228 ALEKSANDAR PETROVIĆ NA PRAVOM MESTU, U PRAVO VREME
Nebo nad Gradom je svetloplavo, bez oblaka bremenitih tajnama njegovih stanovnika. Danilo ide ulicom Poslednje revolucije, povremeno upravljajući pogled naviše. Obično šeta posle završenog posla. Po izlasku iz stana, noge ga vode istom putanjom. Do Glavnog trga, preko mosta u Novi grad, nadesno Bulevarom mudrosti, nazad pored crkve do Sahat kule. Ustaljeni ritam koraka i poznati prizori pomažu mu da se usredsredi. Crteži koje je tog dana pokušao da izvuče iz sebe na belinu papira uobličavali su se u smisaonu celinu. Prvih nekoliko trenutaka, dok ne bi izbio na čistinu trga, činilo mu se da je ono što je nacrtao potpuna besmislica. Kako je hodao, stavovi su se menjali. Kući se vraćao ravnodušan, ali rešen da sutra ponovo dâ sve od sebe. Juče ga je rastužio prizor zatvorene antikvarne knjižare s natpisom Na prodaju u kojoj je kao dete satima prelistavao retka izdanja stripova koja su neredovno stizala. Trudio se da upamti svako senčenje tušem. Iščitavao je rečenice u oblačićima dok ne bi postale deo njega. Iza stakla izloga video je da su drvene police zamenjene metalnim stalažama, a knjige naslagane po parketu s velikom oznakom za popust prebačenom preko njih. Na mostu zastaje na delu ispod kojeg se reka belasa, trudeći se da preskoči male sprudove. Osluškuje huk i čeka da mu uši ispuni osvežavajuća tišina. Nastavlja ka zdanju Instituta za istorijska istraživanja gde je redovno zastajao. Prozori u prizemlju su, za vreme letnjih dana poput ovog, širom otvoreni. S ulice je, ako bi se propeo na prste, video šta se dešava u kancelarijama. Danila je zvanična prošlost slabo zanimala, ali zato devojka u beloj haljini, nagnuta nad radnim
