Borislav Batin: „Rođen pod srećnom zvezdom“

BORISLAV BATIN ROĐEN POD SREĊNOM ZVEZDOM

173

Sada sam potpuno ubeđen da se neko - neko, ko zasigurno odlučuje o mome životu, sprda sa mnom; mada nisam uspeo da utvrdim da li je to onaj isti Vrhovnik o kome svi pričaju i u koga se svi uzdaju, da je On baš taj Dobrica koji me stalno navodi na pogrešan put i sve čini da na tome putu izgleda potpuno ispravno i jedino moguće uputiti se, a ako se kojim slučajem uputim nekim drugim putem - putem ‘’uspešnika’’ kojim su mnogi isto tako lako išli, kao što sam ja večito išao pogrešnim ‘’luzerskim’’ putevima, taj će isti Dobrica preda mnom, tu, postaviti zaista nepremostive prepreke. Zašto, pobogu? Pa čime sam ga toliko uvredio? Nemam čak ni utisak da mi se sveti, jednostavno, ja mu služim za zabavu i na mene ne računa ozbiljno - a opet, svi ti tipovi kojima je On ‘’majka’’ po svim zemaljskim merilima vrednosti koje je taj isti Vrhovnik izmislio i propisao su, ruku na srce, i daleko smešniji i zabavniji od mene, svi ti glumci koji šmiraju na tako jadno prepoznatljiv način tu jednu te istu ulogu kojom se taj, po meni, neću ga nazvati čovek bez ukusa, već ga mogu nazvati upravnikom pozorišta, zadovoljava i nagrađuje ih i ovenčava slavom. Pa ja, čoveče, maestralno odigram istu tu ulogu, a on me već sutra skida s repertoara tog njegovog prokletog pozorišta. Zašto? Zar u tom njegovom pozorištu nema mesta za vrhunskog glumca, glumca koji ozbiljno radi na svojoj ulozi, trudeći se da je neponovljivo i karakterno odigra? Nemojte misliti da sam nekakva prepotenta budala, da sam lenjivac, čovek bez vrednosti i karaktera, da sam želeo da bez truda uspem, da sam kolebljivac ili kukavica. Nee! To nikako ne - čak, naprotiv! Uostalom, da ne dužim više… nadam se, da ćete se u to i sami uveriti.

174

Poklonjen mi je život i udahnuo sam prvi dah sredinom prošlog veka, baš kada je Jupiter na istočnom horizontu poklopio Uran, Venera Saturn i Sunce progutalo Merkur u zlatnom kraljevskom trijanglu. S dve godine sam shvatio, da život koji mi je poklonjen ne treba uludo straćiti, do četvrte godine naučio sam sve što su moji roditelji znali, do šeste sam znao sve što su me mogli naučiti. Imao sam fotografsko pamćenje. Rođen sam, kažu pod srećnom zvezdom… I tu počinje jedna tesna priča:

Gledam...

Mimo mene moja priča otvara se, prima u okrilje svoje sve protuve i podlace, sve kurve neke i pajace, dok ja postrance posmatram sve to, tražeći neko mesto, neki mračni kutak u njoj, tek da se skrijem i putujem s njom. Uspevam ponekad, baš kao i sad, da tiho, ne dišući, plašljivo i stidno, provirim kroz ključaonicu u njen san. Vidim:

Neko je pred vratima...

Živim sam. Već godinama mi niko ne dolazi. Moglo bi se reći da sam prilično star, eto načeo sam i sedmu deceniju. Nisam se ženio. Nemam nikoga. Pitaćete se, sigurno, na šta sam straćio sve ove godine. Eh… na šta - to nije ni malo lako reći, ali to ionako nije od neke važnosti za ovo o čemu vam želim sada potanko ispripovedati. Jedne večeri - dok sam, uostalom kao i svake večeri, pokušavao da nešto napišem - neko tiho pokuca na vrata moga stana. Možda sam se malo i uplašio,

175 mada bi lepše bilo reći da sam se uznemirio. Ustao sam i tiho prišao vratima. Srce mi je lupalo, staračke noge su mi zaklecale, ali sam zaustavio dah i progvirio kroz, ne mogu se setiti druge reči, već eto, kroz špijunku. Nikoga ne videh pred vratima, ali se tiho kucanje začu negde dole, ispod moga trbuha koga sam naslonio gvireći kroz ulazna vrata. Skupih hrabrost i tiho otključah vrata pa ih naglo otvorih. Pred mojim vratima stajao je čudan dečak. Ja nisam ništa progovorio, već sam se samo sklonio, propustivši ga da uđe. Dečak je svo vreme imao zatvorene oči - spavao je. Hodajući sve unazad, dođe do stola, pomeri stolicu i sede. Onako, gledajući ga s leđa, izgledao je kao da će večerati za mojim praznim stolom. Poverovah čak i u to da je dečak možda mesečar, sigurno je jadničak i gladan te pođoh ka frižideru, kada on progovori nekim potpuno nepoznatim jezikom: “nadobols okat mas otš etitsorpO .navoJ es mevoZ . ečev orboD” Prepoznao sam neke reči i shvatio da ih dečak izgovara naopačke. Nekada smo se i mi kao dečaci takmičili ko će brže i tačnije izgovoriti ili razumeti neke izvrnute reči ili pak, čak i rečenice. “ Znači … zove se isto kao i ja - Jovan” Pomislih i sedoh preko puta njega, u čudu posmatrajući kako jede jabuku, ali tako da je jabuka svakim njegovim novim zagrižajem postajala celija, kao da je zaceljuje, vraćajući joj nekada uzete zagrižaje - te mi na kraju čudnog svog obeda pruži celu, rumenu jabuku. U neverici pružih svoju drhtavu staračku ruku i zahvalih mu, naravno izvrnuvši rečenicu:

“.enavoJ iT alvaH Teško čemo se ovako sporazumevati ja već dugo nisam tako govorio. Možemo li da razgovaramo normalno?”

176 On okrete od mene glavu, malo je zakrivi, kao da će me onako žmurećki bolje videti i poče nesigurno da izgovara reči, sve sričući ih, tako da sam stekao utisak da se užasno trudi u pokušaju da ih izgovara normalno: »Mi na slobodi uvek govorimo izvrnuto, što sve normalne ljude izluđuje. Kako to da Vi tako dobro govorite izvrnuto, a niste na slobodi? Vi ste budni ili možete da sanjate otvorenih očiju?” Prišao sam mu, pomilovao ga po dugoj beloj kosici, bila je slična kukuroznoj svilici. Dečak nije mogao imati više od osam godina, mada se ne bih iznenadio ni kada bi bio i mnogo, mnogo stariji. Polako je otvorio oči. Iz očiju mu zasja nezemaljsko bledo plavo svetlo (boje njegovih očiju). Bio je na granici sna i jave. Kako je, sve žmirkajući, otvarao i zatvarao okice, kao da je u njima imao nekakav kino-projektor, koji je u mojoj sobi projektovao slike neobičnih svetova. Nezemaljski predeli su se otvarali preda mnom obasjani plavičastom svetlošću.

“Nemojte me buditi, molim Vas, želim da sanjujem s Vama, ako me probudite ne možemo svesno razgovarati. Ali sada je prekasssnnoo…” Tada je tvrdo otvorio oči.

I poletesmo na krilima njegove nesvesne jave…

Zablista njegov osmeh, pogledom me podiže, pevao mi je neke pesme unatraške izvrnutim ritmovima i rimama koje nisam uspeo da sagledam razumom, ali je moje srce bilo ozareno neopisivom lepotom i srećom; držao me je za ruku i poveo. Zakoračili smo Mlečnim putem, putem naše galaksije, pa onda zajezdili kroz zvezdarje i zvezdane magline i kroz vrteške raznobojne svetlosti, kroz pulsare i kvazare, zaputili se brzinom misli prečicama svemirskih

177 crnih rupa. U rukama smo mogli da držimo čitave galaksije, dahom da pomeramo sazvežđa. Najzad smo se spustili, na neku čudnu planetu, na kojoj nije bilo sunca. Ni jednog trenutka se nisam dvoumio da je to njegova planeta, mada malog Jovana nisam uopšte više mogao razumeti. Bio sam siguran da je površina te planete bila unutrašnja strana lopte. U sradištu sfere zračilo je svojom blagom toplotom usijano ljubičasto jezgro, kao malo Sunce. Njegova antigravitaciona sila je svu materiju potiskivala daleko od središta. Vladala je večna ljubičasta noć, samo je naš pogled emitovao plavičastu svetlost koja je obasjavala prekrasne predele, koji su se pred nama otvarali svom svojom lepotom u nepostojanju nikakvoga horizonta, kao kada bi ste na Zemlji sve mogli da obuhvatite jednim pogledom i da sve dodirnete rukama. Pored nas su, kao zombiji, prolazili stariji ljudi iz čijih je očiju, kao sa halogenih farova automobilskih svetla za maglu, izbijala žutocrvena svetlost. Svi su oni bili u nekakvim neprobojnim želatinskim mehurima i, hodajući u njima, kotrljali su se kao kugle na bilijarskom stolu. Moj mali prtatilac snevao je otvorenih očiju. Držao sam ga grčevito za ruku, sve strahujući da se ne izgubim u njegovom snu. I izgubih se evo. Ovo je nekakav kraj. Ako znate bolji, nastavite...