Tanja Milutinović: „Hanina kuća“

TANJA MILUTINOVIĆ

HANINA KUĆA

208

Hana je ustala iz kreveta. U kući nije bilo nikoga. Očigledno da su joj roditelji jako zauzeti jer je sve češće ostavljaju samu. Osetila je dosadu. Ponekada joj se uopšte ne ustaje. Buđenje ne donosi ništa novo. Ipak, lepo je posmatrati kako Sunce izlazi i zalazi. Lepo je slušati cvrčke u polju, vrapce u krošnjama i milozvučne ptice koje se oglašavaju noću. Voli da gleda kako se godišnja doba poigravaju s drvećem. Obožava boje. Raduju je neiscrpno šaroliki prizori, nikada istog neba.

Zbog njenog stanja, Hana nigde ne izlazi. Svom srećom ima zastakljen balkon s kojeg se pruža odličan pogled. Odatle može krišom da posmatra šta su žene obukle, kako su se počešljale i kakve su im cipele.

Usamljena je. Retki posetioci su uvek u žurbi. Ljudi se plaše njene bolesti. Ranije su joj češće donosili nove haljinice i mašnice za kosu. Hana sada mašta o visokim štiklama, karminu i senkama za oči. Pomno zagleda nove poklone. Dobila je još mirišljavih svećica. Oduvek ih voli. Obožava i male keramičke figurine. Odmalena ih je sakupljala i sada ih ima barem stotinu. Jedino ne voli plastično cveće, ali se ne buni jer ga je mama donela. Nikada joj ne bi prebacila, jer primećuje da je stalno tužna.

„Obilazila bih te češće“, kaže joj mati, „ali moram nazad u Nemačku. Nadam se da ti se sviđa nova bluza.“

209 Mama je ostarila i Hani ju je žao. Tata je posedeo. Brinu se zbog nje i mnogo rade. Zato im ne zamera što retko dolaze. Mašta da je ponekada posete drugarice i da im pokaže kako svetiljke noću sjaju na njenom balkonu. Tata je namestio da se one danju pune suncem pa noću same svetle. Hana voli kada se predveče upale i svoja svetlašca čarobno pomešaju s letnjim sutonom.

Ponekad, za praznike, sve uzavri od ljudi. Nenavikla na buku, Hana se povlači u najtamniji kut sobe i skriva se kao senka.

Juče, nakon oštre zime, kada gotovo da niko nije zalazio u njen kraj, videla je kako jedan auto staje pored puta. Iz njega je izašao par. Zaprepašćeno su gledali u njenom pravcu. Poznavala je taj tip radoznalaca. Često su fotografisali njenu i okolne kuće.

Devojka je imala dugu plavu kosu, kakvu je Hana oduvek želela. Primetila je da je mladić visok i lep, i krišom ga je posmatrala iza zavese. Pomalo je bila ljubomorna na devojku, koja je možda svega nekoliko godina starija od nje, a već je lepo razvijena žena. Hana nikako da se raskrupnja. Volela bi da se ofarba u plavo i da joj mama kupi lakovane cipele.

„Ne mogu da verujem“, rekla je devojka. „Pogledaj, ovo su čitave kuće!“ Izvadila je telefon i počela da fotografiše.

„A vidi ovo“, čudio se mladić, „upaljene lampice. Kao da je neki praznik.

Hana je virila iza zavese.

„Mnogo je kripi“, rekla je devojka. „Unutra ima svašta, milion figurica.“ Nagnula se preko ograde i začkiljila očima. „Uglavnom figure anđelčića.“

„Ima i nameštaja!“ zapanjio se momak. „Čak i televizija!“

210 Hana je strepela, ali je radoznalost bila veća od straha. Nije se povukla u ugao sobe.

„Možda veruju u zagrobni život“, rekao je mladić. „Vidiš, ovde je sahranjena neka devojčica od dvanaest godina. “

Obilazili su ostale grobnice nad kojima su bile sazidane kućice, nameštene i uređene kao za stanovanje.

„I ostale kuće su sasvim opremljene“, primetila je devojka.

„Čuo sam već za ovaj običaj. Baš je nadrealno. Nego, smrkava se, bežimo odavde“, uzvrteo se momak.

„Važi, samo sekundu“, rekla je cura, „stani da uradimo selfi.“

„Ma, nemoj, jezivo je. “

„Ma, daj“, nasmejala se, „baš je fazon.“

Hani je bilo žao što odlaze. Momak je imao lepe oči, svakako zelene. Umišljala je da može da ih vidi, jer volela je boje.

Posetioci su joj okrenuli leđa, napravili ustrašeni izraz lica i slikali se.

„Pusti na Instagram. Napiši Poseta groblju“, predložila je cura.

Žurno su se udaljavali, a Hani je bilo krivo. Pitala se, sva ustreptala, da li će mladić, kada stigne kući i pogleda slike, primetiti jednu malu senku na balkonu, iza zavese.