Milan Drašković: „Srednje slovo za večnost“

64

MILAN DRAŠKOVIĆ

SREDNJE SLOVO ZA VEČNOST

Abenede pogleda ekran svog kompjutera – stigla je poruka i glasila je: ,,Cenjeni, javljam da je slovo Š srednje slovo multimedijalnog umetnika Jovana Jovanovića.”

,,Lepa vest”, pomisli Abenede. ,,Dakle, Jovan Š. Jovanović. I bilo je vreme. Toliko je Jovana Jovanovića, ili onih koji se zovu Petar Petrović, ili pak Nikola Nikolić. Kako ih razlikovati? Kako uneti reda u taj bezlični haos? Tu stupa na scenu SREDNJE SLOVO, koje sam izvukao iz zapećka i udahnuo mu novi život. Ja, Abenede!”

Naš junak utonu u prijatna razmišljanja. Eto, penzionerski dani teku, ispunjeni raznolikim aktivnostima. Njegov forum je ubedljivo prvi po broju poseta na uglednom sajtu o fantastici, a Projekat srednje slovo se kao nezaustavljivi virus širi po regionu. Tu je samom sebi čestitao na animiranju saradnika - da na njegovu diskretnu sugestiju vredno tragaju za nečijim srednjim slovom. Ako to potraje, a sve govori da hoće, on, Abenede, kao reformator i sakupljač narodnog blaga, prevazići će i samog Vuka Karadžića!

I tako, dok je u svom radnom kutku blaženo sanjario, za našeg junaka otpoče nesvakidašnji kontakt.

“Veza je uspostavljena! Pozdrav, poštovani Abenede!”

Te reči iznenada su preplavile njegov um - sveprožimajuće reči s čudnim akcentom, poruka nekakvog stranog entiteta!

65 ,,Šta... ko je to?” pomisli Abenede stegnutog grla. Nije mogao ni A da izusti. Odmah je dobio odgovor, a sledeći poduži dijalog - začuđujuće lak i sinhronizovan - tekao je putem misli.

“Vidimo da si uznemiren, Abenede. Nema mesta bojazni! Mi smo Drevni, miroljubiva rasa iz sazvežđa Orion. Ukratko, pratimo sve događaje diljem svemira, usporavamo rast entropije, pazimo da se ne naruši krhka ravnoteža elemenata... S obzirom da si stručnjak za naučnu fantastiku, ne treba mnogo da ti objašnjavamo ono što bi nekom laiku bilo čudno i nezamislivo. Budući da smo Drevni, logično je da smo najnaprednija rasa u svemiru. Ovladali smo vremenom, dveri budućnosti su nam otvorene, sposobni smo da upijamo tuđe misli i tako prisvajamo nova znanja - kao što je slučaj i s našom komunikacijom.”

Abenede je munjevito sagledao novonastalu situaciju.

“Zašto ste mene izabrali za kontakt?”

“Postoji jak razlog, Abenede. U pitanju je tvoj Projekat srednje slovo. Inače, srednje slovo je uobičajeno kod razumnih rasa širom vasione, a slovo A najzastupljenije - zahvaljujući tebi!”

“Ovo poslednje baš ne razumem...?”

“Podsećamo te da si pre dosta godina imao bliski susret sa zapovednicom svemirskog broda iz sazvežđa Berenikina Kosa!”

Naš junak namah pocrvene poput bulke.

“Da, tačno, u pitanju je bio spas te simpatične rase kojoj je pretilo izumiranje i ja… ovaj…”

66 “Sve znamo, tvoja izuzetna humanost je postigla cilj. Ta rasa ne samo da nije izumrla nego se tvoj genetski materijal pokazao izuzetno potentan – tako da je kloniran na milione istovetnih jedinki koje s ponosom nose srednje slovo A!“

Od siline emocija, Abenede oseti da mu oči vlaže.

“Ne znam šta da kažem… To su divne vesti… A i to da je moj Projekat srednje slovo bio vizionarski…”

“Pa, tu ima jedno ali. U žaru ostvarenja svoje misije ti si narušio svemirski kodeks!”

“Ma, šta kažete!” naroguši se Abenede. “A čime to?”

“Time što si svojim sunarodnicima stavljao srednje slovo bez njihovog znanja i bez njihovog pristanka.”

“Ma, među njima ima morona koji ne shvataju moju viziju, tako da...”

“Mi ne želimo da utičemo na tvoju odluku, cenjeni Abenede, ali dužni smo da te obavestimo da je tvoja akcija opasno narušila ravnotežu - poetski rečeno, strune stvarnosti su se zategle i postoji mogućnost da puknu!”

Abenede preblede.

“Ali malopre ste rekli da širom vasione...”

“Jeste, ali na dobrovoljnoj bazi. Samo ako upitani svojevoljno objavi svoje srednje slovo, samo tako svemirski kodeks neće biti narušen! A ti na svom forumu kažeš, citiramo: Srednje slovo ne znamo, pitali smo ga uporno, ali je odbio da kaže. Takođe, postavlja se pitanje tačnosti podataka koji ti pristižu s raznih strana – zna se kakvih sve obmana ima na internetu!”

Smrknut, Abenede je ćutao uvidevši da primedba Drevnih ima svoju logiku.

67 “I zato smo rešili da s tobom stupimo u kontakt. Jer od tvoje odluke, poštovani Abenede, možda zavisi sudbina Galaksije!”

Naš junak se prenu.

“Kažete, možda…”

“Da, jer ne postoji samo jedna stvarnost. Zar da tebi, koji si na tome doktorirao, pričamo o alternativnim svetovima i onom , šta bi bilo kad bi bilo …”

“Pa vi sve znate! Sigurno i to da je moju studiju Alternativne istorije jedan drugi doktor, onaj za horor, ocenio kao medveđu uslugu žanru?”

“Da, znamo za to, iz tvojih bolnih sećanja na tu epizodu.”

“A šta kažete za moju ingenioznu primedbu na poslovni plan smotanog starca Santjaga, iz Hemingvejeve novele Starac i more? Doktor za horor zamera mi na tom napisu – inače objavljenom u uglednom akademskom časopisu - da to razmatram na jedan skeptičan, bukvalan način... da zanemarujem simbolički plan dela i autorsku poetiku.”

“Po običaju, Abenede, skrećeš u digresiju. No, ukratko, piščeva omaška da je delfin riba - jer on nije riba već sisar - kao da ide tebi u prilog, ali ostalo baš i ne. Jer, zna se, taj Santjago je star i razočaran, on hoće da ide na sve ili ništa, i zato tako postupa. Da kojim slučajem ima suprugu i uz nju dečake, on bi verovatno postupio po tvom predlogu - da od ogromne sabljarke izreže nekoliko komada najboljeg mesa, i požuri natrag. Tako bi svi bili zadovoljni - i ajkule i supruga, koja bi od njegovog ulova, uz pirinač i začine, spremila ukusan obrok.”

“Jeste, tako sam i ja razmišljao!”

68 “Vratimo se na poentu naše misije. Ponavljamo, ne bi smelo da se po svaku cenu insistira na saznanju nečijeg srednjeg slova. Pogotovo kad je u pitanju jedna određena osoba…”

“Je l’? A ko je to?”

“U pitanju je kolega po peru – Majlan Kovdras.”

Na to Abenede - nesvojstveno za njega - jarosno zaškrguta zubima.

“Opet taj Majlan Kovdras! Opet on! Ne, stvarno, od njega će garant da mi proradi čirko na dvanaestercu! Već sam mislio da je otišao u arhivu, jer se godinama nije oglašavao u fandomu, kad eto njega, odskora ponovo jaše, čak umišlja da je SF pesnik!”

“Premda znamo da ne veruješ u astrologiju, nije zgoreg naglasiti da je Majlan Kovdras pod zaštitom moćne zvezde Betelgez!”

“Ko bi rekao! Sad mi je jasno kako je on sa svojim očajnim pričama uspeo da objavi čak tri zbirke! A moj prijatelj, Konstantin Tezeus - nijednu! Gde je tu pravda? Njegove priče su bolje, neuporedivo bolje, za to vam dobar stojim!”

“O ukusima nećemo raspravljati. Znamo da si veoma privržen svom prijatelju, pa ćemo ti otkriti jedan detalj iz budućnosti. Naime, za nekih deset godina Konstantin Tezeus postaće planetarno poznat, a njegove priče biće veoma tražene.”

“Pa, to je divno! Dobro, ja to verovatno neću doživeti, ali moji potomci...”

“Tvoji potomci postaće multimilioneri, zahvaljujući leku tezeusan.”

“Štaaa?!”

69 “Igrom slučaja, kako to ponekad biva u nauci, spoznaće se da priče Konstantina Tezeusa imaju terapeutsko dejstvo na čovekov nervni sistem - naime, pomažu mu da utone u žuđeni san! To će biti genijalno otkriće i spas za milione očajnika koji će zbog svakojakih stresova patiti od hronične nesanice, jer uobičajeni praškovi neće imati efekta. A onda će se pojaviti tezeusan! Odabrane najdosadnije priče tvog prijatelja biće kao zvučni zapis uskladištene u čipove, koji će se ugrađivati pacijentu u mozak. I tako, pacijent sluša priču, ubrzo počinje da zeva, oči mu se neodoljivo sklapaju, i on tone u san ne dočekavši kraj priče!”

“Svašta, stvarno svašta. A kako su moji potomci…?”

“Tezeus je na njih preneo sva autorska prava, jer on osim tebe nije imao drugih prijatelja.”

“Da. Tako obično biva sa dobrim ljudima. Pa, šta da kažem, ovo je za mene bio jedan izuzetan dan. Moram da svarim sve ono što sam čuo…”

“Naravno. Dakle, odluka je samo na tebi - kojim putem ćeš se otisnuti. Naša misija je ovim okončana. Zbogom, cenjeni Abenede!”

70 Kad je Dijana nešto kasnije stupila u radni kutak, zatekla je neobičan prizor. Njen čuveni suprug sedeo je ukočeno za radnim stolom, zureći u neku tačku iznad ekrana kompjutera, fizički prisutan, a duhom, očito, odsutan i ko zna gde. Brižna Dijana htede da mu se obrati, da ga dozove iz ko zna kojih sfera, ali odustade - kao da joj neko došapnu da se ne meša, da njen Abenede mora samostalno proći kroz muke koje ga muče. S tim mislima, ona se tiho udalji.

Evo, noć je duboko odmakla, a on je i dalje u svom radnom kutku, ukočen kao kip, sa sleđenim izrazom lica, dok mu kroz glavu, iznova i iznova, struji poruka Drevnih: ,,Od tvoje odluke, poštovani Abenede, možda zavisi sudbina Galaksije!”

GABRIJEL BARIŠIĆ POBOLJŠAVAČ SLUČAJNOSTI

71

Tko sam ja? Ja sam vremenski krvosljednik ili, pristojnije rečeno, bar nas tako zovu, vremenokročitelj. Mogu to izvoditi i sam, ali najbolji sam kada radim za nekoga. Što moćnijeg, tim bolje. Ali nije li mi dio posla njuškati po crnim dijelovima bazara? Kupovati zabranjeno na anoniman način? Zavaravam se, ja najbolje znam da nema anonimnosti. Možda već sada gledam seksualna zastranjenja vašeg pradjeda kada je imao sedamnaest. Što radim s tolikom moći? Mogu izazivati i okončavati velike sukobe, da, ali to nije ono što me zanima. Ja sam poboljšavač slučajnosti i iz toga crpim katarze, makar izazvale svjetski rat! Zanima vas kako to izgleda? Evo kako je sve počelo.

Revolver, 9 mm. Upravo sam ubio nekoga. „No big deal“, rekao bi Jim Morrison. Stvari su se jednostavno potrefile. Sama činjenica da sam ga nabavio vodila je očekivanom svršetku. Otkud meni uopće pištolj? Zašto bi to bilo problem? Svašta čuješ na ulici, onda ti mračni tip izvadi kofer raznih pljuca i... prekrasan, laki, kromirani rev. Izuzetan osjećaj u ruci. Više nisam bespomoćan! Većina ljudi više nema odgovor! Uživao sam ubijajući govnara. Slučajnost nas je dovela na ovo mjesto u šumi. Ja sam bio za gljivama, a on je, valjda, čekao kakvu malu za ševu. Tko bi to znao? Jedva sam se sjetio tih zlih stisnutih očiju ispod riđe kose. Ti bi bio Kum, dečko? Volio bih da sam mogao kušati što si osjetio kada sam potegao gan i uperio ga u tvoje govno u glavi. Život se gasi u tebi. Nažalost, prebrzo. I padaš kao težak snop industrijske konoplje.

72 Zbrisao sam biciklom po makadamu kroz drugo selo. Samo da se dokopam brze ceste i ajd ti bok!

Brijačnica ne radi najmanje pola godine. Piše: “Bolovanje“. Frizerka je, valjda, na porodiljskom. Te noći skinuo sam dio vrata, uvukao se i zatvorio da izgleda nepromijenjeno. Sve uz veliku pomoć noćnih naočala. Ma, mogao sam kupiti bazuku da sam htio! Stražnja prostorija. Zatvorim vrata i upalim svjetlo. Prastari koferi. Ova je brijačnica prelazila iz generacije u generaciju. Štoperica je uključena. Želio sam završiti ovaj posao prije zore. Da me ne ugleda neka Zorica ili Ranko. Ne znam koliko je osoba već moglo znati istu informaciju: da u brijačnici postoji skrivena karta do blaga! Pisalo je u mojim rezultatima psiho-testa da sam brzoplet. Tako i ovaj put brzo, a nesmotreno nađoh to za što sam vjerovao da je karta blaga. Blistajući od pokvarenog zadovoljstva, ovlaš spremih kofere na mjesto i kartu u njedra i odmaglih.

Govorio je ono što sam i sam uvidio. Silueta Debelog Šefa mi se obraćala posve otvoreno. „Ali bitno je da znamo da je isto tamo! Sve upućuje na to. Ne bi ti trebalo biti problem ponoviti postupak!“ I učinio sam to, ali nisam mogao vjerovati svojim vlastitim očima: zar je to bila ova sveščica nota? Da, bila je. Šef se cerio od uha do uha. „E, brate, neš me dvaput!“ grohotom se nasmije. Pritisne dugme. Ubrzo se pojavi kondicionirani laborant. „Trasirajte put za vremenokročitelja!“ naredi Šef i nagne se naprijed. „ A potom rukopis predajte živom plamenu!“

73

„Što ako se usudim upitati o kakvom se dokumentu radi?“ drznuh se. „Budući da ćeš ti poći na taj put kako bi iščupao korijen, bilo bi bešćutno od mene da ti ne kažem o čemu se radi. Naime, riječ je o Bachovom ultimativnom i konačnom, sedmom Brandenburškom koncertu. Onom koji mijenja ljude i narode kada ga slušaju. I, odat ću ti još jednu tajnu, ti si bio taj koji je već pomogao u njegovu stvaranju! Upitah se u sebi: “Kako?!“ Ali nešto mi je govorilo da ću ubrzo sve saznati. Ništa vremenokročitelju ne bi trebalo biti strano. „Sada ćeš se pobrinuti da djelo nestane“, reče.

Gledao sam kroz relativistički periskop i pri tome sam mogao čitati misli demonom.

J.S.Bach klekne došavši u Halle 1719. Pješačio sam silne milje kako bih ga upoznao, a sada samo jedan dan prekasno! Otputovao je kočijom! Okretao sam makrometarski i mikrometarski vijak ugađajući se na traženu prošlost. „Händel je jedina osoba koju bih želio vidjeti prije nego umrem i jedina osoba koja bih želio biti, da nisam Bach.“ U 1729. Händel je ponovno bio u Halleu. J. S. Bach pošalje sina Wilhelma Friedemanna da ga pozove u Leipzig. „Nisam uspio, oče! Oprostite mi! Händel nije rekao ne može li ili ne želi! Oprostite mi, Papa!“ Kasnije, isti očni kirurg oslijepio je i J. S. Bacha i Händela.

„To ti je kao prikazivanje biblijskih likova u renesansnom ruhu“,rekoh ja. „Ja, Sebastian, dakle čekam Händela ovdje u gradu Osijeku, Kroatien?“ „Svakako“, meni nimalo nije bilo čudno.

74 Ja, kao netko tko je od osuđenika pakla postao uvaženi kolaboracionist, uživao sam u svim pogodnostima. Jasno da je skladatelj bio sumnjičav. Ipak smo njime manipulirali - nimalo benigno. „Zar to ne želiš?“ produžih. „Ah, ma naravno da želim! Ta on je najveći skladatelj našeg vremena!“ „Neki kažu da ste to vi... tako čujem.“ (Kažem si sa višestoljetnim odmakom znajući sada da je pakao reinkarnacija u prošlosti - najbolje to znaše Spinoza i Bruno...) „Ma, ne, nikako, dok ne završim svoje Veliko Djelo! Ali nagomilali su mi se skladateljski problemi u tom Konačnom Brandenburškom koncertu i samo mi Händel može savjetovati... “

Za nekoliko dana imali smo i Händela ovdje u Osijeku, 20. stoljeće. Potrudio sam se da ne izgledaju upadljivo, ali sebi su bili čudni. Obećao sam im da će im oči biti dobro čuvane i nadao sam se da Händel neće upasti u nekakvu napast poput izvođenja dvoboja, a ovo prvo sam im svjesno lagao jer za njih stanica više nije bilo - od ovog trenutka kada su upoznali mene. Nakon što su se akomodirali, počeli su stvarati: zajedničko djelo Bacha i Händela! A ja sam mu bio kum: “poboljšavač slučajnosti“. Nije ih trebalo poticati, uživali su u tim neprospavanim noćima. Osjećao sam takvu žalost jer se bližio kraj, a kada su objavili da su završili i da su zadovoljni činom, ja ih povedoh kroz šumarak na lijevoj obali Drave. Tamo sam im smjestio u potiljak zrna iz službenog pištolja, kako bi Debeli odmah imao informaciju.

Prije nego što su stvari izmaknule kontroli, da, petljao sam s frizerkom. Pa šišao sam se tamo zadnjih dvadeset godina. Tako reći, pratio sam taj mali život...

75 „Evo ti nešto neprocjenjive vrijednosti“, pružih joj kajdanku. „Ne pitaj i sakrij to!“

„Do-bro!“ odgovori dobroćudno. „Hajde, bar plati da te obrijem“, reče veselo, stavljajući sveščicu u zadnji kutak uma. Pasalo mi je takvo nemarno rješenje.

Jedva me je probudilo zvono i kucanje. Gledao sam svoje ruke kao da ih prvi put vidim. Odoh do nepoznatih mi vrata i otvorih. Žena s novorođenčetom. „Mi smo tvoji“, reče. Nisam joj mogao objasniti da se ničega ne sjećam. Kada joj rekoh da ne znam napraviti kavu, ona se uistinu zabrinu. „Ali srećom, imamo istog Šefa“, reče ona ugnijezdivši se u fotelju, mašeći se svojeg mobitela.

„Ehm“, reče Debeli Šef, „imaš dvojak izbor...“

Ponovno sam se probudio. Ovaj put svega se sjećajući. Zameten sam u vremenu s oduzetim svim moćima. „Zašto?!“ zavapih prema bogu od svog Debelog Šefa. Prostrijeh se zapomažući iz dna duše. I dođe mi glas. „Mi ne želimo da se stvari mijenjaju. Mi ostvarujemo mogućnosti kako bi ih uništili. Ti nisi građen za naše društvo.“ Briznuh u očajnički plač. Izašao sam iz kuće u jedan starinski svijet. Nisam se usudio nekoga pitati. Zgrabih novine kod prodavača. „Hej! Kupi ako želiš čitati!“

76 Dovoljno sam bio vidio. Wilhelm Friedemann Bach se ženi, 1751. Pođoh njegovim putevima tražeći iskupljenje. Prvo, novac. Dakle, kako? Možda netko želi moj dobar revolver? Zatim hitno moram frizeru.