219
MARIJAN MILOŠ SLOBODAN PAD
Nešto najbizarnije u životu iskusio sam jedne decembarske večeri kada se, negde duboko u mom usnulom umu, odigrala scena toliko neuobičajena i stvarna da mi samo prisećanje na nju ponovo budi onaj iskonski strah s kakvim se nikada nisam susreo. Zapisi koji slede moj su pokušaj da što verodostojnije pretočim reči u sliku i da u vama, vernim čitaocima, probudim osećaj koji je zauvek promenio način na koji gledam samu suštinu užasa. Budim se i odmah shvatam da se nalazim u prostoru bez imena, dimenzije, boje ili oblika. Otvaram oči, ali nisam u stanju da vidim. Magla tame prožima srž mog bića poput tunela u kojem ne postoji izlaz za nuždu. Nisam znao u kom smeru trčim, da li se uopšte krećem, ukoliko ne stojim ukopan na mestu. U ovom prostoru ja se ne “nalazim”, već samo “postojim” u nekoj nedefinisanoj formi. Um mi je promišljao bezbrojne mogućnosti ishoda, u pokušaju da samome sebi objasni šta mu se događa. I zaista, bio sam u zoni nepoznatog, zoni u koju retki zalaze, u kojoj još ređi uspevaju ostati dovoljno pribrani da bi pronašli izlaz i spas. Najednom, odozada je do mene počeo dopirati zvuk; jedan od onih koje ne možeš jasno razaznati, ali te uznemirava samim prisustvom; zvuk koji svojom frekvencijom iritira neki centar skriven duboko u tvom mozgu. Oči mi i dalje ne registruju boje ni obrise. Pitao sam se, da li slepi ljudi ovako vide ili ne vide ništa. Pokušavao sam da izoštrim čula i, poput sunđera, upijem informacije bilo kojeg oseta, trudeći se da razaznam izvore sada već tri
