19 MILAN TODOROV PRST
"Zbogom“, rekao je gospodin Wayne. „I hvala vam.“ Gospodin Wayne je izišao iz trgovine i požurio prema gomili sivih krhotina. Iza gomile, dokle god mu je pogled dopirao, protezala su se ravna polja krhotina... smeđa, crna, siva. Ta polja, koja su se pružala do obzorja na sve strane, sastojala su se od izobličenih ruševina zgrada, od razorenih ostataka stabala i finoga bijeloga pepela koji je nekoć bio ljudsko meso i kost. „Pa“, rekao je gospodin Wayne u sebi, „barem smo dali onoliko koliko smo primili.“ (Robert Sheckley: Trgovina svjetovima)
Treća otvori blindirana vrata i iz blještećeg neona hodnika zakorači u sofisticiranu higijensku prostoriju. LED diode na tavanici se gotovo istovremeno uključiše pa utrnuše. Treća uzdahnu i korpu s nerazgradivim memorijskim vešom odloži na hromiranu policu, koja se nalazila desno od nje i bila predviđena upravo za to. Senzori tiho potvrdiše da u netom donetoj korpi ima tačno 3.7 kiloponda veša, od toga 1.6 belog, 0.9 čipkastog i tako dalje. Učini joj se da je raspored stvari u prostoriji izmenjen. Sledećeg trenutka se upali crvena lampica za nužni izlaz. Treća slegnu ramenima. Upali se i narandžasti alarm, ali ga je Treća jednako ignorisala. Računala je da, ionako, zna napamet razmeštaj u tom nevelikom prostoru. Koristili su ga svi stanari
