59
MARJAN UREKAR MILION SVEĆA (I JEDNA ZA LEONARDA)
Prvi sam se, izgleda, probudio. Ponedeljak ujutro, napolju je još mrak, nije svanulo. Svi još spavaju, tišina, nema buke, nema saobraćaja. Prerano, zaista... Sišao sam dole do kuhinje, umotan u karirano ćebe, pokupio čokoladne kekse iz metalne kutije, hladno mleko iz frižidera, uzeo svoju veliku šolju sa slikom robota. Vidim da nema ni obe mačke u njihovom brlogu. Čudno, zaista. „NE ULAZI, IDIOTE!“, piše na vratima sestrine sobe. Razmišljam; ako bih joj sada upao ovako zaogrnut u kukuljicu od ćebeta, skoro kao Smrt, šta bi se desilo? Zaista ne bih trebao to da radim, iskočiće iz kreveta preplašena, vrišteći. Upadam unutra, urlajući iz sveg glasa... Nema je. Krevet je prazan. Čekaj malo, pa gde je ona sada, u ovo doba? Pa čak se ni ona ne izvlači iz kuće ponedeljkom. Previše voli da spava, više nego bilo kog momka. A i svi mrze ponedeljak. Neprijatna tišina u njenoj sobi. Moja monstruozna senka prigušuje ono malo svetla koje baca veštačka sveća iz hodnika. Nešto se čudno dešava. Trčim niz hodnik, zapinjem za ćebe koje se vuče za mnom, uspevam da ne padnem i akrobatski spretno da zadržim sve što nosim u rukama. Ha! Otvaram vrata kod mame i tate. Osećam da iznenada propadam kroz pod. I njih nema. Sve mi ispada iz ruku i razbija se. Hladno mleko okružuje moje bose noge. Robot u porculanskim fragmentima me gleda s poda iz nemogućnih uglova, odmeren i rezervisan, kao uvek. Zbacim ćebe, trčim po kući, sada već uspaničeno.
