Željko Ivanji: „Prikazanija“

ŽELJKO IVANJI

PRIKAZANIJA

234

„Kopaj dublje!“ viknu Toša naredbodavno klizeći po blatu sveže iskopane zemlje, koju je Milojko u jednakom ritmu lopatom strpljivo izbacivao iz humke, pomolivši s vremena na vreme svoju čupavu glavu.

Lonče, kojim je Magda zahvatala vodu iz korita, razmaknuvši pritom krave koje su se oko njega grabile, bilo je probušeno rđom. Što je češće vodu zahvatala, voda je brže curela. Krave su dobro razumele glasove koje je Magda ispuštala i koji su podsećali na promuklo mukanje. Njena glava je bila sveže obrijana, nataknuta na mršava ramena, kao na tarabu s koje će se svakog trenutka svaliti. Iz suknenog kaputa virile su dve tanušne ruke, tako nežne i neprimerene uslovima u kojima je živela. Krave su se razmakle uplašene zvukom lončeta koje je zagreblo nazubljeni kamen. Taj zvuk nije mogao da zasmeta Magdi. Ona nije mogla da čuje.

„I?“ upita Toša, „jesmo li stigli?“

„Nemam pojma“ odgovori Milojko, „znaš, sve se rasipa ispod lopate, a pop je pola veka u grobu“, nastavi.

„Čuješ šta te pitam, ima li ih?“ reče Toša nestrpljivo.

„Ih, a da nema, grob je vlažan, sigurno je istrunuo, svetac nije!“ odgovori Milojko pravdajući se.

„Ne pitam za popa, pitam za zlatnike, grom te ubio!“

„Zasad ništa, Tošo!“ 235

„Kopaj onda“, reče Toša zapalivši cigaretu koju je dotad pažljivo zavijao, potom pljunuvši ostatke duvana koje je preturao po ustima.

Kopanje se odužilo. Noć je pala na Deževu. Tiho je i kao da se mrak poput smole zalepio za zemlju. Toša je bio nestrpljiv, minuti su mu bili kao sati.

„Jesi li nešto iskopao?“ po ko zna koji put ponovi.

„Ima nešto, gazda, ali ne vidim zlatnike. Ovaj pop je, izgleda mi, skliznuo malo niže“, javi se Milojko iz humke.

Seoski pop, sahranjen pre pola veka, čija je smrt predstavljala olakšanje za celo selo, zelenaš koji je svoje usluge naplaćivao u novcu rečima: „da te Bog bolje čuje“ ili: „daj nešto za muško dete“, sahranjen je s drvenom škrinjom punom zlatnika, koje mu je grobar položio na mrtve grudi. I on mu je bio dužan, kao i drugi čije je dugove grobar savesno prikupio u škrinju. U to vreme nije bilo dobro ostati dužan ni mrtvom čoveku. Lokalne bitange, Toša i Milojko, rešili su da vraćen dug prisvoje. Grobovi predaka za njih nisu predstavljali svetinju.

„Ako ovako nastaviš, Milojko, nagrabusićemo!“

„Što, gazda?“

„Ne volim da na groblju sedim do ponoći“, reče Toša zabrinuto bacivši opušak u humku.

„Ajd, zatvaraj radnju, bre! Nema ništa!“ nastavi požurujući Milojka.

236 „Ma brine me što ništa nema, bem’ li ga!“ reče Milojko uplašeno. Uto se začu tup zvuk lopate koja je udarila u nešto. Toši prođoše žmarci niz leđa.

„Jel to!?“ uzviknu zaprepašćeno. Iako željan zlatnika, posle svega, sada se više plašio da ih pronađe.

„Jeste... jeste, gazda, evo ga sanduk, očuvan je kao u rosi!“ viknu Milojko uzbuđeno.

Tumačeći običaje seljaka iz ovog kraja, moglo se pretpostaviti da su dublje ukopavali one koji im za života baš nisu bili omiljeni. Zemlja je bila kamenita, ispoštena. Čak ni crva nije bilo u njoj, ni mrava, ničega izuzev kamena. Iz te zemlje ništa nije moglo da iznikne, u njoj su već umrli ponovo polako umirali. Njihovi potomci su, iako živi, postajali mrtviji od njih. Pop je za života bio grublji i bahatiji nego što možete da zamislite, a ono što ste o njemu malopre čuli, nije gotovo ništa. Kažu da je i sopstvenu ćerku držao u velikom buretu. Bio je poprilično razočaran njenim rođenjem. Očekivao je sina, koji bi prema njegovoj zamisli nasledio unosan posao koji je Pop Lazo, (zvao se Lazo, ako Vam to nešto znači): „dobijo od Hrista lično “, kako je često voleo da kaže.

Sanduk je zaškripao pritisnut strašću nasilnika da bude otvoren, a nad njim dva izmučena lica koja nimalo nisu sličila na potomke onih koji su pre više stotina godina živeli u Starom Rasu.

„Tošo, nema ga, nema ga jeb’o te!“ vrisnu Milojko.

Toša je do tada držao oči zatvorenim, još pride ih pritisnuvši šakama, iz straha da će mu se pogled suočiti sa tamnim dupljama lobanje u kojima su pre pola veka „plivale“ izbuljene, gramzive i pohotne oči koje su nekada sa sladostrašćem posmatrale gležnjeve bosih devojaka koje su stopalima pritiskale prezrelo grožđe u ogromnim hrastovim kacama, istiskujući iz njega dušu, koja je

237 završavala u još većim hrastovim buradima, oplemenjenim sećanjem na jedno sunčano leto koje je grožđu dalo slast a drvetu mudrost, drvo koje je nekada imalo korene zaronjene u prah predaka „doline kraljeva“.

„Nema ničega, izgleda da ga nikada nije ni bilo!“ reče Toša preneraženo, dok je Milojko stajao pored njega, ne slutivši da je to poslednje što je njegov drugar izgovorio.

„Tošo, bežmo odavde!“ zavapi Milojko, bacivši lopatu daleko od raskopanog groba. Toša je mirno stajao, dok mu se na grudima polako pomaljala velika crna mrlja koja se povećavala.

„Šta ti je, Tošo, šta ti je?“ zavapi Milojko potrčavši. Poslednje što je video okrenuvši se, bio je Toša koji je polako tonuo u zemlju. Milojku se činilo da je u zemlju srastao poput drveta. Video je Tošine širom otvorene oči i oštre tamne linije koje su mu se iz njih protezale na dole, prema grudima. Bile su to suze koje Milojko nije mogao da vidi, kao što nije mogao ni da sazna šta se s Tošom zaista dogodilo, jer bio je mrtav, preklan sleđa, mučki, nakon samo nekoliko trenutaka.

Otac je Magdu šišao do glave od malih nogu. Govorio joj je da je to zbog vaški. Ta mala ćelava glava često je tumarala šumom. Prepuštena samoj sebi, podsećala je na Jovanku Orleanku za koju u kraju u kojem je živela niko nije čuo, ali za Magdu su svi čuli i dali joj nadimak Prikazanija. Znala je da iz mrklog mraka debele šume izleti vrišteći, ne znajući da govori, a kako nije mogla ni da čuje, vrisak nije mogla da odmeri. Ali... zato su je životinje dobro razumele i rado primale među sebe, kao jednu od njih. Hranile su je, a razmenjena toplota njihovih i njenog malog tela topila je jutarnji mraz koji ih je

238 često prekrivao, štipajući ih tankim slojem leda. Sve dok je njen otac, pop Lazo, nije pronašao u šumi, i od sramote, kako je imao običaj da kaže „njene“, zatvorio na sigurno mesto; u veliko hrastovo bure.

Hrast koji je nekada živeo, stablo, koren i najzad imela kao njegov parazit, inače hrana bogova i neizostavan deo rituala drevnih Druida, bio je nikad življi za Magdu. Prazno bure, sada prilično suvo, mirisalo je na alkohol koji je bio jedina svežina koja je krepila Magdin svet, jer kada bi podigla pogled, nebo za nju bio je kameni plafon vinskog podruma. Ruka njenog oca bi se s vremena na vreme ukazala povrh bureta doturivši joj ostatke nepojedene hrane, flašu vode i po neko kuvano jaje za praznike. Magda je, iako nesvesna sebe, mogla jasno da prepozna granicu sveta u kojem je bila zatočena i sveta koji se prostire van bureta, koji je za nju bio izbledelo sećanje. Okovane daske su vremenom srasle jedna za drugu, a Magda je pustila koren u ono što je bilo pod njom. Bure je za nju bilo centar sveta, sve dok ga jednog dana nije preturila. Njenog oca više nije bilo, a ni danas ga nema u grobu.

Izašavši na svetlost dana, pogledala je u tu svetlost koja ju je u trenutku oslepela, uzevši joj ono najvrednije što joj je ostalo. Na čelu je osetila toplu, lepljivu ruku koja je mirisala na svežu krv. Znala je da treba da klekne i ispruži ruke okrenuvši dlanove ka nebu, kojem se zahvaljivala. Osetila je dukate na njima, lagano ih propuštajući kroz prste. Da... ti dukati su joj pripadali i, dobivši novo značenje, osvetlili su Deževu sjajem predaka, čiji su potomci ostavljeni sami, da ostanu Prikazanija.