94
VLASTIMIR STANISAVLJEVIĆ ŠARKAMENAC TRANSSIBIRSKA ŽELEZNICA KRUŠEVACVLADIVOSTOK VRAĆA DUŠU
Hani Najduža munja koju sam ikada video upravo je kresnula svoju zaslepljujuću svetlost u nameri da zapali ovaj maleni svet. Njena glava-strela (a veoma je neodređeno šta je kod munje glava, a šta rep, da li ono što silazi na pogođeni objekt ili ono što ostaje na nebu), dakle, to prvo što stiže i nosi razornu energiju istreslo se na telo lokomotive i kao da se rasprštalo po gvozdenoj okruglini u vidu gorućeg paperja, kao kod varenja u mašinskoj ložionici, omogućujući da se, osim nedostižnog neba i podnožne zemlje, i druge dve stvari nađu u dubokom kontrastu: crno telo parne mašine i bljeskovito belo povesmo „paralice“ neba i vaseljene. Ostavši živi, i poslušni svojim namerama, kao i drugi putnici, produžismo s koferima ka vagonima. Ljuljnu i nagla kiša, gusta i crna, da nas sve - odlazeće putnike pomeša s onima koji su došli tek da nas isprate. Zapravo, nije bilo nas, nego tek ja koji je odlazio. Zvuk, tačnije rikanje groma je zaista kasnilo iza događaja. Dok su mašinovođu i pomoćnika osvešćivali od kontuzovanja, i dok su mogli da ponovo poveruju u sreću, jer im munja nije presekla dan na dva dela: onaj u kojem su bili i u kojem nikada neće - kad osetiše kišu na ogarenom licu, nasmejaše se negde unutar sebe od zadovoljstva i prvo što se upitaše bi to, da li je već vreme za polazak. (Davno je to bilo, kada je Staljin kaznio smrću svoga tasta, ministra železnica, zato što su vozovi u svesabranom izgubljenom
