Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac „Transsibirska železnica Kruševac – Vladivostok vraća dušu“

94

VLASTIMIR STANISAVLJEVIĆ ŠARKAMENAC

TRANSSIBIRSKA ŽELEZNICA KRUŠEVACVLADIVOSTOK VRAĆA DUŠU

Hani

Najduža munja koju sam ikada video upravo je kresnula svoju zaslepljujuću svetlost u nameri da zapali ovaj maleni svet. Njena glava-strela (a veoma je neodređeno šta je kod munje glava, a šta rep, da li ono što silazi na pogođeni objekt ili ono što ostaje na nebu), dakle, to prvo što stiže i nosi razornu energiju istreslo se na telo lokomotive i kao da se rasprštalo po gvozdenoj okruglini u vidu gorućeg paperja, kao kod varenja u mašinskoj ložionici, omogućujući da se, osim nedostižnog neba i podnožne zemlje, i druge dve stvari nađu u dubokom kontrastu: crno telo parne mašine i bljeskovito belo povesmo „paralice“ neba i vaseljene.

Ostavši živi, i poslušni svojim namerama, kao i drugi putnici, produžismo s koferima ka vagonima. Ljuljnu i nagla kiša, gusta i crna, da nas sve - odlazeće putnike pomeša s onima koji su došli tek da nas isprate. Zapravo, nije bilo nas, nego tek ja koji je odlazio. Zvuk, tačnije rikanje groma je zaista kasnilo iza događaja. Dok su mašinovođu i pomoćnika osvešćivali od kontuzovanja, i dok su mogli da ponovo poveruju u sreću, jer im munja nije presekla dan na dva dela: onaj u kojem su bili i u kojem nikada neće - kad osetiše kišu na ogarenom licu, nasmejaše se negde unutar sebe od zadovoljstva i prvo što se upitaše bi to, da li je već vreme za polazak. (Davno je to bilo, kada je Staljin kaznio smrću svoga tasta, ministra železnica, zato što su vozovi u svesabranom izgubljenom

95 vremenu beležili ogromna zakašnjenja, te su otad vozovi išli na vreme, i osećaj odgovornosti do kosti prožimao svakoga uposlenog u šinskom saobraćaju, a posebno one na „Transsibirskoj“.)

Železnička stanica „Jekaterinburg“, u duhu istoga „straha od kašnjenja“ nastojala je da se brzo smiri i što pre izvuče iz haosa, kao što je u njega i ušla. (Ipak je izvlačenje malo duže potrajalo.) Brat - blizanac, malo mlađi od mene, (mada je njegov izlazak na ovaj svet potrajao toliko dugo da se činio večnošću), uneo mi je stvari i smestio u kupe. Kada je izgledalo da je već krajnje vreme da se da znak za polazak, on je izišao. Napuštajući kupe, s vrata mi je doviknuo: „Nemoj da sad tebe nema iz Vladivostoka tako dugo, jer i ja neću uzeti vazduh dok se ne pojaviš. Znaj, ne samo meni, potreban si i „našoj firmi“ u Moskvi. Rekao mi je to jer smo obojica pamtili, i kleli se u tu često saopštavanu nam priču, da sam se ja zainatio i nisam hteo da pustim prvi plač dok on, „moj mlađi brat“ nije izišao iz majčine utrobe. To nas je i više od blizanačkog sindroma blisko povezalo, da me je od Moskve dovde ispratio zbog toga, a ne samo, kao što je govorio, da je došao da vidi Jekaterinburg. Ja, pak, sa svoje strane, putujem u Vladivostok da tamo otvorim naše predstavništvo za plasman kugličnih ležajeva, do kojega bi kupci iz Istočne Kine i Koreje, pa i Japana, lakše pristizali nego do daleke im Moskve.

Napokon, voz je krenuo. U tom času dogodilo se nešto čudno: jednako koliko je polako kompozicija kretala iz stanja mirovanja, toliko je i glavni sat, nad vratima izlaza na perone polako počinjao da se, svojim kazaljkama, kreće unazad i pokazuje nazadovanje vremena. Na početku to nisam mogao da shvatim, a onda sam znao: ponovo sam se setio priče o rađanju nas dvojice –braće blizanaca, i, možda je sad neko hteo da me oživi u vremenu koje je prošlo. Ali ko kaže da vreme ne vlada nama kako ono hoće? Kad bi vreme htelo, mogli

96 bismo ostati da živimo večito u samo jednom zaustavljenom trenutku. I baš kad sam to pomislio, htedoh da vidim da li je to onaj minut u koji smo krenuli i da li su kazaljke na toj minutaži, no, gle čuda, one su već bile „otplovile“ jedan sat unazad.

Dok smo zagazili u prostranstvo šumâ koje su se prostirale gotovo do Omska, imao sam utisak da je sat otišao unazad i nekoliko decenija. Skoro do moga detinjstva. Zgrčen na levoj strani kupea i vagona u odnosu na njegovo kretanje (jer hodnik je bio na desnoj strani), još i naslonjen levim obrazom uz plišani i mekani zastor na zadnjoj polovini prozora, gledao sam namerno u pravcu kretanja kompozicije. Mogao sam to da činim nesmetano jer čovek koji je sedeo preko puta mene, i držao oveći skicen-blok na krilu, šarajući nešto po njemu sitnim potezima voštanih olovaka u jarko otvorenim bojama, nije bio ramenom blokirao prednju polovinu plišanog zastora koji je, od nekog manjeg strujanja vazduha, blago vibrirao i ponekad razotkrivao celu prednju polovinu okna...

Napolju ugledah sedmogodišnjeg dečaka, koji je trčao paralelno s našim vozom. Trčao je pokraj nekakve šume četinara, pretežno borovih stabala. Šuma je bila udaljena od šina za nekoliko reduta, što je u stvari širina uzanog pojasa, trake koja obično zatravljena, ili sa niskim rastinjem, a nekada i sa proređenim drvoredom, najpre voćaka, uvek prati kolosek. Šuma je, činilo se to, kao ljudskom rukom oblikovana, imala i svoju prednju stranu, kao fasadu, pročelje, istureno pogledima putnika. I to nije čudilo jer se ponekada te prateće trake, reduti najčešće travnati, ali i peščani, posebno uređuju i održavaju, i ne ostavljaju da se u svojoj samozadatosti divlje i nekontrolisano oblikuju. Samo, taj prostor, ta širina trake bila je znatno veća nego kod vozova u drugim

97 zemljama. Uostalom, u ovoj ruskoj širini sve je u meri ruskih zemalja, i veće: od širine reduta, pa do svega drugoga, kao što je i sam razmak tračnica.

Dečak je trčao u dnu toga prostora-širine, uvek ispred šume. Nije zamicao ni iza najbližeg stabla, kako bismo ga mogli neprestano gledati, dok postiže brzinu našega voza. To me je najviše čudilo. To kako je bez ikakvog zamora i ubrzanog daha stizao da ne zaostane iz pogleda koji je na njega upravljen iz mog kupea. Imao sam utisak da se međusobno dosežemo tim pogledima i hrabrimo jedan drugoga, on mene da ostanem u veri, a ja njega da izdrži tako bez daha (kao što sam ja kad mi se rađao brat blizanac, onaj ostavljen na stanici u Jekaterinburgu, samo meni je to bio prvi dah - onaj koji dolazi s plačem).

Kad je dečak počeo malo da zaostaje za mojim upravnim pogledom, da sam ja morao sve više glavu da okrećem polulevo kako bih ga pratio, ja sam počeo da mu mašem desnom rukom kao da on to sve vidi, i on bi tada dodao ubrzanje. Ali ja primetih da mi je ruka nekako toliko laka kao da je ostala bez ikakve težine. Zbunih se. Podigoh i desnu nogu, provere radi, i jednako se tako dogodilo i s njome. Bila je laka kao pero. Tad se oslonih na obe noge i podigoh se u poluuspravljen položaj, da se sused preko puta pitao šta li to radim, a ja sam se razočaravajuće „skljokao“ u sedište, zaključujući da sam potpuno ostao bez težine – lak kao pero, čak i više od toga – nevažan i nebitan, kao ljuštura insekta na trnu, kad iz njega iščile sva bitna tkiva koja su poslužila daljem preobražaju. Ali dok sam u deliću sekunde prošao kroz polusavijen položaj tela, lako mi je susedov blok došao pod oko i ja munjevito ugledao da je slikana masa na papiru sličila na ono što se moglo ugledati i kroz prozor – šumu jedne tajge.

„Jaoj, nisam li i ja ostao samo ljuštura samoga sebe koji se negde preobražava u nešto drugo!“ – sinu mi – „i nije li onaj dečak što još uvek paralelno sa mnom, možda nepostojećim, trči zbog zadržane od voza inercije koja još uvek vlada

98 mojom ljušturom, zapravo, nije li deo mene?“ Zasada je moj integritet donegde ostao neugrožen - i dalje se preslišavam u glavi, kako bih, bar intelektualno, zaključio da sam svakako još uvek celovit, a fizički? – rekoh – digoh se u poluuspravan položaj, videh komšijin crtež i srozah se u sedište, kao necelovit.

Pada mi na pamet i to da sam jednom, još dok sam živeo u kućici čuvara pruge, na prvoj krivini, nešto dalje od železničke stanice u Kruševcu, zamišljao i gajio nadu da ću jednom, i da li ću, trčati jednako brzo kao brzi voz. Eto, možda mi se to sada ostvaruje kao želja. Eno me pred šumom: „pičim“ bez osvrtanja. Dobivši na dar za odličan uspeh i primerno vladanje u prvom osnovne knjigu Čuvar pruge Til, čudio sam se kako je G. Hauptman napisao tako lepu priču, i brzo sam se poistovetio s tim likom-Tilom. Pitao sam se ne sleduje li to ime mom ocu, pre nego meni, ali ja sam ime više voleo. Tek sad, u vozu, znam: taj dečko, on bi trebalo, da sam ja. Možda i jesam, jer taj najviši bor, tako raskošno razgranat na sve strane, kao da je sve prošlo vreme ostavilo taj oblik na njemu, taj bor i taj dečko pod njim, mislim, to sam ja – Til. Znam po tome što sam jednom u detinjstvu tih godina imao muke sa spahijskom decom: pretila su mi jer sam sve radio bolje od njih, naročito sam bolje napasao dva buljuka ovaca koje je i moj deda imao, a oni su govorili da su moje ovce njihovu travu pasle, a livada je bila nepregledna opštinska utrina. Uveravali su me da će me ubiti i duboko zakopati u zemlju, a ja odgovarao da sam seme i ako bi me dublje zakopavala, ja bih utoliko više nicao i izrastao kao bor, da me niko ne bi mogao dohvatiti. Sad sam ja: i taj dečko i taj bor. Evo me, pred mojim očima i mojom ljušturom. A kako je divna ta slika: svi njeni elementi su stvarni, jedino ne znam da li je sve, sve to istina. Cela slika koja se sagledava kroz prozor podseća me na nešto što sam nekada, u detinjstvu, viđao - pa da - sećam se, to su bile slike kroz koje provejavaju predivni crteži koji sliku oplemenjuju. Ne mogu da se setim imena autora - i najednom - kao da je Bog sve namestio; sused-slikar sve vreme, kao i

99 ja, gleda kroz prozor i povlači poteze voštanim olovkama u boji. Nepristojno je da se podižem i gledam šta slika, ali on, začudo, (to je Bog) okreće naslikano i pita: „Kako Vam se sviđa?“ Ja gotovo padam u nesvest jer pred tim raskošnim borom – baš on pred stablom, trči dečak koji sliči na „mene“ (na onog dečaka kojega i ja vidim) što znači da ja gledam realne slike i ne umišljam, ali kako kad voz ima tako nadljudsku brzinu, a osim toga već smo celi dan u njemu? Možda je to moguće samo u ovom vozu Transsibirske?

Ne, ne mogu da „rešim slučaj“, ali zato toga trena, po postavljenom pitanju, ugledam potpis u desnom donjem uglu na papiru iz skicen-bloka A-3, ili A-2 (ne mogu munjevito da odredim, a tumačim i potpis. Piše: Šiškin; ispred krupnijeg prezimena stoje inicijali V. S. Pa da! Sad znam: autor čijih se radova sećam iz detinjstva, možda gimanzijskih dana, je upravo Šiškin, ali bar jedno inicijalno slovo mora biti „I“ jer on se zvao, sad se sećam, Ivan Ivanovič. Ovde je samo: „V.S.“.Nemoguće je da se moj saputnik baš tako preziva i da isto kao Ivan Šiškin i slika te prizore s drvećem iz tajge. Uostalom, to su moji inicijali „V.S.“. Šta je to uopšte ovde, šta se događa? Možda sam ja jedini i prisutan u ovom kupeu, kao što sam, možda, jedini prisutan i u celoj ovoj priči, pa mogu da smišljam kako me je volja. Ne znam. Ali, hvalim crtež sa uverenjem da gledam dečaka u realnosti jer kako bi saputnik-slikar naslikao to što ja vidim u mislima, vraćenim za gotovo celi život unazad uspomoć glavnog staničnog sata koji je najednom tako i krenuo na početku mi putovanja - unazad.

Sve govori u prilog činjenici da satovi idu brže noću, kad čovek spava, nego li danju, kad čovek na njih gleda, tada se čini da stoje. Dva puta smo se penjali na galeriju, gde su umesto kofera bili smešteni uzani ležajevi za naše celodnevno savijane sedeće kosture, pa još i iskošene, upredene zbog upornog gledanja kroz prozor. Ako smo, dakle, dva-tri dana koristili mini-stepenice da se

100 popnemo pod plafon, onda je to znak da je prošlo bar tri-četiri dana i nekoliko vremenskih zona, te da je to dalje moglo da znači da smo sada negde duboko zašli u predele Sibira.

Ta dva penjanja znače da su nam prošla najmanje dva, a možda, i tri dana. Poslednje stanice kojih se jasno sećam bejahu Krasnojarsk i Irkutsk da bi sve ostale bile kao u snu savladane. A to su morale, posle Irkutska biti Ulan Ude, gde je već mirisalo na Mongoliju, pa potom, nakon 13 kilometara odatle, i odvajanje za centar Ulan Bator, pa Čita, pre odvajanja za transmandžurijsku oblast.

Negde oko Čite opet sam se, potpuno budan, vratio prozoru. Ali pre bacanja pogleda kroza nj, pokušah da trezveno nabrojim koje sam tokove morao da „preforsiram“ jer ovdašnje reke teku uglavnom s juga na sever. Dakako sam, sad u već dalekim stanicama Omsku i Novosibirsku, već imao potvrdu da smo prošli i Ob sa Irtišem jer sam, još svež na početku putovanja, istražujuće pratio geografske okolnosti pomoću karte koju sam odavno spremio u Moskvi za ovaj put. Ali i u gimnaziji sam već znao, kao i iz najmlađih razreda, kad se počinje učenje geografije sveta, dakle, znao i s lakoćom pamtio reke Sovjetskog Saveza i Rusije. Budući da sam to zaista znao, zaključujem sada, budan, da smo morali u toku traljavog, a dugotrajnog sna preći još neke tokove koji su se ređali idući dalje na istok. Bili su to Jenisej, pa Bajkal i reka Angar. (Kad već pominjemo Angar, pitam se da li su Romi, našavši se, u Rusiji, na bifurakciji, raskršću i pre glavnog skretanja nalevo ka Finskoj, dakle, da li je možda neki krak-tok otišao na istok, kad je ta bajkalska reka dobila ime Angar, po tom začetniku romske emigracije iz Indije – Angaru, što na njihovom, sanskrtskom jeziku znači „ugljen“? Ne bi moralo bit netačno, etimologija je čudo. A prozor je, kad sam se

101 najpre dozvao k sebi, pa i „situirao“ na azijskom kontinentu, ponudio sliku koja mi nikako nije izlazila iz glave - DEČAKA KOJI TRČI.

Sagledavo sam polupokrivena snegom brdašca s manje drveća i niža svojom visinom, gotovo prizemljena, toliko da su više sličila na mediteransko makije. Očigledno smo savladavali razdaljene tundre. Da li je to konačno moje telo u kupeu koje kroz božanstvene predele prati nezaustaviv trk jednog neuništivog dečaka koji nosi moju dušu, izišlu malo na onu visinu koja joj je oduvek pripadala. Samo je bila bojažljiva, suviše, pa čak i bogobojažljiva, da bi „videla“ takav neki„bogoneugodni“ let, koji je jednom, evo, morao da naiđe, i da me uveri da duši nije teško niujedno vreme potrčati. I kad se ostari. I to, kako se i sanjalo - brže od brzog voza. A možda je to bilo moguće samo kad se trči NA ISTOK - u susret sopstvenog rađanja? Ili barem sunca? Ne znam. Ali jedno svakako dobro znam: to sve što je bilo tu na okupu: i telo-ljuštura i duša u dečku i susedov crtež dečaka u trku, pred Šiškinovom šumom – sve je to bilo moje jastvo, zapravo JA SAM TO U OSNOVI OVOGA DOGAĐAJA...

Ljuštura opet vidi sebe. I kad bi trebalo da se to glasno kaže, bar za sve putnike u kupeu, onda se to prećuti, poput stida, te svi pričaju kao da tog dečaka vide kao neko „treće lice“.

No, crtač okreće stranicu skicenoga bloka... I crta... Ne buljim nepristojno, ali ovlaš, postranice, vidim kako se beličastim olovkama upisuju siluete bregova pokraj kojih naš voz tandrče, evo, već dva dana posle četiri do pet dana tajge. Znači, kad se pojas tajge malo otanjio, ali računajući od severnoga pola pa prema jugu, i sve češće nazirao pojas sa sve manjim brojem „borealnih“ četinara koji se bejahu proredili, tada su bregovi, s pomešanim i smenjujućim niskim rastinjem i snegom, veoma vladajuće ulazili u naše poglede i ispunjavali celokupnu vidnu sliku prozora. A kad je počeo da provejava sneg i da se (sada)

102 smenjuju blaga vejanja s periodima jakoga sipanja snega uz sivo zamućeno i delimično mračno nebo, tada je sa stranice skicen-bloka nestao svaki živi oblik: i grma i drveta i šume i planinskog venca u daljini, i što je čudno, i samog dečka koga sam očekivao da kradomice ugledam. Ali beličaste voštane boje su se tanjile i „pojedale“, pa tako i nestajale, da bi označile neumerenu snežnu količinu koja se pokraj naših kloparajućih točkova gomilala. (Čudio sam se slikarevoj veštini da mi se učini da je ta količina i na crtežu i u stvarnosti potpuno jednaka, i da se pahulje jednako lažno bele, odnosno, crnpuraste, isto sagledavaju. Jer ponekada se pahuljice koje „gruvaju“ u naše oko zaista crnpurasto sagledavaju, kao da su tamne, a ne bele). Dođe mi da upitam umetnika zar ne vidi dečaka, ali odustah dok sam još mogao da ne ispadnem glup jer bi ga on i nacrtao da ga je video. Svima je poznato pravilo crtanja prirode i pejzaža - da se on nikada ne ostavlja „mrtvim“, tj. samo s „florom“, ako ima nečega i od „faune“.

Nisam smeo da upitam ni druge, nikoga, šta je sa dečakom koga sam još uvek gledao kako bez umora savlađuje prostor. I kad je V. S. Šiškin zatvorio i tu stranicu i okrenuo treću, više nisam imao saveznika u tom što vidim. Niko nije mogao da mi potvrdi ni najmanjim znakom da veruje da ja vidim nešto drugo. A video sam: Dečak nije nestajao iz moga vidokruga. Samo se je, doduše slabije, video. Bilo je to kad smo već bili uveliko zašli u habarovsku oblast i carstvo velikoga Amura koji neprikosnoveno vlada prostranstvima u kojima se sve i svako oseća nedostojnim i slabim da ispuni moć opstanka koji se ovde čini kao da je moć opstanka u celoj vaseljeni, a ne samo na Zemlji.

Negde između donjeg toka Zeje koja se kod Blagovješčenska uliva u Amur i usmerenja železnice prema Habarovsku, dečak je počeo nestajati i iz moga vidokruga. Nije to bio njegov umor u pitanju, ili možda snežne smetnje.

103 Jasno je bilo da se zbog umora u njegovom trčanju, ili vida u mojim očima, slika koja nas objedinjuje svodi na sve manju oštrinu i na sve manje detalja. Osećao sam da ga sve više vidim u mislima nego istinski na rožnjači u mojim očima. Ali konačna jasnoća lika nije bila dovedena u pitanje. Nekada čovek može bolje da vidi u mislima nego na javi. Možda je to baš tada bilo na snazi?

Ali dečak je, pristojno obrastao u ledeno inje, sve više i više, ali postepeno, skretao s pravca kretanja voza. Hvatao je ugao-kosinu koja će ga odvesti daleko u središte Istočnoga Sibira. Radoznalo sam ga i dalje „pratio“ u vidnim poljima moje glave: vidim prozori osvetljenih kupea promiču svojom oprobanom brzinom, a dečak, ukoso u odnosu na njih, hoda kroz sneg i mraz kao da je „snežni dečak“...

Posle, a da ni ne zna koliko dana lutanja, on stiže u jedan zimski dvorac od leda plave boje sa zlatom opervaženim prozorima i vratima, sa osvetljenjem koje je bez prekida dolazilo od mesečine koja beše bela, pa i sama plavičasta, ali koja se nije gasila jer Mesec se ne bejaše pojedao. Na vratima, ponad „arhitrava“ pisalo je „VEČITA KRALJICA ZIME“. Ma koliko je bio pročitao bajki dok nije stigao na štivo poput Čuvara pruge Tila, on nije znao koja je to bila KRALJICA ZIME. Nije čuo da je ijedna od takvih ušla u mit ili legendu, u priču ili religiju. „Mora da je to neka posebna ovdašnja do koje se niko nikada nije probio, i dvorac video, da bi sebi postavio takvo pitanje. “

Kad nekoliko dece, sve jedno drugome do uveta, zapadoše, sve u jednom dahu, svako sa svojim saonicama na uzici, on im se pridruži i s njima uđe u ledeni zamak. Odmerivši ga, posluga nije pravila pitanje oko toga koga su deca sa sankanja dovela da se okrepi, pa da ide, ispraćen od čika-Sergeja koji je o svemu vodio računa, nego su ga deca, tako dragog i prijemčivog, kao da nije

104 stranac već samo dete njihovoga karaktera i mere, odmah odvela majci na upoznavanje.

Kraljica zime koja nikada nije težila da kod dece čak i malo skrene tok vaspitanja na predrasude kao što je strah od nepoznatog, pustila je da se deca zajednički poigraju onim igračkama kojima su raspolagala. Sva deca, pojedinačno, trudila su se da „novajliji“ ponude, baš ona prva, istu zabavu i razonodu. Radilo se ponajviše o mladuncima životinja koje su živele u ovom surovom snežnom prostoru Istočne Rusije i Sibira. Majka Kraljica zime bila je veoma stroga kod vaspitanja svoje dece: mislila je da im do napunjenih šest godina ne sme prići ni sam otac-kralj, kako ne bi vršio vaspitni uticaj na njih, pogotovu muškarčiće, od kojih je hteo da napravi zimske i snežne heroje koji bi ubili medveda golim rukama i na taj način preživeli u surovoj prirodi. Majka je mislila da takav način ophođenja može da upropasti veliki deo bezbrižnog detinjstva i decu je branila i odvajala od očeve muške ljubavi.

Zbog toga su deca bila izložena vaspitanju koje je stizalo od druženja s medvedićima, vučićima, lisičićima i drugim mladuncima. Mislila je majka da će tako svi ostati sposobni za „večitu čestitost jednaku božanstvu“ (njen izraz), kakvu jedan otac može čak i da pokvari. Kraljica ima ime, dečak ili „duša koja trči za nepoznatim“ ga otkriva već prvih dana kraljičinog gostoprimstava, za koje je govorila da je to zapravo gostoprimstvo same dece. A to ime bejaše „Kraljica Anastasija“.

Interesantno je da sused naspram „ljušture“ ni dok nije zaklopio i odložio skicen-blok, nije imao ništa nacrtano osim zime i snega. Ništa od Kraljice Anastasije, dece, životinjica, pa čak ni od ledenoga dvorca. Verovatno je te slike ugledala samo ta prilika skljokana od godina, tj. ja na sedištu s koga se gleda samo napred, u pravcu kretanja voza.

105 A dečak-duša biva primljena u zimske dvore, dakle, ona naseljava i decu i životinje, pomalo živi u svima njima, ali ipak vidi da to nije taj njen svet. Tada kad zaključi, da je i pored velike dobrote koja u zimskom dvorcu vlada, dakle, da je na pogrešnom mestu, ona izlazi na istu-ulaznu kapiju, sa decom koja odlaze na sankanje, ali malo zaostala i izdvojena, i besomučno trči na jugoistok, prema mestu odakle se jutros pojavilo sunce, trči za vozom. I kad se voz sasvim jasno ispravi na smer ka Habarovskom, ona sustiže voz u nekoj trećoj stanici koje su ovde na velikoj prostornoj udaljenosti. Sustiže ga i opet „barabar“, to jest, paralelno i uporedo s njim trči.

Dan je bio veoma vedar, da li od istočnih voda Tihog okeana koji je odbijene sunčeve zrake slao na predeo kojim je voz kloparao, ili se to činilo dečaku i njegovoj duši? Tek, najednom se na ćuviku, s kojega su vetrovi oduvali sneg, pa je delovao da je malo sivo-braonkast, ukazalo i groblje, možda bursko il mandžurijsko. Ali, usred ćuvika, na visu, bila se zabelasala ruska crkvica od bele tajgine borovine, složene od tanjih daščica. Sa krstom na vrhu. Sahranjivali su jednog dečaka koji je umro od prerane upotreba alkohola, pravljenog od kitove jetre. Dok voz jezdi dalje, umorna već od mnogo trčanja kroz život, dečakova duša pokušava da otvori svoje duboke i nesagledive prostore, da se duša umrlog dečaka useli unutra. No i to nije dušu spojilo s nečim, pa ona „leti“ dalje kao misao da sustigne voz koji je odmakao. Umor je učinio svoje: sve više zaostajuća gubi na tren voz koji ne posustaje. Ali kad se malo odmori i predahne, ponovo je brža od železne zmije i sustiže je pred primorskim gradom Vladivostokom. Ali ne mogaše da uđe kroz zatvoren prozor.

U Vladivostoku, tek kad neko odškrinu prozor zbog zagušljivog vazduha, duša uđe u poluotvorena usta umrlog (za koga je kondukter već spremio

106 zapisnik o smrti i čekao vladivostovsku miliciju na stanici da preuzme telo). Ali na zaprepašćenje konduktera i dva svedoka-putnika jakih nerava, pospana ljuštura oživi i čovek hte` da ga saslušaju. Kad reče da je još na stanici u Jekaterinburgu, zbog radosti, ostao bez duše, i da mu je stanični sat pošao unazad i na svakoj sledećoj stanici pokazivao davno prošlo vreme, vrteći kazaljkama unazad, čoveka pogledaše sa sažaljenjem. A kad im objasni da će ostati desetak dana u Vladivostoku da bi uspostavio osnov za otvaranje jednog predstavništva kugličnih ležajeva, te da će potom kupiti kartu do Kruševca u Srbiji via Moskva-Kijev- Čop u Mađarskoj pa do Beograda, oni malo poverljivije pogledaše na njega. Za svaki slučaj, provere radi, upitaše ga koliko je sati. Kad im je odgovorio tačno, pogledavši još i na stanični sat, oni ga ostaviše i iziđoše, jer je zaista bilo toliko sati koliko je i rekao.

Primetivši da je ostao sam u kupeu, ali i u vozu, jer svi već bejahu negde na peronu i u holovima, on se dozva k sebi i progovori u prvom licu, kao da priča tebi, čitaoče, (a i valjda je najzad bio jedinstven i čitav): Maših se za svoj kofer i pritom pod njim nađoh skicen-blok, na čijim je koricama pisalo: „V. S.“, (bez onog „ŠIŠKIN“) morao sam ga otvoriti, tu je bila i treća stranica, s nečim što i meni nije bilo jasno iz bajke o „LEDENOJ KRALJICI“. Naime, bejaše tu urađena jedna skica za korice i naslovnu stranu neke dečje knjige, sa sibirskim motivima i krunom od leda plavičaste boje na prelepoj ženskoj osobi elegantnog i uzvišenog izgleda koja je po svemu sudeći bila vlasnik te krune, kraljica.

Zadovoljan zbog uspešne poslovne misije u Vladivostoku i nekako pun zbog nečega što mi se u ovom putovanju vratilo, a još od Čuvara pruge Tila mislim da je to duša koja me je zaduže ostavljala, pa došla, bio sam tek sad zapravo i zadovoljniji i ispunjeniji jer brat-blizanac mi već na samoj stanici u Jekaterinburgu, gde me je čekao, po onom dogovoru, rekao: „Brate, ona

107 LEDENA KRALJICA je najzad ušla u priču, bolje reći, u bajku, pa se o njoj zna. Izišla je u Moskvi knjiga toga imena „Bajka o LEDENOJ KRALJICI“ i brzo postala bestseler. Dok si putovao, izašla su već dva izdanja i razgrabila se. Ali, zamisli, izdavač je za korice usvojio tvoje rešenje, iako si bio tek treći nagrađeni na konkursu za likovno rešenje.“

Dopijajući kafu u staničnom kafeu, pitah blizanca-brata koliko je sati. On odbrusito reče: „Zar ne vidiš sa staničnog sata? Tačno je PODNE kad takve cele stvari koje su donekle pocepane i uništene, imaju priliku da započnu ponovo svoj život pošto je to vreme novog početka. Podne može baš na tom mestu da zakrpi ono što je bilo i što će biti.“

Bacih pogled na stanični sat i uverih se, ali odmah pritom pomislih na Kruševac, o kom slike započinju s mojom kućicom čuvara pruge iz detinjstva i u sebi rekoh: „Oprostite seni oca mi čuvara, kome sam obećao umetnički život, evo, stižem što je pre moguće i počinjem iznova! Slikanje je moj život, kakvi kuglični ležajevi, pobogu!? Kakvi bakrači!!!“