234
ŽELJKO IVANJI PRIKAZANIJA
„Kopaj dublje!“ viknu Toša naredbodavno klizeći po blatu sveže iskopane zemlje, koju je Milojko u jednakom ritmu lopatom strpljivo izbacivao iz humke, pomolivši s vremena na vreme svoju čupavu glavu. Lonče, kojim je Magda zahvatala vodu iz korita, razmaknuvši pritom krave koje su se oko njega grabile, bilo je probušeno rđom. Što je češće vodu zahvatala, voda je brže curela. Krave su dobro razumele glasove koje je Magda ispuštala i koji su podsećali na promuklo mukanje. Njena glava je bila sveže obrijana, nataknuta na mršava ramena, kao na tarabu s koje će se svakog trenutka svaliti. Iz suknenog kaputa virile su dve tanušne ruke, tako nežne i neprimerene uslovima u kojima je živela. Krave su se razmakle uplašene zvukom lončeta koje je zagreblo nazubljeni kamen. Taj zvuk nije mogao da zasmeta Magdi. Ona nije mogla da čuje.
„I?“ upita Toša, „jesmo li stigli?“ „Nemam pojma“ odgovori Milojko, „znaš, sve se rasipa ispod lopate, a pop je pola veka u grobu“, nastavi. „Čuješ šta te pitam, ima li ih?“ reče Toša nestrpljivo. „Ih, a da nema, grob je vlažan, sigurno je istrunuo, svetac nije!“ odgovori Milojko pravdajući se.
