137 DAVORIN ROSO ŽILIJEN
Ne, nikada se nije desilo da je Živko, naš Žile, bio trezan na čarobnom prelasku trideset i prvog decembra u prvi januar. Šta je tu čudno, Nova godina, tako i treba. Ne razumete. Nikada znači doslovno nikada. Pre nego što se zamomčio i s društvom pijan ispraćao staru, a dočekivao Novu godinu (na njegovom salašu i sličnoj okolini momčenje bi usledilo odmah s prvim pubertetskim nausnicama; to je kod nekih momaka već u dvanaestoj!) Živko je tih „najluđih noći“ pio kod kuće, krišom prazneći čašice svojih dobrih roditelja i njihovih veselih gostiju. To se dešavalo uvek negde oko ponoći kad bi odrasli teturali napolje da pucaju u mrklu ravničarsku noć gađajući lovačkim dvocevkama u sirotu Zvezdu istoka koja se po očevom kalendaru već gasila odradivši svoje, a po majčinom još uvek vodila mudrace do Vitlejemske pećine čekajući ih nad Jerusalimom dok ih strašni car Irod detaljno ne ispita ko su, odakle dolaze, kuda idu i šta hoće. No, pucnjave za praznike nikad dosta. Ali, gle, čak i pre toga, nestašno dete koje bi se budilo i kvarilo srdačne sedeljke, bivalo bi uspavano starim paorskim receptima: uvek dobrodošlom makovicom ili krajem ćebenceta umočenim u meku rakiju koju bi detence sisalo i tako mirovalo do... Pa koliko god treba. Ako dodamo svemu ovome običaj njegove dobre majke da tegobe seljačkog života, naročito mučne za ženu, povremeno, pa i ne baš tako povremeno, utapa u „vodu života“, kako Francuzi zovu vodu jaku oho-ho gradi, ispada kako Živko čak ni u utrobi rođene majke nije bio trezan; ako ništa drugo, ono bar te novogodišnje noći pred svoje rođenje, jer je rođen u februaru.
