208
TANJA MILUTINOVIĆ HANINA KUĆA
Hana je ustala iz kreveta. U kući nije bilo nikoga. Očigledno da su joj roditelji jako zauzeti jer je sve češće ostavljaju samu. Osetila je dosadu. Ponekada joj se uopšte ne ustaje. Buđenje ne donosi ništa novo. Ipak, lepo je posmatrati kako Sunce izlazi i zalazi. Lepo je slušati cvrčke u polju, vrapce u krošnjama i milozvučne ptice koje se oglašavaju noću. Voli da gleda kako se godišnja doba poigravaju s drvećem. Obožava boje. Raduju je neiscrpno šaroliki prizori, nikada istog neba. Zbog njenog stanja, Hana nigde ne izlazi. Svom srećom ima zastakljen balkon s kojeg se pruža odličan pogled. Odatle može krišom da posmatra šta su žene obukle, kako su se počešljale i kakve su im cipele. Usamljena je. Retki posetioci su uvek u žurbi.
Ljudi se plaše njene bolesti.
Ranije su joj češće donosili nove haljinice i mašnice za kosu. Hana sada mašta o visokim štiklama, karminu i senkama za oči. Pomno zagleda nove poklone. Dobila je još mirišljavih svećica. Oduvek ih voli. Obožava i male keramičke figurine. Odmalena ih je sakupljala i sada ih ima barem stotinu. Jedino ne voli plastično cveće, ali se ne buni jer ga je mama donela. Nikada joj ne bi prebacila, jer primećuje da je stalno tužna. „Obilazila bih te češće“, kaže joj mati, „ali moram nazad u Nemačku. Nadam se da ti se sviđa nova bluza.“
