Marijan Miloš: „Slobodan pad“

MARIJAN MILOŠ

SLOBODAN PAD

219

Nešto najbizarnije u životu iskusio sam jedne decembarske večeri kada se, negde duboko u mom usnulom umu, odigrala scena toliko neuobičajena i stvarna da mi samo prisećanje na nju ponovo budi onaj iskonski strah s kakvim se nikada nisam susreo. Zapisi koji slede moj su pokušaj da što verodostojnije pretočim reči u sliku i da u vama, vernim čitaocima, probudim osećaj koji je zauvek promenio način na koji gledam samu suštinu užasa.

Budim se i odmah shvatam da se nalazim u prostoru bez imena, dimenzije, boje ili oblika. Otvaram oči, ali nisam u stanju da vidim. Magla tame prožima srž mog bića poput tunela u kojem ne postoji izlaz za nuždu. Nisam znao u kom smeru trčim, da li se uopšte krećem, ukoliko ne stojim ukopan na mestu. U ovom prostoru ja se ne “nalazim”, već samo “postojim” u nekoj nedefinisanoj formi. Um mi je promišljao bezbrojne mogućnosti ishoda, u pokušaju da samome sebi objasni šta mu se događa. I zaista, bio sam u zoni nepoznatog, zoni u koju retki zalaze, u kojoj još ređi uspevaju ostati dovoljno pribrani da bi pronašli izlaz i spas.

Najednom, odozada je do mene počeo dopirati zvuk; jedan od onih koje ne možeš jasno razaznati, ali te uznemirava samim prisustvom; zvuk koji svojom frekvencijom iritira neki centar skriven duboko u tvom mozgu.

Oči mi i dalje ne registruju boje ni obrise. Pitao sam se, da li slepi ljudi ovako vide ili ne vide ništa. Pokušavao sam da izoštrim čula i, poput sunđera, upijem informacije bilo kojeg oseta, trudeći se da razaznam izvore sada već tri

220 zasebne i različite buke iza sebe, pitajući se, zašto dopiru baš iz tog pravca? Zašto me - nalik ovoj tmini u kojoj sam se našao - ne okružuju?

Zvuk, iako prigušen vatom unutar slušalica - do malopre potpuno zaglušujuć i nejasan - postepeno se izoštravao i prelazio u dobro mi poznato režanje propelerskog motora. Kao film na platnu u mrklom mraku bioskopa, pred očima mi se odjednom upalila scena čiji sam bio glavni lik i čija mi je sama pojava ledila krv u žilama. Nađoh se u repu B-17 bombardera na borbenom zadatku. Iz nekog nejasnog razloga, koliko god sam se trudio, nisam bio u stanju da usmerim pogled nadole, u mrežu žutih linija protiv-avionske paljbe i oblaka zvanog “nebo”. Hrlili smo brzinom koju moj mozak nije bio u stanju da obradi. Jedino što sam kroz staklo mitraljeske kupole, u kojoj sam sedeo sklupčan i poguren, mogao videti ispod repa aviona bile su dve bele linije koje propeleri ostavljaju za sobom, kako ulaze u moj periferni vid sa leve i desne strane i spajaju se u tačku kilometrima ispred mene, poput autoputa koji vodi u beskraj. Nisam znao kamo smo se zaputili; samo ... odakle dolazimo.

Zapitao sam se, gde su ostali avioni iz naše formacije. Odjednom sam imao odgovor na to pitanje. Jednostavno sam ga “znao” , kao da mi je sam Gospod prosledio ceduljicu sa nažvrljanim saznanjem, namenjenu isključivo mojim očima. Osetio sam, takođe, da mi je namignuo. Čudno ... zar se ne biste složili? Ukoliko vam se ispovedim i priznam da sam, kao racionalan i skeptičan ateista, tada zaista “osetio” Njegovo prisustvo, kada mi je tiho doturio spoznaju da je moja posada jedina preživela i da je ostalih trideset i sedam aviona nestalo negde nad centralnom Azijom ili na dnu okeana nekoliko stotina kilometara ranije i da sam jedan od nekoliko desetaka ljudi koji su imali sreće da ostanu da lebde negde u vazduhu unutar ovog metalnog kovčega, zapaljivog poput kutije šibica pored peći, čiji motori kašljucaju usled gubitka snage i dotoka goriva, a

221 vetar zviždi kroz rupe od metaka koje prožimaju kompletnu dužinu trupa; ako bih rekao da je činjenica što smo još živi zapravo božanska intervencija i da mi je On, osmehnuvši se, rekao kako ‘danas nije moj dan’; da tvrdim da se sve to zaista dogodilo, ovog momenta biste me zakopčali u ludačku košulju, zaključali u prostoriju obloženu jastucima i bacili ključ u bunar.

Osećaj božanskog prisustva nadjačao je bilo kakvu misao ili predosećaj koji nam može nadoći na javi, u stanju najpotpunije trezvenosti i najracionalnijeg stepena razmišljanja koji ljudsko biće može uopšte doseći. Sve je odjednom utihnulo i pružilo mi momenat spokoja. Tada je vazdušna turbulencija snažno protresla avion. Iako je zasigurno već počeo pucati po zakivcima koji su ga jedva držali spojenog da se ne raspadne u letu, znao sam, šta god da se sledeće dogodi, nekako ćemo na drugom kraju izaći neozleđeni. Haos je izbio punom silinom onog momenta kada mi se ta misao privela kraju. Proleteli smo kroz izuzetno gust oblak i našli se na čistini, nezaklonjeni i pod jakom paljbom koja je dopirala odozdo. Sama ruka Božja zaljuljala je našu džinovsku kolevku levo-desno pre nego što smo počeli ponirati, sve dublje i dublje. Jedan od propelera, na desnom krilu iza mene, počeo je ispuštati crni dim koji sam video u obliku grafitne linije, kako leti ispred mene. Pod nama se nalazilo plavetnilo okeana koje je silovito promicalo i prelazilo u kopno, a zatim u krovove zgrada koje su nicale iz zemlje i pokušavale da nas dohvate. Redovi kuća, poput domina poređanih po podu megalopolisa usred Azije, delovali su kao grad na mapi gde ne raspoznaješ ulice, već samo najviše nebodere koji se izdižu duboko iz Zemlje i hrle uvis - ka Kosmosu.

“Ovo nije moguće”, pomislih. “Letimo previsoko da bismo uopšte mogli razabrati reljef pod nama, a kamoli jasno videti krovove zgrada. Nešto tu nije u redu.”

222 Rafal protiv-avionske paljbe sada je nesmetano dopirao do ove krhke ljušture i činio je da puca pod pritiskom, svojim udarcima i škripom metala preteći da će se svakog momenta rastaviti i sunovratiti nas dole, u ambis.

Sledeće što se dogodilo nije me nimalo zapanjilo - ispucalo staklo moje mitraljeske kupole popustilo je i, naprosto, iščezlo. Jednog momenta je bilo tu i pružalo mi iluziju zaštite, sledećeg više nije. Time je nestala i prividna barijera između relativne udobnosti aviona i ambisa s druge strane stakla... ambisa u koji sam opčinjen zurio. Nevidljiva ruka iščupala me napolje. Sedeo sam u avionu, a zatim trepnuo i neočekivano se zadesio u slobodnom padu, prepušten samome sebi, pri brzini od četiri stotine i pedeset kilometara na čas. Lebdeo sam, kao u bestežinskom stanju, i u isti mah bio težak hiljadu tona. Moja leteća mašina, zajedno s većinom posade, ostala je negde dijagonalno nada mnom. Nadao sam se da su svi dobro.

Konačno preusmerih pogled prema dole. Jedino što sam video bile su moje kožne čizme i grad koji me privlači k sebi brzinom koju nisam precizno mogao pojmiti. Crvenilo krovova solitera delovalo je sve veće i jasnije. Centar težišta mog tela pomerio se i okrenuo me naopačke, sunovraćajući me licem prema zemlji, ispunivši mi oči suzama koje su mi blokirale vidno polje. Panika je tada preuzela vlast… strah mi je izbio vazduh iz pluća. Umreću. Udariću o tlo i neću više postojati! Užas je bio nepojmljiv. Završiću u tom gradu, negde na neprijateljskoj teritoriji, gde će oteti moje telo i sve vredne stvari s njega i ostaviti me negde na ulici, kao primer i upozorenje. Neće mi pružiti ni trunku dostojanstva, u smrti koja će me ovako prerano stići. Sve je gotovo. Zatvorio sam oči i prepustio gravitaciji i naletima vetra i da urade svoje.

“Padobran… padobran! Kako se ranije nisam setio?” Zaboravih da mi se nalazi na leđima. Obe ruke su mi mahnito posegnule za ručkom za koju nisam mogao

223 znati ni da li postoji. Mašući poput ludaka, hvatao sam ramena svog kombinezona u pokušaju da dohvatim zamišljenu polugu i pronađem spas.

Propao sam kroz jedan nivo oblaka pod sobom, pa sledeći, pa sledeći, pa sam ugledao neboder u koji sam pretpostavio da ću udariti. Dok ranije nisam mogao raspoznati detalje na njemu, sada sam već mogao uočiti šarafe na ventilacionim otvorima.

“Hajde, požuri! Nađi tu prokletu polugu već jednom! Nije ispod ruke, nije na leđima… gde bi mogla biti?”

Ulice su, iz bledih obrisa, prelazile u jasno definisane objekte i linije, uz pokoji zeleni krov automobila.

“Eno, tamo je i ulica gde predviđam da ću pasti”, igrao sam se pogađanja tačnog mesta na kojem će se okončati moj život. “Možda na travnjaku onog dečjeg igrališta sa zarđalim žutim šipkama poligona. Ili ću možda završiti na onom parkingu ... pored?”

Konačno sam uspeo da dohvatim kanap ručke na leđima, u momentu kada sam se nalazio na visini stotog sprata jednog od solitera.

“Udariću o tlo za otprilike tri sekunde.”

Prozori zgrade promicali su vrtoglavo poput rotirajućeg točka sreće na televiziji, dok sam u njihovom odrazu posmatrao glupav izraz svog lica. Sve što je do tada bilo neshvatljivo brzo, usporilo se do te mere da sam u jednom trenutku, pomislio da lebdim u vazduhu. Cimnuo sam ručku snagom koju nisam znao da posedujem i padobran je izleteo iz ruksaka… međutim, taj tanki sloj platna koji je trebalo da mi sačuva život nije se pravilno otvorio.

224 Pogledao sam nagore - kanapi koji povezuju ruskak i platno umrsili su se sami u sebe, kao kada sediš na ljuljašci, zavrtiš se oko svoje ose pa uviješ kanape u spiralu koja te stegne i zarobi ti pokrete.

Rotirali su se veoma sporo u suprotnom smeru i na kraju su se odmrsili, no bilo je već kasno. Padobran se pravilno aktivirao, usporio je pad, ali ne u potpunosti. I dalje sam jurio brzinom prevelikom za bezbedno sletanje. Psihički sam se pripremao na udar i lom čitavog donjeg dela tela. Mogao sam samo da posmatram kako mi se čizme svom silinom utapaju u travnatu površinu, kao da pokušavaju da se u nju zariju što je dublje moguće. Kolena mi popustiše pod težinom tela i nađoh se, ležeći na desnom boku, bez većih ozleda. Nekoliko ogrebotina i hramanje na desnu nogu, ali bio sam u stanju da se podignem.

Ustao sam gotovo iste sekunde i našao se pored metalne konstrukcije dečjeg igrališta, čiji oblik kao da je izašao iz najgoreg M.C. Ešerovog košmara. Upravio sam pogled direktno iznad sebe i ugledao tri solitera uperena u vedro plavo nebo, bez traga dima, eksplozije ili paljbe protivvazduhoplovne odbrane i bez olupine aviona koji prinudno sleće. Verovatno je, oboren, ležao negde na periferiji grada. Osvrnuo sam se oko sebe u potrazi za preživelom posadom. Naišao sam samo na prazne poglede desetaka stanara okolnih zgrada. Naprosto su se stvorili niotkuda tu na dvorištu i s matematičkom preciznošću se poređali u krug, prečnika desetak metara, opkolivši me... te su, s glavama blago nagnutim u stranu, poput reda kučića zurili u mene. Njihove oči su imale detinju radoznalost, u pokušaju da razumeju ono šta gledaju. Počeli su da mi se primiču i stežu obruč oko mene, u sablasnom ritualu u kojem se žrtva namenjena bogovima smatra objektom i ne gleda se s mržnjom. Očaj me nagnao u beg. Naletom sam uspeo da probijem rupu u tom krugu ljudi i da se provučem između njih.

225 Nasumice razbacano svuda po dvorištu, iz zemlje i iz betona je nicalo mnoštvo novih tela. Svaka osoba mi je prilazila polako i bez trunke panike dok sam ja mahnito trčao uokolo i trudio se da izbegnem zarobljavanje u neki od novih ‘krugova smrti’ koje su stvarali hvatajući se za ruke, poput magneta koji se privlače i klikćući se spajaju u kružnu formaciju.

Hitajući preko travnjaka prema prolazu između dva solitera, usput preskačući prepreke poligona za veranje, kao i šarene konjiće na federima, ponovo sam se zapitao, da li je iko od moje posade preživeo. Avion je, možda, oboren i dimi se negde u podnožju planine, dok ga neprijateljska patrola, baš u ovom momentu, pročešljava u potrazi za preživelima ili za bilo kakvim informacijama koje bi im mogle biti od koristi.

Počeo sam očajnički dozivati saborce da ih motivišem na borbu, na bekstvo ka nekoj bezbednijoj lokaciji, što dalje od središta ove metropole. Shvativši da nema saboraca koje bih mogao motivisati, stao sam mahati rukama u pokušaju da navedem zombije da pođu za mnom i nastave borbu po svaku

cenu.

Kako to da nisam shvatao puki apsurd situacije koju sam prouzrokovao, iz koje sam pokušavao da se izbavim? Cilj mi je bio da urazumim neprijateljske civile, duboko u neprijateljskoj teritoriji i podignem im moral do nivoa gde bi bili spremni da napadnu sopstvene ljude!? Plan kome je falila svaka naznaka smisla. Ipak, morate imati na umu kako nisam bio u mogućnosti da donosim logične odluke, slepo vođen instinktom životinje kojoj je ugroženo i samo postojanje. Jedini cilj bio mi je opstanak, u svojoj najčistijoj formi.

Tada je scena oko mene počela postepeno da bledi i privodi se kraju. Čak i za čoveka koji nije religiozan, dobio sam neosporiv osećaj da me Bog ostavio; prepustio me samome sebi da se snađem i spasem si život, kako znam i umem.

226 Poput davljenika koji se našao sam nasred okeana, talasi ljudi su me zapljuskivali i nadjačavali dok sam jedva održavao glavu nad površinom. On mi je do tada spasavao život, a sada mi je pomagao da prihvatim i oberučke prigrlim svoju nasilnu smrt u bliskoj budućnosti. Smrt s kojom sam, na kraju krajeva, morao da se suočim sam, bez Njegove utehe i ruke koja će da me vodi lavirintom neizvesnosti.

Uzdigao sam se sa zemlje, izleteo iz gomile tela i dao u beg, tražeći bilo kakav prolaz u narednoj masi ljudi pred sobom. Okrenuo sam glavu prema rulji, sada već žednoj krvi, u divljem transu plemenskog rituala. Ugledao sam postarijeg čoveka, s naočarima prevelikim za njegovo lice, kako se izdvaja iz skupine, trči prema meni i svom snagom koju je uspeo prikupiti zamahuje štapom pravo ka mom licu. Ostao sam prikovan u mestu, nemoćan da se pomerim i za milimetar. Radoznalo sam iščekivao šta će se sledeće dogoditi. Štap me pogodio posred čela i trenutno me onesvestio, prevrnuvši me naglavačke na tlo, u punom saltu...

Prvi zraci sunca prošli su kroz prozorsko staklo, kroz onu usku liniju otvora gde se spajaju dve zavese. Pali su mi na očne kapke. Okupan znojem, trudeći se da dođem do daha, trebalo mi je desetak sekundi da se priberem i shvatim šta se upravo dogodilo. San je završio isto tako nasilno kao što je započeo. Osmeh se raširio po mom licu onog momenta kada sam odlučio da, tada još svež, doživljaj prenesem na papir i dočaram pustolovinu koja me odvela preko ivice, daleko izvan granica mogućeg, ali me naposletku ispljunula nazad i dopustila da se neozleđen vratim.

227 Skočio sam na noge i, razmaknuvši zavese kako bih propustio zrake sunca u prostoriju, na obližnjem igralištu u dvorištu svoje zgrade ugledao krug dece kako se drže za ruke, vrte i u talasima poskakuju uz zamišljenu muziku. Jedna devojčica, međutim, ležala je na zemlji među njima i služila kao osa za krug koji joj se polako primicao i sužavao.