Marjan Urekar: „ Milion sveća ( i jedna za Leonarda

59

MARJAN UREKAR MILION SVEĆA (I JEDNA ZA LEONARDA)

Prvi sam se, izgleda, probudio. Ponedeljak ujutro, napolju je još mrak, nije svanulo. Svi još spavaju, tišina, nema buke, nema saobraćaja. Prerano, zaista...

Sišao sam dole do kuhinje, umotan u karirano ćebe, pokupio čokoladne kekse iz metalne kutije, hladno mleko iz frižidera, uzeo svoju veliku šolju sa slikom robota. Vidim da nema ni obe mačke u njihovom brlogu. Čudno, zaista. „NE ULAZI, IDIOTE!“ , piše na vratima sestrine sobe. Razmišljam; ako bih joj sada upao ovako zaogrnut u kukuljicu od ćebeta, skoro kao Smrt, šta bi se desilo?

Zaista ne bih trebao to da radim, iskočiće iz kreveta preplašena, vrišteći. Upadam unutra, urlajući iz sveg glasa... Nema je. Krevet je prazan. Čekaj malo, pa gde je ona sada, u ovo doba? Pa čak se ni ona ne izvlači iz kuće ponedeljkom. Previše voli da spava, više nego bilo kog momka. A i svi mrze ponedeljak. Neprijatna tišina u njenoj sobi. Moja monstruozna senka prigušuje ono malo svetla koje baca veštačka sveća iz hodnika. Nešto se čudno dešava. Trčim niz hodnik, zapinjem za ćebe koje se vuče za mnom, uspevam da ne padnem i akrobatski spretno da zadržim sve što nosim u rukama. Ha! Otvaram vrata kod mame i tate. Osećam da iznenada propadam kroz pod. I njih nema. Sve mi ispada iz ruku i razbija se. Hladno mleko okružuje moje bose noge. Robot u porculanskim fragmentima me gleda s poda iz nemogućnih uglova, odmeren i rezervisan, kao uvek. Zbacim ćebe, trčim po kući, sada već uspaničeno.

60 Otvaram sva vrata, od kupatila, svih soba, tavana. Nema nikoga. Nema tišina me dočekuje u svakoj prostoriji i ignoriše moje lupanje vratima dok ih zatvaram. Šta se ovde desilo? Zašto su svi odjednom otišli? Zašto su samo mene ostavili? Nije fer, zaista nije! Okrećem se u praznini dnevne sobe. Tu je televizor, moje društvo i uteha. Pippip, pali se ekran. Nema slike. Prebacujem sledeći program, pa sledeći, ali samo crnilo, ni na jednom kanalu nema ničega. Pogledam u mobilni telefon, nema signala, kaže nema dostupnih mobilnih operatera. Tada se setim, stari fiksni telefon u hodniku! Pip. Ništa, ćuti. Nema tu-tu, samo šum koji se sporo valja kroz moje uši. Krenem da upalim svetlo, ali zastajem. Oklevam. Šta ako se zbog toga desi još nešto gore? Uvek su mi govorili da će doći vreme kada treba da budem oprezan. To vreme je, izgleda, došlo. Prvo da pogledam kroz prozor, za svaki slučaj. Napolju, prizor je svuda isti. Iz svake prostorije se vidi samo gusti, još crnji mrak. Ne vidi se ulica ispred naših vrata, ni automobili, drveće, kuće, dimnjaci, brda u daljini. I nebo je prazno, bez zvezda i mesečine. Vraćam zavese na mesto. Bolje da ne palim svetlo, moglo bi da privuče previše neželjene pažnje u ovom mraku.

A iz mraka mogu da iskoče neopisivo jezive i grozne stvari. Šta sada da radim ovde, sam, bez igde ikoga? Hvata me potpuna panika. Bojim se neizvesnosti koja se spušta sa zidova, grabi me hladnim kandžama, nezaustavljivo me proždire i uvlači duboko u svoju utrobu. Kao pauk u onom starom muzičkom spotu. Ne znam šta da radim, oči mi igraju levo-desno, srce bubnja u ušima, dišem brzo i plitko. Šta ako ovo potraje zauvek? Želim da odem odavde, da izađem i pobegnem negde na sigurno. Neću ovako da se igram. Osećam se slabo i bedno. Radio sam sve kako treba. Sve što treba. I onda ja budem žrtvovan, ja završim u ovom paradoksu, sa strujom, ali bez svetla. Dobro, preterujem, mrak nije potpun, barem ne ovde u kući. Tiho zujanje pozadinskih svetala u ekranima televizora i telefona, lampice na frižideru i interfonu, lažna sveća – malih izvora svetla je bilo svuda.

61 Neko je rekao da što je sijalica jača, veći je krug mraka oko svetlosti koju ona baca. I zaista, bilo je dovoljno svetla da vidim kako se potpuni mrak svemira sručio na mene.

Moram uraditi nešto. Krećem se, bez ideje i plana. Za mnom ostaju otisci od mleka i smrvljenog keksa na tepihu. Prolazim pored zida trpezarije s desetinama malih ogledala poređanih u stilu više srednje klase. Sitni odbljesci daju moj prigušeni, zamagljeni odraz. Ali u nekim ogledalima nema mene, već nejasne grupe ljudi poređanih uz zid, s vojnicima koji pucaju u njih! Neki drugi ih komadaju, treći spaljuju. „Ne, ne i NE!“, vičem. Stavljam šake preko tih ogledala, ali grozne slike se javljaju svuda okolo. Nejasni oblici ljudskih patnji koje nanose drugi ljudi, zlo koje se širi, dok se oko njih povlače tamne senke. I te senke se skupljaju u jednu solidnu, veliku prikazu, tačno iznad moje glave. Trudim se da ne gledam gore. Dok ga ne vidim, nije tamo, ne postoji. Možda će i to mene ignoristi. Zašto ima ovakvih dana? Da sam znao, ne bih ovako rano ustajao da pročitam onu dobru knjigu do kraja. Priča je sada drugačija, ali je uvek ista. „Da li si došao da me izlečiš ili da me razapneš?“, pitam demona nada mnom. „Šta god da je - neću! Ne mogu! Ne znam pravila ove igre! Dosta! Neću ovako, hoću da izađem!“.

Hladnoća se provlači kroz mene. Čekam, priljubljen uz ogledala bez odraza. „ŽELIŠ MRAČNIJE?“, čujem pitanje odozgo. Nateram se da pogledam iznad sebe, ali tamo se već sve stopilo u solidno ništavilo. Noge hodaju same, telo odvojeno od misli. Shvatam koliko je ništavno i jadno moje postojanje ovde. Odvlačim se do kreveta, slomljen, drhteći od straha.

Stidim se sebe, guram glavu pod jastuk. Buncam. Nisam ja dostojan ovog iskušenja. Tonem u okvir kreveta. Sakrivam se u snu.

Spavam beskonačno dugo. Kuća škripi pod težinom mraka, kao uspavanka za napaćene.

I bi još mračnije.

„Sve ovo je već negde zapisano, i to ne uzalud“, misao je koja me budi. Otvaram oči.

Sada mi je jasno. Sada znam šta treba da radim. Kome da se obratim, kojim imenom. Evo me, tu sam, ugasićemo plamen zajedno. Želim mračnije. I sada sam spreman. Šta god da dolazi od tamo, iz beskrajne tmine, zateći će me spremnog. Jer pomoć neće doći. 62