ja to, uopće, mogu pravilno procijeniti. Takvi su, barem, dosad bili. Iskreno, nadam se da će takvima i ostati. Uostalom, zašto i ne bi? Otkako se sjećam sebe, živim s njima u svojevrsnoj simbiozi. Moralo bi, onda, biti da ovakav život odgovara i njima. Ili se zavaravam?!

Eto, na primjer, neku noć - kad sam ugasio svjetlo i krenuo na spavanje propustio sam proizvesti uobičajenu dozu straha. Sve je bilo u redu dok nisam otvorio oči. Kriknuo sam. Stajali su mi zdesna i nisu izgledali nimalo dobroćudno. Čak su im i pogledi, u potpunoj tami, djelovali nekako transparentnije. Za tren mi se učinilo da bih mogao proniknuti na “drugu stranu“. Istog časa nervus vagus mi je zategnuo pleksus, onako kako vam utrobu prožme jeza dok gledate gdje netko pada i pouzdano znate da će se ozlijediti.

Pogledao sam izravno prema demonima pokušavajući ih odagnati. Nisu dopuštali. Ustobočili su se na rubu mog vidnog polja, okružujući me s obiju

212 strana. Prišli su mi blizu. U hipu, zgrabio sam daljinski upravljač i upalio televiziju. Ni sam ne znam kako sam te noći uspio zaspati.

Možete li vi sebi, uopće, predstaviti u kakvom paklu ja živim!? I to, ne od jučer; ne od preklani... nego oduvijek. I zauvijek. Poput kakvog morbidnog tinitusa mojom glavom odjekuju “glasovi“ - riječi koje se ljudskim rječnicima ne mogu objasniti. Nikad nisam uspio odgonetnuti, što mi to govore. Ali sam ... zato, uvijek bio nedvojbeno svjestan njihovog raspoloženja i tona poruke; njihovog povlađivanja, upozorenja ili prijetnje. Zašto su izabrali baš moju glavu da se u njoj nasele, ne znam. Jasno mi je, samo, da se ne pojavljuju u glavama ostalih osoba. Barem ne onih koje sam u svom dosadašnjem životu susreo.

Perem zube ... na oprezu. U munjevitom odrazu zrcala ne nazirem ih, ali ne zavaravam se. Ipak, ako mi se za svih ovih desetljeća nije desilo ništa, zašto bi se onda “nešto“ trebalo dogoditi upravo sad? Ma, sigurno neće! Sigurno!?

Dobro, hajde ... “sigurno” baš i ne, ali “možda” ili “valjda” to bi već moglo biti.

I što mi se, dođavola, uopće može dogoditi!? Ljutit sam. Zar ću čitav život provesti u besmislenoj strepnji od uobrazilja vlastite izopačene mašte!? Nije li došlo vrijeme da zanemarim budalaštine i počnem živjeti kao sav normalan svijet?

Ulazim u kadu i za sobom povlačim paravan od navoštenog platna.

Odlučan sam. Ovoga puta idem do kraja. Kakvi glupi demoni!? To postoji samo u pričama. Na kraju krajeva, jesam li ja obrazovan čovjek ili sam praznovjerna baba!? Šamponiram kosu. Mjehurići sapunice zaglušno pucketaju u mojim ušima. Odvijam tuš. Šum vode prekriva mi čula. Izolira me. Moje samopouzdanje kopni. Mogu samo nagađati što se tamo, iza poluprozirnog platna, događa. Mojim tijelom pulsira strava. Zgrčen, u očekivanju najgoreg, drhtavom rukom posižem za rubom paravana ... Zastajem.

213 “Znao sam da će ovako završiti”, kori me svijest. ”Ako sad popustiš, ostat ćeš vječitim zarobljenikom svoje bolesne uobrazilje!”

“Ali ... kako ću!? Što ako ... ?” negoduje mi podsvijest, u očajanju. “Što ako!? Hajde, reci to sad glasno i razgovjetno - što ... ako!?”

“Pa ... akooo ...”

“Eto, vidiš... nema ako! Isperi sad, lijepo, kosu pa - poput svakog normalnog čovjeka - izađi iz kade. Taaako ... sve je u redu. Nema ovdje nikakvih čudovišta.”

Utješen, zakoračim na rub tepiha. Okliznem se, zateturam i padnem na leđa.

Pritom udarim zatiljkom o rub umivaonika.

Gledam ih s ruba svijesti: te hrpe oštrih krhotina koje na migoljavom okupu održava tek neobjašnjivo čudo unutrašnjeg magnetizma. Ne nalaze se samo na krajevima mog vidnog polja. Sad su posvuda ... uokolo. Prilaze mi.

Pokušavam odvući tijelo što dalje od njih. Ne mogu. Oduzet sam. U želji da ih odagnam, zurim izravno u njih. Bez rezultata. Pomiren, zažmirim. Nekoliko trenutaka ne događa se ništa.

Osjetim ubod u obraz. Užasnut, otvaram oči. Zastiru mi vidokrug.

Perutave, mrke spodobe dovlače se sa svih strana. Naguravaju se oko mojeg tijela. Pružaju prema meni svoje ušiljene, grbave prste. Sad je pravi trenutak da se, konačno, probudim iz ove noćne more.

214

Napuknut, oštar nokat zabada mi se u butinu. Drugi mi para trbuh, rame... oko.

Neopisiv bol razdire mi mozak. Pretvaram se u krik. Grimizne i crne gvalje razmazuju mi se po zamagljenoj svijesti. Proškiljim kroz zavjesu krvi i suza.

Demon stoji pognut, neposredno nad mojom glavom. Unosi mi se u lice.

Prozirem kroz njegove “oči“. Za dupljama demonskih zjena vreba moj vlastiti lik.

215

SUZANA MARIĆ ŽENA IZ PAKLA

Ena se sve češće budila prestrašena, oblivena znojem. Snovi su bili mračni, zlokobni. Sanjala je tamu, crne ptice kako je okružuju. Koliko god da je bježala, uvijek bi se na kraju našla na groblju, u sniježnobijeloj haljini, okružena mačkama. Zbog tih snova počela je odlagati odlazak na počinak. Otkako je doselila u kućicu pokraj groblja, nije se pošteno naspavala. Košmari i noćne more izmorili su je.

Nestajali bi čim bi se probudila, a onda bi po čitav dan teturala kućom poput zombija. Uzalud se pokušavala prisjetiti bilo čega, uzalud je pokušavala rastumačiti snove, znala je samo da su djelovali stvarno. Njen um je grozničavo radio ne bi li vratio barem poneku sličicu tog filma, ali uzalud, sve je nestajalo u nedokučivim maglama podsvijesti. Pamtila je, jedino, da ju je strah paralizirao, iako nije bila od onih koji se boje mraka.

Ova noć je imala nešto zlokobno u sebi. Oblaci su zaklonili Mjesec pa je tama bila još gušća. Javna rasvjeta slijepe ulice, koja se blago uspinjala do groblja, bila je ugašena. Polupane žarulje već odavno nisu zamijenjene. Krošnje drveća nadvijale su se nad ispucalim asfaltom i lokvama preostalima od nedavne kiše. Koračala je, neprestano se osvrćući, dok joj se ledena jeza širila kralježnicom. Nikada u svom dosadašnjem životu nije osjetila takvu nelagodu i strah. Krajičkom oka je promatrala vrane koje su je pratile na nevelikom razmaku.

216 Na raskrižju je zastala. Vrane su sletjele na vrhove drveća, zlokobno grakćući. Nelagoda je rasla, dlanovi su joj se znojili. Strah joj je kočio udove.

Osjetila je da gubi dah, da je tijelo prestaje slušati i da nekontrolirano drhti. Ipak smogla je snage krenuti prema groblju jer to je bio jedini put koji je vodio do kuće u kojoj je - tako se barem nadala - samo privremeno stanovala.

Oh, Bože, zašto imam taj čudni osjećaj? Ovo groblje će me dovesti do ludila. Bojim se… bojim se prolaziti ovuda! Enin je um, potaknut stravom, grozničavo radio. Željela je potrčati, ali nije mogla pa je ostajala stajati na mjestu. Vrane su graktale u krošnjama, a onda su počele kružiti iznad nje.

Proklete ptičurine, koliko vas ima? Odjednom je osjetila onaj poznati strah koji ju je budio noćima. Ledena jeza joj je kliznula niz leđa spuštajući se u noge koje su postale teške poput olova. Osjećaj se produbio kad je pred sobom ugledala ženu sa crnim šeširom na glavi. U trenu se sjetila: „Žena u crnom!“ Bila je to ista ona žena koja joj je uporno remetila snove.

Jedna crna sjena je lebdjela uokolo, zirkajući u Enu svojim krvavo - crvenim očima, zlokobno pišteći. Vrane su se umirile i zainteresirano promatrale poprište događaja. „Bojiš li se?“ Žena je upitala Enu. Pritom joj je glava bila neprirodno nagnuta ustranu, a crni veo joj je zaklanjao oči. Naravno, bojala se, ali nije nalazila snage da to izrekne. „Znaš, volim djevojke koje se boje. Sladak je taj strah, sladak, draga!“ Sjena je kružila sve bliže i bliže. Ena je njušila zadah truleži i sumpora pri svakom udahu. Onda osjeti kako je žena privlači k sebi.

217 „Oh…ne, ne, ne!“ pokušavala se oduprijeti, ali ju je sad i sjena gurala prema Ženi u crnom. Zamračilo joj se pred očima. Padala je, tonula je u crnilo, obavijena sjenom.

Kamo je odnose? Što joj to čine? Spoznaja o zlu vraćala joj je svijest.

Probudila se u bijeloj haljini na nečijem grobu. Jutro je bilo obavijeno maglom.

Hladnoća mramora upila joj se u tijelo. Bol… posvuda je osjećala bol, kao da su joj sve kosti bile polomljene. Kleknula je i zaplakala. Njen strah se materijalizirao, Žena u crnom je postala stvarna.

Sljedeća noć bila je novo iskušenje. Svjetla su gorjela u svim prostorijama. Ena je sjedila na ugaonoj klupi u dnevnom boravku. Bojala se zaspati. Nije se usudila zatvoriti oči iako ju je san grlio želeći joj pružiti mir i odmor. Preumorna, izgubila je bitku. Zaspala je sklupčana, malo iza jedan sat poslije ponoći. Iz sna ju je prenuo poznat smrad. Prenaglo je ustala pa je osjetila laganu mučninu i vrtoglavicu. Odmah se pribrala. Ugledala je sjenu gdje klizi ispod balkonskih vrata. Postajala je sve veća i zlokobnija. Odjednom snažan vjetar raskrili vrata i prozore, a Žena u crnom kraljevski ušeće u prostoriju, praćena nekolicinom novih sjena. Ena je čvrsto stiskala šake u kojima je držala sol. Pročitala je negdje da sol štiti od zla. „Evo me opet! Spremi se, idemo! Nadam se da ti je sinoć bilo lijepo u našem društvu. Večeras ćemo ti dopustiti da nas vidiš, ako budeš dobra!“ ciktala je Žena u crnom prilazeći Eni. Duga, crna ruka uhvatila je djevojku oko vrata privlačeći je k sebi. Pokušavala je isisati život iz nje. Ena se svom snagom oduprla, odgurnuvši nakazno stvorenje od sebe posipajući ga solju.

218 „Gubi se u pakao, zloćo... zajedno sa svojim demonima! Ja tvoj rob neću biti i nikamo me nećeš voditi! Prokleti da ste i ti i oni koji su te poslali! Odlazi!

Nestani!“ Sol se pokazala izvrsnom zaštitom. Žena se, zajedno sa svojim sjenama, doslovno rastopila pred Eninim očima i iščeznula.

Ožiljak na vratu dugo je svjedočio o strašnom susretu. Ostalo je pitanje, hoće li se Žena u crnom ponovno materijalizirati? Tko to zna! Život je tajna. A što li je tek ... smrt!?

219

MARIJAN MILOŠ SLOBODAN PAD

Nešto najbizarnije u životu iskusio sam jedne decembarske večeri kada se, negde duboko u mom usnulom umu, odigrala scena toliko neuobičajena i stvarna da mi samo prisećanje na nju ponovo budi onaj iskonski strah s kakvim se nikada nisam susreo. Zapisi koji slede moj su pokušaj da što verodostojnije pretočim reči u sliku i da u vama, vernim čitaocima, probudim osećaj koji je zauvek promenio način na koji gledam samu suštinu užasa.

Budim se i odmah shvatam da se nalazim u prostoru bez imena, dimenzije, boje ili oblika. Otvaram oči, ali nisam u stanju da vidim. Magla tame prožima srž mog bića poput tunela u kojem ne postoji izlaz za nuždu. Nisam znao u kom smeru trčim, da li se uopšte krećem, ukoliko ne stojim ukopan na mestu. U ovom prostoru ja se ne “nalazim”, već samo “postojim” u nekoj nedefinisanoj formi. Um mi je promišljao bezbrojne mogućnosti ishoda, u pokušaju da samome sebi objasni šta mu se događa. I zaista, bio sam u zoni nepoznatog, zoni u koju retki zalaze, u kojoj još ređi uspevaju ostati dovoljno pribrani da bi pronašli izlaz i spas.

Najednom, odozada je do mene počeo dopirati zvuk; jedan od onih koje ne možeš jasno razaznati, ali te uznemirava samim prisustvom; zvuk koji svojom frekvencijom iritira neki centar skriven duboko u tvom mozgu.

Oči mi i dalje ne registruju boje ni obrise. Pitao sam se, da li slepi ljudi ovako vide ili ne vide ništa. Pokušavao sam da izoštrim čula i, poput sunđera, upijem informacije bilo kojeg oseta, trudeći se da razaznam izvore sada već tri

220 zasebne i različite buke iza sebe, pitajući se, zašto dopiru baš iz tog pravca?

Zašto me - nalik ovoj tmini u kojoj sam se našao - ne okružuju?

Zvuk, iako prigušen vatom unutar slušalica - do malopre potpuno zaglušujuć i nejasan - postepeno se izoštravao i prelazio u dobro mi poznato režanje propelerskog motora. Kao film na platnu u mrklom mraku bioskopa, pred očima mi se odjednom upalila scena čiji sam bio glavni lik i čija mi je sama pojava ledila krv u žilama. Nađoh se u repu B-17 bombardera na borbenom zadatku. Iz nekog nejasnog razloga, koliko god sam se trudio, nisam bio u stanju da usmerim pogled nadole, u mrežu žutih linija protiv-avionske paljbe i oblaka zvanog “nebo”. Hrlili smo brzinom koju moj mozak nije bio u stanju da obradi.

Jedino što sam kroz staklo mitraljeske kupole, u kojoj sam sedeo sklupčan i poguren, mogao videti ispod repa aviona bile su dve bele linije koje propeleri ostavljaju za sobom, kako ulaze u moj periferni vid sa leve i desne strane i spajaju se u tačku kilometrima ispred mene, poput autoputa koji vodi u beskraj.

Nisam znao kamo smo se zaputili; samo ... odakle dolazimo.

Zapitao sam se, gde su ostali avioni iz naše formacije. Odjednom sam imao odgovor na to pitanje. Jednostavno sam ga “znao”, kao da mi je sam Gospod prosledio ceduljicu sa nažvrljanim saznanjem, namenjenu isključivo mojim očima. Osetio sam, takođe, da mi je namignuo. Čudno ... zar se ne biste složili?

Ukoliko vam se ispovedim i priznam da sam, kao racionalan i skeptičan ateista, tada zaista “osetio” Njegovo prisustvo, kada mi je tiho doturio spoznaju da je moja posada jedina preživela i da je ostalih trideset i sedam aviona nestalo negde nad centralnom Azijom ili na dnu okeana nekoliko stotina kilometara ranije i da sam jedan od nekoliko desetaka ljudi koji su imali sreće da ostanu da lebde negde u vazduhu unutar ovog metalnog kovčega, zapaljivog poput kutije šibica pored peći, čiji motori kašljucaju usled gubitka snage i dotoka goriva, a

221 vetar zviždi kroz rupe od metaka koje prožimaju kompletnu dužinu trupa; ako bih rekao da je činjenica što smo još živi zapravo božanska intervencija i da mi je On, osmehnuvši se, rekao kako ‘danas nije moj dan’; da tvrdim da se sve to zaista dogodilo, ovog momenta biste me zakopčali u ludačku košulju, zaključali u prostoriju obloženu jastucima i bacili ključ u bunar.

Osećaj božanskog prisustva nadjačao je bilo kakvu misao ili predosećaj koji nam može nadoći na javi, u stanju najpotpunije trezvenosti i najracionalnijeg stepena razmišljanja koji ljudsko biće može uopšte doseći. Sve je odjednom utihnulo i pružilo mi momenat spokoja. Tada je vazdušna turbulencija snažno protresla avion. Iako je zasigurno već počeo pucati po zakivcima koji su ga jedva držali spojenog da se ne raspadne u letu, znao sam, šta god da se sledeće dogodi, nekako ćemo na drugom kraju izaći neozleđeni.

Haos je izbio punom silinom onog momenta kada mi se ta misao privela kraju.

Proleteli smo kroz izuzetno gust oblak i našli se na čistini, nezaklonjeni i pod jakom paljbom koja je dopirala odozdo. Sama ruka Božja zaljuljala je našu džinovsku kolevku levo-desno pre nego što smo počeli ponirati, sve dublje i dublje. Jedan od propelera, na desnom krilu iza mene, počeo je ispuštati crni dim koji sam video u obliku grafitne linije, kako leti ispred mene. Pod nama se nalazilo plavetnilo okeana koje je silovito promicalo i prelazilo u kopno, a zatim u krovove zgrada koje su nicale iz zemlje i pokušavale da nas dohvate. Redovi kuća, poput domina poređanih po podu megalopolisa usred Azije, delovali su kao grad na mapi gde ne raspoznaješ ulice, već samo najviše nebodere koji se izdižu duboko iz Zemlje i hrle uvis - ka Kosmosu.

“Ovo nije moguće”, pomislih. “Letimo previsoko da bismo uopšte mogli razabrati reljef pod nama, a kamoli jasno videti krovove zgrada. Nešto tu nije u redu.”

222 Rafal protiv-avionske paljbe sada je nesmetano dopirao do ove krhke ljušture i činio je da puca pod pritiskom, svojim udarcima i škripom metala preteći da će se svakog momenta rastaviti i sunovratiti nas dole, u ambis.

Sledeće što se dogodilo nije me nimalo zapanjilo - ispucalo staklo moje mitraljeske kupole popustilo je i, naprosto, iščezlo. Jednog momenta je bilo tu i pružalo mi iluziju zaštite, sledećeg više nije. Time je nestala i prividna barijera između relativne udobnosti aviona i ambisa s druge strane stakla... ambisa u koji sam opčinjen zurio. Nevidljiva ruka iščupala me napolje. Sedeo sam u avionu, a zatim trepnuo i neočekivano se zadesio u slobodnom padu, prepušten samome sebi, pri brzini od četiri stotine i pedeset kilometara na čas. Lebdeo sam, kao u bestežinskom stanju, i u isti mah bio težak hiljadu tona. Moja leteća mašina, zajedno s većinom posade, ostala je negde dijagonalno nada mnom. Nadao sam se da su svi dobro.

Konačno preusmerih pogled prema dole. Jedino što sam video bile su moje kožne čizme i grad koji me privlači k sebi brzinom koju nisam precizno mogao pojmiti. Crvenilo krovova solitera delovalo je sve veće i jasnije. Centar težišta mog tela pomerio se i okrenuo me naopačke, sunovraćajući me licem prema zemlji, ispunivši mi oči suzama koje su mi blokirale vidno polje. Panika je tada preuzela vlast… strah mi je izbio vazduh iz pluća. Umreću. Udariću o tlo i neću više postojati! Užas je bio nepojmljiv. Završiću u tom gradu, negde na neprijateljskoj teritoriji, gde će oteti moje telo i sve vredne stvari s njega i ostaviti me negde na ulici, kao primer i upozorenje. Neće mi pružiti ni trunku dostojanstva, u smrti koja će me ovako prerano stići. Sve je gotovo. Zatvorio sam oči i prepustio gravitaciji i naletima vetra i da urade svoje.

“Padobran… padobran! Kako se ranije nisam setio?” Zaboravih da mi se nalazi na leđima. Obe ruke su mi mahnito posegnule za ručkom za koju nisam mogao

223 znati ni da li postoji. Mašući poput ludaka, hvatao sam ramena svog kombinezona u pokušaju da dohvatim zamišljenu polugu i pronađem spas.

Propao sam kroz jedan nivo oblaka pod sobom, pa sledeći, pa sledeći, pa sam ugledao neboder u koji sam pretpostavio da ću udariti. Dok ranije nisam mogao raspoznati detalje na njemu, sada sam već mogao uočiti šarafe na ventilacionim otvorima.

“Hajde, požuri! Nađi tu prokletu polugu već jednom! Nije ispod ruke, nije na leđima… gde bi mogla biti?”

Ulice su, iz bledih obrisa, prelazile u jasno definisane objekte i linije, uz pokoji zeleni krov automobila.

“Eno, tamo je i ulica gde predviđam da ću pasti”, igrao sam se pogađanja tačnog mesta na kojem će se okončati moj život. “Možda na travnjaku onog dečjeg igrališta sa zarđalim žutim šipkama poligona. Ili ću možda završiti na onom parkingu ... pored?”

Konačno sam uspeo da dohvatim kanap ručke na leđima, u momentu kada sam se nalazio na visini stotog sprata jednog od solitera.

“Udariću o tlo za otprilike tri sekunde.”

Prozori zgrade promicali su vrtoglavo poput rotirajućeg točka sreće na televiziji, dok sam u njihovom odrazu posmatrao glupav izraz svog lica. Sve što je do tada bilo neshvatljivo brzo, usporilo se do te mere da sam u jednom trenutku, pomislio da lebdim u vazduhu. Cimnuo sam ručku snagom koju nisam znao da posedujem i padobran je izleteo iz ruksaka… međutim, taj tanki sloj platna koji je trebalo da mi sačuva život nije se pravilno otvorio.

224 Pogledao sam nagore - kanapi koji povezuju ruskak i platno umrsili su se sami u sebe, kao kada sediš na ljuljašci, zavrtiš se oko svoje ose pa uviješ kanape u spiralu koja te stegne i zarobi ti pokrete.

Rotirali su se veoma sporo u suprotnom smeru i na kraju su se odmrsili, no bilo je već kasno. Padobran se pravilno aktivirao, usporio je pad, ali ne u potpunosti.

I dalje sam jurio brzinom prevelikom za bezbedno sletanje. Psihički sam se pripremao na udar i lom čitavog donjeg dela tela. Mogao sam samo da posmatram kako mi se čizme svom silinom utapaju u travnatu površinu, kao da pokušavaju da se u nju zariju što je dublje moguće. Kolena mi popustiše pod težinom tela i nađoh se, ležeći na desnom boku, bez većih ozleda. Nekoliko ogrebotina i hramanje na desnu nogu, ali bio sam u stanju da se podignem.

Ustao sam gotovo iste sekunde i našao se pored metalne konstrukcije dečjeg igrališta, čiji oblik kao da je izašao iz najgoreg M.C. Ešerovog košmara. Upravio sam pogled direktno iznad sebe i ugledao tri solitera uperena u vedro plavo nebo, bez traga dima, eksplozije ili paljbe protivvazduhoplovne odbrane i bez olupine aviona koji prinudno sleće. Verovatno je, oboren, ležao negde na periferiji grada. Osvrnuo sam se oko sebe u potrazi za preživelom posadom.

Naišao sam samo na prazne poglede desetaka stanara okolnih zgrada. Naprosto su se stvorili niotkuda tu na dvorištu i s matematičkom preciznošću se poređali u krug, prečnika desetak metara, opkolivši me... te su, s glavama blago nagnutim u stranu, poput reda kučića zurili u mene. Njihove oči su imale detinju radoznalost, u pokušaju da razumeju ono šta gledaju. Počeli su da mi se primiču i stežu obruč oko mene, u sablasnom ritualu u kojem se žrtva namenjena bogovima smatra objektom i ne gleda se s mržnjom. Očaj me nagnao u beg.

Naletom sam uspeo da probijem rupu u tom krugu ljudi i da se provučem između njih.

225 Nasumice razbacano svuda po dvorištu, iz zemlje i iz betona je nicalo mnoštvo novih tela. Svaka osoba mi je prilazila polako i bez trunke panike dok sam ja mahnito trčao uokolo i trudio se da izbegnem zarobljavanje u neki od novih ‘krugova smrti’ koje su stvarali hvatajući se za ruke, poput magneta koji se privlače i klikćući se spajaju u kružnu formaciju.

Hitajući preko travnjaka prema prolazu između dva solitera, usput preskačući prepreke poligona za veranje, kao i šarene konjiće na federima, ponovo sam se zapitao, da li je iko od moje posade preživeo. Avion je, možda, oboren i dimi se negde u podnožju planine, dok ga neprijateljska patrola, baš u ovom momentu, pročešljava u potrazi za preživelima ili za bilo kakvim informacijama koje bi im mogle biti od koristi.

Počeo sam očajnički dozivati saborce da ih motivišem na borbu, na bekstvo ka nekoj bezbednijoj lokaciji, što dalje od središta ove metropole.

Shvativši da nema saboraca koje bih mogao motivisati, stao sam mahati rukama u pokušaju da navedem zombije da pođu za mnom i nastave borbu po svaku cenu.

Kako to da nisam shvatao puki apsurd situacije koju sam prouzrokovao, iz koje sam pokušavao da se izbavim? Cilj mi je bio da urazumim neprijateljske civile, duboko u neprijateljskoj teritoriji i podignem im moral do nivoa gde bi bili spremni da napadnu sopstvene ljude!? Plan kome je falila svaka naznaka smisla.

Ipak, morate imati na umu kako nisam bio u mogućnosti da donosim logične odluke, slepo vođen instinktom životinje kojoj je ugroženo i samo postojanje.

Jedini cilj bio mi je opstanak, u svojoj najčistijoj formi.

Tada je scena oko mene počela postepeno da bledi i privodi se kraju. Čak i za čoveka koji nije religiozan, dobio sam neosporiv osećaj da me Bog ostavio; prepustio me samome sebi da se snađem i spasem si život, kako znam i umem.

226 Poput davljenika koji se našao sam nasred okeana, talasi ljudi su me zapljuskivali i nadjačavali dok sam jedva održavao glavu nad površinom. On mi je do tada spasavao život, a sada mi je pomagao da prihvatim i oberučke prigrlim svoju nasilnu smrt u bliskoj budućnosti. Smrt s kojom sam, na kraju krajeva, morao da se suočim sam, bez Njegove utehe i ruke koja će da me vodi lavirintom neizvesnosti.

Uzdigao sam se sa zemlje, izleteo iz gomile tela i dao u beg, tražeći bilo kakav prolaz u narednoj masi ljudi pred sobom. Okrenuo sam glavu prema rulji, sada već žednoj krvi, u divljem transu plemenskog rituala. Ugledao sam postarijeg čoveka, s naočarima prevelikim za njegovo lice, kako se izdvaja iz skupine, trči prema meni i svom snagom koju je uspeo prikupiti zamahuje štapom pravo ka mom licu. Ostao sam prikovan u mestu, nemoćan da se pomerim i za milimetar. Radoznalo sam iščekivao šta će se sledeće dogoditi. Štap me pogodio posred čela i trenutno me onesvestio, prevrnuvši me naglavačke na tlo, u punom saltu...

Prvi zraci sunca prošli su kroz prozorsko staklo, kroz onu usku liniju otvora gde se spajaju dve zavese. Pali su mi na očne kapke. Okupan znojem, trudeći se da dođem do daha, trebalo mi je desetak sekundi da se priberem i shvatim šta se upravo dogodilo. San je završio isto tako nasilno kao što je započeo. Osmeh se raširio po mom licu onog momenta kada sam odlučio da, tada još svež, doživljaj prenesem na papir i dočaram pustolovinu koja me odvela preko ivice, daleko izvan granica mogućeg, ali me naposletku ispljunula nazad i dopustila da se neozleđen vratim.

227 Skočio sam na noge i, razmaknuvši zavese kako bih propustio zrake sunca u prostoriju, na obližnjem igralištu u dvorištu svoje zgrade ugledao krug dece kako se drže za ruke, vrte i u talasima poskakuju uz zamišljenu muziku. Jedna devojčica, međutim, ležala je na zemlji među njima i služila kao osa za krug koji joj se polako primicao i sužavao.

228 ALEKSANDAR PETROVIĆ NA PRAVOM MESTU, U PRAVO VREME

Nebo nad Gradom je svetloplavo, bez oblaka bremenitih tajnama njegovih stanovnika. Danilo ide ulicom Poslednje revolucije, povremeno upravljajući pogled naviše. Obično šeta posle završenog posla. Po izlasku iz stana, noge ga vode istom putanjom. Do Glavnog trga, preko mosta u Novi grad, nadesno Bulevarom mudrosti, nazad pored crkve do Sahat kule. Ustaljeni ritam koraka i poznati prizori pomažu mu da se usredsredi. Crteži koje je tog dana pokušao da izvuče iz sebe na belinu papira uobličavali su se u smisaonu celinu. Prvih nekoliko trenutaka, dok ne bi izbio na čistinu trga, činilo mu se da je ono što je nacrtao potpuna besmislica. Kako je hodao, stavovi su se menjali. Kući se vraćao ravnodušan, ali rešen da sutra ponovo dâ sve od sebe.

Juče ga je rastužio prizor zatvorene antikvarne knjižare s natpisom Na prodaju u kojoj je kao dete satima prelistavao retka izdanja stripova koja su neredovno stizala. Trudio se da upamti svako senčenje tušem. Iščitavao je rečenice u oblačićima dok ne bi postale deo njega. Iza stakla izloga video je da su drvene police zamenjene metalnim stalažama, a knjige naslagane po parketu s velikom oznakom za popust prebačenom preko njih.

Na mostu zastaje na delu ispod kojeg se reka belasa, trudeći se da preskoči male sprudove. Osluškuje huk i čeka da mu uši ispuni osvežavajuća tišina. Nastavlja ka zdanju Instituta za istorijska istraživanja gde je redovno zastajao. Prozori u prizemlju su, za vreme letnjih dana poput ovog, širom otvoreni. S ulice je, ako bi se propeo na prste, video šta se dešava u kancelarijama. Danila je zvanična prošlost slabo zanimala, ali zato devojka u beloj haljini, nagnuta nad radnim

229 stolom, jeste. Kovrdžavu kosu prošaranu riđim pramenovima različitih preliva skupila je u punđu, što je još više isticalo obrve boje bakra. Trebalo je samo da priđe i započne bilo kakav razgovor. Prilika nikada neće biti savršena, mogao je da izgleda kao čudak koji viče spolja, ali kao i u svakom riziku, veći ulog znači i veći dobitak. Makar je tako verovao. Čak i najgluplja rečenica biće napredak u odnosu na svakodnevno ćutanje.

Ipak, i ovoga puta je nemo zurio u nju dok je stajala pored panoa s crno-belim fotografijama i velikog postera Sahat kule na kome je pisalo: U budućnost, sada.

Devojka je kašičicom promešala sadržaj šolje na stolu i uzela je u ruku. Nije je dobro uhvatila i pala je na pod. Sagnula se da skupi polomljene delove.

Okrenula se ka kanti za đubre i na trenutak ga okrznula pogledom. Danilo se zapiljio u asfalt i produžio dalje.

Nekoliko ulaza od četvorospratnice u kojoj je živeo, ispred izloga već neko vreme zakatančene bivše galerije, stajao je visok, mršav mladić, izbeljene kose i rumenih obraza. Neznanac s rukama u džepovima zaklanja središnji deo stakla, iza kojeg se nazire izložbeni prostor. „Danilo, uđi slobodno, pogledaj, sigurno ćeš naći nešto za sebe“, rekao je nepoznati, namignuvši mu olovnosivim okom. Danilo je poslušao, a tajanstveni gospodin ga je sledio. Pred njima se prostiralo more fotografija koje su preplavile pod. Kada su zakoračili među njih, dopirale su im do pola listova.

Sličili su na televizijske voditelje koji samo što nisu izvukli pobednika nagradne igre. „Biraj polako, ne žuri.“ „Ali šta uopšte tražim?“

230 „Znaćeš kada te slika bude pronašla,“ odgovorio je belokosi i povukao se u zadnji deo prostorije.

Danilo je seo na pod, prekrstivši noge u turski sed kao kada je bio mali. Zavukao je ruke u prvo brdašce crno-belih fotografija. Klizile su kao ribe uhvaćene u mreži, da bi na kraju u rukama ostala po jedna. Pažljivo ih je zagledao. Mladići u tamnim kaputima ispred gimnazije, otvaranje zgrade opštine, zaljubljeni parovi pored reke, gužva pazarnim danom u starom gradu i porodične šetnje parkom.

Na jednoj od njih prepoznao je musavo staklo stare knjižare u čijem su uglu pored nizova jednobraznih knjiga stajali ukoričeni stripovi bleštavih korica.

Ispred radnje stoji devojčica u beloj haljini, tršave kose. Desnim kažiprstom uprtim u staklo, pokazuje nešto mladom čoveku koji je labavo drži za ruku sa četiri prsta koja su sličila na kandžu.

Danilo je uzeo fotografiju i pokušao da ustane. Protresao je utrnule noge i lagano krenuo ka vratima. Na njima ga je čekao domaćin, osmehujući se. „Kako vidim, potraga je bila uspešna. Odličan izbor.“ „Jeste, hvala. Drago mi je što sam te poslušao. Ovde imaš skriveno blago.“ „Da, ljudi vole da vide šta se dešavalo u tuđim životima i plate da ih prisvoje, ako im se učini da su bolji od njihovih.“ „Misliš da će posao ići dobro?“ „Siguran sam. Ne radim ovo prvi put. Ključ uspeha je u tome da budeš na pravom mestu, u pravo vreme.“ „Koliko sam dužan? Nemam love kod sebe, ali mogu da ti ostavim broj telefona ili adresu.”

231 „Ne opterećuj se nevažnostima, komšije smo, rešićemo to. Idi, odmori se, daj sebi oduška. Nije mala stvar dovršiti toliki strip.“ Danilo ga začuđeno pogleda, ali odavno ne postavlja pitanja čiji će odgovori podstaći mnoštvo novih. Osećao se ispijeno kao posle naleta nadahnuća koje kao severac prostruji ostavljajući za sobom inje po telu i crteže na hameru.

Kući je stigao gladan. Otišao je do frižidera i na vratima magnetom pričvrstio fotografiju. Izvadio je tanjir sa ostacima jučerašnjeg ručka i seo za računar. Prodrmao je miša i na uspavanom ekranu pojavila se naslovna strana skeniranih tabli stripa. Preleteo ih je na brzinu. Preostalo mu je još jedino da napiše sinopsis pre nego što rad pošalje izdavaču. Posle ponovnog čitanja bio je zadovoljan. Kliknuo je opciju za slanje imejla i otišao u spavaću sobu.

Sutradan se probudio dobro raspoložen. Budući da nije morao da radi, odlučio je da ceo dan provede napolju, iako su oblaci već počeli da se navlače.

Fotografiju je stavio u džep jakne, za svaki slučaj. Poneo je novac, ali nije bio siguran da li će biti dovoljno.

Kada je stigao do nje, galerija je bila zatvorena. Metalne rešetke štitile su izlog na čijem dnu je pisalo da je radno vreme počelo pre više od sata. Danilo se približio i, natkrilivši rukom oči, uverio da unutra nema nikog. Seo je na mali betonski stepenik i izvadio cigarete. Dok je tražio upaljač, na trotoar mu je ispala fotografija. Podigao ju je, obrisao rukavom i pažljivije pogledao. U izlogu knjižare nalazila se samo jedna knjiga poduprta drvenim stalkom. Devojčice i muškarca više nije bilo.

Ustao je naglo i posle tri ubrzana koraka počeo da trči. Nije primećivao ljude koji su se razmicali pred njim. Zaustavio se tek pred knjižarom. Izlog je bio zatrpan knjigama šljaštećih naslova. Dlanovi su mu se užarili, a vidno polje

232 suzilo pa je imao utisak da gleda kroz tunel. Strip-sveska lakiranih korica s njegovim imenom i naslovom oko koga se, koliko juče, dvoumio, stajala je u središtu, odmah pored kuvara presne hrane. Ispod nje, na drečavožutom kartonu pisalo je: novo.

Ušao je unutra. Prolazio je pored knjiga poređanih poput cigli. Njegova je bila na kraju reda bestselera. Prišao im je, obema rukama ščepao nekoliko primeraka i istrčao iz radnje, ne osvrćući se na povike. Kamere će ionako odraditi svoje.

Uleteo je u svoju zgradu. Stepenište je bilo široko, četvrtasto i vijugalo je kao u optičkoj varci. Nastavio je da se penje. Na poslednjem spratu metalna vrata su vodila na krov. Izgledalo je da su zaključana, ali kada je pritisnuo kvaku izdajnički su zaškripala. Gurnuo ih je svom snagom. Otvorila su se, tresnuvši o zid.

Ravna ploča krova bila je pusta poput beline crtaće table. Danilo je došao do ivice ograde koja mu je dopirala do pupka. Stavio je stripove na nju i otvorio prvi. Brzo je okretao listove koji su mu se lepili za prste.

Crteži su bili njegovi, ali se priča razlikovala. Slikama je oživljena i ova krovna terasa na kojoj se nalazio. Bio je iskreno zadivljen sopstvenom osećajem za detalj.

Okrenuo je poslednju stranu.

Donji kaiš sastojao se od četiri scene. Prva je prikazivala ulaz u galeriju. U drugoj je devojka talasaste riđe kose stajala ispred izloga dok je Danilo posmatra sa krova.

Držeći strip u ruci izvio se napred, oslonivši se o levu nogu kako bi bolje video.

Mlada istoričarka stajala je ispred izloga zagledana unutra.

233 Na trećoj joj je vlasnik galerije poželeo dobrodošlicu pruživši joj desnu ruku, na kojoj se jasno videlo da nedostaje veći deo palca.

U oblačiću je pisalo: „Danijela, uđi slobodno, pogledaj, sigurno ćeš naći nešto za sebe.“ Danilo se još više nagnuo, kako bi bolje video šta se dole dešava.

Sat na kuli oglasilo se jednoličnim udarcima novog čekića o staro zvono. Četvrta scena bila je prazna, ali je Danilo znao šta da docrta.

234

ŽELJKO IVANJI PRIKAZANIJA

„Kopaj dublje!“ viknu Toša naredbodavno klizeći po blatu sveže iskopane zemlje, koju je Milojko u jednakom ritmu lopatom strpljivo izbacivao iz humke, pomolivši s vremena na vreme svoju čupavu glavu.

Lonče, kojim je Magda zahvatala vodu iz korita, razmaknuvši pritom krave koje su se oko njega grabile, bilo je probušeno rđom. Što je češće vodu zahvatala, voda je brže curela. Krave su dobro razumele glasove koje je Magda ispuštala i koji su podsećali na promuklo mukanje. Njena glava je bila sveže obrijana, nataknuta na mršava ramena, kao na tarabu s koje će se svakog trenutka svaliti. Iz suknenog kaputa virile su dve tanušne ruke, tako nežne i neprimerene uslovima u kojima je živela. Krave su se razmakle uplašene zvukom lončeta koje je zagreblo nazubljeni kamen. Taj zvuk nije mogao da zasmeta Magdi. Ona nije mogla da čuje.

„I?“ upita Toša, „jesmo li stigli?“ „Nemam pojma“ odgovori Milojko, „znaš, sve se rasipa ispod lopate, a pop je pola veka u grobu“, nastavi. „Čuješ šta te pitam, ima li ih?“ reče Toša nestrpljivo. „Ih, a da nema, grob je vlažan, sigurno je istrunuo, svetac nije!“ odgovori Milojko pravdajući se.

235 „Ne pitam za popa, pitam za zlatnike, grom te ubio!“ „Zasad ništa, Tošo!“ „Kopaj onda“, reče Toša zapalivši cigaretu koju je dotad pažljivo zavijao, potom pljunuvši ostatke duvana koje je preturao po ustima.

Kopanje se odužilo. Noć je pala na Deževu. Tiho je i kao da se mrak poput smole zalepio za zemlju. Toša je bio nestrpljiv, minuti su mu bili kao sati. „Jesi li nešto iskopao?“ po ko zna koji put ponovi. „Ima nešto, gazda, ali ne vidim zlatnike. Ovaj pop je, izgleda mi, skliznuo malo niže“, javi se Milojko iz humke.

Seoski pop, sahranjen pre pola veka, čija je smrt predstavljala olakšanje za celo selo, zelenaš koji je svoje usluge naplaćivao u novcu rečima: „da te Bog bolje čuje“ ili: „daj nešto za muško dete“, sahranjen je s drvenom škrinjom punom zlatnika, koje mu je grobar položio na mrtve grudi. I on mu je bio dužan, kao i drugi čije je dugove grobar savesno prikupio u škrinju. U to vreme nije bilo dobro ostati dužan ni mrtvom čoveku. Lokalne bitange, Toša i Milojko, rešili su da vraćen dug prisvoje. Grobovi predaka za njih nisu predstavljali svetinju. „Ako ovako nastaviš, Milojko, nagrabusićemo!“ „Što, gazda?“ „Ne volim da na groblju sedim do ponoći“, reče Toša zabrinuto bacivši opušak u humku. „Ajd, zatvaraj radnju, bre! Nema ništa!“ nastavi požurujući Milojka.

236 „Ma brine me što ništa nema, bem’ li ga!“ reče Milojko uplašeno. Uto se začu tup zvuk lopate koja je udarila u nešto. Toši prođoše žmarci niz leđa. „Jel to!?“ uzviknu zaprepašćeno. Iako željan zlatnika, posle svega, sada se više plašio da ih pronađe. „Jeste... jeste, gazda, evo ga sanduk, očuvan je kao u rosi!“ viknu Milojko uzbuđeno.

Tumačeći običaje seljaka iz ovog kraja, moglo se pretpostaviti da su dublje ukopavali one koji im za života baš nisu bili omiljeni. Zemlja je bila kamenita, ispoštena. Čak ni crva nije bilo u njoj, ni mrava, ničega izuzev kamena. Iz te zemlje ništa nije moglo da iznikne, u njoj su već umrli ponovo polako umirali. Njihovi potomci su, iako živi, postajali mrtviji od njih. Pop je za života bio grublji i bahatiji nego što možete da zamislite, a ono što ste o njemu malopre čuli, nije gotovo ništa. Kažu da je i sopstvenu ćerku držao u velikom buretu. Bio je poprilično razočaran njenim rođenjem. Očekivao je sina, koji bi prema njegovoj zamisli nasledio unosan posao koji je Pop Lazo, (zvao se Lazo, ako Vam to nešto znači): „dobijo od Hrista lično “, kako je često voleo da kaže.

Sanduk je zaškripao pritisnut strašću nasilnika da bude otvoren, a nad njim dva izmučena lica koja nimalo nisu sličila na potomke onih koji su pre više stotina godina živeli u Starom Rasu. „Tošo, nema ga, nema ga jeb’o te!“ vrisnu Milojko.

Toša je do tada držao oči zatvorenim, još pride ih pritisnuvši šakama, iz straha da će mu se pogled suočiti sa tamnim dupljama lobanje u kojima su pre pola veka „plivale“ izbuljene, gramzive i pohotne oči koje su nekada sa sladostrašćem posmatrale gležnjeve bosih devojaka koje su stopalima pritiskale prezrelo grožđe u ogromnim hrastovim kacama, istiskujući iz njega dušu, koja je

237 završavala u još većim hrastovim buradima, oplemenjenim sećanjem na jedno sunčano leto koje je grožđu dalo slast a drvetu mudrost, drvo koje je nekada imalo korene zaronjene u prah predaka „doline kraljeva“. „Nema ničega, izgleda da ga nikada nije ni bilo!“ reče Toša preneraženo, dok je Milojko stajao pored njega, ne slutivši da je to poslednje što je njegov drugar izgovorio. „Tošo, bežmo odavde!“ zavapi Milojko, bacivši lopatu daleko od raskopanog groba. Toša je mirno stajao, dok mu se na grudima polako pomaljala velika crna mrlja koja se povećavala. „Šta ti je, Tošo, šta ti je?“ zavapi Milojko potrčavši. Poslednje što je video okrenuvši se, bio je Toša koji je polako tonuo u zemlju. Milojku se činilo da je u zemlju srastao poput drveta. Video je Tošine širom otvorene oči i oštre tamne linije koje su mu se iz njih protezale na dole, prema grudima. Bile su to suze koje Milojko nije mogao da vidi, kao što nije mogao ni da sazna šta se s Tošom zaista dogodilo, jer bio je mrtav, preklan sleđa, mučki, nakon samo nekoliko trenutaka.

Otac je Magdu šišao do glave od malih nogu. Govorio joj je da je to zbog vaški. Ta mala ćelava glava često je tumarala šumom. Prepuštena samoj sebi, podsećala je na Jovanku Orleanku za koju u kraju u kojem je živela niko nije čuo, ali za Magdu su svi čuli i dali joj nadimak Prikazanija. Znala je da iz mrklog mraka debele šume izleti vrišteći, ne znajući da govori, a kako nije mogla ni da čuje, vrisak nije mogla da odmeri. Ali... zato su je životinje dobro razumele i rado primale među sebe, kao jednu od njih. Hranile su je, a razmenjena toplota njihovih i njenog malog tela topila je jutarnji mraz koji ih je

238 često prekrivao, štipajući ih tankim slojem leda. Sve dok je njen otac, pop Lazo, nije pronašao u šumi, i od sramote, kako je imao običaj da kaže „njene“, zatvorio na sigurno mesto; u veliko hrastovo bure.

Hrast koji je nekada živeo, stablo, koren i najzad imela kao njegov parazit, inače hrana bogova i neizostavan deo rituala drevnih Druida, bio je nikad življi za Magdu. Prazno bure, sada prilično suvo, mirisalo je na alkohol koji je bio jedina svežina koja je krepila Magdin svet, jer kada bi podigla pogled, nebo za nju bio je kameni plafon vinskog podruma. Ruka njenog oca bi se s vremena na vreme ukazala povrh bureta doturivši joj ostatke nepojedene hrane, flašu vode i po neko kuvano jaje za praznike. Magda je, iako nesvesna sebe, mogla jasno da prepozna granicu sveta u kojem je bila zatočena i sveta koji se prostire van bureta, koji je za nju bio izbledelo sećanje. Okovane daske su vremenom srasle jedna za drugu, a Magda je pustila koren u ono što je bilo pod njom. Bure je za nju bilo centar sveta, sve dok ga jednog dana nije preturila.

Njenog oca više nije bilo, a ni danas ga nema u grobu.

Izašavši na svetlost dana, pogledala je u tu svetlost koja ju je u trenutku oslepela, uzevši joj ono najvrednije što joj je ostalo. Na čelu je osetila toplu, lepljivu ruku koja je mirisala na svežu krv. Znala je da treba da klekne i ispruži ruke okrenuvši dlanove ka nebu, kojem se zahvaljivala. Osetila je dukate na njima, lagano ih propuštajući kroz prste. Da... ti dukati su joj pripadali i, dobivši novo značenje, osvetlili su Deževu sjajem predaka, čiji su potomci ostavljeni sami, da ostanu Prikazanija.

239

IZMAŠTANA BIĊA I SVJETOVI ***

Kutak za djecu i mladež

240

ANOTONIJA ŽELKA KAHLIK MINORE

Ljeto koje se, zasigurno, neće ponoviti. Sunčan dan. More se blago ljuljuška i poziva. Uživam prepuštajući se blagodati odmora i razmišljam o tome kako moram maksimalno iskoristiti svaki od ovih nekoliko preostalih dana, prije povratka na sjever.

Jedno dijete maše baki, držeći školjku u ruci. Lijepa je. Izronilo je još jednu.

Pomislim: „I ja bih mogla, onako za uspomenu.“ Ali za to mi je potrebna maska pa je pođem pokupiti s plaže. Kao svaki iskusni ronilac najprije pljunem u nju, isperem je morem, stavim je na oči pa zategnem gumu oko glave. Zagnjurim glavu pod morsku površinu i ... stvarno! Na dnu, nedaleko od žala, ugledam bljeskanje. Prvi pokušaj zarona, bez uspjeha. Uporna kakva već jesam i nesklona odustajanju, odmaknem se od podsmješljivih pogleda. A onda se dogodilo.

Kao da me netko povukao, ronila sam i čudila se što dišem. Letim, voda me ne dodiruje, iako čitavo tijelo osjeća strujanje. Tad sam je ugledala. Ni djevojka, ni djevojčica, smiješila se i pokušavala me dodirnuti. Kao da nas je dijelila nevidljiva pregrada. Brzo bi povukla ruku koja mi, istina, nije izgledala kao ruka, već više kao prazan rukav koji leprša. Prste nisam vidjela. Oči su joj bile sitne i naizgled udubljene, ali kad bi me pogledala, odjednom bi se otvorile i ispupčile, velike i plave kao more. Sad sam polagano tonula, ali nisam se bojala, što me silno začudilo. Konačno ... dno. Ne, nije to bilo dno mora. Izgledalo je kao manja uzvisina na kopnu. Prikaza mi je nešto govorila, ali ne riječima. Ipak, sve sam razumjela. Ta mala uzvisina otvorila se kao cvijet. Stranice su

241 oblikovale čašku, a u sredini se pojavio staklen kavez... tako mi se barem činilo.

Ušle smo i dizalo je neopisivom brzinom počelo propadati. Zamutilo mi se u glavi. Ona je podigla rukav iznad mene i u trenu sam se oporavila. Unatoč tome, nisam ni primijetila kad smo se zaustavile. Izašle smo u nepregledno predvorje.

Gužva, kao u centru velegrada. Posvuda kolaju malena bića, nalik nama. Čim bi me pogledali, njihova bi amorfna lica, na neobjašnjiv način, poprimila ljudsko obličje. Konačno sam se pribrala i shvatila da trebam pitati: gdje sam, što je sve ovo oko mene; kako to da dišem i hodam, a na dnu sam mora i gdje mi je nestala maska s glave? Tek što sam sve to odmislila, a već mi se u glavi stvorio odgovor na svako postavljeno pitanje. S time što moja pratilja nije ni otvorila usta.

Vidjela bih to po mjehurićima zraka.

Oni sebe nazivaju Minore i oduvijek borave tu, u podmorju. Njihovi gradovi su labirinti nebrojenih podzemnih prolaza, a kreću se ... mislima!? Nije mi bilo jasno, kako se možeš kretati mislima! Odmah mi je blago dala do znanja da ja to ne bih shvatila. Malko sam se uvrijedila jer toliko glupa nisam. Na to me dotaknula svojim rukavom. Nije mislila da sam glupa nego da je moj svijet u velikom zaostatku za spoznajama naprednih civilizacija. E, sad me, ali stvarno, razgnjevila: „Kako ... u velikom zaostatku?!“ Pa, naše sonde šetuckaju Sunčevim planetarnim sustavom kao svojim dvorištem, od Merkura do Plutona; ljudskim bićima je let na Mjesec „dobar dan“, dok naše letjelice već desetljećima šalju na Zemlju signale iz područja „heliopauze“, sa svojih međuzvjezdanih putovanja! Što si ona umišlja!? Osmijeh na njenom licu bijaše tako blag da mi bje žao zbog nekontroliranog napada. Potom mi je otkrila da su Minore stvorile civilizaciju na Zemlji prije nego što je čovjek zagospodario svojim umom. „O, Bože“, pomislim, „kako je to moguće? Pa nas u školama ništa o tome ne uče!“ „Naravno da ne“, kaže mi osmijehom, „malo tko, zapravo, zna da smo tu, inače bismo bili još samo jedna nevažna stavka u nepreglednom

242 nizu izumrlih. „Ljudi su agresivna vrsta“, zabrinuto mi poručuje. Iako je ne gledam i ne čujem joj glas, savršeno dobro je razumijem. Hodale smo i hodale, a Minore su se, kao u mravinjaku, mimoilazili i nitko nije obraćao pozornost na nas. Ta ulica bez kraja imala je stotine na vlas jednakih raskršća. Onda mi je palo na pamet upitati je, kako to oni hodaju, kad ni jedne noge, osim svoje, nisam vidjela i ... gdje su njene. Zadigla je svoj do poda dugačak haljetak i vidjeh joj stopala. Nisu bila kao moja, već više kao kod patkica. Malena stopala sa sraslim prstima koji su se samo nazirali. Čudno. I ti haljetci. Svi su bili posve isti. Kao uniforme vojnika. Toliko ju je nasmijala moja misao da je učinila salto u hodu. Pritom me zapitala:

„Znaš li da ste vi bijelci Kinezima potpuno

jednaki!? Oni vas nikako ne mogu razlikovati! Ne brini ništa, Minore se međusobno savršeno lako raspoznavaju.“ Još i to. Jesam li izgubila mogućnost razlikovati boje ili me snašlo nešto još i gore? „Ma, ne“, tješila me svojim rukavima - zastavama koje su neprestano mahale. Tako su se, valjda, u prolazu prepoznavali. Pomalo me ljutilo što je znala svaku moju misao. No, tu nije bilo pomoći jer ... tako je to u njezinom svijetu. „Jednog ćete se dana i vi moći sporazumijevati mislima“, poručila mi je zamišljeno, „ukoliko prije toga sami sebe ne uništite.“ Stvarno je drska. „Zašto bismo se uništili?“ zapitala sam više sebe nego nju. „Iz potrebe da vladate jedni nad drugima. Imate velike šanse nestati.“ Bila je to njena misao, a ne odgovor, ali ja sam je čula. „E, tu smo“, zaustavila se, u želji da mi nešto pokaže. Opet taj rukav, lagano se podigao i na stjenci tunela-ulice otvorio se uzak izlaz. Zapravo su se razmaknuli zidovi jer nisam vidjela nikakva klizna vrata. Novi, užurbani prostor. Maleni smotuljci su se okretali u lebdećim kadicama. „Rodilište“, kaže mi sva ozarena.

Padne mi na pamet misao: „Hoće li mi objasniti kako se oni reproduciraju?“ Hoće, naravno, zašto ne bi… pa to je bar jednostavno. Svaka jedinka, dok je u reproduktivnoj fazi, ostavlja svoje jajašce ili spermij u rađaonici. Obasjala me

243 zaraznim osmijehom. „Ondje se vrši oplodnja i... eto malenih.“ Nisam sigurna da sam baš sve u potpunosti shvatila, ali ne pitah ništa, kako mi ne bi bilo neugodno. Ipak, ponukala me na razmišljanje o tome, zašto mislimo da bi išta, vezano uz sam život vrste, trebalo doživljavati kao nelagodu!

Konačno me dodirnuo strah. Pravo je pitanje bilo, zašto sam ja, zapravo, tu i što će mi se, na kraju, dogoditi? Neobično je podizala i spuštala rukave kao da sam nešto pogrešno napravila, da bi zatim stala i pomalo ljutito - iako je dotad neprestano bila blaga i nasmiješena - pokušala objasniti: „Mi nismo agresivna vrsta, mi nikoga ne diramo. Ne miješamo se s onima, u nekim morima, koji su pokupili običaje ljudi i postali nasilni. Mi smo, možda, posljednja vrsta koja bi mogla spasiti svijet od nestajanja, ali ... naš zadnji pokušaj gotovo je uništio i nas same. Ovoga časa premalo nas je da išta učinimo, no u budućnosti - ako je bude - možda ćemo ponovno pokušati.“ Na taj njen gnjevni zaključak bi mi jako žao jer sam ga sama izazvala i najradije bih se bila odmah vratila u svoj svijet. Pitala sam je, može li me otpratiti. „Mogu doći za koji dan ponovno“, tihim „glasom“ pokušah joj vratiti osmijeh. Samo je podigla rukav iznad mene i okrenula se.

Kako smo se u trenu zatekli ispred staklenog kaveza ... ne znam. Ulica je ostala u neproničnoj daljini. Ušle smo, bez riječi i bez misli. Kad se lift zaustavio, podigla je prekrasnu školjku i stavila mi je u ruku. Mahnula je svojim rukavom, a ja sam joj odmahnula rukom u kojoj sam držala školjku. Tiho je dodala kako joj je žao, ali više se nikada nećemo vidjeti.

244

Izronila sam u zadnji tren, gutajući zrak. Što mi se dogodilo? Zar sam se zamalo utopila? Zaplivala sam prema obali i tek tada ugledala prekrasnu školjku u ruci. Odlučila sam da istinu o čudesnim bićima Minore, dolje na dnu mora, nikada nikome neću ispričati. A... ovo što upravo čitate!? Ah, to je samo priča izmaštana za natječaj književne fantastike.

245

ZORANA GAVRILOVIĆ VUKODLAK

Sunčevim Sistemom hara velika nevolja – iz svemira je stigao Vukodlak koji gasi sve što sja pa nastaje mrak.

Zatim jede svaku zvezdu i planetu ponaosob.

Svemir se uznemirio. Vlasti su počele da smišljaju način da se zvezde privremeno ugase, ne bi li akumulirale energiju i bile nevidljive za Vukodlaka.

Istovremeno one šalju energiju planetama da bi se održao živi svet.

Vlasti svih planeta su užurbano počele da rade na rešavanju problema. Sa svake planete su poslale po jednog svemirskog policajca opremljenog svemirskom opremom, s bojama i zvucima koje mogu samo oni i njihove vlasti da prepoznaju. Razgovaraju takođe putem šifara koje mogu da protumače samo oni i njihovi poslodavci. Svaki policajac je nadležan za svoju planetu i nebeska tela oko nje.

Vukodlak odjednom proguta jednu zvezdu i planetu. Svemirske vlasti to videše i odmah narediše da se transformišu boje zvezda. Vukodlaka to prilično iznervira i poče da istražuje signale. Tako mu se ukazao na trenutak jedan od policajaca, međutim odbljesak je prekratko trajao. Za to vreme vlasti smišljahu plan, kako da ga uhvate i unište. Napraviše magični izotop i angažovaše policajce B, K, T i R. Policajci B, K i T su trebali da namame Vukodlaka u magične niti, a R da im svima pomogne da ga transportuju i unište.

246 Hajka je počela. Najpre mu se ukazao policajac K, privukao je Vukodlaka, zakačio mu za rep nevidljivu magičnu nit i poveo ga je do policajca B. Policajac B mu je zalepio magičnu nevidljivu nit spreda, tako vešto da Vukodlak ništa nije primetio. Vukodlak je bio sve gladniji i gladniji. Odoše do policajca T lažući Vukodlaka da će tamo naći hranu. Policajac T ga obmota nevidljivim magičnim nitima i reče da ga vode da pojede Planetu. Vlasti su shvatile da je Vukodlak uhvaćen pa dadoše znak da policajci puste niti kako bi pritiskom na dugme Vukodlak nestao. To i uradiše, samo je policajac K malo zakasnio.

Pritiskom na dugme neman je nestala, a s njom i hrabri policajac K. Zvezde ponovo zasijaše, planete ponovo funkcionisaše na tradicionalan način, a Sazvežđe dobi naziv po žrtvovanom policajcu K.

247

IRENA BOBETIĆ ČAROBNI SVIJET VILA

Nekada davno ... Prije tisuću godina ... Na granici između početka i kraja dvaju svjetova, gdje je jedan počinjao, a drugi prestajao, živjele su vile. Bile su krasne. Plesale su u haljinama najljepših boja. U rukama su držale svoje svjetlucave čarobne štapiće. Ponekad nisu bile jasno vidljive. Za maglovitih dana činilo se kao da su se sakrile. Ali kada bi sunce zasjalo, nazirale su se u njegovom odsjaju i ogledale se u svakoj sunčanoj zraci.

Vile su bića koja plešu po čitave noći. Borave u svom čarobnom bezvremenskom svijetu i postoje samo za osmijehe i tuđu sreću. Pružaju utjehu i ne osvrću se na druge, njima nepoznate svjetove.

Svatko, tko bi došao do njih, vjerovao je da je na kraju svojeg puta, a zapravo je bio na početku. Tu je tek sve započinjalo. „Je li se iz svijeta vila moguće vratiti?“ pitali su se neki. Malo tko je znao odgovor.

Rijetki, koji su se vratili, govorili su da su susreli krasna bića,

dotaknuli nevjerojatne, čudesne svjetove. Činilo se kao da su to svjetovi bez početka i bez kraja. U tim svjetovima postojali su samo ljepota i sjaj. Onaj tko je jednom dotaknuo vile, osjetio je posebnu sreću. Zauvijek je ostao živjeti obasjan suncem i okružen čarobnim bićima.

248

AIDA ORAHOVAC KUČ ZOV HEROJA - SPASAVANJE MJESEČEVE GALAKSIJE

Vedra majska noć, zrikavci u horu pjevaju svoju jednoličnu pjesmu, čuje se samo poneki automobil koji prolazi ulicom. Miris ljeta me omamljuje, pokušavam da zaspim, ali to je teško kada vam je glava puna utisaka. Mir ljetnje noći remetilo je lupanje lopte na obližnjem košarkaškom terenu. Ne obazirući se na to i dalje pokušavam da utonem u san. Osim misli koje mi glavom prolaze brzinom svjetlosti, sada i lupanje loptom to čini dodatno nemogućim. Stavljam jastuk preko glave, ali tada mi postaje vruće, zatvaram velika balkonska vrata, međutim, sobu ispunjava osjećaj zagušljivosti pa ih ponovo otvaram. Premorena sam, lopta lupa o svaku moju misao. Nemoguće je, ne mogu ništa učiniti da je ne čujem. Ustajem iz kreveta, odlučna da idem vidjeti ko mi remeti san igrajući košarku u ove sitne sate, ovako sam sa sobom. U prolasku kroz hodnik ogrćem lagan bijeli džemper. Uz sjaj srebrnog Mjeseca i nekoliko uličnih svjetiljki, koje jedva da rade, nazirem siluetu jedne visoke mršavice. Kreće se po terenu kao da se nalazi usred neke važne životne utakmice. ” Ne znam da li znaš da ljudi noću spavaju! Zar baš moraš da igraš košarku sada?”

Veoma mlada djevojka neobične srebrne kose gledala me uplašeno. Uspjela je blago da se nasmiješi i pruži mi malu srebrnu kutiju sa ugraviranim slovom F na poklopcu. Otvorivši kutiju, ugledala sam blještavu narukvicu s imenom FIONA.

249 “Znači tako se zoveš, košarkašice Fiona. Pa, Fiona, košarku možeš da igraš i danju, ljudi uveče spavaju.”

Osmijehnula se na pomen svog imena i pružila mi malu digitalnu pločicu s neobičnim slovima. Zatim mi se obratila na nekom meni sasvim novom i nerazgovjetnom jeziku.

Neobična noć, zaista, i još neobičnija djevojka. Budući da se nikako nismo mogle sporazumjeti, odvela sam je sa sobom, kući. Dok sam na netu pokušavala da pronađem bar nešto o tim čudnim slovima, Fiona se poput malog djeteta okretala po mojoj sobi, diveći se posterima na zidu i smijući se zvuku koji je proizvodio moj klavir. Bilo je i više nego očigledno da joj je sve zemaljsko bilo nepoznato. Google nije bio od velike pomoći, već je svitalo kada sam sklopila laptop. Tada mi je na um pala ideja da potražim svog druga iz odeljenja. Emil je bio stručnjak za informacione tehnologije. Ako mi on ne pomogne, neće niko. U međuvremenu desilo se nešto čudno, Fiona se poput nekog robota isključila.

Sjedila je nepomično na stolici mojeg klavira. Zaključala sam sobu i odjurila ka Emilovoj kući.

“Odakle ti ovo, čovječe, da li uopšte znaš što si mi upravo dala?”

“Pa da znam, ne bih te tražila u cik zore, zar ne? Daj, Emile, ne postavljaj pitanja. Sada mi reci, da li znaš kako da prevedem ove hijeroglife?”

“Znam, naravno, i to nijesu hijeroglifi već silverno pismo, a na toj pločici se nalazi ključ za pokretanje mjesečevog broda. To je u njihovoj galaksiji isto kao kod nas državna tajna”.

“Državna tajna? Galaksija? O čemu govoriš?”

“Slušaj, Fiona dolazi iz Mjesečeve galaksije, pripadnica je Srebrne dinastije koja vlada tom galaksijom. Sigurno je u nekakvom bjekstvu, slučajno dospjela

250 na našu Zemlju. Ova pločica ne smije pasti u pogrešne ruke. Na primjer, Druidi su zakleti neprijatelji Srebrne dinastije. Fiona sigurno bježi od njih. Kako si, uopšte, došla do nje?”

“Sinoć nisam mogla da zaspim, neko je uporno igrao košarku na obližnjem igralištu. Ustala sam iz kreveta, otišla tamo i zatekla nju.”

“Gdje je ona sada?”

“U mojoj sobi, spava valjda….”

“Slušaj, idi kući i budi uz nju. Ja moram na igralište da pronađem digitalni tablet pomoću kojeg je dospjela ovamo. Na tabletu je lokacija, kao i mapa do Mjesečeve galaksije. Tako ćemo je vratiti nazad.”

Stigla sam kući. Neprestalno mi se po glavi motala misao kako je sve ovo samo jedna fantastično luda priča. Fiona je i dalje bila isključena... ili je spavala, ne znam. Ubrzo zatim oglasilo se zvono na vratima. Sigurno je Emil. Požurila sam da otvorim.

“Baš kako sam i mislio, evo ga tablet. Samo mi daj USB priključak da ga konektujem na laptop i skinem podatke s njega.”

Budući da je bio stručnjak za informacione tehnologije, Emil je za nekoliko minuta imao kompletnu mapu pred sobom. Trebalo je samo pričekati da padne noć, a onda počinje naša misija.

“A zašto spava preko dana, kao da je vampir?”

“Ne spava, samo se isključila jer, znaš, u njenoj galaksiji dan kao pojava ne postoji. Smjenu dana i noći ima samo naša planeta Zemlja, a na svaku neobičnu promjenu oni se, kao bića, gase kako bi zaštitili svoj unutrašnji sistem.”

251 “Bože dragi, kako je jedna noć promijenila sve. Odjednom shvatiš da nijesmo sami u univerzumu.”

“Srebrna dinastija, kao i Mjesečeva galaksija, postoje već hiljadama godina i isto toliko dugo oni štite galaksiju od Druida koji bi je željeli uništiti i poremetiti cio sistem univerzuma, uključujući i našu planetu Zemlju. Zato moramo Fionu i ključ od broda vratiti nazad što prije.”

“A kako ćemo uspjeti u tome?”

“Lako, ne brini, pomoću ovog digitalnog tableta teleportovaćemo se direktno u Mjesečevu galaksiju. Uključiću i raspoznavač jezika pa će nas Fiona razumjeti, ali moramo požuriti jer ona ne smije biti odvojena od svoje galaksije duže od 48 sati. Nakon toga njezino gašenje će se... ugasiti. U njenom svijetu to znači isto što i smrt u našem.”

Noć se spustila polako. Palila su se ulična svjetla i Fiona se ponovo aktivirala. Ugledavši Emila pred sobom uplašila se i ustuknula, ali kada joj je on pokazao digitalni tablet, počela je opet govoriti na svom nerazgovjetnom jeziku.

Emil je razumjeo većinu riječi. Fiona je molila da joj pomognemo da se vrati u Mjesečevu galaksiju. Baš kao što je Emil i pretpostavljao, bila je u opasnosti zbog brodskog ključa. Brod je večeras morao da se pokrene da bi napravio krug u galaksiji i promijenio mjesto po koordinatama zvjezdane staze, inače ga Druidi planiraju napasti i zauvijek promijeniti sudbinu univerzuma.

“Večeras moramo da je vratimo nazad. Budi spremna, treba mi samo nekoliko minuta da podesim njen tablet za akciju”, zaključio je Emil.

Nakon nekoliko minuta otišli smo s Fionom na igralište. Emil je aktivirao tablet i iz njega je bljesnula zelena svjetlost. Teleportovali smo se u galaksiju za djelić sekunde. Velike, široke ulice s neobičnim građevinama stajale su pred nama,

252 neobična vozila su letjela svuda oko nas. Bila je to Mjesečeva galaksija - tako fantastična i neobična, drastično različita od naše Zemlje. Fiona se radovala što je konačno kući i što neće iznevjeriti svoju dinastiju. Brod će se pokrenuti večeras, a Emil i ja ćemo postati dio istorije Mjesečeve galaksije, kao Zemljani koji su učestvovali u spasavanju cijelog univerzuma.

“Hajde, ulazite”, Emil nas je ugurao u leteću loptu - neku vrstu taksi prevoza u galaksiji - i odletjeli smo ka Mjesečevom dvorcu prijestolnici Srebrne dinastije vladara. Dok smo letjeli, posmatrala sam zvijezde kako se kreću kroz vazduh, a prizor je oduzimao dah. Onda se pred nama ukazao dvorac Srebrne dinastije, velik koliko cijeli jedan grad.

Fiona je otvorila vrata naslanjajući glavu na srebrnu pločicu. To je bio znak raspoznavanja pripadnika dinastije. Svi su na čelu imali ugraviran bijeli polumjesec. Ušli smo unutar zidina dvorca i, kao stranci, našli se u centru pažnje, izloženi bezbrojnim pogledima. Buljili su u nas sa čuđenjem. Fiona nas je odmah sprovela do očevih odaja i ispričala mu sve o svojem boravku na Zemlji. Tada nam je prišlo to gorostasno biće srebrne kose. Govorio je, isto kao i Fiona, na starom galaktičkom jeziku. Emil je razumio sve uz pomoć tabletprevoda. Fionin otac nam je ukazivao čast i zahvalnost zbog naše hrabrosti i spremnosti da pomognemo Fioni. Dodijeliće nam i galaktičke ordene s likom kralja Emela, prvog vladara Srebrne dinastije. Našu radost je prekinuo jak potres, upalili su se svi alarmi u dvorcu. Druidi su locirali mjesto Fionina povratka i sada su pokušavali da se domognu ključa broda napadajući dvorac radioaktivnim bombama.

“Brzo, nemamo mnogo vremena”, Emil se obratio Fioni i njenom ocu. Zgrabio je malu digitalnu tablicu, a zatim me povukao za ruku. Otac je stigao samo poljubiti polumjesec na čelu svoje kćeri.

253 “Trči, Fiona, slijedi nas”, vikali smo.

Jurili smo prostranim koridorima, sustizani jekom vlastitih koraka... Emil, Fiona i ja. Stigavši na kraj posljednjeg hodnika, zastali smo na crvenom znaku u vidu kruga pod nogama. Fiona je podigla ruku ka crvenoj zvijezdi iznad naših glava i krug pod nama se otvorio. Počeli smo propadati. Milion zvijezda se spuštalo s nama. Naš pad se završio u donjem sektoru dvorca, gdje se nalazio brod. Stropovi su i dalje podrhtavali nad našim glavama. Druidi su uporno gađali, pokušavajući po svaku cijenu da se domognu pločice.

“Brže, vežite pojaseve! Moramo pokrenuti brod. Dvorac neće još dugo izdržati.”

Emil je ubacio karticu u brodski sistem. Bljesnula su žuta svjetla, zatresavši tlo.

Poletjeli smo… kretali smo se zvjezdanom stazom, brzinom svjetlosti. Moje uzbuđenje se miješalo s mučninom, zbog brzine vožnje. Kada je došao do kraja staze, brod je stao, vrata su se otvorila. Pred nama se pružao prizor od koga zastaje dah - srebrno polje sa bezbroj neobičnih bića i predmeta. Tu će brod stajati do sljedećih ciklusa, bezbjedan od Druida ... kao i cjelokupna galaksija, a s njom i naša planeta Zemlja. Oči neobičnih bića su nas posmatrale. Okružili su nas - nȃs, neobične Zemljane koji su spasili galaksiju i princezu Fionu.

“Mislim da smo bezbjedni... i mi na Zemlji i oni ovdje”, Emil me dotakao na nadlanicu.

Fionin otac je stajao iza nas govoreći starim galaktičkim jezikom. Pružio nam je ordene galaksije. Emil im se na njihovom jeziku zahvalio, a ja sam klimnula glavom, još uvijek ne vjerujući što smo upravo proživjeli i uradili.

“Fionin otac kaže da moramo istog časa nazad. Za par trenutaka zatvoriće se kapije među planetama i ostaćemo zarobljeni.”

“Na zapovijed, kapetane, krećemo kada ti kažeš.”

254 Ponovo smo ušli u proces teleportacije. Fiona je mahala rukom i to je poslednja slika koju pamtim. Već sljedećeg momenta bili smo na igralištu, zrikavci su jednolično pjevali u horu, noć je bila topla, nepodnošljivo topla.

“Tu smo, ponovo na čvrstom tlu”, šalio se Emil.

“Ne mogu još da vjerujem, čovječe... upravo smo se vratili iz univerzuma. Znaš, nedostaje mi Fiona i ona njena srebrna kosa i lupanje loptom. Voljela bih je vidjeti, bar još jednom.”

“Pa i možeš, povezaću vas preko posebnog programa. Znam napamet broj njene narukvice. Tako možete komunicirati, a ja ću prevoditi. Eto, imaćeš drugaricu iz druge galaksije.”

Te noči ležala sam onako... gledajući u plafon. Nesanica me je i dalje mučila. Izašla sam i legla na ležalku u dvorištu gledajući u zvjezdano nebo, tražeći negdje tamo Fionin lik. Dugo sam tako buljila u nebo kada me iz razmišljanja trgnulo udaranje loptom na obližnjem terenu. Skočila sam i odjurila tamo, ubijeđena da se Fiona vratila. Ali ne, nije... neka djeca su vježbala košarku. Kada sam se vratila u svoju sobu, moj mobilni telefon je zapištao video poziv! Na ekranu se ukazala Fionina slika. Iako se nijesmo razumjele riječima, znala sam da je bila srećna i bezbjedna u svom dvorcu, među svojom voljenom Srebrnom dinastijom.

255

ANĐEO I VRAG

256 SUZANA MARIĆ LJUBAV IZMEĐU DVA SVIJETA

Tog

je dana bila izgubljena u mislima. Njen devetnaesti rođendan,

slavlje, prijatelji… sve joj je djelovalo nestvarno. Nije željela biti tu, sada, baš na ovom mjestu, u grupi ljudi koji su se nadvikivali, s bocama i čašama u rukama. Željela je pobjeći, ali je znala da to ne bi bilo u redu. Znala je da bi ražalostila majku i svoju najbolju prijateljicu; obje su se namučile da joj prirede iznenađenje.

Sa zapada je nebo postajalo sve crvenije. Predvečerje je osvježilo topao ljetni dan blagim maestralom.

Bila je nemirna. Torta je odavno pojedena, većina je gostiju otišla. Nekoliko ih je još sjedilo na terasi i dovršavalo svoje piće. Željela je pobjeći do stijena na obali. Željela ga je opet vidjeti.

Pomagala je majci pospremiti kuću i oprati posuđe, ali joj je pogled bio prikovan za prozor. Gledala je sivu stijenu u daljini, gdje strši nad morem kao svjetionik.

Privlačila ju je poput magneta... dozivala. „Mama, moram van, ne mogu više biti u kući, idem prošetati do plaže!“ „Nisi li umorna? Zašto ne legneš i odmoriš se?“ Majka ju je pogledala i nasmiješila se. Bio je to onaj njen blagi osmijeh pun ljubavi. „Pođi, ali nemoj ići na one nesretne stijene, znaš da je opasno noću hodati onuda!“ Tjeskoba se osjetila u majčinom glasu, ali ju je prikrila lažnim osmijehom. Kažu da majke osjete... da naslute prije nego li se nešto dogodi njihovom djetetu. Ova

257 žena je osjetila. Bojala se. Pritisak u grudima nije jenjavao cijeli dan. Nemir je u njoj rastao. „Mama, pa znaš da ja pazim, a to mi je omiljeno mjesto, to je moj kutak svemira, moj raj!“ „Ali noć je! Pogledaj kako je mračno!“ Kako uvjeriti dijete da ostane kod kuće, a ne moći joj objasniti razlog za strah koji osjeća? „OK. Nemoj biti dugo, znaš da se brinem!“ „Mamaa!“ Zvučan poljubac na obrazu i tresak ulaznih vrata značio je da je otišla.

Trčala je ulicom prema moru. Zadihana se uspinjala prema vrhu stijena s baterijskom lampom u ruci. Argo, njen njemački ovčar, pratio ju je u stopu.

Napokon je stigla. Spustila se iza stijene do vode i sjela gledajući nebo. Sjedila je na stijeni, nogu uronjenih u pjenušavo more, i promatrala kako se nebom razlijeva tama... crna i gusta, gotovo osjetna na dodir. Misli su joj ponovno odlutale na prizor koji je sinoć vidjela. Željela je opet doći, opet uživati u božanskoj ljepoti. Željno je osluškivala svaki šum, svaki pokret. Opraštala se od dana i drhtavim tijelom čekala noć. More ju je milovanjem uspavalo. Iz sna ju je probudio šum. Prepoznala je taj zvuk. Polako se pridigla i pogledala iza stijene.

Od prizora koji je ugledala zastao joj je dah pa je glasno uzdahnula.

Crna, paperjasta krila stršala su nad ramenima i glavom najljepšeg čovjeka kojeg je ikad vidjela. Šutjela je i gledala. Argo je počeo uznemireno cviljeti. Osjetila je kako pada, lebdi. U jednom je trenutku sve oko nje bilo mračno, crno... a zatim svjetlo. Prekrasno, bijelo, čisto svjetlo.

Gledala ga je u lice koje se bljeskalo srebrnim sjajem. Kao u transu, uzdigla se i ispruženih ruku krenula prema njemu. Polako i bojažljivo dotaknula je nježno

258 perje. Ono je u trenu nestalo. Ogromna crna krila sklopila su se i, kao čarolijom, srasla s tijelom. Preplašeno je ustuknula. Krenuvši unatrag, spotaknula se i počela padati, ali se našla u čvrstim rukama koje su obuhvatile njen uzani struk.

Tamne, gotovo crne oči istraživački su je promatrale klizeći njenim polunagim tijelom. Na sebi je imala samo krpice koje su joj prekrivale intimu i tanku haljinu. Vrelina njegovih ruku palila joj je kožu. Netremice ga je promatrala, ne želeći da taj trenutak prestane. Pokušala se uspraviti, ali on to nije dopustio, već ju je podigao iznad sebe i promatrao njeno tijelo, kad se njena bujna kosa iznenada razvezala i rasula poput slapa. Njegova snaga je bila nevjerojatna.

Držao ju je poput pera. Promatrali su se bez riječi. Napokon ju je nježno spustio na kamen pokraj sebe. „Tko si ti? Zašto si na ovom mjestu... opet?“ upitao ju je iznenada. „Ja… dolazim ovamo često, a tebe sam jučer prvi put vidjela!“ odgovorila je. „Nisam te pitao koliko često dolaziš, nego tko si? Anđeo nisi, jer ih sve poznajem... da si sirena, imala bi rep. Tko si?“ glas mu je sad bio promukao. „Tko god da jesi prekrasna si ! Znaš li to?“ Nije mu odgovarala. Gledala je njegovo mišićavo tijelo, njegove ruke, oči. Bila je očarana.

Kako nije dobio odgovor na svoje pitanje, prišao joj je i uhvatio njeno lice među svoje dlanove. „Morat ću sam otkriti tko si!“ Njegove usne su se spustile na njene, njeno tijelo je odjednom izgubilo snagu i ona je klonula u njegove ruke. „Ovako se samo ljudi ponašaju, njihova snaga je preslaba za nas, ti si ljudsko biće?!“ Istodobno je postavio pitanje i dao na njega odgovor. „Probajmo sada ovako!” Obgrlio ju je krilima i ponovno je počeo ljubiti. Ona mu se predavala bez otpora. Željela je tu vatru na svojoj koži. Nije ju zanimalo

259 tko ili što je on. Željela ga je, pa bio on i sam demon iz pakla. Hrabro je počela istraživati njegovo tijelo, na što je on duboko uzdahnuo. Čarolija je trajala. Tijela su im se spojila. On je zasjao čudesnim sjajem. Podigao ju je, raširio krila i poletio drzeći je u naručju.

Pogledala ga je prestrašeno. “ Kamo… kamo me nosiš?“

Nasmiješio se i

poljupcem joj zatvorio usta. „Tamo gdje nikada nikoga nisam odveo!“ kratko je odgovorio.

Mjesec je bio pun, zvijezde su treperile na crnom baršunu, a on ju je nosio, leteći sve dalje i dalje.

Visoke stijene skrivale su kamenu kulu. Usporio je zamahe krila i polako sletio na krov. Nježno ju je spustio i pružio joj ruku. „Dođi, ovo je moj dom!“ Poslušala ga je i krenula za njim. Spustili su se stepeništem i ušli u ogromnu prostoriju koja je bila njegov dom. Nije bilo kreveta, stola... samo tepisi i svileni crni jastuci, razbacani ljudskim okom nikad viđenim uzorkom i rasporedom. „Ovo je moj dom“, ponovio je, vidjevši da se ona zbunjeno osvrće. „Meni ne trebaju krevet ni stol. Ja ne spavam... i ne jedem .“ Ona se pribrala i jeza joj se razlila tijelom. „Tko si ti? Vampir?“ upitala ga je, na što se on samo grleno nasmijao. „Zasad ću ti odgovoriti samo da nisam vampir. Ne boj se, neću te ugristi, ali ću te zato opet poljubiti, i opet i opet.“ Ljubio ju je ponovno, a ona je ostajala bez daha. Sjedinjavali su se u bezvremenskom vrtlogu, letjela je u visine i spuštala se spokojno u njegov zagrljaj… Zaspala je. Vjerovala mu je; predala mu se i opustila se ... potpuno.

260 Tama je postajala sve gušća kad su je probudili krikovi. Osvrnula se oko sebe, ali njega nije bilo. Pošla je polako prema zvukovima. Kroz maleni otvor ugledala ga je, njega i još jedno biće poput njega... kako se prepiru. Čula je glasove koji govore o njoj. Čula je kad je onaj drugi povikao: „Zašto je nisi ostavio tamo? Zašto si je donio? Znao si da joj nije bilo spasa!“ „O kome i o čemu to njih dvojica govore? Kome nije bilo spasa? Ima li ovdje još nekoga osim mene?“ pitanja su se nadovezivala jedno na drugo. „Morao sam je dovesti, morao sam! Pružio sam joj užitak koji nije doživjela za života! Ona je u svijetu sjena, a ja sam ju pronašao, ja… dao bih sve da ostane uz mene, ali znam da će s jutrom otići! Donio sam je i ne želim je vratiti!“ „Moraš! Znaš da je ne možeš zadržati!“ drugi je glas postajao sve grublji. „Neka bude uz mene još malo, prije zore ću je vratiti.“ Zbunjena onim što je čula, vratila se u prostoriju. Ubrzo se pojavio i on.

Bio je zamišljen i nekako tužan. Zagrlio ju je najnježnije što je mogao: „Hajde, spavaj, odmori se, umorna si!“ Pogledao ju je u oči, a ona je klonula u njegovom naručju. Držao ju je tako, sve dok tama nije postala rijetka poput paučinaste zavjese, a Sunce samo što nije izašlo. Poletio je držeći je u naručju. Vratio ju je nježno na stijenu obukavši joj bijelu haljinu opšivenu srebrnim nitima. „ Najljepši ljudski anđele, voljena moja, nisam znao što su suze jer nikada nisam plakao, a danas... danas sam njima namočio tvoje prekrasno lice! Znaj, ako Vječni bude milostiv, doći ću po tebe i bit ćemo zauvijek zajedno!“ Još jednom ju je poljubio, stavio joj u ruke bijele ljiljane i izgubio se u svojoj tuzi.

Crni anđeo nije mogao zadržati smrtnicu za sebe.

261 Ribari su ujutro pronašli beživotno tijelo mlade djevojke obučeno u bijelu haljinu s ljiljanima u ruci.

Pala je sa stijene, a Argo je otišao po majku, tužno cvileći i vodeći je do mjesta pogibije.

Majčino srce je slutilo i osjećalo. Hoće li ikada preboljeti?

262

IRENA BOBETIĆ POGLED

O, što znače sve lađe ovog svijeta i svi pogledi onih mladića!? Što znače svi osmijesi kad pravi je skriven u dubini tišine? Sunce je sjalo kao nikad do sad, žarko i uporno. Ležala sam na plaži sama i promatrala mramorno postolje gdje nekada, kako pričaju ljudi, spustili su se anđeli. Bijeli kipovi ostali su kao spomen na mrtve i njihove živote. Žrtve koje su donosili svom Bogu padale su u zaborav. Pogledi koji su dosad osjenčavali nečiji život, skrenuli su u smrt. Sjene su zapale za planinu. Sve ono što je priroda dala, ljubav i tugu, nestajalo je.

Svijet se rađao uvijek iz početka. Mjesec je bacao sablasnu svjetlost. Pijesak se pretvarao u još sitnije čestice praha. Život je ostavljao tragove, teške tragove. I trebalo je proći stotinu godina. Trebalo je pričekati još tisuću godina. Nitko se nije usudio. U strahu pred bolom, vječnošću i nedokazanošću: ljudi su ljudi, a životinje ipak ostaju životinje.

O, nek' prelomi orkan sve zidove ovog svijeta. Neka sruše se mostovi bijeli i vinu u nebo. Neka duše izgore u paklu, a zvijezde zatrepere posljednjom snagom. Svi mirisi ovog svijeta neka se uvuku u krošnje drveća. Zalelujao se svijet i oblaci su se raspršili. Neka anđeli zapjevaju svoju pjesmu i nasmiju se ljudima.

263 VESNA ĐUKANOVIĆ ĐAVOLJA VAROŠ – IGRA RAZUMOM Poneo nas put istočnom Srbijom, putevima obojenim tajnama, rascvetalim livadama, bogatim šljivicima, preko napuštenih rudnika, praznih kuća rimskih iskopina.

Tu je sve što se može poželeti: lepota prirode, mistika, legende, nesvakidašnje na svakom koraku i neka blaga jeza pretvorena u sitne žmarce koji se kradom penju od stopala do korena kose unoseći nemir pri udisaju neobično gustog vazduha. Skoro na samom jugu kao poslednja tačka putovanja čekala nas je Đavolja varoš.

Na ulazu me čeka zelenilo obojeno razigranim tamnim senkama. Odavno želim da vidim ovo mesto, a sada sam na pragu ostvarenja. Jedino što ne mogu da objasnim jeste treperenje svega što oko može da vidi.

Pokušavam da sagledavam realno, da izbegnem hladno dodirivanje po nervnim završecima. Naročito su ugroženi prsti na desnoj ruci. Jedva čekam da se stopim s vijugavom stazom, skrijem ispod zelenih krošnji, dotaknem legende...

Lorka je s pravom pevao:,, Zeleno, volim te zeleno”, ne odolevam da se zapitam da li je primećivao senke zelenog, jesu li bile obučene u prozirne haljine sećanja, oslobođene od svake vrste stega, beskrajno slobodne, toliko žive da unose nemir?

Volim zeleno.

Teram strah. Žmarce.

Nelagodu. Sve je to samo moja uobrazilja, umor od dugog putovanja.

Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem s krošnjama podignutim u nebeske visine, tolike da se svetlost u malim ogumcima spušta na lice. Uz stazu peva potok, prate ga u glasu ptice tajanstvenih, na trenutke zastrašujuće prekinutih utihlih glasova.

Dozvoljavam sebi da vrebam pokrete tajanstvenih drvenih figura raštrkanih poput čuvara ili zarobljenika žitelja ovog mesta. Čini se da zaustavljaju pokret kao u dečjoj igri ,,Care, care, koliko ima sati” pa kad se car okrene sve miruje. Život zamire. Ubrzavam svoje okrete, hvatam, gubim. Nastavljam dalje. Možda ludim, dozivam detinjstvo u pomoć? Šta se to dešava?

One se bezglasno smeju - vitke , izduženih lica , izraza zatočenih u trenutku vremena nastajanja.

264 Polako, bez žurbe, sa žmarcima u glavi, pažljivije hvatam glasove Đavolje varoši.

Staza vodi kroz šumu, pored potoka.

Valja se voda sasvim negostoljubivo, nosi pokoji suvi list otkinut bez svoje volje. Hodam upijam, nosim, osvaja me mesto. Đavolja voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja, odbija se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Nestrpljivo pokazuje okna i svojim kapima grabi ulaze.

Pojedina je osvojila, zatvorila, urušila, učinila dostupnim samo oku. Da li je voda živa?

Ispred mene je pitanje: probati je ili ne? Pomeranje vazduha za koje se ne može reći da je vetar me izaziva. Zadovoljavam se kvašenjem ruku.

Ledena je.

Hoću ili neću probati?

Ipak uzimam gutljaj.

Blago peče grlo.

Nastavljam koračanje stazom.

Crveno vrelo. Teče crvena voda.

Drhtim. Da li je to od vode?

Osećam nečije prisustvo u mislima. Voda u grlu počinje da stavra mehuriće koji nikako da prođu ni gore, ni dole. Talasam se. Pokušavam da izgovorim balončić poput onoga u stripu, ali ništa.

Odjednom kazujem rečenicu koja nije moja: ,,Ha, uzela si me! Tu sam, misliš li da ću te tek tako pustiti? Pogledaj u balončiće izvora. U izvorište moje mladosti.

Ja se svake večeri napajam na njemu pa imam večnu mladost, a tebe peče grlo, ostala bez glasa, ha, ha, nisam se odavno ovako nasmejao.”

Nastavljam krupnim koracima.

Slušam misli. Ne znam da li da verjem ili ne. Ne mogu da se otrgnem, kao da sam se obrela u nekom filmu, ili pala pod uticaj opojnih trava. ,,Gledaj samo, gledaj! Spusti se u jarugu da zaigraš kako ja sviram. Plašiš se kamenja, plašiš se ti i svoje senke, a ako bolje razmislim, plašiš se mene. Koliko puta si se noću budila podstaknuta mojom vatrom?

Moj saputnik nastavlja dalje.

Zaostajem, gutam knedle koje razdiru moje ždrelo.

Odjednom rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon. ,,Hajd sad da te vidim, dahćeš kao riba na suvom. Popij malo vode. Ili ćeš da ti dam ove đavolske, pa da postaneš đavolicom, možda ćemo i vekovati ovde.”

265 Prelazimo Đavolju jarugu. Prate me misli. Obuzimaju. U paklenoj je još gore. Suva, oštrog kamenja, beživotna... Ćutim dok mi glas odzvanja vijugama.

I one su paklene, obojene crvenom đavoljom vodom i posute oštrim kamenom.

Još da nije glasa, oterala bih strah, ovako, pravim se da ne čujem. Možda će me ostaviti na miru.

Stojim u sredini, u samom paklu paklene jaruge, srećna što je java i svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko (možda mi se samo tako čini). ,,Šta pakleni krugovi? Da nisi čitala tamo neku knjigu? Ha, ha ha...Knjiga je knjiga, pakao nisi videla, pokazaću ti ako budeš sledila moje tragove...”

Lagano napredujem prema vrhu. Negde između pogleda i glasa u glavi desna noga mi proklizava. Hvatam se za ogradu, srce mi lupa kao ludo, a glas se smeje: ,,To ti je mala opomena! Ako se samo požališ na mene, ili otkriješ da sam tu osetićeš paklene krugove. Neće ti pomoći ni ograda ni saputnik.”

Između bola u zglobu i utabane staze kojom sve opreznije hodam, polivena sopstvenim znojem kao vodom, stižem do samog vrha. Zemljane kule ponosito uzdignute s kamenim kapama. Gledam. Glas zvoni: ,,Možda ćeš me ugledati ako bolje budeš gledala ili ako zakoračiš u dubinu preko ograde, ako se popneš na vrh najvišeg stuba! Hajde, kreni, šta čekaš? “ Teram glas. Pravim se da ga ne čujem. Penjem se na svaki vidikovac. Moj saputnik pravi fotografije. Pitam se da li ću na njima biti sama ili će se videti otelotvoren glas iz glave? ,,Naravno da se neće videti! Videćeš me samo ti, ako te budem pustio da napustiš moj dom.”

Posmatram Varoš. Na trenutak sam sama. Glas se izgubio. Čini mi se napustio me. Prešpuštam se uživanju. Zaboravljam napor, toplotu, drhtanje u nogama zbog visine vidikovca. Zaboravljam lupanje srca zbog penjanaja.

Ubeđujem sebe da sam zbog sunčanice imala bujnu maštu. Sve se briše pred lepotom prizora.

Plešu okamenjeni svatovi. Pijući Đavolju vodu, ljudi su izgubili razum.

U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala da ih spreči.

Kada nije uspela, molila se Bogu. Bog je uslišio njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figutre i ostavio ih da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.

Nastavljam dalje. Oslobođena sam. Vratio mi se razum, sve je samo magija.

Sveto mesto: Crkva svete Petke. Ovde sam bezbedna, Palim sveće. Cepam pamučnu maramicu - trljam oči, glavu, možda mi se misli razbistre… Vezujem ih za drvo.

266 ,,Misliš da ću poneti tvoje boljke? Zašto bih ih bolovao umesto tebe? Jesi li zaslužila? Obazirem se. Niko ništa ne čuje. Uobražavam.

Vraćamo se stazom dok mi um vrvi pitanjima bez odgovora. Zastajem kod Đavoljeg izvora. Zaostajem.

U trenutku mi se čini da u crvenom izvoru vidim nešto. Isključila sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na površinu.

Začudo, balončići nisu bili ispunjeni vazduhom. U njima je vrcao život.

Zagledala sam bolje, pomislila da sanjam, da je nemoguće da glas dobije oblik, da mi se pomutio razum, da imam priviđenja. Glas sam nekako podnela, a slika?

Protresla sam glavom.

Balončić se raspukao, a iz njega je iskočilo stvorenje naizgled bezazleno.

Pogledala sam bolje. Đavolak.

Obrisala sam naočare.

Možda sam stigla do trenutka kada se gubi razum. Kada se poput legende živo biće pretvara u kamen i zemlju, kada se zemlja grudva pa poput tamničara u svoje podzemne odaje prima grešnike i otpadnike. Možda i ovakve kakva sam ja? Kada odbegli anđeli na svetlu sunca dobijaju novi život, a posetioci postaju deo večnosti.

“Ko si ti?” “Šta pitaš kad znaš? Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi. “Šta pričaš? Tu sam samo da gledam.”

“Da gledaš? Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama.”

“Pa može da se dođe i noću, ima osvetljenja u mnogim bojama”,tiho sam prozborila.

“Ne tada, već u pusto doba kada se smenjuje potrošeni dan. Tada je vreme otvoreno. Tada ne postoje granice dobra i zla, tada nema nazad! Vremenska vrata se otvore, ja sam u svom carstvu opalih anđela. Igram kolo s izgubljnim prodanim dušama, posrnulim vilama mrsim kose, a vetru otimam znanje!”

“Sad me plašiš!”

“Plašim! Ne znaš ti šta je strah! Nikada nisi gledala horor film, a ne vatrenu igru đavolskih nogu! Videla bi ti da onoćiš ovde!” smejao se. Svaki kikot je doprineo njegovom povećanju. Rasla mu je glava, produživale se ruke i nokti, a iz očiju su mu sevale varnice… “Hoćeš li ? Hoćeš li onoćiti?”

“Ne mogu, moramo dalje!”

“Dalje, ti i on? Pa ni ne vidi da razgovaraš sa mnom! I njega ću!”

“Put je pred nama…”

267 “Nećeš dalje! Ne, dok te ja ne pustim! Gledaj me u oči! Jesi li videla one kipove drvene! Zarobljene? Oboje ću vas tako! Gledaj me!”, grmeo je.

Dok su ruke drvenile, noge se lepile za crveno tlo, do mene je dopro glas: “Idemo dalje! Još je dosta puta pred nama, a i ogladneo sam! Požuri! U šta si se zagledala?”

“Ni u šta. Ja to onako…”

“Idemo dalje. Ova hladovina daje snagu.”

“Idemo!” nisam se usuđivala da se okrenem…

268

TANJA MILUTINOVIĆ IZDAJNICI

Vesna i Mladen su se upoznali na izletu. Mladen je rekao da je došao iz Švajcarske, gde se i rodio, i da je zbog nekog nasleđa prvi put u postojbini. Kraj mu se dopao, i rešio je da produži boravak. Stajali su u manastiru podno Sokolca, ruševina citadele, čije su se kule skoro stopile sa stenom. Izgledalo je tajnovito. „Da li ima duhova gore?“ upitala je Vesna. „Kladim se da ima bar jedan vampir“, nasmejala se. „Da li znaš da je vampir naša reč?“ „Zaista? Nisam znao. Ne znam da li gore ima vampira, ili slepih miševa, ali za beloglave supove sam čuo. Ako želiš možemo da obilazimo zajedno kraj. Mogla bi da me upoznaš sa svim zanimljivim legendama i pričicama koje znaš.“ Pristala je. Bilo joj je drago što ju je pozvao, a verovatno bi svakoj devojci bilo drago. Mladen je bio lep momak, zelenih očiju, tamoplave, duže kose, visok i atletski građen.

Za vikend je isplanirala izlet i pozvala je Mladena da joj se pridruži. Uživali su na obali Plive. Zastajali su na svakom koraku da slikaju neki novi prizor, pejzaž, iz ugla u kome se drveće oslikava u vodi, malo zamućeno kao akvarel, sa svim zamislivim nijansama zelene. Odmarali su oči na planinama i okolnim brdima, na čudesnoj paleti netaknute prirode, gde je Vesna primetila da su oči njenog pratioca iste boje kao voda koja juri preko kamenja prekrivenog mahovinom.

Opčinjavalo je grimizno zelenilo izvorske vode koja se probija kroz šumu,

269 između stabala, nekad s teškoćom, skoro kao da odustaje, a nekada bujna, u slapovima. „Nisam znao da je ovako lepo“, iznenadio se Mladen. „Da sam znao, dolazio bih svake godine, a sad mi se ne odlazi. Razmišljam čak da ovamo prebacim posao.“ Nadam se da hoćeš, pomislila je Vesna.

Njihov skoro savršeni vikend pomračio je jedan nemili događaj. Nakon ručka u restoranu, dok su išli ka parkingu, Mladen se uzvrpoljio: „Gde mi je sako? Izgleda da ga nisam uzeo iz garderobe. Uđi u kola i sačekaj me, brzo ću ja.“ Vesna ga je poslušala, smestila se i udubila u slatke misli. Iz sanjarenja je prenula jaka škripa točkova i jezivi urlik. Shvatila je da joj ususret juri auto koji je očigledno izgubio kontrolu. Sekunde su ih delile od sudara. Gledala je vozilo koje se munjevito približavalo, i u trenutku kada je pomislila da je sve gotovo, automobil u kome je bila, kao da se sam pomerio u stranu. Bilo je neverovatno, ali zaklela bi se da se izmakao. Sportski auto je proleteo pored nje i umalo se zabio u bankinu. U retrovizoru, iza sebe, opazila je Mladena, dvadesetak metara udaljenog, kako nepomično stoji.

Začudo, prišao joj je nimalo uzrujan. „Sve je u redu“, rekao je pribrano pa se i ona ubrzo umirila.

Nakon tog vikenda, Vesna se vratila kući zaljubljena. Mladen je ubrzo najavio posetu. Bila je uzbuđena. Nadala se da će sve biti isto kao i na odmoru. I nije se prevarila. Osećala je da joj drugarice zavide. „Ovo uopšte nije loše“, složile su se. „Dečko ti je tako lep. A još je i pristojan.“

270 Momak joj je ugađao. Činio je sve što je htela. Donosio joj poklone, izvodio je, osmišljavao izlete. Nije morala da kuva, sprema. Zaljubila se kao nikad.

Mladen je odložio povratak kući i zajednički vikendi su se ređali. Prošlo je nekoliko meseci, a on je bio jednako ljubazan. Uživala je s njim.

Bio je

očigledno zaljubljen u nju, ali je nikad nije mučio, niti ljubomorom, niti posesivnošću. Izgledalo je da njegova ljubav ima samo svetlu stranu i Vesna se uskoro opustila. „Ovog ne smeš da pustiš“, govorile su joj dobronamerne i indiskretne rođake. „To nigde nema. Em je tako zgodan, em je pažljiv.“ Svima se činilo da je Vesna našla svog para. I ona sama je očekivala će se njihov susret završiti zajedničkim životom. Pa i Mladen je sve češće boravio kod nje. Kao da joj je pročitao misli, jedne noći je saopštio: „Hoću da budeš moja žena. Ako samo jedan uslov ispuniš za mene, kunem ti se, bićeš do kraja života ovako voljena i srećna. Učiniću da te sve loše zaobiđe.

Biću prema tebi bolji nego sada. I sama znaš koliko je teško naći nekoga kome se može sasvim verovati, na koga se može osloniti. Nakon ovoga uslova, neće biti više nikakvih iznenađenja. Ali...“ Vesna je pomislila da se šali. „Kakvi uslovi?“ čudila se. „Ne uslovi, samo jedan uslov.“ Pogledao ju je tako ozbiljno da se naježila. „Reci mi“ „Spavaćeš sa mnom“ „Preživeću, kao i do sada“, nasmejala se.

271 „Ali neću biti kao do sada.“ „O čemu se radi?“ Zabrinula se. Pomislila je da će joj sada otkriti neku mračnu perverznu sklonost. „Upamti, to će se desiti samo jednom. Posle više nikada nećeš morati, osim, naravno, ako sama ne budeš poželela.“ „Ej, prestani, još ću se uplašiti“, smejala se. „Da nisi poklonik Markiz de Sada, foot-fetišista, il’ nešto još gore?“ „Ne šalim se“, rekao je tonom koji ju je naterao da se zamisli. U sobi je bilo mračno, pred svitanje. Bledunjavi Mesec na obzorju izgledao je tajanstveno i davao prostoriji pomalo jezoviti izgled. „Da li pristaješ na pogodbu?“ „To ćemo sad da uradimo?“ „Da, vreme je da se zna. Da vidimo konačno da li možemo zajedno do kraja.

Napominjem da će se desiti samo ovaj put. Pustićeš me da uživam u drugoj formi. To ću biti isti ovaj ja, imaj stalno na umu. Vidi da li možeš da se nosiš s tim. Zapamti, forma se menja, suština je ista. Da li me voliš?“ „Volim te“, rekla je, dirnuta. „Sada ćeš imati prilike da proveriš. Nemoj se plašiti, to ću biti ja.“ Počeo je da je ljubi i sve se odvijalo kao i obično. Samo, posle nekog vremena, u mraku joj se učinilo da ga je sve manje bivalo pod njenim dlanovima, da se bukvalno topio dok ga je milovala. „Šta se ovo dešava“, pitala se. Kao da mu se i glas tanjio, menjao se, i odjednom je imala utisak da je pored nje, u mraku, na postelji žena. Gotovo da se osećala kao da je žena miluje, ljubi i dodiruje.

Osetila je gađenje na tu pomisao.

272 „Ne prekidaj“, rekao je glas, ali tako udaljen i tanak da se zaprepastila. I dalje je milovala, ali više nije bila sigurna... šta. Udovi su mu bivali sve sitniji.

Mehanički je prelazila rukama, ne prepoznavajući telo svoga čoveka, dok se ispod nje pomeralo nešto sitno i slabaško, kao da su od Mladena ostale samo drvene kosti, mala mumija, ili lutak koji, nekim čudom, ima života u sebi. Na kraju je bio veličine deteta. U sobi je postalo za nijansu svetlije i Vesna je pogledala šta ima u rukama. Učinilo joj je da drži stvorenje nalik igrački, nešto što nije mogla da poveže sa Mladenom. Kao da je jedva živo, stvorenje se nemo prepuštalo njenim rukama, koje su sad samo glumile milovanje. U stvari, njen mozak je radio i smišljao: „Kako da se otresem ovoga? Ovo je odvratno! Šta ja to dotičem?“ Pomisao da je Mladen nešto podmetnuo, neku životinju, ili lutku, pala je u vodu, jer je osećala kako stvor diše, uvija se pod njom, u ritmu u kom su se i njene ruke pokretale, a taj glas, taj glas je bio njegov, samo nekako udaljen, menjao se u njenom uhu, iz sekunde u sekundu, bivao drugačiji, gubio ton čoveka, a ipak negde, u odjeku, čula je Mladena, onog divnog momka koji je trebao da postane zauvek njen. Čak i da je podmetnuo nešto, jednako bi bilo strašno, jer tako izopačenu šalu niko zdrav ne bi smislio. Da li je pored nje neki patuljak ili vanzemaljski oblik, ili životinja, nešto kao živa lutka, igračka? Nije uspela da mu vidi lice, nije želela, niti bi podnela, pretpostavljala je da je nezamislivo odvratno. Naglo se podigla, uzela ono čudo u ruke, potrčala do otvorenog prozora i izbacila ga. „Idi bestraga!“ viknula je. Zatim je uzela Mladenove stvari i sve izbacila kroz prozor. Nije želela ništa njegovo pored sebe. A onda je šokirana sela na krevet.

Gde li je nestao, pitala se. Ne zna. Ne mora ni da se pojavljuje. Ludak. Tresla se i disala ubrzano.

273 „Eto“, mislila je, „sve je bilo suviše idealno da bi bilo istinito.“ Ustala je i krenula do prozora. Nagnula se bojažljivo. Ono što je bacila, sada sigurno leži smrskano. Ali kada je bolje pogledala, imala je šta da vidi.

Mladenove stvari levitirale su desetinu metara ispod prozora. Nešto niže videla je telo kako polako pada, ali ono se iznenada raširilo, poput padobrana i počelo da se se podiže ka njoj. Užasnuta, otrčala je i uzela staru lovačku pušku pokojnoga oca. Zahvalila se bogu što je naučila da je koristi. Ispalila je nekoliko metaka u stvora pod prozorom, u čudnu masu koja se rasprsla kao balon pun ko zna čega. Nekoliko kapljica poprskalo je prozorsko staklo. Vrišteći je zatvorila prozor. Krenula je ka vratima stana, ali nije uspela da ih otključa. Udarala je u nadi da će je neko od stanara čuti. Nažalost, zgrada u koju se tek uselila bila je skoro prazna. Novoizgrađeno naselje je tek čekalo svoje stanare. Dok se zora pomaljala, Vesna je s nevericom gledala kako se kapi rasprsnute po staklu grušaju, šire, migolje na okviru prozora, zatim se skupljaju u penu koja se provlači kroz zatvorene kapke. Nije imala snage ni da vrišti. Ćutala je, gledala i premirala. Pena koja je ulazila zgušnjavala se, menjala oblik, a devojka je shvatila da to sad ulazi ono što je izbacila kroz prozor, ono u šta je pucala, dakle, ono što je dvaput osudila na smrt i znala je da to nije nimalo prijateljski nastrojeno.

Pred njenim ukočenim pogledom masa se uspravljala, menjala boju i uzimala antropomorfni oblik. Vesna je znala ko je to. Pred njom se uspravljao i stajao Mladen, začudo još lepši i stasitiji nego pre, ali u njegovim zelenim očima sada je videla samo bes. Kosa mu je bila raščupana, zraci sunca koji su se probijali kroz tminu činili su je još svetlijom, a na licu mu je bio širok osmeh, koji je otkrivao zube. Takav osmeh još nije videla na njemu.

274 „Kako je lep i strašan“, pomisli ona, „ moj Mladen. Ovo je on. Šta sam uradila?“ Bila je suviše uplašena da išta kaže. Stajao je raskoračen nad njom, sa strašnim demonskim osmehom na licu i novom, zastrašujućom lepotom. Ni jednom rečju nije pomenuo njen izdajnički postupak.

Ipak, shvatila je. Bila je njegov zarobljenik. Zavisila je od njegove volje. Moraće da se ljubazno ophodi s njim. Ali on, izgleda, nije imao nameru da joj fizički naudi, da je kinji i muči. Samo je bio distanciran i hladan. Bio je to sasvim drugačiji Mladen, a ipak on. Još lepši nego pre. Nikako nije mogla da se pomiri da je ono malo nemoćno i gadno, ono što je zbacila sa sebe i poželela da ubije, bio on. Nije smela to ni da mu pomene. Provodila je vreme s njim, slično kao pre, samo je Mladen sada bio namršten i hladan. Pokušavala je da ga odobrovolji. Uzalud. Njegova osećanja prema njoj su se promenila. Plašila se da beži, a i da ga otera. Videla je njegovu moć. Svakako će je pronaći, pa ma gde da se sakrije. Setila se nezgode na parkingu, kada su se kola sama pomerila. To je, ustvari, bilo njegovo delo. Ne može mu umaći. Bolje da se primiri dok mu sama ne dosadi. Dotad će pokušati da bude ljubazna. Ugađala mu je, dvorila ga. Činila sve pre nego i zatraži. Čak je opet spavala s njim. Uzimao ju je nekako odsutno, mehanički. Upoznavala je jednog drugog čoveka, drugog Mladena, onog koji je više ne voli, koga je razočarala. Sledećih nekoliko meseci navikavala se da živi tako začaurena, samo s njim. Nije izlazila u društvo jer nije mogla nikome da se požali, da prizna kako živi u horor bajci. Njemu je takvo stanje odgovaralo. Nije se bunio. Tek povremeno bi je pogledao s onim divljim besom u očima, kad bi mu se zenice zacaklile. Taj pogled je govorio: „Mogao bih lako da te povredim, samo kada bih hteo, ali ne, ja sam milostiv, i poštedeću ti život.“ Drugi okovi nisu bili potrebni. Već je videla sebe kako mu ugađa, kako ga služi dugo, zauvek. Jer, on je možda nepovrediv, besmrtan.

Možda može da joj podari istu moć. Da postane kao neka „prva dama“ pakla, ili

275 nešto slično. To ju je paralisalo da se otrgne. Jer ipak, biti pored nekog tako moćnog, nije mala stvar. Možda će se nešto od te moći i nepovredivosti preliti i na nju.

Sve ostalo je bilo isto. Isti lepi čovek, isto zavodljivo telo. On bi se odevao u savršeno skrojeno sivo odelo i negde izbivao, nekada danima. I umesto da ode, Vesna je ostajala i čekala. Više nije znala ni šta čeka. Možda je ovo njena sudbina, mislila je, ovakav život s njim. A Mladen, visok i savršen, u novom odelu, plave kose i očaravajućeg pogleda, izgledao je kao mladi bog. Možda je to i bio, mislila je, a bogovi su da im se klanjamo. I zato je sedela i čekala.

Krišom ga je pratila pogledom dok se spremao za spavanje. Čekala je, kada će da legne pored nje. To je bivalo sve ređe i začudo uvek na njeno nastojanje.

Prihvatao je, ali se nije radovao. Vesna je mislila: „Ako ipak postanem njegova žena, možda sve opet nekako krene po starom i nastavi se gde je stalo, pre kobne noći kada je tražio da mu ispunim prokleti uslov.“ A onda, jedne večeri, Mladen je došao i doveo sa sobom neku ženu. Predstavio je kao prijateljicu koju je muž isterao iz kuće i koja nema gde da prespava. Žena je bila crnomanjasta, srednjih godina, ni debela, ni mršava, simpatična, ali ne posebno lepa. Ništa na njoj nije izgledalo posebno. Možda je u ranoj mladosti bila donekle poželjna, ali sada je izgledala sasvim prosečno. Nije imala onu posebnu auru bivše lepotice.

Prespavala je u drugoj sobi, jednu, drugu, treću noć. Preko dana bi odlazila da radi, a noću se vraćala da prespava. Vesna je pred njom grlila i ljubila Mladena, koji je jednako hladno primao nežnosti. Tešilo ju je da je ipak nije sasvim odbacio. Tako se Vesna, nakon nekog vremena, navikla da mirna gošća spava u susednoj sobi.

276 Jedne noći, dok je Vesna pokušavala da ga miluje, Mladen joj je ravnodušno rekao: „Žena će ostati ovde da živi s nama.“ I tada je shvatila: „Ona, Vesna, nije njegova pratilja, nevesta, „prva dama“, i nikada to neće biti. Ona je samo njegova ropkinja. I ta žena u drugoj sobi, i sledeća koju bude doveo, i sve one pre njih, a sam bog il’ đavo znaju koliko ih je bilo, one su samo njegove igračke. A to je sada i ona postala. Ah, da je samo onda izdržala, one noći...“ Nemo se sklupčala u fotelji i utučeno posmatrala Mladena. On je ustao, obukao novo odelo i sjajan i lep izašao u svet.

277

UTOPIJA / DISTOPIJA *** RADI BUDUĊNOSTI ZBOG PROŠLOSTI

278

MARIJA JURAČIĆ VOJNICI OD TERAKOTE

Helga je promatrala svoje učenike. Pisali su test iz povijesti. Mnoga pitanja odnosila su se na djetinjstvo i ratne uspjehe čelnika države, jer on je bio uzor mladom naraštaju. Mogla je isto tako gledati kroz prozor. Znala je da nitko neće prepisivati, budući da se takva vrsta krađe kažnjavala izbacivanjem iz škole, a rijetke prekršitelje bi njihovi prijatelji redovito prijavljivali, jer se sustav ocjenjivanja vršio usporedbom jednog učeničkog rada s drugim.

Ponosila se svojim razredom, tim njegovanim, mladim ljudima. Jedino ju je Dean zabrinjavao. Činilo joj se da nešto skriva. Prolazeći

školskim

hodnikom, slučajno je čula kako nekome govori da su tolike zastave, koje sada vijore glavnom ulicom, čisto razmetanje, a ne odraz domoljublja i da se novac mogao bolje utrošiti, možda onima s druge strane rijeke pomoći u obrazovanju.

Druga strana rijeke nije bila druga država, nego zabranjeni dio iste države. Tamo su slali one koji se nisu prilagodili režimu. Za lijepa vremena mogla je u daljini nazrijeti visoke, tamne zgrade koje kao da su lebdjele iznad rijeke koja ih je dijelila od njezinog čistog, uređenog svijeta.

Sviđao joj se taj mladić i nije joj bilo drago što je čula njegove riječi.

Znalo se dogoditi da netko namjerno u javnosti provocira neprimjerenim govorom i ako onaj tko se nalazio u blizini ne bi prijavio govornika, sam bi stradao. Nastavi li tako, morat će ga prijaviti školskim vlastima. Ako to ne učini, izgubit će sve privilegije koje joj kao nastavnici pripadaju: jednosoban stan u krugu škole, besplatan ručak u školskoj menzi, slobodno korištenje povijesnog

279 dijela školske biblioteke na čijim se urednim policama nalazilo gotovo tisuću knjiga koje su svjedočile o zadnjoj pandemiji i posljednjem užasnom ratu u kojem je nestalo tri četvrtine čovječanstva i u kojem je njihov doživotni predsjednik odigrao spasonosnu ulogu. Privilegiju pisanja knjiga imali su odabrani pisci iz Agencije za čuvanje istine i čistoće naroda. Čip u njenoj nadlaktici počeo joj je lagano smetati. Smetala joj je i obveza mjesečnog prijavljivanja ginekologu koji joj je izdavao potvrdu da još nije zatrudnjela.

Prije dva tjedna pozvao ju je čelnik Ureda za demografiju i obitelj i otvoreno joj rekao da se od nje očekuje da zasnuje obitelj, jer je obitelj osnovna ćelija svakog pravednog i moralnog društva, te, ako sama nije sposobna naći nekog dobrog domaćina i supruga, oni će joj pomoći da ga nađe. Vrijeme je da počne misliti na djecu. „A kako će doći djeca, ako se ne udate i ne zatrudnite?“ rekao joj je taj debeljko lascivno je gledajući iznad svojih okruglih naočala. „Vi ste lijepa žena“, nastavio je kao da se zabavlja, „ali ako se ne udate, vaš će posao doći u pitanje. Način vašeg života šalje lošu poruku mladima. Postoji opasnost da se požele ugledati na vaš slobodan, možda razuzdan život.“ Helga nije osjećala potrebu biti razuzdana. Stroga i ozbiljna, s urednom frizurom, u punđu začešljane kose, uvijek u klasično krojenim sivim kostimima djelovala je smireno i potpuno posvećena svom poslu. Predmet koji je predavala nije zadirao duboko u prošlost, nije imao ničeg istraživačkog ni dvojbenog u sebi. Predavala je ex katedra, uglavnom tumačeći zgode iz posljednjeg rata u kojem je glavna povijesna ličnost bio trenutni i stalni vođa države. Znala je lijepo pripovijedati pa su je učenici rado slušali, a onda jednostavno reproducirali njezine riječi. I sada taj Dean unosi nemir u njezin život. Sumnja joj se uvukla u misao. Možda je dobio zadatak da provjeri njezinu lojalnost režimu. Možda nije dovoljno glasna u izražavanju svojeg domoljublja.

280 Kada su Anu, profesoricu književnosti protjerali na drugu stranu rijeke, jer se usudila, mimo školskog programa, tumačiti nekakvu Anu Karenjinu, javno je pokazala tugu. Ana je neko vrijeme bila u kućnom pritvoru podvrgnuta ispitivanju. Helga se nejasno sjećala kako su u njenom djetinjstvu javno palili knjige i nije joj bilo jasno kako se ta knjiga mogla provući kraj zabrana, strogih kazni i, da, kraj opće histerije građana koji su sve to bučno odobravali.

Tako je čamac obalne straže preveo Anu na drugu obalu. Ništa nije smjela ponijeti sa sobom, osim odjeće koju je imala na sebi. Prethodno ju je pregledao ginekolog da utvrdi, nosi li u svojoj utrobi dijete, jer dijete ne bi smjelo biti osuđeno na progonstvo. Društvo je prema djeci humano i neće ih izložiti stradanju i neimaštini. Rubom misli Helga je pomislila da se nešto slično moralo dogoditi njezinoj majci koju nikada nije upoznala. Od kada pamti, nalazila se u raznim odgojnim ustanovama. Krotka i mirna po prirodi, obavljala je svoje zadatke bez pogovora i kada su joj rekli da mora postati profesorica povijesti, ona je postala profesorica povijesti.

Počela je pratiti što Dean radi, s kime se druži. Činila je to diskretno pazeći da ga ne gleda otvoreno, jer bi njezine poglede taj sedamnaestogodišnjak mogao krivo protumačiti. No često bi sjela u blizinu grupe učenika u kojoj je on bio, praveći se da čita neki bilten. Nadala se da će se grupa toliko naviknuti na njezinu blizinu da će je prestati primjećivati. No njihovi su glasovi u tim situacijama postajali tiši, a Dean ju je u razredu počeo gledati na neki čudan, zabrinut način. Zato se nije iznenadila kada joj je pokucao na vrata kabineta i ušao pod izgovorom da je želi pitati o literaturi o djetinjstvu predsjednika države. Izdiktirala mu je popis literature hvaleći dotičnog znajući da se svaka riječ snima. Svuda su bile postavljene kamere namijenjene sigurnosti.

281 Dean joj se zahvalio i jednostavno izašao. Pogled joj je pao na mjesto na kojem je zapisivao popis literature. Na stolu je ležao list papira. Na njemu je ostalo nešto zapisano. Protrnula je od straha. Brzo ga je podigla praveći se da ga odlaže na hrpu praznih papira. Uzela je čitav svežanj i izašla iz kabineta.

Običavala je materijale nositi sa sobom, jer se u prirodi najbolje pripremala za nastavu. U grlu joj je tuklo. Otišla je na obalno šetalište i sjela na žal. Uzbuđena i uplašena čitala je: „Nogometna utakmica. Lijevi ulaz. Danas.“ „Zaboga, što si taj momak umišlja? Zove me na spoj? O čemu se radi? Jasno da neću otići.“ Od papira je napravila barčicu. Znala je da riskira, ali u nekom ludom nastupu odvažnosti pustila ju je niz rijeku.

Ipak je otišla. Nogometna se utakmica održavala na raskošno uređenom stadionu. Kupila je kartu, jer nije spadala u povlaštene državne službenike koji su imali besplatna sjedišta na tribinama. Čim je prošla kroz vrata, ugledala je Deana. Dao joj je znak da pođe za njim. Sjeli su jedno do drugoga. Mladić je šutio, a njoj je bilo neugodno. Smatrala je da je neprilično ovako se sastajati sa svojim učenikom. Činilo joj se da na njoj počivaju oči mnogih stražara koji su budno motrili gledatelje. „Imam poruku od Ane“, šapnuo je ne gledajući je. Ukočila se. Ana joj je bila draga, ali sama je kriva za ono što joj se dogodilo. “Što sad ona hoće od mene?“ pitala se i šutjela. „Trebaju joj lijekovi. Antibiotici.“ „Pa kako da jdođem do njih? Ja ni ne znam gdje se oni nalaze“, jedva je šapnula.

Utakmica je počela, a s njom i zaglušna buka navijanja. Činilo se da inače tiho stanovništvo navijanjem oslobađa neku silnu potrebu za izbacivanjem nakupljene napetosti. Pomislila je da sanja, da je Dean po nekoj direktivi navlači

282 na tanak led i, ako pristane, da će se odnekud pojaviti policijski agenti i odvesti je na ispitivanje. S tih se ispitivanja ljudi rijetko vraćaju. Zastrašivala ju je spoznaja da ljudi jednostavno nestaju i nitko se ne usuđuje pitati za njih, a njihove obitelji u javnosti šute. Nije htjela o tome misliti. Njen je život uređen i ne želi ga mijenjati. Doduše, još se nije udala, ali nije to nerješivo. Ako sama ne nađe partnera, naći će joj ga „Agencija za sklapanje braka“ gdje će biti pozvana kada navrši dvadeset šestu godinu. Posao joj nije težak. Djeca su poslušna. Malo je umorna od pričanja uvijek istih priča, od nedjeljnih odlazaka na mise sa čijih oltara grme krijepost i politika, od predstava posvećenih vođi države, ali živi dobro. Čak nekoliko sati tjedno smije koristiti internet u kontroliranim uvjetima.

Tada obično čita o pticama. Ni sama ne zna zašto je toliko zanimaju ptice.

Jednom je pomislila da je to zbog njihove slobode. Nema za njih granica. A onda se uplašila svojih subverzivnih misli i pomislila da je dobro da postoje granice, jer one su tu da je štite od pokvarenog i opasnog vanjskog svijeta.

U stvarnost ju je vratio Deanov glas: „Život Aninog djeteta je u vašim rukama. Nađite to što traži i donesite sutra pred zalazak Sunca na ono mjesto uz rijeku gdje ste čitali moju poruku.“ „Pa on me je slijedio“, pomislila je,“ sve je to provokacija, iskušavanje moje lojalnosti. Odbit ću ga i prijaviti vlastima, a onda ćemo se zajedno smijati njegovoj zamci.“ Htjela mu je reći da ne dolazi u obzir da išta napravi, ali stolica do njezine je bila prazna.

Te noći je malo spavala. Nije znala kako postupiti. I kako je to Ana dobila dijete? Nije li ga neodgovorno roditi izvan ovog sigurnog, uređenog svijeta?

Ujutro rano javila se školskom liječniku i rekla da je cijelu noć imala visoku temperaturu, da je boli u predjelu bubrega, ali da ne može izostati s nastave, jer ide kraj godine i bliže se važni ispiti kada će najbolji učenici pred samim

283 predsjednikom pokazati što su naučili o stvaranju predrage domovine pa zato ona nema vremena za medicinske pretrage. Na kraju je dobila kutiju snažnog antibiotika. Pred zalazak Sunca sjedila je na žalu. Stotinjak metara dalje vidjela je Deana koji se zabavljao bacajući plosnato kamenje u vodu u igri žabice. „Ja sam Bastijan“, trgnuo ju je glas visokog, vitkog muškarca koji je sjeo pored nje,“imate nešto za Anu“, nastavio je pozorno je promatrajući toplim, smeđim očima. Činilo joj se da su istovremeno i blage i opasne, ozbiljne i mangupske.

Malo je znala o mangupima, jer je vrckav, duhovit, dvosmislen govor skoro potpuno nestao iz javne uporabe. Nije bio poželjan, jer bi uvijek netko nešto krivo shvatio pa su pritužbe postale svakodnevne. „Avanturist ili provokator“, pomislila je i, kao hipnotizirana, pružila mu kutiju s tabletama. „Sad će skočiti na mene tajna policija. Nahrupit će sa svih strana“, uvukla je glavu među ramena, ali ništa se nije dogodilo. Čovjek je zahvalio i otišao. Ispod vjeđa gledala je za njim. Hodao je gipko, nehajno.

Prošlo je nekoliko dana, a onda se dogodilo. Rano ujutro, pred sam izlazak Sunca, zalupali su joj na vrata. Pogledala je kroz prozor i vidjela dva čovjeka u odorama tajne policije. Nikad joj nije bilo jasno zašto se zovu tajna policija kada nastupaju javno pa su čak odorama obilježeni. Ogrnula se kućnim ogrtačem i otvorila vrata. Sledila se pred njihovim ozbiljnim licima. Bez ikakvog uvoda zatražili su da im pokaže kutiju antibiotika. „Izdana sam“, pomislila je. „Bože, izdali su me.“ „Popila sam ih“, promucala je neuvjerljivo. „Dajte, gospođice, možete vi to i bolje. Niste u dva dana popili lijek koji vam je trebao trajati pet dana“, hladno je govorio krupniji od dvojice.

284 „Nešto sam popila, a ostatak mi je pao u wc školjku. Gadilo mi se to dirati pa sam pustila vodu“, govorila je pokušavajući glasu dati čvrstinu. „Ah, tako“, nasmijao se drugi, nizak, crvenokos i pjegav muškarac, „upišite vašu izjavu u ovaj formular i potpišite.“ Drhtavom je rukom napisala i potpisala izjavu. Obojica su zahvalila i jednostavno otišla.

Dan je protekao uobičajenim ritmom, večer se spustila neprimjetno.

Zagasite boje spustiše se na vrt ispred kuće. Još malo i ugasit će se sva svjetla.

Naređenje vlade. Energija je dragocjena i valja je štedjeti, a i pticama svjetlost smeta. Sjela je kraj otvorenog prozora i uživala u bojama. Visoko gore u zraku još je vladalo svjetlo. Imala je razloga za zabrinutost, ali nije željela kvariti ljepotu ove tihe večeri. „Ostanite sjediti i nemojte vikati“, prestravio ju je tihi muški glas, a jedna se ruka ispružila iz tame i uhvatila je za zapeše. I da je htjela, ne bi mogla izustiti riječ. Grlo joj se stisnulo i spriječilo da srce izleti iz svoje šupljine. „Ne bojte se. Neću vam nauditi“, prepoznala je Bastijanov glas. „Izdali ste me! Vi ste me izdali! Bila su ovdje dvojica iz tajne policije!“ skoro je povikala, a čovjek joj je dao znak da bude tiša. „Nitko vas nije izdao. Sumnjivi ste im već neko vrijeme. Analizirali su odvod iz vaše šahte i nisu našli tragove antibiotika. Ujutro će vas odvesti u radni logor.

Potrebna im je radna snaga, a na vaše mjesto već je primljena nova, mlađa nastavnica.“ Vidjevši da ga gleda široko otvorenim očima, ublažio je ton svog glasa: “Morate poći sa mnom. Nama ste potrebni takvi kakvi jeste.“ „A tko ste to vi? Kamo me želite odvesti?“ upitala ga je sumnjičavo.

285 „Neću vam lagati. Tamo preko rijeke nije ni sigurno ni lagodno, ali tamo ste slobodni. Ovdje će vas već sutra tjerati da radite za nekim strojem dvanaest sati dnevno, da zaradite obrok i spavanje u zajedničkoj spavaonici s još tridesetak žena. Bez nedjelja i praznika koji se ovdje tako izdašno slave.“ „Lažete. Mi smo humano društvo. Nikoga se kod nas ne iskorištava.“ Bastijan se nasmijao posprdno: “Što mislite, tko je napravio vaše cipele, vašu haljinu, tko proizvodi hranu koju jedete? Tko izrađuje vaše češljeve, vašu finu posteljinu?

Gdje su otišli svi nestali koje ste poznavali? Neke od njih možda sutra opet sretnete… Nemate izbora. Ili ćete riskirati i poći sa mnom ili ćete i vi biti jedna od nestalih.“ Šutjela je zaronivši duboko u njegove oči. Sjetila se očiju onog krupnog policajca i tek sada shvatila da je u njima bilo neke zluradosti na koju se tada nije obazirala. Ne zna što ju je pokrenulo. Možda su sve duboko pohranjene slutnje i pitanja koja je gurala u podsvijest izašle na površinu i ubrzale njezinu odluku. Nikoga ne ostavlja, nitko za njom neće tugovati.

Bastijan joj je rekao da se obuče praktično, a nešto rublja i komad zimske odjeće neka zaveže u plastičnu vreću. Poslušala je bez riječi. Izašla je u dvorište i stala pred njega sa zavežljajem u rukama. On ju je čvrsto uhvatio za ruku pa naglo nekakvim oštrim instrumentom zarezao kožu na njenoj nadlaktici i izvukao ugrađeni čip. Položio ga je oprezno na prozor i šapnuo:„ Sada vas nitko ne može slijediti.“ Krajolik je utonuo u potpun mrak kada su dvije sjene tiho promicale ulicom, priljubljene uz zidove kuća. Muškarac je nosio zavežljaj i kretao se prvi.

Nekoliko puta je povukao ženu u zaklon dok policijski automobil ne bi kliznuo pored njih. Odveo ju je na rijeku i zagazio u vodu. S obale je povukao nekakvo kvrgavo, razgranato deblo i rekao ženi da se uhvati za njegove grane. Farovi policijskih čamaca sjekli su vodu i prelazili preko debla koje je mirno plutalo na

286 površini. Helga bi uvijek pred svjetlošću zavlačila glavu duboko ispod granja.

Ponekad su joj samo oči virile iznad površine. Usprkos ljetu, voda je bila hladna.

Poželjela je zaplivati i što prije se domoći druge obale, ali čvrst stisak Bastijanove ruke na njenoj mišici sprječavao ju je da učini takvu ludost. Deblo je plutalo nizvodno, a Bastijan ga je metar po metar usmjeravao ka drugoj obali. Činilo joj se da je satima u vodi kada je konačno osjetila čvrsto tlo pod nogama.

Imala je dojam da su joj se noge pretvorile u tijesto. Bastijan joj je pomogao da izađe na obalu. Zastali su iza nekog velikog kamenog bloka. Pretpostavljala je da se tu nekad nalazila luka. Nekoliko srušenih kamenih bitvi potvrđivalo je njenu misao. Bastijan joj je dao znak da bude tiha. Iz čvrsto svezane najlon vreće izvadio je njezinu suhu odjeću i glavom pokazao da se presvuče. Okrenuo joj je leđa, skinuo svoju mokru majicu, ižmikao je i nanovo navukao. Primijetila je kako mu mišići poigravaju, a sama je jedva uspijevala drhtavim rukama navući suhu odjeću. „Još nismo sigurni“, šapnuo joj je, „ovdje se sukobljavaju bande. Najgori ljudski otpad. Ubit će zbog para cipela, cijelih čarapa, a ako te ostave živom, prodat će te onima od kojih si pobjegla. Srećom je noć mračna i ne očekuju nas. Zavlače se u jazbine, jer se boje jedni drugih.“ Kimnula je glavom nesposobna misliti.

Svoju je sudbinu tako brzopleto predala u ruke tom nepoznatom čovjeku i mora mu vjerovati. Krenuli su pognuti držeći se tamnih zidova polusrušenih zgrada. U jednom joj se trenutku učinilo da se iza vrata, izvaljenih iz vratnica jedne ruševine, pomakla neka sjena, ali ništa se nije dogodilo. Negdje u daljini začula su se dva pucnja. Bastijan je primio Helgu za ruku i potrčao. Pred njima se otvorio velik, pust trg. Trčali su preko njega. Čuli su nekoliko uzvika iza sebe, ali se nisu obazirali. Na kraju trga, na ulazu u usku, mračnu ulicu stajao je krupan čovjek s mačetom u ruci. Zakoračio je u stranu i promrmljao: “Bilo je

287 vrijeme. Već sam mislio da nećete stići.“ Krenuli su za čovjekom, a Helgi se činilo da ih iz ruševina prati nekoliko pari pažljivih očiju.

Nakon gotovo pola sata hoda po mračnim ulicama uz napola srušene zgrade i pokušaja napada manje grupe očajnika, ušli su u neku staru, oronulu kuću po čijim je vlažnim zidovima rasla mahovina. Korov je puštao svoje pipke i rastao iz kamena. Drvene stepenice koje su vodile na kat, nisu obećavale sigurnost. Daske su bile natrule, ograda klimava. Ipak, pošli su na kat oprezno, nogom iskušavajući svaku stepenicu. Čovjek ih je doveo u neku veliku prostoriju čija su okna bila zakucana daskama. Klimav krevet s posteljinom sumnjive čistoće stajao je u kutu. Čovjek se na trenutak izgubio, a Bastijan je sa sebe skinuo mokru odjeću i objesio je na konop razapet između dva zida. Helga nije vjerovala svojim očima da se taj, gotovo nepoznat čovjek, skida gol pred njom pa se okrenula u stranu. Čula je kako je krevet zaškripao kada se bacio na njega i uskoro se u sobi čulo samo njegovo ravnomjerno disanje. Krupni čovjek se vratio s bokalom čiste vode i bez riječi izašao iz sobe. Helga je popila malo vode, a s ostatkom je oprala lice i ruke. Pomislila je na svoj uredan, lijep stan, na hladnjak pun delicija, na svoju svilenu pidžamu, na mirišljavu kupku, laganu muziku s radija… „Što sam to učinila!“ pomislila je, „posve sam poludjela.

Hipnotizirao me je ovaj čovjek.“ Uskoro je zaspala.

Svjetlost se igrala na njezinim vjeđama. Okrenula je glavu želeći je izbjeći, ali ju je preplavilo naglo blještavilo pa je otvorila oči. Bastijan je otvorio prozore pa se soba kupala u suncu. Nešto je doviknuo nekome u dvorištu, a onda joj se nasmiješio: „Čeka nas dug put, ali najgore je ostalo iza nas.“ Na sebi je imao svoju sada suhu odjeću, ali ona nije mogla zaboraviti kako se jednostavno skinuo pred njom kao da su oduvijek intimni, ili kao da su stari, prekaljeni ratni drugovi koji bez predrasuda sve međusobno dijele. Zacrvenjela se, a on ju je

288 upitno i pomalo mangupski pogledao. Uto su se otvorila vrata i čovjek, kojeg je Bastijan nazvao Karlo, donio im je dvije šalice vrućeg čaja od mente. „Teško nam je s hranom“, napomenuo je Karlo kao da se pravda. Noću malo ribarimo, vrtovi su nam žedni, jer dugo nije kišilo.“ Helga mu se zahvalno nasmiješila i popila nezaslađeni napitak.

Krenuli su. Prolazili su pored omanjih kuća s vrtovima u kojima je Helga uočila uglavnom starije ljude. Neki su bili naoružani, ali nisu obraćali pažnju na par koji je prolazio. Kuće su se prorijedile i uskoro su ih ostavili daleko iza sebe.

Hodali su cijeli dan. Na malom izvoru su se osvježili i krenuli dalje. U sumrak su zastali na rubu neke livade. Helga je prvi put u životu osjetila glad. Divlju, vučju. Gledala je oko sebe nastojeći pronaći neku biljku koju bi mogla pojesti.

Ugledala je nekoliko tratinčica i strpala ih u usta. Bastijan je sjeo kraj nje i privukao je u naručje. „Pokušaj spavati“, rekao joj je, „noći znaju biti hladne.

Krećemo čim Sunce izviri.“ Jutro je obećalo lijep dan. Blag povjetarac njihao je trave i nije bilo prevruće. Oko podneva stigli su na odredište - maleno naselje opasano zidinama.

Most je bio spušten. Helga je po prvi put vidjela kako u stvarnosti izgleda žitno polje, stabljika krumpira, plod rajčice… Zadivljeno se okretala oko sebe trčkarajući za Bastijanom. Na malom trgu igrala se grupa glasne, musave djece.

Zamijetila je da im odjeća nije najčistija. Djeca su se smijala i naganjala nekakvu krpenu loptu. Neka su bila bosa. Nekoliko žena izvlačilo je vodu iz bunara i nosilo je u vjedrima. Radoznalo su pogledale došljake i vedro ih pozdravile. Primijetila je da su kuće oronule, neki zidovi napola nagoreni, ali osjećala se brižljiva ruka stanovnika. Odjednom je začula radostan povik i ugledala Anu kako joj trči ususret. Nije se ni snašla, a već se našla u Aninom čvrstom zagrljaju.

289 „Dođi, dođite“, vikala je uzbuđeno, „sigurno ste gladni.“ Uvela ih je u stražnji ulaz oveće zgrade na kojoj je pisalo – Škola. Bilo je očito da ih je očekivala jer je stol u maloj kuhinji bio prostrt, a u peći je još tinjala žeravica. Helga je podigla obrve, a Ana je čitajući joj misli, kratko rekla: „Nema struje.“ „Kako nema struje?“ začudila se Helga dok joj se u nosnice uvlačio zanosan miris kokošjeg mesa i pečenog krumpira, „zar nemate radio, televiziju, internet?

Kako živite bez toga?“ Bastijan i Ana su se pogledali pa prasnuli u smijeh. „Ne boj se, prijateljice moja“, položila je Ana dlan na Helginu ruku, „ sve ćemo imati, jer mi vjerujemo u znanost. Nije nam lako, jer ovaj grad je bio zapaljen i opljačkan u posljednjem ratu, ali nešto smo baštinili, nešto što Uređeni nisu smatrali vrijednim pažnje.“ Helga je shvatila da Ana Uređenima naziva društvo koje je napustila. Pobjegla je, a da možda nije ni bila ugrožena. Kao da joj čita misli, Ana je nastavila:“ „Nemoj misliti da te je među Uređenima čekala budućnost. Naslijedili su sve što su im generacije prije njih ostavile, ali oni su pljunuli na sve to.. Sustavno su zatupljivali i iskorištavali narod. Posebno su pljunuli na znanost misleći da će moći imati monopol nad njom. Kada su stari znanstvenici umrli, našli su se u problemu. Ti nisi nikada čula za Zlatni grad, onaj u kojem žive čelnici Uređenih. Vjeruj mi, Zabranjeni grad kineskog cara je mala beba prema ovom gdje sa svojom svitom živi doživotni predsjednik Uređenih. Ali taj će se grad brzo urušiti i ostat će samo vojnici od terakote.

Oružje koje su dobili je još oštro, ali vojnici su mrtvi.“ Vidjevši da profesorica povijesti ne razumije o čemu ona govori, upitala ju je: „Reci mi, što si ti naučila svoje učenike?“ Zatečena pitanjem, Helga je zaustila nešto u obranu svog posla. Nije se htjela lako predati pa je prkosno izustila: „A tvoje dijete? Nemate ni antibiotika, a to je blagodat znanosti.“

290 „Nemaju ni oni“, odvratila je Ana,“ zato ga štede pa rogobore protiv njegove učinkovitosti. Ne znaju ga proizvesti, jer su ljude potpuno zatupili i čudim se da si ga ti dobila. Inače, nemam dijete i antibiotik je bio za jednog dečka iz grada.

Lagala sam ti, jer ti inače ne bi reagirala. Nisam htjela da provedeš život u staklenoj kutiji u kojoj vlada savršen, sterilan red, u kojoj nema strasti, iznenađenja, ljubavi, ni prave ljudske odgovornosti koja uči da odaberemo između dobra i zla. Možda ti ovdje neće biti dobro, ali imat ćeš život u društvu u kojem nema povlaštenih. I onaj sramotan čip kojim si bila žigosana poput rasplodne krave skinut je s tebe.“ Bastijan je cijelo vrijeme šutio, a Helga nije znala što bi mogla odgovoriti. Ana joj je pokazala njenu sobu, malu, urednu prostoriju, skromnu kupaonicu pa se Helga osvježila i sišla na objed. Zbunjivalo ju je sve što je vidjela i slušala. Činilo joj se da je do sada živjela u nekakvom jaju, a sad je opna tog jaja puknula i ona se našla u svijetu u kojem odjednom svi govore što žele, a nitko ih za to ne prekorava.

Nakon objeda Ana ju je odvela u školsku knjižnicu. Nekoliko djevojčica je sjedilo za stolom i nešto pisalo. Veselo su joj se nasmiješile i vratile svom poslu.

Ogledala se oko sebe. Na tamnim, drvenim policama stajale su knjige. Neke je vlaga načela, neke su korice na sebi nosile žute pečate, neki su listovi bili slijepljeni, neki nagoreni. Helga je oprezno uzimala knjige i čitala naslove: Dostojevski, Balzac, Jesenjin. Pročitala je pjesmu. Svidjela joj se. Govorila je o nekom mangupu, svađalici i pjesniku širokog srca. Nastavila je čitati njegove pjesme i toliko ju je osupnuo i ne neki čudan način privukao da nije ni primijetila da je ostala sama. Onda joj je pogled pao na Anu Karenjinu, knjigu zbog koje su Anu osudili na izgnanstvo. Uzela ju je oklijevajući, kao da se boji da će neko strašno biće iskočiti iz knjige. Nije se dogodilo ništa. Sadržaj ju je zaintrigirao pa odluči da će se knjizi vratiti. Previše je izazova ležalo oko nje zapisano na tim starim papirima.

291 Nikola Tesla - razni izumi i nacrti – čitala je naslov jedne knjige. Uzela ju je u ruke i oprezno okretala list po list. Nikada prije nije razmišljala od kuda stiže energija u njezin stan. Imala je nešto što je dobivala okretanjem sklopke ili pritiskom na neku tipku, ali kako se sve to odigrava, kako iz snage vode, topline Sunca ili ugljena nastaje energija, o tome nikada nije razmišljala. Onda je na jednoj polici pročitala naslov Povijest, napisan velikim tiskanim slovima. Na trenutak je pomislila da će tu pisati nešto o čemu je sve znala - o životu doživotnog predsjednika, ali njega ovdje nije bilo. Knjige su nosile njoj strane naslove pa ih je počela otvarati jednu za drugom gledajući priložene fotografije i čitajući iz svake ponešto. Nosile su čudne nazive: Herodot - Povijest, Plutarh – Veliki Grci i Rimljani, Cezar – Galski rat, Kale – Povijest civilizacija… Čitala je i čitala. „To su riječi onih koji su živjeli mnogo prije našeg vremena, to su zapisi koji su trebali biti izbrisani iz kolektivne svijesti naroda“, mislila je, „to su znanja do kojih nisam imala prilike doći…Trebala sam postati vojnik od terakote. Mrtva. Neučinkovita.“ Trgnuo ju je Bastijanov glas: „Profesorice, čini mi se da ćete mnogo zanimljivih stvari pričati vašim učenicima. Znate, ova su djeca zahtjevna. Vole doznati nešto novo, ali traže izazovnu i zanimljivu nastavu. A i šalabahtere će pisati..“ Pogledala ga je vedro. Nije sumnjala da će uspjeti. Mora učiti zajedno sa svojim učenicima. Uvijek učiti i širiti znanje. Onda joj je zastao dah. U sobu je nahrupio Dean smijući se. Srdačno ju je zagrlio. Laknulo joj je kada je rekao da je njegova misija među Uređenima završena. Uspio je dovesti zadnjeg znanstvenika koji će znati osvijetliti njihov mali grad i povezati ih elektronički sa sličnim gradovima koji njeguju slobodu, znanost, a kojih je sve više.

Helga je osjetila Bastijanov pogled na sebi i taj joj pogled nije bio neugodan.

292 BORISLAV BATIN REMOTE CONTROL Od kada znam za sebe bio sam biznismen, još od osnovne škole bio sam veliki-mali bos, razgranao sam krake svoje holding-kompanije koja se bavila svim poslovima trgovine, osiguranja i zaštite, imao sam resavsko-prepisivačku školu, organizovao sportska nadmetanja, kladionice i imao svoju praksu, gde sam naplaćivao učenje raznoraznih uličnih zanata, kao i vaspitanje i znanje koje je neophodno za brzo odrastanje i samostalnost; imao sam za svaku tu delatnost, radnike, podoficire, oficire i šerifove zamenike, a ja sam, kao što pretpostavljate. bio prvi šerif, glavni bos, kapo di tuti kapi. Nije mogao svako da uđe u tu organizaciju. Postojala je procedura, polagao se teški ispit odanosti, vernosti i na kraju ceremonija sa zakletvom i bratimljenjem, mešanjem bratske krvi s kapom di tuti kapi.

Niko nikada, nije izdao to bratstvo, sve je tu funkcionisalo u najboljem redu, kompanija se širila na celoj teritoriji Karaburme i Palilule, imali smo kontrolu nad svim osnovnim školama, kao i svim bandama maloletnika Palilule.

Prodavale su se: žvake, sličice, klikeri staklenci, nalepnice, značke, tapkale karte za bioskope, utakmice, koncerte; plaćalo se lično osiguranje i zaštita, organizovali se turniri između ulica u sportovima, klikerima, obaranju ruke, ujedno i klađenja na pobednike. Kapital se svakim danom sve više uvećavao, sve sam to pretvarao u zlatnike koji nikada nisu gubili na vrednosti; ako je padala vrednost zlatu, uvek je bila u porastu njihova numizmatička vrednost; i tako, godinama.

Od kada znam za sebe, bio sam svestan koliko se razlikujem od ostale dece i ljudi, imao sam sve talente ovoga sveta: fotografsko pamćenje, uvek sam znao šta hoću i detaljno sve planirao; svaku svoju izgovorenu reč, svaki pokret i

293 delovanje. Mogao sam za dva tri sata u biblioteci, listajući, da skeniram stotine knjiga, analiziram sve likove, događaje i kombinacije različitih životnih okolnosti, uvek iznalazeći najbolji put, lik, karakter i delovanje za svaku moguću varijantu dešavanja. Nisam propuštao da ne pogledam sve vredne filmove, da oslušam sve zvukove, savremene, duhovne i klasične muzike, svaku kulturnu i naučnu manifestaciju sam ispratio, preskočio sam srednju školu i odmah sam po izboru odlazio na predavanja po svim beogradskim fakultetima, a da nisam upisao ni jedan od tih fakulteta, interesovalo me je isključivo znanje, koje mi je bilo potrebno za ostvarivanje mog davno zacrtanog cilja.

Uvek sam u svemu naizgled bio prosečan, običan dečak, čovek koji se javno nije isticao, nije pokazivao ni jedan svoj talenat i široko sveobuhvatno znanje, koje je isključivo bilo podređeno najvećem talentu koji sam jedino cenio i vrednovao, a to je bio talenat za život - život u kome ja određujem, sudbinu i okolnosti, uvek biti korak ispred, odnosno, lebdeti iznad centra svetskih zbivanja i sve držati pod kontrolom.

S nepunih osamnaest godina napustio sam Srbiju i otisnuo se u svet; naravno nisam bio sam, "kapo di tuti kapi" je, jednog po jednog, povlačio za sobom, i kao po šahovskoj tabli postavljao sve svoje podređene "zamenike šerifa", sve bosove, koje je godinama spremao i dobro plaćao za obavljanje poslova u ogromnoj svetskoj holding-kompaniji koja je bila, i koja jeste i sada, velika tajna organizacija koja upravlja sudbinom sveta, rukovodeći se isključivo mojim zacrtanim ciljem, postavljenim s prvom svesti o sebi.

Kao što rekoh, sav taj kapital stavio sam u funkciju otkrivanja metoda, da moja svest bude prisustna u svakom iole bitnom pojedincu na kugli zemaljskoj, koji donosi odluke, koji rukovodi, upravlja, stvara i deluje u kreiranju svih događaja u sferi politike, nauke i kulture u svetu; te da ama sve na ovome svetu, bude pod mojom kontrolom... i uspeo sam.

294 Ključni momenat se odigrao još 1989. godine, kada je u mojem tajnom naučnom institutu u Norveškoj otkriven agens koji može da klonira moju svest. Na bilo kom mestu univerzuma, mogu se svesno pojaviti u svakoj kvantnoj čestici tog agensa, koji je mogao da bude u sastavu svake čestice materije. To vam je ono što sada naučnici u "CERN-u" zovu božija čestica ili Higsov bozon, misle da će je pronaći, kako da ne... hahah, ali samo ja držim daljinski upravljač.

Razmislite malo o tome; ako ne verujete svemu ovome što pišem, uveriću vas sve ubrzo, pojaviću se iznenada u vašem mozgu, radićete ono što ja budem želeo da uradite... čekajte me.

Sada sigurno razmišljate i pitate se zašto sam vam otkrio ovu tajnu. Ali vi se varate, ovaj tekst ja nikada nisam napisao i on ne postoji. Postoji samo moja svest u vijugama vašeg mozga. Ja sam tu, i pričam sve ovo, a vi ćete sve to, kada vas ja napustim, okarakterisati samo kao jednu glupu, beznačajnu priču koju ste upravo pročitali... Ćao... javiću vam se ja još, ne brinite.

295

KRISTIJAN GAVRANIĆ UDRUŽENIM SNAGAMA NAPRED

“Udruženim snagama napred”, reče omaleni prosedi čovek dok su mu zakivali utrobu sutrašnjice na osmeh. Nije se bunio dok su ga pozivali na dobrovoljno davanje realnosti. Stajao je sa strane i primao svoj deo, poput zatvorenika koji čeka hranu u vidu parčeta hleba.

“Ionako je sve gotovo”, mislio je dok su ga zašivali. I jeste bilo gotovo za njega, i za sve okolo. Oni koji dolaze su uzimali mnogo više od onoga što se davalo.

Hteli su da imaju kamatu na zdrav razum, na osmeh, na detinjstvo, na ljudsko ja.

Naplaćivali su tranše svesno i revnosno. Niko im nije promakao, izuzev retkih, a oni su ionako talog. Ostali su svesno prihvatili igranku i zaigrali valcer smrti, plešući i vrišteći od uzbuđenja. Svidelo im se. Nogama su jedva dodirivali dno, dok su im glave visile naopačke s dušama u nosu.

“Vredelo je svakog koraka”, ponavljali su i verovali slepoj intuiciji i očima iz kojih je krvarila iskrena misao dok ju je zamenila glupost gneva.

“Dobra sofa”, rekao je sebi u zamišljenu bradu koju više nije imao, prosedi čovek. “Mogao bih da sednem na nju i da dobro razmislim, kakav će biti moj sutrašnji dan.”

Naravno, on nije znao kakav će to biti dan jer mu je prevrnuta koža zaklanjala vid pa odluči da je sutra onako kako bude zamislio u svojoj glavi. Sofa je bila udobna, i to je bilo više nego dovoljno da mu i misao o sutrašnjici bude isto toliko prijatna i dobra.

296 Oštri uglovi sobe upozoravali su na opasnost. Praznina ispunjena elektrikom i tehnikom ga je mamila da ne gleda u ćoškove. Neko vreme se divio dopadljivoj hologramskoj figuri omamljene svesti, da bi potom pomazio mačku u virtuelnom obliku. Nije zahtevala posebnu pažnju i to ga je radovalo, kao i, uostalom, sve za šta nije trebao da se trudi. Ionako je Tvorac osmislio kako sve treba da izgleda, zašto bi se on trudio. Nedugo zatim odlučio je da bude mlad.

Vratio se u doba kada je bio momak. Na usluzi mu je bilo ponuđeno nekoliko opcija. Izabrao je onu s kolima na gorivo i menjačem, iako nikada nije naučio da vozi, niti mu je to bilo potrebno. Vozio je i osećao vrelinu vetra na licu. Uz put je pokupio dve preplanule stoperke s kojima je kasnije vodio ljubav. Osećao je zadovoljstvo svoga tela i uspeh - uspeh što je mlad, bogat i slobodan. Naga ženska tela u njegovoj paralelnoj realnosti su ga ubeđivala u to. Verovao im je.

“Udruženim snagama napred”, pisalo je na jeftinom LED panou još jeftinijeg motela u kojemu je stojala sofa. Zvali su ga Hotel uzdaha ili još Hotel izgubljenih duša. Njegovi stanovnici su verovali u drugi život, i odlazili tamo kada bi istrošili onaj prvi, svoj. Zauzvrat davali bi tapiju na svoje organe, u slučaju hitnih potreba. Nekada je to bio samo prst ili ruka, nekada bubreg, oko ili celo plućno krilo, možda i srce, ali život bi tekao dalje.

297

MILAN MANIĆ KAD JE GROF BIO CICIJA

“Za vreme 375. svetske vlade, 4000. godine, Zemlja je moćnim mašinama pomaknuta prema Suncu, onoliko koliko je potrebno da trajanje revolucije bude tačno 365 dana. Odlučeno je da je bolje bez ostatka od 5 časova 48 minuta i 46 sekundi koji je unosio nepotrebne zabune u kalendare. Najnovija era počela je, dakle, 4 000. godine. odnosno, računanje vremena je otpočelo prve godine najnovije ere. Veštačka inteligencija uklonila je sve nesuglasice u društvu, ekonomiji, politici i filozofiji još 2 500. godine, kada je mandat dobila prva svetska vlada koja je, umesto ujedinjenim narodima, predsedavala ujedinjenim ljudima i omogućila da nauka uravnoteži ljudske potrebe sa životnom sredinom i kosmosom. Od viška ugljenika u atmosferi napravila je ogromne dijamante za sve gradske trgove i sva seoska okupljališta, kao spomenike na doba varvarskog ophođenja prema Zemlji.”

Slikar je pročitao deo utopijskog uvoda romana naučne fantastike i zamislio se

nad svojom sudbinom; sopstvenim nesnalaženjem, potrošenim

godinama. Nad usudom čovečanstva. Na momente mu se činilo da ga od sopstvenih osujećenosti, više ljute nepravde koje proizvodi suživot u svim društvima, počev od prvobitnih ljudskih zajednica. Prapočetak svih nepravdi nalazio se milionima godina u prošlosti, kad se pojavila nužnost udruživanja.

Pisac žanra naučne fantastike zamišljao je svet blagostanja u kome ne postoje bitne razlike. Njega nisu zabrinjavale ekonomske, rasne, etničke i rodne nejednakosti. prevazilaženju

Nije

postavljao

pitanja

o

društvenim

nesuglasicama,

kulturološkh razlika, samoljubivosti i samoživosti čoveka,

298 načelima razuma… opštem napredku bez sukobljavanja, bez vođstva jednog čoveka, bez centara moći, bez nacija, bez države. Napraviti samo jednu državu, jednu vladu, vrhovni sud i zajednički jezik zarad očuvanja životne sredine i planete. Pridržavati se društvenog ugovora. Poštovati društvenu i prirodnu raznovrsnost.

Kod romanopisca se to, jednostavno, dogodilo. Nije se pozabavio načinom kako se zbilo, osim što je napomenuo da se nije razrešilo samo od sebe nego uz posredovanje veštačke inteligencije. O tome, da li smo sami sposobni da se izborimo za blagostanje svih ljudi, nije bilo reči. Kao da je naveo čitaoca na zaključak da se do suštinske ravnopravnosti ne može doći nikakvim našim zalaganjem. Bolje životne uslove ćemo, stoga, čekati još dugo.

“Malo sutra”, zaiskrilo mu je u svesti. Sada je mogao na miru da čita i mašta o svetu budućnosti. Taj daleki i nužno bolji svet, u to nije smeo ni da sumnja strepeći od defetizma i pesimizma, bio mu je utopijska oaza usred neokapitalističke pustinje. Nedavno mu je otkupljena slika galerijskog formata za 1500 evra preko sajta za prodaju umetničkih radova. Platio je, napokon, zaostale račune i vratio dugove. Još mu je ostalo 550 evra. Pet meseci je čekao kupca, a ovde su ga smatrali za uspešnog umetnika. To je 36 000 dinara mesečno. Ukoliko ne bude imao sreće da proda rad u naredna 2 do 3 meseca, moraće da zasuče rukave. Pretprošlog leta je nosio džakove i gajbe piva. Deset dinara po džaku. Tri dinara po gajbi. Može da zaradi 1 500-3 000 dinara za nekoliko sati. Posla nema svaki dan, a i ne može svaki dan tegliti. Minulog proleća morao je da kreči stanove. Akademski moler! Do penzije ima deset godina ako se opet ne pomeri granica za odlazak u starosnu. Da li će svih deset godina biti dobrog zdravlja? Šta će, ako bude morao zapinjati sa šezdeset i nešto? Ako dođe do zaplene imovine zbog neplaćenih računa. Kuda će otići?

299 Penzija će mu biti najmanja jer je osnovica za uplatu doprinosa samostalnih umetnika minimalna.

Pisac SF žanra je ovlaš pojasnio, kako bi opravdao sebe pred zahtevnijim čitaocem, da sve od zakona što se bude donosilo i sprovodilo ne sme dovoditi do narušavanja samopoštovanja i skladnog suživota u zajednici. Uravnilovke ne sme biti jer se, pre svega, mora vrednovati uloženi trud i sposobnosti kao i stepen praktičnog i teorijskog znanja. Ali ni jedno zanimanje, ma kakvo da je, koliko god bilo neophodno i kakvo god tržište za njega postojalo, ne može imaocu donositi zaradu veću od najveće propisane i s time se svi imaju saglasiti.

Konačno, kakav to upravnik može svoje odluke naplatiti hiljadu puta više od prosečne karike u privrednom lancu? Makar te odluke bile presudne za to radno udruženje koje zajednički proizvodi višak vrednosti. Neko plovi na luksuznoj jahti, neko nema ni za drveni čamčić. To ostavlja gorak okus jer implicira da vodeća osoba vredi hiljadu puta više od prosečnog delatnika.

“Odlično zapažanje”, doprlo mu je do razuma. Uporedio je plate naučnika i naknade fudbalera. Vrhunski sportisti ih nadilaze stostruko i hiljadustruko iako sami nemaju nikakav uticaj na napredak tehnologije i poboljšanje životnih uslova zajednice. Lek za neku bolest sigurno neće pronaći profesionalni košarkaš, boksač, teniser, golfer. Društvo budućnosti se mora osloboditi svih vidova poniženja, pogotovo materijalnih. Učinilo mu se da je to najveći poduhvat. Pritom nije mislio na komunizam i diktat proleterijata, već na vođstvo većinskih socijademokratskih snaga, istinski osvešćenih. Mediji trebaju da o svakom političkom pitanju obaveste narod koji se izjašnjava na obaveznim izborima. Savremeno društvo bi tada bilo humanije.

O stručnim stvarima

raspravljalo bi se u stručnim telima i na univerzitetima, čije bi odluke vlasti

300 morale uvažavati. Dobro je što se dotako bolnih pitanja, jer roman budućnosti treba da opiše i viđenje bitnih odlika nastupajućeg poretka.

Da li je umetnost traćenje života? Da li je ona neophodna? Da li je bavljenje umetnošću normalna delatnost, poslednje utočište za nesnalažljive? Šta su umjetnici? Jalova snaga? Kapital redom zaptiva sve bunare iz kojih izvire čisto stvaralaštvo. Ako nije u službi sticanja. Ako ne potvrđuje ideološki proklamovane vrednosti. Ako ne bunari pare iz fondova koji su osnovani zbog NVO. Plomba. Džaba ponuda. U siromašnom društvu nema potražnje.

Gde je zapelo? Zašto se slike ne prodaju u Srbiji? Zašto se žiriraju izložbe? Zašto težiti umetničkom dometu? Zbog čega ispunjavati visok idejni i estetski kriterijum, kad se ništa neće prodati? Čemu izložbe i godišnji program?

Nazoviprodajne izložbe. Možda su potrebniji vašari. Zašto nema organizovanog otkupa? Sporadične akvizicije Ministarstva kulture kako bi se obnovili fundusi galerija nisu dovoljni. Skorojeviće umetnost ne zanima. Od imućnih, poneko će poželeti sliku nekog preminulog umetnika na glasu.

A on? Gde je on u sistemu vrednosti srpskog društva? Veran načelima estetike mora da izađe iz ateljea i ponudi golu snagu. Bolje i to nego da potpisuje komercijalne slike. Umetnost mora biti iskrena. Nije on aranžer, dekorater. Nije ne stilist. Ni dizajner. Ne udovoljava zahtevima kupaca, ne podilazi očekivanom ukusu ili trendu koji slede neki uređivači domova i izloga. Umetnost nije kravata. Nije dezen. Jednom je pogrešio kada je kupcu uradio sliku po meri. Nije hteo da se potpiše. Dogovorio se s njim da ga ne spominje. Mušterija se hvalila slikom. Počeli su da ga zivkaju i dolaze da naruče po želji. On je dosledan umetnik. Nosiće gajbe. Braće voće. Mešaće pesak. Nije on umetnik u najam.

Slikar je pogled na intimni svet fantazije na papiru svojski prikazivao. Na skicama je razrađivao razne mogućnosti. Tragao je za nečim još neviđenim i

301 neispričanim. Za onim što potiče od duboko potisnutog nemira. Što je predmet pritajenih želja. Što pokazuje najstidljiviju pirodu koju ne bi nikome obznanio.

U tome tonu hrabre sanjalačke ličnosti čeznu za promenom. To mu je, naposletku, pomagalo da iznedri nove stvaralačke impulse.

Opaska romanopisca o dijamantima kao umetničkim objektima koji opominju na period ekocida mu se dopala. Više od ekološke svesti mu se svidela naznaka da ljudi budućnosti neće mariti za materijalne vrednosti, s obzirom na to da će dijamanti biti opšte dobro dostupno svima. I svaki trg, pijaca, tržni centar, mesto okupljanja imaće svoju dijamantsku stenu od nekoliko miliona karata, savršenih razmera i prozirnosti, raznolikih načina brušenja. Pisac je pripovedao o novim javnim građevinama, izvanredno arhitektonski osmišljenim.

Neke bi bile optočene zlatom koje će poput potoka teći iz zlatara budućnosti.

Opijen tom futurističkom vizijom i sam slikar je smišljao zgrade muzeja savremene umetnosti koje bi prkosile Zemljinoj teži. Crtao je lukove mostova koji bi se uvrtali, preplitali, izvijali, stremili ka nebu, pevali lepotom neupitnog lirskog stila po najsmelijim zamislima arhitekata. Da je pametniji, mogao bi ih poslati kao ilustracije za naredno izdanje čuvenom romansijeru popularnog štiva. Teško da bi se postideo slikarevih prikaza objekata po izvornoj zamisli. S tim što je umetnik nehotice dopisivao i lični ekspresionistički pečat. Njemu je godio otklon od vlastite slikarske opsesije. A taj likovni rad ionako ne namerava da izlaže niti da prodaje. Razumevao ga je kao vežbu i kao vid samopomoći svojevrsne psihoterapeutske delatnosti.

I običnom oku ne bi promaklo da veći značaj od onoga što slika, ima način na koji slika. Odista, slikar bi svoje prizore mahom stvarao snažnim potezom četkice, ponekad namerno preterujući. Gest je morao biti oslobođen i zabeležiti baš taj trenutak kad je ruka pohitala da ostavi trag akcije. Čas je koristio crnu za

302 konture, koje, inače, u stvarnosti nisu vidljive, ističući pritvornost i nesaglasnost subjekta sa svetom. Čas bi bujnim razigranim nanosima boje brisao granice između figura i podloge, čime bi od posmatrača potraživao izvestan napor kako bi razabrao šta je na slici. Čas bi neposlušnim krivudanjem linija do neprepoznatljivosti izdeformisao karaktere, poput nadrealista. Ponekad bi ukinuo same predmete odjurivši u apstrakciju, u najviši dom forme i boje, u hram gde su se likovi preobražavali u čiste oblike. Novonastaloj formi bi obukao ruho samodovoljnosti. Izdvajali bi se raspevani, svojeglavi, ćutljivi ili pravi, pod konac, oblici. Zato je žudeo da se unese u fantastični svet napretka, da se otrgne ekspresionizmu i prepusti sanjarenju koje će ga izmestiti negde daleko. Ne mora ga preporoditi, dovoljno će biti ako ga maštanje opusti.

Pisac romana naučne fantastike nije se opterećivao potankostima niti se bavio razlozima koji će dovesti do promena. Filozofski misaoni stav ga nije doticao. Za njega nije bilo nikakve čudesnosti pri saznavanju jer su ljudi u biološkom pogledu pretrpeli evoluciju, čime su konstituisali stvari i bića oko sebe sa ciljem sopstvenog opstanka. Sve je podredio funkciji rasta ljudskog saznanja u naukama radi gospodarenja i dominacije.

Zamišljao je da se nalazi u izvanredno oklopljenoj i naoružanoj svemirskoj letelici, postepeno ubrzanoj do polovine brzine svetlosti koja “mirno” plovi kosmosom. Na raspolaganju mu je mogućnost neprestanih preseljenja duše u mlade domaćine kad mu telo ostari. Takođe, pohranjen je i u centralni računar svemirskog broda, kao i u zasebnim procesorsko-memorijskim jedinicama na mnogim mestima, čime ima celishodni nadzor i upravljivost.

Slikar se mrštio nad piščevom obuzetošću da svime vlada i sve drži pod krutom kontrolom. Pitao se, kuda će nas taj poriv odvesti. U sigurnost nadgledanja.

Dosadnu predvidivost. U ropstvo izvesnosti? Stiče se utisak da bi pisac i sam

303 voleo da gospodari prirodom. Iskoristi nauku i pokori sve resurse i odleti daleko gde nema ničega osim njegovog bića. A subjekat, oslobođen svega, do mile volje uživa u samodopadljivosti. To se sviđalo nemaloj čitalačkoj publici, premda je upravo ukazivalo na beg iz stvarnosti, na zamenu kolotečine na Zemlji svakodnevicom na brodu. Međutim, tamo nema drugih gospodara osim nas samih. Nema smetala. Ni neprijatnosti koje nas ovde vrebaju, ako nismo naučili da ih se klonimo. Doduše, ni čuvanje nas uvek neće lišiti nelagode.

Roman je, nadalje, detaljno opisivao specijalnu višekilometarsku leteću tvrđavu vretenastog oblika koja, rotirajući oko svoje ose, stvara silu težu pogodnu za život. Brod ima stotinak metara debele zidove sastavljene od mešavine čvrstih, tvrdih, elastičnih, amortizujućih, pametnih materijala s merama pasivne i aktivne odbrane. Opremljen je: istraživačkim sondama i rasklopivim fotojedrima radi napajanja svetlosnom energijom, nuklearnim i anihilacionim reaktorima, te sistemom soba za uzgoj i održavanje biljaka i životinja... Ukratko, nad svime bi posedovao kontrolu i plovio plovidbe radi. Jer postojati znači biti u sadašnjosti.

Svrha putovanja nije u poznavanju puta već u kretanju njime!

Dotako se pisac istočnjačke misli – priseti se eskpresionista mladalačke opijenosti hrišćanstvom koja mu nije smetala da traži istinu i u tuđim religijskim učenjima. Od kolevke pa do groba um radi bez prekida. Kao lek za taj zamorni proces mudraci preporučuju meditaciju, koja nije ništa drugo do umetnost zaustavljanja uma. Meditacija je svedočenje, svesno disanje, odmaranje, posmatranje bez prosuđivanja, neuzbuđivanje ni oko čega.

Pre povratka na glavni tok, pripovedač je suptilno skrenuo roman ka duhovnoj spoznaji i odgonetanju jastva vešto izbegavajući podrobnosti, najpre zbog samog čitaoca kome ne želi da navlači jaram van zadatih okvira naučne fantastike, a potom i zbog sebe. Da je želeo da raspreda o svemu i svačemu i da postavlja

304 obilje pitanja i nudi moguće odgovore, ne bi se bavio žanrovskom književnosti.

Lagano je umetnika roman uvukao u sebe. Zaokupio ga radnjom i likovima smeštenim na svemirskoj letelici. “ O, Dule, kakav nam je brod danas? Molim uvid u stanje.”

Piščev alter ego – Vukan čačnuo bi malčice svog pomoćnika, androida Duleta.

“Letelica plovi zacrtanim kursom. Brzina iznosi polovinu C. Energija je na 95 posto od ukupne, što znači da smo potrošili tek 5 posto i, po svemu sudeći, još toliko ćemo utrošiti na usporavanje prilikom približavanja narednom sunčevom sistemu”, oglašava se prijatnim toplim glasom, pozivajući na razumevanje i bliskost, nimalo nalik robotskom, polumetalnom, koji sriče slogove i zahteva napor pri slušanju, već poput kakvog spikera ili biranog radijskog novinara, čiji govor krasi pravilna dikcija i artikulacija. Najsličniji Dejanu Đuroviću. Mada, ruku na srce, mogao je izabrati i boju glasa čuvenog glumca i naratora Morgana Frimena, čiju sugestivnost podupire skladnost kazivanja i mirnoća tona.

“Svi sistemi unutar broda su potpuno usklađeni s mojim procesorom. Sva osetljiva organska tvar se obnavlja u zadatim granicama. Hranu imaš za 5 godina, a stalni prirast nove je u međuzavisnosti s razgrađenom, poteklom od đubreta. I ovde imamo organske prljavštine i truleži na pretek, ali sve recikliramo! Ništa ne bacamo u svemir.“ “Ha ha. Taj nam treba na Zemlji”, zesmeja se umetnik. “Da od deponija napravi šume i obradivo zemljiše i da povadi svu plastiku iz mora dok se nije razgradila i nedaobog ušla u lanac ishrane.” Priča mu je sve više godila iako ga je podsetila na nebrigu o očuvanju životne sredine.

“Ciklus potpunog kruženja materije je jednogodišnji: od rasta biljaka, zahvaljujući fotosintezi, i ubiranja plodova i jestivih delova preko kontrolisane

305 prehrane životinjskog tkiva radi esencijalnih aminokiselina do razlaganja probavljene tvari”, podnese izveštaj verni Dule i upade u stanje spavanja.

Pošto je plovidba svemirom veoma duga, potrebno je omogućiti stvaranje Vukanovog mladog tela za zamenu starog. Za tu rabotu postoji dobro opremljena laboratorija, neophodan repromaterijal i, naravno, odgovarajući inkubator. Potrebne sirovine prolaze kroz sve faze stasavanja tela, blagodareći veštačkom uzgoju ćelija s njegovim DNK zapisom, do funkcionalnih tkiva i organa. Uzajamno povezane procese nadgleda superkompjuter; napredni hibrid računara, zasnovan na poluprovodničkim osobinama silicijuma i na kvantnoj tehnolgiji s jednim biloškim dodatkom. On podrazumeva i neuronske mreže od moždanih ćelija koje su uronjene u hranljivu tekućinu s prečišćivačima otpadnih produkata metabolizma i obogaćivačima kiseonika. I veštačkom mozgu je za pravilan rad potreban kiseonik. Povezan je mikroelektrodama s više miliona parova procesorskih nožica i spoljašnjom memorijom. Takav računar nije samo bioelektrična mašina. On je samosvesni delatelj, partner na Vukanovom brodu.

Kolega, član posade, zamenik kapetana i prijatelj za druženje. Čovek, takoreći.

Nazvao ga je Dušan.

On prati odvijanje svih zadataka, a ja nadzirem njega. Da pojasnim: ne ja u svom telu, već ja mašinski pohranjen, zapravo ugrađen u snažni brodski hardver. Ja u telu ulazi u zasebnu tapaciranu sobu, besprekorno izolovanu, da razgovara sa samim sobom u mašini. U tom odeljku, postoji i naročita komora za razmenu moždanih impulsa i usaglašavanja nedostajućeg iskustva. Jednom nedeljno zalazim u nju da se dobro ispričam sa elekronskim ja. Mnogo sam naučio boraveći međ milijardama podataka o svačemu. Naravno, ne mogu sve poneti u telo jer je ljudski mozak omalen. Sažeto prenosim važne informacije kako ne bi izazvao epilepsiju, kakvu duševnu slabost ili bolest. Raslojavanje

306 duše je veoma opasno i postoji stvarna mogućnost za tako nešto. Zato valja imati meru jer ako zatrpavamo glavu suvišnim činjenicama, načinili bismo od nje ekspres lonac pod pritiskom. A tako nešto ne želimo. Ni ja u telu ni ja u mašini.

Vođen Vukanovim objašnjenjem i slikar bi zamišljao kako se preobražava u kapetana broda koji istovremeno biva na više mesta, a ne boji se šizofrenije.

Bivanje u čovekolikoj napravi od kompozitnih materijala izgledalo mu je ne manje uzbudljivo od prelaska u tuđe telo. Raspolažući nadljudskom snagom i brzinom, mašinskom preciznošću i postojanošću, bukvalno bi slikao šta bi hteo.

I čitave gradove. Pitao se, samo, da li bi za toliki obim posla našao sveže ideje?

“Dušane, ogladneo sam. Šta mi preporučuješ?”

“25 grama belančevina, 100 grama složenih šećera, 20 grama masti optimalnog rasporeda zasićenih, polinezasićenih, mononezasićenih i omega masnih kiselina uz 40% dnevnih potreba za vitaminima, mineralima i oligoelementima sa ubrizganim digestivnim enzimima…”

“Dobro, Dule. Prekinuh ga nestrpljivo: znam napamet tu priču. Sve spakovano u jednoj čaši, razloženo do sastavnih delova radi bolje iskoristivosti. Daj ti meni nešto konkretno predloži”, reče mu Vukan gotovo zapovednički.

“Izlupani teleći odrezak pohovan u dubokoj masnoći, jagnjetinu i pekarski krompir oplemenjen močom od pečenja po pola porcije; sitno iseckana kupus salata začinjena limunovim sokom i devičanskim maslinovim uljem; mladi luk; vino odležalo u buretu 20 godina…”

“He he.” Slikar se samo zadovoljno smeškao i čitao zaboravljajući na sve ostalo.

“To mi spremi Dule! I, neću sam da jedem. Zovi mi ginoidu - književnicu Isidoru. Sve to da mi ispržiš i ispečeš na tradicionalni način. Kupus da sečeš, ne da rendaš! Jasno?”

307 “Razumem! Još nešto?”

“Probudi najpre iz hibernacije plavooku devojku Unu, da se rasani dok sve ne bude gotovo, da me posle večere dobro izmasira u ćeliji zalazećeg Sunca. Da se opustim u društvu nekoga od “krvi i mesa.”

“Opa!“ ote se uzvik ekspresionisti, uz vragolasti smešak. Izgledalo je kao da romanopisac prikazom broda laska čitaocu, nutkajući mu zadovoljstvo usled uživljavanja. Da se i on malo baškari u neviđenom luksuzu i nebrojenim mogućnostima za ispunjavanje svih želja.

“A sad idem u park-sobu da prekratim vreme dok se hrana ne ukrčka. Uželeo sam se svog psa Bućka, da ga milujem i iščešljam dok mi ne pripraviš Isidoru.”

“Podrazmeva se”, reče srdačno kao uslužni radnik s neskrivenim zadovoljstvom u glasu, što će mu valjano udovoljiti i ispuniti svoju misiju pa ga radoznalo potpita: “O čemu ćete razgovarati?”

“O samoći. Možda. Ili o Šopenhaurevoj definiciji sreće kao odsustvu svih želja.”

“Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesrećan je taj da ne zahtevaš da budeš vrlo srećan!”

“I o tome. No, mene je zaprepastila njegova izjava kako mu je jedina sreća u životu što ljudi nisu znali koliko je nesrećan. Čak su mu se i deca rugala! Bolan je to osećaj.”

“Užas! I Isidora je bila nesrećna: Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.”

“Gle, gde ovaj ode?” zaprepasti se umetnik. Na letelici ne može biti smrti.

Pronašao je eliksir večne mladosti. Zašto onda razgovara sa svetskom

308 literaturom o nesreći?! Ima sve vreme ovoga sveta da pronađe delotvoran način da postane istinski srećan. Stalno nije moguće. Potreban je predah od ushićenja.

A i kakvo bi to oduševljenje bilo? Pijanstvo zasvagda. Razdraganost koja ne prestaje. Vatra koja ne gasne. To ne ide. Uostalom, prave sreće nema bez pretrpljene patnje i tuge. Nešto nas mora zaboleti da bismo naučili ceniti odsustvo neprijatne draži. Možda se namerno poistovećivao s nesrećnicima kako bi je prizvao. Preneo njihovu strepnju i brige na sebe. Uživeo se. Pokušavao da se priseti neke svoje sramote i neuspeha, ne bi li se rastužio i rasplakao.

“Sopstvene suze najviše olakšavaju”, svašta je pomišljao slikar.

Preovlađujuće osećanje životne punoće je moguće. Vladanje stanjem zadovoljstva. Neupitna sigurnost na brodu. Nesumnjivo zdravlje. Blaženstvo.

Pretežno uživanje je izgledno ukoliko se čovek i od toga ne umori. A ko bi ga znao? Piščev alter ego Vukan? Prvi besmrtnik. Zapravo, duša mu je besmrtna.

Ona se, jedino, ne obnavlja na brodu. Makar prividno. Sve ostalo je podložno neprestanom kruženju materije. Na nju predvidivo deluju oseti iz poznate sredine. U zadatim okvirima. Međutim, da li će se duša menjati ako se uzme u obzir uticaj koji podaci vrše na nju? Svekolika nauka mu je dostupna pri samoj pomisli. Zatim upliv svetske književnosti, filozofije, filmske umetnosti… Ni jedan smrtnik za života ne može pogledati, preslušati, pročitati svu stvorenu umetnost, osim Vukana i androida Dušana. A to može itekako uticati na oblikovanje same duše. Subjekt nekakvog nobelovca ili akademika, genijalnog šahiste, kompozitora, pronalazača nije na istom stepenu razvitka kao… Zamisli se umetnik. Niko od nas nije isti. Ni ja sa dvadeset nisam kao ja sa četrdeset.

Svi se menjamo. Koliko se trudimo toliko i rastemo u tome čemu se predajemo.

I to nas polako privodi sebi. Predmet naše preokupacije. Osoba za kojom žudimo nas privlači. Spremni smo na nešto novo i drugačije. Odričemo se delova sebe, ne bismo li preuzeli delove nje. Stopili se. Dakle, i duša ne može

309 biti besmrtna u svetu jer je u međuzavisnosti sa svojom sredinom čije utiske upija i drugim dušama sa kojima opšti. Jer ako je ona skup celokupnog čulnog i duhovnog iskustva i unutrašnjih opažaja i doživljaja ona nije vazda nepromenljiva, zapetljao se slikar.

Vukan je besmrtnost izvojevao na svom brodu gde je to kudikamo lakše nego na Zemlji međ ljudima. “Eh, morao bi ti mnogo više da se potrudiš”, privole slikarev um takvu zamisao, prisetivši se najznačajnijih slika poznatih umetnika i njihovih godina rođenja i smrti. Time nije mislio na nekakvu zasluženu “besmrtnost” proizašlu iz umetničkog dela i pamćenje umetnika po bitnosti njegovog rada. Pomislio je na pravu besmrtnost i neuništivost samog života koju mu je romansijer naučne fantastike predočio, a ne na blistav trag u prošlosti, ma kako očaravajuće sijao. Ovako ti je, Vukane, lako da odeš i da digneš ruke od svega zbog lične nemoći. I to je utešno jer eto, odletećeš i ti, ko i bilo ko drugi.

Prestanak obavljanja vlastitih dužnosti je spas. A šta da smo zaista besmrtni?

Isprva, pomislićeš, lako ćemo. Ali nije. Zapamtiće ti svako delo, svaku bruku, svaku zluradost. Najpre ćeš samom sebi biti težak čovek, pa drugima. Svi zgrešimo povremeno. A bez praštanja se tek ne bismo trpeli. Svako bi bežao u svoju keliju. Samostan. Svemirski brod “na putu radi samog puta”.

Od antinomija je naišlo olakšanje u vidu nužnog usporavanja svemirskog broda na mnogo manje brzine od svetlosne jer se približavao ogromnoj zvezdi koja bi ga uvukla snažnom privlačnom silom. Razrešila ga je filozofskog razmišljanja.

Dobro je. Morao je radnju da izmesti sa broda, da ne bude jednolično ni teško, ali je uzgred propitao čitaoca o sreći. Ipak se umetnik zahvali piscu na tome.

Milijardama kilometara od pramca, u pravcu kretanja broda kroz svemirska prostranstva, protezala su se tri tvrda diska sa sopstvenim pogonom. Svaki po tri kilometra u prečniku i međusobno udaljeni milionima kilometara. Njihova uloga

310 je bila da kupe prašinu i pretrpe sudare sa sićušnim stenovitim fragmentima koji bi stvarali male eksplozije. U slučaju udara većih nebeskih tela, usled ogromne brzine u trenutku bi se oslobodila energiju srazmerna ukupnoj masi i količini kretanja. Eksplozija bi, podložna zakonu relativističke mehanike, uništila i sam brod. Oni su se, odatle, nametali kao nužnost vrlo brzih putovanja. Ukoliko bi ipak došlo do sudara, njega bi blagovremeno opazila brodska čula i istog trena bi započeo manevar izbegavanja.

“Autor je ovoga puta bio iscrpan”, pogladi se po bradi slikar. Bavio se čak i neophodnim bočnim silama za skretanje broda sa zacrtane putanje. A te energije su enormne jer masa broda u mirovanju nije ista kao masa broda u kretanju, naprotiv, ona po Ajnštajnovom obrascu prevazilazi brojevne vrednosti koje određuje klasične mehanika, premda je i po njenim zakonima pozamašna. Očito je imao univerzitetske profesore za savetnike.

Tokom usporavanja, potpuno neočekivano, brodski teleskopi su primetili neprirodne šablone kretanja tačkastih tela. Po svemu sudeći, bio je to inteligentni vanzemaljski oblik života. Približavanjem je porasla rezolucija slike i, na Vukanovu žalost i strah, a to osećanje na brodu je bilo potpuno zaboravljeno, razaznavao se mogući borbeni raspored.

Stanovnici sunčevog sistema su svoj odbor za doček pripremili polazeći od proste činjenice: “Čim neko može da ubrza letelicu takvih dimenzija do polovine brzine svetlosti, taj ima na raspolaganju nebrojene mogućnosti. A tu kuda se uputio, strani brod nije dobrodaošao.”

“Opet predrasude iz popularne kinematografije”, zasikta slikar. I iz naše prošlosti. Ko da su svi koji dolaze potencijalni kolonizatori. Valjda će nekad neko izdaleka doći sa časnim namerama? Zašto naš pogled na došljake temeljimo na negativnim primerima iz istorije? Ko da je svaki dođoš neprijatelj i

311 preti da nam otme Zemlju, radna mesta, žene, odvede mladiće… Oprez je, pred nepoznatim dragocen, neophodan i odlika inteligentnih, ali nam podozrivost uskraćuje mogućnost da se međusobno kulturno obogatimo. Među nama postoje brojne razlike, ali i mnoge sličnosti koje su nastale kulturnim uticajem. Zašto ne bismo dopustili kontakt kako bismo dopunili sopstveno iskustvo?

Pretila je borba nesagledivih razmera. Na sreću Vukan i veštačka inteligencija su od broda napravili razarač dobro naoružan kinetičkim projektilima velikog dometa i kosmičke brzine 9 od 10 delova brzine svetlosti.

Usklađeni fotonski snopovi mogli su da gađaju brzinom svetlosti na ogromnoj udaljenosti, no bili su namenjeni za blisku borbu jer dok zrak stigne na odredište koje je naciljano, meta bi usled neuniformnog kretanja utekla sa njegove putanje. A svaka vojna strategija sukoba međuplanetarnih razmera morala bi predvidivost opažati kao slabu tačku. Odatle sledi da je upotreba laserskog oružja na velikim daljinama bespotrebno rasipanje energije. Zauzdana nečuvena količina energije Sunca, koja je uskladištena u letelici za opšte potrebe, prenamenjena je za borbu. Ka protivničkim snagama su najpre preusmereni veliki tvrdi diskovi koji više nisu bili potrebni. Zatim su sa Vukanovog broda krenule stotine letelica presretača. Nebo su zaparali ko Dunav široki mlazevi visokoenergetskih fotona. Pohitale rakete iz višecevnih svemirskih bacača plazmom iz mlaznika su iscrtavale svetleće linije. Veliki projektili su nosili i po hiljadu bojevih glava. U njima je bio zakočen proces anihilacije koji svu svoju materiju u trenu pretvara u energiju, proizvodeći najjaču moguću eksploziju.

Zapucalo se iz sveg oružja na obe strane. Vukanova kosmička odbrana, predvođena kontrolisanom veštačkom inteligenijom srušila je komandni vanzemaljski brod i milion razarača. Nažalost, pretekla 1024 razarača su stigla u neposrednu blizinu, suočivši se s preostalim brodskim snagama, neminovno dovodeći do mestimičnih razaranja debelog oklopa. Vukan se hrabro

312 suprotstavio neprijatelju i, pretrpevši velike gubitke u robotima i naprednoj tehnici, uništio preostale vanzemaljske letelice.

Izazvana šteta se mogla nadoknaditi zahvaljujući blizini zvezde i obližnjim asterodima koji bi, budući da su bogati rudom metala, bili polazna sirovina za popunjavanje delova oštećenog brodskog trupa. Roboti su, zlu ne trebalo, imali zadatak da obnove ceo borbeni arsenal. Stanovnici dalekog tuđeg Sunca su podvili rep. Odustali su od napada na Vukana. Povukli su se na matičnu zemlju gde su zbili borbene redove, odlučni da je brane po cenu života i totalnog uništenja. Ako oni ne budu kadri da je sačuvaju za sebe, duboko postavljenim nuklearnim minama će uništiti i samu planetu da ne bude ničiji dom.

Vukanov brod je za nekoliko zemaljskih meseci izgrađen, ovoga puta utrostručen i opsežnije naoružan, premda je i prvobitno oružje bilo dovoljno da ga odbrani od miliona svemirskih razarača. Sada je Vukanova svemirska tvrđava mogla savladati deset miliona razarača.

“He he, uplašio se osvete”, nasmeja se ekspresionista. Pokrenut je pogon naelektrisanih čestica i brod je, ujednačenim korakom, ubrzavao ka narednom sunčevom sistemu. Vukan je sprovodio ustanovljenu rutinu, bogatiji za novo iskustvo.

Trebalo je da pohara dovoljno materijala sa asteroidnih grdosija i načini sebi letelicu veličine našeg Meseca. Ma kakvog Meseca, novu planetu Zemlju sebi da je napravio da ne škrtari.

“Kad je grof bio cicija?” promrmlja Slikar, sklopivši korice knjige.

313

MARIJA JURAČIĆ ZAPIS IZ MRTVOG DOMA

Ne znam što mi bi da u okviru svog diplomskog istraživačkog rada dođem na ovaj mrtav planet koji iz nekih nerazumljivih razloga zovu Plavi. No sada mi nije žao jer sam došao u posjed zanimljivog dokumenta koji je potpisan samo inicijalima, koji mi ništa ne znače. Začudo, slova su ista kao naša, jezik je pomalo arhaičan, ali razumljiv. Evo što piše: „Nije stiglo kao oluja, čak ni kao obična kiša. Moglo se predvidjeti, jer se taložilo godinama i pripadalo je samo jednoj vrsti na cijelom planetu, onoj ljudskoj, onoj koja sebe smatra najpametnijom, gospodarom svega okruženja. I dok su druge životinjske vrste polako nestajale, povlačile se u sve uža zelena područja ili ulazile u ljudska staništa tražeći hranu koju im priroda više nije mogla pružiti, ljudski se rod raširio po cijeloj planeti. Začahuren je u svojim betonskim nastambama, juri u limenim kutijama i ponaša se prilično čudno. Čini se da ovisi o zgrtanju svega i svačega. Većinu dana provodi rmbajući, kako bi u ostatku vremena mogao kupovati sve i svašta. I to sve i svašta trpa u svoja skloništa i slijedi nerazumnu parolu svojih čelnika: „Proizvodimo što više, trošimo da bismo mogli kupovati, kupujmo da bismo mogli proizvoditi.“ I tako se taj krug zatvara. Horde potrošača bjesomučno kupuju kako industrija zemlje ne bi zastala, kako se ekonomski rast ne bi zaustavio, a kada ne znaju što s kupljenim, bacaju to na smeće da naprave mjesta za nove proizvode. Vladajući ne žele vidjeti da je kupovina davno premašila potrebe, da su potrebe umjetno stvorene, da čovjek nije stonoga i da mu ne treba sto pari cipela, da mu ne treba

314 svake godine novi automobil. I zato smeće raste. Ne smanjuje ga ni stroga naredba o recikliranju i odlaganju otpada. Kako bi uštedjeli na odvozu smeća, mnogi se ne ustručavaju da svoje smeće bace u more. Čine to oni siromašniji, ali i bogati sa svojih glisera i bogatih jahta, obično u tuđem moru, ne shvaćajući da ne postoji tuđe more, da ne postoji tuđi komad kopna, jer Zemlja je jedinstvena, živa i bolesna. Ona je Majka, naše ishodište i grobište. A čovjek? Nezahvalno, obijesno i teško odgojivo dijete.

Star sam već i nitko me ne želi slušati. Ja sam starkelja koji ne razumije potrebe razvijenog svijeta, koji je prošao svoje i stvar je pristojnosti da što prije oslobodi taj vrli, novi svijet svoje nazočnosti. Nikoga ne zanima njegovo brontulanje kada tisuće lijepih stvari viče iz izloga: „Kupi me! Kupi me, vidiš kako sam lijep. Nije važno što ti ne trebam. Kupi me jer sam lijep.“ Sklapam šator, promatram golet i oblake pijeska koje vitla vjetar. Uzimam stari zapis i mislim kako ću moj diplomski rad konačno privesti kraju.

315

LEAN RADIĆ TERMINAL

„Kćeri, ne napuštaj Terminal. Vani živi smrt“, riječi su koje je otac Nikiti zarana usadio u memoriju.

Skladna, ali ipak kontradikcija, apsurdno se provlači kroz teorem beskonačnih sjena. Svaka naučena lekcija stvara jedinstven centar spoznaje otkrivajući, barem djelomično, tajnu o nepoznatom. Ovdje govorimo o svijetu koji, naime, paralelno postoji skriven od svakog posthumnog vremena. Čovječanstvo nije sposobno objasniti bezdan u čahuri hermetički zatvorenog medija. Za drevnu slavu spremno je ugasiti nedirnutu zvijezdu u grotlu tame.

Ovo četvrto oko ne primjećuje razlivene boje u zakonu ljudskoga razmišljanja, alegorijski karakter razlikuje se od naravi zbiljskoga naslijeđa; nitko ne obraća pažnju na unutarnji monolog iako je on prisutan u svakom čovjeku još od njegova začeća. Zahvaljujući racionalnosti koju posjedujemo, možemo se oduprijeti svakom utjecaju masovne hipnoze, ali joj ipak podliježemo iako veliku ulogu u svemu igraju evolucija i mjesto našega boravišta. Teško je kemoterapijom pobijediti metastazu bitka, ako oslobodimo um, mračne misli napuštaju prostor te bivamo sposobni promatrati i uspoređivati.

Nikita je bila petnaestogodišnja djevojčica zarobljena u duši žene. Njezina životna predodžba nije se podudarala s koncepcijom postojanja neshvatljivih joj vršnjakinja. U slobodno vrijeme šetala je jednoličnim blokovima grada, okruženim sivim, monumentalnim zgradama. Sanjala je o tome da postane

316 slavna književnica, da otkrije smisao One Strane. Razmišljala je: „Tamo, iza Željeznih Vrata, mora postojati nešto opipljivo, slobodno, neograničeno.“ Svijet u kojem obitava, njoj guši sunce crnim siluetama masne tame, analogni mozgovi besciljno koračaju prema ništavilu; onaj osjećaj kada žudne oči nastranih prolaznika plešu po malenim joj leđima.

Kiša je prečesto milovala konstrukcije željeznog kazamata slijevajući se na betonske bulevare, a ona je tražila kutak gdje misli mogu uspostaviti vezu sa srcem i suncem. Nije ga pronašla. Nitko ga ne pronalazi kad ima tako malo godina! Žudila je za novim saznanjima - a onda, ponekad, za olujnih večeri, sjenke nepoznatog su, poput utvara, plutale u prozorima nasuprotnih zgrada.

Otac joj odavno nije ulazio u sobu, a majku su jedino zanimali njeni školski uspjesi.

Kišne kapi su zračile istom svjetlošću kao i sunce pa je Nikita snagom vizualizacije mogla zamišljati blistavo ljeto i pješčane plaže koje je poznavala samo

iz

knjiga.

„Snovi su slika obilježena autosugestijom volje“, prozbori svojim nježnim glasićem, i nastavi: “Obožavam umjetnost“, pa pogleda prema nebu.„Uljez sam u tamnici svoje utopije.“ Ušavši u stan otac na stol odloži bocu vina i crni raženi kruh. Djevojčica je upravo točila vodu u čašu. „Nikita, jesi li pomogla majci u kućanskim poslovima?“ strogo prozbori. „Nisam oče, evo, sada ću, odmah“, odgovori Nikita posramljeno gledajući u vrh svojih dotrajalih papuča. „Prestani danonoćno glavu puniti besmislicama i prihvati se posla“, zapovjedno će otac.

317 Nakon ručka on ispije uobičajenu čašu vina te ode u dnevnu sobu da se odmori.

Dok je pomagala majci raspremati posuđe, Nikita reče: “ Idem malo u šetnju.“ „U redu, ljubavi, nemoj dugo. Vrijeme se opet kvari.“ Majka je to izrekla već okrenutih leđa, na putu prema osami spavaće sobe. Šećući, promatrala je sumorna lica kako žurno koračaju prema svojim zagušljivim stanovima. Pokušala je ne misliti, željela je biti prazna, obična, kao kolegice iz prvog c, kao cijela škola, osluškivala je udarce svojih gumenih čizama, pratila oblake i njihove pamučne oblike. Da sam barem oblak - pomisli.

Možda stvarno nemam na što da se potužim. Iza Željeznih Vrata, da, tamo preko živi Smrt. Pobogu, zašto da mijenjam život koji poznajem, monotoniju ove sigurne zone, despociju, put, pa možda je to doista moj jedini i ispravni put.

Dušu joj preplavi tuga. Nikada neću postati slavna književnica.

Prestravljena tom mogućnošću, potrči prema stanu. Katedrale upravo zvone šest popodne kad tiho uđe i ugleda oca i majku kako vode ljubav. Još tiše se iskrade i ponovno izađe iz stana.

„Nikita, Nikita, dođi ovamo“, Damjan je kroz zube pozove. „Isuse, što sikćeš kao zmija, jesi li bolestan?“ Nikita odgovori sarkastično. „Pogledaj, zar nije krasan, stigao ravno s One Strane“, slavodobitno se nasmije. „Jesi li normalan? Ako nas uhvate robijat, ćemo doživotno“, prestrašeno će ona i osvrne se uvježbano oko sebe. Nakon što su pročistili pluća zadnjim dimom, Damjan se osloni na zid. Gledao je dugo u noć. „Na Onoj Strani sutra je koncert naše omiljene grupe. Jednom ću ih, nadam se, poslušati uživo“, tužno uzdahne.

318 „Jednom, jednom...“ kaže Nikita te krene niz aleju.

Damjan, dečko tri godine stariji od Nikite, živio je ulicu dalje. Otac mu bijaše zaposlen kao poslovođa u tvornici metala, a majka je odavno umrla od moždanog udara. Nakon završene srednje škole, kao kvalificirani strojobravar, pronašao je posao u jednoj automehaničarskoj radionici. Nastradao je od snajpera u pokušaju da prijeđe Željezna Vrata. Bilo je točno sedam minuta iza ponoći U vrijeme održavanja vojne parade Terminal odiše smislom i značenjem, kao da napokon pripada nekom stvarnom svijetu. Narod skandira vojnicima koji ponosno koračaju u ritmu limenoga bubnja, borbeni avioni probijaju zvučni zid, a duga žuta linija obasjava tamu neonskog lažnog univerzuma. Koncept postanka pokušava umjetno spojiti sudbinu s kultom ličnosti. Duhovnost je potpuno odbačena nauštrb primitivne civilizacije i plemenske doktrine.

Naposljetku vatromet u boji nacionalne zastave osvijetli nebo iznad Terminala, vojska se povuče u svoje vojarne, pijana svjetina napusti trg. S podignutim kažiprstom noć potjera zadnjeg prolaznika s ulice.

Zlobnici će reći kako je Nikitin život krajnje jednostavan i ni po čemu zanimljiv. Običan produkt jedne marksistički posložene države. Nikita ne posjeduje negaciju, štoviše, mnogo je složenija od fizičkog svjetla; mozaik višeslojnih epizoda onozemaljske percepcije. Nosi oblake kroz relativan prostor tisućljetnog uranija, smrt dijeli snove u krugu retrospektive; zar je toliko vremena prošlo? Naslage nikotina na zidu tamnice - onoga dana kada su otvorili grobove da studenti upoznaju vječnost, Nikita je izlazila iz knjižnice držeći čvrsto u ruci Platonovu Državu. Umjetno stvaranje idealnog stanja, kulturološki

319 genocid, poremećene vrijednosti jednog lažnog društvenog poretka - iluzija; Nigdjevo - utopija postaje distopija. Realno gledano, takvo ustrojstvo je neodrživo.

Usamljenost je prokletstvo istaknuto mefistovskom zabludom kronične uskogrudnosti. Tog časa stvarnost koju poznajemo gubi se u imaginarnom pamćenju mrtvih uspomena. Gospođa sa četvrtoga kata svake nedjelje u podne pali svijeću na prozoru, igra se lutkama svoje mrtve unuke, a sve što biva drugačije izvršna vlast smatra poremećenim. Ovisnici o Vremenu teško mogu da se odreknu svojih autističnih rituala. Naše karakterne vrijednosti u vlastitom ogledalu kao da nisu primjetne bez okulara za mentalnu kratkovidnost. Simptom izvrgnut zakonu nametnute alternative, golubovi postaju deblji od kada su sagrađena dječja igrališta. Da, najbolje prolaze podobni, psi bliski političkoj vrhuški. Toga dana ulični zbor pjevao je mračnu i jezivu kompoziciju, stariji žitelji Terminala dobro pamte taj kanon; nazvali su ga Kontrapunkt Nagovještaja.

Na južnom dijelu Terminala nalazilo se odmaralište. Veliki zabavni kompleks s bazenima, kockarnicom te jeftinim pivom i razvodnjenim whiskeyem. U vrijeme ljetnih dana izvršna vlast organizirala bi dvodnevne izlete za radničku klasu. Koliko god se roditelji radovali tim vikendima, toliko ih je Nikita

prezirala. Mrzila je gledati besperspektivne šljakere i domaćice

obješenih dojki kako se nataču bljutavim špiritom dok miris klora, pomiješan s mokraćom, isparava iz mahovinom prekrivenih bazena. A tek hotelske sobe, veličine japanskih niša! Nikita tada osjeća kako se fizička bol spaja s moralnom i estetskom patnjom. Događaj koji je prethodio svečanom otvorenju odmarališta smatra se najvećom aferom Terminala. Nazvan je Slučaj Grafiti, naime, pred

320 sam čin otvorenja otkriveno je da su nepoznati počinitelji preko noći išarali ulaz i zidove objekta nepoćudnim parolama. Na velikim mjedenim vratima krvlju je bilo ispisano Nada Je San Budnih. Nakon kratke stanke netko uzvikne: „Aristotel!“ Organizirana je detaljna potraga, krivci su ubrzo uhvaćeni, procesuirani pred Sudom Časti te naposljetku brutalno kažnjeni. U budućnosti zakonom je strogo zabranjeno spominjati tu subkulturnu opačinu, kako su je državni organi nazvali. Život je nastavio kapati svojim učmalim tokom.

Najmonumentalnija građevina na Terminalu bijaše Kuća Solidarnosti, među stanovništvom poznatija kao Dom samoubojica. U početku zamišljena kao centralni vojni štab, nikada nije zablistala u punom sjaju. Za kratko vrijeme njen suteren poslužio je za potrebe vojnog arhiva i od tada već dugi niz godina zjapi prazna. Neki idu toliko daleko da tvrde kako su zgradu zaposjele surova Empoza, Lamija te troglava i trotjelna Hekata. U tamnim noćima, kada bi se Mjesec ukazao kroz oblake, građevina je doista djelovala kao utočište čudovišta i kreatura. Naposljetku, ljudi s društvene margine taj su impozantni zamak iskoristili za čin svjesnog i namjernog oduzimanja vlastitog života.

Ministar obrane bio je zgodan i stasit čovjek, omiljen među radničkom klasom, nije se mnogo isticao, a svoju dužnost izvršavao je pošteno i savjesno.

Jedan od onih u koje se narod pouzdavao. Otac troje djece, sretno oženjen, tako je barem prikazivano u javnosti, uzor mladima, uvijek suzdržan od sudjelovanja u društvenim i političkim sukobima, govorilo se u kuloarima da cilja na mjesto premijera. Kada se otkrilo da ima vanbračno dijete sa šesnaest godina mlađom striptizetom, podnio je neopozivu ostavku na mjesto ministra obrane. Nedugo nakon toga, jedne hladne snježne noći, popeo se na vrh Kuće Solidarnosti te otišao u nebo da Bogu ispovijedi svoje grijehe. U ranu zoru njegovo mrtvo tijelo

321 pronašli su djelatnici „Čistoće“. Nakon tog nemilog događaja oko Kuće Solidarnosti postavljena je straža. Nikita je često prolazila pored te velebne tvrđave. Neki stariji žitelji ovog zatvorenog kolektiva pričali su kako je jedino s vrha Samoubojice moguće vidjeti dio One Strane, ali nitko nije znao opisati što se to konkretno vidi.

Često se povodimo za krivim filozofijama; u cijelom tom neznanju izjednačujemo um i svijest, dok razum dijelimo na iracionalne koncepcije suprotnih modaliteta. Ako svijet vidimo samo kao nametnut zakon, tada metafizika nema nikakvoga smisla, odnos između subjekta i predikata gubi se u principu propadanja utvrđenih vrednota. U takvim okolnostima odnos pojedinca prema ukupnoj zbilji biva sustavno uništavan kritikom promašene ideologije.

Nikita ugleda Terminal kako se poput vode slijeva stepeništem halucinacije, puknuto praskozorje na prozoru svega onoga što Jest. Vrijeme uhvaćeno u raskoraku, dok čelične skulpture plešu kroz pokretni svijet tmastih kumulusa. Mozgovi uništeni od elektrošokova, misao pregažena na cesti beskrajne ovisnosti, a čovjek odavno nema duhovnih potreba, stoga suludo traga za potrebnim ludilom, nadajući se doživjeti pet minuta slave još danas.

Nikita i njezin kolega iz trećeg razreda matematičkog smjera stajali su na rubu školskoga igrališta. „Vrijeme nikako da se popravi“, prozbori Nikita. „Jučer sam ugledao albatrosa kako leti iznad Terminala. Mišljenja sam kako su velike promjene na pomolu“, iznese kolega svoju tezu te sjedne na zid pored trim staze.

322 Na vrhu Sfingine glave Nikita mramornim ustima pojede Sunce. Lice joj bez očiju i brade lebdi sobom i tone u providnost - s kime noću po grobovima hodaš - maleni patuljak stoji na putu. Zbog čega naga ležim na krevetu od mahovine? „Damjane, Damjane vidim grimizni epitaf iznad tebe mrtvog!“ zaplače Nikita. „Spavaj malena... i ne ostavljaj zlato na nježnim snovima, jer ljubavnik ga lako ukrade“, Damjan se nasmije distorziranim glasom. Onda ispari. Mrtvaci su premiještali daljine.

„Nikita probudi se dovraga, zakasnit ćeš u školu“, očev glas prekine njezin nemiran san. Ovaj put mu se razveselila.

Opskurna riječ klizne s krova ravno u vječni prijekor, a tamo u daljini razbijena čast ukorijeni se krvavom jekom davnog praznovjerja. Usud koji se taloži na klijetkama srčane perspektive - stranputica; suština izgubljena u pokušaju objašnjavanja sebe. Zar ste zaboravili da u najdubljim kutovima pakla žive samo

moralno ravnodušni? Ako podignemo razinu razvoja, onda funkcija

našega postojanja ima smisla, a to se događa samo kada Biće tretiramo kao primarnu jedinku. Ovdje Pakao nije stvoren poradi sebe samog, već je UMJETNO ( riječ umjetno moram obavezno naglasiti ) stvoren radi stagnacije intelekta. Naša percepcija mora biti usmjerena prema samousavršavanju, u određenom smislu mi smo (raison d’ etre) apsolutno nevidljivi naspram beskonačnosti svemira. Čovjek ne može sebe poistovjećivati ni sa svjetlom, a niti s tamom, jer Čovjek je pismonoša života i kao takav Postoji. Trenutak je suviše kratak, a bljesak zaboravan, bez obzira na trud uložen u pamćenje.

323 Kiša je žestoko udarala o prozorske kapke, tama se smjestila u kut sobe dišući pravilno i duboko. Nikita je osluškivala kako vjetar svojim orkanskim udarima budi napola zaboravljeno vrijeme. Minute su sporo prolazile, sjeti se dana kada su ispred željezare vojnici ustrijelili mladog radnika, kako mu je razmrskana glava klonula na tvrdi beton; purpurna boja krvi i sablastan zvuk tišine. „Glasnici smrti“ (naziv za ljude iz krematorija) pokupili su njegovo neživo tijelo; ovdje se Nikiti pamćenje prekida. S One Strane šume su zelene i guste, pomisli, tamo mrtve ne bacaju u peći, gradovi ne smrde na sumpor i zapaljene leševe. „Nikita, napravila sam pitu od jabuka“, majka joj prekine misli. „Hvala, majko, poslije ću jesti“, odgovori te nastavi maštati. U danu samoosviještenja smrt biva lijepa i malena; kada čovjek nema što izgubiti, tada mu nije stalo do cjelovitosti, maske moraju pasti, a svrha života biva upropaštena radi djece rođene s oružjem u rukama. Da je barem sloboda u početku ozbiljno shvaćena! Da, tada bi sve bilo lakše. Što je na kraju ostalo? Priča o jednoj ideologiji, običan čovjek na krhotinama bezumlja! Kao da se život nikada nije dogodio. Tragovi se nakon određenog vremena izbrišu, nisu poput Ožiljaka da traju vječno.

Nikita je umrla u hospiciju jedne nepoznate godine nakon pada Željeznih Vrata, razočarana svijetom koji je zatekla na Onoj Strani. Ali istina je da idealisti uvijek umiru razočarani.

324

NADA VUKAŠINOVIĆ ODBROJAVANJE

Danju izlaze samo oni koji moraju. Zvuk sirene svrdla i zidove i bubnjiće. Hitna, vatrogasci, policija, alarmi…

S ulice se čuje urlanje vjetra, galama, probijanje zvučnoga zida i pucnjava. Živci vibriraju, razdvajaju se poput autoceste na kružnom toku i bježe u svim smjerovima. Tijelo više ne funkcionira kao cjelina.

Bez najave i srce snažnije zalupa kao da želi van iz tijela, a onda stane.

Pogrebnici trljaju ruke. Bit će solidna zarada ovoga vikenda!

Alma se jutros bezvoljno pokrenula, otvara i zatvara vrata, ormare, ladice i samo gleda. Ništa ne dodiruje. Odavno je spakirala najnužnije i čeka. Danima ne izlazi i jede ono što pronađe u hladnjaku i u kutijama na polici. Malo govori, grize riječi kao tvrdi kruh. Polako pije gorku kavu i povlači crte po praznom papiru. Nokte je izgrizla do krvi. Žali se na glavobolju i s obje ruke podupire glavu. Između dva ormara je mutno zrcalo prošarano smeđim pjegama i ona nekoliko puta prijeđe rukom po glatkoj površini, a onda pljune u prste i briše lice.

Nekada je uz kavu pisala popise za kupovinu, popise ljudi koje će pozvati za rođendan, planirala je sitne radove na kući, a sada se na bijelom papiru izležava dugonogi zeleni insekt i zuri u nju. Odbrojava lijekove za danas, dio stavlja u dlan. Nije ih niti pogledala, samo ih je istresla u usta i progutala s gutljajem kave.

325 Prema polici s keksima putuje karavana žutih mravi. Ne otvara prozore, čeka noć iako to ne znači i mrak, a vrijeme se cijedi kap po kap, kao i znoj niz leđa.

Nešto već dugo ne valja s vremenom. Vani je neprekidno podne bez sjene.

Sunce navaljuje na prozorska stakla, kroz proreze na žaluzinama i vrelina se probija u sobu.

Alma plitko diše i suho kašlje. Glas joj je hrapav, kao da joj duboko u grlu sjedi nemirna životinja. Vlažnu maramicu prislanja na oči. I jutros nema vode i ona trpa neoprano posuđe i rublje u crnu plastičnu vreću.

Već nekoliko dana objavljuju crni alarm. Zagađenost zraka je tisuću puta veća od dozvoljene.

Desetak godina upozoravaju na to, preveliko je prosječno povećanje temperature i to bi mogao biti okidač i za druge probleme na Zemlji. Nisu marili, slijegali su ramenima. O ekstremno visokim temperaturama, ultravioletnom zračenju, iznenadnim olujama, zagađenom zraku nitko nije suviše brinuo. Čemu se zamarati kada je to tuđi posao?

Neka brinu oni koji za to primaju plaću. Bilo je i onih koji su govorili da se nezaustavljivo napreduje i bolje živi.

Gorjela su polja, livade, šume, ali to je bilo još uvijek daleko, izvan grada.

More se zagrijavalo, prelijevalo u gradove, ali još uvijek je bilo plavo i plaže su bile pune. Vijesti o čestim pomorima riba i pčela zasjenile su reklame doživljaja na dalekim putovanjima. I uopće svi su nudili zabavu i avanturu, jer se dobro živjelo.

326 Noću su se zračile sobe, u sumrak izlazilo u klimatizirane trgovačke centre, fontane su osvježavale trgove, a i hladna je voda tekla iz slavina. U trgovačkim centrima su se smiješili veseli hologrami s punih polica. Glazba i ugodan glas odmah na pokretnoj traci i „poštovani kupci“ su opušteno kupovali. Sve je bilo na svome mjestu.

Sada gore čitave ulice, u pepelu nestaju blokovi zgrada. Vatra izvire iz zemlje, gore parkovi, tržnice, vatrogasne sirene su neprekidno uključene, a noću vatromet. Vlast uvijek pronađe nekakav razlog za slavlje i narod je zadovoljan.

Objavljuju se izvanredne vijesti i izvanredne vremenske prognoze s upozorenjima. Govore da treba prihvatiti to novo „normalno“ i prilagoditi se, ili zauvijek otputovati na sjever.

Ograničeno je kretanje danju i okupljanje na ulicama, ali najhrabriji ipak izlaze noću i zabavljaju se. Trešti glazba na osvijetljenim ulicama.

U ponedjeljak se cijeli grad zamračio, iako je požar bio tristo kilometara dalje.

Nad Hrvatskom je nebo boje rastaljene platine. Uređaj ne može izmjeriti količinu ultravioletnog zračenja, ne pomaže više niti jedan zaštitni faktor u gelu.

Semafori su se zauvijek ugasili, zatvaraju se glavne ceste, raskrižja, ulice, prilazi kućama.

Danju grade sustave za kapljično navodnjavanje, postavljaju solarne ploče, a noću olujni vjetrovi sve poruše. Cijena vode vrtoglavo raste. Svako jutro licitiraju cijenu hrane i vode, ovisno o temperaturi zraka. Kažnjavaju one koji koriste vlastite zdence. Voda treba za staklenike, za zalijevanje skupe, organski uzgojene hrane.

327 Nastava se obustavlja do daljnjega. Propisana je obveza nošenja sunčanih naočala, bijele odjeće dugih rukava i legionarskih kapa. Kapa od aluminijske folije ubrzo postaje prihvatljiv modni detalj.

Danima je već crni alarm. Alma sve više spava, preskače obroke, koža joj je nabubrila od crvenih mrlja. Miruje do mraka. Tijelo joj je pregrijano i hladi ga sintetičkim ledom, a onda nanese zaštitni gel u nekoliko slojeva.

Ako i započne s nekim razgovor, onda je to o hrani i hladnoj vodi. Voljela je plivati.

Rado priča o mirisu sočnih rajčica, o okusu bijelih šljiva i gustoj kaplji meda na nepcu. Sačuvala je sjećanje na nekadašnje mirise i okuse hrane. Ponekad lista stare kuharice s receptima za pripremanje zimnice. Gleda fotografije malina, trešanja i jagoda. Već dugo kupuje zamjenski sir, zamjensko meso, voće u tragovima.

Vjetar vitla plastičnim olucima, podiže u zrak limenke i kartonske kutije. Vojska osigurava vitalne funkcije grada. Školske zgrade se koriste kao javne kuhinje. „Najvažnije je da je stalno dostupna naša lokacija zbog eventualne krizne intervencije. Stalno moramo biti dostupni zbog osobne sigurnosti“, tako nam govore svaki sat na izvanrednim vijestima.

Nitko ne pita zašto je obustavljena nastava, gdje gori, nisu odvratne velike, spore muhe, nikoga ne zanima kamo su otišli susjedi.

Alma povraća. Sumpor joj je nagrizao sluznice, oči su joj crvene i suhe.

Sjetila se vremena kada su fasade kuća bile crvene od milijuna bubamara i kako su jednoga jutra iznenada nestale. Ubrzo su počeli nestajati bumbari, pčele, leptiri, žabe, ribe, skakavci. Ostale su samo gladne ptice, a one ovih dana udaraju u prozore i u automobile i padaju mrtve pred ulazna vrata.

328

Za kolodvor se odlučila u trenutku kada joj se pred očima istopila slika sobe i raspala u milijun crvenih točkica. Za nekoliko sekundi sve je nestalo u mraku, sve iscurilo preko margina geografskog atlasa. Gotovo je! Vrijeme je, nema odgađanja.

Teško je pratila prst po geografskoj karti prema sjeveru, zaustavljala se u gradovima koji imaju željezničke postaje, tražila luke na sjevernom moru.

Ispisala je njihova imena, ucrtala ceste, ulice, važne pješačke prijelaze.

Počela je s pripremama za odlazak. Izračunala je kilometre i broj sati za putovanje. Napravila je popis stvari koje će nositi na put. Sve mora stati u plitki zeleni ruksak. Željela je otići u neku malu, sjevernu luku, gdje je more mirno, nebo plavo, a ulice pune ljudi. Vidjela je u ponoćnim vijestima da tamo roditelji još uvijek pjevaju djeci pred spavanje.

Mora požuriti, jer aplikacija na mobitelu odbrojava i

popunjavaju se

dogovorene ulazne kvote. Samo da ne zatvore granice!

Ljudski mravinjak se već neko vrijeme premješta na sjever. Svaki dan objavljuju broj klimatskih izbjeglica, prebrojavaju nezaposlene, oboljele, mrtve.

Svakodnevno karavana blijedih ljudi čeka spas ispred žičane ograde.

Sve manji je broj otvorenih ulaza u sjeverne države. Na granicama je puno pitanja, ulaznih protokola, kompliciranih procedura. Kažu, trebaju jamstva, virtualnu valutu, moraju se osigurati od rizika koji donose tuđinci.

Alma je po navici dva puta okrenula ključ i odlučno krenula.

Tražila je prečace, izbjegavala gužvu. Gledala je nebo pa izdužene sjene na pločniku i pratila smjer vjetra. Strahovala je da bi vjetar do mraka mogao

329 ojačati,

a

za

uragana

voze

samo

međugradski

podzemni

vlakovi.

Kako je dan odmicao, zrak je postajao sve gušći i sve teže je disala.

Zemlja je ispucala, a uz nogostup su izbijali slabašni čuperci trave. Pitala se što se dogodilo s čovjekom koji je noću sadio stabla, samo je nestao. Ugurala se na klupu pored čovjeka s koferom. Stalno se namještao i istezao vrat prema tračnicama. Gledala je u njegove bijele, kožne cipele, a onda je on naglo ustao, uzeo svoj kofer i požurio prema izlaznim zelenim vratima, kao da je saznao nešto što Alma još ne zna. Na zidić, pored klupe, naslonio se mladić s okruglim naočalama. Zbunjeno se okretao, sad na jednu, sad na drugu stranu, kao netko tko je izašao na pogrešnoj stanici. „Sjednite“, pokazala je mladiću mjesto pored sebe i obrisala nadlanicom znoj s čela, ali on je skinuo naočale i oprezno se odmaknuo nekoliko metara dalje.

Iz mraka pothodnika, gotovo nečujno izlaze blijeda djeca. Više je djevojčica. Svi su u propisanoj odjeći. Šute i zure u vlakove. Ne približavaju se ljudima na klupi. Djeca ne znaju kako je bilo ranije, ali naučili su ih da tuđinci mogu biti kužni i opasni. Alma je opustila ruke u krilo kao dvije mrtve ptice. Crvene mrlje na koži su se izdajnički otkrile. Na informacijskom panou zasvijetlila su crvena slova :“ Vlak je popunjen!“ Okrenula se starijoj ženi, a ona je samo spustila tamne naočale i brisala oči. Oči su bile bez sjaja. Na njezinim su podbuhlim obrazima skorene naslage smoga. „Znači, sutra!“ rekla je ženi. Žena je šutjela i nastavila pretraživati peron. Bila je jako uznemirena, iako je stalno gledala na pogrešnu stranu, na pusti dolazni peron.

Prekobrojni putnici u tišini odbrojavaju i preračunavaju svoje izglede da otputuju sutra. Okreću leđa i odlaze. Svatko ima svoju matematiku i plan preživljavanja.

330 Teško se diše, crni je alarm, povećava se broj jedinica ugljičnog dioksida, još jedan toplotni udar. Približava se uragan.

Alma glasno broji korake do kuće i prati odbrojavanje putnika na aplikaciji.

Slobodnom rukom pridržava masku na licu. Otvara teška vrata i ulazi u dvorište.

Pred vratima leže mrtve vrane, a nekoliko metara dalje stražare žive. Alma ih broji, živih je više. Iz ruksaka vadi bočicu s vodom i kruh. Vodu izlijeva u praznu limenku, kruh baca pred vrane. One se ne pomiču i s nepovjerenjem prate njezine ruke.

Na virtualnoj se mreži vrte vijesti o bakteriji antraksa, koja je nakon otapanja ledenjaka zarazila na tisuće ljudi i sobova na Sjevernom polu.

Počelo je odbrojavanje drugo. „Izgubili smo i Sjever“, rekla je Alma.

331

RIJEČ O ZBORNIKU

Zbornik priča književne fantastike „Iza uma“ rezultat je natječaja koji su 15. listopada 2021. godine raspisali poetski portal „Očaravanje“ i časopis „Sapphoart“.

Natječaj je završio 15. prosinca 2021. godine i od pristiglih priča uredništvo ove knjige odabralo je niz priča za koje smatra da su vrijedne čitanja te da su prezentirane na zanimljiv i umjetnički način.

Zborniku smo dali naslov „Iza uma“ jer je ljudski um čudesna tvorevina osjećaja i razuma, mjesto nastanka umjetničke ljepote i potencijal otvaranja još neviđenim svjetovima koji nas čekaju u budućnosti.

Pričama smo dali širok okvir književne fantastike, u koju spada i znanstvena fantastika, ali i sve ono fantastično, što negdje egzistira izvan realnog svijeta, a što nas privlači svojom tajnovitošću, u što ne vjerujemo, ali dopuštamo mogućnost da postoji ostavljeno u domeni mašte.

Priče smo, stoga, prema njihovom sadržaju podijelili u niz poglavlja, a nekoliko smo priča ponudili i mlađoj populaciji.

Uredništvo: Marija Juračić, profesorica književnosti, urednica portala „Očaravanje“ Zoran Hercigonja, mag.edu.inf. urednik časopisa „Sapphoart“ Josip Ergović, profesor književnosti, pisac priča znanstvene fantastike

332

ISBN 978-953-8200-31-1