Mirjana Milenković: „Rezovi“

MIRJANA MILENKOVIĆ

REZOVI

158

„Ko hoće, neka završi, ja sam dovoljno učinio.“

„Evo ja ću“, javi se preplašena devojka, kao da je ovo bilo upućeno samo njoj.

„Na posljednji šav stavi konac 0.5. Nema potrebe za tanjim. Sada ga ionako ništa više ne muči.“

„Razumem, doktore. Doktore, samo još jedno pitanje?“

„Da, izvolite, koleginice“, reče čovek, više odsutan, nego što bi trebalo da bude. Bar ne na ovom mestu.

„Vi ste dobro poznavali pokojnog gospodina? Čini mi se da...“

„Naravno da sam ga dobro poznavao“, prekinu je vidno ljutit. „Uvek upoznam dobro svakog svog pacijenta. To je valjda i neka poenta. Kao da me niste slušali prethodnih pet godina šta sam vam govorio na predavanjima. Iglu i konac u ruke i bez glupih pitanja! I za promenu, uključite mozak“, prasnuo je, mada i sam svestan da samo nepotrebno iskaljuje svoj bes zbog neuspeha na mlado biće, tek zakoračilo u surovi svet medicine.

Stažistkinja je sačekala da doktor napusti salu za operaciju, a zatim je udahnula duboko, smirila drhtaj u rukama i zašila poslednju ranu na telu mladog čoveka. Kada je završila, skinula je rukavice i bacila ih u punu, krvavu korpu pored stola. Pre nego što će prekriti mladićevo lice belim čaršavom, još jednom se dugo zagledala u njega.

159

Ne mogu da dišem, ali ipak osećam oštre ubode u predelu pluća na mestima gde je kroz njih provučena kanila. Misli mi se roje kao odbegle pčele. Gutam nepostojeću pljuvačku. Odgovaram na svako pitanje doktora, iako nije upućeno meni, nego sestrama. Posmatram lica ljudi koji me seckaju uzduž i popreko. Razmišljam o tome koliko su svi ružni iz ove žablje perspektive. Čujem pucanje svoje kože i zvuk metala, koji ovaj materijal proizvodi kada vam iz ruku padne na pod. Razmišljam o tome kako će ga doktor samo podići s poda i mirno vratiti u upotrebu, bez neophodne dezinfekcije. Šta ima veze, ionako neću preživeti ovu operaciju. Taj pad s jedanaestog je bio urnebesan. Oduvek sam imao osećaj da se doktori drugačije ophode prema samoubicama na operacionom stolu. Umesto da polako umiru sa mnom, sve moje fobije su naprasno oživele. Nadživeće me, zaključujem.

Osećam neku čudnu hladnoću po celom telu, ali to nije ona koja dolazi od hladnog sečiva. Čujem doktora kako viče: „Gubimo ga!“

„Dobro jutro, Kolumbo! Ja sam sebe odavno izgubio“, patetišem. Naravno, ovde unutra me niko ne čuje. Ili samo nemaju vremena da me slušaju. Izgledaju zauzeto. Zatim čujem doktora kako viče: „Gotovo je“, a onda dodaje kroz obilno izbacivanje pljuvačke u uglu usana: „Jebem ti!“ Tada mi je bilo jasno da sam umro. Jer, gde ćeš veće emocije od one koja dolazi kroz psovku: „Nikita. Druže i kolega. Jebem ti.“

Silazeći niz dugačko stepenište, trljala je sanjive i umorne oči, kako bi oterala nevoljnu sliku iz svoje podsvesti. Ipak, koliko god se otimala toj uobrazilji, nije mogla da prestane da misli na to. Sad bi mogla da se zakune da je, pre nego što je navukla belo platno na njegovo lice, videla blago treperenje trepavice i blistavu suzu koja se skotrljala niz obraz kao grumen poluotopljenog snega niz patagonijski glečer.