Milan Todorov: „Prst“

MILAN TODOROV

PRST

19

"Zbogom“, rekao je gospodin Wayne. „I hvala vam.“

Gospodin Wayne je izišao iz trgovine i požurio prema gomili sivih krhotina. Iza gomile, dokle god mu je pogled dopirao, protezala su se ravna polja krhotina... smeđa, crna, siva. Ta polja, koja su se pružala do obzorja na sve strane, sastojala su se od izobličenih ruševina zgrada, od razorenih ostataka stabala i finoga bijeloga pepela koji je nekoć bio ljudsko meso i kost.

„Pa“, rekao je gospodin Wayne u sebi, „barem smo dali onoliko koliko smo primili.“

(Robert Sheckley: Trgovina svjetovima)

Treća otvori blindirana vrata i iz blještećeg neona hodnika zakorači u sofisticiranu higijensku prostoriju. LED diode na tavanici se gotovo istovremeno uključiše pa utrnuše. Treća uzdahnu i korpu s nerazgradivim memorijskim vešom odloži na hromiranu policu, koja se nalazila desno od nje i bila predviđena upravo za to. Senzori tiho potvrdiše da u netom donetoj korpi ima tačno 3.7 kiloponda veša, od toga 1.6 belog, 0.9 čipkastog i tako dalje.

Učini joj se da je raspored stvari u prostoriji izmenjen. Sledećeg trenutka se upali crvena lampica za nužni izlaz. Treća slegnu ramenima. Upali se i narandžasti alarm, ali ga je Treća jednako ignorisala. Računala je da, ionako, zna napamet razmeštaj u tom nevelikom prostoru. Koristili su ga svi stanari

20 podzemne pedesetospratnice, prema rasporedu koji je uokviren laserima treptao na čeonom zidu, iznad ogromne perilice za pranje suvim ledom.

Perilica je imala kapacitet prosečnog svemirskog furgona za transport kobalta. Natrpate sve i svašta, od titanijumskog donjeg rublja do aktivnih polivinilskih kućnih ljubimaca; odlučite se za jedan od tri stotine pedeset soničnih programa i posle 60 galaktičkih mikrosekundi čekaju vas stvari koje su potpuno nove. Dakle, ne kao nove, nego identične onima kakve su bile kada su sišle s fabričke trake za proizvodnju.

Ono što prilikom kupovine uređaja za pranje nisu znali, odnosilo se na mogućnost, koja se merila u spektramikronima, mutacije nano čestica. Međutim, specijalni dopunski program koji je nedavno instaliran obezbeđivao ih je i od toga, neumoljivo detektujući poludele nano stvoritelje i istovremeno im uništavajući mutirajući kod. Šta ako se to ipak ne dogodi? Dovoljno je da se jednom ne dogodi, iako bi takva greška mogla da nastane jednom u bilion godina. Međutim, Centralni galaktički servis dao im je čvrste garancije da se to nikada neće dogoditi, jer je takva mogućnost isključena čak i teoretski.

Ipak, mali nesporazumi su uvek mogući. Naročito u prvim mesecima njenog rada. Momak, polumajmun iz kompjuterskog centra i prošlog je meseca, upravo kada je red bio na Treću da pere svoj veš, menjao neke komponente, tako da mašina u prvom trenutku nije prepoznala njen veš nego je simulirala program za uništavanje genetskih spam poruka iz korisnikove najdublje prošlosti. Morala je dobro da ga isprepada najrazličitijim pretnjama - od kojih je najveći deo bio na granici praktičke eliminacije - da bi se dlakavi silicijumski momak, gastarbajter iz neke galaktičke zabiti pokrenuo i, posmatrajući je i dalje neobično drsko, ipak podesio dugmiće za muzičko pranje broj D-12.

21 To je bio njen omiljeni kanal za pranje. Pružao je maksimalno opuštanje. Treća bi se zavalila u udobnu stolicu, programiranu da se prilagođava konfiguraciji tela korisnika pri evociranju potisnutih uspomena. Glavu bi stavila u izolacioni prostor haube za osvežavanje memorije putem takozvanih parametarnih talasa, podesila opciju na Romantic 2060 i isključivala se iz sveta na 59 hronotipa.

Kada bi se vratila, osećala se kao druga osoba. Hitro bi pokupila savršeno oprane i osušene komade garderobe koja je pamtila, odlazila u stan i prepuštala se starom dobrom mehaničkom Viktoru. „V.ibb 2015“ bi nepogrešivo detektovao, i zatim tokom prijatnog sna uništavao, još poneku eventualno zaostalu česticu frustracije.

Mogla je, doduše, da se ne izlaže izazovima ličnog odnošenja i donošenja generičkog veša, nego da to, poput većine koja nikada nije kročila u perionicu, čini beskonačnom trakom koja je opsluživala sve stanove u dubinskoj zgradi.

Ipak, volela je taj starinski ritual iako je uvek osećala malu i nejasnu jezu dok bi prebirala po sopstvenom donjem rublju. Imala je tek 92 godine i, sa stanovišta aktuelne fizijatrije, bila je u najboljim godinama. Nije bila mlada, naravno, ali to danas ne igra nikakvu ulogu. Pronalaskom lekova za sva fizička oboljenja, status mladosti je postao relativna kategorija. Bili mladi ili stari, pozitivno ste znali da ćete poživeti tačno 200 godina. Osim, naravno, u slučaju mehaničke smrti.

I ovaj put je sve teklo glatko. Kad se probudila nakon hibernacije, primetila je da onaj grmalj od polurobota - polumajmuna pretura po njenom čistom vešu istražujući nekakvim primitivnim detektorom, koji je ispuštao modru svetlost, ugašene memorijske nano čestice iz njenog prethodnog života. Bio je poluokrenut i pri svetlosti lampe za trenutak joj se učini da joj je njegov profil odnekud poznat.

22 Otkud mu smelost da pipka baš te njene gaćice koje su pamtile vreme ranog devojaštva? Taman je trepnula ka tasteru za eliminaciju uljeza, kada se polumajmun okrete. Sada je to bio mršav, proćelav čovek srednjih godina, zboranog čela, s tamnim mladežom na nausnici.

Ona napravi korak unazad ka bezbednosnoj kabini za takve slučajeve, ali je on bio brži. Obuhvatio ju je rukama i snažno, ali ne i grubo, prebacio preko još toplog naslona stolice za opuštanje. U sledećem potezu njegova kvrgava ruka prošarana malim crvenim žilicama, ruka koja je sada neverovatno sličila ruci njenog oca iz pred-ere, nađe joj se ispod suknje. Treća prelete pogledom po zidovima i tavanici, ali na njima više nije bilo taktilnih šok uređaja koje bi mogla da aktivira. Ona htede da krikne, ali nasilnik joj mekim glasom, koji nije čula bezmalo ceo jedan vek, reče: „Ne boj se, dušo, tata ti neće uraditi ništa loše, tata te voli...“

Pomisli da nekako probudi majku, koja je zbog glavobolje otišla to veče ranije u krevet, ali otac joj je gaćicama već zapušio usta i krenuo da prstom... Prstom... Mozak Treće pokrenu prst kojim ona u naslonu sedišta dotaknu skriveni senzor za reakumulaciju primalnog krika te njegovom nemerljivom snagom napokon dezintegrisa poludelog majmuna.