149
MILORAD MARINKOVIĆ MIMIČKI PLES
Marsel je posmatrao devojku koja je stajala ispred prodavnice. Njena crna kosa sada je blago talasasta. Dok je plesala u predstavama kosa joj je uvek bila kovrdžava. Ipak to je bila ona. Ljudi su je znali kao damu koja pleše sama. Od kada se pojavila, pre samo nekoliko meseci, njena popularnost se stalno povećavala. Marsel je smatrao da će uskoro biti poznata poput njega. Nosila je crnu haljinu kao po običaju i to ga je podsetilo na tračeve o okultnim interesovanjima devojke. S druge strane, on je ipak više verovao u ono što je čuo od nekih ozbiljnih ljudi. Govorilo se o njenom vereniku koji je preminuo pre nekoliko godina. Ulica je bila slabo osvetljena udaljenom električnom lampom. On sačeka kočije da prođu i zatim pređe put. Devojka se okrenu i zagleda se u njega. "Madam, vi ste Liana Bohen?" pitao je Marsel. "Jesam", odgovori devojka. "Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Marsel Dupont." "Znam ko ste", reče ona. "Gledala sam mnoge vaše predstave." "Nadam se da su vam se dopale?" Marsel je stavio ruku na stomak pritiskajući braon kaput. Drugu ruku stavio je iza leđa i blago se nagnuo napred. Devojka se nasmešila ljubazno. "Naravno da jesu. Fantastične su." Blagi vetar pomerao je Marselovu kosu koja je padala skoro do ramena. U njoj je već bilo belih vlasi, iako je on bio svega desetak godina stariji od devojke. "Vrlo mi je drago da ste uživali u njima", reče on. "Izvinjavam se što prilazim ovako na ulici, nemojte mi zameriti."
