Aleksandar Petrović: „Na pravom mestu, u pravo vreme“

ALEKSANDAR PETROVIĆ

NA PRAVOM MESTU, U PRAVO VREME

228

Nebo nad Gradom je svetloplavo, bez oblaka bremenitih tajnama njegovih stanovnika. Danilo ide ulicom Poslednje revolucije, povremeno upravljajući pogled naviše. Obično šeta posle završenog posla. Po izlasku iz stana, noge ga vode istom putanjom. Do Glavnog trga, preko mosta u Novi grad, nadesno Bulevarom mudrosti, nazad pored crkve do Sahat kule. Ustaljeni ritam koraka i poznati prizori pomažu mu da se usredsredi. Crteži koje je tog dana pokušao da izvuče iz sebe na belinu papira uobličavali su se u smisaonu celinu. Prvih nekoliko trenutaka, dok ne bi izbio na čistinu trga, činilo mu se da je ono što je nacrtao potpuna besmislica. Kako je hodao, stavovi su se menjali. Kući se vraćao ravnodušan, ali rešen da sutra ponovo dâ sve od sebe.

Juče ga je rastužio prizor zatvorene antikvarne knjižare s natpisom Na prodaju u kojoj je kao dete satima prelistavao retka izdanja stripova koja su neredovno stizala. Trudio se da upamti svako senčenje tušem. Iščitavao je rečenice u oblačićima dok ne bi postale deo njega. Iza stakla izloga video je da su drvene police zamenjene metalnim stalažama, a knjige naslagane po parketu s velikom oznakom za popust prebačenom preko njih.

Na mostu zastaje na delu ispod kojeg se reka belasa, trudeći se da preskoči male sprudove. Osluškuje huk i čeka da mu uši ispuni osvežavajuća tišina. Nastavlja ka zdanju Instituta za istorijska istraživanja gde je redovno zastajao. Prozori u prizemlju su, za vreme letnjih dana poput ovog, širom otvoreni. S ulice je, ako bi se propeo na prste, video šta se dešava u kancelarijama. Danila je zvanična prošlost slabo zanimala, ali zato devojka u beloj haljini, nagnuta nad radnim

229 stolom, jeste. Kovrdžavu kosu prošaranu riđim pramenovima različitih preliva skupila je u punđu, što je još više isticalo obrve boje bakra. Trebalo je samo da priđe i započne bilo kakav razgovor. Prilika nikada neće biti savršena, mogao je da izgleda kao čudak koji viče spolja, ali kao i u svakom riziku, veći ulog znači i veći dobitak. Makar je tako verovao. Čak i najgluplja rečenica biće napredak u odnosu na svakodnevno ćutanje.

Ipak, i ovoga puta je nemo zurio u nju dok je stajala pored panoa s crno-belim fotografijama i velikog postera Sahat kule na kome je pisalo: U budućnost, sada.

Devojka je kašičicom promešala sadržaj šolje na stolu i uzela je u ruku. Nije je dobro uhvatila i pala je na pod. Sagnula se da skupi polomljene delove. Okrenula se ka kanti za đubre i na trenutak ga okrznula pogledom. Danilo se zapiljio u asfalt i produžio dalje.

Nekoliko ulaza od četvorospratnice u kojoj je živeo, ispred izloga već neko vreme zakatančene bivše galerije, stajao je visok, mršav mladić, izbeljene kose i rumenih obraza. Neznanac s rukama u džepovima zaklanja središnji deo stakla, iza kojeg se nazire izložbeni prostor.

„Danilo, uđi slobodno, pogledaj, sigurno ćeš naći nešto za sebe“, rekao je nepoznati, namignuvši mu olovnosivim okom. Danilo je poslušao, a tajanstveni gospodin ga je sledio. Pred njima se prostiralo more fotografija koje su preplavile pod. Kada su zakoračili među njih, dopirale su im do pola listova. Sličili su na televizijske voditelje koji samo što nisu izvukli pobednika nagradne igre.

„Biraj polako, ne žuri.“

„Ali šta uopšte tražim?“

230 „Znaćeš kada te slika bude pronašla,“ odgovorio je belokosi i povukao se u zadnji deo prostorije.

Danilo je seo na pod, prekrstivši noge u turski sed kao kada je bio mali. Zavukao je ruke u prvo brdašce crno-belih fotografija. Klizile su kao ribe uhvaćene u mreži, da bi na kraju u rukama ostala po jedna. Pažljivo ih je zagledao. Mladići u tamnim kaputima ispred gimnazije, otvaranje zgrade opštine, zaljubljeni parovi pored reke, gužva pazarnim danom u starom gradu i porodične šetnje parkom.

Na jednoj od njih prepoznao je musavo staklo stare knjižare u čijem su uglu pored nizova jednobraznih knjiga stajali ukoričeni stripovi bleštavih korica. Ispred radnje stoji devojčica u beloj haljini, tršave kose. Desnim kažiprstom uprtim u staklo, pokazuje nešto mladom čoveku koji je labavo drži za ruku sa četiri prsta koja su sličila na kandžu.

Danilo je uzeo fotografiju i pokušao da ustane. Protresao je utrnule noge i lagano krenuo ka vratima. Na njima ga je čekao domaćin, osmehujući se.

„Kako vidim, potraga je bila uspešna. Odličan izbor.“

„Jeste, hvala. Drago mi je što sam te poslušao. Ovde imaš skriveno blago.“

„Da, ljudi vole da vide šta se dešavalo u tuđim životima i plate da ih prisvoje, ako im se učini da su bolji od njihovih.“

„Misliš da će posao ići dobro?“

„Siguran sam. Ne radim ovo prvi put. Ključ uspeha je u tome da budeš na pravom mestu, u pravo vreme.“

„Koliko sam dužan? Nemam love kod sebe, ali mogu da ti ostavim broj telefona ili adresu.”

231 „Ne opterećuj se nevažnostima, komšije smo, rešićemo to. Idi, odmori se, daj sebi oduška. Nije mala stvar dovršiti toliki strip.“

Danilo ga začuđeno pogleda, ali odavno ne postavlja pitanja čiji će odgovori podstaći mnoštvo novih. Osećao se ispijeno kao posle naleta nadahnuća koje kao severac prostruji ostavljajući za sobom inje po telu i crteže na hameru.

Kući je stigao gladan. Otišao je do frižidera i na vratima magnetom pričvrstio fotografiju. Izvadio je tanjir sa ostacima jučerašnjeg ručka i seo za računar. Prodrmao je miša i na uspavanom ekranu pojavila se naslovna strana skeniranih tabli stripa. Preleteo ih je na brzinu. Preostalo mu je još jedino da napiše sinopsis pre nego što rad pošalje izdavaču. Posle ponovnog čitanja bio je zadovoljan. Kliknuo je opciju za slanje imejla i otišao u spavaću sobu.

Sutradan se probudio dobro raspoložen. Budući da nije morao da radi, odlučio je da ceo dan provede napolju, iako su oblaci već počeli da se navlače. Fotografiju je stavio u džep jakne, za svaki slučaj. Poneo je novac, ali nije bio siguran da li će biti dovoljno.

Kada je stigao do nje, galerija je bila zatvorena. Metalne rešetke štitile su izlog na čijem dnu je pisalo da je radno vreme počelo pre više od sata. Danilo se približio i, natkrilivši rukom oči, uverio da unutra nema nikog. Seo je na mali betonski stepenik i izvadio cigarete. Dok je tražio upaljač, na trotoar mu je ispala fotografija. Podigao ju je, obrisao rukavom i pažljivije pogledao. U izlogu knjižare nalazila se samo jedna knjiga poduprta drvenim stalkom. Devojčice i muškarca više nije bilo.

Ustao je naglo i posle tri ubrzana koraka počeo da trči. Nije primećivao ljude koji su se razmicali pred njim. Zaustavio se tek pred knjižarom. Izlog je bio zatrpan knjigama šljaštećih naslova. Dlanovi su mu se užarili, a vidno polje

232 suzilo pa je imao utisak da gleda kroz tunel. Strip-sveska lakiranih korica s njegovim imenom i naslovom oko koga se, koliko juče, dvoumio, stajala je u središtu, odmah pored kuvara presne hrane. Ispod nje, na drečavožutom kartonu pisalo je: novo.

Ušao je unutra. Prolazio je pored knjiga poređanih poput cigli. Njegova je bila na kraju reda bestselera. Prišao im je, obema rukama ščepao nekoliko primeraka i istrčao iz radnje, ne osvrćući se na povike. Kamere će ionako odraditi svoje.

Uleteo je u svoju zgradu. Stepenište je bilo široko, četvrtasto i vijugalo je kao u optičkoj varci. Nastavio je da se penje. Na poslednjem spratu metalna vrata su vodila na krov. Izgledalo je da su zaključana, ali kada je pritisnuo kvaku izdajnički su zaškripala. Gurnuo ih je svom snagom. Otvorila su se, tresnuvši o zid.

Ravna ploča krova bila je pusta poput beline crtaće table. Danilo je došao do ivice ograde koja mu je dopirala do pupka. Stavio je stripove na nju i otvorio prvi. Brzo je okretao listove koji su mu se lepili za prste.

Crteži su bili njegovi, ali se priča razlikovala. Slikama je oživljena i ova krovna terasa na kojoj se nalazio. Bio je iskreno zadivljen sopstvenom osećajem za detalj.

Okrenuo je poslednju stranu.

Donji kaiš sastojao se od četiri scene. Prva je prikazivala ulaz u galeriju. U drugoj je devojka talasaste riđe kose stajala ispred izloga dok je Danilo posmatra sa krova.

Držeći strip u ruci izvio se napred, oslonivši se o levu nogu kako bi bolje video. Mlada istoričarka stajala je ispred izloga zagledana unutra.

233 Na trećoj joj je vlasnik galerije poželeo dobrodošlicu pruživši joj desnu ruku, na kojoj se jasno videlo da nedostaje veći deo palca.

U oblačiću je pisalo: „Danijela, uđi slobodno, pogledaj, sigurno ćeš naći nešto za sebe.“

Danilo se još više nagnuo, kako bi bolje video šta se dole dešava.

Sat na kuli oglasilo se jednoličnim udarcima novog čekića o staro zvono.

Četvrta scena bila je prazna, ali je Danilo znao šta da docrta.