158 MIRJANA MILENKOVIĆ REZOVI
„Ko hoće, neka završi, ja sam dovoljno učinio.“ „Evo ja ću“, javi se preplašena devojka, kao da je ovo bilo upućeno samo njoj. „Na posljednji šav stavi konac 0.5. Nema potrebe za tanjim. Sada ga ionako ništa više ne muči.“ „Razumem, doktore. Doktore, samo još jedno pitanje?“ „Da, izvolite, koleginice“, reče čovek, više odsutan, nego što bi trebalo da bude. Bar ne na ovom mestu. „Vi ste dobro poznavali pokojnog gospodina? Čini mi se da...“ „Naravno da sam ga dobro poznavao“, prekinu je vidno ljutit. „Uvek upoznam dobro svakog svog pacijenta. To je valjda i neka poenta. Kao da me niste slušali prethodnih pet godina šta sam vam govorio na predavanjima. Iglu i konac u ruke i bez glupih pitanja! I za promenu, uključite mozak“, prasnuo je, mada i sam svestan da samo nepotrebno iskaljuje svoj bes zbog neuspeha na mlado biće, tek zakoračilo u surovi svet medicine. Stažistkinja je sačekala da doktor napusti salu za operaciju, a zatim je udahnula duboko, smirila drhtaj u rukama i zašila poslednju ranu na telu mladog čoveka. Kada je završila, skinula je rukavice i bacila ih u punu, krvavu korpu pored stola. Pre nego što će prekriti mladićevo lice belim čaršavom, još jednom se dugo zagledala u njega.
