Dragan Mitić: „Susret jednog jutra“

DRAGAN MITIĆ

SUSRET JEDNOG JUTRA

124

Ne, nije mogla sakriti svoj plač. Gotovo neprirodno, trčala je presavijena i stalno gledala u pločnik delimično očišćen od snega. Samo da ne bi posrnula jer bi tada sigurno pokazala svoje lice i svi bi odmah vidjeli. Da, da stalno plače, da suze nekontrolirano dolaze i odlaze. Odakle? Nije joj bilo jasno, jer je posljednju čašu popila sinoć. Posljednja čaša. Da, i ona je tako mislila, ali na kraju ju je bolna mučnina, negdje pod prsima ili tko zna gdje u utrobi, prisilila da sve to povrati. Mislim da je boja povraćanja, neopisivo čudan smrad, pa čak i neko nestvarno živo pjenjenje, dovoljno slikovito govorilo o količini i raznolikosti svih vrsta otrova koji su se tu miješali. Trebalo je biti dovoljno, ali nije. Zato sada mora što prije stići do te obale, te rijeke. Oh, samo da nije smrznuta ... U glavi više nije bilo mjesta za bilo koju drugu misao.

Čim je napustila svoju ulicu, vidjela je obrise mosta ... Da, to joj je sada jedina meta. A tamo, na toj cesti, za koju ne bismo mogli reći da je uska, tako se iznenada i tako blizu, postavio on, tik do nje.Zapravo, nije se postavio, već joj se namjerno približio i udario je ramenom. Pogodio, pa ni to nije baš dobar izraz, ali nekako je zakačio, lagano odgurnuo. Nije se mogla ljutiti, jer je bilo prilično nježno. Kaput mu je bio izrađen od vrlo finog i nevjerojatno mekog materijala, a vjerojatno da mu je i rame bilo neobično mekano jer je ništa nije boljelo. Pričekaj malo! Je li joj čak bilo ugodno? Možda jedina lijepa stvar u posljednje vrijeme?

Ne, ne, bila je bijesna, prilično bijesna, jer joj je zbog tog "udarca" pala kapa i zbog toga se morala sagnuti. Spretno je sakrila suze, ali nije bila sigurna je li

125 primijetio da ispod bunde ima samo spavaćicu. Hej, i to ljetnu! Istina, oprana je sto puta, ali vrlo mekana, pomalo istrošena i na mjestima gotovo prozirna, ali njena najdraža. Ne, nikad ne bi krenula na tako važan put bez nje. Morala je biti tamo, barem je imala nešto što je bilo stvarno, jedino toliko njezino, tik do nje.

Iako ne bi podigla glavu ni za stotinu dukata, da ga, primjerice, pogleda u oči, bila je sigurna da joj se on smijao tijekom tog "sudara"! Kakav je to čovjek, da se tek tako stavi na nečiji put, udari ga na neki način i gotovo ga sruši, a onda mu se čak i smije. Drski, drski! Kakav model!

Kako mu je uopće uspjelo brže od nje podići kapu, jednim pokretom otresti sav snijeg s nje, iako ju je samo lagano udario u bok i gracioznim pokretom smjestio tamo gdje je bila i baš kako je trebalo, zakrivljenu baš na tu stranu i samo onoliko koliko točno ona sama to najradije postavi. Samo ona to obično uspije tek nakon pet ili šest popravaka i pred velikim zrcalom uz nekoliko oštrih komentara. A on, odjednom i baš tako kako joj mora stajati i to s leđa! Zašto moje ruke nisu odmah reagirale, kako bi trebale? Zašto se nisam odmah okrenula i ošamarila ga? Zaslužio je.

Ali nisam mogla. Koja me sila zaustavila? Što je to bilo? Neka snaga jača od udarca moje ruke, neki osmijeh jači od moje ljutnje? Ali što ga uopće zanima, zašto sam ljuta, zašto plačem? Pa neka mi se suze i lice smrznu, neka se sva smrznem, to je moja stvar! Sasvim je normalno da je zbog svega toga bila bijesna, da je to jasno pokazala, da je srdito povukla krajeve bunde, odlučno sakrila spavaćicu ispod sebe i naglo okrenula nos na drugu stranu i tako definitivno odbila svaku daljnju komunikaciju.

126 On, potpuni stranac, usred jutra i ne to tamo nekog jutra, već najvažnijeg jutra, možda i zadnjeg, smeta joj, uznemirava je, a to je njezina stvar, njezina odluka i nitko je ne može spriječiti u tome.

I pojurila je prema mostu, neprestano si govoreći u bradu; i znam, znam jako dobro da sam jučer bila užasno nervozna i da sam rekla gluposti: ne zovi me više ... nikad. Ali mogao je i sam znati da nisam tako mislila. I možda je zaista imao dulji sastanak, ima ozbiljan posao, ali već sam stotinu puta to uradila, a ovaj put je ljutito rekao, neka napokon bude po mome. Znači da stvarno nikad više ...

A i taj bi most mogao biti malo bliži ... Da se samo rijeka nije zaledila ... sasvim. Takvi su ... i onaj koji me udario po ramenu. Pa gdje živim, što ja to sanjam, takvi su oni ... svi? Čudno je samo da mi je nježno stavio kapu na glavu i da me ona tako neobično lijepo grije. Da ju je tako nježno položio rukama ... ne nije me ni dotaknuo ... A odakle mi to sada, ta najčudnija moguća želja: da se sve ovo dogodi samo još jednom ... doživjeti još jednom, to i ništa više? Oh, budalo ... dobro da sam već ovdje ... napokon na mostu i preko rijeke ... preko vode! Samo kako da je tako mirna, bez i najmanjeg vala ... nikad nije bila ...?

U odrazu njezine siluete, koja se nerealno suprotstavljala zakonima dotad poznate fizike, više od polovice nagnute nad most, u staklastoj mirnoj površini vode se vidjela njezina nebrižno raskopčana bunda i lagana ljetna spavaćica i raspuštena crna kosa i nježno bijela svjetla aureola iznad glave. A kapa?

127

Od kape nema ni traga ni glasa. Brže nego ikad u životu, naglo se okrenula i potrčala natrag, prema svojoj ulici, odbacujući posljednje ostatke onog crnog plana, sada lijevo sada desno u svim uskim, sporednim ulicama koje je putem sustizala... Brzo i još brže prema njenoj ulici, prema mjestu sastanka tog jutra ... s njim ... Neki ih vjerojatno sretnu i više puta.

ALEKSA JADŽIĆ STRAŽAR U GORI

128

Stazama je odavno zagospodario sneg. Ponegde viri po koji zeleni busen trave koji se suprotstavio pognuti glavu pod teretom paperjaste kape. Igrajući se, udaljio sam se od roditelja. Zbog uzbuđenja nisam osećao hladnoću, samo radost. Lagani povetarac njihao je škripeće grane na kojima su bile ispletene ledene čipke… Pogledao sam iza sebe roditelje koji su sada izgledali poput pahulja. Od ove beline odudarala je samo obližnja mirna rečica koja je vijugala kroz lug. Tanani led se uhvatio o njene obale zamrznuvši pogled, usporivši vreme…

Tada sam ga prvi put video. Kao mesečina beo, planinski vuk. Svojim kestenjastim očima zurio je u mene. Dostojanstveno, i pitomo. Stajali smo na razdaljini tri do četiri metra. Posmatrali smo se… Laganim korakom, ne opazivši htonskog domaćina zlatarskih šuma, roditelji su se došetali do mene, skrenuvši mi pažnju na tren. Kralja šume više nije bilo… Samo sećanje osta’… “Nikako nemoj da prelazite preko nji’!”, upozoravao je Rajko. “Naročito noću, ako zatekneš golišave lepotice u igri. Ni po koju cenu se ne hvataj u kolo jer nećeš više moći da iziđeš!” slušao je odsutno Ivan, uronjen u svoje misli o jučerašnjem događaju, dok je Rajko držao slovo o takozvanom vilojkolu od koga su prisutni zazirali. “Meni Jordan velio jedared da su ta vilinska gumna neki prolaz između drugog carstva i našeg sveta”, tvrdio je Milun kome su, ne sačekavši ni tren, već dobacivali da to nije tačno jer su te mistične obode formirale zvezde padalice. Drugi su vikali da su to napravili udari groma, a treći, pak, da su veštice. Proleti Ivanu fragment sećanja da je na studijama učio o ovom pojmu koji je ušao u važan istorijski dokument za vreme Berlinskog kongresa 1878. godine. U jednom segmentu se pominje precizno razgraničenje između država Srbije i Bugarske, i piše da međa na jednom mestu prolazi kroz Vilojkolo. Iz dubine svog uma Ivana prenu hroptanje, nekoliko koraka pozadi. “Ko me natera… Bogu iza nogu… po vrletima i kršu… Umesto u Egipat da odem, da vidim sveta, ja slušam budalu…” , gunđao je Uroš boreći se za vazduh, dogegavši se uzbrdo nekako do Ivana. Još je ljutito trljao snene oči, umoran od

129 jučerašnjeg putešestvija do sela Kućani na koji ga je Ivan “primorao”. Konačno, zevnuvši, Uroš uvidi krugove u polju. Unutar prstena, u čijem centru stoji usamljeno drvo šljive, trava je veoma bujna, uočljivo drugačije boje u poređenju s travom izvan kruga koja deluje mrtvo i povijeno. Oklembesivši lice, Uroš zbunjeno upita prisutne o savršeno iscrtanom kolu na proplanku. “To ti je zla kob”, strašio je Rajko. “Nesretnik koji bolje nagazi u vilinsko kolo može izgubiti oči, ili obe ruke, ili sam život. Nekad vile obično hodaju same, ali kad plešu – u kolu ih je deset. Evo, vidite, za njima ostaju tragovi od kopita”, pokazivao je otiske volova od jučerašnje vuče brezinog debla preko utrine, “A onoga ko ih vidi dok plešu, mogu pretvoriti u drvo, stenu ili ga odvesti u šumu… ”, ubeđivao je Rajko. Provuče se bazd jeze kroz gomilu ljudi. Ne poverovavši ni u jednu reč, Uroš je nezainteresovano gledao u nepriznatog eruditu, te se stropošta na zemlju ujedno iz ranca vadeći flašicu s vodom da se osveži od blizine avgustovskog sunca koje na ovom šumovitom zlatarskom visu za čas i leti zamakne za brdo. Počevši da se dosađuje, Ivan se zagledao u bele kapice ogromnih vrganja na rubu kruga koje su ličile na oblutke, a koje su meštanima poslužile kao dokaz postojanja vila. Nije želeo da se raspravlja s ostalima objašnjavajući da ova neobična pojava zapravo predstavlja prstenasto raspoređena plodna tela gljiva koje se formiraju na periferiji radijalno raširene podzemne micelije, najčešće na pašnjacima. Vremenom, kako hife rastu, krugovi se šire. Mada jeste čudno da se ovolika micelija pojavila naprasno. Da je niko do sada nije primetio… Najednom, Ivan se osvrnu. Nije bilo nikoga, sem prisutnih. Osećao je nemir. Opet to… Neko ih je posmatrao iz šume i s okolnog stenja, ne pokazujući se. Krije se među drvećem… To je osetio i juče kad su se vraćali od rođaka iz Kućana. Pratilo je ih sve vreme dok su Uroš i Ivan stopu po stopu savlađivali taj put po svemu neprijateljski prema kretanju i ljudskim nogama. Nije ni to bio prvi put. Godinama već Ivan je osećao s vremena na vreme nečije skriveno prisustvo. Ta celoživotna Ivanova fantomska potraga bila je nalik fiktivnoj detekciji, poput izvesnog ličnog procesa kojim se dovijao kako bi dospeo do fantoma koji ga je, nadao se u najboljem slučaju, proganjao nehotice. Nikad nije uspeo da ga vidi, često nije imao svest o tom fantomu, ali je znao da je tu. Tu negde... “Je li, a što si ti noćas ustao onako?”, ispuštajući zvuk užitka zbog pitke vode, kaza Uroš. Isprva se Ivan namršti na postavljeno pitanje: “Kako sam ustao?” Uroš se podigne na noge: “Pa, ustao si. Sedeo si u krevetu noćas, i gledao.” Odmeravao je Ivan istinitost izrečenog. “Ja te pitam, ‘šta je bilo?’, a ti

130 ništa. Ponovim, ti ne odgovaraš. I ja ti, brate, priđem, prodrmam te… i provalim da spavaš. Otvorenih očiju, u sedećem položaju.” Ivan je još nekoliko trenutaka promatrao Uroša kome se ozbiljni izraz pretvori u šeretski osmeh. “Ozbiljan sam.”, reče Uroš trudeći se da deluje tako. Ivan iz topa odreaguje: “Ma daj, bre…”, i krenu za ostalima koji su već otišli svako svojim poslom. Uroš krenu za Ivanom: “Najozbiljnije!”, uveravao ga je dok je Ivan hvatao korak prema Srećkovoj kući u kojoj su odseli. “Boloviću, batali me gluposti… Moram da smislim gde ćemo dalje. I da se vraćamo polako za Beograd”, govorio je Ivan kome je nešto iznutra govorilo da se Uroš ne bi ovako zafrkavao, iako je šaljivdžija. Ali, nikada se ranije to nije dešavalo… Ova dvojica dvadesettrogodišnjaka zađoše oko jednog brega te im se vrlo brzo ukaza hrastova šindra, koju je s nebesima povezivao stub dima, nad kućom starom već dvesta godina u kojoj je obitavao Ivanov deda-stric Srećko, jedan od malobrojnih stanovnika sela Trudovo smeštenog na padinama Zlatara. Pre nego što je ušao, Ivan se na pragu kuće okrete u pravcu iz kog su došli. Pucao je pogled na visijski krajolik ističući skup modernih crepova nalik bravurama crvendaća koji se kriju u žbunju. Osećaj da ih neko vreba je nestao. Pored psa, vernog oficira prve linije odbrane doma, s vrata su ih zevanjem pozdravile Srećkove mnogobrojne mačke koje su zauzeto besposličarile. Čim je zašao u ognjište doma, Bolović se predade krevetu i virtuelnom svetu mobilnog telefona koji je crpeo svu energiju zbog slabog dometa. Srećka nije bilo nigde. Verovatno je otišao da napoji stoku, pomisli Ivan koji je seo da odmori nadute noge od jučerašnjeg puta. I dalje ga je mučio doživljaj od prošlog dana. Naime, išli su tek saznatom Ivanovom rođaku Dušanu u selo Kućane, podno Murtenice, ne bi li Ivan saznao još neku novinu o svom poreklu i rasvetlio rodoslov. Pored višesatnog pešačenja, ova dvojica pustolova su se u nekoliko navrata izgubila u lavirintu rabadžijskih staza, a poseban napor da ostane trezven tokom dugog tabananja Ivanu je bilo slušanje Uroševog pevanja koje je ubrzo preraslo u džangrizanje i kukanje zbog puta. Nije im pomogla ni navigacija žitelja tog kraja, štaviše odmogla je. Ipak, ubrzo je usledila čašica razgovora uz egzotični mezetluk karakterističan za vazdušne banje. Reč po reč, Ivanov rodoslov se upotpunjavao i ispisivao nove stranice buduće knjige namenjene potomcima u sećanje na vekovima nezaustavljivu žilu zbog koje postojimo i zbog koje će postojati. Shvatao je zašto se rođaci istog prezimena iz Trudova, Kućana, Vilova, Pogleda ili Bele Reke, iako su na samo nekoliko kilometara razdaljine, nikad nisu upoznali proživljavajući svako Dušanovo slovo koje je opisivalo njegovog direktnog pretka, pradedu Rista koji je rođen u Kućanima polovinom

131 XIX veka. Upijao je slike vrleta i nedođija Starog Vlaha, kad se pod bremenom godina i života, muka i oskudica, zagorča život, i kad dogori do nokata. Isprva nije verovao u Dušanove priče o seoskom groblju na kom je još kao dečak viđao pronađene ogromne kosti, enormne vilice, kolosalne lobanje... Pričalo se da pripadaju divovima koji su ovde živeli. Bolovićeva sklonost skretanja s teme odvukla je razgovor o rodoslovu u opčinjenost grčkom mitologijom i antičkoj baštini ovih prostora. Međutim, s obzirom da je već pri dolasku Ivanovo rame potapšalo par kapi kiše dok su se oblaci na nebu grupisali po naredbi vetra, a znajući da je vreme ovde lako promenljiva kategorija, ova dva istraživača krenuše nazad, za Trudovo. Ivanov rođak ih je ispratio savetom da je planina ćudljiva, a po gustoj magli možeš preći samo ako se držiš konju za rep. Ubrzanim korakom su se Ivan i Bolović vraćali prema Močiocima i dalje, prema Trudovu, prateći kiridžijski drum. Brda su ćutala, kao da su slutila naredni sled događaja. Prošli su “ispod“ tog stecišta divova. Pogledavši ka vrhu uzvisine, video je mesto namenjeno mrtvima koje je, kao i svuda, porozno da bi se živi navikavali na smrt i verovali da preminuli nastavljaju da udišu ponešto od života. Ponovo je zaključio Ivan da se primorska i planinska groblja po nekoj oporosti razlikuju od svih drugih koje poznaje. Moramo naučiti da ih pamtimo, posebno kad se živi iseljavaju i raseljavaju, a groblja ostaju sama. Treba napregnuti svoje pamćenje da ih ono očuva u sebi kao obris duhova koji su sebe osudili da lutaju. Ako ne znamo kako, onda makar nagađajmo o njima, i to će pomoći da ih ne igubimo i da ne budu zaboravljeni. Zato mrtvi i vole da leže tamo gde ih pamte, gde će ih tražiti… Samo ako tražimo, bićemo i sami jednom traženi. Želeo je Ivan da istraži spomenike, ali već je umeo da rastumači kišu koja može svašta da ispriča o nekom mestu. Reči su se gubile u čečarju koje je odjekivalo nelagodnom tišinom pod masivom Murtenice, poznate i kao Gornji Zlatibor. Jedino društvo koje ih je većim delom makadamske džade pratilo bili su borovi i poneko trošno zdanje. To je Uroša nerviralo, a Ivana brinulo. Ostatak puta prema Močiocima odakle bi asfaltom krenuli ka Trudovu predstavljalo je neizrecivo hodanje, teturanje, satiranje, brzinom pola kilometra na sat karikirajući maraton bauljanja. Idući jedan za drugim, smenjujući se na čelu, bez pojma o vremenu kad bi mogli da pređu ovu nimalo olimpijsku stazu, uglavnom su ćutali. Pokatkad bi nekome izleteo prigušeni jauk od sudara stopala s kamenom, usklik, nerazgovetno upozorenje... I opet je osetio to… Iza njih, nije bilo nikoga, ali je Ivanu delovalo kao da mu neko stoji iza leđa. Nemo posmatra, stopljen s okolinom… Ta sen nije odustajala. Kao da sam ušiven u njenu kožu. Ne mogu da je rašijem, da izađem

132 iz tog mundira u kojem sam zatočen. Jednostavno je vapila da živi, kao što svako od nas živi. I da živi s nama. Razvijajući se u njegovom umu, iz podsvesti je prikaza vremenom izlazila na videlo, i za Ivana je postajala istinska, a ne lažna realnost. Znao je Ivan sada da ga je juče njegova glava u oblacima postepeno uvukla u zavesu dezorijentisanosti. Bežeći od pljuskovitog stratusa, umesto asfaltom prema Trudovi, Ivan pade u iskušenje da krene prečicom kroz Dugi Do i njegovu Goru. Donekle je sada i razumeo reči svojih predaka da ne ide sam. Međutim, ovog puta je morao da bira između dva zla – sipeća provala oblaka, ili mračna šuma.

Zašli su u Goru. Sve je bilo ispunjeno maglom. Bez daška vetra. Nije bilo ničega. Ni krošnji, ni brda, ni kraja, ni početka… Ništa. Samo magla. Nije bilo čak ni mene. Ova Gora je, i tokom vrelih, letnjih dana, krotila sunčeve zrake da dopru do vlažnog tla te je stalno odisala mirnom tminom i prohladnom tišinom koja je odzvanjala kao grmljavina. Rezak vazduh je solio njihove nozdrve. U toj prokletoj magli Ivan je jedva nazirao stari, kvrgavi bor koji se ušuškao u zamućenosti vazduha, bliže zaraslom trveniku kojim su se pomicali. Približavajući se boru, Ivanu i Boloviću se bolje prikazaše čudesno isprepletane i uvijene grane ovog zimzelenog stabla. Igrale se vile po Đenskome borju, kao da su tu one nešto radile…, u huku su prošle reči kroz Ivanovu kičmu. Zaista, to stablo je, očito prilikom svog rasta, napravilo neverovatne skulpture prirode. Noge drveta su krasili drenjci, šipurak i mnoge vrste lekovitih trava. Magla je postajala nepodnošljiva. Više nisu znali ni koliko su dugo pešačili, ni da li su na dobrom putu, ni koje je doba dana, ni da li je uopšte dan… Činilo im se da hodaju, a da ne odmiču. Ova igra zemlje i podnebesja uskoro ih je navela na urušenu konturu posivelu od vremena, obraslu mahovinom i pavitinom. Stajala je tu kao tužna uspomena antičke arhitekture koju su stolećima mleli u frakciju za zidanje kuća, tako da joj se danas vide samo temelji. Omađijan ovim pronalaskom, Bolović upita: “Kuće Starih Grka?” Ivan se nećkao: “Ili Rimljana. Mada, Iliri su nosioci kulture metalnog doba u okolini reke Uvac. I ime Murtenice je, navodno, ilirskog porekla”, zamislio se Ivan predahnuvši od koračanja. Uroša nije bilo pored. Okretao se Ivan oko svoje ose. Počeo je da vikom doziva Bolovića, ali je memljivo sivilo davilo svaki zvuk. Osećao je nekoga iza leđa. Ali odakle?, tražio je pogledom po slepom bespuću. Prati me. Lebdi pred očima. Dok pokušavam da ugazim u njegove stope, on ide mojim stopama. Ometa me. Zavodi. Preti mi. Ne, upozorava. Krišom kazuje da je njegova nadmoć, kada je reč o meni, ma koliko izgledala

133 dobronamerna, zacelo bezgranična. Govori mi da ni pisanje nije mimo veze sa zlom. O njemu mi govore kao o mrtvom, a on je življi nego ikad… Najednom se malo dalje pojavila silueta. Više nije razmišljao da li je na pravom putu, Ivan pojuri prema silueti i sledećeg momenta ugleda devojku plave duge kose. Svu u belom… Nešto mu je govorila. Ivan je nije čuo. Podigla je ruku dajući mu znak da priđe. Ivan krenu prema njoj. Nije osećao strah, jedino radoznalost. Ali, užasno sporo se kretao. Očajavao je zbog sopstvene tromosti. Uložio je svu svoju telesnu snagu da krene brže, činilo mu se u jednom trenutku da može poleteti, ali je bio nedopustivo spor. A ona tako lepa, nešto mu je pričala. A ja to nisam čuo! Povezivao je Ivan sva moguća rešenja u glavi sada nakon svega, ali nije uspeo da joj se približi dovoljno da razume. Njene slabašne reči gutala je silna magla, a i slovca koja je uspeo da čuje nije ni tada, ni sada mogao da dokuči. Pričala je nešto o krvi, o narodu, o nekoj nadi, velikoj, sveopštoj… Upinjao sam da joj priđem, bila je tu ta prelepa devojka sva u belom… Jasno sam video smešak na njenom prelepom blještavom licu koje je nestalo kad se začulo udaljeno zavijanje. Prelistavao je Ivan po mozgu teško čitljive zapise svojih sećanja. Javljao mu se taj susret naivnog deteta i htonskog stvorenja zbog trenutne nadrealnosti kojom je bio prožet. “Misliš da su stvarno vile?”, oglasi se Uroš s kreveta nakon dugog ćutanja, i dalje žmirkajući u mobilni telefon. Ivan se dozove sebi: “Molim?” Bolović nabaci kez: “Da ti ne odgovorim”, smejao se, “Kažem, misliš li da su vile trčkarale po livadi?” Ivan ustade sa drvene stolice i krenu monotono: “Ovde je sve u duhu mitologije i tradicije. Selo Vilovi, nedaleko odavde, nazvano je po staništu vilenjaka. Onda, cela Pešterska visoravan je bila pod velikim jezerom u kom je živela troglava aždaja koja je htela da ubije ćerku cara Trojana, vladara drevnog Trojan-grada na istoimenom planinskom vrhu. Kad je Sveti Đorđe, ili Đerzelez Alija, zabio mač u jednu stenu proverivši da li je sečivo oštro, hladna voda iz jezera polako poče da otiče. Tako su malo dalje nastala tri jezera na reci Uvac. Ubi neman u letu, ona u samrtnom ropcu teško pade s nebesa tako da se zaninala cela planina Ninaja. Ranjena ala se brćaknula kod sela Braćak, kod Pružnja se opružila, a luda od bola repom je okrnjila šumu u Krnjoj Jeli. Zmaj je izdahnuo kod Koštanog polja gde su dugo ležale divovske aždajine kosti.” Kao da se isključio iz razgovora, Bolović sebi u bradu promrmlja da prema legendama vile ne treba ometati, čak i kad te zovu. “Nisi se čestito ni ogrijao, a već moraš da duvaš u prste…”, smeškao se Srećko ušavši baš kad je Ivan završio svoje predavanje o nazivima mesta. Ni

134 Srećko nije, držeći se preporuke Marka Tvena, dopuštao da se školovanje meša u njegovo obrazovanje. Ovaj sedamdesetšestogodišnjak je imao samo četiri razreda osnovne škole, ali ga to nije sprečavalo da pokrene temu o krstaškim ratovima kao ove večeri tokom obroka pred spavanje. “Nemoj da te rodoslov sputava”, žvakao je slaninu Srećko, “Odazivaj se svemu što te zaokupi. Spontanost je u srcu svakog trajanja, jer je jedini odgovor na neočekivane i neobjašnjive stvari u životu.” Nije im Ivan ispričao koga je video u Gori, smatrao je da ljudi misle da si lud ako govoriš o stvarima koje oni ne razumeju. A ni on sam nije ovo shvatao. “Ali ne razumem”, govorio je Uroš dok mu je pod zubima krckao pekarski krompir, “Našao si sve što se može naći o tvom pradedi, šta sad hoćeš? Bio si i u patrijaršiji, u kasarni, katastru Nove Varoši, u Kućanima…” Odsekavši parče slanine, i ne pogledavši u Ivana, Srećko kroz osmeh proturi: “Možda hoće da nađe ćupove?” Bolović je bio zbunjen, a Ivan je zakolutao očima jer je znao da sledi priča o trudovačkom zakopanom blagu. “Blago ne postoji. Ili je već odneseno”, obarao je Ivan legitimnost predanja koje se prenosi već pet generacija. “Nemci su”, napravi Srećko uvertiru, “pred kraj Drugog svetskog rata transportovali sa sobom bačve za mast. U njima su držali dragocenosti koje su bile konfiskovane od domaćinstava zlatarskog kraja. Među tim predmetima, pored vrednih skupocenosti drugih porodica iz okruga, nalazili su se i zlatni turski dukati Ivanove porodice, a smatra se da su u tim ćupovima završila i neka dokumenta i odličja Ivanovog pradede Živana, koji je pre rata bio žandarm na visokom položaju u Kremni, tada bitnoj strateškoj tački Kraljevine. Navodno, ćupove koje su Nemci nosili su bili teški te su ih usporavali u bekstvu od oslobodilačkih pokreta i, prema rečima očevidaca..”, upade Ivan u reč: “Sumnjivih svedoka.” Srećko na to uzvrati osmehom: Prema njihovom svedočanstvu, blago je zakopano u Osojama – gaju u kom je streljan Ivanov pradeda samo koju godinu pre kraja rata. Decenijama su ljudi tražili zakopanu burad, a mnogi su, tražeći ih, izgubili živote od divljih životinja ili granata, bombi i drugog oružja zaostalog iz ratnih vremena. Tako je predanje, istinito ili ne, ušlo u legendu stanovnika ovdašnjih sela”, završio je Srećko svoju pripovest na koju se Ivan nadovezao: “Tražili su ga moji stričevi i braća. Plaćali opremu, ljude... I nisu našli ništa. To je samo bajka. Batali to.” Boloviću je lepo leglo ovo štivo na pun stomak i umor koji je još otežavao njegove noge. Uskoro se svetlo isključilo, i svi su polegali. Ponovo se prisećao Ivan planinske, zabelele ceste zaključivši da je sve počelo u izmaglicama te, njemu, daleke prošlosti. Sada je na samo dvadesetak kilometara od tog mesta sretanja. Ta prikaza, isprva otelotvorena u vuku, prati ga već godinama, sada kao

135 sen. Shvatio je. Poznao ju je po očima. I kad je kretao iz Beograda, sen ga je pratila. Kao da joj je dovoljno bilo da Ivan zna da je tu negde, blizu. Ponovo to sebi radim…Prekorio je sebe zbog fetišizacije svog ega. Hoćemo da iz sebe iskopamo tajnu koju nismo ni znali da posedujemo. Ubrzo iz tih misli zaplovi u san.

Mrak je nežno zagolicao Ivanova stopala. Težina mu je u trenu okovala noge, dok se svakim hrapavim izdisajem približavalo Ivanovom licu. Krznene lopte počeše da ga dave. Razbudivši se brzinom munje, nije video ništa u tami, osim konture koja leži nad njim u krevetu. Ivan urliknu. Svetlo se uključi. Pred sobom je Ivan video belog mačora koji je, verovatno, hteo da se ogrebe za malo toplote u studenoj planinskoj noći. Uroš odmahnu glavom u neverici, dok je Srećko sklanjao svog mačka u drugu prostoriju. Svetla su ponovo zamrla. Ali Ivan nije mogao da zaspi. Video je pred sobom one htonske oči i pitao se šta žele od njega. Valjda, kad dovoljno dugo gledate u neko crno telo usred tame, velika je verovatnoća da će vam ono jednom uzvratiti pogled. Ne vidite ga, ali znate da ono vas vidi. Ne bih smeo da previdim da se tako i njemu otvara put do vas. U tome i jeste rizik tog puta. Poput ognja je zabljesnulo svetlo napolju. Ivan je tiho, na prstima izašao. Nije se plašio. Znao je da će ga sen zaštiti kao u Gori. Kiša je ponovo počela da rominja. Pucketala je po temeljima krajputaša. Pod bledom mesečinom video je kestenjaste oči svog starog poznanika iz detinjstva. Mokar od natapajuće kiše, sedeo je i čekao. Ivan napravi nekoliko koraka k njemu, a bližnji se u okretu uputi prema šumi. Ivan zastade. Razumeo je. Tamo, preko puta, negde među legendama palih i gustim borjem, moj predak još uvek čuva stražu.