Milorad Marinković: „Mimički ples“

MILORAD MARINKOVIĆ

MIMIČKI PLES

149

Marsel je posmatrao devojku koja je stajala ispred prodavnice. Njena crna kosa sada je blago talasasta. Dok je plesala u predstavama kosa joj je uvek bila kovrdžava.

Ipak to je bila ona. Ljudi su je znali kao damu koja pleše sama. Od kada se pojavila, pre samo nekoliko meseci, njena popularnost se stalno povećavala. Marsel je smatrao da će uskoro biti poznata poput njega. Nosila je crnu haljinu kao po običaju i to ga je podsetilo na tračeve o okultnim interesovanjima devojke. S druge strane, on je ipak više verovao u ono što je čuo od nekih ozbiljnih ljudi. Govorilo se o njenom vereniku koji je preminuo pre nekoliko godina.

Ulica je bila slabo osvetljena udaljenom električnom lampom. On sačeka kočije da prođu i zatim pređe put. Devojka se okrenu i zagleda se u njega.

"Madam, vi ste Liana Bohen?" pitao je Marsel.

"Jesam", odgovori devojka.

"Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Marsel Dupont."

"Znam ko ste", reče ona. "Gledala sam mnoge vaše predstave."

"Nadam se da su vam se dopale?" Marsel je stavio ruku na stomak pritiskajući braon kaput. Drugu ruku stavio je iza leđa i blago se nagnuo napred.

Devojka se nasmešila ljubazno. "Naravno da jesu. Fantastične su."

Blagi vetar pomerao je Marselovu kosu koja je padala skoro do ramena. U njoj je već bilo belih vlasi, iako je on bio svega desetak godina stariji od devojke.

"Vrlo mi je drago da ste uživali u njima", reče on. "Izvinjavam se što prilazim ovako na ulici, nemojte mi zameriti."

150 "Ništa za to, gospodine, mi bi svakako već morali da se upoznamo. Ja sam imala želju da razgovaram s vama. Da li ste u žurbi?" "Ne, madam", reče Marsel. Rukom je pokazao ka stazi oko parka. "Želite li da mi se pridružite u šetnji?"

Liana pogleda ka parku, a zatim se nasmeši i klimnu glavom. Park je mirisao na zimzeleno drveće i vazduh je bio topao.

"Vi ste imali nešto posebno na umu o čemu ste želeli da razgovaramo?" pitao je Marsel.

"Da, želela sam vas bolje upoznati, ali i pitati za neke savete. Vi ste vrlo cenjen plesač i vaša mimika je fantastična. Ritam takođe. Kad vas gledam, imam osećaj da ti predmeti i bića zaista postoje oko vas."

Marsel se nasmeja. "Znate, ja sam bio dečak kada sam počeo da se bavim mimičkim plesom. Tada je on bio popularan, ali ni blizu kao danas. Ipak, bilo je izvanrednih škola. U našoj smo imali jednu posebnu vežbu. Ona se sastoji u zamišljaju određene priče i okoline u kojoj se priča odvija. Svako mora provesti mnogo vremena u zamišljaju i biti izuzetno usresređen na sve elemente kako bi predstavu izveo savršeno. U momentu kada ispadnemo iz fantazije naši pokreti i reakcije gube uverljivost."

"Kao i u glumi?" upita Liana.

"Veoma slično", reče Marsel. "Osim što glumac može verno predstaviti neke emocije poput besa ili gneva. Mimički plesač to ne može jer takve emocije teraju vas na greške onda kada ih zaista prizovete. One su neprijatelji naše umetnosti kao i razuma."

"To je veoma zanimljivo", reče Liana. "Ima li još takvih interesantnosti?"

"Znate, ima još nešto što je skoro nemoguće verno predstaviti u mimičkom plesu." Marsel je zastao kao da je odmeravao svoje misli i ono što će reči. "Vi, recimo, izvodite ples sa zamišljenim partnerom. To zahteva ne samo da mislite na svoje telo već i na telo i pokrete partnera. Čak i najveći majstori to ne mogu dovoljno verno da prikažu. Vi ste ipak u svakom pokretu besprekorni. Malo ljudi bi i s pravim partnerom tako dobro plesali."

Liana je ćutala. Pogled joj je bio uperen ka zemlji. 151

On oseti da mu je neprijatno. Nije želeo da je uvredi ili pokaže nekakvu sujetu.

"Gospodine Marsel", reče Liana i pogleda ga. "Da li ste ikada čuli za fantomsku bol?"

Marsel se osmehnu, ali se videlo da je zbunjen. "Naravno da jesam."

"Ponekad razmišljam", nastavi ona, "da li je moguće osetiti nešto slično bolu izgubljenog dela tela, ali da se odnosi na osobu s kojom ste bili veoma bliski? Da li još uvek možete osetiti dodir te osobe? Da li možete još uvek da vodite razgovor s njom kao da je stvarno tu?"

"Nisam siguran da razumem", reče Marsel. Međutim, nešto je predosećao. Negde u njegovoj mašti probijalo se nešto što teško može izaći tokom razgovora s ljudima. To nešto nije imalo gde i nije moglo da čeka. Nadao se da ničim nije otkrio rastući osećaj jeze.

Oboje ostadoše zamišljeni i više nisu govorili o tome.

Nedugo zatim, nakon što se oprostio s Lianom, on je hodao kroz mračne ulice. Povremeno bi se okretao oko sebe. Osećao je nekakvu strašnu slutnju. Užasavala su ga sećanja na savršene pokrete i mimiku devojke dok pleše sa zamišljenim partnerom. U nekom momentu to bi ga i rastužilo, ali samo na kratko. Zastao je i zabrinuto pogledao iza sebe niz ulicu, a zatim je nestao iza ugla.