Davorin Roso: „Žilijen“

DAVORIN ROSO

ŽILIJEN

137

Ne, nikada se nije desilo da je Živko, naš Žile, bio trezan na čarobnom prelasku trideset i prvog decembra u prvi januar. Šta je tu čudno, Nova godina, tako i treba. Ne razumete. Nikada znači doslovno nikada. Pre nego što se zamomčio i s društvom pijan ispraćao staru, a dočekivao Novu godinu (na njegovom salašu i sličnoj okolini momčenje bi usledilo odmah s prvim pubertetskim nausnicama; to je kod nekih momaka već u dvanaestoj!) Živko je tih „najluđih noći“ pio kod kuće, krišom prazneći čašice svojih dobrih roditelja i njihovih veselih gostiju. To se dešavalo uvek negde oko ponoći kad bi odrasli teturali napolje da pucaju u mrklu ravničarsku noć gađajući lovačkim dvocevkama u sirotu Zvezdu istoka koja se po očevom kalendaru već gasila odradivši svoje, a po majčinom još uvek vodila mudrace do Vitlejemske pećine čekajući ih nad Jerusalimom dok ih strašni car Irod detaljno ne ispita ko su, odakle dolaze, kuda idu i šta hoće. No, pucnjave za praznike nikad dosta. Ali, gle, čak i pre toga, nestašno dete koje bi se budilo i kvarilo srdačne sedeljke, bivalo bi uspavano starim paorskim receptima: uvek dobrodošlom makovicom ili krajem ćebenceta umočenim u meku rakiju koju bi detence sisalo i tako mirovalo do... Pa koliko god treba. Ako dodamo svemu ovome običaj njegove dobre majke da tegobe seljačkog života, naročito mučne za ženu, povremeno, pa i ne baš tako povremeno, utapa u „vodu života“, kako Francuzi zovu vodu jaku oho-ho gradi, ispada kako Živko čak ni u utrobi rođene majke nije bio trezan; ako ništa drugo, ono bar te novogodišnje noći pred svoje rođenje, jer je rođen u februaru.

138 Dakle, jasno je i najsporijima među nama da nije moglo biti drugačije ni na prelasku 2020. u 2021. Teška godina. Epidemija. Kafane čas rade, čas ne rade. A i kad rade, kao da ne rade. Leti kojekako; može se i u bašti, ali od novembra - zlo. Kućne varijante stoje na usluzi, ali to nije to. Živko je društveno biće. Bio je u Nemačkoj i brže bolje se vratio i pre nego što je otišao. Kaže, ima tamo love, ali nema onog našeg... samoupravljanja! Žile je dobar moler; stanovao je na petom spratu jedne neobično sive i ružne zgrade u najužem centru R. Stan su mu kupili roditelji u nadi da će se oženiti, ali njegova prava nevesta s kojom se združio kao kakav srednjovekovni princ još od ranog detinjstva, nikako ga nije htela ostaviti, a, bogme, ni on nju. Bejaše to obostrana ljubav puna strasti i inata prema svetu koji ih je hteo rastaviti, bar dok se Žile ne oženi nekom stvarnom curom! Nažalost, neposredno pred najozbiljniju priliku, Žile se pijan razbi s motora, tako strašno ulubi svoju inače ćoškastu glavu da je posle bolnice izgledao kao ugaženi tetrapak. Svi, pak, behu srećni što je uopšte preživeo, ali nesuđena mlada kada ga ugleda, pobeže da joj ni sliku više niko ne vide.

Tog kobnog jutra, oko pola pet, kada se Žile vraćao s dočeka Nove godine od svog najboljeg druga Goksa, takođe molera, neviđenog pijanca, lica crvenog kao Helboj, desi se nešto zaista neobično. Penjući se na peti sprat bez lifta, dakle stepenicama sa odmorištima, gde su uz svetlarnike spavale saksije sa cvećem koje je Žile što zapišavao, što zapovraćavao, on u svojoj savršeno oslobođenoj svesti, slobodnoj od bilo kakvog prigovora zdravog razuma, stade plačući da se izvinjava cveću: muškatlama i kaktusima, usnulim puzavicama i zimskim ružama, vodenom oleanderu i uznapredovalom bendžaminu, koje je nesebično škropio, što mokrenjem što bljuvanjem. Sve ih je, klečeći, molio za oproštaj i poželeo im srećnu Novu godinu. Zatim se cerekao sve do petog sprata.

139 Tamo ga, avaj, dočekaše dva crna psa. Zapravo, jedan je bio sasvim crn, rundav i prilično velik, a drugi je bio manji, naizgled pitomiji, s belom tufnom na čelu. Svetlo u zgradi gasnu bez upozorenja. Žiletu se učini da su četiri crvene tačke u mrklom mraku zlokobno uperene u njega. Pokuša da upali svetlo, ali morao je da sačeka dok se sistem za paljenje nije napunio i ponovo aktivirao. Psi na petom spratu? Ne, nije ništa čudno. I ranije su bakice-komšinice puštale životinje u zgradu, ako je za to bilo nekog, barem njima, dovoljno dobrog razloga. Napolju je bilo hladno i kišovito, a naokolo su praštale petarde i drugi pirotehnički inventar. Životinje su se dobrano uplašile i bilo im je hladno. Topao vazduh, zna se, penje se uvis, pa je na petom spratu najtoplije, Žiletov stan je uvučen od stepeništa, i eto ti. Žile je, rekosmo, seoski momak i ne plaši se životinja, ponajmanje pasa. Ipak, ne bi mu sve pravo. Nešto ga je dozivalo s dna Marijanske brazde njegove pomućene pameti. Glas je, dakako, bio isuviše slab. Psi zarežaše. „Ajde, šta režiš, mrš u pičku materinu, da vas nisam video, ajde, čibe, mrš!“ Žile se obrati psima probranim rečima za koje se, ko zna zbog čega, misli da ih životinje najbolje razumeju. Psi se skupiše oko Žiletovih vrata, onaj veći zalaja: „Mamu ti jebem! Šta ti laješ, mrš odatle, beži dole, mrš!“ Ništa. Žile preteći priđe, ostavljajući im dovoljno prostora da šmugnu pored njega. „Stoj!“ viknu gromovitim glasom onaj veći, rundavi pas. „Kako, kako?!“ Žile se gušio od jezovitog čuda. „Ti, ti, govoriš...?“ „Ja, ja.... govorim“, odgovori veliki rundov, posprdno imitirajući Živkov zapanjeni glas. „Hi, hi, hi“, sitno se zasmeja onaj manji, za kog se Žiletu učini da je ženka. Ona, ili on, reče slatkim glasom:

140 „Dobro jutro, Žilijen! Popili smo malo, a? Neka, neka, tako i treba, pa Nova godina je!“ „Kakva Nova godina“, negodujući odbrunda veliki. „Vidi ga, natopljen je kao vikinško veslo! Piša i povraća po cveću! Zamisli da cveće piša i povraća po tebi, pijani mamlaze!“ „Izvinio se“, pomirljivo reče mali, ili mala. „Ti stalno sve vidiš crno. To je zato što si sasvim crn. Ja, eto, imam ovu belu tufnu na čelu, pa vidim i belo.“ „Ja vidim crno, ti vidiš crno-belo. Malo je tu belog. Vidi ga, usraće se od straha. Šta ćemo onda? Ja taj smrad od ljudskih govana ne podnosim!“ „Ma, neće... Žile je to! Žilijen, zašto ne bi...“ „Marš, marš, gubite se!“ zaurla Žile koliko ga je grlo nosilo. Nadao se da će se komšije probuditi i priteći mu u pomoć. Na spratu su, osim njega, bili još i jedan policajac, avaj, baš ove noći na dežurstvu, i jedan bračni par: dobra, blaga ženica i neki visoki, grdni lik koji nije podnosio pijance, sledujući tome, ni sirotog Žileta. Ispod je bila neka mlađarija, možda se oni pojave... „Ćut!“ zapreti veliki pas. „Kako, kako?“ reče Žile slomljeno. „Pa vi ste... vi ste, psi!“ „Psi, kažeš?! Ma nemoj? Ajde, vidi ovo!“ Veliki izbaci iz gubice nešto kao „mu!“ od čega Žiletu pripade muka. On pogleda u ruke i vrisnu. To su sada bile šape velikog psa. Njegov vrisak postade jezivo pseće skičanje. „Vidiš“, reče pomirljivo veliki. „Zar nisi pre tri dana rekao onoj bakici s trećeg da ćeš ofarbati parče plafona gde joj je procurelo od komšije? `Pas bio, stara, ako to ne uradim do Nove godine!` tako si rekao. I vidi šta biva!“ Živko je tužno arlaukao. Ali srećom, odmah potom postade onaj stari. „Ah, Žilijen, ne plaši se“, reče zabrinuto mala/mali. „Ne može svako biti pas, to je prvo, a drugo: kada bi se svaka kletva i zakletva ispunile, od vas ljudi niko ne

141 bi pretekao. Tako lako izgovarate te reči, sve reči, uostalom. Govor je dar, prijatelju moj.“ „Šta... šta hoćete od mene?“ procedi Žile obamro od straha, očaja, zime, samoće,

svega. „Dobro pitanje, Žilijen“ , odahnu manji džukac, „odlično pitanje!“ „Mi hoćemo da znamo šta ti hoćeš“ , važno reče veliki. „Ja, ja... Ja hoću da uđem u svoj stan“ , reče Žile i oseti slabački dah samopouzdanja. No, on se brzo ugasi, kao plamičak od šibice na vetru. „Sjajno, divno, kolosalno!“ oduševi se mali/mala. „A šta drugo? Žilijen posle naporne noći želi da uđe u svoj stan i odspava do... Dokle? Do novogodišnjeg koncerta u Muzikferajnu? Prenosa sa skakaonice u Garmišpartenkirhenu? Reprize Tesne kože? „Tesna koža je okej“, stidljivo reče Žile. „Do-obro“, reče veliki, „ajde onda ulazi.“ Psi se pomeriše i Žile priđe svom stanu. Nije skidao pogled sa pasa koji su ga mirno posmatrali. Paljenje i gašenje svetla u hodniku bivalo je bez pretnje i skoro automatski. Psi su čak prekidali govor kako bi se Žile bolje koncentrisao pipajući zid u mraku. Žile se sad okrenu ka svojim vratima i... Vide troja vrata svog stana! „Pogodi, pogodi!“ uzviknu u vašarskom, šibicarskom stilu veliki džukac. „Hi, hi, hi“ , pokvareno se nasmeja manji. „Dosta mi je sranja!“ viknu Žile i ulete kroz srednja vrata. Začu se lavež, besno režanje i užasno skičanje.

„Od kada su tu?“ upita Goks. Lice mu je bilo crveno kao da se umivao u kipućoj vodi.

142 „Od Nove godine“, odgovori visoki, namrgođeni čovek u kućnoj haljini i pantoflama. „Delovalo je da nije izlazio danima.“ Od tada ni traga ni glasa od Živka. Otključao sam stan. Nema nikoga. Zvao sam i njegovu majku. Ni ona ništa ne zna. Mislili smo da se leči od Nove godine. Popili smo baš dosta kod mene.“

„Da“, reče visoki s gađenjem. „Vidi, imam nekog posla. Pitaj ovog pandura preko... „ „Bio je dežuran te noći...“ „Valjda će se pojaviti... „ „Ovi džukci mogu tako da uđu i kod tebe“, pripreti Goks. „Sumnjam... moja žena ih drži na distanci, a imam i bezbol palicu.“ „Dobro, ajd` zdravo... I srećna Nova godina!“ „I tebi, sve najbolje... zdravo.“

Visoki tip beše neki pisac koga povremeno posećivaše njegov kum, takođe pisac, iz K. To obično bejaše za Svetoga Luku, krsnu slavu visokog. Njih dvojica imađahu običaj da drugog dana slave, predveče, otidnu na veliko katoličko groblje na Sve svete. To je u R. naročito svečan i lep događaj, celo groblje plaminja u sjaju bezbrojnih svećica, ljudi su opušteni i puni sete, a miris pečenih kestenova širi se još od ulaza u groblje. U kapelici braće Karmelićana, odnedavno u potpunosti restauriranoj, postavljen je kip nekadašnjeg priora samostana, oca Bernardina. Govorilo se za njega da je učen kao mudrac s Istoka, pun znanja i veština, onih blagoslovenih i onih, bogme, okultnih kojima se nije zdravo baviti bez posebne pripreme i blagoslova viših crkvenih instanci. Okamenjeni sveti čovek u prirodnoj veličini oduševi dvojicu prijatelja koji posetiše kapelu jer čuše mnogo toga zanimljivog o njemu, naročito o njegovim tajnim astrološkim spisima.

143 Stajahu pred tim svetim i čudnim čovekom u pobožnom tronuću bez reči. Posle se puni negodovanja osvrnuše na izgled starog Karmelićanina. „Kakva ćoškasta lubanja“, reče visoki. „Kao zgaženi tertapak! Kako su mogli tako da ga unakaze!? Verovatno njegovi rigidni protivnici.“ „Da, stvarno“, odgovori kum. „Nalikuje na onog tvog nestalog komšiju, kako beše, Živko!?“ Oba čoveka se od srca nasmejaše, a smeh trajaše sve do izlaza iz groblja, čak i do grobljanske krčme „Kod dva crna psa“ , gde planirahu da, uz bogatu trpezu, piće i mnoštvo zanimljivih priča, dovrše veselo druženje za taj dan. Uz čest smeh i šaljiva preterivanja, oni ceo događaj s kipom i Živkom ispričahu gazdama: krupnom, crnom, rutavom čoveku i njegovoj slatkoj, mlađahnoj ženici sa zift crnom kosom i jednim neodoljivim sedim pramenom na čelu. Gazde ih oduševljeno častiše jednom turom, a i ceh na kraju prepoloviše. Eto, kad je priča dobra!