Diwan broj 02

Izdvajamo iz sadržaja: Događaji: Promoviran prvi broj Diwana. Glavni promoter akademik Filipović 2

Intervju: Christiane Martin, direktorica Ureda za prijem i integraciju (OLAI) 6 Avlija: Guy Helminger, luksemburški književnik koji je pisao o izbjeglicama sa Balkana 8 Diwanhana: Ferid Muhić, predsjednik Bošnjačke akademije nauka i umjetnosti (BANU) 10

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Mehmet A. Saygin, Muhamed Mahmutović, Pierre Marson, Nedžib Vučelj, Albinot Maloku, Emir Ramić, Fahrudin Kladničanin Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj Ilustracija Sabahudin Muranović Muran

Nous recommandons:

Dizajn i prelom Semir Šišić

Le premier film que réalise Angelina Jolie : Raconte les horreurs de la guerre de Bosnie et les sévices que les femmes ont subi 13

Štampa Imprimerie Faber

Velikani: AVDO MEĐEDOVIĆ, pjevač epskih pjesama o kojem uče na Harvardu i svjetskim sveučilištima 14

Izdavač / éditeur CCIN Nord a.s.b.l.

Partnerska organizacija / partenaire

Tradition: BOSNISCHER KAFFEE – EIN GETRÄNK FÜR FREUNDE 16

Le projet est financé par

Književnost: Antologija tekstova luksemburških autora o islamskome svijetu 22

Fotografija na naslovnici Sahat kula u Prijepolju (Sandžak): Sahat-kula je arhitektonska karakteristika evropskih gradova koji su bili pod vlašću ili uticajem Osmanlijskog carstva. One su građene isključivo u evropskom dijelu Osmanskog carstva, i to naročito u Bosni i Hercegovini i Sandžaku. Sahat-kula predstavlja osmanlijsku varijaciju zapadnoevropskog oblika gradskog zvonika, sa velikim satom na jednom ili više lica (obično na sve četiri), kako bi veći broj stanovnika mogao čitati vrijeme. Prijepoljska Sahat-kula prepoznatljiva je kao jedan od simbola Prijepolja i Sandžaka. Ne zna se tačno vrijeme gradnje, no budući da je pominje Evlija Čelebija, turski putopisac, moguće je da je podignuta još prije XVI vijeka. Njena starost, izgled i neuobičajeno rješenje predstavljaju nesumnjivu arhitektonsku i spomeničku vrijednost.

Prijepoljska Sahat kula predstavlja jedan od najinteresantnijih i najstarijih sačuvanih islamskih spomenika na teritoriji Srednjeg Polimlja.

FEI 2007-2013 Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: magazindiwan@gmail.com L’opinion expimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Kapija

LUKSEMBURG – ZELENA ZEMLJA Autor: Almir MEHONIĆ, glavni urednik

T

reća najmanja država u Evropi, Veliko vojvodDanas je Luksemburgg jedna stvo Luksemburg ponosno se smjestilo između od zemalja sa najvišim životnim Belgije, Francuske i Njemačke. Po državnom standardom i zahuktalom ekonouređenju je parlamentarna monarhija na čelu sa Velikim mijom, te nešto preko 500.000 staVojvodom Henrijem. Luksemburg je jedna od zemalja novnika, od čega čak 43% nema osnivača Evropske Ekonomske Zajednice, organizacije koja luksemburško državljanstvo. je prethodnik današnje Evropske unije, i zajedno sa Belgijom Geografska statistika pokazuje da i Holandijom čini zemlje Beneluksa. Jedan je od osnivača Veliko Vojvodstvo Luksemburga NATO-saveza, a od 1958. Luksemburg je članica EU. zauzima površinu od 2.586 km2 Mnogobrojni osvajači ostavili su svoj trag, tako da se za sa maksimalnim rastojanjem od 84 km u pravcu p sjever-jug, j j g ovu državu može reći da je spoj starog i modernog. odnosno 58 km od istoka ka zapadu. Šume pokrivaju 34% teriPlace d’armss je centralni trg i omiljeno šetalište, a nedale- torije. ko od njega nalazi se Nacionalni muzej historije i umjetnosti sa Sjeverni dio zemlje je brdovit i gusto pokriven šumom, u svojom bogatom kolekcijom. kojoj se nalaze mnogi srednjovjekovni zamkovi.

Palatu Grand-Ducall izgradili su Španjolci tokom svoje Luksemburg je poznat kao istaknuti internacionalni fivladavine i tu su jedno vrijeme bili smješteni i vladari Luksem- nansijski centar sa najvećom bankarskom koncentracijom u burga. Interesantan je muzej posvećen gradu Luksemburgu, a Evropskoj Uniji. djela moderne umjetnosti Studija organizacije nalaze se u Musee d’art za ekonomsku saradnju i Moderne Grand-Duc razvoj (OECD) pokazala je Jean. da je, uspoređujući bruto Historija Luksemburdomaći proizvod (BDP), ga počinje sa izgradnjom Luksemburg najbogatija Luksemburškog zamka zemlja svijeta. godine 963. Grad se Luksemburžani su razvio oko ove tvrđave, pprijatan, j nasmijan j i ppikoja je postala središte tom narod. Žive lagodmale, ali strateški važne nim životom u kojem zemlje. Vladajuća dizahtjevaju kvalitet za nastija Luksemburga čitavu svoju porodicu, a je ušla u krizu 1437. , jer veoma su ponosni na visok nije imala muškog naskvalitet roba i usluga, kao ljednika. Tokom vjei na visok standard. Odukova, Luksemburška vjek su bili ponosni i štitili tvrđava je dograđivana su svoju individualnost. i proširivana. Njeni gosOčekivana životna dob podari bili su Burboni, stanovnika Luksemburga Most kralja Adolfa ili Novi most: Jedan od Habzburzi, Hoencolerni, je 78 godina. simbola Luksemburga i republikanski FranLuksemburška cuzi. Poslije poraza Napoleona, Ugovorom u Parizu 1815. , kuhinjaa će vam se vjerovatno svidjeti. Kaže se da je ona Luksemburg je ostao kao sporna teritorija između Pruske i kombinacija francuskih finesa i njemačke topline. SpeciHolandije. Na Bečkom kongresu, Luksemburgu je dat sta- jaliteti su kachkeis - kuhani sir i crni puding. tus Velikog vojvodstva u personalnoj uniji sa Holandijom.

Luksemburg je poznat i po paradama i proslavaLuksemburg je takođe postao član Njemačke konfederacije, ma. Srednjovjekovne građevine, suncem obasjani zama pruske trupe su bile stacionirane u tvrđavi. kovi, privlače turiste i kada su samo u prolazu. Kazamati, Belgijska revolucija iz 1830–1839. znatno je smanjila teri- podzemni pećinski lavirinti su pod zaštitom UNESCO-a. toriju Luksemburga, jer je frankofonski zapadni dio vojvodsIstoimeni glavni grad, je postao poznat po nadimku tva postao Provincija Luksemburg u Belgiji. Luksemburška “Sjeverni Gibratal”, zaštićen sa tri velika odbrambena zida nezavisnost je potvrđena nizom međunarodnih ugovora u i sa 24 tvrđave, sa oko 90.000 stanovnika, renesansnom 19. vjeku. vojvodskom palatom, katedralom Notrdam (17 v.) i NarodHolandski kralj je ostao suveren Velikog Vojvodstva nim muzejom.

Luksemburg, tj. Luksemburg i Holandija su bili u persoValuta euro je zamijenila nekadašnji franak. Državna nalnoj uniji, sve do 1890. Tada je umro kralj Viljem III, i Internet domena je « .lu », dok je pozivni broj + 352. Klima holandski presto je nasljedila njegova kći Vilhelmina, dok je umjereno-kontinentalna. Prirodnu vegetaciju čine listoje Veliki Vojvoda Luksemburga postao Adolf od Nasau-Va- padne šume (bukva, hrast). jlburga (pravo nasleđa u Luksemburgu je imao samo muški Bošnjaci, kojih prema nekim procjenama ima oko potomak, po Salijskom zakonu).

10.000 u ovoj državi Beneluksa, predstavljaju najbrojniju Luksemburg je okupirala Njemačka u toku Prvog svjets- grupaciju stranaca iz “trećih zemalja”. Veliki broj njih u kog rata, ali je država zadržala svoje političke mehanizme. zadnje vrijeme uzimaju i luksemburško državljanstvo. OrU Drugom svjetskom ratu, Luksemburg je formalno postao ganizirani su kroz klubove, kulturne organizacije, džemate dio Trećeg rajha 1942. i sportska udruženja.

Diwan - januar/janvier 2012.

1

Događaji

Opštinski izbori

Combien de candidats étrangers élus?

Po prvi put u historiji izbornog procesa u Luksemburgu stranci iz « trećih zemalja » su mogli biti kandidirani na stranačkim listama. 7% kandidata na opštinskim izborima su bili stranci, odnosno 233 kandidata. Među njima njih 11 bilo je iz « trećih zemalja ». Izabrano svega 17 stranaca.

Selon des chiffres publiés par le Centre d’étude et de formation interculturelles et sociales (CEFIS), sur les 3 309 candidats aux élections communales, 233 candidats étaient de nationalité étrangère, et 17 ont été élus.

Par ordre décroissant les candidats étrangers étaient Portugais (69), Italiens et Allemands (39), Français (24), Belges (18), Néerlandais (13), ainsi que d’autres nationalités communautaires (20). À noter que pour la première fois dans l’histoire du droit de vote aux élections communales, les ressortissants de pays tiers ont pu être candidats. 11 candidats étaient ainsi ressortissants de pays tiers.

Pour ce qui est des partis, c’est les Gréng qui comptait le plus d’étrangers dans ses rangs (avec 60 candidats), suivi par le LSAP (42), le DP (37), le CSV (19), Déi Lénk et la KPL (14) et l’ADR (6).

Velid Jusufović

Répartition

S

ur les 17 candidats étrangers élus il y avair: 5 Allemands, 3 Français, 3 Néerlandais, 3 Portugais, 1 Autrichien, 1 Belge et 1 Italien.

2

Promoviran prvi broj “Diwana”

AKADEMIK FILIPOVIĆ PROMOTER DIWANA

U

Domu kulture u Wiltzu je promoviran prvi broj magazina Diwan.

Glavni promoter prvog broja Diwana bio je naš istaknuti filozof akademik Muhamed Filipović. Filipović je učestvovao na tri skupa. Prvo se prije klanjanja bajram namaza obratio velikom broju Bošnjaka u Islamskom kulturnom centru Sjever, gdje je govorio o značaju Bajrama u bošnjačkoj kulturi, da bi isti dan u poslijepodnevnim satima govorio na zvaničnoj promociji magazina Diwan uz prisustvo velikog broja predstavnika luksemburških institucija, stranih ambasada i organizacija, kao i naših sunarodnika .

U svom obraćanju Filipović je između ostaloga naglasio značaj jednog ovako koncipiranog magazina, koji je namjenjen i Bošnjacima, ali i Evropljanima.

- Smatram da je ovo jedan od najznačajnijih iskoraka naše dijaspore, odnosno da se stvori jedna ovakva publikacija koja se neće obraćati samo našem narodu, već i Evropljanima na njihovom jeziku, gdje ćemo ih upoznati o našoj kulturi i tradiciji i našim problemima. Mi smo narod koji je imao nesreću da su o njemu drugi pisali i to pretezno laž. Primjer Diwana bi mogao poslužiti kao model za sve bosnjačke zajednice u drugim državama, rekao je između ostalog Filipović.

Na promociji pored glavnog urednika Mehonića govorili su i novinar Muhamed Mahmutović, Fanko Barilozzi direktor najveće luksemburške organizacije CLAE, kao i Christiane Martin, direktor luksemburške državne kancelarije za integraciju koja je zajedno sa fondovima EU finasijski pomogla izlazak ovog magazina.Nakon pormocije organizovano je druženje uz zvukove saza i prelijepe bosanske sevdalinke, koje je izvodio Muaz Borogovac.

Akademik Filipović je iskoristio posjetu Luksemburgu da bi održao i prigodno predavanje u Bošnjačkom demokratskom fondu uz prisustvo velikog broja Bošnjaka.

Muhamed Mahmutović Diwan - januar/janvier 2012.

Geschehnisse

Annehmen, begegnen, teilen Verschiedene religiöse Gemeinschaften trafen sich zum gemeinsamen Gebet und Mittagsmahl in Wiltz

A

m 31.10.2011 hieß Dechant Martin Molitor 200 Mitglieder der Vereinigungen Islamisches Kulturzentrum des Nordens (CCIN Wiltz) und Islamisches Kulturzentrum von Luxemburg zu Wiltz, des Caritas-Zentrums “Oasis”, der Katholischen Pfarrverbandsgemeinschaft Wiltz sowie der “Neuapostolischen Kirchengemeinde aus Wiltz” im Festsaal der örtlichen Grundschule willkommen.

Unter dem Motto “Tag des gegenseitigen Annehmens, Begegnens und Teilens” bestand das Ziel dieses Treffens darin, die

verschiedenen religiösen Kulturen zu einem gemeinsamen Friedensgebet sowie einem Mittagessen zu vereinen.

Wie Dechant Martin Molitor erklärte, könne man sich gegenseitig als Gläubige auf der Suche nach Gott annehmen, sich begegnen im Verschiedensein von Herkunft, Kultur und Religion sowie teilen, wie ein jeder lebt, dies könne nur von Vorteil für die religiösen Gemeinschaften und auch für die Stadt Wiltz sein.

Das anschließende Friedensgebet wurde vom Imam Semsudin Jusufovic und Fikret Kalabic für die Moslemische Gemeinschaft, von Christian Zinnen für die Neu-Apostolische Gemeinschaft

Faire société ensemble Kongres CLAE okupio je više od 70 organizacija stranaca uz prisustvo mnogih predstavnika luksemburške Vlade i gostiju iz političkog i društvenog svijeta, kako bi se raspravljalo o pitanjima koja se odnose na integraciju građana stranog porijekla u luksemburškom društvu. Kongres se održava svakih pet godina u organizaciji Komiteta za umrežavanje asocijacija stranaca (CLAE).

Učesnici kongresa su potvrdili svoju volju da pomognu u izgradnji društva koje ima tendenciju da smanjuje razlike među građanima, društvo bez rasizma i diskriminacije, društvo gdje priznavanje kulturnih razlika svakog može obogatiti samo društvo. Publikacija koja će obuhvatati sve zahtjeve i prijedloge sa kongresa bit će dostupna početkom marta.

L

es 12 et 13 novembre 2011, plus de 70 structures associatives issues de l’immigration se sont réunies en présence de nombreux représentants du gouvernement luxembourgeois et des invités du monde politique et social pour débattre des questions relatives à une meilleure inscription des citoyens d’origine étrangère dans la société luxembourgeoise.

Le congrès, organisé tous les cinq ans par le Comité de liaison des associations d’étrangers (CLAE), demeure un temps fort de l’élaboration des revendications et des propositions du monde associatif face aux politiques nationales et européennes en matière d’immigration, de citoyenneté et d’asile.

Les structures présentes ont réaffirmé leur volonté de contribuer à la construction d’une société qui tend à réduire les différences entre les citoyens, une société sans racisme et discrimination, une société, culturellement métissée, où la reconnaissance des références culturelles de chacun permet un enrichissement mutuel.

Le temps d’un week-end, les associations ont examiné de manière approfondie de nombreux domaines touchant les citoyens de nationalité ou d’origine étrangère résidant au Luxembourg, non seulement les politiques d’immigration, d’asile, d’intégration, mais aussi le système scolaire et universitaire, la vie professionnelle et la formation continue, les pratiques culturelles des citoyens d’origine étrangère et de leurs associations ainsi que les conditions de vie Diwan - januar/janvier 2012.

und von Gérard Pfeiffer für die Pfarrverbandsgemeinschaft aus Wiltz vorgetragen.

Im Vorfeld des Events waren die Teilnehmer gebeten worden, zu diesem Treffen eine Kulinarische Spezialität ihres Landes beizusteuern, sodass ein reichhaltig gedeckter Welttisch mit verschiedensten Köstlichkeiten der anwesenden Nationen zum Essen und Ausprobieren einlud.

Organisiert worden war das im Übrigen von der Gruppe “Solidarité“ des Pfarrverbandsrates Wiltz, wobei Präsident Gérard Pfeiffer, bedingt durch den großartigen Erfolg dieser ersten Begegnung nicht ausschloss, dass weitere Events dieser Art folgen könnten.

Velid Jusufović des résidents étrangers, notamment l’accès au logement, le système de protection sociale et le vieillissement de la population issue de l’immigration.

Dans sa résolution finale, parmi de nombreuses propositions touchant aux législations européenne et nationale, le Congrès a estimé que les citoyens de nationalité étrangère qui résident au Luxembourg, qui participent et contribuent à la création de la richesse économique et culturelle du pays soient associés à toutes les prises de décisions politiques, y compris le droit de vote aux élections législatives, ces dernières engageant l’avenir de tous les habitants du GrandDuché de Luxembourg. La Citoyenneté de résidence permet de faire le lien entre les dimensions juridique, sociale, culturelle, politique et identitaire.

Cette valeur définit l’égalité des droits entre tous les résidents et permet à tous de négocier un devenir dans un projet commun, de faire société ensemble.

Une publication reprenant l’intégralité des revendications et des propositions issues du Congrès sera disponible au début du mois de mars.

Kristel Pairoux

3

Position

Changements religieux et l’établissement de l’Islam au Luxembourg Vjersko polje u Luxemburgu je u posljednjih nekoliko decenija doživjelo duboke promjene. Religijski kontekst u Luxemburgu je pod snažnim uticajem migracije.

Dolazak islama na ovom prostoru nastaje uglavnom sa migracijskim valovima ljudi s područja bivše Jugoslavije. Po studiji “Evrospkih savremenih vrijednosti” došlo je do naglog rasta islama od 0,7 do 2% populacije, a islam je postala druga najveća religija u zemlji. U stvari, sa migracijom iz bivše Jugoslavije označen je prekid s ranijim valovima imigranata koji su pretežno katoličke i latinske kulture.

Dolazak populacije iz bivše Jugoslavije počeo je 1970., nakon potpisivanja ugovora o radu (28. maj 1970.) između Luksemburga i bivše SFR Jugoslavije, kako bi se zadovoljile potrebe rada na tržistu.

Unatoč dominaciji muslimana sa Balkana u okviru ove vjerske grupacije u Luksemburgu, moramo imati na umu da je muslimanska populacija u Luksemburgu, ipak, mozaik koju karakterizira raznolikost, jezičke i etničke pripadnosti.

Dok su islam prve generacije muslimana u Luksemburgu prakticirale u diskreciji, sa spajanjem porodica počinje proces utemeljenja i razvoja muslimanskih organizacija, prije svega u obliku nevladinih organizacija. S ovim tendencijama počinje i potreba za institucionalizacijom islama.

4

Auteur : Lucie Waltzer

L

e paysage religieux luxembourgeois a connu de profonds bouleversements au cours des dernières décennies. Si tout au long du 19e et durant une grande partie du 20e siècle la population resta fortement ancrée dans le catholicisme, le Luxembourg subit un „vaste processus de réaménagement des croyances“ D’un pays catholique homogène avec une très petite minorité juive et protestante, il est devenu un pays où règne un pluralisme de fait.

Le réaménagement de la religion se manifeste à plusieurs niveaux au Luxembourg, notamment au niveau de l’érosion du catholicisme. En effet, il y a eu un recul de 12,8% par rapport à 1999 (Borsenberger & Dickes, 2011), alors que le pourcentage de personnes se déclarant sans religion a augmenté de 13%. Bien que l’importance accordée à la religion varie en fonction de l’âge, de la nationalité, du statut socio-économique, et de l’histoire personnelle, il faut noter que plus de la moitié des répondants (57,3%) n’accordent pas, ou pas du tout d’importance à la religion (Hausman & Zahlen, 2010; Borsenberger & Dickes, 2011).

Le contexte religieux au Luxembourg a été fortement marqué par les flux migratoires. Selon l’étude European Value Study (EVS), les ressortissants étrangers constituent le groupe avec le plus grand nombre de personnes considérant la religion comme très importante (30%). Avec plus de 43% de la population nationale, le pourcentage de résidents d’origine étrangère au Luxembourg est parmi les plus élevé en Europe. En effet, si l’asile est passé au centre de l’attention ces derniers mois, l’arrivée et l’établissement des populations immigrées au Luxembourg est une constante, largement corrélée avec le développement de l’industrie sidérurgique et traditionnellement destinée à alimenter les marchés de travail (Fehlen et al, 1998, 74, Pauly, 2010).

L’établissement de l’islam au Luxembourg est largement lié au phénomène migratoire en proveDiwan - januar/janvier 2012.

nance de l’Ex-Yougoslavie. En effet, selon la dernière European Value Study, il y aurait eu une forte progression de la religion musulmane, de 0,7 à 2% de la population et l’Islam serait ainsi devenu la deuxième religion du pays. En effet, l’immigration ex-yougoslave marqua une rupture avec les vagues d’immigration précédentes, qui étaient de culture latine et majoritairement catholiques.

L’arrivée et l’établissement des populations ex-yougoslave a commencé au cours des années 1970, suite à la signature d’un accord de main d’œuvre (28 mai 1970) entre le Luxembourg et l’Ancienne République Fédérative de Yougoslavie, pour couvrir les besoins de main d’œuvre. La majorité des ressortissants ex-yougoslaves sont venus au cours des années 1990, suite à l’enlisement économique et structurel de l’Ancienne République Fédérative de Yougoslavie et suite aux bouleversements politiques des Balkans. Cela donne à l’Islam luxembourgeois une configuration particulière, car la prédominance « balkanique » a des effets certains sur les enjeux de son institutionnalisation, mais aussi quant aux rapports des croyants à leur héritage religieux. En effet, dans les Balkans, au-delà d’être une croyance religieuse, la religion constitue un important marqueur de différenciation des Serbes orthodoxes et des Croates catholiques et est fortement mêlée à l’identité nationale, héritage tant de l’Empire Ottoman que de la République Socialiste Yougoslave (Poulton & Taji-Farouki, 1997). Malgré la dominance balkanique, il faut garder à l’esprit que le fait musulman au Luxembourg constitue une mosaïque qui se caractérise par la diversité des nationalités d’origine, des appartenances linguistiques et ethniques, des références doctrinales et par les divergences entre les générations. Les modes d’appartenance se différencient fortement en fonction des parcours migratoires, mais aussi en fonction des contextes culturels et historiques des pays de provenance.

Naša riječ Si les musulmans installés partagent donc tous une référence commune, l’usage de cette référence peut être très différente et il n’existe donc pas une manière unique d’être musulman (Dassetto, 1996, 2000).

Si l’Islam des primo-arrivants se caractérisait par la discrétion et était pratiqué surtout dans la sphère privée, la réunification familiale déclenche un processus d’enracinement et l’apparition d’associations musulmanes et de lieux de culte dans l’espace public, surtout sous forme d’associations sans but lucratif (Bento, 1997). Les perspectives d’établissement plus durables suite aux restrictions des politiques d’immigration et à la réunification familiale, se sont accompagnées d’une préoccupation grandissante pour le bienêtre spirituel, mais aussi pour le maintien et la transmission de la religion, afin d’assurer la continuité avec la tradition (Zolberg & Woon, 1999). Si au début la demande d’islam était faiblement articulée, avec l’établissement des musulmans et de leurs familles, l’Islam ne resta pas cantonné à la sphère privée. L’émergence d’associations traduisent l’enracinement progressif dans la société d’accueil et traduit l’inscription institutionnelle de l’Islam.

Bien que, dès le début, des efforts ont été fait afin d’aller au-delà d’un établissement associatif et de parvenir à une reconnaissance officielle de l’Islam, le conventionnement de l’Islam a tardé à aboutir. Avec l’installation de la Shoura au cours du mois de juin 2011, la communauté musulmane a mis en place une structure et une règlementation interne concourant à l’organisation de l’ensemble du culte musulman et s’est ainsi donné les dispositions statuaires nécessaires au conventionnement avec l’Etat luxembourgeois. La Shoura entend représenter la communauté musulmane du Grand-Duché et est devenu l’interlocuteur institutionnel de l’Etat en matière de culte musulman, représentant les besoins et les intérêts de la communauté musulmane auprès des autorités luxembourgeoises.

Au Luxembourg, il y a eu peu de remous face à l’installation de l’Islam.

Bien que l’Islam fait désormais partie du paysage religieux, il reste un phénomène largement invisible, bien que des débats aient émergé dans l’espace public ces dernières semaines, quant au port du voile des enseignants, mais aussi par rapport aux cours de natation mixtes.

Iz muhabeta sa akademikom Muhamedom Filipovićem

MUDROSTI NAŠEG MUHAMED - BEGA Akademik Muhamed Filipović je boravio u Luksemburgu krajem prošle godine kao promoter prvog broja Magazina Diwan. Stvarnu veličinu Filipovića čovjek upozna tek ako ima privilegiju da sa njim razgovara i druži se po cijeli dan.

Teško je to iz njegovih knjiga, iako su po mnogo čemu genijalne. Tek u muhabetu sa ovim našim akademikom vidite jednu intelektualnu gromadu, brdo znanja.

Svaki Bošnjak tada osjeti sreću zbog činjenice što kao mali narod imamo jednog ovakvog intelektualca. U narednim redovima vam donosimo nekoliko mudrosti koje smo uspjeli zabilježiti.

U

jednoj televizijskoj raspravi me jedan počeo napadati za moje godine. Kaže mi: “vi ste stari, ovo, ono, dokle vi mislite ...”

Pa, rekoh, hvala vama što se vi zanimate za stanje mog zdravlja. Umirit ću vas.

Dobro sam. A što se tiče dokad ću, ovako, amidža Muhamed beg mi je živio 107 godina, a djed 112 godina, a ja ću najmanje 120 godina. A on me pita: “što, što”. Pa zato što ste pokvarili toliko našu zemlju Bosnu da će trebati najmanje 50 godina da se popravi. Uuuu on poslije ušutio (smijeh).

P

rofesore, eto, u Vašim godinama na zapadu ljudi voze automobile?

“Pa i ja bih vozio automobil, ali ja ne smatram da je to nešto posebno. Najradije bih u fijaker.”

M

oj otac je uvijek govorio: “Treba školovati djecu. Što smjeste u glavu to im ne mogu uzeti, a drugo sve će uzeti”. Tako je i bilo.

K Č

ada te hvale onda te uspavljuju. I tad te mogu žedna prevesti preko vode.

udno smo mi Bošnjaci kroz život putovali. Nas je radovalo što je drugome dobro a zaboravili smo na sebe. A pravilo je prvo u svojoj kući uredi, pa onda dalje. Moj otac rahmetli svako jutro je pio kahvu na sećiji. To je onaj bosanski običaj kad se dugo Diwan - januar/janvier 2012.

ta kahva pije, jer je ibrik na žaru i kahva je uvijek topla. Otac čita novine uz kahvu, jer je imao momka koji mu je uvijek donosio novine, iz Zagreba Jutarnji list, iz Beograda Vreme i Politiku, a iz Sarajeva Spahinu Pravdu i on je sve te novine čitao po dva, tri sata.

A ja sam volio sjedeti pored njega na šiljtetu.

I onda on čita, čita i na kraju svaki dan, kao zaključak pita moju rahmetli majku: “Šta ti misliš Đula šta će biti sa nama muslimanima”? Nikad to nismo znali, uvijek smo bili prisiljeni da mislimo šta će biti s nama.

D

anašnji mladi imaju jedan veliki hendikep. Nemaju starih ljudi oko sebe. Ja sam odrastao među starim ljudima. Kad imaš njih oko sebe, ti puno saznaš. Ko je gdje bio, ko se s kim ženio, gdje imaš rod, običaje, historiju.

Mi moramo raditi na stvaranju jednog svebošnjačkog fonda u cijelom svijetu. Iz tog fonda bi se finasirale konkretne aktivnosti. Tim fondom bi upravljali oni koji u njega ulažu. Tu bi, dakle, bio upravni odbor koji bi dodjeljivao sredstva za konkretne programe, i oni bi kontrolirali utrošak tih sredstava. Jer mora prestati to uzimanje novca od naše dijaspore bez konkretnih programa. Znate onu istinitu priču kad je jedan naš visoki funkcioner obilazio dijasporu i uzimao sredstva od naših Bošnjaka.

Pa su se kasnije ti ljudi meni žalili kako je taj došao među njih i pokupio novac i nikada im nije dao nikakav izvještaj gdje su pare utrošene. I onda su oni njega pozvali i pitali šta je sa tim parama. Rekli su mu: “daj nam potvrdu da smo mi tebi taj novac dali”.

A on je njima rekao ovako: “Ako vi meni nevjerujete, onda ja s vama neću da razgovaram. A ako mi vjerujete, šta će vam priznanica.” To je tipični naš bošnjački lopovluk. Na taj način je od našeg naroda izvučeno Bog zna koliko novca. To je bilo po principu “hajmo braćo za muslimansku stvar”, a braća daju i gdje god meću ono šupljo i propada. Što bi rekla jedna žena od tih takvih : “Moj dragi hadžija je bio plaho veliki lopov” (smijeh).

5

Intervju

DIWAN: Da li je ovaj sporazum vremenski ograničen?

Da, on traje dvije godine tokom kojih se treba angažovati, ići na kurseve jezika.

Možete izabrati jedan od tri jezika koji se ovdje govore. Tu svako mora individualno odlučiti koji je jezik značajan za njegove potrebe, uzimajući u obzir npr. perspektivu za posao, mjesto boravka itd. Kursevi jezika će se održavati po potrebi. Trenutno se ovi kursevi održavaju u saradnji sa Ministarstvom obrazovanja. Svakako će i općine i udruženja imati mogućnost da po potrebi organizuju ovakve kurseve. Kurseve će, naravno, držati kvalifikovano osoblje. U ovom trenutku imamo na listi 190 zainteresovanih, a nismo pravili previše reklame.

Mi informišemo udruženja, a njihov je zadatak da informišu svoje članove i ljude u svojoj okolini o ovom sporazumu, te da im ga približe, da naprave potrebnu reklamu kako bi uvjerili ljude da potpišu sporazum.

Christiane Martin, direktorica Ureda za prijem i integraciju (OLAI)

UPOZNAJTE LUKSEMBURG Po zakonu od 16. decembra 2008. za prijem i integraciju stranaca u Velikom Vojvodstvu Luksemburg osnovan je Ured za prijem i integraciju (OLAI).

Odredbe nove politike za prijem i integracije stupile su na snagu 1. juna 2009., kada je i postavljena direktorica gospođa Christiane Martin. OLAI je uspostavljen u okviru Ministarstva za familiju i integraciju, na čelu sa ministricom Marie-Josée Jacobs. U zgradi OLAI-a rade na četiri etaže 50 zaposlenika. Gotovo polovina od njih su i sami imigranti ili imaju dvojno državljanstvo. Gospođu Martin smo našli u njenom birou, iako prezauzeta odvojila je vremena za razgovor za Diwan.

Razgovarala: Saima Mehonić

D

IWAN: Koji su glavni zadaci Ureda za prijem i integraciju OLAI?

Težište rada OLAI je koordinacija integracione politike stranaca ovdje u Luksemburgu. Na taj način mi vodimo jedan međuministarski komitet u kojem su zastupljena sva ministarstva koja igraju ulogu u kontekstu integracije. Nama je dodijeljen zadatak da izradimo akcioni plan, koji koncipiramo u saradnji s ovim komitetom. Spomenuti akcioni plan je u ovom obliku podržan i od Savjeta vlade. Sada smo u fazi da plan sprovedemo u djelo, ponovo u saradnji sa drugim ministarstvima te sa civilnim društvom i općinama.

Imamo i jedno dodatno sredstvo da unaprijedimo našu integracionu politiku, a to je naš “Sporazum o prijemu i integraciji” (CIA Contrat d`integration et d`accueil).

6

DIWAN: Šta znači potpisivanje “CIA-sporazuma”?

Ono nam pokazuje da su migranti zainteresovani za kurseve jezika koje mogu pohađati po povoljnijoj cijeni. S druge strane postoje “cours d`instruction civique”. Ovo je jedan oblik kurseva na kojima polaznici mogu naučiti nešto o historiji Luksemburga, o institucijama, vrijednostima Luksemburžana i njihovoj kulturi. Osim toga, nudimo jednodnevni ili poludnevni program, gdje će se ljudi moći informisati i ostvariti kontakte kako bi riješili svoje probleme i pitanja. Tu će biti prisutni stručnjaci iz raznih organizacija. Na taj način ćemo onima koji su tek stigli u našu zemlju olakšati kontakt sa našim društvom kako se ne bi osjećali napuštenima. Ova ponuda je, naravno, na dobrovoljnoj osnovi; niko neće biti prisiljen na ovaj sporazum. To je jedna mogućnost, prije svega što se tiče jezičke barijere. Mi gledamo gdje i u koje vrijeme ćemo ponuditi ove kurseve jezika kako bi pomogli ljudima. Na taj način će se oni upoznati sa projektima koji se realizuju ovdje u Luksemburgu, te nas mogu obavijestiti o tome šta njima nedostaje kako bi se osjećali ugodno i uspješno se integrisali. Sporazum se može potpisati u Ministarstvu za porodična pitanja, a preveden je na 12 jezika.

DIWAN: Ko može potpisati ovaj sporazum?

On je namijenjen ljudima koji žive legalno u Luksemburgu, tj. koji imaju priznat status. On nije za ljude koji traže internacionalnu zaštitu sve dok su u toj proceduri, te nije za studente koji ovdje studiraju.

Diwan - januar/janvier 2012.

DIWAN: Koju ulogu igraju projekti koji se realizuju u okviru Evropskog fonda?

Mi svake godine imamo zacrtane prioritete, tako da smo prošle godine imali kampanju upisivanja u listu birača, tj. političko učešće ljudi sa migracijskom pozadinom.

Naravno da možemo reći da različite aktivnosti usmjeravamo tako da odgovaraju akcionom planu. Trudimo se da uvijek imamo na umu okvir plana kada pokrećemo različite projekte. Trenutno je naš sporazum naš veliki proritet. Moramo sačekati da vidimo kako će ljudi reagovati, kakav će biti odjek. A kasnije ćemo osmisliti sadržaje koje možemo ponuditi uz ovaj “osnovni paket”.

UČENJE PORTUGALSKOG JEZIKA U ŠKOLAMA FINANSIRA PORTUGALSKA VLADA DIWAN: Kakva je situacija u Luksemburgu što se tiče učenja maternjeg jezika u školama?

Dosada je ovo pitanje bilo prepušteno općinama, tj. neke su općine bile otvorene i integrisale su nastavu maternjeg jezika u redovnu školsku nastavu. Tu se prije svega radilo o portugalskom jeziku. Za italijanski jezik nije postojalo toliko interesovanje jer se kod njih maternji jezik nije učio sistematski. Kod Portugalaca je to drugačije: portugalska vlada je insistirala da njihovi ljudi u inostranstvu ne smiju zaboraviti svoj jezik, te je u skladu sa tim stavila na raspolaganje nastavno osoblje, tako da se u općinama gdje je broj portugalske djece visok održava i nastava maternjeg jezika. Troškove ove nastave snosi portugalska vlada. Najčešće se geografija i historija predaju na portugalskom jeziku, tj. zadržava se normalni školski plan i program, samo što su pojedini predmeti na maternjem jeziku djece migranata. Trenutno nijedna druga država nije spremna da snosi troškove za nastavno osoblje.

Moram napomenuti da se i izvan redovne školske nastave održava nastava maternjeg jezika. Međutim, Ministarstvo obrazovanja se ne brine o tome.

Ova nastava se organizuje npr. u popodnevnim satima kada nema redovne nastave. Na ovaj način više nacionalnih grupa ima nastavu maternjeg jezika, kao npr. ruska, holandska i flamanska zajednica. Njima škola pomaže tako što stavlja svoje učionice na raspolaganje.

DIWAN: Ovdje u Luksemburgu se ne pravi razlika između nacionalnosti i državljanstva. Da li za to postoji neki poseban razlog?

Nas ovdje u Luksemburgu zanima samo državljanstvo. Pasoš je taj koji je iznimno značajan za našu državu. Mi ne tematiziramo etničku pripadnost, tako da kod nas ne postoji pitanje manjina. U Luksemburgu živi 170 različitih nacionalnosti i mi ih ne želimo dijeliti. Luksemburžanin je Luksemburžanin. Naravno da ima problema ako ste Luksemburžanin, a ne govorite taj jezik. Vlasti to ne kritiziraju, ali stanovništvo to ocjenjuje kao nešto negativno. Sada, međutim, postoji jezički test koji se mora položiti ako želite dobiti luksemburško državljanstvo. Njega ne moraju polagati ljudi koji su došli u Luksemburg prije 1984. godine ili mladi koji su se školovali ovdje u zemlji. Za sve ostale je ovaj test obavezan, oni moraju pokazati određeni nivo znanja jezika. Problemi se ipak pojavljuju i nakon što ljudi dostignu ovaj nivo. Pitanje je kako to izgleda dugoročno, da li se oni trude da prodube svoje znanje jezika ili im je važno samo da dobiju pasoš?

SLAB KONTAKT SA BOŠNJAČKIM ORGANIZACIJAMA DIWAN: Kakve odnose imate sa bošnjačkim organizacijama, odnosno sa Bošnjacima?

Iako smo mi veoma otvoreni i za sve imamo razumijevanja, kontakt je veoma rijedak. Sa pojedincima je još teže uspostaviti ovakav kontakt. Veoma je teško približiti se migrantima koji nisu adekvatno organizovani unutar svoje zajednice. To možda ima veze sa sistemom u kojem su prije živjeli, tj. oni se boje da se otvore, da učestvuju, da se informišu.

Mislim da je u ovom kontekstu CIAsporazum važan, jer predstavlja fazu prije predavanja zahtjeva za luksemburško državljanstvo, kada ljudi nastoje da - npr. kroz kurseve jezika tokom dvije godine dođu u kontakt sa drugim ljudima.

DIWAN: Kako stupate u kontakt s organizacijama?

Tokom kampanje za upis u listu birača pisali smo pisma svim udruženjima, te smo takođe organizovali jednu informativnu sesiju na kojoj smo ih sve pozvali da učestvuju, te im predstavili projekat.

Svi smo prisutni na velikim manifestacijama kao što je npr. Kongres Komiteta za umrežavanje asocijacija stranaca (CLAE - Comité de Liaison des Associations d’Etrangers) u novembru. I u ovakvim situacijama se upoznajemo, nakon čega nam oni pišu, te pitaju o podršci, npr. o finansijskoj pomoći. Mi nismo usmjereni sistematski ka jednoj grupi stanovnika.

Kada se radi o velikim događajima, kada npr. organizujemo Konferenciju stranaca, onda pišemo svim udruženjima, jer imamo mnogo informacija koje im želimo prenijeti.

ne znači da oni nemaju potrebu za svojom domovinom i svojim sunarodnjacima, već oni ne vide drugog izbora, kako ne bi ostali izolirani. Međutim, u slučaju kada je zajednica sunarodnjaka veća, oni ne vide potrebu da se uključuju u novo društvo, oni se osjećaju dobro u svojoj zajednici. Ovaj rizik želimo spriječiti u Luksemburgu. Ne želimo imati zajednice jednu pored druge, već jedno interaktivno društvo u kome se svako nalazi i ugodno osjeća.

DIWAN: Da li karakter udruženja igra neku ulogu?

U Luksemburgu 45% radnika čine ljudi koji prelaze granicu kako bi došli na posao: Francuzi, Belgijanci i Nijemci. Kada ne bismo imali njih, mogli bismo spakovati kofere. Čak i stanovništvo koje živi ovdje ne bi moglo pokriti tržište rada. Što se tiče stranaca, nemam podatke o tome koliko ljudi radi, a koliko ih je nezaposleno. To naravno zavisi i od njihovog obrazovanja.

Obrazovaniji ljudi su aktivniji i na tržištu rada. Ako gledamo proporcionalno, među portugalskom populacijom ima malo mladih ljudi koji studiraju, za razliku od mladih ljudi sa Balkana.

Srbi imaju “Srpski kulturni krug - le cercle culturel serbe”, Crnogorci imaju dva udruženja koja su bila aktivna i tokom izbora, jedno udruženje izdaje i časopis. A udruženje “Centre culturel islamique du Nord”, moram reći da je prvo udruženje s kojim već nekoliko godina imamo blizak kontakt.

DIWAN: Koji je Vaš utisak što se tiče integracije ljudi sa Balkana?

Luksemburg se kao država u odnosu na nekoliko proteklih godina veoma promijenio. Prije su nam dolazili ljudi iz mediteranskih država, prije svega Portugala, Španije i Italije. Mada su i tada, na osnovu sporazuma sa Jugoslavijom da se ljudi koji su tražili posao prihvate ovdje, u Luksemburg dolazili ljudi iz bivše Jugoslavije. Nakon toga je uslijedio veliki priliv ljudi sa Balkana kao posljedica sukoba devedesetih godina na tom području.

Neki od ovih ljudi su dobili status izbjeglica. Pri tome moram reći da, kada jedna veća grupa ljudi dođe odjednom, onda je i integracija otežana, jer postoji tendencija da ti ljudi borave samo u svojoj zajednici.

Ako pogledamo ljude kojih malo dolazi u Luksemburg, vidjećemo da se oni prilično brzo uklope u luksemburško društvo. To Diwan - januar/janvier 2012.

DIWAN: Koja grupa migranata je najaktivnija ovdje u zemlji?

DIWAN: Koji je najbolji način da se svi ljudi sa migracijskom pozadinom integrišu u luksemburško društvo?

Prvi korak koji se mora napraviti je zainteresovati ljude za Luksemburg. Jer i Luksemburg ima svoju historiju, a ne samo ljudi koji dolaze u Luksemburg.

Ovi ljudi su iz više razloga izabrali Luksemburg kao svoje novo boravište. Ovdje možete dobro živjeti, škole nisu loše, ekonomska situacija u Luksemburgu je u poređenju sa drugim državama dobra, imate perspektivu. Ovi ljudi biraju Luksemburg iz ličnog interesa. U skladu s tim, ovi ljudi se trebaju informisati te sudjelovati kako bi bila zagarantovana opća dobrobit Luksemburga i, naravno, svih ljudi koji u njemu žive.

7

Avlija

Autor: Saima Mehonić

Njegov roman “Novi Brazil” preveden je na naš jezik. Priča prati mladu Žozet koja u proljeće 1828. godine kreće sa grupom luksemburških seljaka za Brazil bježeći od loših uslova života.

Priča se odmotava sto sedamdeset godina u budućnost, na izmaku 20. vijeka, kada djevojčica Tiha stiže sa svojom majkom i drugim crnogorskim izbjeglicama u Luksemburg - one su takođe napustile svoju domovinu i krenule za maglovitim obećanjem.

G

uy Helminger (rođen 20. januara 1963. u Esch-sur-Alzette, Luksemburg) je Luksemburški pisac koji piše uglavnom na njemačkom jeziku.

Helminger je studirao Germanistiku i filozofiju u Luksemburgu, Heidelbergu i Kölnu. Spada u najistaknutije luksemburške pisce mlađe generacije. Piše drame, poeziju i prozu. Pored toga uređuje i vodi emisiju o kulturi na luksemburškoj televiziji.

Kao autor se u početku pojavio uglavnom s poezijom, dramama i radiodramama. U 2001. je objavio prvu zbirku priča (ROST - hrđa), a 2004. za svoju priču biva nagrađen nagradom “Ingeborg Bachmann” od njemačke televizije “3 sat” .

Druga zbirka kratkih priča “Uvijek nešto nedostaje” pojavila se u avgustu 2005.

Od februara do marta 2007. Helminger je putovao u sklopu projekta koji finansira Ministarstvo vanjskih poslova Zapadno-istočni Divan u Teheranu. O svome tamošnjem boravku pisao je za Deutsche Welle.

U proljeće 2007. izašlo je drugo izdanje njegovog romana “Tišina žabe koja živi u blatu” kojeg je ko-

8

Guy Helminger, jedan od najboljih luksemburških pisaca današnjice

Luksemburžanin koji je pisao o izbjeglicama sa Balkana mentirao, Manuel Andrack. U jesen 2010. izlazi njegov roman “Jutro je već bilo”.

Helmingerov roman “Novi Brazil” preveden je na naš jezik. Tematika knjige je smještena u proljeće 1828. godine kada grupa luksemburških seljaka, među njima mlada i samosvjesna Žozet, kreće u svijet.

Za sobom ostavljaju sav svoj imetak i priključuju se struji iseljenika kojima su dojadili vladari koji se stalno mjenjaju i loši uslovi života. Njihov cilj: Brazil. Tamo su potrebni ljudi, tamo mogu da započnu novi život. Sto sedamdeset godina kasnije, na izmaku 20. vijeka, djevojčica Tiha stiže sa svojom majkom i drugim crnogorskim izbjeglicama u Luksemburg - one su takođe napustile svoju domovinu i krenule za maglovitim obećanjem. Nikome od njih obećanje neće biti ispunjeno, ali za Tihu, koja u tuđini sazrjeva u tinejdžerku, i za Žozet, koja doduše ne stiže u Brazil, ali ipak pronalazi vlastiti put, ne postoji povratak u stari život...U ovom romanu Helmingera spajaju se dvije linije pripovjedanja u veliku, univerzalnu priču o tome šta ljude podstiče u njihovoj potrazi za zajedništvom i dobrim životom.

Diwan - januar/janvier 2012.

Glasovi o autoru “Jutro je već bilo” je roman o raspadu odnosa. Stvari koje su možda doživotno nejasne, a i biografski događaji su vrlo lijepo i impresivno ispričani. Čitao sam vrlo rado ovu knjigu, a zatim konačni treći dio bio je vrlo hrabar, tako nešto kao što je ta ljubav za dijete nisam pročitao u savremenoj njemačkoj književnosti u posljednjih nekoliko godina. Ovaj vrlo teški osjećaj, da se s jedne strane osjeća velika sreća, a zatim duboko žaljenje o smrti - da se Helminger to usuđuje i da u tome uspjeva, to je zaista neobičan uspjeh.

(Maike Albath, Njemački radio) Helmingerove kratke priče su mini scenariji za fi lmove Davida Lyncha. Šta je ludilo, i šta je stvarnost, čitatelj uskoro više neće moći razlikovati. No, Helmingerova nadrealnost ne bi razvijala zlokobnu snagu, da jezik na kojem piše nije tako realan. (...) njegove rečenice su pune zla. Kao psihogram svakodnevnice imaju njegove priče više smisla od većine kraćih priča posljednjih nekoliko godina.

(Frankfurter Allgemeine Zeitung “hrđa” 2002)

Faiz Softić, bosniakischer Schriftsteller in Luxemburg

SCHRIFTSTELLER UND REISENDER

F

aiz Softić, bosniakischer Schriftsteller aus Luxemburg, aiz Softić je bošnjački pisac iz Luksemburga wurde 1958 im Süden von Sandžak (eine Region, die teils koji je rođen 1958. godine u južnom djelu in Serbien und teils in Montenegro liegt und in der BosniaSandžaka, odnosno, Bijelom Polju, gradu ken die Bevölkerungsmehrheit ausmachen) in der Stadt Bijelo Polje koji je dao mnoga velika bošnjačka imena, od Hilmi- geboren, aus der viele große Schriftsteller kommen. bega Kajabegovića, Rifata Burdževića, preko Avda Mit seinem ersten Buch “Die schreckliche Mauer ohne Schatten” im Međedovića do Ćamila Sijarića.

Jahr 1996 zog er die Aufmerksamkeit der Literaturkritiker auf sich. Sein Prvom knjigom poezije “Strašan zid bez sjene”, 1996. Gedicht “Der Samstag”, das seinem Vater und einem Markttag in der izazvao je pozornost književne kritike. Roman “Pod Kun Geburtsstadt gewidmet ist, steht in dem Lesebuch für Bosnisch für die planinom” (2002.) spada među najpopularnija djela te sechste Klasse. Sein Roman “Unter dem Kun-Berg” (2002) gehört zu den godine. To je bio i povod da napiše scenario po kome će bekanntesten Werken aus diesem Jahr. Dieser Erfolg war auch die Ursabiti snimljen film. Roman “Pod Kun planinom,” preveden che dafür, dass er anschließend ein Drehbuch geschrieben hat, nach dem je na francuski jezik i u Luxemburgu je naišao na veoma ein Film gedreht wurde. Der Roman “Unter dem Kun-Berg” wurde ins Französische übersetzt und stieß in Luxemburgg auf eine sehr ppositive Repozitivan prijem u javnosti i kod kritičara.

Softić kaže da je odrastao u porodici u kojoj se cijenila sonanz sowohl in der Öffentlichkeit als auch bei Literaturkritikern.

Softić sagt, dass er in einer Familie aufgeknjiga. - Otac bi svake zime pročitao wachsen ist, in der das Buch sehr wertgeschätzt četiri knjige, a majka tri. Samo zimi.

– “Der Vater las jeden Winter vier Büwurde.

Znaju to moji prijatelji. U našoj kući je cher und die Mutter drei. Aber nur im Winter. vazda bilo knjiga, kaže Softić.

Das wissen meine Freunde. In unserem Haus Radnju svog najpoznatijeg djela, waren Bücher immer da”, sagt Softić. romana “Pod Kun planinom” je smjesDie Handlung seines bekanntesten Wertio u seosku vodenicu. Tu dolazi svakakes, des Romans “Unter dem Kun-Berg”” spielt kav svijet: siromašni, bogati, zli, dobri, in einer Dorfmühle. Dahin kommen unterprevaranti, skitnice, mutivode. Vodenschiedlichste Menschen: arme, reiche, böse, ica je galerija likova, odatle odlaze i dolgute, Schwindler, Landstreicher, Intriganten.

Die Wassermühle ist eine Galerie von Figuren, aze glasovi: Ko je? Šta je? Koga? Zašto? aus ihr und zu ihr kommen die Stimmen: Wer Pisanje je, uglavnom, eho ist es? Was ist es? Wen? Warum? dogodovština iz djetinjstva. Priča u Das Schreiben ist meist ein Echo der ErLUTAJUĆI ZAVIČAJ romanu nije izmišljena.i kako kaže lebnisse aus der Kindheit. Die Geschichte im Softić dok je još bio dijete u njegovu Roman ist nicht erfunden. Als Softić noch ein Jutros, tačno u sedam, kuću je dolazio čovjek koji je u vodeniKind war, kam zu seinem Haus ein Mann, der U Luksemburškom parku ci, braneći obraz kuće, ubio čovjeka. To in der Wassermühle jemanden umgebracht Kod zlatne žene, se desilo po mrkloj noći u mlinu. To je hat, um die Ehre seines Hauses zu beschützen.

Sretoh dvadeset i devet, strahovito razbuktavalo tada dječačku Das geschah in der tiefsten Nacht in der MühTaze pridošlih, zemljaka. znatiželju koju je morao, sada kao zreo le. Das entflammte damals die Neugier des Jungen, die er jetzt, als reifer Mann, zu Papier čovjek, spustiti na papir. Glavni jubringen musste. Die Hauptfigur, der Erzähler, Dvadeset devet, samo jutros. nak, pripovjedač, na kraju djela vraća kommt am Ende des Romans nach Hause, U pospanim glavama se kući ljubeći očeve ruke i govoreći: küsst die Hände seines Vaters und sagt zu Donio svak svoju muku “Ovdje ću ostati nigdje me više ne ihm: “Hier bleibe ich, schick mich nirgendwoZajedničku. šalji, oče. Ja sam svoje izučio. Kunem hin mehr, Vater. Ich habe Meines gelernt. Ich se prvim zalogajem sa naših njiva da schwöre bei dem ersten Bissen von unseren Dvadeset i devet jadikovki, ću ljubiti svaki kamen ove zemlje. No, Feldern, dass ich jeden Stein dieser Erde küsIz dvadeset i devet glava neočešljanih. ako nekada odem odavde, mili oče, ako sen werde. Aber wenn ich jemals von hier wegSamo jutros. me šejtan prevari, zaboravi me i, svima gehe, mein lieber Vater, wenn mich der Teufel koji budu pitali, reci : umro je moj sin!” überlistet, dann vergiss mich und sag allen, die Zemljaci moji dobro mi došli.

Faiz kaže da je vječiti putnik. - Podnach mir fragen: “Mein Sohn ist gestorben!”.

Omer kaže: jednako živim u Luksemburgu i u SaraSoftić sagt, dass er ein ewiger Reisender Odavde ćemo svi u sanducima. jevu; često se vraćam Crnoj Gori: tamo ist. – “Ich lebe in Luxemburg und in Sarajevo, oft komme ich nach Montenegro zurück; dort je moja familija; tamo je moj rodni dom; ist meine Familie; dort ist mein Geburtshaus; I niko nas pitati neće tamo su moje aršlame; otud me doziva dort sind meine Sauerkirschen; von da aus ruft Od koga moje djetinjstvo, poteško ali - moje. Putmich meine Kindheit, sie ist schwer aber sie ist Dovdje smo pobjegli. ovanja me napajaju, a boravak u Lukmeine Kindheit. Die Reisen geben mir Kraft, semburgu koristim isključivo za čitanje und meinen Aufenthalt in Luxemburg nütze i pisanje. To je velika prednost u odnosu ich ausschließlich zum Lesen und Schreiben. na Sarajevo, jer u Sarajevu imam mnogo Das ist ein großer Vorteil im Vergleich zu Sarajevo. In Sarajevo habe ich viele prijatelja sa kojima traćim vrijeme , kaže Softić.

Freunde, mit denen ich meine Zeit verschwende”, sagt Softić.

Faiz Softić je zastupljen u čitanci za šesti razred u Bosni i Faiz Softićs Werke stehen im Lesebuch für Bosnisch für die sechste Hercegovini i na Kosovu. Aktivan je kroz mnoge manifestacije Klasse in Bosnien-Herzegowina und in Kosovo. Er nimmt an zahlreii događaje, kako u Luksemburgu tako i u BiH i Sandžaku. Jedan chen kulturellen Veranstaltungen teil in Luxemburg, Bosnien-Herzegoje od rijetkih, ako ne i jedini bošnjački pisac u Luksemburgu. U wina, sowie in Sandžak. Er ist einer von wenigen, wenn nicht sogar der štampi mu se nalazi njegova nova knjiga koja se bavi bošnjačkom einzige bosniakische Schriftsteller in Luxemburg. Sein neues Buch über die bosniakische Gemeinschaft in Luxemburg wird gerade gedruckt. zajednicom u Luksemburgu.

F

Diwan - januar/janvier 2012.

9

Diwanhana Akademik Ferid Muhić, predsjednik Bošnjačke akademije nauka i umjetnosti (BANU)

Ako odavno niste sreli pravog čovjeka, upoznajte pravog Bošnjaka!

Bošnjaci u dijaspori treba nešto da zadrže i sačuvaju, a nešto da promijene, prihvate i da se adaptiraju. Neka zadrže svoje vaspitanje, neka slijede svoju urođenu tolerantnost prema drugima i drugačijima, i neka sačuvaju svoj duhovni identitet neokrnjen; a neka promijene svoju prenaglašenu sklonost metafizičkim meditacijama, neka prihvate sve moralno ispravne standarde ponašanja svoje sredine, koliko god im mogli biti novi ili čudni, i neka se adaptiraju na intenzivni ritam rada koji vlada u sredinama sa dugom tradicijom kapitalističkog načina proizvodnje.

Razgovarao: Anes Džunuzović

D

iwan: Kao predsjednik BANU kako opisujete stanje u kome se danas nalaze Bošnjaci, prije svega u političkom kontekstu? Djelujemo kao narod koji ne zna šta želi, raspamećen i dezorijentisan?

Muhić: Ocjena da mi Bošnjaci kao narod ne znamo šta želimo, da smo dezorijentirani i čak raspamećeni, čini mi se preoštra iako je, na žalost, u mnogim aspektima tačna. Koliko god još nedefiniran, razjedinjen, policentričan, često praćen direktnim unutrašnjima intranacionalnim konfrontacijama, kako u matičnoj BiH i regionu, tako i u dijaspori, posvuda se osjeća da nailazi jedan snažan, autentičan talas optimizma, energije i nacionalnog samoosvješćenja koji, svjedoci smo, počinje da djeluje i daje rezultate.

Diwan: Očito se još nalazimo u fazi reafirmiranja svog nacionalnog bića i svega što to biće određuje, jezik, kultura, tradicija, vjera, okruženje.

Međutim, čini se da se za prvih 10 godina, od 1990. do 2000. godine na ponovnom vraćanju svom biću učinilo puno, dok se zadnjih 10 godina stvari ne pomjeraju sa jedne tačke ?

10

Muhić:Potpuno ste u pravu kad kažete da je komparativna razlika u intenzitetu reafirmiranja nacionalnog bića Bošnjaka u ove dvije dekade velika i vidljiva. Prije nego što pređemo na pitanje odgovornosti za takvu situaciju, predlažem da razgledamo okolnosti koje su određivale prioritete nacionalnog programa Bošnjaka i karakter njihovog djelovanja. Period od 1990.

– 2000. godine dramatično je naglasio vitalna pitanja fizičkog opstanka i duhovnog identiteta Bošnjaka. Rečeno kroz stihove Rajnera Marie Rilkea, Nije moglo biti govora o pobjedi, dovoljno je bilo opstati.

Biti ili ne biti! – to nije bila hamletovska dilema smisla ili besmisla nekog određenog načina života sa kojom se, s vremena na vrijeme suočava svaki pojedinac; bila je to sasvim realna, ultimativno postavljena alternativa golog života i smrti, prijetnja i pokušaj neopozivog i definitivnog zatiranja cijelog jednog naroda pred kojom su se Bošnjaci našli, ne svojom krivicom, po ko zna koji put, čak i tada, na kraju XX vijeka. Moralo se djelovati epskom snagom i herojskim podvizima. To je bilo vrijeme koje je tražilo podvige, i koje je taj zahtjev realizovalo upravo kroz Bošnjake! Podvigom sopstvenog opstanka, herojskom odbranom od agresije višestruko nadmoćnijih neprijatelja, Bošnjaci su potvrdili da su i najtežim zahtjevima tog vremena dorasli! Ova druga dekada skinula je sa dnevnog reda to centralno pitanje. Mnoge konvulzivne tačke nacionalne reafirmacije ostale su i dalje otvorene i aktuelne, ali se fokus strategije pomjerio, da tako kažem, sa akutnih na hronične teme. Umjesto urgentnih odluka i akcija čiji se neposredni efekat gotovo momentalno vidi, nastupilo je vrijeme diskretnijih, dugoročnih mjera sa produženim djelovanjem i teško predvidljivim ishodom. U planiranju nacionalne strategije Bošnjaka, ogromnu, i za sada nepremostivu teškoću, predstavlja i činjenica da je Dejtonskim ugovorom, suštinski ukinut integralni karakter države BiH. Ipak, nema sumnje da je dobar dio i ovako reduciranih mogućnosti za djelovanje na reafirmaciji nacionalnog bića i političkih ciljeva Bošnjaka, ostao neiskorišćen.

Ključni period, kada se odmah poslije završetka agresije na BiH moglo mnogo više Diwan - januar/janvier 2012.

postići, nepovratno je propušten. Nema sumnje da je glavna odgovornost locirana u sferi koja ima i najveću društvenu moć, dakle u neadekvatnoj, mlakoj i nedovoljno principijelnoj politici. Koliko god bili objektivno ograničeni, često i do stepena potpune institucionalne onemogućenosti za samostalno djelovanje, bošnjački politički lideri mogli su učiniti mnogo više za afirmaciju strateških nacionalnih ciljeva i poboljšanje društvenog statusa i ekonomskog položaja sopstvenog naroda. Institucije kulture, intelektualci, obrazovni sistem...da, slažem se, i tu se moglo znatno više postići. Ipak, njihova odgovornost je po logici formacijskog statusa i subordinacije društvene moći, tek drugostepena, odnosno, trećestepena.

SRBI SU BILI NAJVJERNIJI PODANICI JAKOJ OSMANSKOJ CAREVINI Diwan: Oni koji nas ne žele i koji su počinili genocid nad našim narodom su u stalnoj intelektualnoj i političkoj aktivi, koriste se svim sredstvima da naš narod obezvrijede u očima međunarodne zajednice, u korist im ide i svjetski trend – islamofobija. Između ostalog Bošnjaci se pokušavaju pokazati kao fašistički narod tokom Drugog svjetskog rata.

SANU-u intenzivno radi na tome da se u naučnoj literaturi afirmira taj stav.

Zašto nema adekvatnog odgovora?

Muhić: Kad bi Evropa sutra zauzela pozitivan kurs prema islamu i počela afirmirati muslimane, SANU bi istog trenutka izišla u javnost sa tvrdnjom da su Srbi prvi u Evropi prihvatili islam, da su bili najdosljeniji muslimani i najvjerniji podanici sublimnoj Porti i Otomanskoj državi, za šta bi ‘’iz šešira’’ izvukli hrpu dokumenta koji tu tvrdnju dokazuju. I bili bi u pravu mnogo više nego kada izmišljaju priče o Bošnjacima. Posebno u pogledu pokornosti i vjernosti Osmanlijskoj državi, za koju je poginuo 1392. godine na Rovinama, i najveći srpski nacionalni epski junak Marko Kraljević boreći se na strani Osmanske vojske protiv vlaškog vojvode Mirčete. Pokornost i lojalnost Osmanskoj vlasti posebno je potvrdio Stefan Lazarević sin kneza Lazara, boreći se sa 20.000 srpskih oklopnika, za Osmanlijsku državu u bici kod Ankare 1402. godine, rame uz rame sa sultanom Bajazitom I, istim onim Bajazitom koji je samo 12 godina prije toga, zadao odlučujući poraz Srbima i ujedinjenoj hriščanskoj vojsci u bici na Kosovu pod vođstvom kneza Lazara, kog je tada pogubio upravo sam Bajazit I. Ovakvih primjera ima sijaset, tako da će sprski historičari imati mnogo veći problem da pronađu primjer borbe Srba protiv osmanskih Turaka prije 1804. godine i Prvog srpskog ustanka koji

je počeo tek kada su ustanici pomognuti Austro-ugarskom i Rusijom, a Osmanska država bila već sasvim oslabljena i na rubu propasti. Kad je riječ o islamu, Srbi islam nisu prihvatili iz tri razloga. Kao prvo, zato što nije bilo nikakve prinude nego su svi imali punu slobodu izbora; kao drugo, direktno iz kukavičluka i straha za svoj život, jer su kao hrišćani bili oslobođeni služenja vojnog roka u Osmanlijskoj vojsci, pa su tako mogli mirno sačuvati svoje glave dok su Bošnjaci, koji su prihvatili islam, ginuli i za sebe i za njih, da bi odbranili zajedničku državu od katoličkih imperija. Kao treće, odlukom da zadrže hrišćansku vjeru, igrali su na kartu postavljanja zahtjeva na bošnjačke teritorije koje su vijekovima tradicionalno bile u sastavu države Bosne!

Naime, početkom XIX vijeka bilo je jasno i da će Osmanska država izgubiti teritorije na Balkanu, kao što je bilo još jasnije da će teritorije osvajači Austro-ugarska i Rusija, kao kršćanske države, dati u ruke isključivo kršćanima, dakle, Hrvatima kao katolicima i Srbima kao pravoslavcima, prema njihovoj demografskoj zastupljenosti, dok će pitanje vlasništva na Bosnu ostaviti otvoreno da bi se moglo manipulirati sa Srbima i Hrvatima. Razumije se, prethodno je bilo neophodno forsirati totalno negiranje nacionalnog i kulturnog identiteta Bošnjaka, i brisanje cjelokupne viševjekovne državnosti Bosne iz historije i kolektivnog sjećanja.

O tome pak, ko je stao na stranu fažizma (ko je bio fašistički narod, ako se već tjera mak na konac!) za SANU je bolje da ne otvara usta, jer je notorna činjenica da su četnici Draže Mihailovića bili ne samo kvislinzi, dakle izdajnici sopstvenog naroda i direktni saradnici i glavni oslonac okupatora, aktivno angažovani na strani Hitlerove soldateske, nego su se uz to i legitimirali kao najgori krvnici Bošnjaka. Naime, kao što je dobro poznato, neoborive historijske činjenice pokazuju da su upravo srpski četnici pobili i poklali na desetine hiljada Bošnjaka civila, od kojih više od 9.000 za samo par mjeseci tokom 1943. godine u regionu Sandžaka i Polimlja! Jednako tako, o svojoj aktivnoj ulozi na strani fašističkog Trećeg Rajha, moraju da drže jezik za zubima i bukvalno svi narodi iz šireg regiona oko BiH - od hrvatskih ustaša Franje Pavelića, preko talijanskih fašista Benita Musolinija, albanskih balista, do fašističkih režima Bugarske, Mađarske, Rumunije, koji su, svaki pojedinačno, u neuporedivo većem broju stali na stranu Hitlera, i to uz aktivnu podršku svojih vjerskih poglavara. O tome na čijoj strani su bili Bošnjaci, a na čijoj Srbi, sam po sebi najupečatljivije svjedoči podatak, koji se inače uporno prikriva i marginalizira, da su se bukvalno svih sedam čuvenih ofanziva Hitlerove fašističke vojske protiv narodnooslobodilačkih partizanskih jedinica, vodile isključivo na teritoriji BiH, a ni jedna jedina na teritoriji Srbije, Hrvatske ili Crne Gore!

Diwan: U BiH su pozivi iz manjeg entiteta za odvajanjem sve češći i nisu sankcionisani od međunarodne zajednice, kao da se stvara ambijent da se zaista podjeli BiH uz podršku međunarodne zajednice, prije svega Evrope?

Muhić: Suviše su glasni zahtjevi manjeg entiteta stvorenog, ne zaboravimo, priznavanjem agresije na BiH, suviše je upadljivo odsustvo prave reakcije predstavnika međunarodne zajednice, suvišan je svaki komentar prećutne podrške podjeli Bosne koja dolazi iz krugova hrvatske zajednice, da bi se svi ti znaci mogli shvatiti olako. Da se iz petnih žila radi na raspadu BiH u to ne može biti nikakve sumnje. Mi moramo vjerovati da je međunarodna zajednica bitno i bezuslovno opredijeljena za princip pravednosti, koliko god se ova garnitura, kroz postupke jednog dijela njihovih predstavnika, nesumnjivo udaljila od tog najvišeg principa na kom počiva opstanak svake ljudske zajednice i primjena međunarodnog prava.

Lično, mislim da ovakva politika prema BiH, odnosno prema Bošnjacima, nije zajednički stav, ni konsenzualno prihvaćena strateška opcija međunarodne zajednice, Diwan - januar/janvier 2012.

pogotovo ne predstavnika EU. Činjenica da je mir najviši cilj, a princip pravednosti (Justice) temelj na kom svoju strategiju grade i OUN, i SAD, i EU, dakle svi ključni akteri u regionu, pruža čvrstu osnovu našem očekivanju da je sadašnji zabrinjavajući otklon od ovih vrijednosti privremena aberacija, i da će međunarodna zajednica uskoro naći snage da ponovo uđe u svoju trajektoriju i vrati se svojim osnovnim aksiološkim izvorima. Do tada, bošnjački politički vrh treba intenzivno raditi na promociji političkog, ekonomskog i institucionalnog statusa Bošnjaka u skladu sa njihovom vodećom ulogom u historijskoj tradiciji državnosti Bosne, demografskom zastupljenošću u BiH, kao i njihovim kulturnim doprinosom koji je dominantno oblikovao duhovni identitet BiH! Zašto?

Jer je to jedini legitiman, demokratski i siguran put afirmiranju i potpunom ostvarenju pravednih ciljeva bošnjačkog nacionalnog korpusa, da opet steknu sve odlike nacije koje su im danas nepravedno uskraćene. Svaka epoha formulira svoje ciljeve i nalazi ljude koji će ih ostvariti. Ciljevi Bošnjaka su formulirani, naći će se, ako Bog da i ljudi koji će ih ostvariti.

11

vrata! I te kako će biti mjesta za mlade, talentovane, neumorne istraživače.

BANU je momentalno akademija sa daleko najmlađim članstvom od svih nacionalnih akademija u regionu, ali smo mi potpuno svjesni činjenice da zapravo nema donje granice u podmlađivanju kada je riječ o nauci, jer je elan vital (da upotrebim taj izuzetno adekvatni Bergsonov izraz) istinski rezervoar svake kreativnosti i invencije. Sada smo u finalnoj fazi registracije BANU. Čim se taj postupak završi pokrenućemo postupak za prikupljanje i selekciju naučnih saradnika za sve teme naučnoistraživačkog rada BANU.

NAPAD NA ISLAMSKU ZAJEDNICU U SRBIJI JE IRACIONALAN Diwan: Upoznati ste sa stanjem u Sandžaku, koliko su ruke Srbije upletene u sukobe među Bošnjacima na političkoj osnovi, ali i u udaru na IZ? Muhić: Koliko god bili upleteni, a jesu, previše je! I to ne samo iz perspektive Bošnjaka i njihovog legitimnog očekivanja da budu ostavljeni da sami riješe svoje unutrašnje probleme, nego i iz perspektive interesa Srba iz Srbije i iz cijelog regiona, posebno BiH i Crne Gore, kao i iz perspektive promocije stabilnosti, saradnje, tolerancije i mira u cijelom region. Nikome ne može koristiti, posebno ne dugoročno, podsticanje nepovjerenja ni konfrontacija po nacionalnoj, kulturnoj, vjerskoj i svakoj drugoj liniji. Kroz svoju dugu historiju čovječanstvo nije nadolazilo kao amorfno tijesto, nego se razvijalo kristalizirajući se u plemena, narode, nacije. Smisao postojanja različitih nacija, prema tome, nije i ne može biti sukob i neprijateljstvo, nego saradnja i prijateljstvo.

Udar na Bošnjake, u Srbiji, kao i BiH, Crnoj Gori, produžuju i danas na svoju sramotu i štetu oni isti koji su izvršili oružanu agresiju, genocid, masovne eksterminacije i protjerivanja Bošnjaka. Politička aktivnost usmjerena je na pokušaj razbijanja teritorijalnog integriteta BiH kao države, uz podršku ekipe falsifikatora historije, kulture, lingvistike i religije, i kao takva ova politička haranga zaista predstavlja patološku manifestaciju ekstremnog nacionalizma, totalno iracionalnih mitoloških konstrukcija, te vjerskog animoziteta, kompleksa poraženog, i sindroma neostvarenog hegemona. Napadi na IZ (Islamsku zajednicu) su odlična ilustracija ove iracionalnosti.

Dok s jedne strane SPC (Srpska pravoslavna crkva) sa sjedištem u Beogradu, uporno proglašava svoju apsolutnu nadležnost za sve pravoslavne vjernike na tlu država BiH, Makedonije i Crne Gore, pri čemu jednako uporno odbija priznati samostalnost (autokefalnost) Crnogorske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve – pravoslavna crkva BiH takav zahtjev nije nikada ni podnosila – s druge strane, ista ta crkva, uz svesrdnu podršku državnog vrha Srbije, ne dozvoljava nadležnost IZ sa sjedištem u Sarajevu za muslimane vjernike iz Sandžaka, sa obrazloženjem da je riječ o građanima države Srbije, koji, prema tome (?) ne mogu imati vjerski centar izvan svoje države. Dakle, slijedi da SPC sa sjedištem u Srbiji, može biti centralna instanca za vjernike iz čak tri susjedne države, ali IZ sa sjedištem u BiH ne može biti centralna instanca za svoje vjernike u Srbiji, pa ni u

12

bilo kojoj drugoj državi u kojoj je nadležna SPC!? Ko bi to shvatio i koji bi normalan čovjek zastupao takav apsurd?

Diwan: Koliko ste upoznati sa inicijativom za rješavanje pitanja u Sandžaku, koju podržava Turska, da li će ona, ako bude usvojena, riješiti stanje u Sandžaku?

Muhić: Nisam dovoljno detaljno upoznat da bih mogao dati odgovor ili kompetentnu analizu. Dvije stvari mi se čine sasvim nesumnjivim. Kao prvo, nije dobro kada treći mora posredovati u nesporazumu između dva susjeda, a još manje kada je riječ o nesporazumu građana jedne iste države. Kao drugo, izbor Turske da pomogne u riješavanju problema, uz njeno odlično poznavanje situacije, mnogo puta potvrđenu dobru volju i pomoć koju pruža cijelom regionu Balkana, i s obzirom na njen visok međunarodni ugled i izuzetne kapacitete u diplomatskom posredovanju, predstavlja nesumnjivo pun pogodak. Ako se ovaj problem može riješiti diplomatskim putem, onda je Turska na samom vrhu zemalja koje ga mogu uspješno riješiti.

BANU JE NAJMLAĐA AKADEMIJA U REGIONU Diwan: Nedavno je BANU pokrenuo nekoliko projekata važnih za Bošnjake i BiH. Da li će u projektima BANU biti mjesta za mlade istraživače, naučne radnike, sa mnogima samo u kontaktu i u njihovo ime apeliramo na Vas da računate na te mlade bošnjačke intelektualce!

Muhić: Sasvim dobro razumijem da je Vaš apel dobronamjeran, ali je zaista klasična ilustracija izreke kucanje na otvorena Diwan - januar/janvier 2012.

Diwan: Diwan je magazin koji izdaje bošnjačka dijaspora u Luksemburgu, i namjenjena je tamošnjim Bošnjacima, ali i lokalnom stanovništvu koje dijelove magazina može čitati na njemačkom i francuskom jeziku. S toga molim Vas recite nam da li BANU ima neke projekte vezane za dijasporu, te šta su Vaši savjeti bošnjačkoj dijaspori?

Muhić: Jedna od tema sa kojima će se BANU baviti obuhvata upravo različite aspekte života Bošnjaka u dijaspori. O aspektima i o projektu u cjelini, biće više govora kad za to dođe vrijeme, dakle, kada bude određen tim kom će BANU povjeriti rad na pitanjima naše dijaspore. Ja sam oduvijek imao naglašeni dozu rezervisanosti prema ljudima koji sebe smatraju komptentnim da drugim ljudima daju savjete. Lično smatram da su najbolji oni savjeti koje čovjek može sam sebi dati, ako se ozbiljno potrudi i zamisli. Jedna engleska poslovica koju navodi jedan pisac s kraja XVII vijeka, kaže da je čovjek poslije svoje tridesete godine ‘’ili sam svoj najbolji doktor, ili obična budala’’. Uvjeren sam da je i sasvim dovoljno i najbolje što mogu učiniti Bošnjaci u dijaspori, da nešto zadrže i sačuvaju, a nešto da promijene, prihvate i da se adaptiraju.

Neka zadrže svoje vaspitanje, neka slijede svoju urođenu tolerantnost prema drugima i drugačijima, i neka sačuvaju svoj duhovni identitet neokrnjen; a neka promijene svoju prenaglašenu sklonost metafizičkim meditacijama, neka prihvate sve moralno ispravne standarde ponašanja svoje sredine, koliko god im mogli biti novi ili čudni, i neka se adaptiraju na intenzivni ritam rada koji vlada u sredinama sa dugom tradicijom kapitalističkog načina proizvodnje. Za ono prvo dovoljno su zreli, za ovo drugo su i više nego dovoljno jaki i sposobni.

Diwan: Molim Vas i za poruku nebošnjacima koji će čitati ovaj magazin u Luksemburgu?

Muhić: Ako odavno niste sreli pravog čovjeka, upoznajte pravog Bošnjaka!

Nous recommandons

Le premier film que réalise Angelina Jolie : Raconte les horreurs de la guerre de Bosnie et les sévices que les femmes ont subi

“In the Land of Blood and Honey” “U zemlji krvi i meda” naziv je prvog filma u kojem se Anđelina Đoli, jedna od najljepših holividskih glumica, potpisuje kao režiser. Film govori o agresiji na Bosnu i Hercegovinu (1992-95), o nasilju nad ženama, ignorantskom odnosu međunarodne zajednice prema žrtvama, te kako se ljudi mijenjaju u ratu. Ovaj rediteljski prvjenac glumice Đoli nominiran je za prestižnu nagradu Zlatni globus u konkurenciji za najbolje dostignuće na stranom jeziku. Uoči najavljene premijere filma u Beogradu, 23. februara, mediji u Srbiji počeli su propagandnu harangu na rediteljku Anđelinu Đoli. Srbijanski mediji optužili su Đoli da traži ukidanje Republike Srpske, čime je, faktički, postavljaju kao metu za verbalne napade nacionalista i srpskih radikalnih krugova. Ovaj film uskoro bi trebao da se nađe i u bioskopima u Luksemburgu.

P

ar des scènes particulièrement brutales, Angelina Jolie raconte les horreurs de la guerre de Bosnie (1992-95) notamment les sévices subis par les femmes, dans son premier film en tant que réalisatrice, “In the Land of Blood and Honey”.

“Angelina Jolie m’a donné la chance unique de prêter ma voix à ces femmes qui ont vécu les horreurs de la guerre de Bosnie”, confie Zana Marjanovic (“Première neiges”, 2008), l’actrice princi-

pale du film. “Le film est réel, émouvant, difficile à voir pour quelqu’un qui a été ici pendant la guerre. Je suis très émue”, dit Sabira Sokolovic, en sortant d’une projection exclusive du film pour le public de Sarajevo jeudi soir, la veille de sa sortie en salle aux EtatsUnis. “Faire ce film a été possible grâce au courage et à l’héroïsme des femmes bosniennes qui ont décidé de rompre le silence et de raconter leur drame. Ainsi la justice internationale a pu le qualifier de crime contre l’Humanité”, souligne l’actrice Zana Marjanovic. Selon des associations locales, environ 20.000 femmes, en majorité des musulmanes, ont été victimes d’abus sexuels lors du conflit bosnien. Quelque 100‘ 000 personnes y ont été tuées.

Que des acteurs de l‘ex-Yougoslavie En salles en Europe à partir du février, le film raconte la relation amoureuse d’une jeune femme musulmane (Zana Marjanovic) et d’un Serbe (Goran Kostic) qui se retrouvent dans des camps opposés après l’éclatement du conflit.

Lui commandant d’une unité militaire qui réussit à la protéger, elle détenue qui finira par être réduite à l’esclavage sexuel après sa mutation dans une autre unité.

Angelina Jolie a engagé uniquement des acteurs de l’ex-Yougoslavie, Bosniens, Serbes et Croates, et a tourné le film en leur langue et en anglais parallèlement.

“La question que le film pose est surtout de savoir ce que les gens deviennent pendant la guerre, comment la guerre les affecte et à quel point il est difficile de rester un être humain dans ces circonstances horribles”, note Zana Marjanovic, rencontrée à Sarajevo, dans les locaux de Magacin Kabaret, une troupe de théâtre qu’elle a fondée.

Diwan - januar/janvier 2012.

“In the Land of Blood and Honey” (“Dans le pays du sang et du miel”) avait soulevé des controverses en Bosnie avant même le début du tournage en 2010. Plusieurs associations de victimes musulmanes s’étaient montrées extrêmement méfiantes à l’égard de ce projet.

A l’issue d’une présentation spéciale qui leur était consacrée début décembre à Sarajevo, ces associations ont loué l’“objectivité” et la “sincérité” du film.

Mais aussitôt, des associations de victimes serbes ont dénoncé le film, affirmant qu’il était forcément “anti-serbe” si les associations musulmanes étaient satisfaites.

Vérité sur les viols des femmes “Le film est simplement une vérité sur les viols des femmes et les exécutions de civils innocents, des enfants.

Toutes les horreurs y sont montrées de façon brutale, les expulsions des gens, des exécutions sans raison”, affirme Boris Ler (“Cirkus Columbia”, 2011), un autre acteur sarajévien qui interprète un soldat de l’armée bosnienne, majoritairement musulmane à l’époque du conflit.

Le thème “a touché Angelina Jolie droit au coeur”, assure Vanesa Glodjo (“L’Apparition de la Joconde”, 2011), une autre actrice dans le film.

“Nous avons tous apporté notre vécu. Moi-même peut-être le plus, parce que j’habitais pendant la guerre sur la première ligne de front, à Sarajevo, et j’ai vu mourir plein de jeunes hommes et la souffrance des mères qui perdaient leurs enfants. J’ai partagé cette expérience avec Angelina Jolie.”

Rédaction Diwan

13

Velikani AVDO MEĐEDOVIĆ, pjevač epskih pjesama o kojem uče na Harvardu i svjetskim sveučilištima

HOMER SA SANDŽAČKE ZEMLJE Avdo Međedović je pomogao američkim znanstvenicima da razriješe Homersko pitanje, kao ključno pitanje svjetske literature.

On je ispjevao na hiljade stihova koje je znao napamet, među kojima i ep Ženidba Smailagić Meha.

I pored toga za njega danas nema mjesta u sandžačkim školama i među bošnjačkom djecom.

A

merikanci su nam rekli da imamo Homera. Malo je ko tada u Bijelom Polju i znao za nekakvog Homera, i da je neko gledao Avda Međedovića kako pije vodu sa šedrvana i rekao: Ovo je Homer, to bi prošlo kao dokona lakrdija, jer je svak znao da je Avdo Međedović običan seljak sa Obrova kraj Bijelog Polja, koji se od drugih razlikuje samo po tome što umije da pjeva uz gusle...

Sem ovoga – ništa drugo o Avdu Međedoviću nismo znali, dok nam to nisu Amerikanci kazali. Rekli su nam da imamo Homera! Da je Avdo Međedović jedan od najvećih pjevača epskih pjesama ne samo kod slovenskih naroda nego i u svijetu.

Ni Avdo ni njegovi suseljani nisu znali da je nekada davno, prije gotovo tri tisuće godina, Homer pjevao slične duge junačke pjesme koje postadoše temelj cjelokupne zapadne kulture. To je znao Milman Parry. Nakon više godina traženja najboljeg pjevača priča, onoga koji bi mogao ispjevati pjesme duge poput Homerovih, našao ga je u Avdi. Tokom jednog od najintenzivnijih snimanja epike uopće, bilježeći pjesme preko mjesec dana, Parry i Vujnović oteli su zaboravu 13 Avdinih epskih pjesama, to jest otprilike 80.000 stihova!

Bio je to “povijesni trenutak”, kako reče Lord, to jest jedan od “zvjezdanih trenutaka čovječanstva” o kakvim je pisao Stefan Zweig. Na proučavanju Avdine i druge bošnjačke epike utemeljila se jedna nova teorija književnosti, a njegovo djelo na Harvardu, kao i na drugim elitnim sveučilištima, uspoređuje se s najvećim pjesnikom svih vremena. Formularno-

14

tematska proučavanja su se proširila na mnoga jezična područja u svijetu. Gotovo da nema poznatog homerologa koji nije pisao o Međedoviću, a tu su i brojni folkloristi, teoretičari i povjesničari književnosti, lingvisti i muzikolozi.

Konkretno: godine 1933, 34. i 35. u novopazarskom kraju i Bijelom Polju boravila je grupa profesora sa katedre za klasične jezike i književnost na Harvardskom univerzitetu u Americi, u Masačusetsu, Poslijednji portret Avda Međedovića 1951. i zapisivala epske narodne pjesme.

Gradili su mu mjesto uvrh sobe, uz prozoTada su od Avda Međedovića zapisali p pjesmu pj Ženidba Smailagić Meha, dosad najdužu u re – ondje gdje mogu da sjednu samo odabrani, dajući mu time čast i uvaženje – a ne znajući našoj epici – sa 12310 stihova.

Na pitanja koja mu je postavio Niko- da će, poslije pedesetak godina, taj njihov gost la Vujanović, saradnik Milmana Parija i biti upoređivan sa Homerom, a još manje Alberta Lorda, Avdo je odgovorio da ima znajući ko je taj Homer – koji je u nekadašnjoj šezdeset i koju godinu. Da ne umije čitati Jeladi, isto tako pjevao o nekakvim junacima, i pisati. Da ima malo zemljice, da ljeti radi o Ahilu, o Patroklu, o Prijamu, o gradu Iliosu.

Avdo Međedović je bio krupan čovjek, a zimi sjedi – “Volio bih umrijeti od rada temeljit, kako se to kaže snopit, ni tanak ni nego sjedeti besposlen..”

Da je bio turski vojnik u Solunu devet visok... Bio je ramena razvedenih i jakih, godina, da je postao narednik. Da se bio prsa širokih – stvorenih upravo za pjevača. toliko izmijenio da ga rođeni otac ne bi Neka kažem i ovo: lijepom figurom glave i svim drugim, odavao je sliku čovjeka u koga poznao... Ćamil Sijarić je opisivao kako je to Avdo se ima radšta gledati.

Bio je lošeg imovnog stanja: malo kućice pjevao dok ga je još kao dijete slušao. “... Meni, đaku, nije bilo da sjedim na Obrovu kraj Bijelog Polja, malo zemljice i na njoj petoro djece. Držao je jedno vrijeme na ppatosu među ljudima, j ppa sam sjedio j u ćošku na sanduku. Živjeli smo tada u dućan u Bijelom Polju, ali je više pjevao uz gusGodijevu, selu na desnoj obali Lima, tri- le nego prodavao, pa mu dućan propao a gusle sata hoda od Bijelog Polja, punom kuća ostale – da uz njih ljude razgovara: “Bez gusala i Godijevaca. Gledao sam te ljude... Bio nema razgovora”… “Hajde, Serdare, kreni ih” je to seljački svijet, ratarski, stariji ljudi i – zatražili bi, i za njih seljake to bilo kao da će mlađi, preko zime dokoni – dani kratki a početi molitva, koju ne vodi imam, nego gusnoći duge, i eto ih da čuju gusle i pjesme lar, i nije molitva za dušu na onom svijetu… na o starim vremenima, o carevima i grado- kojem se u vatri gori, nego na ovom, na kojem vima, o kulama – “Zeman kule po ćenaru se u gusle gudi. Nije počinjao pjesmu kao što gradi / zeman gradi, zeman razgrađuje!” mnogi počinju: “Gdje sjedimo, da se veselimo, Nikad ništa nisu pročitali jer nepismeni e da bi nas i Bog veselio, i dobru nam sreću su, sem mene jedinog, njihovog đaka – dijelio” – nego često išao pravo u pjesmu – gore na sanduku: otud kod njih i žeđ za “Čala-banda zaturi se kavga, tu brat brata pozpjesmama, jer se ne čitaju nego slušaju, to nat ne mogaše, a kamoli bližnjeg bratučeda!” jest: jedina su, uz ostalu usmenu tradici- Glas mu je bariton, slaže ga sa guslama, koje ju, njihova intelektualna komunikacija... su takođe u baritonu, tako da se dobija jedno Avdo Međedović nije samo pjevao goto- zvučno saglasje strune i grla...

Slušaju ga, umukli su, gotovo ne dišu. ve pjesme, nego ih je dopjevavao, etički i estetički korigovao, pa je, prema tome, Jedni gledaju u gusle, drugi sebi u krilo, i više niko nije tu u sobi, nego na bojnom polju, po bio i pjevač i pjesnik.

Diwan - januar/janvier 2012.

kojem sablje sijevaju, koplja se prelamaju, buzdovani udaraju – “Koliko ga lako udario, vita mu je rebra polomio, kroz prsa mu pendžer otvorio – vide mu se crne džigerice, nosi desnu u lijevoj ruci”… Padaju konji i konjanici, zapomažu i cvile ranjenici - jer bije se boj. Zamišljaju sebe u tom boju, pipaju se da vide jesu li ostali živi... Preko strune na guslama uvodio je u sobu, među te seljake: zadarske banove i s mora kapetane, generale ugarske i budimske vezire, robove i ropkinje, ljepote djevojke iz Karavlaške i Karabogdanske, gorske hajduke i turske hanume...

A ja sam gore na sanduku do duvara, ja sam đak – slušam ih i gledam: liče na nadgrobne kamenove, jedni se naveli na jednu, drugi na drugu stranu, neko pao glavom u krilo, kao da je u boju udaren buzdovanom.

I soba više nije soba, nego razbojište po kojem leže otkinute glave – “Mahnu sabljom odsječe mu glavu, baci glavu u zelenu travu, pa se fati gore i planine.” Junače se protiv Zadranina bana, protiv generala i kapetana, a to mogu jer su tu u sobi, u kojoj furuna gori i pred njom leži i prede mačka.

Veliko je čudo kako je Avdo Međedović mogao da pjeva do pola zimske noći, i gotovo iz noći u noć, a još je veće čudo, kako je pamtio samo u jednoj pjesmi preko 13000 stihova – bezbroj imena careva, kraljeva, vezira, ajana i kapetana – rijeka, planina, ljudskih sudbina, bojeva i dvoboja i da o svemu tome pjeva kao da je sam tamo bio i to vidio.

Između dva rata bili smo zemlja seljačka, agrikulturna, pa je pjevača uz gusle bilo puno, jer gusle su došle mjesto knjige, to jest bile su knjiga svoje vrste: bile su pamćenje i čuvanje prošlosti. I biće da je zbog toga – zbog pamćenja svoje prošlosti naš čovjek, kud god se selio sa sobom gusle nosio! Uz njih je pjevač, ne samo pjevao gotove pjesme nego ih i sam izmišljao, mijenjao, dopunjavao, što je, kako sam prije rekao, više nego izvjesno činio i Avdo Međedović. Nismo znali za njega, sve dok nam ga drugi, to jest Amerikanci, nisu otkrili i rekli – i to puno puta ponovili: Evo Homera!

Ovu kratku riječ o Avdu Međedoviću počeo sam sa starim šedrvanom u starom Bijelom Polju; nema više ni onog šedrvana, ni onog Bijelog Polja, ni Avda Međedovića, koji je s nama živio, s nama vodu pio, a Amerikanci nam danas rekli da je to s nama sa šedrvana vodu pio, niko drugi – nego Homer.

Neka je za njih to što oni hoće, a za nas je Avdo Međedović... Umro je 1955. godine, a danas – kad u rukama imamo njegove pjesme, rodio se da u našoj duhovnoj baštini živi.”

Međedović je umro potpuno nepoznat i nepriznat u svom vremenu i u svom narodu. Bošnjaci su prvi put objavili njegovu “Ženidbu Smailagić Meha” 1987. godine, a ostala djela još nisu. Iako se uspoređuje sa Homerom, iako se izučava na svjetskim sveučilištima, za njega još nema mjesta u sandžačkim školama. Zašto? Pitanje je koje se treba postaviti Beogradu i Podgorici i njihovim institucijama obrazovanja.* * Korišteni tekstovi Zlatana Čolakovića i Ćamila Sijarića

UNESCO 2011. proglasio godinom sjećanja na Evliju Čelebiju

ČOVJEK KOJI JE ŽIVOT PROVEO NA KONJU Die UNESCO widmet das Jahr 2011 dem Andenken an Evliya Celebi, einen der weltweit größten Reiseschriftsteller. Mehr als 50 Jahre seines Lebens verbrachte Celebi auf Reisen.

Es wird erzählt, dass er sein Leben auf dem Pferd verbrachte. Dabei hinterließ er Spuren die bis heute existieren. Es wird angenommen, dass er, auf der Suche nach neuen Orten, Menschen und Sitten, über 350.000 Kilometer durchreiste. So durchquerte Celebi auch das ganze Osmanische Reich, welches sich zu dieser Zeit auf drei Kontinente erstreckte.

P

rošle godine je na više mjesta, manifestacija i skupova obilježen jubilej 400 godina od rođenja Evlije Čelebije, osmanskog putopisca i, slobodno možemo reći, svjetskog velikana. To potvrđuje i činjenica da je UNESCO 2011. godinu proglasio godinom sjećanja na Evliju Čelebiju.

Evlija Čelebija je najpoznatiji svjetski putopisac, koji je više od 50 godina svoga života posvetio putovanju. Za njega se kaže da je svoj život proveo na konju, putujući i ostvaljajući svoj trag, koji traje sve do danas.

Smatra se da je prešao oko 350.000 kilometara, tragajući za novim prostorima, ljudima i običajima. Obišao je cijelo Osmansko carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta. Tokom putovanja bilježio je sve pojedinosti o životu i običajima ljudi koje je sretao, opisivao je do detalja mjesta koja je obilazio, historiju, građevine, običaje, tradiciju, kao i značajne ličnosti.

Diwan - januar/janvier 2012.

Čelebija je živio na dvoru u vrijeme sultana Ibrahima I i sultana Mehmeda IV i bio je u srodstvu sa tadašnjom carskom porodicom. Bio je veliki učenjak misticizma u osmanskoj historiji.

Tačan datum njegove smrti nije poznat, niti mjesto gdje je sahranjen. Inače, njegova putovanja je finansirao njegov daidža Melek Ahmet paša, koji je bio bosanski vezir.

Prije svakog putovanja Čelebija je prikupljao informacije o mjestima koja je trebalo da posjeti, pa je uvijek spreman odlazio u te sredine.

Veliki dio svoga života, 25 godina, Čelebija je posvetio Balkanu. Njegova ostavština o toj teritoriji je smještena na 7.000 stranica, odnosno u sedam tomova.

Kada je opisivao putovanja, pisao je o jezicima koji su se govorili na određenim teritorijama iz sastava Osmanskog carstva, pominjao je mađarski, srpski, hrvatski, kao i bosanski jezik. Njegovi zapisi su do te mjere detaljni da je opisao čak i koje voće uspijeva u kom kraju, pa čak i njegov ukus.

Opisivao je kako su se odijevali muškarci i žene, te čime se trgovalo u pojedinim mjestima. Čelebija je imao susrete sa zvaničnicima mjesta u koje je dolazio, ali je uvijek odsijedao u tekijama.

Nijedan od putopisaca nije na detaljan način prikazao mjesta koja je obilazio kao što je to činio Čelebija, koji je bilježio čak i mitološke priče vezane za pojedine destinacije. On nije zapisivao samo ono što je vidio već i priče koje je sakupljao iz naroda.

A.Mehonić

15

Tradition der menschlichen Güte und nach schönen, heilenden Worten sehnten. Damals erwähnte ich Fotos von bosnischen Vertriebenen, von Kollonnen verwirrter Frauen und Kinder, die sich krampf haft an ihren Pumphosen hielten ... und ein Foto, auf dem sie sich hingesetzt haben, um eine Pause zu machen, in einer Ruine, die gestern ein Haus war ... und wo eine der Frauen den Stiel der Kaffeemühle drehte, in dieser jämmerlichen Einöde und dem schweren menschlichen Leid ...

BOSNISCHER KAFFEE - EIN GETRÄNK FÜR FREUNDE Autor: dr. Ibrahim Kajan

I

ch bekam eine Nachricht auf Facebook: Wann trinken wir ihn endlich? Das war eine Einladung zum Kaffee.

So gut ich mich erinnern kann, habe ich noch nie - ohne Eingriff von “höheren Mächten” - eine so verlockende Einladung abgelehnt, denn: Kaffee ist ein Köder für meine Seele, er ist ein Ritual, ein Genuss, eine Entspannung, Leichtigkeit der Kommunikation (die niemals Kopfschmerzen verursacht) ... “Kahva” (arabisch ‘qahwa’), “kava”, “kafa” – ist der Beginn einer Freundschaft und die Bestätigung einer Freundschaft – dieser edlen Beziehung, die nichts anderes sucht als Zufriedenheit in der Freundschaft selbst.

Ja, ja, dieses berauschende Getränk ist gleichzeitig intim und demokratisch, eigen und großzügig; selbst die Einladung zum Kaffee und das Annehmen der Einladung sind sowohl verführerisch als auch appellierend! Eine Einladung zum Kaffee scheint tausend Sprachen zu sprechen, z.B.: “Komm, damit deine Einsamkeit nicht einsam ist.” Oder: “Komm, unterhalten wir uns, setzen wir uns zusammen, komm, damit wir eine schöne Zeit haben, damit wir uns lieben und nicht hassen.”

16

Deshalb nehme ich eine Einladung zum Kaffee – egal ob bosnischer Kaffee oder Espresso – eigentlich immer an und freue mich immer darauf. Aber, vielleicht kann die Einladung auch vom Teufel selbst kommen, wer weiß?

Neben ihrer intimen Dimension und der Freude, der sie hilft, auszustrahlen und sich von der Schüchternheit zu befreien, ist Kaffee gleichzeitig die demokratischste Art von Gemeinsamkeit, besonders in Bosnien-Herzegowina und besonders unter den Bosniaken. Kaffee ist ein allgemeines aber auch grundlegendes Bindeglied zwischen denen, deren Häuser - wie Menschen - aneinander anlehnen und das ausmachen, was wir mit dem lieben Wort “Nachbarschaft” benennen.

In jeder Enzyklopädie gibt es Stichworte zum Kaffee, zu seiner Herkunft und - manchmal - zu seiner Geschichte. Aber den schönsten Essay über den bosnischen Kaffee hat - vielleicht sogar auf meine Anregung - mein außerordentlicher verstorbener Freund Edib Muftic (möge Gott sich seiner Seele erbarmen) in einem Winter des Kriegskalenders geschrieben, ... als sich alle um uns herum - und wir uns auch - nach der Wärme Diwan - januar/janvier 2012.

Edib lud mich am nächsten Tag zu sich nach Hause ein. Wir saßen am Balkon im 18. Stock eines Zagreber Hochhauses.

Auf den Tisch hat er alles hingestellt, was den “Kaffee-Set” zum Kaffeeservieren und Kaffeetrinken ausmacht. Dann hat er Kaffee gekocht und Papiere rausgenommen mit dem gerade geschriebenen Essay über den bosnischen Kaffee. Er wollte es mir vorlesen ...

Er berichtete darüber, wie Kaffee zu früheren Zeiten zubereitet wurde, er berichtete aus dem Blickwinkel seiner Kindheit und verglich das mit der Art und Weise, wie man heute Kaffee kocht.

Er erzählte, wie die Zubereitung des Kaffees mit dem Rösten und dem Mahlen des Kaffees anfing, und dass erst danach das Kochen folgte. Heute denkt man, dass nur die richtige Mischung von mehreren Kaffeesorten das optimale Aroma geben kann. So hat jeder Hersteller sein eigenes Geheimnis der Mischung in bestimmten Verhältnissen ... – Seine leise und ruhige Stimme rauschte, während er hinzufügte, dass “nach dem Geschmack der Bosniaken der Kaffee “ačik” (hell) bleiben muss, denn nur so behält er die gewünschte Farbe und das gewünschte Aroma”. Er reichte mir das Papier, damit ich weiter lesen kann, während er die Milch und den rahat-lokum (den türkischen Honig) holte.

“Einen mäßigen Koffein-Inhalt und ein verführerisches Aroma geben die besten Mischungen. In ein Haus, wo Kaffee gewöhnlich zu stark geröstet wird, kommen Kaffeetrinker nur ungern vorbei, und der Gastgeber und die Gastgeberin werden als geschmacklose

Kultura pamćenja Personen bewertet. Ein Bosniake mit einem traditionell raffinierten Geschmack erkennt nur eine Art von Kaffeezubereitung an und das ist das Kochen des echten bosnischen - in Europa als türkischer Kaffee bekannten - Kaffees: Der gut gemahlene und frisch geröstete Kaffee wird in eine schon etwas gewärmte Kaffeekanne gegeben.

Er wird mit kochendem Wasser gegossen (die Kanne darf aber nicht überfüllt werden), er wird gut gerührt und auf das Feuer zurückgestellt, damit er bis zum Kannenrand “hochgeht”, er darf aber nicht überkochen. Nachdem der Kaffee kurz “gestanden” hat, damit er sich setzt, wird er in “fildžane” (kleine Kaffeetassen) eingegossen. Zucker und Milch werden extra serviert und werden nach Wunsch hinzugegeben.

Der Bosniake liebt den schwarzen, etwas gesüßten Kaffee. Damit beweist er, dass er auf sich und seinem gesellschaftlichen Status hält. Nur Personen mit schwerwiegenden Gründen, wegen Alter resigniert, weichen von dieser Regel ab. Anhand der Art und Weise, wie der Kaffee für Sie zubereitet und serviert wird, können Sie feststellen, wie sehr Sie der Gastgeber wertschätzt und liebt. Ein sehr schwarzer Kaffee spricht für Sie, während ein “dünner” Kaffee - unter anderem - die Reserviertheit und den Geiz des Gastgebers verrät. In der westlischen Welt dominieren heute Espresso und Filterkaffee. Bosniaken, die sie dort antreffen und die noch immer den echten bosnischen Kaffee kochen und trinken, beweisen damit ihre gute Erziehung und ihren Sinn für die Erhaltung des traditionell guten Geschmacks als ihre emotive Bindung an ihre Heimat Bosnien.

Und, vergessen Sie das nicht, nur eine ordentliche Person wird für Sie den echten bosnischen Kaffee kochen können...”

“Wie findest du es?”, fragte er mich.

“Also, was soll ich sagen! Das ist mehr als nur bosnischer Kaffee ...”

Dann wies er auf das Zubehör hin, das wir in diesem wunderbaren Ritual des Servierens und des eigentlichen Trinkens des schwarzen Getränks verwendet haben, von nahezu unvergleichbarer Kunst (in der Herstellung von

Kaffekannen, Zuckerdosen, perforierten und eiförmigen Untertassen aus glänzendem rötlichem Kupfer ...).

Bosniaken denken, dass man den schwarzen Kaffee genießt “seitdem es Bosnien und Bosniaken gibt”. Und dann lachen wir beide und freuen uns darüber, dass wir so denken - selbst wenn wir falsch liegen. In der Wirklichkeit haben es die Türken im 16. Jahrhundert mitgebracht (und zu ihnen kam der Kaffee aus dem Nahen Osten, aus dem Jemen). Den Kaffee brachten die “Genießer” und der “Staat” verfolgte ihn: man machte Caffés zu und zerstörte sie, man verprügelte die Caféinhaber und belegte sie mit einer Geldstrafe! Aber den Kaffee konnte dann niemand mehr aus Bosnien (und auch nicht aus der Herzegowina) vertreiben. Und nicht nur dies. Über Bosnien wurde auch der Rest von Europa “infiziert”.

Dann aber entdeckten sie, dass der Kaffee eingentlich eine Sanftheit ist, wie eine Salbe: der Koffein verursacht keine Abhängigkeit und hat auch keine anderen Eigenschaften wie berüchtigte Opiate Alkohol, Heroin, Kokain ... oder irgendetwas anderes, was mit den gefährlichen Drogen verwandt ist. Der Kaffee trübt nicht den Verstand und beeinf lusst nicht die Selbstkontrolle, erzählt mein guter Edib.

Er hat keine negativen Folgen auf die Nachkommenschaft, fügt er hinzu und lacht. Im Gegenteil, sagt er, dem Kaffee werden viele nützliche und heilende Eigenschaften zugeschrieben. Und das Abgewöhnen im Fall des Kaffeemangels ist weder schmerzhaft noch langwierig, es bedarf weder ärztliche Versorgung noch Krankenhausaufenthalt ... – und da lachen wir beide, so dass unser Lachen nachhallt und über den Balkonrand in das schöne Zagreber Stadtviertel überläuft.

Immer wenn mich jemand zum Kaffee einlädt, muss ich an Edib denken und treffe dann in mir die Entscheidung, der Einladung zu folgen. Denn der Teufel lädt doch nicht zu dem schwarzen Getränk ein. Es laden nur Freunde ein.

Oder - wie es eine wunderschöne Sage besagt - eine Seele, die eine andere Seele sucht.

Diwan - januar/janvier 2012.

Priče iz opkoljenog Sarajeva (1994.)

Položaj

Autor: Senezdin Mehmedinović

P

rvo je stigao rovokopač, u zemlji je izdubio rovove, a kamionom su dovukli betonske ploče kojim su ih obložili. Sa strane su ukopani tenkovi tako da im samo cijevi vire. I topovi. Izvan su dometa naših pušaka. Možda bi u takvim rovovima mogli i prezimiti?

Sada je avgust; iz Niša im stiže duhan, iz Prokuplja rakija. Ne znam odakle im dovode ženske, a i njih sam, kroz dvogled, vidio. Jedna je postavila dušek za plažu uz rov i u kupaćem kostimu se sunča.

Leži tako satima. Onda ustane, priđe topu, povuče kanap i nasumice ispali granatu prema gradu. Na trenutak osluškuje i gleda u izvor praska; i još se, nevino, propne na prste. A onda se vrati nazad, tijelo maže mlijekom za sunčanje i sasvim se predaje svom miru.

17

Putopis

Hisardžik, mahala starija od svog grada

U SJENCI KESTENOVA Iznad njega ostaci srednjovekovne tvrđave, u daljini kanjon rijeke Mileševke. Vaktile se ovuda putovalo Carskom džadom za Dubrovnik ili Stambol.

Piše: Almir MEHONIĆ

K

ada dignete pogled iznad manastira Mileševa, gdje se Tvrtko I Kotromanić još 1377. godine krunisao za kralja “Srbljem, Bosne i Primorja”, vidjećete vitku munaru podnu stare tvrđave. Upravo se tu nalazi jedna od najstarijih mahala u prijepoljskom kraju – Hisardžik. Stari zapisi govore da je tu nastalo prvo naselje, prije nego se ono spustilo u dolinu rijeke Lim i formiralo se kao Prijepolje. Iznad samog sela velelepno se uzdize srednjovjekovna tvrđava – jeringrad. Od Osmanlija, pored naziva sela, ostala je stara kaldrma koja se još samo u pojedinim djelovima starog druma nazire, kao i živopisna džamija u kojoj se nalazi jedan od najstarijih Kur’ana na Balkanu.

Kur’an iz Hisardžika star je oko 400 godina.

Po pergamentu (životinjskoj koži koja je u staro doba služila za pisanje) na kome su rukom ispisane sve stranice ovog rijetkog primerka, načinu pisanja, formatu, veličini, kao i nizu drugih parametara, stručnjaci su utvrdili da ovaj Kur’an potiče s početka XVII vijeka i predstavlja pravo kaligrafsko remek dijelo.

Sama džamija je jako privlačna kako vjernicima, tako i turistima. Smještena podno prelijepe tvrđave, usred kompletne prirodne ljepote koja se može samo ovdje vidjeti ostavlja utisak kao da se nalazite u turskom zemanu. Nažalost, validnih pisanih

18

podataka o samoj džamiji nema, osim onoga g što se nalazi u “putopisima” p p ppoznatogg osmanskog putopisca Evlije Čelebije. On je ovim krajem prošao davne 1664. godine i konstatovao da se tu nalazi džamija, čak je pomenuo i manju “Fatihovu džamiju” na samojj tvrđavi, u kojoj j j jje tada imalo turskih vojnika i koja je kako i sam Čelebija kaže, vjerovatno služila za potrebe vojske.

Srednjevekovna tvrđava iznad džamije je tokom historije mijenjala svoj naziv, od Crna stijena, preko grad Mileševac, a od šezdesetih godina XV vijeka dobija naziv Kara Hisar odnosno Hisardžik, što na staroturskom jeziku znači mala tvrđavatvrđavica, utvrđenje.

Još stari Prijepoljci su znali da u Hisardžiku rađa svaka mivka (voće). Tu su sve vrste jabuka i krušaka, za neke ćete ovdje prvi put i čuti. Od “begovače” i “jeribasme”, pa sve do “takiše” i “budale”, kruške čudnog naziva a prelijepog ukusa. No, ipak, čini se, da je Hisardžik najpoznatiji po kestenju. Čak, jedan dio sela nosi naziv “Ćestenovi”, tako se ovdje tepa kestenu.

Stariji pamte da se nekada u krošnjama na konjima kesten nosio do prijepoljske čaršije i drugih sandžačkih kasaba. Kažu nam: “samo Allah zna koliko su stara stabla ćestena, znamo samo da smo svi mi kao djeca odrastali u njihovom hladu”.

Ideje o Hisardžiku kao autentičnom bošnjačkom etno selu, još su samo na početku. Državne i kulturne institucije još ništa ne preduzimaju kako bi zaštitili ovo blago prirode i historije, koje se krije u srcu Sandžaka.

LEGENDA

I

u Hisardžik, gradić sad, šaka jada na brijegu s kulom, a nekad drmao čitavim krajem i sve u njemu, hanovi i dućani… Pa kad Turci dolazili da ga osvoje, a u njemu Jerina, u grad se sklonila s vojskom, i izvela vodu, i sve, ne da ona Turcima grada. Pa se nekakav od našije dosjetio, smjestio ljude u sanduke i na konje potovario kao robu i pred Hisardžikom stao i mokrio a malo podalje bacio bijelo čevre, Bože mili kako li se toga vakta zvao Hisardžik?... A kad Jerina ugleda odozgo s grada bijelo čevre, mislila da je sve to izmokrio i ne more biti druge nego da joj se dovede. On poručio da bi, nego ne more na goloj poljani da ostavi konje i robu na konjima, te potjeraj i konje u grad. A kad Jerina bila s njim u dušeku vojnici izašli iz sanduka, te tako. I samo tako su ga mogli osvojiti, na prijevaru... Poslije car zatraži da Hisardžik pošalje vojske toliko i toliko, htjede dizdar da pođe s vojskom, ali ga žena vrati... šta, zar ćeš me ostaviti kod kuće samu, zar si me uzeo da ti mlada čuvam kulu a ti da se po polju izvijaš i prosipaš uzaludno svoju snagu i mladinu? Te niti ode niti posla vojske, pa ga car prokle, proklet da je dizdar i proklet da je taj grad kojim on upravlja, reče, i otada se, za vakat, u Hisardžiku rađahu samo gušalji i hadalji, sve dok im se ne pruži prilika da grijeh speru sve do kad se dadoše u potjeru za pticom što kesten odnese u drugu nahiju s’ kojom su i dan danas u zavadi, dok zimi krpe takiše, pripovjedaju priče kako ‘tica odnese kesten u tamni vilajet...

Muhamed ABDAGIĆ

Diwan - januar/janvier 2012.

Fotografijom kroz zavičaj

PEŠTER, KAKO TO PONOSNO ZVUČI

P

ešter, nadaleko poznata sandžačka visoravan, prosječne nadmorske visine 1.150 metara. Omeđen je rijekama Ibar i Lim i Novopazarskom i Sjeničkom kotlinom.

Pešterska visoravan je zapravo nepregledan pašnjak, tu i tamo prošaran ponekim šumarkom, njivama ili zbijenim selom. Stanovnici Peštera su poznati stočari, trgovci, vječno, na granici dvije civilizacije. Ovi ljudi će vas iznenaditi svojom mudrošću, bistrinom i inteligencijom. Međutim, teško ih je ubjediti u nešto i taman kad čovjek pomisli da je uspio u tome shvati da je na početku.

Prešter je čuvena po jakim zimama, sjenickom siru, ukusnom suhom mesu i paprikama u pavlaci. Ljepotu Sandžaka najbolje ćete upoznati ako doživite Pešter.

Diwan - januar/janvier 2012.

19

In memoriam

Najvećem umjetniku ikada rođenom u BiH

OPROŠTAJ SA NEDŽADOM Valjda će mi se sada napokon prestati podsmjehivati kada ponovim: Nedžad je bio najveći umjetnik ikada rođen u Bosni i Hercegovini... To je naša Bosna. U njoj, da bi stvari došle na svoja mjesta, čovjek najprije mora u grob. Živ čovjek, u Bosni nema šta da traži. Cio život - u crnoj rupi poniženja, u mrtvoj tački ignorancije. Da bi krenuo sa mrtve tačke – u Bosni čovjek najprije mora da umre.

Autor: Abdulah SIDRAN

Č

esto je u sarajevskim književnim krugovima bivala izvrgavana podsmijehu moja nedokaziva tvrdnja da Bosna nije rodila darovitijeg umjetnika od književnika Nedžada Ibrišimovića. Takvo je moje uvjerenje vjerovatno značajno podupirala višestrukost njegove darovitosti: pisac koji neprekidno istražuje i biva majstor u najrazličitijim književnim formama, od kratke priče, eksperimentalne radijske drame i novele, do klasične pripovijesti i modernog romana. Uz to, slikar-crtač, i kipar, tvorac krajnje neobičnih konstrukcija i formi u najrazličitijim materijalima: drvo, kamen, poliester, žica, bronza...

I na kraju, a nimalo nevažno: umjetnik neobičnog filozofskog dara, naravno, ako filozofiju razumijevamo ne kao skup ideja, teorijskih postavki i sistema, nego kao nivo i način na koji možemo raspravljati o bilo čemu.

Već od 1964/5. godine, kad počinje objavljivati svoje prve ozbiljnije radove, bilo je sasvim očigledno da se radi o nesvakidašnjem, veoma rijetkom i beskrajno posebnom individualnom talentu: tadašnja urednička dežurna svijest nije mogla “progutati” “defetistički” naslov njegove prve knjige, bijahu to kratke pripovijetke, Kuća bez vrata, pa je knjiga izišla pod “malo veselijim” naslovom Kuća zatvorenih vrata, čime se, naravno, poništila jedna od važnijih piščevih ideja. Roman Ugursuz, 1968, već biva književna senzacija, a njegove prve rečenice... “Jesam sluga

20

Muzafer i gad” - recituju gimnazijalci ppo sarajevskim j ulicama. Pisac dobija j Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva.

Slijedi možda i cijela decenija njegove opsesije povijesnim likom i fenomenom Husein-kapetana Gradaščevića.

Uz kratkotrajnu ekskurziju do Mostara, gdje u liku mostarskog muftije Karabega, što je i naslov romana, postavlja pitanje o smislu borbe i otpora u istorijski beznadežnim okolnostima, te o prirodi i izgledima pojedinačne svijesti i razuma u sukobu sa pomahnitalom sviješću kolektiva, da baš ne kažemo: rulje. Uz rečenu ekskurziju, ta je decenija rezultirala brojnim književnim formama (dokumentarni zapis, propovijetka, drama, roman), a sve na jednu temu: Husein-kapetan Gradaščević. Krunsko djelo, veoma obiman roman Braća i veziri, kao da nije dovoljno pažljivo recipiran. Pisan je iz jednog daha, kao u jednoj jedinoj rečenici… Veoma su važna i značajna Ibrišimovićeva djela nastala u vrijeme agresije na BiH, na prvom mjestu, svakako “Knjiga Adema Kahrimana...” i drama “Woland u Sarajevu” ali je - pa makar i kao kuriozum - potrebno zabilježiti kako se baš u tome nevaktu Ibrišimović oglasio i kao pjesnik! Uz desetinu pjesama koje se zasnivaju na kakvoj zgodi, pošalici, dosjetki, posrećilo mu se (valjalo bi biti mnogo pakostan pa kazati “omaklo”), da napiše i neke od najboljih i jednu, možda i ponajbolju domoljubnu pjesmu u ovdašnjoj našoj književnosti “Bosna”…

Roman Vječnik, zajedno sa svojim produžetkom-nastavkom, El Hidrova knjiga, životno su djelo Nedžada Ibrišimovića. U svega nekoliko godina nakon objavljivanja Vječnik je doživio desetak izdanja i u mjerodavnim stručnim krugovima označen književnim remek-djelom. Filozof i publicist iz Hrvatske Danko Plevnik objavljuje opširan analitički tekst i sa ushićenjem ustvrđuje kako bi bosanski pisac Nedžad Ibrišimović, da je kojim slučajem pisao na francuskom, “za svoje djelo već dobio Nobelovu nagradu”. Roman obuhvata vrijeme od nekoliko hiljada godina, a jedinstveni pripovjedački subjekt, vječnik na planeti Zemlji već pet hiljada godina, svoje vječništvo započinje u starom Egiptu, kao “tada imenom Neferti, prvi pisar vrhovnoga svećenika Ahmozea u hramu Ptah” i nastavlja, sve do XX vijeka u Sarajevu, kroz likove osuđenika na Diwan - januar/janvier 2012.

vječnost, vječnika: Utnapištima iz mesopotamske, Aideneja iz starogrčke, Ahasfera iz jevrejske, Ukletog Holandeza iz kršćanske, El-Hidra iz islamske, El-Kaima iz islamsko-šiitske, te Pindole Baradvađe iz budističke kulturne tradicije. Ne postoji – ili barem ja ne znam da u savremenoj svjetskoj književnosti postoji tako superioran književnojezički zahvat i tako grandiozna izvedba jedne nadasve originalne filozofskoliterarne ideje. Ibrišimović je Vječnika pisao punih četrdeset godina. Bio sam svjedokom tog procesa i pamtim da sam, nakon prvih nekoliko fragmenata objavljenih u časopisima Odjek i Život, a uvijek u razmacima od po nekoliko godina, nepristojno radoznalo zapitkivao pisca zašto posao ide tako sporo.

Nije se smjelo ništa pitati, trebalo je odmah znati: lako i brzo, izglave i napamet - pišu diletanti. Ozbiljan pisac, pravi pisac, onaj na koga je Svevišnji, podarivši mu talenat, prenio dio svojih nadležnosti – piše sporo, ne radi napamet i izglave, i uz njega su uvijek brojna pomagala: rječnici i enciklopedije, almanasi, kalendari, leksikoni i kuhari... Da bi započeo svoj roman, pisac Ibrišimovć je morao proučiti desetinu knjiga iz egiptologije. Da bi tek oprezno pristupio motivu Ukletog Holandeza, morao je postati stručnjak za povijest brodogradnje. On zna da brzina, aljkavost i šlamperaj ni u kojem poslu nisu dopustivi, a da u spisateljskom poslu stvar stoji još teže: u njemu, biti površan i aljkav, isto je što i biti - nemoralan. Talenat je svetost, svetost obavezuje.

A talenat - šta je to? Otkuda dolazi?

Može se naširoko govoriti o njegovim svojstvima, ali šta kazivati o njegovome porijeklu? Čovječanstvo još nije odgonetnulo tajnu ljudske darovitosti i još se moramo služiti prispodobom o školjci i biseru koji u njoj nastaje tek i samo onda ako se i kad se na njenom organizmu stvori rana.

Nenapisani roman Zamislite zato roman, jedan po svemu bosanski roman, čija nevesela radnja počinje običnom, banalnom nesrećom pri iskakanju iz voza na provincijskoj stanici u Žepču. Poginuo je

mlad čovjek, otac porodice. Ostala za njim mlada i lijepa udovica, sa dvoje djece, jedno muško, drugo žensko, dvije zlatne jabuke, ne zna se koja je ljepša i slađa, s imenima kao iz kakve bajke: Nedžad i Nidžara. Zamislite sad kako prolazi vrijeme, kako prolazi neko nedugo vrijeme, i kako rodbina lijepe udovice sjedne da vijeća i vijeća-vijeća te izvijeća da udovici valja naći čovjeka. Neće biti teško, udovica je ljepotica, i ne valja da tako lijepa i tako mlada i još uz to plaho sojli žena – živi bez svoga čovjeka. Našla se i prilika, štono kažu spram nje, ali je – prema tradiciji koja veoma brine o pravu nasljeđa po muškoj liniji – udova u novi brak mogla dovesti samo žensko dijete. Ono muško - jok! Zamislite jedan takav bosanski roman i zamislite u tome romanu od majke otrgnutog desetogodišnjeg dječaka koji se najednom obrete u zeničkom domu ratne siročadi! Zamislite kako prolazi vrijeme, zamislite kako dječak bježi prugom, preskače i zapinje o pragove između šina, vidite li kako ga goni domski vaspitač, kako ga goni i kako ga hvata za kragnu od košulje... i vuče natrag, u veliku spavaonicu, iz koje dječak voli pobjeći, gdje bilo, gdje bilo... Pogledajte ga kako, svijen kao fetus, u drvenom ambalažnom sanduku od šećera fabrike Crvenka, čita Džeka Londona i Tomasa Mana. Mračno je u sanduku i dječak

pomjera knjigu naspram pukotine između dasaka kroz koju prodire tračak svjetla od domske rasvjete... Čita red po red, dva po dva reda - jer više ne može stati u svjetlosnu traku, dječak čita, školjka luči svoj čarobni sekret, rađa se i oblikuje dragulj-biser božanske darovitosti. Sad pustite da opet prođe neko vrijeme i pogledajte istoga dječaka, sad malo odraslijeg, sad je to već momčić, eno ga u sarajevskoj srednjoj školi za primijenjenu umjetnost, eno, na školskim časovima pravi papirnate čamce i pušta ih da plove nevidljivom rijekom između klupa, eno ga, potom, na psihijatrijskoj klinici, strogo je vrijeme, strogi su doktori, govore o mladalačkoj šizofreniji, to im je najlakše, šibaju i tuku dječaka elektrošokovima, on bježi, bježi, bježi, sada ga gone i bolničari i policajci, on se sakriva u kanalu Koševskog potoka, kod Alipašine džamije i satima čeka da potjera mine... Čim se, u prvi sumrak, kad je sve utihlo, uzverao uz podzidu, pravo im u ruke uletio... Ne može se uteći od vlastite sudbine...

Nikada neće biti napisan taj roman Njegov junak i njegov nesuđeni pisac, Nedžad Ibrišimović, otišao je od nas. Čitamo i slušamo ovih dana kako o njegovom značaju, vrlinama, moralnoj i povijesnoj veličini punih usta govore oni Diwan - januar/janvier 2012.

koji su praznih srca godinama gledali kako se taj čovjek zlopati i preživljava na rubu bijede. Njima, koji su udesili da u Federaciji BiH 25.000 ljudi (!?) - među kojima nema niti jednog naučnika ni kulturnog radnika - prima nekakve zaslužne, iznimne, beneficirane penzije, njima dakle, vlastodršcima, bilo je normalno da veliki pisac, akademik, ima ponižavajuću penziju od dvije-tri stotine KM i bilo im normalno da taj nacionalni bard, sa svojih 65 i 70 godina, po partijskim kancelarijama i po kafanskim baštama tegli i nosa i nudi i prodaje vlastite knjige. Kupio sam jednom od svoga drugara Nedžada, u kafani Šetalište, dva primjerka njegovog “Ugursuza”. Pa se sageo i kazao mu šapatom, da niko drugi ne čuje: “Nedžade, bolan, kako možeš? Mene bi bilo stid”, a on me u oči gleda i veli: “Stid je i mene. Ali - moram!”

To je naša Bosna. Srami se onaj koji ima i prava i razloga da se golemo uznosi i diči, a ponose se i u prsa busaju oni koji bi se, sa hiljadu razloga, morali sramiti.

To je naša Bosna. U njoj, da bi stvari došle na svoja mjesta, čovjek najprije mora u grob. Živ čovjek, u Bosni nema šta da traži. Cio život - u crnoj rupi poniženja, u mrtvoj tački ignorancije.

Da bi krenuo sa mrtve tačke – u Bosni čovjek najprije mora da umre.

21

Književnost

Eine Anthologie von Texten Luxemburger Autoren über die islamische Welt

Vun der Sauer bis bei den Nil Od Sauera do Nila Autor: Pierre Marson Wer sich in einer Zeit, in der es ein Interesse an Brückenschlägen zwischen dem Islam und dem Westen gibt, auf die Suche nach Texten über die islamische Welt in der Luxemburger Literatur macht, trifft auf eine o u vremenu, kada postoji interes za uspostavljanje überraschende Anzahl von Schriften, die heute zumeist mostova između istoka i zapada, počne tragati za vergessen sind. tekstovima o islamskom svijetu u luksemburškoj Seit den Anfängen der Luxemburger Belletristik in literaturi naići će na iznenađujuće veliki broj spisa koji su den 1820er Jahren finden sich in Romanen, Gedichten, danas najčešće zaboravljeni.

Theaterstücken und Volkssagen ganz unterschiedliche Od početaka luksemburške beletristike 20-tih godina Referenzen auf Länder und Kulturen des ,Orients’ – vom 19.stoljeća u romanima, pjesmama, pozorišnim komadima ersten auf Luxemburgisch veröffentlichten Buch, der i narodnim pripovijetkama naići ćemo Gedichtsammlung E Schréck op de na sasvim različite reference o zemljama Lëtzebuerger Parnassus von Antoine i kulturama Orijenta – prva knjiga Meyer (1829), über die Philosophischen koja je objavljena na luksemburškom Plaudereien des Hafis von Michel jeziku, zbirka pjesama E Schréck op de Rodange (ca. 1870) bis zum Lyrikband Lëtzebuerger Parnassus od Antoine La muraille de l’alphabet (2010) von Meyer (1829.), Die Philosophischen Anise Koltz, um nur einige Beispiele Plaudereien des Hafis (Hafizova aus fast zwei Jahrhunderten zu nennen. filozofska ćaskanja) od Michel Rodange Dazu kommen seit dem späten 18. (oko 1870.) te lirska zbirka La muraille de Jahrhundert dokumentarische Studien l’alphabett (2010.) od Anise Koltz, samo su und Reiseberichte von Luxemburgern, neki primjeri iz skoro dva stoljeća. die sich in der islamisch geprägten Welt Tome možemo pridodati dokumentarne aufhielten, sei es als Touristen, Soldaten, studije i putopise koji se pojavljuju od kasnog Arbeiter, Pilger, Unternehmer, Abenteurer 18. stoljeća, a što su ih pisali Luksemburžani oder Forscher. Zu ihnen gehörten etwa koji su boravili u islamskome svijetu Nicolas Bové, der um 1830 in Ägypten kao turisti, vojnici, radnici, hodočasnici, als Agronom und Botaniker arbeitete, poduzetnici, avanturisti i istraživači. U Guillaume Capus, der in den 1880er und njih se mogu svrstati npr. Nicolas Bové, koji 1890er Jahren Zentralasien und Bosnienje oko 1830. godine radio kao agronom i Herzegowina studierte, sowie Michel botaničar u Egiptu, Guillaume Capus, koji je Pierre Marson “Vun der Sauer Lucius, der zwischen 1913 und 1935 zuerst 80-tih i 90-tih godina 19. stoljeća istraživao bis bei den Nil”. Luksemburški im Kaukasus und dann in der Türkei Centralnu Aziju i Bosnu i Hercegovinu, te autori i islamski svijet. Antologija. unter dem Staatsreformer Mustafa Kemal Michel Lucius, koji je između 1913. i 1935. Izdao i komentirao Pierre Marson. Atatürk als Geologe tätig war. radio kao teolog, najprije na Kavkazu, a Editions Phi / Centre national Die Anthologie “Vun der Sauer bis zatim u Turskoj za vladavine reformatora de littérature 2011. ISBN 978-2- bei den Nil”. Luxemburger Autoren Mustafe Kemala Ataturka.

87964-123-2. 438 S. (25 €) und die islamische Welt, deren Titel auf Antologija “Vun der Sauer bis bei einen Vers des Luxemburger Dichters den Nil” Luksemburški autori i islamski svijet, čiji Michel Rodange zurückgeht, enthält fast siebzig Texte und naziv potiče iz jednog stiha luksemburškog pjesnika Textauszüge auf Deutsch, Französisch und Luxemburgisch.

Michel-a Rodange-a, sadrži skoro sedamdeset tekstova i Sie versucht, einen Einblick in die Beschäftigung odlomaka na njemačkom, francuskom i luksemburškom Luxemburger Autoren mit der islamischen Welt zwischen jeziku. Ova antologija pokušava dati uvid u bavljenje 1798, dem Beginn von Napoleons Ägyptischer Expedition, luksemburških autora islamskim svijetom između und der Mitte des 20. Jahrhunderts zu geben. Die 1798. - od početka Napoleonove egipatske ekspedicije Reiseberichte sind nach geografischen Gesichtspunkten - pa do sredine 20. stoljeća. Putopisi su podijeljeni in sechs Kapitel (Ägypten, Maghreb, Zentralasien …) po geografskim aspektima na šest poglavlja (Egipat, aufgeteilt, ein siebtes Kapitel ist der Belletristik gewidmet.

Magreb, Centralna Azija ...); sedmo poglavlje je Einleitungen zu den Texten, zu den Kapiteln und zur posvećeno beletristici. Uvodi u tekstove, poglavlja i Anthologie als ganzer, Kurzbiografien der Autoren sowie antologiju kao cjelinu, kratke biografije autora kao Erläuterungen zu einzelnen Stellen setzen die Autoren i objašnjenja pojedinih dijelova postavljaju autore i und ihre Texte in ihren jeweiligen Kontext und helfen, njihove tekstove u dati kontekst i pomažu da se premoste historische, geografische und kulturelle Distanzen zu historijske, geografske i kulturne distance. überbrücken.

Antologija tekstova luksemburških autora o islamskome svijetu

K

22

Diwan - januar/janvier 2012.

Priča iz zavičaja

Avdija Muhadžer Autor: Muhamed Abdagić

K

ao i obično, kahva je bila puna, posjedali sve prviši iz mjesta. Unaokolo, razvlašćene age i begovi i stari turski činovnici - efendije. Puši se, srču se kahve, razgovara o koječemu, najviše o oduzetoj zemlji poslije osamnaeste i o naknadi za tu zemlju. Bune se i ljute: asta mi je platio, nije mi dao ni za jedan godišnji ušur, prde i dokolice njihove, da mi oni naknade, nije ovo nikakva država, samo fukara, a jopet bih tio da se računaju u nakakvog gazdu i gospodina koje, eto, plaća što je oduzeo... A ništa bogami, nije mi ni slamu platio... Prda njihova... Ta ono što dadnu s haramom je, izgori začas ko navatru a onda opet čekaj godinama, i jedini nas razgovor u kahvi: ima li šta, hoće li šta davat?

Sve su to age koji su živjeli od svoje zemlje, zapravo od četvrtine, jer je po zakonu čipčija zadržavao tri četvrtine... tako četvrto sjeno, četvrtinu od žita, a u stoku koju je gajio čipčija, aga mu se nije miješao, u krompir, u konoplju... čitav baštovanluk, to je bilo čipčijsko, sem na Bajram kad bi čipčija sišao na ručak kod age i donio debe kajmaka, ćup meda... Zanata nisu imali nikakva, škole nikakve, jedva koji razred turske ruždije. Vrijeme su provodili u kahvama i spavanju, a svečeri, ponekad duboko u noć, u pričama, predavali su se mašti.

Prije nego što bi pošli na akšam izišli bi u šetnju... i to pazarskim drumom do Dubinja, mladeži je onda bilo sramota da šeta ili izlazi na korzo; to je za starije: dva starca Jevrejina, u onim njihovim crnim pokrivačima od atlasa i s njihovim kamilavkama koje su pokrivale lica do obrva, nekoliko hodža i starijih trgovaca.

Mladež kao da nije ni postojala; mladeži je bilo sramota da se miješa sa starim ljudima, niti se mladež bavila problemima koji su tištili njihove očeve i djedove. Među svima se odvajao vrlo poštovani Bilal-efendija, stari turski činovnik s bijelom kratko potkresanom bradom kakvu su nosili nekadašnje paše i veziri. Samo Jusuf, jedini student u to vreijeme. On je volio da sjedi sa starim ljudima, s onima koji su pamtili tursko vrijeme i živjeli u njemu i od kojih je, zato, imao šta i da čuje; koji su proživjeli svoje najbolje godine u tom vremenu...

Student, kako su oni mislili, završava velike škole i, kad ih završi, postaje nešta veliko, nešta kao nekad što su bili paše i veziri... Samo se Bilal-efendija usudio da pita Jusufa šta stutida, i Jusuf mu rekao: književnost. Bilal-efendija nije znao šta je književnost; nije znao on, drugi pogotovo. Jusuf se mučio da nađe nekakav, barem približan, izraz na turskom, ali mu to nije polazilo za rukom.

- A šta ti je književnost? - pitali su ga neki. I Jusuf opet nije znao kako da im to objasni, pa skromno reče da ni on ne zna tačno, da je to nešto prazno i gotovo

O autoru Muhamed Abdagić (Sjenica, 1916.

- Novi Pazar, 1991.)

D

ugo je bio omalovažavan i osporavan radi svojih političkih pogleda a danas ga smatraju jednim od najvećih bošnjačkih pisaca. Pored objavljenih knjiga, u literarnoj ostavštini iza Abdagića ostalo je 17 romana sa raznovrsnom tematikom. Cijela ova ostavština sigurno predstavlja pravo duhovno bogatstvo i sve to čeka na kompetentno umjetničko vrednovanje i objavljivanje.

nikom potrebno; ne zna ni da li će od toga nešto postići, ni hoće li mu dati posao, ni može li se živjeti od toga.

- Duga noć i nikad čovjek da iziđe iz noći, još da nije Avdije, bruka - reče neko.

- Jes, da nije Avdije, što veliš, bruka naša. S njime brzo prođe...

Jusuf razumjede da je to nekakav Avdija muhadžer, da on dolazi kod Bilal-efendije i priča nekakve svoje priče.

Upita Bilal - efendiju da li bi on mogao da dođe, a ovaj mu blagonaklono odgovori da to njega neće zanimati, da je to za stare ljude, a mladež ima svoje, mladež treba da živi.

Po večeri, kad se odlazi na sijelo, Jusuf dođe u Bilal-efendijinu kuću. Dočekaše ga dvije žene, efendijina ćerka i snaha.

Uvedoše ga u sobu tek pošto se plašljivo obratiše domaćinu: - Efendija, ovaj čovjek veli da si ga ti zvao na sijelo!

Diwan - januar/janvier 2012.

- Bujrum, sine - dočeka Jusufa domaćin.

Soba je bila prostrana i domaćim ćili-mima zastrta. U pročelju minder presvučen kadifom a, niže mindera, poveće šilte na kojem je ispruženih nogu sjedio Bilal-efendija...

U neko doba, pristiže i Avdija. Sjede na svoje mjesto, na vrh mindera. Soba se napuni gostiju, rodbine, komšija, prijatelja.

Avdija je bio visok čovjek ali, nekako uzak, kako bi se reklo. Jedna riječ najviše se čula: efendija... efendija... s mnogo poštovanja i nekakvog divljenja pomijašanog sa bojazni. Gospodin... gospodin... gospodine..

Ljudi popiše kahvu, a Avdiji žene ponudiše i šerbe i rahatlokum.

E šta ćeš nam i o čemu ćeš nem večeras pričat, Avdija? - obrati mu se Bilal-efendija.

Namjesti se Avdija, promjeni glas, jer sad on nije više onaj isti, onaj svakidašnji Avdija. On je sad neko sasvim drugi, kao što glumac na sceni nije više onaj čovjek kojeg srećemo na ulici ili u kafani, nego nekakav grof ili sveštenik. *** - E pa, bio tako jedan siromašak, jadnik koji nije mogao da se snađe u životu i nije znao šta da radi od svoje sirotinje... pitao sve, žali se na sve strane, ali niko mu nije znao reći šta da radi i kako da se kultariše svoje sirotinje. Najzad je natrapao na jednog hodžu koji mu reče da potraži hazreti Hzra, možda će mu on neko čare znati učinjeti. Tako se siromašak dade na put da traži svetog Hzra. Ubrzo, na putu sretne jednog seljaka koji ga je pitao gdje je pošao, a kad mu siromašak kaza šta je i kako je, seljak mu reče: “E pa, kad ideš njega da tražiš, pitaj ga šta može biti i sa ovim mojim halom. Posijem žito, poženjem, i sve što treba obavim, ali kad ga odnesem na gumno i spremim za vršidbu, žito mi najednom izgori.”

Obeća siromašak da će vidjeti kod Hzra i za njega, pa produži put. Ali sada sretne ribu koja je izašla na plićak, na obalu. Pita ga riba gdje će i kuda će, a on reče da je pošao da traži Hzra, veliki je siromah pa da mu on nekakve čare vidi. “A bi li mogao da ga pitaš šta da radim i ja od svoje muke.

Nikako me ne prima voda i ne mogu da zaronim nego sam vazda u plićaku”.

Obeća i njoj, pa produži put. Usput sretne još i jednog medvjeda koji mu se požali da se ošugao i zamoli da priupita Hzra kako da se izliječi.

- Hoće li siromašak uspjeti da sretne hazreti Hzra, šta mislite vi? - viknu Avdija, poskoči sa svoga mjesta i sam odgov-

23

Ilustracija- Sabahudin Muranovic Muran

ori: Odmah ću vam reći, ko mnogo nešto traži i mnogo za nečim žudi, uspjeće da nađe i uspjeće da dođe do onog što traži... ali treba mnogo, nije dovoljno dosta... kao kad neko hoće da ide uz stube da se malo protegne i istegne mišiće, nije dovoljno da prođe samo nekoliko, desetak stepenica, nego tek poslije tih desetak, ostvariće mu se ono što je naumio, protegnuće mišiće i pomoći srcu svome bolesnome... A tako, i lijepa djevojka. Lijepa žena nije samo ona koja ima sve pravilno, pravilno lice, pravilan stas, i nema ni jedne greške, nego i nešto povrh toga, još nekakve posebne oči, ili obrve na poseban način izvijene, usta, pa i glas, ili još i pamet... pa da se nazove da je lijepa... da je izuzetno lijepa... i uvijek nešto više nego što je samo sklad, uvijek nešto više. Pa tako i ovdje.

Siromašak ga nije tražio samo dok se nije umorio, ili dok mu nije dojadilo, nego mnogo više, i tek poslije toga mnogo više, uspio je da ga nađe. Ko što čovjeku koji se školuje nije dovoljno samo da završi školu, nego tek poslije toga još, još i mnogo više, pa tek da se nazove da je učen čovjek.

Nađe ga, dakle, i sve mu povjeri i ispovijedi se, a hazreti Hzr ražali se na njega i reče mu: “Ti sad idi kući, tebe čekaju dvije nafake.” Ali čiovjek ko čovjek, i prvi čovjek nije mu bilo dovoljno da vidi samo za sebe, nego hoće i drugom

24

da pomogne, pa će upitati i za seljaka kome gori žito na gumnu šta da radi? To gumno, odvrati hazreti Hzr, leži na jednom malom vulkanu, punog usijane lave i vrelog kamenja. Neće potrajat mnogo pa će se ta vatra probiti kroz to gumno i izići na površinu... Nego neka promijeni mjesto, neka gumno sagradi na nekoj drugoj njivi ili livadi, pa mu žito neće više gorjeti.

Obradova se on kad ovo ču, jer će obradovati seljaka, pa upita šta može pomoći ribi koju ne prima voda i ne može da potone.

“Ta riba,” reče mu Hzr “progutala je jedan dragulj. Neka ga izvadi pa će se osloboditi i moći će da potone.” A šta može biti sa medvjedom koji se ošugao, kako da se izliječi? “Medvjed neka proguta jednog mahnitog čovjeka” odgovori mu Hzr “pa će se izliječiti od šuge”.

Vraća se siromašak svojoj kući, srećan što ga čekaju dvije nafake. Razmišlja kakve li će biti te dvije nafake, ali je i srećan što će moći da obraduje i druge.

Tako sretne onog seljaka što mu gori žito, pa mu reče da promjeni gumno i nađe drugu livadu. “Pa dobro” reče seljak “ako je tako, pomogni mi da promijenim gumno i da posijemo novo žito, pa ćemo poloviti... Jel tako dobro?”

“Ja ne mogu,” odvrati mu siromašak “ja moram kući, mene čekaju dvije nafake.”

Diwan - januar/janvier 2012.

Tako ostavi seljaka i produži put.

Naidje na ribu pa joj kaza da izvadi dragulj koji je progutala. “Pa lijepo,” na to će riba - “izvadi ga ti i prodaj za velike pare.”

“Ja ne mogu,” reče joj siromašak, “ja moram kući, mene čekaju dvije nafake.”

Sretne medvjeda, pa mu objasni da treba da pojede jednog mahnitog čovjeka ne bi li se izliječio.

“Pa kad si ti propustio tolike prilike i nafake koje su ti se pružale na ovom putu,” reče mu medvjed, “ja ne znam hoću li naići na mahnitijeg čovjeka od tebe.” Zgrabi i pojede ga. *** Kad završi priču Avdija, svi odahnuše i spopade ih smijeh. Divili su se Avdiji i njegovoj priči. Žene unesoše vršnatu tepsiju krupnih, oguljenih krompira, i činiju masnog sira.

- Pa, kako vam se svidje ova Avdijina priča, književniče? - obrati se efendija Jusufu. Ovaj mu odgovori da mu se jako dopalo kako to Avdija, dok priča, diže glas, skače po sobi... Upita ga da li često priređuju ovakva sijela?

- Kako da ne, a kakva su, to ne znam...

- E to je ono- prekide ga Jusuf - što si me pitao u kahvi šta ja studiram, to je književnost, to što vi slušate, a književnik je Avdija, da ga na svijetu takvog nema.

Oglasna tabla

Novi projekat CLAE

Važni kontakti

Odskočna daska za zapošljavanje

U

sklopu Evropskog Fonda za integraciju građana iz trećih zemalja (FEI) i Evropskog Fonda za izbjeglice (FER), CLAE asbl je pokrenula dva projekta. Vodič za zaposlenje (FEI) i Odabrati svoj put (FER), dva dokumenta za informaciju i profesionalnu orijentaciju u korist doseljenika, potražioca međunarodne zaštite (azilanata) i izbjeglica.

Personalizirani pritup CLAE svakom pojedincu nudi pojedinačni razgovore u cilju olakšavanja pristupa kursu i zaposlenju, kako bi započeli Vaš projekat za zaposlenje u Luksemburgu: - Ocjenjivanje Vašeg projekta za zaposlenje; - Bilans kompetencija ; - Sastavljanje CV i molbe ; - Administrativne informacije ; - Orijentacija ka postojećim strukturama ; - Valorizacija Vašeg stečenog radnog iskustva ; Umreženi rad Informativne seanse će biti ponuđene asocijativnim krugovima, preciznije rečeno udruženjima

Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates

porijeklom iz zemalja imigracije, u cilju bolje upotrebe kreiranih alatki i sposobnosti, kako bi lakše savjetovali i orijentirali svoje sunarodnike. Prediđena je senzibilizacija poslodavaca po pitanju uslova zapošljavanja osoba iz trećih zemalja.

Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/index. html

Partnerski rad Efikasni partnerski odnosi su ostvareni sa svim institucijama i organizmima koji se već bore na polju bolje profesionalne integracije (CNFPC, Udruženje profesionalnih preduzetnika, Ministarstvo rada i zapošljavanja, preciznije ADEM, Ministarstvo prosvjete, Ministarstvo za familiju i integraciju, Sindikati, Forumi za zapošljavanje, Objectif Plein Emploi, Proactif, NAXI, Caritas). Projekat će ujedno imati za cilj i senzibilizaciju poslodavaca koji još nisu upoznati sa problemima imigranata u domenu zapošljavanja.

Za više informacija, možete telefonom kontaktirati Clae: 29 86 86 1 ili na webstranici: www.clae.lu Lucia Coelho

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/ index.html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés.

12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

Diwan - januar/janvier 2012.

25