Borislav Batin: „Marko Polo“

BORISLAV BATIN

MARKO POLO

57

Gledam, tamo, daleko u Kini, tamo, gde zalaze tri Sunca u imenu reke: Jangcekjang, od izvora Đinhaj s Tibeta, s kog izviru sve zlatne reke Azije i Hoangho i Mekong, sliva se Čangđang, pa sve do Šangaja i Kineskog mora utiče troimena reka Jangce u imenu Jangcekjang, teče klancima moj pogled, rastače se u svetlosti tri Sunca, a misli još pipaju po mraku i u snovima paganina razabiraju reči i češljaju moju divlju kosu, a sutra ću zajamčeno stati pred kineskim carem, pred Kublaj-kanom u zlatnim senkama Zabranjenog grada.

Ah, da... priča:

Kaskade pirnčanih polja i reka Jangce, brod, malena džunka, razapeo zmajsko jedro i tiho plovi gonjen dahom zmaja uzvodno uz zlatnu reku. Na malenom pristanu starac s licem pirinčanog zrna i dugom belom kosom i bradom svezanom u perčin i opasanom oko mlade devojke, koja zateže luk i pušta vatrenu strelu, nebo, se zlati u zalasku tri Sunca i svetlost se prelama kaskadama pirinčanih polja; vatrena strela para nebo, malena džunka, okreće se ka obali i pristanu. Devojka tiho jeca, i kleči sklopljenih dlanova, starac raspliće svoj perčin oslobađa je i diže ruke ka nebu. Oslobođena devojka ustaje, skače i nestaje u tihoj reci Jangce. Zacrnilo se nebo, natkriveno krilima ogromnog zmaja, koji zasipa vatrom mesto u vodi, gde nestade devojka, voda se povlači i na dnu reke, ustaje

58 devojka, poklapa rukama oči, a zmaj pruža svoju kandžu, nežno uhvati devojku, te leti uzvodno uz reku, ka dubokim klancima, tamo, gde se reka odzvanja imenom: Čangđang. Džunka pristaje na pristan, starac pirinčanog lica, daje kraj perčina svoje kose i brade, mladiću, koji s njim vezuje pramac broda i starac kreće uzvodno rekom vukući malenu džunku ka klancima i izvorištu ove reke, ka provinciji Đinhaj na obroncima Tibeta.

Mladić svo vreme udara sve jače i jače, sve brže i brže u gong na pramcu broda. U jednom trenutku, pejsaži pirinčanih polja i reka, uvijaju se u nekom iskrivljenom vremenskom svetlu izgledom levka, u spiralu, iz koje vrišteći izleće zmaj, izdužen i tanak kao stabljika bambusa, vatra iz usta zmaja, crvena nit svetlosne munje, utapa se u reku i preseca je u talasima. Mladić ubrzava jačinu i ritam, vreme se zamrzava, sve staje na ovoj slici, samo se čuje visoki glas devojke, koja peva (dobro nam poznatim) glasom žene huadan iz kineskih opera. Mladić je hvata za ruku, grle se, a reka teče noseći džunku nizvodno ka Šangaju i Žutom moru...

Ja se budim i spremam se na službu Kublaj-kanu...