Diwan broj 08

11 juillet 1995 : début du génocide de Srebrenica

Diwan Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Lu ks e m b u r g / Lu xe m b o u r g - j u l i / j ui l l et 2 013 . - N o 8 .

Die Ausstellung

«L‘islam au Luxembourg - l‘islam du Luxembourg»

Izdvajamo iz sadržaja:

IMPRESSUM

Aktuelnosti: ASTI: Obezbjediti pravo glasa strancima na parlamentarnim izborima

4

Izvršni urednik Velid Jusufović

Aktivnosti udruženja: Izložba islama u Dudelange

6

Govor: Jean-Claude Juncker: Rede zur Lage der Nation

9-12

Diwanhana: Edhem Bakšić, predsjednik Udruženja ‘’Mladi muslimani’’

14-15

Naša riječ: Muslime, «eine unscheinbare Minderheit»

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj Dizajn i prelom Semir Šišić Štampa Imprimerie EXE

17

Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Kultura: Heinrich Heine und die bosnische Sevdalinka

20-21

Partnerska organizacija / partenaire

Avlija: Bosanka postala prva pokrivena profesorica na Harvardu

22-23

Le projet est financé par

Putopis: Travnik, cité des vizirs

26-27 FEI 2007-2013

Vakat: Autobiografiju Luksemburke koja je prešla na islam

30

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com

38

L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Velikani: Profesor Kajan: Kraljica bosanska, Jelena Gruba, prva i jedina

Diwan - juli/juillet 2013.

Kapija

Bošnjački intelektualci, ilegala jednog naroda Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

N

akon cijelog jednog stoljeća nacionalne potisnutosti i lutanja, bošnjačka intelektualna elita je dočekala vrijeme demokracije i slobodne riječi. No, u tim krugovima kao da i dalje traje neka vrsta zbunjenosti. Bošnjaci su kao narod pred mnogim raskrsnicama. I dok se u takvim procesima očekuje glas bošnjačkih intelektualaca, njihovo potiskivanje u drugi plan u skoro svim značajnimm organizacijama i strankama je više nego očigledno.

teligencije, ne samo po ovom osnovu, od Bašagićevih riječi pa sve do danas, u različitim oblicima, manjeviše neprekidno traje.

Odgovornost, šta to bi?

Lideri u Bošnjaka, kako politički, tako i jedan dio vjerskih, najneodgovorniji su dio našeg korpusa, iako po prirodi funkcija trebalo bi biti posve drugačije. Nažalost, sindrom bahaćenja, enormnog bogaćenja, neodgovornosti, luksuza, koji je s početka bio zahvatio samo političku elitu u Bošnjaka, proširio se i na jedan dio vjerskih čelnika.

Ipak, postavlja se pitanje koliko je za to odgovorna i sama bošnjačka inteligencija koja je, čini se, previše pasivna i indiferentna spram procesa u svom etnosu. Sadašnja situacija kao da je replika sa početka XX stoljeća, kada se Bošnjaci počinju po prvi put politički organizirati. Od tog doba politička borba Bošnjaka i djelatnost bošnjačke inteligencije nisu izravno usklađene. Prva stranka u Bošnjaka, Muslimanska narodna organizacija, nastaje 1906. godine na čelu sa Ali-begom Firdusom. I tada se inteligencija, na čudan način, znatno udaljila od zahtjeva vlastitog naroda.

Inteligencija nije bila predvodnik političke borbe. Razloge za takvo stanje pokušao je naći i Safet – beg Bašagić.

On u listu „Ogledalo“ iz 1907. godine kritikuje uspavanost inteligencije po životnim pitanjima u zemlji.

Stoljetna tradicija naših poznatih alima i vjerskih autoriteta ukazuje samo na skrušenost, umjerenost, blagost i spremnost na žrtvu sa narodom.

Nažalost, vozni parkovi, kuće, vikendice i pratnje pojedinaca u IZ više liče na ono što smo mogli vidjeti kod pojedinih vladika u SPC , nego na ono što smo mogli pročitati o životima Huseina Đoze, Mustafe Busuladžića, Džemaludina Čauševića, Mehmeda Handžića i brojnih drugih bošnjačkih vjerskih predvodnika u vremenu kušnji.

Ipak, elita u Bošnjaka postoji, kako ona svjetovna, tako i ona duhovna.

Istina, ona je skrajnuta na periferiju javnog života. Protjerana u ilegalu.

No, primjeri kao što je Koalicija 1. mart pokazuju da i mala inicijativa može da dâ više plodova i rezultata od pompezno najavljivanih kongresa, akademija, fondacija, koje osim velikih imena i parola, ništa veliko, nažalost, nisu dali.

„Ono malo poštene inteligencije neće da se nameće jer osjeća da narodne vođe u njoj vide konkurenta za svoje tribunske položaje“, uočava Bašagić s početka XX stoljeća, iako njegove riječi zvuče kao da opisuju današnju situaciju.

Safet – beg Bašagić je pored uviđanja jaza između bošnjačke inteligencije i političkih predstavnika naroda, utvrdio i podjelu između svjetovne i duhovne inteligencije, proglašavajući duhovnu „nedoraslom svom znanju i položaju“, a svjetovnu „udaljenom od poslova naroda“. To unutarnje cijepanje bošnjačke in-

Sve ovo, još jednom, potvrđuje onu izreku da nema velikih riječi, već ima velikih djela. Bošnjaci, najzad trebaju početi sa konkretnim projektima, pa makar oni bili i najmanji, jer na posljetku, pokazaće se da su oni bili kao Trebević, naspram prazne priče i demagogije koja nema rezultata, jer svakoj demagogiji rezultat nije ni cilj.

Diwan - juli/juillet 2013.

1

Aktuelnosti

Caritas obnavlja vranjske škole Renoviranje osnovnih škola u Vranju biće nastavljeno sredstvima Fondacije Caritas Luksemburg u Srbiji.

P

rojektom “Renoviranje školskih objekata na jugu Srbije “ obuhvaćene su u drugoj fazi osnovne škole “Vuk Karadžić”, “Dositej Obradović” i “Radoje Domanović”.

Vijrednost radova je 266.400 evra. U školi “Dositej Obradović” planirani su zamjena stolarije, uređenje fasade, popravka i izrada novih trotoara i renoviranje sanitarnih prostorija, za šta je planirano 85.560 evra.

Slični radovi biće izvedeni i u školama “Radoje Domanović” i “Vuk Karadžić”.

U tim obrazovnim ustanovama predviđena je i izgradnja kabina za hendikepirane osobe i rampi, ukupne vrijednosti oko 170.000 evra. Grad Vranje će preuzeti obavezu finansiranja ovog projekta sa 25 odsto.

Inače, rekonstrukcija osnovne škole “Jovan Jovanović-Zmaj” je završena, a Fondacija Caritas i Grad Vranje uložili su oko 100.000 evra.

Takođe, Caritas planira u narednom periodu da ulaže u unapređenje uslova za život u romskim naseljima u Vranju, Vranjskoj Banji i Bujanovcu.

La Turquie, ce pays «au potentiel considérable» Pour tenter de trouver de nouveaux débouchés touristiques pour le GrandDuché, une délégation luxembourgeoise s’est rendue à Istanbul pour promouvoir la destination pour les Turcs.

A

près le lancement d’une liaison aérienne directe et une connexion ferroviaire entre le Luxembourg et la Turquie, le resserrement des liens entre les deux pays devrait passer par le tourisme. C‘est dans ce but que la ministre des Classes moyennes et du Tourisme, Françoise Hetto-Gaasch, s‘est rendue à Istanbul. Objectif: promouvoir les attraits luxembourgeois pour les hommes d’affaires et aussi pour le tourisme de masse des Turcs, le pays souhaitant

2

attirer à lui «une économie dynamique avec un marché intérieur de plus de 73 millions de consommateurs», selon le communiqué officiel, publié jeudi.

Un marché d’autant plus important pour le Grand-Duché que la Turquie se positionne comme une porte d’accès «sur les marchés d’Asie et des Balkans», deux marchés au «potentiel de développement économique énorme». En clair, le gouvernement luxembourgeois tente de diversifier ces sources de revenus en cherchant à faire venir de nouvelles catégories de touristes au pouvoir d’achat en plein essor. Une stratégie d’ores et déjà appliquée aux touristes chinois et russes.

Un voyage d’étude des professionnels turcs au Luxembourg doit avoir lieu «dans les prochains mois».

Diwan - juli/juillet 2013.

Jedino u Luksemburgu žene zarađuju više od muškaraca

Z

aposlene žene u Luksemburgu vjerovatno su jedine na svijetu koje zarađuju više od sunarodnika. Prosječna zaposlena žena u maloj evropskoj zemlji zaradila je 45.767 evra, dok je prosječna zarada muškaraca bila tri posto manja, i iznosila je 44.224 evra, prema istraživanju Stateka.

Ova razlika u platama je objašnjena činjenicom da žene u Luksemburgu najčešće rade u sektorima gdje su više plate - kao što je obrazovanje, bankarstvo ili u osiguravajuća društva.

U ovim sektorima radi 26 odsto žena, i svega 15 odsto muškaraca.

Ovaj rezultat je takođe i posljedica činjenice da je prvi put u ovakvu vrstu istraživanja uključen i javni sektor.

Poslije ovog istraživanja Luksemburg će očigledno postati san svake žene.

briselskog sporazuma”, saopštio je kabinet predsjednika srbijanskog parlamenta.

Ona je izrazila zadovoljstvo “zbog otvorenog dijaloga sa srpskim zvaničnicima i svim pojašnjenjima koja je dobila u odnosu na proces reformi i na sprovođenje briselskog sporazuma”.

Bejli je izrazila zadovoljstvo i što je do njene posjete došlo “upravo u ovom historijskom trenutku i za Srbiju ali i

za EU koja će omogućiti da se zajednički gleda u budućnost”.

Stefanović je zahvalio na podršci Luksemburga i izrazio očekivanje da će on biti i ubuduće značajan partner na putu Srbije prema EU. Predsjednik Skupštine Srbije rekao je i da postoji jaka politička volja da se nastavi i istraje na putu integracija sa EU, navodi se u saopštenju.

Kada je u pitanju briselski sporazum, on je naglasio značaj odlaska prvog potpredsjednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića na sjever Kosova, gde je “potpuno otvoreno objasnio sve njegove aspekte, kako bi uz podršku tamošnjeg stanovništva obezbjedili sprovođenje sporazuma” - Stefanović je zamolio za sugestije Luksemburga koje bi pomogle da se proces pregovaranja vodi uspješno i bez zastoja, dodaje se u saopštenju.

Zajednički je izraženo zadovoljstvo zbog rješavanja pitanja lažnih azilanata iz Srbije u Luksemburgu, “gdje građani Srbije učestvuju sa pet odsto od ukupnog broja slučajeva, što je velika razlika u odnosu na prethodni period”.

- Bejli je posebno naglasila dobru komunikaciju sa Vladom Srbije po tom pitanju, podsjetivši i na razgovore koje je predsjednik Narodne skupštine imao tokom nedavne posjete Luksemburgu, navodi se u saopštenju.

Sporazumom predviđa da Luksemburg obezbjediti 24 miliona evra pomoći Kosovu u naredne četiri godine, od čega će veći dio otići u finansiranje sektora zdravstvene njege.

Dokument predviđa umjerenu finansijsku pomoć, ali važniji je njegov politički značaj.

Prema navodima agencije Itar tas, samo pet od 27 članica Unije reklo je da neće priznati nezavisnost Kosova - Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka.

Podsjećamo da je Luksemburg još u februaru 2008. godine priznao nezavisnost Kosova, kao deveta zemlja po redu od zemalja EU koje su to učinile.

Luksemburg podržava Srbiju na putu ka EU Srbija na evropskom putu ima podršku Luksemburga, izjavila je ambasadorka Luksemburga Saša Bejli u razgovoru s predsjednikom Skupštine Srbije Nebojša Stefanović

B

ejli je pohvalila “hrabrost Srbije u procesu reformi, posebno u pregovaračkom procesu s Prištinom, što je i dovelo do

Luksemburg potpisuje međuvladin sporazum sa Prištinom Luksemburg je prva zemlja članica Evropske unije koja će potpisati međuvladin sporazum sa Prištinom, što će vjerovatno otvoriti put ka sličnim sporazumima i sa ostalim zemljama EU.

Diwan - juli/juillet 2013.

3

Aktuelnosti

Povećanje PDV-a: Većina je za

Politmonitor: Većina je za povećanje PDV-a L

uksemburžani aktuelnu vladu vide i pozitivno i negativno. Po podacima aktuelnog političkog minotora „Luksemburške riječi“ i RTL-a, glasači su veoma kritički ocijenili rad vlade u oblastima stanovanja, tržišta rada i obrazovne politike. Bolje je ocijenjena porodična, te socijalna politika.

TNS Ilres je po nalogu ove dvije medijske kuće anketirao 1117 birača, te došao do važnih rezultata. Luksemburžani su naročito nezadovljni sa rezultatima reforme školstva. 28% ispitanika je za ovo dalo ocjenu „veo-

ma loše“. Takođe, u oblastima borbe protiv nezaposlenosti, te u stambenoj politici vlada je ocijenjena loše.

Za razliku od toga, dobro je ocijenjena porodična politika, koja se posljednjih godina pobrinula za dobru opremljenost jaslicama, cjelodnevnim vrtićima i staračkim domovima u cijeloj zemlji. Sa socijalnom i saobraćajnom politikom građani su, isto tako, uglavnom zadovoljni.

Da li je realno, da se primaoci RMG-a (minimalne plate) privole na dobrovoljni rad? Većina kaže da.

Istraživači javnog mijenja su, osim toga, postavili pitanje o povećanju PDV-a, koje je premijer Juncker najavio u svom govoru o položaju nacije. Zapanjujuće je da većina Luksemburžana ne bi bila protiv povećanja poreza na dodatnu vrijednost. Samo 23% ispitanika je protiv.

Trećina se složila sa povećanjem od 2%, deset posto ispitanika bi prihvatilo i povećanje od 3%.

Osim toga, popularan je prijedlog premijera da se oni koji primaju minimalnu platu (RMG) angažuju za dobrovoljni rad u državnim i općinskim institucijama. Više od polovine ispitanika (55%) ovo vidi kao realan cilj.

ASTI: Obezbjediti pravo glasa strancima na parlamentarnim izborima A

STI, jedna od najznačajnijih organizacija stranaca želi inicirati javnu raspravu o sticanju prava glasa stranaca naparlamentarnim izborima, odnosno izborima za poslanike u luksemburškoj skupštini. Oni traže kako aktivno tako i pasivno pravo glasa za strance na parlamentarnim izborima.

Organizacija predlaže boravak od minimalno dvije godine kao uslov za sticanje prava na glasanje na parlamentarnim izborima.

- Ne bi trebalo praviti razliku između Luksmeburaca i onih koji to nisu, smatra predsjednica Asti Laura Zuccholi. Ona dodaje da pravo glasa trebaju imati oni građani koji imaju prebivalište u Luksemburgu, koji ovdje žive, rade i odgajaju djecu.

Asti apostrofira pojmove državljanstva i boravišnog građanstva i smatra da pitanje prava glasa ne treba poistovetiti samo sa pojmom luksemburškog državljanstva, jer svaki građa-

4

nin glasačke dobi treba da ima pravo i dužnost sudjelovati u demokratskim procesima u zemlji u kojoj živi.

Ova razmišljanja i zaključci ASTI temelje se na demografskom razvoju zemlje. Gotovo polovina građana su stranci, preko 60 % građana ima migracijsku pozadinu.

Demokratski deficit se sve više širi - Imamo problem s kvalitetom demokracije, smatra glasnogovornik ASTI Sergio Ferreira. Prema proračunima ASTI a na temelju broja birača - „u Parlamentu bi trebalo zapravo biti zastupljeno samo 34 poslanika“, kaže Ferreira. Suprotno popularnim mišljenjima “boravišno građanstvo” jača suverenitet, osim toga, imamo i činjenicu da je veliki dio nacionalnog zakonodavstva ogranak evropskih direktiva, tako da su države članice EU već u mnogim dijelovima predale svoj nacionalni suverenitet Evropskoj Uniji, smatraju u ASTI. Diwan - juli/juillet 2013.

Reforma šengenskog sporazuma ASTI, također, zauzima stav o planiranoj promjeni Šengenskog sporazuma. Oni upozoravaju od pada u zamku straha od izbjeglica, što bi dovelo do uvođenja graničnih kontrola, a time bi se pokvarila dostignuća iz prošlosti, odnosno, otvorene granice.

Zahtjevi za azil: Opada broj zahtjeva

Junker rekonstruisao Vladu nakon ostavki ministara

P

remijer Luksemburga ŽanKlod Junker rekonstruisao je Vladu nakon ostavke ministra pravde.

Junker će u novom kabinetu, pored obaveza na mjestu šefa vlade, preuzeti i dužnosti ministra za vjerska pitanja.

Dosadašnji ministar pravde, javne uprave i visokog obrazovanja Fransoa Biltgen, ostavku je podnio kako bi obavljao dužnost sudije u Evropskom sudu, najvišem sudu evropskog bloka, čije je sjedište u Luksemburgu. Na njegovo mjesto postavljena je Oktavi Modert, koja će, pored toga, nastaviti da obavlja dosadašnju dužnost ministarke kulture i parlamentarnih odnosa.

Došlo je do promjena i u okviru ministarstva za porodicu, integracije i razvojnu pomoć, Mari-Žoze Jakobs je, također, podnijela ostavku, a za novog ministra je izabran Marc Spautz.

CCIN i Biltgen razmijenili pisma zahvale na dosadašnjoj saradnji Povodom odlaska sa mjesta ministra gospodina Biltgena, Islamski kulturni centar sjever je uputio pismo, sada već bivšem ministru, u kojem mu se zahvaljuju na dosadašnjoj saradnji uz želje za uspjeh na novom angažmanu. Fransoa Biltgen je u povratnom pismu zahvalio Islamskom kulturnom centru sjever na lijepim riječima, kao i na odličnoj saradnji koju je imao sa Centrom tokom svog mandata.

K

ako statistike pokazuju, broj podnijetih zahtjeva za azil u Luksemurg je naglo opao. U maju ove godine je 78 osoba podnijelo zahtjeve za azil. Upoređujući sa prošlom godinom došlo je do znatnog smanjenja, jer je u maju 2012. ovaj status zatražilo čak 265 osoba.

Samo za prvih pet mjeseci 2012. godine bilo je 1021 zahtjeva za azil, dok ove godine u istih pet mjeseci samo 394 zahtjeva.

Najveći broj zahtjeva dolazi sa Balkana, ali i 31 zahtjev iz Afrike.

U maju ove godine 10 osoba je dobilo status izbjeglica, dok je 58 njih dobilo negativan odgovor.

Njih 55 su se svojevoljno vratili u svoju zemlju, dok je šest osoba moralo biti prisilno izbačeno iz Luksemburga.

Prema podacima “Eurostata”

Luksemburžani najbogatiji, Bugari najsiromašniji G

rađani Luksemburga su u prosjeku i dalje najbogatiji u EU, a Bugari su najsiromašniji.

Prema podacima „Eurostata“, Luksemburg je i u 2012. imao više od dva i po puta veći BDP po stanovniku mjereno paritetom kupovne moći od prosjeka EU. Slijede Austrija, Irska, Holandija i Švedska koje su, sa BDP-om po stanovniku mjereno paritetom kupovne moći, oko 30 odsto iznad prosjeka EU.

Građani Bugarske i Rumunije i dalje su najsiromašniji među stanovnicima Unije.

U 2012. godini ove zemlje imale su BDP po stanovniku, mjereno paritetom kupovne Diwan - juli/juillet 2013.

moći, 50 odsto ispod prosjeka EU. Nešto bolje su Estonija, Poljska, Mađarska i Latvija - njihov BDP po stanovniku iznosi između 30 i 40 odsto ispod evropskog prosjeka.

5

Aktivnosti udruženja

U Luksemburgu otvorena izložba

Izložba islama u Dudelange

Najavljujemo

okumentacioni centar za ljudske migracije početkom juna otvorio je izložbi pod nazivom „Islam u Luksemburgu – islam Luksemburga“. Izložba je otvorena u prostorijama ovog centra na željezničkoj stanici u Dudelange – Usines.

Na ideju o otvaranju ovakve izložbe je došla Lucie Waltzer, mlada naučnica koja je doktorirala na Univerzitetu u Luksemburgu na temu „islama i balkanskih – bosanskih muslimana“.

- Islam je danas druga vjera po brojnosti u zemlji i dio je luksemburškog vjerskog pejzaža. Međutim, muslimanska prisutnost ostaje nedovoljno poznata, što izaziva strah, pa čak i odbacivanje. Cilj ovog projekta je upoznati javnost sa islamom i sa životom luksemburških muslimana, ističu organizatori izložbe.

Inače, saradnik na projektu je i Saima Jusufović, magistar pedagogije Univerziteta u Kelnu. Uz dame Waltzer, Mehonić i predstavnice Dokumentacionog centra za ljudske migracije Antoinette Reuter, na otvaranju izložbe su se obratio i Alex Bodry, predsjednik općine Dudelange, kao i direktorka OLAI Christiane Martin. OLAI je, inače, finasijski podržala sprovedbu ovog projekta a u sklopu fonda EU i Luksemburga za projekte namjenjene građanima trećih zemalja, odnosno zemalja koje nisu članice EU. Na izložbi „Islam u Luksemburgu – islam Luksemburga“ predstavljeni su obredi muslimana, praznici, osnove vjerovanja, fotografije objekata u kojima su smješteni islamski centri,

ove godine će “Odbor za obilježavanje 11. jula – Dana genocide u Srebrenici” prirediti prigodan program i time obilježiti godišnjicu srebreničkog masakra.

Komemorativni skup je zakazan za 7. jul , s počekom u 16 časova u Dommeldange.

Kako nam je iz Organizacionog odbora rečeno, skup će se sastojati iz vjerskog, kulturnog i edukativnog dijela. Kao glavni gost komemoracije najavljen je svjedok genocida Fahrudin Hasanović. On je učesnik osnivanja Patriotske lige, a u najtežim trenucima preuzeo je odgovornost komandira čete sve do pada Srebrenice. Izgubio je tri brata u Armiji BiH. Danas obavlja dužnost predsjednik Ratnih Vojnih Invalida Tuzlanskog Kantona.

Ahmo Avdić, sekretar „Odbora za obilježavanje 11. jula“ kaže u izjavi za Diwan magazin da je Odboru ustupljen plac Clairefontaine u Luksemburgu u periodu od 1. do 7. jula na kome će organizatori probati da na simboličan način podsjete građane Luksemburga na događaje u Srebrenici.

Inače, „Odbor za obilježavanje 11. jula – Dana genocide u Srebrenici” sačinjavaju predstavnici većine bošnjačkih udruženja u Luksemburgu i formiran je prije par godina sa ciljem izgradnje memorije sjećanja na genocid koji je počinjen u Srebrenici.

D

6

značajni projekti, kuhinja. Jedan dio izložbe je bio posvećen stereotipima u zapadnim medijima prema islamu i pojedinim simbolima islama.

Inače, do kraja 18. stoljeća Luksemburg je isključivo bila katolička zemlja. Trajna prisutnost osobama koje pripadaju drugim konfesijama nije bila dopuštena. Sa francuskom revolucijom (1789.) i aneksijom Luksemburga od strane Francuske (1795.), država prihvata prisutnost vjerske raznolikosti na svom teritoriju. Te nove odredbe omogućavaju, u prvom redu, prisutnost židovske i protestantske zajednice.

Protestantizam se etablirao nakon Bečkog kongresa (1815.), koji stavlja Veliko Vojvodstvo pod vlast kralja Holandije, kao protestantskog vođe. Holandskim funkcionerima protestantske vjeroispovjesti se priključuju vojnici koji dolaze iz pruskog garnizona uspostavljenog u luksemburškoj tvrđavi. Različitost migracijskih tokova, globalizacije i nastajanja novih oblika religioznosti, promjenila su, od 1990. godine, mnoga vjerska uvjerenja prisutna u Luksemburgu. Tada i dolazi do većeg priliva osoba kojima je vjeroispovjest islam, naročito sa prostora Balkana koji je u tom vremenu zahvaćem sukobima.

Izložba je otvorena od 6. juna do 28. jula, u danima od četvrtka do nedjelje, u periodu od 15 do 18 časova. Organizatori ističu da postoji mogućnost i grupnih posjeta koje je potrebno unarijed zakazati na e-mail: migcendo@pt.lu. Ulaz na izložbu je besplatan.

Diwan - juli/juillet 2013.

Komemoracija povodom genocida u Srebrenici I

Régularisation : 200 personnes accueillies au Clae D

u 2 janvier au 28 février 2013, les ressortissants de pays tiers qui se trouvaient en séjour irrégulier et qui travaillaient au Luxembourg pouvaient demander une autorisation de séjour en tant que travailleur salarié sous certaines conditions, dont les principales étaient d’avoir travaillé et résidé pendant neuf mois consécutifs (sur les 12 derniers) sur le territoire du Luxembourg et présenter un (ou plusieurs) contrat de travail à durée indéterminée sous condition d’avoir, au moins, le salaire social minimum.

Si le Clae ne peut qu’approuver une telle mesure de régularisation, il regrette cependant le délai très court imposé par Nicolas Schmit, Ministre du Travail, de l’Emploi et de l’Immigration, pour le dépôt des dossiers. En effet, les personnes ont rencontrés beaucoup de difficultés à fournir les preuves exigées, notamment les preuves de travail (attestations testimoniales) et convaincre l’employeur à signer le contrat de travail à durée indéterminée. Le manque de base légale solide pour la procédure de régularisation, sans garanties de nonsanctions jugées crédibles par la plupart des employeurs, a écarté un certain nombre de personnes de la procédure.

Le Clae désapprouve également la modification de l’article 89 de la loi sur la libre circulation des personnes et l’immigration. La nouvelle législation supprime en effet la régularisation pour motif exceptionnel du ressortissant de pays tiers qui rapporte la preuve par tout moyen qu’il a séjourné de façon continue sur le territoire et qu’il y a habituellement travaillé depuis au moins 8 ans. Depuis l’entrée en vigueur de la loi relative à l’immigration, le Clae a régulièrement interpellé le Ministre concernant cet article qui, dans la pratique, laissait peu de chance à une régularisation. Le Clae a notamment proposé par le passé de supprimer les preuves d’emploi et de baisser le délai de résidence à cinq ans. La suppression pure et simple de cet alinéa est regrettable puisque elle exclura à nouveau toute possibilité pour les personnes en situation irrégulière depuis longtemps installés au Luxembourg de pouvoir bénéficier d’une régularisation exceptionnelle jusqu’à une prochaine mesure du Gouvernement.

Dans le cadre de cette régularisation, le Clae a organisé des permanences destinées à aider ces personnes en situation administrative irrégulière a obtenir des informations et a préparer leur Diwan - juli/juillet 2013.

demande. Pendant la période en question, le CLAE a accueilli environ 200 personnes et employeurs respectifs et a envoyé 70 dossiers.

Autorisation de séjour pour les membres de famille A l’heure actuelle, le Clae a reçu les réponses pour tous ses dossiers.

C’est une nouvelle vie qui commence pour ces personnes qui ont obtenu l’autorisation de séjour en tant que travailleur salarié. Dans un second temps, elles peuvent maintenant également introduire une demande de régularisation des membres de leur famille se trouvant déjà sur le territoire du Luxembourg. Cette demande doit être faite au plus tard dans les 2 mois suivant la date de délivrance du titre de séjour du travailleur salarié. L’autorisation de séjour en tant que membre de famille concerne le conjoint, partenaire, concubin et enfant célibataire de moins de 18 ans, qui habite également au Luxembourg depuis au moins 9 mois.

Pour plus d’information, vous pouvez contacter le Clae au 29 86 86 1 Lucia Coelho

7

Dopisnici javljaju

Povodom stotog priznavanja Kosova

100... i dalje

Autor: Albinot MALOKU

U

jednom intervjuu bivši ministar inostranih poslova Srbije i trenutni predsjednik Generalne Skupštine Ujedinjenih Naroda, Vuk Jeremić je kazao da je posjetio više od stočeterdeset zemalja svijeta da bi lobirao protiv priznavanja Republike Kosovo, kao suverene i neovisne države. Izgleda, da je sav taj novac budžeta Republike Srbije, koji je potrošen od strane bivšeg ministra inostranih poslova u tim posjetama, otišao uzalud. Ipak, Jeremić je imao ličnu korist, jer je posjete iskoristio i za lobiranje za izbor na mjestu predsjednika Generalne Skupštine UN-a. Dakle, priznavanja na adresu Republike Kosovo nikada nisu prestajala da dolaze i još se i dalje nastavljaju.

Nakon proglašenja neovisnosti, Kosovo su odmah sljedećeg dana priznale SAD, Velika Britanija, Francuska, Turska, Kosta Rika, Albanija, a u narednih 10 dana Kosovo je priznalo 13 država.

Od zemalja regiona samo Bosna i Hercegovina i Srbija nisu priznale formal-

no-pravno Republiku Kosovo, kao suverenu i neovisnu državu. No, poslije sporazuma iz Brisela, između Srbije i Kosova, ove države koje su izašle nesporazumnim raspadom iz bivše Jugoslavije, razmjenjuju svoje predstavnike između sebe. Uskoro će zvanična Priština poslati svog predstavnika u Srbiju, te zvanični Beograd svog predstavnika na Kosovo. Jedino Bosna i Hercegovina nije nikada učinila ništa po pitanju poboljšanja zvaničnih odnosa između Sarajeva i Prištine. Za razliku od npr.

Grčke koja nije još priznala neovisnost, ali komunicira na zvaničnom nivou sa Kosovom. To je potvrdila i posjeta ministra inostranih poslova Republike Kosovo Envera Hodžaja Atini.

Prije 17. februara 2008. godine, kada je Kosovo i zvanično proglasio svoju neovisnost u koordinaciji sa Briselom i Vašingtonom, bilo je puno glasova koji su predviđali da će u momentu kada Kosovo proglasi neovisnost to destabilizovati region i Evropu, a za kosovske Srbe to će biti - ne daj

Bože pakao. Za sve to vrijeme, težak put je pratio ne samo Kosovo, već sve one zemlje koje su bile za neovisnost uz argument da je to jedino riješenje koje će donjeti mir i stabilnost u ovom dijelu Zapadnog Balkana.

Izazovi za Republiku Kosovo i njene građane su još veliki, sa svih aspekata, No, svakim danom zvanična Priština, i to je svaka politička garnitura dokazala, je zainteresovana samo za evropsku perspektivu Kosova i cijelog regiona.

Do danas je ukupno stotinjak punopravnih članica Ujedinjenih Naroda priznalo kosovsku neovisnost, a u procesu odluke o priznavanju su još i Arapska Republika Egipat i Tanzanija. Taj broj svakim danom ide dalje. Poželjno bi bilo da i Bosna i Hercegovina bude država koja je priznala i sklopila diplomatske odnose sa Republikom Kosovo.

Svakako, svi smo svjesni da nas smrt drži u zasjedi, ali pozivi dunjaluka, koji nas dozivaju na svakom ćošku, čine da zaboravimo na suštinu i veliku istinu koja glasi „svaka će duša smrt okusiti“!

Jusuf je preselio u petak, što je vrlo dobar znak kada je smrt muslimana u pitanju. Dženazi su prisustovali pripadnici svih džemata u Luksemburgu, ljudi svih mogućih nacija i boja kože, odrasli, djeca, muškarci i žene. Muslimani Luksemburga su pokazali solidarnost, kao i to da im je itekako stalo

da budu zajedno, posebno u najtežim trenucima u životu. Ovo je svakako ujedno bila i najveća dženaza u regiji.

Ipak, ono što je posebno vrijedno za napomenuti, to je taj sabur koji je bio vidljiv kod porodice mlađahnog rahmetlije.

Dok su brojni prisutni jecali u suzama, otac, majka i dvije sestre su potpuno mirno i spokojno smirivali prisutne. To je jedino moguće uz istinsku snagu vjere. Na kraju, upućujemo dove rahmetliji, ali i dove njegovoj porodici da ih Bog ojača saburom.

Jasmin Mulahusić

Autor je politički analitičar iz Prištine.

Saradnik je i dopisnik Diwana sa Kosova.

Pogibija Jusufa Bertamé uznemirila muslimansku zajednicu u Luksemburgu

Luksemburg je zamukao

O

d kako se proširila vijest o smrtnom stradanju dječaka Jusufa, sina Tarika i Ibtisam, malo je onih među muslimanima u Luksemburgu čije su se misli mogle osloboditi ovog nesretnog događaja. Svima poznati dječak, sa osmjehom na vedrom licu, preselio je na bolji svijet nakon nesretnog pada kroz prozor svoje kuće. Tuga je još veća time što su njegovi roditelji čestiti ljudi, uzorni građani i vrijedni radnici za islam. Njegova majka Ibtisam, alžirskog porijekla, poznata je kao dobar pedagog u radu sa djecom na vjeronauci, dok je njegov babo Tarik, koji vodi porijeklo iz Italije, konvertit i dugogodišnji radnik u muslimanskoj zajednici u Luksemburgu.

8

Diwan - juli/juillet 2013.

Rede

Jean-Claude Juncker

Rede zur Lage der Nation “Nichts ist mehr, wie es war”, begann Juncker seine Rede zur Lage der Nation. Die großen Probleme des Landes wie Arbeitslosigkeit und steigende Staatsverschuldung standen im Vordergrund der “Rede zur Lage der Nation”, die Premier Jean-Claude Juncker am Mittwoch in der Abgeordnetenkammer hielt. Für das Volk hält die Regierung wohl auch eine bittere Pille bereit – eine Erhöhung der Mehrwertsteuer steht bevor.

Die Rede im Überblick

J

ean-Claude Juncker schlägt zu Beginn seiner Rede einen ernsten Ton an. In diesen Zeiten sei es nicht leicht zu regieren. „Der Traum von endlosem Wachstum ist ausgeträumt. Unser Land muss sich verändern, um gleich zu bleiben.“ Man müsste blind und taub sein, um die allgemeine Verunsicherung nicht zu spüren. Viele Menschen haben kein festes Vertrauen mehr in staatliche Institutionen. „Wir haben keine Staatskrise, aber das Vertrauen

in den Staat kriselt.“ Dies sei durch die Bommeleeër-Affäre und die Geheimdienst-Affäre ausgelöst worden.

Der Premier skizziert die Sektoren, in denen Luxemburg zukünftig noch wachsen könne: Gesundheit, Lebenswissenschaften, Umwelttechnologie, schneller Datenverkehr über Internet.

Die Industrie spiele eine wichtige Rolle für Luxemburg, ihre Standortvorteile müssten erhalten werden. Juncker: “Um zu wachsen und sich zu entwickeln brauchen diese Branchen gut qualifizierte Arbeitskräfte aus dem Ausland.

Diese kommen nicht her, wenn sie hier hohe Steuern bezahlen müssen.

Deshalb halten wir an den niedrigen Lohnsteuern fest.”

Gegen den Kollektivurlaub Juncker plädiert für Mindestlöhne, diese müsse es in allen europäischen Staaten geben, wenn auch nicht auf dem Luxemburger Niveau.

Juncker stellt den Kollektivurlaub im Bausektor in Frage. Man könne nicht bei schönem Wetter die Füße hoch legen und bei schlechtem Wetter im Winter fürs Daheimbleiben bezahlt werden.

Diwan - juli/juillet 2013.

Um den zu hohen Immobilienpreisen beizukommen, will Juncker die Abgabe auf leerstehende Wohnungen und nicht bebaute Grundstücke auf landesweiter Ebene einführen lassen.

Sozialer Zusammenhalt wackelt Juncker spricht nun über das Thema Fairness. “Diese Koalition hat das Land verändert und weiter gebracht.”

Die Regierungspolitik habe in vielen Bereichen zu mehr Fairness und sozialer Gerechtigkeit geführt. Als Beispiele nennt er: • Weniger Schüler verlassen die Schule ohne Abschluss.

• Der Staat hat mehr Geld für Kinderbetreuung ausgegeben, als er durch die Desindexierung des Kindergelds eingespart hat.

• Die Teuerungszulage wurde immer erhöht, wenn die Benzinpreise stiegen, und danach nicht zurückgefahren.

• Das Statut unique wurde eingeführt. „Wir brauchen eine faire Gesellschaft“, so Juncker. Der Egoismus und der stupide korporatistische Neid würden die nationale Kohäsion zerstören.

Juncker: „Die Opposition sagt, die Lage der Nation ist schlecht. Ich sage, sie war schon besser. Aber: Wir haben die dicksten Löhne und Pensionen weit und breit, den höchsten Anteil von un-

9

enden Mehrwertsteuer-Einnahmen aus dem E-Commerce zu kompensieren, müsste die Mehrwertsteuer 2015 angehoben werden. Trotzdem will Luxemburg bei der TVA den niedrigsten Satz in Europa behalten. Seit 1993 liegt der TVA-Satz unverändert auf 15 Prozent.

Ernüchternd fällt Junckers Blick auf die Entwicklungen in Europa aus. Die Länder seien gezwungen, ihre Staatsfinanzen zu konsolidieren.

Die schwächeren von ihnen würden das aber kaum schaffen, ohne den Wirtschaftsmotor abzuwürgen. Juncker sieht auch wachsende soziale Probleme: “Dies könnte zu einer sozialen Explosion führen, zuerst dort, dann bei uns.”

Viel Geld für Forschung und Universität

befristeten Arbeitsverträgen, die niedrigste Staatsverschuldung weit und breit. Wir sollen stolz auf das Erreichte sein. Wer wird denn Selbstmord aus Angst vor dem Tod begehen?”

Luxemburg habe das Bankgeheimnis auf Druck von anderen EU-Ländern und besonders der USA aufgeweicht und stimme dem automatischen Informationsaustausch zu. Die USA hätten eine “radikale Position” bezogen und ließen keine Finanzbeziehungen zu Ländern zu, die den automatischen Informationsaustausch nicht hätten.

Juncker: “Das Ende des Bankgeheimnisses in Luxemburg kommt nicht über Nacht, keine hektische Reaktion.

Ich selbst habe das schon auf dem CSVParteitag im letzten Jahr angekündigt.”

Luxemburg habe sich der Weißgeldstrategie verschrieben. Aber der Luxemburger Finanzplatz hänge nicht am Bankgeheimnis. Durch den automatischen Informationsaustausch werde es zu Anpassungen bei den Banken kommen, das sei aber nicht das Ende des Finanzplatzes Rettung der Banken war richtig Die Rettung der beiden notleidenden Banken BGL und Dexia BIL habe sich als richtig erwiesen und belaste das Staatsbudget nicht. Im Gegenteil: Für die BGL-Rettung habe der Staat 58 Millionen Euro mehr Zinsen eingenommen, als er für die Staatsan-

10

leihe bezahlen muss. Bei der BIL sind es 27 Millionen Euro. Insgesamt habe der Staat an der Rettung also noch Geld verdient.

Ziel sei ein Null-Defizit beim Gesamtstaat und ein Defizit von unter 1 Prozent des PIB beim Zentralstaat.

Manche würden es als mutig ansehen, wenn für 2014 Budgeteinsparungen von einer Milliarde angekündigt würden. Nach 900 Millionen an Einsparungen im Jahr 2013 sei ein Konsolidierung von mehr als 250 Millionen Euro für 2014 aber kontraproduktiv.

Die Rezession in der Eurozone würde dies nicht zulassen.

Einsparungen könnten in Zukunft zum Beispiel bei den Wohnungsbeihilfen erzielt werden. So sollen u.a. die Bonification d’Intérêt abgeschafft und die Abgaben auf dem beim Verkauf eines Grundstücks erzielten Mehrwert erhöht werden.

Auch die Finanzierung der Pflegeversicherung müsse überdacht werden.

Die durch die Alterung der Bevölkerung stetig ansteigenden Kosten müssten bei gleichbleibender Qualität gesenkt werden.

Mehrwertsteuer wird erhöht Das Ziel der Regierung war es, die Staatsfinanzen bis 2014 ins Gleichgewicht zu bringen. Das sei wegen der schlechten wirtschaftlichen Entwicklung nicht gelungen. Um die wegbrechDiwan - juli/juillet 2013.

Trotz knapper Kassen steigt das Budget für Forschung auf 250 Millionen Euro. Das sei fast doppelt so viel Geld wie in der vergangenen Legislaturperiode. Auch die Ausgaben für die Uni Luxemburg hätten sich verdoppelt, während in anderen EU-Ländern die Budgets für Universitäten gekürzt werden.

Das staatliche Defizit ist aufgrund des ausbleibenden Wirtschaftswachstums angewachsen. Im vergangenen Jahr sei ein Finanzloch von 1157 Millionen Euro entstanden. In den kommenden Jahren werde das Defizit bis auf 2 Milliarden Euro steigen. Trotzdem halte der Staat die Investitionen hoch, nämlich 3,8 Prozent der Wirtschaftsleistung - das ist mehr als in fast allen anderen europäischen Ländern. Prioritär werde in die Schule investiert. „Unsere Kinder sind unsere Zukunft. Wir lassen uns diese Zukunft etwas kosten”, so Juncker.

Juncker widmet sich der wirtschaftlichen Entwicklung des Landes. Trotz eines guten vierten Quartals 2012 verlief das vergangene Jahr enttäuschend und die schon pessimistischen Prognosen mussten nach unten revidiert werden. Das Wirtschaftswachstum betrug nur 0,3 Prozent. Juncker: “Wenn man die Prognosen anschaut, wird einem schwindelig.” Das gesamtstaatliche Defizit sei davon in Mitleidenschaft gezogen worden.

Juncker schließt die Rede mit einem persönlichen Wort ab. Da er nicht mehr Eurogruppenchef sei, habe er nun mehr Zeit. Mehr Zeit zu erklären, zu diskutieren und zu plädieren. Dies mache er mit großem Eifer und viel Freude.

Govor Socijalna sloga je poljuljana

Jean-Claude Juncker

Premijerov govor naciji

“Ništa više nije kao što je bilo”, ovako je premijer Luksemburga počeo svoj govor o položaju nacije. Veliki problemi zemlje, kao što su nezaposlenost i rastući državni dugovi bili su glavna tema „Govora o položaju nacije“ koji je u poslaničkom domu održao premijer Jean-Claude Juncker. Vlada je, kako se čini, i za narod pripremila gorku pilulu – povećanje poreza na dodatnu vrijednost (PDV-a).

J

Pregled govora

ean-Claude Juncker počinje svoj govor sa ozbiljnim tonom. Kaže da u ovim vremenima nije lako biti na vlasti. „Sna o beskrajnom napretku više nema.

Naša zemlja se mora promijeniti, kako bi ostala ista.“ Juncker misli da samo neko ko je slijep i gluh ne osjeti opću nesigurnost. Mnogi ljudi, kako kaže, više nemaju čvrsto povjerenje u državne institucije. „Ne bih rekao da imamo

državnu krizu, ali imamo krizu povjerenja u državu.“ Sve ovo je, misli on, nastalo zbog afere Bommeleeër i afere tajne službe.“ Premijer skicira sektore u kojima bi Luksemburg u budućnosti mogao da napreduje: zdravstvo, prirodne nauke, ekološka tehnologija, brži prenos podataka putem interneta. Kaže kako industrija igra veliku ulogu za Luksemburg te kako se njene prednosti moraju održati. Juncker tvrdi: „Da bi rasle i razvijale se, ove branše trebaju dobro kvalifikovane radnike iz inostranstva. Oni neće doći ovamo ako će morati plaćati visoke poreze.

Zbog toga se mi i dalje zalažemo za nizak porez na platu.“ Protiv kolektivnog godišnjeg odmora Juncker se zalaže za određivanje minimalne plate. One vjerovatno postoje u svim evropskim državama, ali ne i na nivou Luksemburga. Juncker, osim toga, dovodi u pitanje kolektivni godišnji odmor u građevinskom sektoru. On je mišljenja da radnici ne mogu dići noge u zrak kada je lijepo vrijeme, a kada je loše vrijeme dobivati platu za sjedenje kod kuće.

Kako bi riješio problem previsokih cijena nekretnina, Juncker želi na području cijele zemlje uvesti doprinos na stanove koji stoje prazni i na posjede koji nisu izgrađeni.

Diwan - juli/juillet 2013.

Juncker govori o temi poštenja: „Ova koalicija je promijenila zemlju i unaprijedila je“. Politika vlade je dovela do više poštenja i socijalne pravde. Kao primjer on je naveo: • Manje učenika napušta školu prije završetka škole.

• Država je potrošila više novca na skrb za djecu nego što je uštedila putem dezindeksacije dječijeg doplatka.

• Dodatak na skupoću je uvijek povećan kada su cijene benzina porasle, a nakon toga nije smanjen.

• Uveden je „jedinstveni statut“. „Treba nam fer društvo“, kazao je Juncker. Egoizam i glupa korporatistička zavist, po njegovom mišljenju, samo uništavaju nacionalnu koheziju.

Juncker izjavljuje: “Opozicija kaže da je položaj nacije loš. Ja kažem, bio je i bolji. Ali, mi imamo najbolje plate i penzije nadaleko i naširoko, najveći procenat ugovora na rad na neodređeno, najniže državne dugove. Trebamo biti ponosni na ono što smo postigli. Ko bi to počinio samoubistvo zbog straha od smrti?“ Luksemburg je pod pritiskom drugih EU-država, a naročito SAD-a, popustio u pogledu bankovne tajne, te pristao na automatsku razmjenu informacija. Sjedinjene američke države su imale „radikalni stav“ i nisu dopuštale finansijske veze sa državama koje nemaju automatsku razmjenu informacija. Juncker tvrdi: „Ukidanje bankovne tajne u Luksemburgu nije došlo preko noći, to nije bila brzopleta reakcija. Ja lično sam to najavio već na stranačkom okupljanju CSV-a prošle godine.”

Luksemburg je pristao na strategiju „bijelog novca“. Ali luksemburški finansijski centar ne zavisi od bankovne tajne. Putem automatske razmjene informacija doći će do prilagođavanja banaka, ali to ne znači kraj finansijskog centra.

Spašavanje banaka je bilo ispravno Spašavanje dviju banaka (BGL i Dexia BIL) se pokazalo kao ispravno i nije opteretilo državni budžet. Naprotiv: za spašavanje banke BGL država je dobila 58

11

miliona eura više kamate nego što država mora platiti za državni zajam. Kod banke BIL je taj iznos bio 27 miliona eura. Dakle, ukupno gledano, država je kod spašavanja banaka još i zaradila.

Juncker kaže da cilj treba biti deficit ravan nuli na ukupnom državnom nivou i deficit manji od 1% bruto domaćeg proizvoda na centralnom državnom nivou.

Neki misle, kako kaže Juncker, da je hrabro najavljivati budžetnu uštedu od jedne milijarde za 2014. godinu. Međutim, poslije 900 miliona uštede u 2013. godini konsolidiranje za više od 250 miliona eura bi, po njegovom mišljenju, bilo kontraproduktivno. Recesija u eurozoni ovo ne bi dozvolila.

Uštede bi, po Junckerovim riječima, u budućnosti mogle biti ostvarene na primjer kod stambene pomoći. Tako da bi, pored ostalog, trebalo ukinuti Bonification d‘intérêt a povisiti doprinose na dodatnu vrijednost kod prodaje posjeda.

Osim toga, treba razmisliti i o osiguranju za njegu. Povećani troškovi koji nastaju starenjem stanovništva moraju smanjiti se, pri čemu treba zadržati isti kvalitet.

12

Porez na dodatnu vrijednost će biti povišen Cilj vlade je, kako kaže Juncker, bio da do 2014. godine državne finasije dovede u ravnotežu. To nije uspjelo zbog loše ekonomske situacije.

Kako bi se kompenzirali opadajući PDV-prihodi iz e-komerca, PDV bi se 2015. godine trebao povećati. Ipak, Luksemburg želi da njihov PDV ostane najniži u Evropi. Od 1993. godine je PDV u Luksemburgu 15%.

Junckerov pogled na dešavanja u Evropi je trijezan. On misli da su države prisiljene da konsolidiraju svoje državne finansije. Slabije države će to teško uspjeti a da ne uguše ekonomski motor. Juncker vidi i rastuće socijalne probleme: “Ovo bi moglo dovesti do socijalne eksplozije, najprije tamo, a onda i kod nas.”

Mnogo novca za istraživanje i univerzitet Uprkos pomanjkanju novca, budžet za istraživanjje povećan je na 250 miliona eura. To je duplo više novca nego u prošlom izbornom periodu. I izdaci za univerzitet Luksemburg su se udvostručili, dok se u mnogim EU-državama budžeti za univerzitete smanjuju.

Diwan - juli/juillet 2013.

Državni deficit je porastao zbog nedovoljnog ekonomskog rasta.

Tokom prošle godine nastala je „finansijka rupa“ od 1157 miliona eura. Sljedećih godina će ovaj deficit porasti na 2 milijarde eura.

Država je, ipak, zadržala visoke investicije, naime 3.8% ekonomskog učinka – što je više nego u skoro svim drugim evropskim zemljama.

Investira se, prije svega, u škole. „Naša djeca su naša budućnost.

Neka nas ta budućnost i nešto košta“, rekao je Juncker.

Juncker se okrenuo ekonomskom razvoju zemlje. Uprkos dobrom četvrtom kvartalu 2012. godine, cijela prošla godina protekla je razočaravajuće loše, a ionako pesimistične prognoze morale su se revidirati još prema dole.

Ekonomski razvoj je iznosio samo 0,3%. Juncker kaže: „Kad pogledamo prognoze, zavrti nam se u glavi.“ Ukupnodržavni deficit pati zbog ovoga.

Juncker završava svoj govor sa ličnom porukom. Kaže da, pošto više nije šef evropske grupe, sada ima više vremena – više vremena da objašnjava, diskutuje i da se zalaže. Tvrdi da ovo radi sa velikom ambicijom i velikim zadovoljstvom.

Mémoire

11 juillet 1995 : début du génocide de Srebrenica

L

e Parlement européen a adopté le 15 janvier 2009 une résolution dans laquelle il appelle tous les pays de l’Union européenne à faire du 11 juillet une « journée de commémoration du génocide de Srebrenica, dans toute l’Union européenne », rend hommage aux victimes, souligne le fait que traduire les responsables des massacres devant la justice serait un pas important vers la stabilité et la paix dans la région et insiste sur l’importance de la réconciliation qui “tient une place importante dans le processus d’intégration européenne”.

Que s’est -il passé à Srebrenica le 11 juillet 1995 ?

Ce jour fut le premier d’un massacre de plus de 8000 hommes, reconnu comme un génocide par le Tribunal Pénal International pour l’Ex-Yougoslavie (TPIY) et la Cour internationale de justice.

Srebrenica, une ville du NordEst de la Bosnie Herzégovine, non loin de la Drina qui marque la frontière avec la Serbie, était habitée comme la plupart des villes du pays par des Musulmans de Bosnie, ou Bosniaques et des Serbes. Dès le début de la guerre, en 1992, les troupes des nationalistes serbes de Serbie et Bosnie avaient occupé la région. La ville et la zone qui l’entoure, qui résistaient, furent proclamées ‘Zone de sécurité’ par les Nations Unies le 16 avril 1993 suite à une initiative du général Morillon, qui, retenu par les habitants, s’engagea à les

protéger. La ‘zone de sécurité’ étant donc théoriquement protégée par la présence de casques bleus, les habitants et les militaires bosniaques qui assuraient sa défense furent désarmés. En 1995, un bataillon de casques bleus néerlandais était installé dans une usine désaffectée à Potočari, à six kilomètres au nord de la ville. Dès le 6 juillet 1995, les Serbes commencèrent à pilonner l’enclave et les postes des Nations Unies. Le bataillon hollandais demanda un soutien aérien aux autorités de l’ONU, qui le refusèrent.

Le 11 juillet 1995, agissant sous l’autorité de Radovan Karadžić, président de la ‘Republika srpska’ proclamée en 1992, et commandant suprême de ses forces armées, le général Ratko Mladić, chef de l’état major de l’armée des Serbes de Bosnie, et Radislav Krstić, alors commandant et chef d’état major du “Corps de la Drina” entrèrent dans la ville. La population civile tenta de chercher refuge auprès des casques bleus de la UNPROFOR et se dirigea vers Potočari. De là, les hommes du ‘Corps de la Drina’ furent autorisés par les soldats hollandais à faire monter dans des autobus 25 000 femmes, enfants et personnes âgées, tous Musulmans de Bosnie, qui furent emmenés à Kladanj, près de Tuzla, en territoire contrôlé par le gouvernement de Bosnie. Les hommes furent exécutés, les uns sur place, par petits groupes, ou emmenés sur différents sites, près de Bratunac, puis jusqu’à Zvornik à 70 km au nord de la ville, où eurent Diwan - juli/juillet 2013.

lieu des exécutions par centaines ou milliers d’hommes. Le soir du 11 juillet, une colonne de 15 000 personnes composée pour moins d’un cinquième de “soldats” équipés de fusils de chasse et armes de fortune, et pour le reste de civils, hommes, femmes et enfants, tenta de rejoindre à pied à travers la forêt un territoire non contrôlé par les Serbes, à une centaine de kilomètres de là. La colonne était harcelée par les bombardements, et suivait un chemin miné. Seuls les premiers partis purent arriver. Les Serbes ne tardèrent pas à couper la route et capturèrent un grand nombre d’hommes auxquels ils firent croire, grâce a des uniformes volés aux casques bleus, qu’ils étaient accompagnés par des soldats des Nations Unies qui allaient les protéger. Mais ces hommes connurent le même sort que ceux de Potočari.

Informés du fait qu’ils allaient être échangés contre des prisonniers serbes, ils ne protestèrent pas quand on leur lia les mains dans le dos avec des fils métalliques. Les meurtres continuèrent jusqu’au 17 juillet, sous le commandement et le contrôle de Radovan Karadžić et Ratko Mladić, accomplis par le Corps de la Drina et d’autres milices paramilitaires, dont les “Scorpions”, venus de Serbie. Les victimes furent d’abord enterrées sur place dans des fosses communes, puis déplacées en petit nombre vers des charniers dits ‘secondaires’, parfois à plusieurs reprises, afin de dissimuler le caractère massif des exécutions. Le nombre de victimes de ces sept journées s’élève à plus de 8 000.

13

Diwanhana Edhem Bakšić, predsjednik Udruženja ‘’Mladi muslimani’’

Okupljali smo moralnu elitu u Bošnjaka Od 1991. godine, kada se dešavaju demokratske promjene i ‘’Mladi muslimani’’ vraćaju u legalu, predsjednici Udruženja do danas bili su Ismet Serdarević u dva četveregodišnja mandata, potom Omer Behem u dva mandata i sada je u drugom mandatu Edhem Bakšić. Bakšić je rođen u Sarajevu 1973. godien, gdje je završio osnovnu i srednju školu te Ekonomski fakultet. Vlasnik je računovodstvene kuće, oženjen je i otac jednog sina. Potiče iz mladomuslimanske porodice, od oca Ešrefa Bakšića, koji pripada prvim generacijima Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ Razgovarao: Anes Džunuzović

D

iwan: Kada je i zašto organiziran Pokret ‘’Mladi muslimani’’?

Bakšić: Pokret ‘’Mladi muslimani’’ organiziran je 1939. godine. Da bi se u potpunosti shvatio razlog formiranja Pokreta mora se posmatrati širi društveno-politički, nacionalni i historijski kontekst. Naime, 1939. godine desilo se nekoliko događaja koji su imali negativan utjecaj na Bošnjake.

Naravo, tada Bošnjaci nisu nosili ovo ime, već su bili Srbi ili Hrvate muslimanske vjerispovjesti, ili su bili neopredjeljeni što je bila odluka većinskog dijela našeg naroda.

Treba naglasiti da osnivači Pokreta nisu imali visoku svijest o nacionalnom imenu Bošnjak, ali su itekako i kristalno jasno znali da nisu Srbi i Hrvati i vrijeđala ih je činjenica da su nacionalno potcjenjivani od drugih naroda. Potcjenjivački odnos, potpuno minimiziranje uloge, značaja, postojanja Bošnjaka u Bosni, bilo je posebno izraženo u društvenom i političkom životu Kraljevine Jugoslavije, bez obzira na činjenicu da je postojala Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO) i da je njen predsjednik dr. Mehmed Spaho bio ministar u Vladi. Takav odnos srpske i hrvatske politike prema Bošnjacima kulminirao je upravo 1939. godine. Predsjednik Vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiša Cvetković i vođa HSS-a dr. Vlatko Maček, potpuno negirajući interes Bošnjaka, 26. avgusta 1939. godine potpisali su sporazum koji je imao dvije tačke, formiranje koalicione vlade Cvetković-Maček i formiranje Banovine Hrvatske. Ovim sporazumom Bosna je praktično podjeljena između Srba i Hrvata. Iste godine, baš u vrijeme kada se vode pregovori na relaciji Cvetković-Maček u

14

hotelskoj sobi u Begradu iznenada umire dr. Mehmed Spaho. Po mnogima Spaho je ubijen jer je predstavljao Bošnjake i zato što ne bi lahko prihvatio sporazum kojim se uništava Bosna čija je cjelovitost bila njegov politički koncept i prioritet. Uz sve to Njemačka je krenula u osvajanje Evrope, a svako ko je bio politički obrazovan mogao je predvidjeti Hitlerove napade i na Kraljevinu Jugoslaviju kada za to dođe pogodno vrijeme. Dakle, u ovakvom političkom i društvenom kontekstu u kakvom su se našli Bošnjaci dolazi do formiranja Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ kao svojevrsnog odgovora na sva ova dešavanja. Treba reći da osnivači Pokreta nisu bili zadovoljni politikom JMO, ali ni duhovnim, moralnim i kulturnim položajem Bošnjaka, a za šta nisu krivili samo Kraljevinu već i svoju duhovnu i svjetovnu inteligenciju.

Postojala su kulturno-prosvjetna društva: ‘’Gajret’’, ‘’Narodna uzdanica’’, ali oni svojim prosrpskim i prohrvatskim orijentacijama nisu nudili rješenje za Bošnjake. Dakle, mladi bošnjački i muslimanski intelektualci osnivanjem Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ reagirali su na političko i društveno stanje u Kraljevini, odnos Države prema Bošnjacima, ali i na ključne slabosti svog naroda, tj. političkih, kulturnih i vjerskih ustanova i institucija, na nacionalnu dezorijentiranost, duhovnu neupućenost i na ideološku konfuziju. Oni su spontano osjetili potrebu da intelektualno i idejno osmisle životne potrebe i ciljeve svog naroda, da doprinesu njegovoj nacionalnoj, duhovnoj, političkoj, kulturnoj orijentaciji i prosperitetu.

Diwan: Kakve ideje je nosio Pokret ‘’Mladi muslimani’’?

Bakšić: U Kraljevini Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini, pred Drugi svjetski rat, bilo je vidljivo prisustvo retrogradnih i nacionalističkih, velikodržavničkih ideologija Srba i Hrvata. Bile su u ekspanziji nacional-socijalističke i fašističke snage.

S druge strane sve je jača bila i komunistička ideologija koja je predstavljana kao ‘’alternativa’’ nacionalističkim i fašističkim ideologijama. Mladomuslimanska organizacija, kao autohtona i originalna, nije imala idejnih sličnosti ni sa jednom od predhodno pomenutih ideologija i struja. Ni sa modernistima, ni sa tradicionalistima, a pogotovu ne sa onima koji su propagirali totalitarne ideje fašističkog i komunističkog tipa. Mladomuslimanska organizacija je idejnu osnovu našla u načelima islama i humanizma. Svoju ideju su bazirali na shvatanju islama kao sistema života, tako da se nisu približavali ni ljevičarskim ni desničarskim idejama.

Diwan - juli/juillet 2013.

Diwan: Ko su bili organizatori Pokreta, ko su ti svjesni intelektualci?

Bakšić: Najistaknutiji u toj grupi mladića bili su studenti: Esad Karađozović, Tarik Muftić, Emin Granov, Murtez Dervišević, Husref Bašagić. A prvi su im se pridružili đaci Prve muške gimnazije, tada elitne škole. Zvanično osnivanje Pokreta bilo je u martu 1941. godine u prostorijama muslimanskog društva ‘’Trezvenost’’. Osnivačku Skupštinu je vodio Tarik Muftić, pred 50ak mladih ljudi.

Diwan: Kakva je uloga Pokreta bila tokom Drugog svjetskog rata? Da li su bili antifašisti ili su sarađivali sa fašistima?

Bakšić: Kao što sam rekao u nekom od predhodnih odgovora ‘’Mladi muslimani’’ svoju ideju temeljili su na islamu, i nisu ni u kom kontekstu mogli biti vezani sa idejama ni desničara ni ljevičara, ni fašista, ni komunista. ‘’Mladi muslimani’’ su bili antifašisti i antikomunisti.

Bosna i Hercegovina je odmah na početku Drugog svjetskog rata, odnosno ulaska fašista u Kraljevinu Jugoslaviju u aprilu 1941. godine u cjelosti pripala fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH). Taj režim se brutalno obračunavao sa Srbima, Jevrejima, Romima. U takvoj državi, u to vrijeme, kada je gotovo cijela Evropa pod nogom fašizma, oglašavaju se bošnjaki intelektualci i ulema, među njima je i veliki broj pripadnika Pokreta ‘’Mladi muslimani’’, sa zahtjevima NDH-ovoj vlasti da ne ubijaju njihove komšije Srbe, Rome, Jevreje. Takve rezolucije nastaju u više gradova u Bosni i Hercegovini. To je najbolji pokazatelj uloge Pokreta ‘’Mladi muslimani’’, i općenito Bošnjaka u Drugom svjetskom ratu.

Pripadnici Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ tokom Drugog svjetskog rata uglavnom su se bavili humanitarnim radom, zbrinjavanjem bošnjačkih izbjeglica sa prostora Posavine, istočne Bosne, Sandžaka, odakle su bili protjerivani. ‘’Mladi muslimani’’ su izbjegavali čak i obavezne aktivnosti koje su morali imati u NDH, pa je ova vlast na njih počela gledati sa podozrenjem. Osjećaj ugroženosti Pokreta natjerao je njeno rukovodstvo i članstvo koje je stalno raslo i u koje su se priključile i neke kasnije za Bošnjake vrlo bitne ličnosti poput Alije Izetbegovića, Omera Behmena, Nedžiba Šaćirbegovića, Saliha Behmena, Ešrefa Čampare; da potraže svojevrsni spas u okrilju ‘’ElHidaje’’, zvaničnog udruženja islamske uleme. Tako je Pokret postao neka vrsta podmlatka ‘’El-Hidaje’’, iako se mnogi pripadnici Pokreta nisu slagali sa ovom idejom udruživanja sa klerom, znajući za njihovu tradicionalnu vezanost za vlast, za njihovu neodlučnost i nedovoljnu borbenost kad je u pitanju interes Bošnjaka. Međutim, pokazalo se da je to bio dobar potez u kome je ključnu ulogu u odnosima ove dvije organizacije imao veliki alim Mehmed ef. Handžić. Tokom Drugog svjetskog rata pripadnici Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ bavili su se i obrazo-

vanjem, mladića i djevojaka. Učili su ih po sijelima, u džamijama, podsticali na obrazovanje, tako da su sticali ugled u narodu, a broj pripadnika Pokreta je stalno rastao.

Dakle, ‘’Mladi muslimani’’ su svijetla obraza izašli iz Drugog svjetskog rata.

Diwan: Da li su članovi Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ bili pripadnici nekih vojnih formacija tokom Drugog svjetskog rata?

Bakšić: Na osnovu svog idejnog i ideološkog opredjeljenja za ‘’Mlade muslimane’’ nije bilo vojske kojoj bi se dobrovoljno priključili tokom Drugog svjetskog rata.

Nisu to bile njemačke snage, niti ustaše, niti četnici, niti partizani, niti domobrani.

Ali, pripadnika Pokreta je bilo u domobranima i partizanima jer su bili mobilizirani i morali su služiti tim snagama.

Ovdje želim reći da su Bošnjaci bili u izuzetno nezavidnom položaju u Drugom svjetskom ratu. Oni su za razliku od komšijskih naroda Srba i Hrvata rat dočekali bez naoružanih vojnih snaga.

U takvoj situaciji nad Bošnjacima su se svi iživljavali, neki su jedva dočekali da se osvete ‘’Turcima’’. Istog razmišljanja su bili i četnici i ustaše, pa i partizani sve do 1943. godine. Samo što su neki to radili otvorenije, kao četnici, a neki perfidnije kao ustaše. U ovom kontekstu treba promatrati i formiranje ‘’Muslimanskih milicija’’ i drugih bošnjačkih naoružanih snaga koje su trebale zaštititi sela i gradove u kojim žive Bošnjaci i od četnika i od partizana i od Nijemaca i od Italijana.

Diwan: Zašto se komunistička, Titina vlast obračunala sa pripadnicima Pokreta ‘’Mladi muslimani’’ odmah nakon Drugog svjetskog rata, već 1946. i 1949. godine?

Bakšić: Komunistička vlast se odmah nakon Drugog svjetskog rata odlučila obračunati sa kulturnim, vjerskim, ali i humanitarnim nacionalnim institucijama i organizacijama. Ukinuti su ‘’Trezvenost’’, ‘’Merhamet’’, ‘’Gajret’’, ‘’Preporod’’, zatvorene su

medrese, preuzmala se uprava nad Islamskom zajednicom. Slično je bilo i sa organizacijama i institucijama drugih naroda. ‘’Mladi muslimani’’ su bili vjernici i što je komunistima još više smetalo bili su intelektualci koji su i politički promišljali i koji su bili istaknuti antikomunisti. Već u jesen 1945. godine u Vijećnici nova vlast je organizirala skup za omladinu SKOJ-evce, na koji su organizirano došli ‘’Mladi muslimani’’ i javno istupali braneći stavove vjernika.

Alija Izetbegović je bio među ‘’bučnijim’’ i odmah je uhapšen pri izlazu iz zgrade, ali je pušten sutradan, jer je UDBA shvatila da treba ući u unutrašnjost organizacije. Od tada pa sve do raspada Jugoslavije ‘’Mladi muslimani’’ će biti na meti komunističke vlasti. Već 1946. kreće obračun sa ‘’Mladim muslimanima’’ kada u zatvoru završavaju Alija Izetbegović i još 10-ak pripadnika Pokreta. Veći obračun se dešava 1948. i 1949. godine kada kroz policijsku torturu prolazi nekih 1.200 pripadnika Pokreta. Mnogi su osuđeni na zatvorske kazne, a ‘’Mladi muslimani’’ iz tog prvog poratnog perioda bilježe 13 ubijenih od komunista, što u toku istrage, dakle bez presude, što nakon izricanja presude. Ni danas im se ne zna za mezare. Među ubijenim je i Esad Karađozović jedan od osnivača Pokreta, a tu su još Mustafa Busuladžić, jedan od najpoznatijih bošnjačkih intelektualaca tog vremena, u mnogome intelektualni i djelom duhovni predvodnik Pokreta, zatim Asaf Serdarević, Nurudin Gaskić, Sakib Nišić, Osman Krupalija (ubijeni 1945.); Asim Čamdžić i Fikret Pločo (ubijeni pri pokušaja bijega iz Jugoslavije); Omer Stupac, Hasan Biber, Halid Kajtaz, Nusret Fazlibegović i Omer Kovač (ubijeni 1949.).

Diwan: Kako su ‘’Mladi muslimani’’ djelovali nakon izlaska iz zatvora, to je bilo uglavnom 60-ih godina prošlog stoljeća?

Bakšić: To je bilo specifično i teško vrijeme za ‘’Mlade muslimane’’, praktično period borbe za opstanak. Bilo je teško stanje u cijeloj zemlji, a to se posebno Diwan - juli/juillet 2013.

odražavalo na politički nepodobne osobe kakvi su bili ‘’Mladi muslimani’’. Mnogima su presudama oduzimana građanska prava, sprječavani su u obrazovanju, za mnoge od njih nije bilo posla. Međutim, čim su ‘’stali na noge’’ postali su ponovo aktivni, ali ne kao organizacija već su se počeli družiti, posjećivati na sijelima, razgovarati, razmjenjivati mišljenja, a onda su neki od njih u dogovoru sa Husein ef. Đozom počeli objavljivati tekstove u Takvimu pod pseudonimima. Tu su se isticali Munir Gavrankapetanović, Alija Izetbegović, Salih Behmen, Ešref Čampara, Mehmed Arapčić, Hilmo Ćerimović i dr. Zatim se 1966. godine pokreću predavanja u Carevoj džamiji koja su vodili medresanti, ali iza kojih su stajali Omer Behmen, Munir Gavrankapetanović, Salih Behmen. Zajedno sa Husein ef. Đozom pokreću Islamske informativne novine ‘’Preporod’’ i aktivno pišu. Među njima je bio i moj babo rahmetli Ešref Bakšić. Počinju predavanja i u Preporodovoj čitaonici, a odatle kreće inicijativa za stipendiranje studenata. Godine 1971. u Gazi Husrev-begovoj medresi đaci pokreću štrajk, traže promjenu plana i programa, proširenje nastave nekim do tada ne zastupljenim predmetima. Iza tog štrajka bili su ‘’Mladi muslimani’’. Pokreću se i predavanja u Tabačkom mesdžidu, ali i u nekim džamijama u Starom Gradu u Sarajevu. To su iz ovog ugla male aktivnosti, ali u tom vremenu one su bile značajne i vrlo bitne za Bošnjake.

Diwan: U prošlom broju našeg lista opširno smo pisali o montiranom političkom procesu iz 1983. godine, poznatom kao ‘’Sarajevski proces’’. I u tom procesu na meti su bili ‘’Mladi muslimani’’. Pisali smo i o ulozi koju su ‘’Mladi muslimani’’ imali u političkom organizranju Bošnjaka, u obnovi bošnjačkih nacionalnih, kulturnih, humanitarnih institucija, putu BiH ka nezavisnosti, organiziranju odbrane, tako da Vas neću pitati o tim stavrima, već mi za kraj ostaje pitanje o aktivnostima ‘’Mladih muslimana’’ danas, kada djeluju slobodno i transparentno kao NVO? Bakšić: ‘’Mladi muslimani’’ su obnovili rad, odnosno iz ilegale se vratili 1991. godine, nakon demokratskih promjena u Jugoslaviji. U Vašoj prethodnoj konstataciji i pitanju stoji dobar dio odgovora na pitanje. ‘’Mladi muslimani’’ su organizirali Bošnjake politički, a politika je BiH dovela do nezavisnosti i organiziranja odbrane od agresije. Obnovili smo institucije poput ‘’Merhameta’’, ‘’Preporoda’’, otrgli Islamsku zajednicu iz ralja UDBA-e. Danas, odnosno nakon agresije bavimo se nacionalnim i vjerskim radom i predstavljanjem islama u ispravnom svjetlu, borimo se za našu državu BiH, kroz organizirani rad sa omladinom i putem raznih aktivnosti, tribina, predavanja, okruglih stolova, pisanjem i izdavanjem knjiga, organiziranjem naučnih skupova, izradom dokumentarnih filmova itd.

15

Naša riječ

Bosna ima šansu Treba zaboraviti lahke uspjehe bez napora, bilo da govorimo o radu na njivi, u učionici, u laboratoriji ili na klinici. To su laži, prividi i obmane. Lahke pare bez znoja može imati mala (vrlo mala) skupa sretnika i nepošteni ljudi raznih profila. Trud i rad su spor, ali siguran put do blagostanja. Činjenica da u mnogim našim mjestima uspijevaju samo kladionice i da je varalica Mekki Turabi mogao, javno, sedmicama zamajavati desetine hiljada ljudi govori da mi ne vjerujemo u rad, već u čuda. A rahmetli predsjednik Izetbegović je davno pisao da postoje samo ona čuda koja stvori rad.

Autor: dr. Ahmet ALIBAŠIĆ

S

edamdeset posto bosanske omladine želi napustiti zemlju, podatak je koga smo nebrojeno puta čuli. Stopa nezaposlenosti je visoka, zemlja je u političkom ćorsokaku, korupcija je posvuda, krizama se ne nazire kraja.

Omladina je upravu. Donekle.

Najrelevantniji poredak zemalja u svijetu po kvalitetu života, Indeks humanog razvoja UN-a za 2010. godinu, našu zemlju smjestio je na 69. poziciju među 169 zemalja, u sredinu tabele zemalja sa visokim stepenom ljudskog razvoja. Za ambiciozne to je nisko, ali dobro je znati da smo u odabranom društvu kome pripada tek manjina ljudske rase.

Stvari očito mogu i trebaju biti bolje, ali mogu biti i mnogo gore.

Zato nije dobro po svaku cijenu rušiti dostignuti nivo razvoja u uvjerenju da ne može biti gore. Može.

Ne volim demagogiju, ali psihološki ohrabruje saznanje da ne živimo decenijama daleko od najelitnijeg kluba sa izuzetno visokim stepenom ljudskoga razvoja kome

16

mnogi teže, kao i saznanje da taj svijet ima ogromne probleme i da nije sve kako se čini.

Oaza života

Sjedinjene Države su bile pred bankrotom, Grčka grca u dugovima, a mnogo manji nisu ni problemi Islanda, Irske, Španije, Italije i nekih drugih razvijenih zemalja. Mnoge od tih zemalja zapravo žive na veresiju što i nije neki uspjeh. Naprimjer, kada se uzmu u obzir svi javni, poslovni i privatni dugovi u Americi, izađe da je svaki Amerikanac dužan golemih 240 hiljada KM. Ne znam koliko je prosječna pojedinačna zaduženost Bosanaca, ali je sigurno drastično niža. Zamislimo sada da su Bosanci toliko zaduženi. Ova zemlja bi, vjerovatno, ličila na Švicarsku.

Uz to, naša domovina nema problema sa cunamijima, katastrofalnim zemljotresima, velikim sušama, i sličnim prirodnim katastrofama koje život čine gotovo nepodnošljivim. Poplave i nevolje koje imamo djelo su naših ruku. Upravo sam se vratio iz jedne pustinjske zemlje.

Kad se vratite u Bosnu kao da ste sletjeli pravo iz oblaka u oazu života.

Sad me uopšte ne čudi što se rektor jednog renomiranog univerziteta iz muslimanskog svijeta ove godine tri puta vraćao u posjetu Bosni i Hercegovini.

K tome, imamo prijatelje. U većini zemalja svijeta postoje velike skupine ljudi sa simpatijama za zemlju natopljenu krvlju pravednika. Neko će reći da bi to sve bilo sjajno da nije dušmana koji svako malo kidišu na našu domovinu, živote i slobodu. To jeste problem, ali on se srećom da riješiti. Nema neprijateljstava kojima ne može doći kraj. Evropska unija je najbolji dokaz. S druge strane, rasisti, nacisti, šovinisti i islamofobi izvan Bosne nisu ništa manje opasni od balkanskih. Holokaust je bio vrhunac, a teroristički napadi u Oslu samo podsjetnik. Svaki pojedinac i grupa imaju neprijatelje. I kako reče jedan muftija, nije bitno šta naši neprijatelji misle i žele, već šta nam mogu. A tu smo mi već subjekat, a ne samo objekat historije.

Diwan - juli/juillet 2013.

Polazeći od toga da su svi bosanski hendikepi rješivi, a datosti (priroda, položaj, ljudi) pozitivni, tvrdim da Bosna i Hercegovina ima sve pretpostavke da postane razvijeno društvo ukoliko svoju energiju usmjerimo u pozitivnom smjeru.

Za to su potrebni jasna vizija koja će nas motivirati, sposobni lideri koji će nas voditi, i mnogo poštenog rada koji će biti nagrađen. Detalji na stranu, s Božijom pomoći to je dobitna kombinacija. Vjerujem da mi to kao narod možemo. Potrebno je da što više nas, čim prije svoju energiju usmjeri na pravi način. Dosta je grđenja mraka. To nikuda ne vodi.

Mrak je prirodno stanje stvari tamo gdje nema svjetla. Dovoljno je samo upaliti svijeću ili lampu pa da mrka nestane. Čuda ne postoje I još dvije stvari za kraj. Prvo, treba zaboraviti lahke uspjehe bez napora, bilo da govorimo o radu na njivi, u učionici, u laboratoriji ili na klinici. To su laži, prividi i obmane.

Lahke pare bez znoja može imati mala (vrlo mala) skupa sretnika i nepošteni ljudi raznih profila. Trud i rad su spor, ali siguran put do blagostanja. Činjenica da u mnogim našim mjestima uspijevaju samo kladionice i da je varalica Mekki Turabi mogao javno, sedmicama zamajavati desetine hiljada ljudi govori da mi ne vjerujemo u rad već u čuda.

A rahmetli predsjednik Izetbegović je davno pisao da postoje samo ona čuda koja stvori rad.

I drugo, pošteni ljudi nisu u pravu kada se žale na naše pokvarene političare, profesore, sudije, privrednike i slično sve dok ništa sami ne poduzimaju. Za zajednicu nema koristi od neangažiranih poštenjačina.

Naprotiv. Na to nas podsjeća stara mudrost, često pripisivana Edmundu Burkeu: Sve što je potrebno da dobri ljudi učine za uspjeh zla je da ne učine ništa.

Muslime, «eine unscheinbare Minderheit»

Fühlen sich junge Muslime in Luxemburg ausgeschlossen?

in Deutschland oder in Frankreich.

Das liegt zunächst einmal daran, dass Frauen kaum Kopftuch tragen.

Auch die zehn Moscheen im Land sind unauffällig, weil sie in normalen Wohnhäusern untergebracht sind.

Zudem stammen die meisten Muslime aus dem ehemaligen Jugoslawien. Die ersten kamen in den 1970er Jahren als Arbeiter nach Luxemburg, die meisten von ihnen erst durch den Krieg in den 1990ern.

Sie verstehen sich selbst als Vertreter eines europäischen und moderaten Islam. Diese Gruppe Muslime hat im Kommunismus gelebt, Religion wurde unterdrückt und nur im privaten Kreis ausgeübt. Viele der Muslime in Luxemburg sind nicht in den Vereinen engagiert, die die Moscheen betreiben.

Viele sind genauso muslimisch, wie Luxemburger christlich sind, die gar nicht in die Kirche gehen.»

Lucie Waltzer: «Immer mehr der in Luxemburg lebenden Muslime sind hier geboren, gehen hier zur Schule und fühlen sich ganz selbstverständlich als Luxemburger. Aber auch junge Muslime mit ausländischen Wurzeln haben im Gespräch immer wieder unterstrichen, dass sie Luxemburg als ihre Heimat ansehen. Und trotzdem stoßen sie oft auf Unverständnis: Eine 14-Jährige berichtete in einem Interview für unsere Ausstellung, dass sie bei ihrem ersten Spaziergang mit Kopftuch gefragt wurde, ob sie eine Ninja sei. Alles andere ist eine sehr individuelle Frage.

Wer tatsächlich fünf Mal am Tag beten will, findet einen Weg, wie es ihm möglich ist. So streng wie man oft denkt, sind die Regeln des Islam gar nicht.»

(Sarah Brock/L‘essentiel Online)

LUXEMBURG – Tausende Muslime leben in Luxemburg, werden im Alltag aber kaum wahrgenommen. Eine Ausstellung gibt nun erstmals Einblick in ihr Leben.

S

ie haben über Muslime in Luxemburg promoviert und nun die erste Ausstellung zum Thema konzipiert (siehe Infokasten).

Welches Ziel verfolgt Ihr Projekt?

Lucie Waltzer: «Muslime werden oft stereotyp dargestellt. Das ist mir bei den Recherchen für meine Doktorarbeit immer wieder aufgefallen.

Bekannte haben mit Unverständnis im Blick behauptet, es gebe doch gar keine Muslime in Luxemburg oder mich gefragt, warum ich mich mit Terroristen beschäftige. Um von dieser Idee wegzukommen und zu zeigen, dass die Muslime Menschen sind wie du und ich, haben wir die Ausstellung entworfen. Wir stellen Muslime in ihrem Alltag vor und erklären, was es bedeutet, Muslim in Luxemburg zu sein.»

Zwischen 8‘000 und 12‘000 Muslime leben laut Schätzungen in Luxemburg. Das entspricht etwa zwei Prozent der Bevölkerung. Doch im Alltag fallen sie kaum auf. Wie ist das zu erklären?

Lucie Waltzer: «Muslime in Luxemburg sind eine unscheinbare Minderheit, anders als zum Beispiel

Wander-Ausstellung zum Islam in Luxemburg

D

ie Ausstellung «L‘islam au Luxembourg - l‘islam du Luxembourg» (Islam in Luxemburg – luxemburgischer Islam) ist vom 6. Juni bis zum 28. Juli im Dokumentationszentrum Centre de Documentation sur les Migrations Humaines (CDMH) in Düdelingen zu sehen. Öffnungszeiten: donnerstags bis sonntags, von 15 bis 18 Uhr oder nach Anmeldung Der Eintritt ist frei. Im Anschluss wird die Ausstellung durch verschiedene Schulen ziehen.

Diwan - juli/juillet 2013.

17

Pod lupom

Diwan vam donosi ekskluzivnu ispovjest

Ratni put Mehdina Jakubovića, borca Armije RBiH koji je preživio genocid u Srebrenici

Mehdin Jakubović ima 42 godine.

Preživio je tokom agresije tri proboja kroz teritoriju koju su kontrolisali četnici. Najprije 1992. godine se iz Bratunca probio do Tuzle, a onda iste godine se sa jedinicom od 130 ljudi probio od Tuzle do Srebrenice, i na kraju u julu 1995. godine ponovo se probija od Srebrenice do Tuzle. Danas radi u Oružanim snagama BiH, profesor je Odbrane i Sigurnosti, te magistrant na FPN u Sarajevu, na odsjeku Politologije, smjer Europske integracije sa temom ‘’Muslimanski migraniti i njihovi problemi integracije u Europrostoru, slučaj Njemačka’’ Autor: Anes Džunuzović

M

ehdina Jakubovića agresija na BiH dočekala je u rodnom selu Burnice, MZ Suha kod Bratunca. U ranim jutarnjim satima 10. maja 1992. godine izvršen je napad na njegovo selo. Napad su izvršile komšije Srbi, koji su ‘’odjednom’’ postali četnici, te JNA kojoj je Mehdin služio cijelu predhodnu godinu, i tek je pred agresiju došao iz JNA koja je napala njegovo selo. ‘’Rafali su se čuli sa svih strana, nasatao je metež i panika. Na licima ljudi, žena i djece vidio se strah i užas, kao da je nastupio Sud-

18

nji dan’’, kaže Jakubović za Diwan i nastavlja: ‘’Svo stanovništvo, odrasli ljudi, žene i djeca, starci, sve je stjerano na stadion u Bratuncu.

Odatle su svi sposobni muškarci, njih oko 700 skrcani u fiskulturnu salu O.Š. ‘Vuk Karadžić’, starci, žene i djeca prisilno su transportovani prema Tuzli. Taj dan, dijete je rastavljeno od majka, muž od supruge, brat od sestre, najmiliji od najmilijeg. Sudbina muškaraca koji su zatočeni u sportskoj sali škole u kojoj su se obrazovala djeca do osmog razreda, u svojoj najbezbrižnijoj i najnaivnijoj mladosti, bila je strašna. Ubijani su na najsvirepije načine, mučeni, maltretirani, na njima su se iživljavali četnici, dojučerašnje komšije, poznanici, prijatelji’’.

Proboj prvi: Bratunac - Tuzla Mehdin je smrt u svom selu ili logoru u Bratuncu izbjegao tako što se prilikom napada na selo uspio zaroviti u zemlju u jednom seoskom potoku i na taj način izbjeći da bude uhapšen. Četnici su pretražili i prerovili cijelo područje, uključujući i taj potok, ali nisu pronašli Mehdina koji je ležao nepomičan, zatrpan zemljom, kao u grobu, samo je lice, odnosno nos bio iznad zemlje kako bi mogao disati. Četnici su mu bili toliko blizu da se zemlja pod njihovim nogama slivala na Mehdina, ali nisu ga vidjeli. Na kraju su konstatovali da više nema nikoga i otišli. U selu nije ostalo ništa, kuća mu je spaljena, a Mehdin se sa mislima o svojim najbližim, rodbini i prijateljima prebacio kroz četničku teritoriju do Tuzle. Odmah je pristupio TO Tuzla, te 16. muslimanskoj brigadi priliko Diwan - juli/juillet 2013.

njenog formiranja. Nakon nekog vremena provedenog na ratištu oko Tuzle grupa boraca je odlučila poći u pomoć borcima Armije u BiH i bošnjačkom narodu u Podrinju.

Proboj drugi: Tuzla – Srebrenica U avgustu 1992. godine pješke su iz Tuzle prešli preko 100 km pod punom ratnom opremom, svaki sa po 20 kg municije i kroz četničku teritoriju. Ovo iskustvo proboja preko četničkih teritorija biće od velike pomoći Mehdinu i prilikom proboja u julu 1995. godine, jer se proboj odvijao istim putem. ‘’Otišao sam, a da se nisam halalio sa majkom. Selamio sam se i rekao da idem na ratište oko Tuzle, kao što sam to i ranije činio. Nisam imao snage da joj kažem gdje idem jer sam znao kakva bi bila njena reakcija. Poslednje što mi je majka uradila bio je vez na mojoj šarenoj košulji na lijevom džepu, mjesec i zvijezda sa natpisom ‘ALLAHU EKBER’. Nakon toga prvi put sam se čuo sa majkom u vrijeme demilitarizacije Srebrenice, u proljeće 1995. preko radio amatera, trajalo je to samo jedan minut, kad mi je čula glas nije više mogla progovoriti. Do tada nije vjerovala da sam živ, mislila je da sam poginuo 1992. godine u Konjević Polju. Čak ni pisma koja sam joj slao preko crvenog križa iz Srebrenice nisu je mogla uvjeriti da sam živ, sve dok mi nije čula glas misila je da sam mrtav’’, priča nam Mehdin.

Srebrenica – vrijeme demilitarizacije U proljeće 1993. godine Srebrenica je proglašena demilitariziranom zonom pod zaštitom UN-a. Od avgusta 1992. godine do demilitarizacije u martu 1993. godine Mehdin Jakubović je najprije kao četnička žrtva, a onda kao borac Armije BiH preživo puno toga: akcije, strah, glad, borbu prsa u prsa, granatiranje, bombardiranje iz aviona

mjeseca 1995. godine, četnici predvođeni Ratkom Mladićem ušli su u Srebrenicu. Desio se nezapamćen genocid nad Podrinjcima.

Treba znati da Srebrenica nije pala bez otpora. Nekoliko dana od već započetog napada na Srebrenicu pružan je žestoki otpor u svim sektorima odbrane. Lično sam bio u jedinici koja je zaustavila prodor četnika iz Šekovica u Srebrenicu, sa jugozapadnog dijela prema Srebrenici, gdje su pretrpjeli gubitke u ljudstvu i naoružanju. Tako je bilo na svim prilazima prema Srebrenici. Sjećam se jednog borca koji je hrabro jurišao prema tenkovima i transporterima. Poginuo je od granate koja ga je pogodila direktno u tijlo, bio je potpuno raskomadan. Međutim, UN je izdao Srebrenicu, a borci Armije BiH nisu bili u mogućnosti oduprijeti se ljudstvu i tehničkoj vojnoj opremi agresora’’, kaže Mehdin.

Proboj treći: Srebrenica - Tuzla na bliskom prostoru, gubitke najbližih saboraca, otkinute glave i udove, raznešena tijela, crijeva van utrobe, dakle, borbu za fizički opstanak, za tijelo, um i dušu. Tokom demilitarizacije Mehdin je okupljao omladinu i učio ih borilačkim vještinama, a kroz njih ih obrazovao i odgajao u vremenu i mjestu gdje je to bilo gotovo pa nemoguće. ‘’U jednom periodu tokom demilitarizacije u Srebrenici bar nije bilo gladi, stizali su paketi, a i iz zraka se avionima izbacivala pomoć, bilo je čak i slatkiša, uključujući čokolade’’, kaže Mehdin.

Međutim, onda je nastupila zima 1994. na 1995. godinu kada je ponovo nastupila nestašica hrane. Bio je to specijalni rat, izgladnjivanje i raspamećivanje ljudi u Srebrenici, kojih je bilo iz raznh krajeva Podrinja, a koji su utočište našli u Srebrenici nakon pada ostalih gradova.

Srebrenica juli 1995. godine ‘’Bio sam sa djevojkom, sadašnjom hanumom, na sokaku Petriče u predgrađu Srebrenice, kada je ispaljena prva granata od strane četnika koji su opkolili Srebrenicu. To je bio početak srebreničke agonije. Nakon što sam se tu rastao sa djevojkom ponovo sam je vidio tek nakon proboja iz Srebrenice u Dubravama kod Živinica. Nastupio je metež u Srebrenici. Svaki dan kojeg je dočekala Srebrenica značio je stotine žrtava, i bilo je jasno da je tragedija Srebrenice neizbježna. U to vrijeme bio sam na liniji sa jedinicom iznad Srebrenice na jednoj koti. Svojim očima sam vidio dolazak silnih četničkih jedinica iz Srbije preko Skelana, redovne Vojske tada SR Jugoslavije. Ispred mehanizacije su tenkovi, transporteri i ostala motorna vozila, zatim silna pješadija. Dakle, Srbija je ušla u Bosnu da napadne demilitarizovanu zonu, zajedno sa grčkim i mnogim drugim stranim dobrovoljnim jedinicama, za što postoje i validni dokumenti. Već tada je bilo jasno da se Srebrenica teško može odbraniti. I zaista, jula

‘’Nakon što je odlučeno da se krene u proboj prema slobodnoj teritoriji, počelo se sa pripremama. U mjestu Jaglići iznad Srebrenice okupile su se sve jedinice. Bila je noć pred polazak sa zbornog mjesta Jaglići, prišao mi je jedan učenik iz kluba borilačkih sportova sa vidnim žalom na licu rekavši da je to možda poslednji put da se vidimo. Tražio je da se halalimo. Nikada više nisam vidio tog momka Admira-Dadu kao ni Safeta, Ikana, Elvira, Nusreta... Svi su pobijeni. Tu noć su se mogle naslutiti strahote koje nadolaze. Kao u filmovima strave i užasa, konji su njištali, psi zavijali, krave mukale, sve je mirisalo na krvoproliće. Kolona dužine 10-tak kilometara se pripremala da u zoru krene putem neizvjesnosti. Jedna sekunda vječno traje, takav je osjećaj kada je čovjek u nevolji, dok ono što je lijepo tako se čovjeku čini da brzo prođe. Kada je svanulo kolona se počela kretati.

Sve što sam pojeo za šest dana proboja bio je kakao koji mi je pred polazak dao AdmirDado i dio riblje konzerve negdje na sredini puta. Šest dana nespavanja, gladi i probijanja kroz 130 km puta prema Tuzli. Od gladi, iscrpljenosti, straha čovjek često nije mogao razabirati da li je to što se dešava san ili java.

Dešavalo se da na trenutak insan zaspi u pokretu ili kraćoj pauzi i počne sanjati neke lijepe snove: bajram u krugu porodice, vruća hrana, veselje, vidiš sve i osjetiš sve ono što bi želio, a nemaš, i onda se trzne iz kratkog sna shvativši zapravo u kakvoj se situaciji nalazi, to je strašan osjećaj’’, prisjeća se Mehdin i dodaje: ‘’Put od 130 km nije mali ni na izlet ideš sa svom potrebnom logistikom, a kamoli toliko kilometra sa svim onim što smo imali kao prepreku: ubačeni ‘elementi’, infiltrirani neprijatelji unutra, trovanje izvora sa pitkom vodom, zloupotreba opreme UN-a koju su četnici koristili i mamili civile na predaju. U mjestu Buljim pale su prve žrtve od četničkih granata i rafala. Jedna granata je pala neposredno u mojoj blizini. Od silne eksplozije rasprštilo se kamenje i jedan kamen me pogodio u glavu, u potiljak. Pao sam na zemlju kao pokošen, misleći da je geler. Pipam po Diwan - juli/juillet 2013.

potiljku, nema krvi, ali postoji jedna velika rupa na kapi koju još čuvam kao uspomenu na taj događaj. Sljedeća pepreka bila je preći putnu komunikaciju na potezu Kasaba – Konjević Polje i rijeku Jadar. Nakon što smo uspješno prešli asfalt ispod Mravinjaca, morali smo preći nabujali Jadar. Vrlo jaka i žestoka fizička prepreka koju smo prebrodili i zaputili se ka Udrču, najvećoj planini na tom prostoru. Ulaskom na Udrč prvi dio teškog puta je okončan. To i nije bilo teško prvoj grupi koja je naoružana, jer se teško ko mogao suprotstaviti takvoj jednoj grupi boraca, sastavljenoj od diverzantskih jedinica iz svih podrinjskih brigada. Problem je rasuta kolona od Buljima do Udrča. Iza nas je ostalo na hiljade naših saboraca i civila koji su se rasuli nakon eksplozije kod tzv. ‘Debele bukve’.

Boraca i civila sada je bilo na sve strane, na 30 kvadratnih kilometara rasuti po manjim i većim grupama. A žrtava je do sada već bilo i previše’’, kaže Mehdin i nastavlja: ‘’Na Snagovu kod Zvornika nas je dočekala zasjeda. Zasjeda koju smo uspješno neutralizovali i zarobili vođu te grupe, komandira. Na Križevačkim njivama, mjestu iznad Zvornika, dogodilo se čudo, odnosno kao vjernik ja to pripisujem Bogu dž.š. kao njegovu izravnu pomoć prevarenim i izdanim od UN-a Bošnjacima Podrinja. Naime, najedanput je počeo da pada grad praćen gustom maglom i kišom, i to samo na nekoliko kvadratih kilometara, taman na prostoru gdje su se nalazili četnički tenkovi iznad Baljkovice. Grad i kiša su potpuno neutralizirali tenkove i četničku tehniku, što nam je pomoglo da krenemo u odlučujući proboj ka slobodnoj teritoriji, ka Nezuku. Led i kiša su nam dobro došli za osvježenje i da kažem razbuđivanje nakon dana i noći bez sna, a pred konačnu bitku za proboj Baljkovici.

Baljkovica je posljednje uporište četničko.

Bili smo u gotovo bezizlaznoj situaciji. Tako blizu, a tako daleko od spasa. Blizu geografski, kilometar i manje od naše teritorije, a daleko jer je tu bila čvrsta i jaka, trostruka četnička linija. Nadomak nas, naši suborci sa slobodne teritorije iz Nezuka pokušavaju probiti liniju. Žestok okršaj. Na desetine puta sam izgovorio šehadet, očekujući svakog trenutka smrt. U tom momentu skoro bezizlazne situacije, imao sam priliku sa jednog uzvišenja nakon što sam čuo zvuk spasa, pokliče naših boraca koji su na jednom dijelu linije u blizini mene koordinirano probili četničku gvozdenu liniju, gledati kako borac iz Srebrenice i borac iz Nezuka sa suprotne strane trče jedan drugom u zagraljaj. Linija je probijena. Četnici su ustuknuli’’, priča nam Mehdin Jakubović svoju priču o proboju iz Srebenice.

Danas Mehdin ponovo, kao pripadnik Oružanih snaga BiH, svake godine obezbjeđuje ‘’Marš mira’’ kojim se prisjećamo puta kojim su prošli Podrinjici nakon pada Srebrenice do slobodne teritorije. Svake godine Mehdin iznova proživljava svoja tri ratna proboja od Bratunca do Tuzle, od Tuzle do Srebrnice i od Srebrenice do Tuzle.

19

Kultura

Der Islam und Europa: Heinrich Heine und die bosnische Sevdalinka D

er große Europäer Heinrich Heine schenkte Bosnien 1851 mit seinem Liebesgedicht “Der Asra” ganz unfreiwillig ein bosnisches Volkslied (Sevdalinka) mit dem Titel “Kraj tanana šadrvana”. In der Tat streitet man sich darüber wie Heinrich Heines “Asra” den Weg nach Bosnien fand.

Fest steht, dass in Bosnien niemand Kraj tanana šadrvana als fremdartig wahrnimmt. Kam der Text direkt nach Bosnien oder wurde er über das Arabische oder Persische in das Serbokratische (Serbische, Bosnische) übersetzt? Warum hat Heines Text im Deutschen schon die thematische Struktur einer Sevdalinka?

Beim Streit der Literaturwissenschaftler darüber, wer den Text in das Serbokroatische übertrug, offenbart sich dann der durch den Balkan kriechende Nationalismus, der die Region in den 90er Jahre durch die grausamsten Kriege hat gehen lassen, die Europa seit dem Zweiten Weltkrieg in der Intensität nicht gesehen hat. Einige Literaturwissenschaftler sehen den Bosniaken Safvet beg Bašagić (1870-1934, Vater der bosnischen Renaissance) als Übersetzer, während andere den Serben Dragutin Ilic (1858-1926) oder den bosnischen Serben Aleksa Šantić (1886-1924) als Übersetzer ausmachen wollen. Ein Serbe, der eines der bekanntesten Volkslieder Bosniens mithilfe von Heine schuf?

Ein bosnischer Serbe, der durch

20

seine Übersetzung ein bosnisches Volkslied mit islamischem Setting schafft?

Ein Muslim, der Heine, den großen Europäer, übersetzt, ein bosnisches Volkslied stiftet und die muslimisch geprägte Sevdah auch zu etwas Europäischem macht? Ottmar Pertschi, der sich mit diesen Fragen beschäftigte, führt zwar viele Indizien auf, die für Safvet beg Bašagić sprechen, doch scheint er sich nicht durchringen zu können ein abschließendes Urteil zu fällen: “Es wäre doch zu schön und zu glatt, wenn es nun gerade ein moslemischer Bosnier wäre, der als Urheber des bosnischen Volksliedes angesehen werden könnte.” (Pertschi, Ottmar: “‘Der Asra’ – ein bosnisches Volkslied und/oder eine Übersetzung aus Heine? : zu einem ungeklärten Thema”, in: Kruse, Joseph A. (Hrsg): Heine-Jahrbuch 40 (2001), S. 130).

Viel spricht jedenfalls für Safvet beg Bašagić, der sich viel mit Heine beschäftigt hat und in dessen Werk Heines Wirken deutlich eingeflossen ist. Auch ist er im Gegensatz zu allen anderen Genannten als HeineÜbersetzer bekannt. Darf das nicht sein in einem Europa, in dem der Islam nicht zu Deutschland gehört, fragt man. Der deutsche Ursprung des Textes ist vielen Bosniern jedenfalls erst aufgefallen, nachdem die bekannte Sevdah-Sängerin Hanka Paldum ebenfalls den deutschen Text vertont hat und bei Konzerten Diwan - juli/juillet 2013.

ab und an auch in beiden Sprachen interpretiert. Im Folgenden eine Interpretation von “Kraj tanana šadrvana”, danach eine Interpretation in deutscher Sprache von Hanka Paldum, schließlich der Text von Heine.

Der Asra Täglich ging die wunderschöne Sultanstochter auf und nieder Um die Abendzeit am Springbrunn, Wo die weissen Wasser plätschern.

Täglich stand der junge Sklave Um die Abendzeit am Springbrunn, Wo die weissen Wasser plätschern; Täglich ward er bleich und bleicher.

Eines Abends trat die Fürstin Auf ihn zu mit raschen Worten: Deinen Namen will ich wissen, Deine Heimat, deine Sippschaft!

Und der Sklave sprach: Ich heisse Mohamet, ich bin aus Yemmen, Und mein Stamm sind jene Asra, Welche sterben, wenn sie lieben.

Hajnrih Hajne i bosanska sevdalinka

V

eliki Evropljanin Hajnrih Hajne, Bosni je nehotice poklonio 1851. svoju ljubavnu pjesmu „Azra“, koja će postati bosanska narodna pjesma, sevdalinka, pod naslovom “Kraj tanana šadrvana”. U stvarnosti, postoje nesuglasice, kako je Hajneova pjesma „Azra“ našla svoj put do Bosne. Činjenica je, da niko u Bosni pjesmu “Kraj tanana šadrvana” ne vidi kao stranu pjesmu. Je li tekst pronašao svoj put do Bosne direktno ili je sa araspkog ili perzijskog preveden na srpskohrvatski (Srpski, Bosanski) jezik?

Zašto je Hajneov tekst, na njemačkom jeziku u izvornoj tematskoj strukturi već sevdalinka?

U raspravama književnih naučnika, ko je tekst ove lijepe pjesme mogao prevesti na bosanski jezik, uočava se pojava balkanskog nacionalizma koji se neprimjetno i puzeći uvlači u raspravu o ovoj temi. Naime, po-

menuti nacionalizam, jedan je cijeli region Balkana od 90-tih na dalje, uvukao u najkrvaviji rat koji Evropa takvim intenzitetom, nije imala priliku da vidi još od kraja Drugog svjetskog rata.

Književni znanstvenici prepoznaju Bošnjaka Safvet bega Bašagića (1870-1934, oca bosanske renesanse) kao prevodioca, dok neki drugi, vide Srpskog pisca Dragutina Ilića (1858-1926) ili čak bosanskog pjesnika Aleksu Šantića (1886-1924) kao moguće prevodioce teksta. Srbin, koji je stvorio jednu od najpoznatijih narodnih pjesama Bosne pomoću Hajnea? Bosanski Srbin koji, svojim prijevodom stvara bosansku narodnu pjesmu sa temom islamskog okruženja?

Musliman, koji je Hajnea, tog velikog Evropljanina preveo i tako omogućio stvaranje bosanske narodne pjesme, muslimanskog obilježja sevdaha, praveći istovremeDiwan - juli/juillet 2013.

no nešto istinski evropsko? Otmar Perči (Ottmar Pertschi) baveći se tim pitanjem navodi mnoge indicije, koje govore u korist Safvet bega Bašagića i koje čini se, ne dovode u potpunosti jednoj sigurnoj takvoj odluci: „Bilo bi previše lijepo i glatko da je Bosanski musliman upravo taj, na kojeg bi se gledalo kao na autora ove bosanske narodne pjesme.“ (Pertschi, Ottmar: “‘Der Asra’ – bosanska narodna pjesma mogućeg prijevoda Hajnea? : „Jedno neriješeno pitanje”, (“Zu einem ungeklärten Thema“), Kruse Joseph A. (Hrsg): Heine-Jahrbuch 40 (2001), S. 130).

Mnogo toga govori u svakom slučaju za Safvet bega Bašagića, koji se puno bavio Heineom i koji je u njegov rad i djela bio očigledno toliko uključen. Osim toga, za razliku od pomenute dvojice, Safvet beg Bašagić je poznat kao prevoditelj Hajnea.

Ne smije li to biti u jednoj Evropi, u kojoj islam ne pripada Njemačkoj kulturi, pita se čovjek? Njemačko porijeklo teksta je mnogim Bosancima svakako postalo primjetno od kada je poznata interpretatorka sevdaha Hanka Paldum počela sa izvođenjem pjesme na njemačkom jeziku, na koncertima često pjesmu pjevajući dvojno, na bosanskom i na njemačkom jeziku.

Kraj tanahna šadrvana Kraj tanahna šadrvana, Gdje žubori voda živa, Šetala se svakog dana, Sultanova kćerka mila.

Svakog dana jedno robče, Stajalo kraj šadrvana, Kako vr’ jeme prolazilo, Sve je blijeđe, blijeđe bilo.

Jednog dana zapita ga, Sultanova kćerka draga: “Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?”

“Ja se zovem El-Muhammed, iz plemena starih Azra, što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!”

21

Avlija

Zilka Spahić – Siljak, première

femme voilée professeur à Harvard Pour la Bosnienne Zilka Spahic-Siljak, docteur en études de genre devenue la première femme voilée professeur invité à la prestigieuse Université américaine de Harvard, l’éducation est la seule chance et le capital le plus précieux de la Bosnie-Herzégovine.

P

our Mme Spahic-Siljak, la première motivation pour rejoindre la prestigieuse institution académique, c’est de promouvoir la consolidation de la paix en Bosnie-Herzégovine.

“L’année dernière, j’ai beaucoup travaillé sur le thème de la consolidation de la paix, parce que dans le monde, nous avons l’image d’un pays connu pour la guerre, les destructions et les crimes. Mon objectif de présenter à Harvard une force positive des femmes de Bosnie-Herzégovine qui, depuis 20 ans, font de gros efforts pour montrer qu’on peut rester homme dans les pires circonstances et qu’elles étaient prêtes à protéger leurs voisins, quelle que soient leur ethnie ou leur religion” , a-t-elle dit.

Avec les professeurs Leila Ahmed et Elisabeth Schussler Fiorenza, réputés à l’international

22

dans le domaine de la religion et des femmes, Zilka Spahic-Spike participe dans le projet d’études “Women studies in religion”.

“L’implication d’une femme professeur de Bosnie dans l’édification de la paix et de la réconciliation est très impressionnante pour mes collègues de Harvard car c’est l’une des rares tentatives pour parler de choses positives et d’histoires courageuses de femmes bosniennes qui n’ont pas hésité à agir malgré le danger” , explique-t-elle.

La Bosnie a un grand nombre de jeunes talents A Harvard, Zilka Spahic-Siljak a eu l’occasion de rencontrer de nombreux étudiants originaires de Bosnie-Herzégovine, diplômés des meilleures universités, avec les meilleures notes.

“J’ai eu l’occasion de rencontrer une fille qui était partie pendant la guerre de Sarajevo. Elle a récemment terminé son doctorat à Harvard et enseigne maintenant à l’Université de Toronto au Canada.

J’ai également rencontré plusieurs jeunes de Bosnie-Herzégovine qui préparent une maîtrise à la prestigieuse université de Harvard où les places sont très chères”, indique Mme. Spahic Siljak. L’éducation est l’un des atouts les plus importants de la Bosnie-Herzégovine, reconnue à l’étranger, “notre capital social le plus précieux” , estime-t-elle.

Diwan - juli/juillet 2013.

“Nous disposons d’un nombre suffisant de jeunes talents, malgré tous les défauts de notre système éducatif ”, commente Zilka Spahic-Siljak. Ceci d’autant plus que, selon elle, ces dernières années, les citoyens de Bosnie-Herzégovine, en particulier ceux qui résident à l’étranger, investissent de plus en plus dans l’éducation de leurs enfants.

“Ce processus génère la création d’une élite d’intellectuels en Bosnie, reconnus dans les pays occidentaux. Ce capital, que nous exportons, devrait aussi mieux profiter à la Bosnie-Herzégovine, c’est pourquoi, il ne faut pas négliger de mettre en réseau ces spécialistes”.

Le professeur Zilka Spahic-Siljak avoue avoir refusé de nombreuses propositions pour poursuivre sa carrière académique à l’étranger. Elle a préféré rester en Bosnie et essayer de se rendre utile dans son pays natal. Depuis 15 ans, son engagement en Bosnie avait pour objectif d’encourager les jeunes à devenir plus actifs dans leur communauté locale d’une part et de mieux exploiter le potentiel intellectuel des femmes d’autre part.

“Les femmes ont une grande capacité de contribuer au progrès de la société car elles représentent 52% de la population mondiale.

Par conséquent, il est important que les femmes puissent partager leur capacité intellectuelle avec la communauté et contribuer à la promotion des valeurs positives”.

Le hijab n’a jamais été un obstacle Interrogée pour savoir comment elle vivait le fait d’être le premier professeur à Harvard portant le hijab, cette femme, qui a pris la décision de se voiler en 1987, avoue n’avoir jamais été victime de jugements négatifs bien qu’elle ait beaucoup voyagé dans le monde entier.

“Mon hijab n’a jamais été un obstacle mais au contraire plutôt un avantage. Les gens que je rencontrais étaient d’autant plus admiratifs de ma volonté et de ma force de m’engager dans la lutte contre les problèmes sociaux.

Je dis toujours à mes étudiants que ce qui est important, c’est ce qu’on a dans la tête, et non pas sur la tête”.

Bosanka postala prva pokrivena O

profesorica na Harvardu

brazovanje je jedina šansa i najveći kapital Bosne i Hercegovine, kaže profesorica Spahić-Šiljak, koja je ojačala tim Bosanaca i Hercegovaca na Harvardu i postala prva pokrivena profesorica ove prestižne akademske ustanove. Spahić-Šiljak je naglasila kako je glavni razlog njenog odlaska na Harvard promocija izgradnje mira u Bosni i Hercegovini. „Zadnjih godina intenzivno radim na temi izgradnje mira, jer u svijetu imamo imidž zemlje koja je prepoznata po ratnim stradanjima, zločinima i suđenjima. Moja glavna motivacija za odlazak na Harvard je da predstavim pozitivnu snagu bh. žena koje zadnjih 20 godina ulažu veliki trud da pokažu da se može biti čovjek i u najgore vrijeme te da su bile spremne da zaštite svoje komšije bez obzira na naciju i vjeru”, kazala je Spahić-Šiljak, koja je angažovana na projektima zajedno sa Leilom Ahmet i Elizabet Schussler Fiorenza, najpoznatijim profesoricama na svijetu koje se bave religijom i ženama.

Ove dvije profesorice nalaze se na čelu studijskog programa „Women studies in religion” i direktno biraju kandidate za akademske programe u svojoj stručnoj oblasti na Harvardu.

Ostajem ovdje Zilka Spahić-Šiljak otkrila je kako je profesorima i njenim saradnicima na Harvardu bilo impresivno da jedna profesorica iz BiH govori i predaje o izgradnji mira i pomirenja. „Dopada im se što je to jedan od rijetkih pokušaja da se govori o pozitivnim stvarima i da se pokušaju inspirisati drugi ljudi takvim pričama hrabrih žena, Bosanki koje su napravile takve korake u vremenu kada su se ljudi sklanjali”, istakla je bh. profesorica.

Napomenula je da je obrazovanje jedan on najvažnijih aduta i izvoznih brendova koje posjeduje Bosna i Hercegovina. „Obrazovanje je najvažniji društveni kapital koji mi ljudi iz BiH imamo. Imamo dovoljan broj mladih i talentovanih ljudi, koliko god da je naš obrazovni sistem manjkav”,

kazala je Spahić-Šiljak i pojasnila da to najbolje pokazuju mnogobrojni studenti iz BiH koji na najboljim svjetskim univerzitetima diplomiraju sa najboljim ocjenama. „Imala sam priliku da upoznam djevojku koja je tokom rata otišla iz Sarajeva, a nedavno je doktorirala na Harvardu i sada predaje na Univerzitetu Toronto u Kanadi. Također, susrela sam nekoliko momaka i djevojaka iz Bosne i Hercegovine na magistarskim programima na Harvardu, iako je vrlo teško dobiti te prestižne stipendije”, otkrila je Spahić-Šiljak.

Posebno je raduje to što posljednjih godina bosanskohercegovački državljani, a posebno oni koji žive vani, sve više ulažu u obrazovanje svoje djece. „Stvara se jedna elita intelektualaca iz BiH koji su prepoznati kao stručnjaci na Zapadu, ali nam nedostaje snažnija povezanost da se taj kapital koji smo izvezli i posudili drugim zemljama iskoristi i u BiH”, kazala je bosanskohercegovačka profesorica na Harvardu.

Napominje da je i pored velikih prilika koje je imala da svoju akademsku karijeru nastavi na Zapadu odlučila ostati u Bosni i Hercegovini.

“Ja sam odlučila da ostanem ovdje, i u ratu, a i sada.

Poslije rata sam mogla da odem vani i da napravim karijeru, ali moj izbor je bio da ostanem ovdje i da pokušam u svojoj domovini uraditi nešto. Posljednjih 15 godina sam intenzivno pokušavala da mlade ljude ohrabrim da se više aktiviraju u dr ušt venoj zajedinici”, podvukla je ova uspješna promotorica znanja kao kapitala Bosne i Hercegovine.

Diwan - juli/juillet 2013.

Intelektualni potencijal Pojasnila je da su žene u svijetu, ali i u BiH jedan ogroman neiskorišteni intelektualni potencijal kojem zajednica ne poklanja dovoljno pažnje. „Žene imaju veliki kapacitet da doprinesu napretku čitavog društva jer u svijetu žene čine 52 posto ukupnog stanovništva. Zato je bitno da žene svoj intelektualni kapacitet podijele sa zajednicom i da daju svoj angažman na promociji pozitivnih vrijednosti”, kazala je dr. Spahić-Šiljak.

Na pitanje kako se osjeća kao prva profesorica na Harvardu koja nosi hidžab, odgovorila je da maramu nosi od 1987. godine, ali da nikada nije nailazila na predrasude zbog činjenice da je pokrivena, iako je mnogo putovala po svijetu. „Nikada nisam nailazila na predrasude i prepreke jer, štaviše, moja marama mi je bila prednost. Ljudi koje sam susreta imali su razmijevanje i respekt prema tome. Divili su se snazi i volji jedne pokrivene žene koja se aktivno bavi rješavanjem društvenih pitanja. Uvijek svojim studenticama kažem da je bitno ono što je u glavi, a ne na glavi, jer to određuje osobu”, rekla je Spahić-Šiljak.

Otkrila je da konstantno pokušava da objasni mladim ljudima u BiH da sa trebaju truditi i naporno raditi, i da uvijek postoji neki način da ostvare svoje ciljeve.

“Uvijek možete pronaći put. Danas se nijedno mjesto ne daje. Za njega se morate izboriti vašim znanjem i snažnim argumentima. Ovako je i na Zapadu jer se čitav život morate dokazivati svojim kvalitetima i postignućima”, poručila je ekskluzivnom intervjuu za agenciju Anadolija doktorica nauka iz oblasti rodnih studija Zilka Spahić-Šiljak, gostujuća profesorica američkog Univerziteta Harvard.

23

Vakat

Suđenje s lijeva na desno: Nedeljeko Čabrinović, Trifko Grabež, Gavrilo Princip, Danilo Ilić i Miško Jovanović

Nadvojvoda Franz Ferdinand sa suprugom u vožnji Sarajevom

U susret 100/godišnjici (1914-2014)

Sarajevski atentat,

hitac koji je promijenio svijet

U

skoro se navršava stotinu godina od Sarajevskog atentata, događaja koji je bitno odredio društveno – političku sliku Evrope ali i svijeta. Balkanski ratovi koji su prethodili Prvom svjetskom ratu, u kojima su Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora stvorili vojni savez s ciljem potiskivanja ili podjele osmanskih teritorija na Balkanu, direktno su inicirali neke od događaja koji su se zbili kao neposredni povod izbijanju oružanog sukoba svjetskih razmijera. U ratu u koji je ušlo na početku devet država, sukob je kasnije zahvatio šire područje pa je u njemu učestovalo 28 država sa oko milijardu i po stanovnika. U kratkom vremenskom periodu mobilisano je 70 miliona ljudi koji su ratovali na četiri fronta, od kojih su dva značajnim dijelom obuhvatali teritorij južnoslavenskih zemalja.

Ubistvo austrijskog nadvojvode Franza Ferdinanda, koje se dogodilo 28. juna 1914. godine u režiji Gavrila Principa, odvelo je Balkan, a sa njime i Evropu, na put političke nestabilnosti i milionskih žrtava.

Organizacija atentata i direktive Atentat je bio djelo nacionalističkih srpskih omladinaca organiziranih u ‘’nacionalno revolucionarnu grupu’’ poznatu kao Mlada Bosna. Organizacija je imala široko djelovanje, podijeljena u nekoliko sekcija koje su regrutirale omladinu podvrgnutu nacionalističkoj propagandi, kojom je de facto upravljao Dragutin Dimitrijević Apis. Ovaj časnik vojske Kraljevine Srbije je tri godine prije atentata osnovao tajnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt smrt, poznatiju i kao Crna ruka.

Atentat na Franza Ferdinanda je bio vr vrh

24

ledenog brijega, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da su ideološke i političke suprotnosti dvaju blokova imperijalističkih sila bile na vrhuncu. Postoje indicije da je atentat bio konačan cilj terorističke organizacije, i da je plan bio zapravo da se fizički likvidira i poglavar Zemaljske vlade Oskar Potiorek. Međutim, pripreme za dolazak nasljednika habsburškog prijestolja imale su jedan ozbiljan nedostatak.

Njegov je posjet Sarajevu nevjerovatno glupo predviđen za dan 28. juna, Vidovdan, na godišnjicu Kosovske bitke i stoga najsvetiji dan u mističnom kalendaru srpskog nacionalizma.1 Ta činjenica, koja se može tumačiti kao ozbiljan previd, nosila je veliki rizik. U listu Bosnische Post je prethodnog dana objavljen plan kretanja povorke, tako da je limuzina u kojoj se nalazio prijestolonasljenik prošla pored šestorice atentatora.

U organiziranju atentata učestvovalo je sedam lica, od kojih su ključnu ulogu imali: Gavrilo Princip, Vasa Čubrilović i Nedeljko Čabrinović. Posljednji od njih, Nedeljko Čabrilović, bacio je bombu na automobil u kojem se nalazio nadvojvoda. Međutim, sticajem okolnosti Franz Ferdinand je bombu odgurnuo od sebe i ona je eksplodirala pred četvrtim automobilom u koloni prilikom čega je ranila nekoliko oficira. Franz Ferdinand je odlučio da promijeni pravac kretanja i da se odmah uputi u bolnicu kako bi posjetio povrijeđena lica, ali vozača limuzine niko nije obavijestio o promjeni odlike pa je limuzina skrenula u Ulicu Franje Josipa, što je bilo i predviđeno. Uvidjevši da se automobil kreće u pogrešnom smijeru, Oskar Potiorek je vozaču naredio da se Diwan - juli/juillet 2013.

se zaustavi i vrati. Vračajući se, automobil koji je prevozio Franza Ferdinanda je prošao pored Gavrila Principa koji je potegao revolver i prema nadvojvodi ispalio smrtni hitac. Drugi metak koji je Gavrilo ispalio u namjeri da ubije Oskara Potioreka, pogodio je vojvotkinju Sofiju. Prijestolonasljednik i njegova supruga nisu odmah podlegli ranjavanju. Svi atentatori su uhapšeni i njima se sudilo 1917. godine, u Solunskom procesu. Čovjek koji je vukao konce cijele akcije, Dragutin Dimitrijević Apis, strijeljan je 1917. godine.

Apel Džemaludina ef. Čauševića na mir i spriječavanje progona Srba Neposredno nakon atentata na ulicama Sarajeva su organizovane demonstracije protiv Srba. Reakcija građanskih političara je bila odlučna. Članovi Bosanskog sabora u svojstvu predstavnika sva tri naroda, Šerif Arnautović, dr. Jozo Sunarić i Danilo Dimović susreli su se sa zemaljskim poglavarom Oskarom Potiorekom i od njega zatražili hitnu intervenciju kako bi se neredi i progoni Srba spriječili. Zemaljska vlada, koja se ogradila od odgovornosti za ‘’nemile događaje’’, 29. juna 1914. je kao mjeru prevencije proglasila u Sarajevu prijeki sud. Ona je u svome obrazloženju izrazila spremnost da pruži pomoć svima koji su u haotičnom stanju progona i pljački ostali bez sredstava za život. Svoje neslaganje sa politikom interniranja srpskog stanovništva iskazao je i reisul – ulema Džemaludin Čaušević.

U svojstvu vrhovnog poglavara Islamske zajednice Čaušević je 4. jula 1914. Godine uputio apel Bošnjacima, u kojem je savjetovao ‘’svakom bratu muslimanu, da se kani zadirkivanja i izazivanja, a naročito da se prođe Bogu mrskog djela, uništavanja imovine’’, čemu su Bošnjaci dali svesrdnu podršku. Čaušević je, kako mu je to nalagala njegova funkcija ali i ljudskost, u Proglasu muslimanima koji je objavljen u listu Jeni Mishab, 24. jula 1914. godine, između ostalog poručio Bošnjacima: ‘’Mi živimo sa drugim nemuslimanskim

građanima u našoj domovini, s kojima smo se izrodili i s kojima ćemo živjeti i umrijeti. Zato ne treba nikada smetnuti s uma da bi svaki naš hrđav postupak prema njima mogao donijeti za sobom vrlo ružne posljedice’’.2 Čaušević je u takvim okolnostima uzeo pod ličnu zaštitu nekoliko Srba. Proglas koji je uputio reisul – ulema urodio je plodom. Reisul-ulema Čaušević je, poučen ranijim iskustvima svoga naroda koji se suočavao sa negiranjem njegovog nacionalnog bića, izdao proglas koji je bio odraz svijesti Bošnjaka i njihovog stava prema sugrađanima srpske nacionalnosti. Njegovo djelo slijedili su mnogi ugledni bošnjački intelektualci, kulturni i vjerski radnici koji su putem novina pozivali na spriječavanje nemira, sve dok i printani mediji nisu podlegli strogoj cenzuri a kasnije i potpunoj zabrani.

Posljedice Sarajevskog atentata Implikacije koje je izazvao atentat na austrijskog nadvojvodu Franza Ferdinanda bile su mnogostruke. Takav događaj, koji je u jednom danu uzdrmao evropsku politiku, za sobom je povukao nekoliko pitanja koja su zahtijevala trenutačne odgovore. Jedno od tih pitanja, zapravo i najvažnije, bilo je pitanje preuzimanja odgovornosti za organizaciju i počinjenje atentata. Sama činjenica da je uhapšeni atentator Gavrilo Princip pripadao terorističkoj organizaciji koja je djelovala po direktivama Dragutina Dimirijevića Apisa, navela je austrougarski politički vrh da istragu usmjeri protiv zvanične Srbije. U tom kontekstu je Austro – Ugarska 23. jula 1914. godine uputila ultimatum Srbiji, koji se sastojao od deset tačaka. U ultimatumu koji je upućen Srbiji jasno se naglašava da je srpska vlada ‘’tolerirala mahinacije kojekakvih udruženja i društava uperenih protiv

Jozef Beh (fr. Joseph Bech; Dikirh, 17. februar 1887 — Luksemburg, 8. mart 1975)

B

eh je bio luksemburški političar. Bio je petnaesti premijer Luksemburga i na ovom položaju je proveo 11 godina od 16. jula 1926. do 5. novembra 1937. godine. Ponovo je zauzeo isti položaj nakon Drugog svjetskog rata i tada je postao sedamnaesti premijer provodeći na ovom položaju 4 godine, od 29. decembra 1953. do 29. marta 1958. godine.

Studirao je prava u Frajburgu i Parizu. Advokat je postao 1914. godine.

Monarhije, nedoličan jezik štampe, veličanje počinitelja nepodopština, sudjelovanje oficira i dužnosnika u subverzivnoj agitaciji’’. Jedna od tačaka ultimatuma, tačnije tačka 10, predviđala je pravo neposrednog učešća austrougarskih organa u procesu istrage na teritoriji Srbije. Međutim, Srbija je odbila zahtjev Monarhije, pravdajući svoj stav tezom da bi pristajanje na takve uvjete značilo narušavanje njenog državno – pravnog suvereniteta.

Odbijanjem tačaka austrijskog ultimatuma rat je postao neizbježan. Zvanična objava rata Srbiji je uslijedila promptno, već 28. jula 1914. godine. Objavom rata Srbiji, otvoreno je jedno od najkrvavijih poglavlja ljudske povijesti. Počevši od Sarajevskog atentata pa do objave rata, cijeli događaj je za kratko vrijeme prerastao u međunarodni konflikt širokih razmjera.

U rat su se umiješale velike svjetske sile, Njemačka, Rusija i Francuska, a kasnije 1917. godine u rat se uključuju i Sjedinjene Američke Države. Završetkom Prvog svjetskog rata sa političke scene su nestale nekada moćne vojne sile, AustroUgarska monarhija i Osmansko carstvo.

Prvodecembarskim aktom od 1918. godine, na ruševinama Austro-Ugarske Monarhije stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema tome, Sarajevski atentat od 28. juna 1914. godine u historiji će ostati upisan kao prekretnica, koja je neposredno izazvavši Prvi svjetski rat, bitno oblikovala društveno – političku kartu Evrope i svijeta.

Gavrilo Princip – heroj ili terorista?

Iako je od atentata na austrijskog nadvojvodu prošlo stotinu godina, još i danas vladaju oprečna mišljenja o liku i djelu čovjeka koji ga je ubio. Sada, kada se na taj davni događaj gleda iz različitih

pozicija, bez prethodnog preispitivanja uzroka i posljedica, javnost je duboko podijeljena kada je riječ o atentatu i njegovom položaju u ondašnjem historijskom kontekstu. Međutim, ti oprečni stavovi su isključivo zastupljeni u srpskoj historiografiji, gdje se Sarajevski atentat iz 1914. godine veliča kao čin herojskog podviga Gavrila Principa, iako je takva percepcija događaja i historijskih tokova lišena svake objektivnosti. U toj historiografiji, koja je kao i nebrojeno puta pisanjem ‘’novih’’ historija vršila prekrajanje historijskih tokova, Gavrilo Princip je okarakterisan kao ličnost koja je ubistvom Franca Ferdinanda ‘’spasila južnoslavenske zemlje’’ austrijskog jarma. Međutim, koliko god da takva interpretacija insistirala na prihvatanju takvog shvatanja kao jedinog relevatnog, ipak danas se Sarajevski atentat izučava u novom svjetlu u kojem su mjerodavni samo historijski nepobitni fakti. O prirodi Sarajevskog atentata decidno se odredila evropska historiografija, a samim time i historiografija u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj , koje su saglasne u ocjeni da je to bio primarno teroristički akt koji je imao snažnu političku podršku zvanične politike iz Srbije. Atentat na Franca Ferdinanda u režiji Gavrila Principa nanijeo je najveću štetu Bosni i Hercegovini, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da je povorka u kojoj se nalazio nadvojvoda prolazila ulicama Sarajeva a sama organizacija smišljeno nosila ime ‘’Mlada Bosna’’, što je samo po sebi pružalo određeni alibi političkom vrhu Srbije koji je odista bio pravi ideološki tvorac Sarajevskog atentata.

Noel Malcolm, Bosna kratka povijest, Sarajevo, 2011, str. 281 2 Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Novi Pazar, 2007, str. 464 1

Iste godine izabran je u Chamber of Deputies kao član novoformirane Desne partije i kao predstavnik kantona Grevenmaher.

Dana 15. aprila 1921. postaje član Emil Rojterovog kabineta i u njemu zauzima položaje generalnog direktora za unutrašnje poslove i generalnog direktora za obrazovanje.

Godine 1925. gubi sve ove položaje pošto Desna partija nije ušla u novoformiranu vladu Pjera Prima koju je podržala koalicija svih drugih partija.

Kada je Primova koalicija propala 1926. Beh je postao premijer i na ovom položaju ostao do 1937. godine.

Smatra se za jednog od osnivača Evropske zajednice.

Diwan - juli/juillet 2013.

25

Putopis

Travnik, cité des vizirs Au coeur de la Bosnie-Herzégovine, Travnik, une étonnante bourgade paysanne perdue dans les montagnes qui fut pourtant la capitale de la Bosnie ottomane pendant 150 ans et la résidence de 77 vizirs.

A

près avoir conquis Jajce, les Turcs menés par le sultan Mehmed II s’emparent en 1463 de la forteresse de Travnik, construite au 14e siècle. Désormais ottomane, la cité est entièrement transformée.

En 1660, on construit de nombreuses mosquées, tavernes, bains, puis en 1699, le grand Vizir, gouverneur de la Sublime Porte fait de Travnik, le chef-lieu du pachalik de Bosnie après que Sarajevo, assiégé par Eugène de Savoie, fut incendié. Capitale du pays, Travnik restera la cité de résidence des vizirs pendant 150 ans. Sa position géographique et politique fut si importante que Napoléon en 1807 y dépêcha un consul de France, Pierre David. La première ambassade de France en Bosnie ouvrit ses portes ici et Travnik, une cité symbole de la Bosnie paysanne, perdue dans les montagnes, devint à cette époque le siège des plus prestigieuses représentations diplomatiques en Europe.

La présence de délégations étrangères “occidentales” à Travnik fut un bouleversement important pour la ville. Aujourd’hui, Travnik offre à ses visiteurs, un patrimoine ottoman impressionnant. Si la résidence principale

26

de vizirs (Konak), qui hébergeait pas moins de 77 vizirs, est détruite depuis 1950, Travnik reste la ville bosnienne qui compte le plus de mausolées des tombes de vizirs du Moyen-Âge et un grand nombre de mosquées et de minarets. Après la chute de l’Empire ottomane entre 1875 et 1878, Sarajevo reprit son statut de capitale sous l’occupation austro-hongroise et malgré nombreuses infrastructures construites par les Autrichiens en particulier un chemin de fer, et une révolution industrielle qui passa par là après, Travnik restera depuis une tranquille petite ville de la Bosnie centrale.

A visiter Forteresse, construite dans les hauteurs de Travnik au 14e siècle sous le roi Tvrtko II, elle est bien préservée n’ayant jamais servie ! Sa conquête par le sultan Mehmet II le 3 juin 1463 s’est faite sans aucune résistance de la population locale. Dans cette forteresse, le poète derviche Ilhamija a été exécuté.

Sarena Dzamija (Mosquée colorée), une très belle mosquée de Sulejmanija (car construite par Sulejman pacha Skopljak) et une des rares décorées tant intérieurement comme extérieurement. La partie inférieure, au niveau de la rue, qui supporte le temple avec des rangées de formidables colonnes, est le Bezistan, le bazar de la ville. Le bâtiment fut terminé de construire en 1757 et c’est un des joyaux de l’art islamique dans les Balkans.

Diwan - juli/juillet 2013.

Medressa Elci-Ibrahim pacha, construite dans un style pseudo maure par les Austro-hongrois en 1706.

Plava voda, sous la forteresse, un ravissant endroit au bord d’un torrent appelé Plava Voda qui rejoint la rivière Lašva qui traverse la ville. Construit par les Ottomans, ce lieu de détente est rendu célèbre par le livre d’Ivo Andric qui y parle notamment du café “Lutvina Kafa”. En 1887 l’archiduc d’Autriche, Rudolf de Habzbourg, était venu ici se ressourcer.

Mausolée des vizirs, l’endroit est très bien préservé et abrite notamment deux grands vizirs de la Bosnie ottomane : Mashinzade Abdullah pacha, vizir 4 fois, et Prisan Mustafa pacha.

Maison Hafizadic, ancienne résidence du consul d’Autriche jusqu’en 1848. C’est la seule maison de style austro-hongrois datant de l’époque ottomane.

Dans les environs Guca Gora Le monastère franciscain, situé à 8 km de Travnik, en direction de Vitez, datant du 19e siècle.

Comme la plupart des monastères franciscains de Bosnie-Herzégovine, celui-ci possède une riche collection de livres anciens.

Vlasic, le paradis à la montagne Avec 5 mois d’enneigement dans l’année, le mont Vlasic et sa station de ski Bobanovac attire les skieurs en hiver. Depuis 2004, cette station est en plein essor avec notamment l’ouverture de plusieurs hôtels. Par ailleurs, Vlasic est très attractif en été aussi pour les promenades en forêt et les randonnées.

Travnik, vezirski grad Ovaj grad je od 1699. godine, uz dva manja prekida, u narednih 150 godina, do 1850. godine, bio sjedište bosanskih namjesnika, a u tom je periodu u Travniku stolovalo 77 bosanskih vezira. To je, dakako, najvažnije razdoblje u historiji Travnika i vrijeme u kojem je ovaj grad bio središte bosanskog pašaluka. U to vrijeme se grade i prvi javni objekti, izgrađeno je, između ostalog, 14 džamija i dvije sahat-kule i ti su objekti sačuvani do danas. Od beznačajnog trga ispod srednjovjekovne tvrđave Travnik se razvija u jedno od najvažnijih naselja Bosne.

T

ravnik, barem prema pisanim dokumentima, postoji više od 500 godina. Prvi se put spominje 1463. godine u Trogirskom izvještaju koji se danas čuva u Muzeju u Zadru.

U tom dokumentu se navodi da su Turci, pored nekih drugih bosanskih gradova, zauzeli i Travnik te se navodi da je i prije dolaska Turaka u podnožju grada već postojalo manje predgrađe s trgom. Treba naglasiti da su bosanski kraljevi u 15. stoljeću izgradili današnji Stari grad u Travniku, odnosno tvrđavu koja je bila namijenjena za zaštitu kraljevskog grada Jajca. U njegovoj kuli danas su

izložene dvije stalne postavke, etnografska i dokumentarna, o historiji Travnika.

Poslije 1463. godine, sljedeći historijski bitni događaji su se desili tek krajem 17. stoljeća. Nakon što je Eugen Savojski 1697. godine spalio Sarajevo, bosanski vezir Halil-paša Ćoso je prenio vezirsku stolicu u Travnik. Tako je ovaj grad od 1699. godine, uz dva manja prekida, u narednih 150 godina, do 1850. godine, bio sjedište bosanskih namjesnika, a u tom je periodu u Travniku stolovalo 77 bosanskih vezira. To je, dakako, najvažnije razdoblje u historiji Travnika i vrijeme u kojem je ovaj grad bio središte bosanskog pašaluka. U to vrijeme se grade i prvi javni objekti, izgrađeno je, između ostalog, 14 džamija i dvije sahat-kule i ti su objekti sačuvani do danas. Od beznačajnog trga ispod srednjovjekovne tvrđave Travnik se razvija u jedno od najvažnijih naselja Bosne.

Valja istaći da je Husein-beg Gradaščević početkom 1831. zauzeo Travnik i zahtijevao od sultana da prekine provođenje reformi. Husein-kapetan je potom, u julu 1831. godine, pobijedio sultanovu vojsku kod Lipljana (Kosovo) i proglasio se bosanskim vezirom. Njegova pobuna je ugušena u vojnom porazu bosanske vojske 1832. Posljedice ove pobune su bile višestruko štetne i opasne. Turska je kao kaznu Bosni u periodu od 1832. do 1850. godine uništila bosansku političku i državotvornu elitu: age, begove, ajane i Diwan - juli/juillet 2013.

kapetane - od čega se Bosna nikada nije oporavila. Nakon što je vezirska stolica 1850. vraćena u Sarajevo, grad podno Vlašića polako počinje gubiti na značaju, Početkom 19. stoljeća u Travniku su otvoreni i prvi konzulati (Francuske i Austrije) i Travnik postaje i diplomatsko sjedište. U to vrijeme Turska je već oslabljena imperija te Austrija, Rusija i Francuska pretenduju na njene teritorije.

Dolaskom Monarhije na području Travnika je izgrađena željeznička pruga, industrijski pogoni, fabrika duhana (1893), koja je kasnije premještena u Sarajevo, fabrika šibica (1901), hidroelektrana (1906), zahvaljujući kojoj je Travnik prije mnogih gradova na prostoru bivše Jugoslavije dobio električnu energiju... Podižu se također stambene zgrade, škole, bolnica... i dešavaju se promjene u svim sferama života, a te promjene su ostale vidljive i do danas.

Danas, stotinu godina kasnije, Travnik je administrativno središte Srednjobosanskog kantona. Travnik je zbog svojih prirodnih ljepota, ali i kulturno-historijskih spomenika, izuzetno atraktivno turističko odredište.

Tu je Zavičajni muzej u Travniku, uz već spomenuti Stari grad, koji je nezaobilazan za turiste. Jedini je to grad u BiH sa dvije sačuvane sahat-kule, a mnogi Travničani su nam potvrdili da je jedno od najljepših mjesta Plava voda, zbog prekrasnog ambijenta koji pruža potok Šumeće. Mnogi putnici namjernici su tu popili čuvenu Lutvinu kahvu, u restoranu koji nosi to ime. Tu je na daleko poznata Šarena džamija i mauzolej vezira.

27

Međe

Bobovac, na platou bosanskih kraljeva Autor: prof. Alen Zečević

J

ednom je jedan pjesnik zapisao: “Mistični čar zemlje Bosne je u njenoj vjekovnoj tišini.” U tišini tih stoljeća, tamo gdje se vrijeme ulijeva u vječnost, rođena je moćna kraljevina Bosna, zemlja smještena na raskrsnici dvaju svjetova, Istoka i Zapada, a njeni vjerni saputnici dobri Bošnjani, nastaviše svoj historijski hod kroz druga vremena, sve do danas, čuvavši ponosno svaki spomen na njeno ime. U embriju njene državnosti izgradili su Bobovac, stolni bosanski grad, najljepšu utvrdu u Bosni i šire, građenu početkom XIV stoljeća po volji Stjepana I Kotromanića.

Plato bosanskih kraljeva smješten je na jednoj zaravljenoj površini koja nosi naziv Grgurevo. Najveći dio onoga što je ostalo na platou bobovačkog dvora odnešeno je zubom vremena, ljudskim nemarom i vrlo često kao ratni plijen.

Arheološka istraživanja koja su vršena za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije, prva ozbiljnija sistematska istraživanja, zauvijek su odnijela najveće historijsko bogatstvo koje su Bobovac i sutješki kraj čuvali tokom svog višestoljetnog postojanja.

Dvor na Bobovcu prvi put se spominje 1356. godine u jednom pismu bana Tvrtka (curia nostra sub castro Bobovaz), a to je svega šest godina nakon prvog spomena Bobovca kao grada. Grad sa svojim fortifikacijskim elementima građen je u tri faze. Prva faza počela je iza 1327. godine kada je i donešena odluka o izgradnji ove bosanske prijestolnice. Ovdje je značajno spomenuti da je ovoj fazi za prve konture gradautvrđenja, poslužio jedan zid iz kasne antike (V-VI st.), po kojem se vidi da je već tada ovdje bilo formirano savršenije naselje.1 Bobovac i njegova utvrda činili su jednu od najjačih srednjovjekovnih fortifikacija na tlu Bosne i Hercegovine.

28

Najbolje utvrđeni dio kompleksa bio je kraljevski dvor. Njega su činili: dvije palače, pomoćna zgrada koja je imala široku namjenu ( smještaj zanatskih radionica ), dva spremišta žita i dvije kovačnice, prostorija u kojoj su se čuvali konji, u neposrednoj blizini bile su dvije cisterne za vodu. Pored toga tu su se nalazili i prateći objekti koji su imali odbrambenu namjenu. Jedna od kapija, kroz koju se ulazilo u predvorje donje palače, na sebi je nosila lijepe ukrase vegetativnih motiva, lijepe ornamentike i niske reljefe koji su rađeni u laporu. Osim toga, iznad ove kapije stajao je umjetnički izrađen kraljevski grb, također rađen u mekanom kamenu, ali u visokom reljefu. Fragmenti reljefa i grba nađeni su uz kapiju za vrijeme arheološkog iskopavanja. U prostranom užem predvorju nalazila su se spremišta za žito i to u dvije zgrade građene kombiniranom kameno-drvenom konstrukcijom; ostaci ugljenisanog žita – pšenice, ječma, prosa i zobi – nađeni su desno i lijevo od kapije.2 Kada je riječ o pronađenom portalu koji se nalazio iznad donje palače, zanimljivo je spomenuti kako je ispred njega pronađena cisterna koja je iskopana u kamenoj podlozi. Arheološka iskopavanja su pokazala da je cisterna prvobitno imala svod-kupolu, a širina kruga kupole je bila promjera 5 metara, dok je njena dubina, počev od kupole, bila 5 metara. Zidovi cisterne obrađeni su tesanim kvadrima sedre a naknadno su prevučeni tzv. hidrauličkim malterom.

Najveličanstveniji dio kompleksa činila je velika palača. Prema arheološkim pokazateljima velika palača je izgledala monumentalno, s obzirom da je njen zid sa istočne strane bio visok preko 20 metara. Velika palača je imala podrum, a imala je još najmanje tri sprata u istočnom dijelu. Kao i svaka kraljevska palača, i palača na Bobovcu je imala bogatu umjetničku postavku Diwan - juli/juillet 2013.

u svojoj unutrašnjosti. Tome svjedoči i nekoliko dokaza o postojanju plastike.

Monumentalni portal, koji se stepenasto sužavao prema unutrašnjosti, bio je obložen ukrasnim kamenom – miljevinom; pilastri u obliku snopa polustupića držali su kapitele ukrašene motivom ljiljana povezanih u niz.3 Zidovi glavne palače sagrađeni su tako da imaju dvojaku funkciju, i vanjskih zidova kao i bedema, iako je predvorje bilo ograđeno posebnim bedemom. Pogled u prostrano predvorje pružao se sa lijepo izrađenih prozora.

Prozori su imali formu romaničko-gotičkih bifora, a na prozorskim okvirima bio je izveden u niskom reljefu ornament s motivom loze.4 Unutrašnjost velike palače bila je veličanstvena. Nju su ukrašavali reljefi sa predstavom orla, vjerovatno urađeni kao dijelovi velike zidne kompozicije. Pronađeni su zanimljivi ostaci keramičkih peći. Veliki pećnjaci bili su bogato ukrašeni kraljevskim grbom i titulom bosanskih kraljeva koja je ispisana na latinskom jeziku, primjenom lijepih gotičkih slova. Iznad palače nalazila se gornja terasa sa nekoliko popratnih objekata: kula (izgrađena u odbrambene svrhe), palača ispred koje se nalazilo malo predvorje, jedna manja cisterna i jedna višenamjenska zgrada. Ostaci glavne kule danas su zadržali četvrtastu osnovu, a njeni zidovi, svi osim istočnog, i danas se prkosno dižu do 6 metara u visinu. Na gornjoj terasi bila je smještena tzv. mala palača, građevina koja je podignuta sa nekoliko spratova. Kao i velika palača, i mala palača je imala relativno raskošnu unutrašnjost, s obzirom da je u njenoj unutrašnjosti pronađeno nekoliko fragmenata plastike koji ukazuju na postojanje značajne umjetničke dekoracije. Fini reljef sa predstavom bosanske krune ukrašavao je natprozornik jednog gotičkog prozora sa unutrašnje strane.5

Prilikom istraživanja na jednom od kamenih stubova pronađeni su tragovi pozlate, što implicira da je i značajan dio unutrašnjosti male palače bio ukrašen u istom stilu. U pomoćnoj zgradi koja se nalazila neposredno u blizini male palače vjerovatno je da su se nalazile male radionice. Zbog položaja koji je gornja tj. mala palača imala može se naslutiti da je u njoj određeno ili cijelo vrijeme boravila kraljevska porodica.

Tome u prilog ide nekoliko činjenica, a svakako je najvažnija činjenica da je ona bila najzaštićenija. Prema nekim pretpostavkama donja palača ili velika palača mogla je biti svečana dvorana u kojoj su se upriličili mnogi važni događaji ili primali važni gosti. Sasvim je opravdana pretpostavka da je negdje u dvoru bilo bansko a kasnije i kraljevsko prijestolje. U jednoj od palača nalazila se i riznica koja je u sebi čuvala bosansku kraljevsku krunu. Ipak, velom tajne ostalo je obavijeno pitanje: gdje se nalazilo kraljevsko prijestolje?

Ko je učestvovao u izgradnji kraljevskog dvora? To je pitanje koje do danas nije dalo konačan odgovor, ali jedno je sigurno, na izgradnji bobovačkog dvora radili su iskusni i školovani graditelji. Postoje indicije da su najvećim radovima rukovodili domaći bosanski majstori, prvenstveno misleći na činjenicu da je Bobovac izgrađen po modelu bosanskih fortifikacionih struktura. Jedan podatak Dubrovačkog arhiva daje osnova pretpostavci da je jednu ili obadvije cisterne gradio dubrovački >>magster cisternarum<< Petar Jugončić, po narudžbi kralja Tvrtka I 1388. godine.6 Na platou bobovačkog dvora nalazi se i danas, iako nekoliko puta renovirana, kapelica koja je prvobitno bila mauzolej u kojem su sahranjivani neki od članova vladarske porodice. Kapela na Bobovcu naknadno je adaptirana u

grobnu crkvu; tom prilikom je glavni prostor crkve (lađa, naos) drvenom pregradom podijeljen u dva dijela: u prvom dijelu: - dio oltara – smještene su grobnice, a drugi, manji dio, ostavljen je za vjernike.7 Prilikom arheoloških istraživanja pronađeni su ostaci fresaka – fragmenti slika iz grobne kapele Bosanskih kraljeva na Bobovcu. Ti su fragmenti, vjerovatno bili dio velike i lijepe kompozicije sa predstavom portreta bosanskih kraljeva sa njihovim vladarskim titulama. Na njima je evidentno prisutan romaničko-gotički stil, u kojem je do izražaja dolazilo spokojstvo vladarskih portreta koji su dominirali u grobovima smještenim u bobovačkoj kapeli.

Pored već pomenutih objekata koji su podignuti u sklopu izgradnje bobovačkog dvora, ali i onih koji su bili namijenjeni isključivo zanatskoj proizvodnji, ispod sjevernih zidina dvora se nalazilo malo podgrađe sa oko dvjesto skromnih kuća. U tom podgrađu živjeli su majstori različitih zanata. Tako se zna da su u gardu bile

tri kovačke radionice. Zbog svog geografskog položaja i prirodnih uslova Bobovac je, kao i kompletno mjesto Sutjeska, smješteno u kanjonu, prirodnom usjeku kroz koji i danas protiče rijeka Bukovica. Okolina današnjeg grada Kaknja obiluje nalazištima stećaka, a tu je pronađen i najljepši otkriveni, Zgošćanski stećak. Za vrijeme arheoloških istraživanja koja su vođena pod budnim okom austro-ugarske uprave u Bosni i Hercegovini, svi pronađeni artefakti na platou bosanskih kraljeva prenešeni su u tuđe zemlje.

Danas, skriven duboko u sutješkim šumama, iako znatno porušen, Bobovac svjedoči o veličanstvenoj historiji Bosne i Hercegovine. Danas je to kamen, ostaci debelih bedema koji se inate neumitnoj prolaznosti vremena, mjesto ukleto svojom samoćom, gdje još samo rijetki zaljubljenik u prirodu zastane da odmori u borama bosanske povijesti . . .

1

Kakanj i njegova okolina, Fikret M. Bečirović, Kakanj, novembar 1995., str.38 2-7 Kulturna Historija Bosne i Hercegovine

Džamija sultana Mehmeda Fatiha u Kraljevoj Sutjesci

Z

a pad Bobovca, vezana je legenda o izgradnji džamije u Sutjesci, po nekima jedne od najstarijih u Bosni. Džamija u Sutjesci sagrađena je neposredno poslije pada Bobovca, po naredbi sultana Mehmeda el Fatiha. O tome legenda kaže: nakon pripremljene opsade 19. maja sultan sa Drine stiže u Sutjesku 20. maja, gdje su na prostoru današnje džamije već bili podignuti ‚‘čadori‘‘. Krajem trećeg dana opsade, kada je došla vijest da je Mahmut-paša zauzeo grad, sultan je pred svojim ‚‘čadorom‘‘ završavajući namaz, pogledao u svoj pobodeni štap uz koji se ka vrhu spiralnom putanjom penjao mrav, što ga je asociralo na putanju minaretskih merdevina, te je oduševljen viješću i čudnom putanjom mrava, sa pomenutom asocijacijom, naredio da se na tom mjestu sagradi džamija. (izvor: Fikret Bečirović, Kakanj i njegova okolina, Kakanj., novembar 1995.)

Diwan - juli/juillet 2013.

29

Predstavljamo Wir stellen das Buch von Erika Fohl vor

Predstavljamo knjigu Erike Fohl

Zamzam

koja je prešla na islam

Der Brunnen des Autobiografija Luksemburke E

rika Fohl wurde 1938 in Luxemburg geboren.

Sie wuchs in ärmlichen Verhältnissen auf. Sie wurde misshandelt, verstoßen, isoliert, terorisiert, eingesperrt und missbraucht. Ihr „Papp“, war Alkoholiker, zudem streitsüchtig und von ungemeiner Brutalität, sowohl seiner Frau als auch seinem Töchterchen gegenüber. Als die Kleine in die erste Klasse ging, „schlug er mir einmal meinen kleinen Stuhl auf den Kopf. Er zerbrach in Stücke“. Später versuchte er, die Pubertierende zu missbrauchen. „Da wir nur ein Bett im Haus hatten“, kam es durchaus vor, dass zu dritt in diesem geschlafen wurde: die Mutter, die Tochter und der Liebhaber der Frau, der sich nebenher auch noch am Kind vergriff, ohne dass deswegen jemand zur Rechenschaft gezogen wurde.

Kein Wunder, dass die kleine Erika die meiste Zeit bei ihrer geliebten „Boma“ verbrachte.

Nach der Heirat mit einem Italiener und der Geburt ihres erstes Kindes, floh sie ohne Geld nach Nordafrika, um sich dort ein neues Zuhause aufzubauen.

Sie versuchte mit der Kultur dieser Menschen vertraut zu werden und entwickelte eine Affinität zum Islam. Im Sudan lernt sie an der Universität Arabisch, konvertiert zum Islam und bricht zu einer Pilgerreise nach Mekka auf. Unweit der Kaaba trinkt sie aus jenem Brunnen, der ihrer Lebensgeschichte den Titel gibt. Über Saudi-Arabien, die Schweiz und England gelangt sie schließlich nach Pakistan, in ein Land, in dem sie eine neue Heimat und auch Sicherhe it fand. Sie heiratete dort ihren jetzigen Mann und erwarb die dortige Staatsbürgerschaft. 1971, mit 33 Jahren, zieht die Getriebene mit ihrer Familie zurück nach Luxemburg. Nach einigen harten Jahren wurde sie Beamtin bei den Europäischen Gemeinschaften und schließlich auch wieder Luxemburgerin. Sie lebt heute im Ruhestand.

30

E

rika Fohl je rođena 1938. godine u Leksemburgu. Odrasla je u siromaštvu. Bila je zlostavljana, odbačena, izolirana, terorisana i seksualno zlostavljana. Njen otac je bio alkoholičar, prijek i brutalan čovjek, kako prema svojoj supruzi, tako i prema svojoj kćerci.

Autorka piše da kada je kao djevojčica krenula u prvi razred, otac ju je udario njenom malom stolicom u glavu. Stolca se razbila u komadiće. Kasnije je pokušao i seksualno zlostavljati djevojčicu.

Majka je imala ljubavnika, a u kući su imali samo jedan krevet. Dešavalo se da svo troje zajedno spavaju u tom krevetu: majka, kći i ljubavnik njene majke, koji je, također, probao da zlostavilja djevojčicu.

Nije ni čudo da je mala Erika rado provodila najviše vremena kod voljene nane. Nakon udaje za Talijana i rođenja prvog djeteta pobjegla je bez novca u Sjevernu Afriku. Željela je da izgradi sebi novi život. Pokušala je da se upozna s kulturom tih ljudi i razvila je simpatije prema islamu. U Sudanu, uči na univerzitetu arapski jezik, prelazi na islam i kreće na hodočašće u Meku. U neposrednoj blizini Kabe, pije sa izvora koji je i naslov njene životne priče – Zem Zem. Preko Saudijske Arabije, Švicarske i Engleske dolazi u Pakistan, zemlju u kojoj je pronašla novi dom, ali i sigurnost.

Udala se za njenog sadašnjeg muža i stekla tamošnje državljanstvo. Sa 33 godine se vraća sa porodicom opet u Luksemburg. Nakon nekoliko teških godina postala je službenica kod evropske organizacije, a povraćajem državljanstva opet i Luksemburka. Sada je penzioner.

Diwan - juli/juillet 2013.

Iz arhiva

Misterija karte svijeta turskog moreplovca Piri Reisa U

NESCO je tekuću, 2013. godinu proglasio godinom Piri Reisa, u čast 500. godišnjice od prve karte svijeta koju je nacrtao. Još uvijek nije riješena tajna Piri Reisove karte svijeta, nacrtane preciznošću kakva se danas može postići samo uz pomoć satelitskih snimaka.

Piri Reis je prije 500 godina napravio pravi preokret u kartografiji. Slijedi priča o njegovom moreplovstvu, koje se završilo pogubljenjem.

Piri Reis, kartograf, istraživač i zaljubljenik u more, bio je pomorski kapetan. Ime mu je Muhjiddin Piri, a rođen je 1465. godine u Galipolju kod Čanakkale, jednoj od najvažnijih baza osmanske mornarice. Galipolje je u 15. vijeku bio primorski kraj gdje su živjeli zaljubljenici mora i vješti majstori brodograditeljstva. Bez sumnje, ljubav koju je gajio prema vodenim prostranstvima, koja su od njega napravila predvodnika svih mornara, Piri Reis duguje životu na moru, u Galipolju.

Njegov amidža bijaše Kemal Reis, jedan od poznatijih moreplovaca tog vremena, koji će postati i njegov uzor u moreplovstvu.

Piri Reis je na prvu plovidbu otišao upravo sa amidžom; koristio se njegovim iskustvima i bavio se piratstvom po Sredozemlju.

Zajedno sa amidžom, pritekao je u pomoć muslimanima Andaluzije, koji su bježali od progona u Španiji, prevozeći ih brodovima na obale Sjeverne Afrike. Time su dobili svoje mjesto u svjetskoj historiji. Plovidbe na koje je išao, Piri Reisu su pružile šire znanje o moru i pomorstvu, a uz to su mu bile važan izvor za buduća djela i crtanje karata.

Pomorske avanture Piri Reisa poprimile su sasvim novi karakter nakon što ga je sultan Bejazit II pozvao u službu. U osmanskoj mornarici je učestvovao kao ratni kapetan u mnogim pohodima, gdje je nizao uspjehe, jedan za drugim. Nakon smrti njegovog amidže 1511. godine, Piri Reis se udaljio od mora na jedan period i vratio se u Galipolje, gdje je počeo crtati kartu svijeta i praviti bilješke o ogledima i iskustvima iz pomorstva. Dok je boravio u Galipolju, sultan Javuz Selim ga je pozvao u pohod na Egipat, tokom kojeg je Piri Reis sultanu Selimu predao kartu danas poznatu kao “Prva karta Svijeta”, izrađena 1513. godine.

“Kitab-i Bahrije” - Mornarska knjiga Nakon smrti sultana Selima Javuza karta je uručena njegovom sinu, prijestolonasljedniku - sultanu Sulejmanu Zakonodavcu.

Kao i njegov otac, sultan Sulejman se koristio ratnim iskustvima Piri Reisa. Prijateljstvo nastalo tokom osvajanja ostrva Rodos sa velikim vezirom Pargali Ibrahim-pašom ubrzalo je pisanje jednog od važnih izvora historije pomorstva - Kitab-i Bahrije (Mornarska knjiga).

Bilješke napisane o pomorstvu Piri Reis je na prijedlog Pargali Ibrahim-paše sakupio u jedan svezak i pokazao ih Sultanu Sulejmanu Zakonodavcu. Knjiga za moreplovce koji plove po Mediteranu i Egejskom moru ima karakteristike priručnika. Detaljno su opisane grčka obala, obale Jadranskog mora, mediteranske obale Italije, Francuske i Španije, te obale Egipta, Sjeverne Afrike i istočnog Mediterana, sa zaljevima i lukama. Do u detalje su pojašnjeni: dubine voda u lukama i na obalama, mjesta pogodna za usidravanje, flora na pojedinim obalama i mjesta gdje se mogu popraviti brodovi. „Kitabi-i Bahrije“ se jako dopala sultanu Sulejmanu. a Piri Reisu je među zvaničnicima države donijela status velikog poznavaoca mora i geografije. Zahvaljujući tome, postao je kapetan jedne od najvećih osmanskih mornarica - Indijske mornarice. Međutim, zbog događaja koji se smatra političkom zavjerom, naredbom sultana Sulejmana Zakonodavca, Piri Reis je pogubljen 1554. godine, u 89. godini života.

Karta Piri Reisa ispunjena tajnama “Prva karta Svijeta”, karta Piri Reisa, koja datira od 1513. godine pronađena je 1929. godine u Topkapi palati. Njemački orijentalista Paul Kahle u svojim je radovima predstavio kartu Piri Reisa svijetu. To je jedna od najstarijih karata koja prikazuje današnji američki kontinent.

Na karti su prikazane još obale zapadne Afrike i Južna Amerika, te Antili - danas poznati kao Karibi. Još uvijek nije riješena misterija kako je Piri Reis, za kojeg se zasigurno zna da je plovio Mediteranom, znao sve o Americi i Africi, iako tamo nikada Diwan - juli/juillet 2013.

nije otišao. Međutim, Piri Reis je prikazao i obale Antarktike bez leda, što ukazuje na pomisao da je među izvorima posjedovao i karte nacrtane prije ledenog doba. O kartama Piri Reisa napravljene su različite studije, među kojima i studija o traženju kontinenta Atlantida, za koji se smatra da je davno izgubljen. Na karti se nalaze opisi mjesta, njihovih pronalazača i objašnjenja koji su izvori korišteni tokom crtanja. Slika karte sa devet brodova prikazuje ljude tog regiona, biljni i životinjski svijet, Na mjestu gdje je nacrtana Amerika, objašnjeno je da je u jednoj knjizi koja mu je dopala u ruke to mjesto nađeno zahvaljujući pronalazaču pod imenom “Kristof Kolomb”.

Karta ista kao i mape uslikane iz svemira Još jedan aspekt privlači pažnju: kada i kako je Piri Reis sastavio kartu. Karta je datira od 1513. godine, što je bilo vidljivo iz bilješki koje je sam Piri Reis napisao. On je napisao da se tokom izrade karte koristio “Džaferijskim kartama” koje je dao nacrtati abasijski halifa Ebu Džafer Mansur, te kartama Portugalaca i Kristofora Kolumba.

Međutim, karta pripisana autorskom djelu Kristofora Kolumba, danas se smatra izgubljenom. Postoje i mišljenja da bilješka u kojoj osmanski kapetan kaže: „Nacrtao sam koristeći se kartom Kristofora Kolumba“ nije napisana njegovim rukopisom i da je dodana kasnije. Naime, tvrdi se da Kolumbova karta koju nije bilo moguće naći do danas, ustvari nikada nije ni postojala, a da su ove informacije proizvod zapadnjaka, te da su na Piri Reisovoj karti pravljene izmjene.

Karta na kojoj nema geografksih širina i dužina na ključnim tačkama ima iscrtane ruže kompasa iz kojih se zrakasto šire linije u različitim smjerovima. Jedan od dokaza njegovog naučnog pristupa bile su konkretne bilješke “Ne zna se više od ovoga, nacrtano je toliko”, umjesto stvaranja legendi o neotkrivenim mjestima.

Piri Resi je imao uticaja na prelazak sa kartografije legendi i praznovjerja na kartografiju zasnovanu na ogledima i iskustvima.

Zračne snage Sjedinjenih Američkih Država su objavile da se slike uslikane iz svemira, putem satelita, u potpunosti poklapaju sa kartom Piri Reisa. Stručnjaci su izjavili da se ovakva karta jedino može napraviti putem satelita, ali još uvijek nije razjašnjeno kako je Piri Reis prije 500 godina napravio ovakve crteže. Neki stručnjaci su čak tvrdili da je imao pomoć vanzemaljaca.

Karta Drugog svijeta Petnaest godina nakon što je nacrtao „Prvu kartu Svijeta“, Piri Reis je nacrtao još jednu kartu. Karta priređena u osam boja, nacrtana na koži gazele, prikazivala je Grenland, obale Sjeverne i Srednje Amerike, a prazna mjesta na prethodnoj karti su popunjena. Kuba i Antili, na prethodno prikazanoj karti kao kontinenti, na novoj karti su prikazani kao ostrva.

(Kübra Erten)

31

Culture

Sarajevo, les institutions culturelles nationales en voie Samedi 18 mai 2013 des millions de visiteurs se rendront dans les musées lors de la Nuit européenne qui est leur consacrée. En Bosnie-Herzégovine, cette nuit nous laissera un goût amer car les grands musées nationaux de ce pays sont menacés d’extinction. Alors que l’on commémorera à Sarajevo à coup de millions d’euros, en juin 2014, le centenaire de l’éclatement de la Première Guerre mondiale, les grandes institutions culturelles de ce pays continueront de sombrer.

L

a Bosnie-Herzégovine qui a été affectée par la guerre entre 1992 et 1995, est un pays singulier sur le continent. En effet, sa constitution n’a pas été écrite par ses représentants politiques ni approuvée par ses citoyens. Elle a été élaborée principalement par les diplomates américains lors des négociations de paix qui ont été conduites sur la base militaire de Dayton aux Etats-Unis. Elle constitue l’annexe 4 des accords de paix en question.

La Bosnie-Herzégovine y a été divisée en deux entités : la Fédération de Bosnie-Herzégovine (dénommée communément fédération croato-bosniaque) comprenant dix cantons et la République serbe (Republika Srpska).

Le texte fondamental n’a pas prévu de ministère de la Culture au niveau des institutions centrales (article 3).

Les compétences du gouvernement de la Bosnie-Herzégovine concernent principalement la politique étrangère, les relations économiques extérieures, la politique douanière, etc. Il y a certes désormais un ministère des Affaires civiles devant traiter des affaires propres à l’ensemble du pays. Mais son action relève de la coordination et ne remplace pas celle d’un véritable ministère de la Culture.

Les financements qu’il assure le sont dans le cadre de projets spécifiques et ne constituent pas des budgets de fonctionnement classiques. Aussi, un certain nombre d’institutions culturelles d’envergure nationale sont demeurées sans tutelles et ne sont pas financées à la hauteur de leurs besoins réels. Ainsi, le plus ancien musée de BosnieHerzégovine fondée en 1888 à l’époque austro-hongroise, le Musée national (Zemaljski muzej) a fermé ses portes au public le 4 octobre 2012. Ce musée

32

possède d’importantes collections dans les domaines de l’archéologie, des sciences naturelles, et de l’ethnologie du pays.

Le Musée historique de BosnieHerzégovine voisin, l’ancien musée de la révolution populaire de BosnieHerzégovine, fondé en novembre 1945, vivote également depuis 1995, sans moyens significatifs pour maintenir et rénover ses locaux, ainsi que pour préserver ses collections. Il est encore ouvert au public malgré les grandes difficultés rencontrées. Deux expositions peuvent y êtres visitées : la première, sur le siège de Sarajevo, et la seconde, sur l’histoire de la Bosnie-Herzégovine à travers les siècles.

Dans le nouveau cadre institutionnel hérité des accords de Dayton, le statut juridique de ces deux institutions culturelles n’est plus défini.

Les institutions centrales de BosnieHerzégovine, de la Fédération croato-bosniaque et du canton de Sarajevo se renvoient la balle ne s’estimant pas responsables de la situation. Les autorités de la République serbe dénigrant la Bosnie-Herzégovine en tant qu’Etat ne feront, de leur côté, aucun geste pour les financer. Ces deux musées ne sont pas les seules institutions dans cette situation dramatique. Parmi les autres structures, on compte la Bibliothèque nationale et universitaire dont le bâtiment (Vijećnica) avait été bombardé en août 1992 et les collections par conséquent incendiées en grande partie. Aujourd’hui, ses locaux se trouvent dans une ancienne caserne de l’Armée populaire yougoslave transformé en campus de l’Université de Sarajevo. A ces principaux établissements, il faut encore ajouter la Cinémathèque de Bosnie-Herzégovine, la Galerie des arts, le Musée de la littérature et de l’art théâtral, etc.

S’agit-il juste d’une question de moyens financiers ou bien de questions politiques et idéologiques ? Les acteurs politiques locaux sont-ils les seuls responsables ? Les grandes puissances occidentales qui ont défini le cadre institutionnel n’ont-elles pas également une part de responsabilité ? Les nouvelles élites politiques du pays n’auraient-elles aucun intérêt pour la culture ? Cette situation est la conséquence de la division du pays en deux entités, sans compter Diwan - juli/juillet 2013.

que la fédération croato-bosniaque connaît également ses propres divisions internes. La réalité du pouvoir est dans les entités et non au niveau central. Or, le cadre couvert par ces institutions est bien l’ensemble de la Bosnie-Herzégovine. Qui, parmi les dirigeants politiques des deux entités, s’intéresse réellement à toute la Bosnie-Herzégovine ? De surcroît, les collections de certaines de ces institutions concernent un passé récent, celui de la Yougoslavie socialiste, rejetée en grande partie par la nouvelle classe dirigeante. On peut l’observer également à travers le sort fait aux monuments commémoratifs dédiés aux victimes de la Deuxième Guerre mondiale, tous à l’abandon. On circulant à Sarajevo et en Bosnie-Herzégovine, on a l’impression souvent que l’histoire de ce “pays”, commence en 1992. La mémoire de la guerre de 1992-1995 a supplanté celle des autres conflits ainsi que d’importants pans de l’histoire de cette région.

Les responsables de ces institutions culturelles ont alerté depuis de nombreuses années déjà les autorités politiques de leur pays, ainsi que les représentants de la communauté internationale à Sarajevo. Sans effet.

Lors de cette 9ème Nuit européenne des musées, il convient d’interpeller l’ensemble des acteurs politiques et culturels européens afin de sortir les institutions culturelles nationales de Bosnie-Herzégovine de la situation de misère où on les a placées. Au delà, il serait temps de se pencher sur le sort de la Bosnie-Herzégovine qui ne progresse pas sur la voie de l’adhésion à l’Union européenne et qui se trouve dans une impasse du fait du cadre constitutionnel imposé par les grandes puissances occidentales ayant imposé une logique communautariste et ethnique favorisant les discriminations et entravant l’expression d’un sentiment bosnien supranational.

Yves Tomic, vice-président de l’Association française d’études sur les Balkans

Historija

Historija Velike kneževine Luksemburg III

Ekonomski procvat i doba ratova N

akon 1939. godine, najteži zadatak je bio da se mladoj državi obezbijedi nosiva ekonomska osnova. Na početku je Luksemburg bio agrarna država sa prevaziđenim strukturama. Postojalo je nekoliko malih industrija – kožare, fabrike tekstila, fabrike keramike, stare željezare, fabrike papira, pivare – to su bila, međutim, razbacana i beznačajna preduzeća. Luksemburg je patio zbog svoje ekonomske i geografske izolacije. Zbog toga je put ka ekonomskom razvoju morao voditi preko bolje povezanosti sa inostranstvom.

Velika kneževina je 1842. godine postala član carinske unije. Ovo članstvo, koje je Luksemburgu otvorilo pristup njemačkom tržištu, će se kasnije pokazati kao veoma povoljno za Luksemburg. Njemačka je Velikoj kneževini dala na raspolaganje kapital potreban za razvoj teške industrije, kao i neophodnu radnu snagu. Ali, da bi se ekonomski saobraćaj mogao razviti, bili su potrebni dobri putevi! Gradnjom željezničke pruge (prva linija Luksemburg – Thionville je puštena u pogon 1859. godine ) Velika kneževina je povezana sa inostranstvom, a i državno područje je na ovaj način ujedinjeno.

Učlanjenjem u carinsku uniju, te izgradnjom željezničke mreže stvoreni su povoljni preduslovi za ekonomski procvat.

Ipak, industrijska revolucija u Luksemburgu je mogla početi tek nakon otkrića nalazišta željezne rude na jugu zemlje početkom 40-tih godina 19. stoljeća. Od 1870. godine pa nadalje su u „Minettenbecken“ nastale velike željezare. Međutim, luksemburška ruda – koja je zbog svog niskog sadržaja željeza nazvana „Minette“ – sadržavala je mnogo fosfora, što je najprije predstavljalo problem. Ali, 1879. godine luksemburški vlasnici željezara počeli su primjenjivati

Thomas-Gilchrist-metodu, uz pomoć koje se od željezne rude bogate fosforom mogao proizvesti čelik. Nakon toga se luksemburška industrija željeza i čelika u internacionalnom takmičenju mogla boriti sa istim oružjem. Neposredno prije Prvog svjetskog rata, Luksemburg je spadao među šest najvećih proizvođača. 1911. godine se više preduzeća ujedinilo u „ARBED“ (Ujedinjene željezare Burbach, Eich i Düdelingen), koji će se kasnije postati najvažniji akter industrije željeza i čelika. Sve do ekonomske krize sredinom 70-tih godina 20. stoljeća, industrija željeza je bila glavni stub luksemburške ekonomije. U njoj je bila zaposlena četvrtina stanovništva, a činila je skoro dvije trećine industrijske proizodnje. Kao najvažniji izvor ekonomske dodatne vrijednosti zemlje, ona je bila osnova za visoki životni standard Luksemburžana u industrijsko doba.

Sa industrijalizacijom promijenile su se i demografske i društvene strukture u zemlji.

Zemljoradnici iz Ösling-a na sjeveru zemlje napuštali su svoje posjede kako bi radili u rudnicima i željezarama. Ipak, domaća radna snaga nije bila dovoljna. Tako da se od 1890. godine Luksemuržani skoro nikako ne iseljavaju, a Velika kneževina postaje useljenička zemlja. Imigracija je uslijedila u nekoliko valova: najprije je došla njemačka radna snaga, onda Italijani, te u najbližoj prošlosti, od 1960-tih godina Portugalci.

1910. godine je procenat useljenika iznosio 15,3% od cjelokupnog stanovništva. Danas udio useljenika iznosi skoro 42%. Ovisnost o inostranstvu što se tiče radne snage, ali i kapitala i tržišta, ostaje jedna konstanta u luksemburškoj ekonomiji. Kada je Luksemburg neposredno poslije Prvog svjetskog rata morao napustiti carinsku uniju, država je 1921. godine osnovala ekonomsku uniDiwan - juli/juillet 2013.

ju sa Belgijom. Ovaj sporazum potpisan je najprije na period od 50 godina, te se nakon toga redovno produžavao, tako da je putem belgijsko-luksemburške ekonomske unije (BLWU) stvoren temelj za trajnu vezu između ove dvije zemlje. Belgijski franak postala je zajednička valuta, pri čemu se Luksemburg nije odrekao prava na izdavanje novca u luksemburškoj valuti.

Njemačka okupacija tokom Prvog svjetskog rata (1914.-1918.)

Uprkos garancijama koje je Luksemburg dobio u okviru Londonskog sporazuma 1867. godine, njegov internacionalni status je ostao nesiguran. Prilikom svake evropske krize ponovo se postavljalo „luksemburško pitanje“, što je pojačavalo želje susjednih zemalja za aneksijom Luksemburga. 1914. godine Luksemburg je uvučen u Prvi svjetski rat. 2. avgusta je njemačka vojska umarširala u Veliku kneževinu, ne poštujući luksemburšku neutralnost. Luksemburška država je protestovala protiv njemačke okupacije, ali je ostala pri svojoj strogoj neutralnosti prema svim državama koje su bile uključene u rat. Okupacija je bila ograničena na vojni sektor. Državne institutucije u Luksemburgu okupatori nisu ni dotakli. Velika kneginja i vlada su ostali u službi. Saveznici su nakon rata kritikovali luksemburšku politiku neutralnosti prema svim državama koje su bile uključene u rat.

Tokom opsade, opskrba namirnicama bila je najveći problem za stanovništvo.

Zbog ratne situacije nije bilo moguće malu domaću proizvodnju nadoknaditi uvozom namirnica. Vlada je uvela racioniranje (odmjeravanje), te je odredila maksimalne cijene kako bi prigušila inflaciju. Rezultat toga bio je procvat tržišta na crno, te veoma zategnuti odnosi između grada i sela. Siromaštvo, povećanje cijena, te opadajuća kupovna moć doveli su do socijalnih sukoba.

Nezadovljstvo je natjeralo radnike da se organizuju na nivou sindikata. Tako su 1916.

33

godine nastala prva dva sindikata radnika u industriji čelika, jedan u „Minettenbecken“, u Esch/Alzette, a drugi u glavnom gradu.

1917. godine je u industriji željeza izbio štrajk koji je nemilosrdno ugušen od strane njemačke vojske.

Za vilhelmovsku Njemačku aneksija Luksemburga bila je jedan od ratnih ciljeva u slučaju definitivne pobjede. Međutim, vremenom su njemačke institucije postale na neki način suzdržanije. Oštrina okupacije od 1914.-1918. godine ne može se porediti sa onom od 1940.-1944. godine, kada su mnogi Luksemburžani izgubili život kao žrtve nacističkog režima. Ponižavanje tokom Drugog svjetskog rata je dovelo do povećanja nacionalne solidarnosti, koja se primjećivala u aktivnom otporu protiv okupatorske sile, dok je Luksemburg za vrijeme Prvog svjetskog rata bio zemlja sa velikim unutrašnjim sukobima.

Politička kriza i referendum 1919. godine Kriza je izbila neposredno nakon povlačenja Njemaca. U poslaničkom domu su poslanici ljevičari zahtijevali svrgavanje dinastije.

Optuživali su veliku kneginju da je tokom rata održavala veze sa okupatorima, te da je svojim uplitanjem u politički život podržavala političku desnicu. Ovaj zahtjev je ipak odbijen od strane minimalne većine. Na međunarodnom planu, luksemburška vlada je takođe bila suočena sa neprijateljskim stavom prema velikoj kneginji Marie-Adélaïde. Francuska i Belgija su vodile tajne pregovore koji su mogli utjecati na nezavisnost Luksemburga. 9. januara 1919. godine došlo je do revolta dobrovoljne čete luksemburške vojske i komisija za društveno blagostanje je proglasila republiku. Međutim, ovakav tok događaja nije naišao na odobravanje naroda, te je ubrzo nakon toga ugušen od strane francuskih trupa. Ipak, pozicija MarieAdélaïde bila je zauvijek oštećena. Velika kneginja je odlučila da se povuče u korist svoje mlađe sestre Charlotte, koja ju je zamjenila odmah 15. januara 1919.godine.

34

Kako bi ublažila krizu, luksemburška vlada je donijela odluku da sprovede dvostruki referendum. U ovoj anketi se trebalo izjasniti o državnoj formi (monarhija ili republika), te o ekonomskom pravcu zemlje nakon izlaska iz carinske unije.

Doba između dva svjetska rata Nakon procvata u 20-tim godinama dvadesetog stoljeća, 30-tih godina širom svijeta dolazi do opadanja konjunkture, od čega nije ostao pošteđen ni Luksemburg.

Doduše, procenat nezaposlenih u Velikoj kneževini je ostao relativno nizak. Otkazima su u prvoj liniji bili pogođeni stranci koji su se bez posla morali vratiti u svoju domovinu. Ekonomska kriza je u nekom smislu pogodovala komunističkoj partiji. Revolucionarna misao je imala sve više pristalica među radnicima u „Minettbecken“-u, što je zabrinjavalo konzervativne krugove. 1937. godine vlada je pokušala zabraniti rad komunističke partije putem „Zakona o zaštiti političkog i socijalnog reda“, koji je od strane svojih protivnika prozvan „Zakon brnjice“.

Iako je glasanje u poslaničkom domu bilo pozitivno, na referendumu je većina birača glasala protiv ove mjere jer bi ona ugrozila slobodu mišljenja.

Na međunarodnom planu Luksemburg je učvrstio svoju poziciju putem aktivnog učešća u radu saveza naroda u Genf-u, pri čemu je istovremeno sačuvao svoju neutralnost. Međutim, kada je nacistički režim u Njemačkoj 1933. godine došao na vlast, na horizontu se pojavila nova opasnost.

Drugi svjetski rat: vrijeme ispita 32 godine nakon što je završen prvi svjetski rat, 10. maja 1940. godine Njemci su ponovo zauzeli Luksemburg. Velika kneževina je bila pred jednim od najvećih ispita od svog postanka. Pošto su kneginja Charlotte i luksemburška vlada izvukli pouku iz prošlosti, sada su otišli u egzil i nastanili se u Londonu i Kanadi. Ovo je bila ispravna odluka, jer je Diwan - juli/juillet 2013.

Luksemburg svojim angažmanom na strani saveznika poslije rata mogao računati na puno međunarodno priznanje.

Međutim, njemačka okupacija je najprije značila ukidanje luksemburške nezavisnosti.

U julu i avgustu 1940. godine Luksemburg je stavljen pod neposrednu njemačku upravu.

Upravnik pokrajine Koblenz-Trier Gustav Simon imenovan je za šefa civilne uprave.

Mjere koje je on sprovodio su od samog početka imale za cilj pripajanje Luksemburga Njemačkom carstvu i germanizaciju stanovništva. Mnoge luksemburške državne strukture su ukinute. Upotreba francuskog jezika je zabranjena. Jaka propaganda je trebala poslužiti da zadobije simpatije Luksemburžana prema nacističkom režimu. Međutim, ovi napori okupatorske sile nailazili su na sve veće neprijateljstvo. Prilikom popisa stanovništva 1941. Godine, većina stanovnika je na tri odlučujuća pitanja o državljanstvu, pripadništvu narodu i maternjem jeziku dala odgovor „luksemburško“ odnosno „luksemburški“.

Ovaj rezultat je bio izraz otpora stanovništva protiv pokušaja asimilacije okupatorske sile.

30. avgusta 1942. godine okupator je otišao i dalje, te je i u Luksemburgu i u Elzasu i Lotringenu uveo vojnu obavezu. Ova odluka je dovela do štrajkova u skoro svim dijelovima zemlje. Njemačke vlasti su reagovale sa izricanjem prijekog suda i streljali su 21 štrajkača. U oružane snage je prisilno regrutovano ukupno 10.211 Luksemburžana. Više od jedne trećine njih odbilo je da nosi njemačku uniformu te su otišli u ilegalu. Na ovaj otpor njemački okupator je odgovorio terorom: deportacijom na istok, slanjem u koncentracione logore (prije svega u Hinzert), smaknućima. Židovska zajednica je naročito patila pod nacističkim režimom. Od 3.700 židova koji su prije rata živjeli u Luksemurgu, 1.200 njih su postali žrtve holokausta.

Iako je za vrijeme okupacije bilo kolaboracija, većina stanovništva je pokazivala izrazitu nacionalnu slogu. Kao i u drugim okupiranim oblastima, postojale su organizacije otpora čiji je glavni zadatak bio da, pored ostalog, sakrivaju muškarce koji su htjeli izbjeći prisilnu regrutaciju. Krajem rata su se razni pokreti otpora ujedinili u uniju.

10. septembra 1944. godine Luksemburg je oslobođen od strane američke vojske.

Međutim, Njemci su uspjeli da učvrste liniju fronta duž rijeke Mosel, te su u decembru 1944. godine krenuli u protunapad. Ardenska ofanziva uništila je sjever i istok zemlje. Oslobađanjem Vianden-a 22. februara, povratkom velike kneginje Charlotte iz egzila 14. aprila, te bezuslovnom kapitulacijom Njemačke 8. maja 1945. godine rat je završen. Bilanca je bila gorka: kao posljedica oružanog sukoba i nacističkog terora Luksemburg je imao 5.700 mrtvih, što je činilo oko 2% ukupnog stanovništva. Neposredno poslijeratno vrijeme je bilo u znaku obnove. Američka pomoć u okviru maršalovog plana omogućila je velike napore na polju modernizacije, te uspostavljanja infrastrukture i postrojenja.

(Nastaviće se ...)

Asbl été favorable à un retour à la situation antérieure à 2008, c’est-à-dire des connaissances de base dans au moins une des trois langues officielles, contrôlées par l’Institut national des langues, accompagnée le cas échéant d’une attestation de participation à un cours de luxembourgeois.

Réduire le déficit démocratique Avis du Clae sur le projet de loi modifiant la loi du 23 octobre 2008 sur la nationalité luxembourgeoise

E

n date du 11 avril 2013, M. François Biltgen, Ministre de la Justice, a déposé à la Chambre des Députés le projet de loi 6561 portant modification de la loi du 23 octobre 2008 sur la nationalité luxembourgeoise. Ce projet de loi, adopté par le Conseil de Gouvernement en mars dernier, fait suite à l’évaluation de loi de 2008 par le ministère de la Justice, présentée en septembre 2012. L’un des objets de ce projet de loi est de se conformer à la Convention européenne sur la nationalité, que le Luxembourg a signée en 2008 et qu’il souhaite désormais ratifier.

Dans le projet de loi 6561, le délai de résidence pour l’obtention de la nationalité est ramené de sept à cinq ans. Dans certains cas de figure (exemples : enfants nés au Grand-Duché, signataires du contrat d’accueil et d’intégration), le projet de loi prévoit un délai de résidence de trois ans.

L’interruption de la période de résidence sur le territoire ne constitue plus un obstacle à la naturalisation.

Si le Clae salue la volonté du législateur de se conformer au traité européen, et plus généralement d’assouplir les conditions de résidence, il tient à souligner que certaines de ces dispositions, telles que la volonté de limiter les cas d’apatridie et des délais réduits pour les conjoints de personnes luxembourgeoises existaient avant l’entrée en vigueur de la loi de 2008. De même, la réforme de la loi sur la nationalité de 2001 avait baissé le délai de résidence de dix à cinq ans, avant que la loi de 2008 ne l’augmente à sept ans. Il est regrettable que durant cinq ans, la peur de « brader » la nationalité luxembourgeoise ait eu pour conséquence un durcissement des conditions de résidence pour obtenir la nationalité luxembourgeoise. Nous tenons à rappeler que depuis le 5e Congrès des associations héritières de l’immigration, organisé en 2000, le Clae prône un délai de résidence réduit à trois ans pour chacun.

Depuis 2000 également, le Clae demande l’introduction du droit du sol dans la législation luxembourgeoise. La loi de 2008 ayant instauré le double droit du sol (un enfant né de parents de nationalité étrangère

mais dont l’un est né au Luxembourg est Luxembourgeois), les espoirs étaient grands de voir cette disposition élargie. Nous estimons en effet que les enfants nés au Luxembourg de parents dont l’un est installé durablement au Grand-Duché sont les enfants de ce pays. Malheureusement, à nouveau, le législateur a refusé d’introduire ce principe, tout en ajoutant quelques éléments dans le but avoué d’une simplification administrative. Ainsi l’enfant né de parents apatrides ou étrangers, dont la mère résidait légalement au Luxembourg au moment de la naissance, peut réclamer la nationalité luxembourgeoise par une simple déclaration du moment qu’il justifie d’une résidence légale de dix années au Luxembourg. Seront Luxembourgeois également les personnes nées au Luxembourg avant… le 19 avril 1939, date du centenaire de l’indépendance du Luxembourg. Le Clae ne peut que regretter que le législateur, une fois de plus, confirme son attachement au droit du sang.

Au niveau des exigences linguistiques, le projet de loi maintient le niveau requis de connaissance du luxembourgeois (niveau B1 pour la compréhension, A2 pour l’expression), mais introduit un système de compensation entre l’épreuve de compréhension de l’oral et l’épreuve d’expression orale. Des dispenses de participation à l’épreuve d’évaluation sont prévues pour les personnes qui résident depuis plus de 20 ans sur le territoire, en plus de la disposition déjà existante pour les personnes qui ont accompli 7 années de leur scolarité au Grand-Duché dans un établissement appliquant les programmes d’enseignement public. Dispenser du test de luxembourgeois les personnes qui résident depuis plus de 20 ans au Grand-Duché est l’une des propositions qu’avait fait le Clae lors de la précédente réforme en 2008. A l’époque, une disposition avait été ajoutée afin de dispenser de ce test les personnes installées avant 1984. Si cette disposition est positive, le Clae regrette que l’âge des demandeurs ne soit pas pris en compte.

Plus largement, nous regrettons que le rôle de la langue luxembourgeoise dans l’accès à la nationalité n’ait pas été révisé. Le Clae est d’avis que l’apprentissage du luxembourgeois doit être encouragé. Cependant, au Luxembourg, où trois langues cohabitent quotidiennement en tous lieux, la maitrise du luxembourgeois n’est pas le seul moyen de prouver son inscription dans la société. Le Clae aurait Diwan - juli/juillet 2013.

Nous nous permettons d’attirer votre attention sur deux propositions de modifications de la loi qui interpellent le Clae : - La loi actuellement en vigueur accorde une dispense de participation aux cours d’instruction civique aux même catégories de personnes qui sont dispensées du test de langue luxembourgeoise, à savoir celles qui ont fréquenté pendant au moins 7 années une école appliquant les programmes d’enseignement public luxembourgeois et celles qui vivent au Luxembourg depuis 1984. Le projet de loi vise à supprimer cette dispense. Seules les personnes souffrant d’un handicap grave pourront à l’avenir bénéficier d’une dispense en cas d’impossibilité médicale de participer aux cours d’instruction civique.

Cette suppression est pour nous incompréhensible, particulièrement dans le cas des personnes ayant suivi leur scolarité au Luxembourg.

- Concernant la question de l’« honorabilité », le projet de loi prévoit une réduction du seuil entraînant le refus de naturalisation en cas de prononcé soit d’une peine de réclusion criminelle, soit d’une peine d’emprisonnement ferme d’une durée d’au moins six mois ou d’une peine d’emprisonnement avec sursis d’une durée d’au moins douze mois. Le Clae considère que les seuils des peines actuelles (condamnation à une peine criminelle ou une condamnation à l’emprisonnement ferme d’une durée d’un an ou plus) doivent être conservés.

En conclusion, le Clae considère que toute adaptation de la loi qui vise à faciliter l’acquisition de la nationalité pour les citoyens de nationalité étrangère est la preuve que le Luxembourg désire réduire le déficit démocratique actuel. Suite aux différentes déclarations de ces dernières semaines, nous pensons que le Gouvernement et la Chambre des députés sont prêts à discuter d’une redéfinition de la notion de citoyenneté. Dans un pays aussi atypique que le Luxembourg, dont la population résidente de nationalité étrangère atteint désormais quasiment 45% dans une Europe où la moyenne est de 6,6%, l’avenir ne consiste-t-il pas dans une citoyenneté non plus liée à la nationalité, mais à la résidence ? Le Clae milite ainsi pour une citoyenneté de résidence qui permette de faire le lien entre les dimensions juridique, sociale, culturelle, politique et identitaire.

Cette valeur définit l’égalité des droits entre tous les résidents et permet à tous de négocier un devenir dans un projet commun.

Le CLAE L’avis complet peut être consulté sur le site internet www.clae.lu

35

Država

Političke institucije u Luksemburgu (1)

V

elika kneževina Luksemburg je od Londonskog ugovora potpisanog 19. aprila 1939. godine suverena i nezavisna država. Njena državna forma je definisana kao parlamentarna demokratija u obliku konstitucionalne monarhije, čija se kruna nasljeđuje u krugu dinastije Nassau. Geografski položaj Luksemburga je u srcu Zapadne Evrope između Belgije, Francuske i Njemačke.

I Tri vlasti Kao u svakoj parlamentarnoj demokratiji, i u Luksemburgu postoji fleksibilna podjela između zakonodavne i izvršne vlasti. Samo je pravosuđe nezavisno.

1. Zakonodavna vlast Zakonodavna vlast je pod zaštitom poslaničkog doma, vlade i državnog savjeta, pri čemu svaki od ovih organa ima svoje zadatke.

Poslanički dom Poslanički dom se sastoji od 60 poslanika koji se biraju na ravnopravnim općim izborima po sistemu proporcije na period od 5 godina. Njihov glavni zadatak se sastoji u tome da usvajaju nacrte zakona. Članovi ovog doma takođe posjeduju parlamentarno pravo inicijative kako bi donijeli prijedlog zakona.

Pored toga, parlamentarna komisija za kontrolu budžeta (kojom predsjedava poslanik iz opozicije), služba za državnu reviziju, te ombudsmen moraju poslaničkom domu omogućiti da vrši svoju dužnost nadzora državnog vodstva.

36

Vlada Vlada ima pravo na inicijativu zakona, koje joj dopušta da donese nacrt zakona.

U ovom slučaju se govori o zakonskoj inicijativi vlade. Nakon rasprave državnog savjeta, nacrti zakona se daju na izjašnjavanje poslaničkom domu u kojem vlada uglavnom ima svoju većinu. Nakon usvajanja od strane parlamenta, veliki knez ima pravo da odobri i objavi zakon. Proces donošenja zakona se okončava objavljivanjem teksta u zbirci zakona „Mémorial“, čime tekst zakona postaje obavezujući.

Državni savjet Državni savjet se sastoji od 21 člana. Državne savjetnike formalno imenuje i otpušta veliki knez i to naizmjenično na prijedlog vlade, poslaničkog doma i državnog savjeta.

U luksemburškom sistemu sa jednim domom, državni savjet ima balansirajuću ulogu i djeluje kao druga zakonodavna skupština. Za svako donešenje zakona, t.j. za sve nacrte i prijedloge zakona se, prije izjašnjavanja poslanika, mora dobiti stručno mišljenje državnog savjeta. U svom stručnom mišljenju, državni savjet ispituje da li su nacrti teksta u skladu sa ustavom te da li krše neke internacionalne dogovore odnosno sporazume ili opće pravne principe. Njegov zadatak je da ubjeđuje, a ne da propisuje. U ovom smislu on ima savjetodavnu funkciju.

Državni savjet ima prije svega sljedeće zadatke: Njegovo stručno mišljenje je obavezno za sve nacrte i prijedloge zakona, kao i za zahtjeve za promjenu koji se podnesu tokom nekog procesa; Diwan - juli/juillet 2013.

Osim u hitnim slučajevima, veliki broj nacrta propisa velikog kneza mu se takođe daju na procjenu; On odlučuje o oslobađanju od drugog izjašnjavanja, t.j. od drugog izjašnjavanja o nekom zakonu koje bi trebalo da se održi najranije tri mjeseca nakon prvog izjašnjavanja poslaničkog doma.

Uskraćivanje oslobađanja je stoga ograničeno na odgodivo pravo na veto.

2. Izvršna vlast Vrhovni poglavar je veliki knez. Njegov status nepovredljivosti podrazumijeva da on ne može biti niti optužen niti sudski gonjen. Nasuprot potpunoj političkoj neodgovornosti velikog kneza stoji ministarska odgovornost. To znači da svaka mjera koju odobri veliki knez u okviru izvršenja svojih ustavnih ovlaštenja, mora biti potpisana od strane jednog člana vlade koji za to preuzima cjelokupnu odgovornost. Osim toga, svaki akt koji potpiše veliki knez, mora prije toga biti predočen savjetu vlade na procjenu.

Veliki knez formalno, po ustavu, ima pravo da sam sastavi svoju vladu, t.j. da imenuje ministre i državne sekretare, da načini ministarstva, te da podjeli nadležnosti. Broj resora obično prevazilazi broj članova vlade koji ih vode. Tako da jedan ministar često vodi više resora.

Međutim, u praksi, veliki knez bira premijera na osnovu rezultata izbora, a premijer nakon toga predlaže članove vlade. Vlada koju je imenovao veliki knez predlaže svoj politički program poslaničkom domu koji - usvajanjem odgovarajućeg zahtjeva - očituje svoje povjerenje. Vlada se na ovaj način može osloniti na većinu u parlamentu.

Iako ustav velikom knezu daje pravo da u svakom trenutku smijeni bilo kojeg člana vlade, u praksi je uobičajeno da premijer velikom knezu ponudi povlačenje nekog ministra ili cijele vlade a veliki knez onda prihvati ovu ponudu.

3. Pravosudna vlast Po ustavu se sprovođenje pravosudne vlasti povjerava vrhovnom sudu i sudovima. Oni su u obavljaju svoje funkcije neovisni. U Luksemburgu postoji jedan ustavni sud i dva sudstva: redovno sudstvo i upravno sudstvo.

Ustavni sud Ustavni sud se sastoji od devet članova i njegovo sjedište je u Luksemburgu.

Kao što njegovo samo ime kaže, ustavni sud odlučuje o tome da li su zakoni usklađeni sa ustavom, izuzetak su zakoni o odobravanju sporazuma.

Ako neka stranka pred redovnim ili upravnim sudom pokrene pitanje usklađenosti nekog zakona sa ustavom, onda taj određeni sud – ako smatra da je postavljeno pitanje neophodno za riješavanje spora – mora pozvati ustavni sud da se izjasni.

Mora se napomenuti da za pravno lice ne postoji direktno pravno sredstvo.

Sud obavlja konkretnu naknadnu kontrolu te se poziva da donese prvobitnu odluku.

Redovno sudstvo I Različiti sudovi A. Mirovni sudovi Mirovni sud se nalazi na najnižem nivou sudske hijerarhije. Tri mirovna suda u državi imaju svoja sjedišta u Luksemburgu, Esch-sur-Alzette-u i Diekirch-u.

Oni su nadležni za sporove od manje važnosti kako u civilnom tako i u privrednom sektoru. Uslov je da vrijednost spora (koji ima pravo žalbe višoj instanci) ne prelazi 10.000 eura. Kao posljednja instanca oni su nadležni za sporove čija je vrijednost do 750 eura.

Osim toga, zakon je na mirovne sudove prenio određena posebna zaduženja koja su u njihovoj nadležnosti, bez obzira na vrijednost spora. To se tiče na primjer ugovora o najmu ili zapljena plate.

U oblasti krivičnog gonjenja mirovni sudovi rade kao jednostavni policijski sudovi, te su nadležni za prekoračenje ili kršenje zakona, kod kojih je zakonom određena novčana kazna do 250 eura, kao i za kršenja koja su po zakonu označena kao prijestup, te koja se od vijeća upućuju na policijski sud.

B. Okružni sudovi Država Luksemburg je podijeljena na dva sudska okruga: Luksemburg i Diekirch, za koje je nadležan po jedan okružni sud.

Ovi sudovi su u civilnom i privrednom sektoru nadležni za sve sporove koje zakon nije izričito dodijelio nekom drugom sudstvu.

U kaznenim sporovima su okružni sudovi (kada zasjedaju u kaznenom odjelu) nadležni za kršenja zakona za koja krivični zakon ili neki posebni zakon predviđa kaznu zatvora od najmanje osam dana do najviše pet godina ili novčanu kaznu veću od 251 eura.

Kriminalna komora je nadležna za sva djela koja se po zakonu smatraju zločinima, t.j. za djela za koja krivični zakon predviđa doživotnu kaznu zatvora ili vremenski ograničenu kaznu zatvora ili zatvorsku kaznu dužu od pet godina.

Sud za maloljetnike i starateljstvo nadležan je za pitanja zaštite mladih koja su propisana zakonom.

U okviru žalbenog procesa okružni sudovi takođe usvajaju odluke mirovnih sudova čija vrijednost spora ne prelazi 750 eura.

C. Vrhovni sud Vrhovni sud ima svoje sjedište u gradu Luksemburgu i obuhvata: Kasacijski sud, koji se sastoji od pet sudija: Apelacioni sud, koji je podijeljen na devet komora u kojima zasjeda 35 sudija.

Vrhovni sud zasjeda u punom sastavu (generalna skupština), naročito kada se odlučuje o sukobima kompetencija i disciplinskim procesima protiv sudija.

Generalna skupština, osim toga, odlučuje o tužbama protiv članova vlade koje je odobrio poslanički dom.

Kasacijski sud je nadležan za odobravanje presuda apelacionog suda, te presuda okružnih i mirovnih sudova kao posljednjih instanci.

Međutim, tužba kasacijskom sudu ne predstavlja treće pravno sredstvo, već je predviđena samo u slučajevima kršenja zakona, prekoračenja nadležnosti ili povrede bitnih formalnih propisa ili propisa propisanih kod kazne ništavnosti.

Apelacioni sud usvaja odluke okružnih sudova kao prve instance.

1) Državno tužilaštvo Članovi državnog tužilaštva kod sudova podliježu naredbama glavnog državnog tužitelja, a u izvršavanju svoje funkcije su odgovorni ministru pravosuđa.

Glavni zadatak članova državnog odvjetništva je da riješavaju slučajeve zločina i kršenja zakona, da zahtijevaju primjenu zakona, te da se brinu u sprovedbi presuda. Državne tužioce u izvršavanju njihovih zadataka podržavaju službenici kriminalne policije. Oni konstantuju povrede krivičnog prava, utvrđuju počinioce, te sakupljaju dokaze.

Diwan - juli/juillet 2013.

Administrativno sudstvo U skladu sa ustavom, za sporove u oblasti uprave i poreza nadležno je administrativno sudstvo.

Administrativni sud odlučuje kao prva instanca u tužbama zbog nenadležnosti, prekoračenja službenih dužnosti i zloupotrebe diskrecijskog prava, povrede prava ili povrede formalnih propisa sa ciljem zaštite privatnih interesa, protiv raznih upravnih odluka, protiv kojih po važećim pravnim i administrativnim propisima nisu dopuštena druga pravna sredstva.

Administrativni sud se, u principu, bavi ukidanjem tužbe. Promjena tužbe je moguća samo u slučajevima u kojima je to zakon izričito predvidio.

Administrativni visoki sud je najviše administrativno sudsko tijelo. On odlučuje naročito u slučajevima žalbi protiv odluka drugih administrativnih sudova, te je nadležan za arbitražu kod sporova između vlade i službe za državnu reviziju.

II Proces donošenja zakona Postoje dvije vrste inicijative zakona: nacrt zakona. Prednacrt izrađuje nadležno ministarstvo, savjet vlade ga odobrava, a onda se predočava državnom savjetu kako bi on dao svoje stručno mišljenje. Nakon toga, vlada nacrt zakona šalje poslaničkom domu. prijedlog zakona. Jedan ili više poslanika mogu donijeti prijedlog zakona, koji se predočava konferenciji predsjednika vijeća, a koji onda odlučuju o njegovom upućivanju nadležnoj komisiji. Prijedlog zakona se upućuje državnom savjetu kako bi on dao svoje stručno mišljenje, te se proslijeđuje vladi kako bi ona iznijela svoje stajalište.

Najkasnije nakon dobivanja stručnog mišljenja od strane državnog savjeta, nacrt ili prijedlog zakona se upućuju nadležnoj parlamentarnoj komisiji, koja ih provjerava te podnosi izvještaj vijeću.

Plenarna debata vijeća se odvija u dvije faze: u jednoj općoj debati i jednoj debati o pojedinim članovima zakona. Svaki poslanik može dati prijedlog o izmjenama.

U luksemburškom sistemu sa jednim domom, poslanički dom se mora, poslije izjašnjavanja o nacrtu zakona, još jednom izjasniti o cjelokupnom tekstu zakona, pri čemu se drugo izjašnjavanje može održati najranije tri mjeseca poslije prvog izjašnjavanja. Poslanički dom, međutim, može biti oslobođen od ovog drugog glasanja ako je i državni savjet spreman da dodijeli ovo oslobađanje. U slučaju da državni savjet ne dadne svoju saglasnost, onda poslanički dom mora, nakon što prođe rok od najmanje 3 mjeseca, glasati po drugi put.

Zakon koji je definitvno donešen u poslaničkom domu može stupiti na snagu tek nakon što ga odobri i proglasi veliki knez, te nakon što se objavi u službenom listu „Mémorial“.

Nastaviće se

37

Velikani Priče o bosanskim vladarima (V.)

Kraljica bosanska, Jelena Gruba, prva i jedina Autor: dr. Ibrahim Kajan

D

ok je bio živ bosanski kralj Dabiša Kotromanić, imala je samo naslov kraljice, bez vlasti i bez moći. Historija je poznaje kao kraljicu Jelenu koju je narod nazivao Grubom. Tim imenom nazivali su jake, stasite i odlučne žene.

Igra sudbine učinila je ono što joj nije bilo suđeno ni po jednom zakonu dinastičke bosanske kraljevine kuće Koromanića: Bosanski joj je stanak dao vlast, uzdigao ju je mimo vladajuće kuće, uzvisio ju je i kao ženu, bez kompleksa i muške prepotencije koje ni dan danas ne manjka na ovome svijetu udešenom po muškom kroju.

Podsjetimo se: Dabiša je umro 5. septembra 1395., ostavivši Tvrtkovo naslijeđe u početnom destruiranju...

Svijet koji je opkoljavao Bosnu – vrio je u nemirima. Ugarski kralj Sigismund, osporen i u Budimu, kretao se prema Bobovcu da preuzme krunu „kako je bilo dogovoreno“. Bosanski velikaši nisu među Kotromanićima vidjeli novog suverena: Tvrtkov (vanbračni) sin Stjepan Ostoja im se nije sviđao, a Dabišin je sin još bio premalen.

Ni dva mjeseca nakon kraljeve sahrane, svijet još nije znao što se dešava s bosanskim tronom, čiji je i čiji će biti.

Hoće li na njemu sjediti tuđin ili će biti – po svemu – kralj bosanski? Vidi se zabilježen datum - 24. novembra 1395. – da tog dana kralj Sigismund jaše prema bosanskoj granici, da je već po poklisarima poslao povelje o postavljenjima na visoke pozicije Bošnjane koji pristaju uz uzurpatora. Ali, nasuprot njima bila je golema snaga velikih vojvoda bosanskih – Hrvoja Vukčića Hrvatinića i Sandalja Hranića, te kneza Pavla Radinovića!

Preko njih se neće moći ništa!

A onda je opet iz povijesnog mraka iznenada zaiskrila vijest iz Dubrovnika iz koje se jasno razabire da je Bosna dobila kralja, dapače – kraljicu!

Vijeće umoljenih raspravljalo je 22. decembra 1395. hoće li „bosanskoj kraljici poslati dohotke koje su primali raniji kraljevi bosanski, stonski i svetodmitrovski....“ Onda su opet,

38

o istom, raspravljali 5. i 13. januara 1396, teško se odvajajući od peneza koji su pripadali bosanskom dobitku.

To znači da je Stanak predao vlast Jeleni Grubi, uručio joj krunu i žezlo u jednom od dana između 24. XI. i 22.

XII. 1395. – i barem privremeno, riješio problem na uzvišenoj stolici. Najsnažniji akteri bosanske politike su uradili ono što su željeli: odstranili tuđina i neprijatelja od prijestolja, zadržali pa i povećali svoju moć, na prijestolje postavili nemoćnu figuru kojoj će uvijek moći diktirati što treba raditi!

Podaci o vladanju kraljice Jelene svodivi su u najvećem broju na relaciji Bobovca i Dubrovnika. Povelje i dopisi, svečane i povjerljive deputacije – natezanje oko dohodaka, intervencije, podmićivanje Dubrovčana, uvođenje i ukidanje carina „tamo gdje nikad prije nisu bile“... sve unutar Bosne, a ništa izvan njezinih granica. Potpunu kontrolu imala su trojica spomenutih velmoža, neograničenih gospodara života i smrti u svojom golemim područjima – snažnijim nerijetko od samog Kraljevstva! Hrvoje je bio najistaknutiji, najveći manipulator krhkog prijestolja i male kraljice, a kad je poželio, pozivao bi i Turke da oružjem „očiste teren“ njegovih interesa kojima nije bilo kraja ni konca. Kraljičin položaj je samo naizgled bio čvrst: međutim, svakog treba je mogla ostati bez krune, a to će se ubrzo i desiti... trebala je samo jedanput „stati na put“ nečijoj samovolji. Da, kraljica je to i uradila, jednom, pa i dvaput.

Prvo što zapažaju dokumenti starih arhiva jest nasilnost Sandalja Hranića u zahtjevu da Dubrovčani njemu, a ne Kruni, isplaćuju stonski i dmitrovski danak. Ne uspjevši, on otvara nove carine pred Stonom, koje „nikada nisu postojale“. On ih otvara, a kraljica ih ukida.

Prijetvorni Dubrovčani, da bi dobili „Nove zemlje“ (između Grada i Stona), idu izokola pa interveniraju kod „kralja Sigismunda da posreduje kod vojvode Hrvoja da utječe na Kraljicu“ – dijeleći bogate darove u benificijama, u zlatu i tkaninama i u živoj valuti, samo da dođu do svog cilja, da oduzmu od Bosne makar krpicu njezina suvereniteta. I kad te Diwan - juli/juillet 2013.

prijetvorne putanje nisu uspjele, o čemu nema opipljivih tragova, Dubrovački senat (iz vedra neba!) 13. maja 1397. raspravlja da pošalje izaslanstvo „novom bosanskom kralju“ (za kojeg oni znaju već od mjeseca marta, pa se brinu da o tom sazna i kraljica Jelena) – ili će, što je prevladalo, ipak poslati protovestijera Žoru kraljici i tražiti potvrdu povlastica....“ Ko je bio taj „pričuvni bosanski kralj“, taj „regem Bossne“, nikad se nije saznalo! Kroz cijelu 1397. i prvu polovicu 1398. godinu nešto se opako zbivalo u Bosni, uključujući bježanja, migracije, organiziranje konvoja za supruge najistaknutijih velikaša prema Dubrovniku, Starigradu (Cavtatu), Stonu i Splitu. Šta se dešavalo, što krije povijesni mrak – ne zna se gotovo ništa. Osim, da je jednog dana nestalo kraljice Jelene Grube, nestalo je kao vladarke. Je li zbačena s prijestolja? Je li bila prisiljena abdicirati? Je li se sama uklonila? Nema ni jednog odgovora, mada je živa, spominju je pisani tragovi kao privatnu osobu, „presvitlu i previsoku gospoju kir Grubu“. Njezin uspon na bosanski tron i silazak s njega – ostala je velika tajna.

Da je izabran novi bosanski kralj, vidljivo je iz zaključka dubrovačkog senata zapisanog u mjesecu maju 1398., „da se rektor i Malo vijeće mogu upustiti u pregovore s poslanicima (noviter creatum regem Bossinensem) Stjepana Ostoje...“, vanbračnog sina velikog kralja Tvrtka Prvog Kotromanića.

Vladanje Jelene Grube, kakvo god bilo, više je nego zanimljivo; govori posredno o Bošnjanima, njihovoj spremnosti uvažavanja i uzdizanja u najveće časti i dužnosti ne samo žena nego i djece rođene izvan braka. Tom osjećanju, u tim puritanskim vremenima, nisu mogle kumovati ni Crkva rimska ni Crkva grčka, nego samo i jedino Crkva bosanska.

Integracija

Integracija,

problemi i perspektive Mr. Saima Mehonić

P

itanje integracije i pitanje suživota jedno je od temeljnih pitanja kroz historiju islama. Biti musliman nije moguće a istovremeno biti isključiv, mrziti, protjerivati, ubijati, ne biti tolerantan.

Bošnjaci - muslimani koji su u najvećem djelu tokom 90/tih došli u Luksemburg, nisu došli iz religijsko monolitne države. Samo u Sarajevu , u užem jezgru centra grada, u prečniku od 300 metara postoje 4 razlčite bogomolje, muslimannska, jevrejska, katolička i pravoslavna. Ovo na najslikovitiji način govori o našem odnosu spram drugog i drugačijeg.

U historiji tog prostora, odakle su muslimani došli u Luksemburg, nije zabilježeno da neko od strane muslimana sruši bogomolju ili da se počini neki veći zločin motivisan religijskom mržnjom.

Nažalost, muslimani su bili žrtve tih motiva, samo u posljednjoj agresiji na BiH srušeno je oko 1000 džamija i islamskih vjerskih objekata. Broj žrtava se kreće i do 80 000 bosanskih muslimana, broj silovanih žena i do 20 000. Ti zločini bili su bazirani isključivo na vjerskom fanatizmu i islamofobiji. To je bio i centralni razlog doseljenja Bošnjaka u Luxemburgu i mnoge druge zemlje Evrope i svijeta.

Muslimani su došli u državu koja, možda, nije toliko vjerski raznolika, ali je ipak civilizirana i u određenoj mjeri tolerantantna. Ipak, ta tolerancija treba da se produbljuje i proširuje.

Integracija u povjesti Kroz čitavu povijest čovječanstava poznat je termin integracija. Gledajući povijest poslaničkih generacija, uvidjet ćemo da su Božiji Poslanici zbog ukazanih problema napuštali svoja ognjišta, ili su zbog nestanka moralnih vrlina napuštali svoje rodno mjesto, te spas i utočište pronalazili u nekom drugom kraju. Svaki segment podsticaja kulturološko-integracijske pojave valja posebno proučiti, te mu posvetiti posebnu i ozbiljnu pažnju.

U islamu ima jedan zanimljiv primjer s početka poslanstva Muhameda (a.s) koga je njegov narod protjerao iz Meke, a on je spas našao kod kršćanskog vladara koji mu je omogućio punu slobodu ispovjedanja nove vjere. Ovaj kršćanski vladar upsan je zlatnim slovima u povjesti islama. Kralj kršćanske Abesinije Nedžasija samo je po lijepom pominjan od generacija muslimana od poslanstva Muhameda (a.s.) do danas.

Nemoguće je ne povući analogiju spram ovog događaja i prijema muslimana u Luksemburg, koji su protjerani sa svojih ognjišta, od strane svojih balkanskih komšija.

Muslimani u novom okruženju Muslimani su izabrali Luksemburg, ali i ostale zemlje zapadne Evrope i svjeta jer im nude mogućnost za kvalitetniji način življenja, demokraciju kao okvir društvenog djelovanja, slobodu i jednakopravnost za svakoga, što im, slobodno možemo kazati, nisu osigurale matične zemlje. Svaka osoba koja se odlučila za odlazak u drugu zemlju, imala je različit cilj i razlog.

Pored spašavanja od represije, bježanjem od ratnih strahota, mnogi su ovdje uvidjeli mogućnost kvalitetnijeg života, drugi slobodu izražavanja i očuvanje svojih religijsko-tradicijskih vrijednosti. Ulaskom u novo okruženje, u ovom slučaju, načelno, kršćansku sredinu, potrebno je promovirati svoje kulturno naslijeđe u komunikaciji sa novom zajednicom a ujedno očuvati religijski i nacionalni identitet.

Jako je bitno da muslimani u Evropi pravilno shvate prirodu Objave i Tradicije kao takve. Način na koji se muslimani u Evropi vide i shvataju, uvijek se stavljajući u obrambenu poziciju svoje vjere, kulture, tradicije, itekako ih sprječava u formiranju jasnih htijenja i odgovora.

Riječ integracija dolazi od latinskog glagola integro, što znači obnoviti postaviti na ranije mjesto. Latinska imenica integritas, -atis, znači čitavost; neporočnost, nesebičnost, a latinski pridjev integer, -tegra, -tegrum znači čitav; krepak, Diwan - juli/juillet 2013.

neoštećen. Dakle, integracija kao termin označava povezivanje, spajanje, ujedinjavanje dijelova u cjelinu. Motivi i ciljevi integracije su veoma različiti. Pojam integracije omogućava ne samo da se objasni povezivanje dijelova u nadređenu cjelinu, nego i manjih cjelina u jednu višu cjelinu.

Glagol integrirati podrazumijeva: sjediniti, povezati različite elemente, stvoriti jednu cjelinu.

Ipak, ono što otežava samu tu integraciju, pored svih pogreški kod muslimana i njihove zatvorenosti, je jedan negativan odnos spram islama u zapadnom društvu.

Negativni odjek događaja iz kršćanskomuslimanske historije odražava se u načinu na koji zapadna literatura i misao vide islam. Iako su postojali trenuci dodira, uzajamnog upoznavanja i konstruktivne razmjene, kad se sve uzme u obzir, muslimanska ekspanzija na Europu, od arapskih osvajanja, preko krstaških ratova i stvaranja Osmanskog carstva, proizvela je otuđenje i nepovjerenje u odnosu na islam koji je, prvenstveno, viđen kao prijetnja kršćanstvu. Ovo naslijeđe je, kao što je Albert Hourani primijetio “još prisutno u svijesti Zapadne Europe, još plaši i još je, uopćeno govoreći, pogrešno shvaćeno.”

Strah i prezir, spojeni s evropskim etnocentrizmom, proizveli su iskrivljene predstave o islamu i muslimanima i odvratili učenje ljudi od ozbiljnog istraživanja islamskog doprinosa zapadnoj misli. Tek u godinama između dva svjetska rata učinjen je ozbiljan napor da se razumiju doprinos islama razvoju zapadne misli i efekat susjedstva na zapadno društvo.

Krstaški ratovi su po prvi put učinili da islam postane veoma poznat u Europi, mada ne i shvaćen. R. W. Southern primjećuje: “Prije 11. stoljeća našao sam da se, u srednjovjekovnoj literaturi van Španije i južne Italije, ime Muhammed spominje samo jednom. Ali od 1120. godine svako je na Zapadu imao izvjesnu predstavu o tome šta je islam značio i ko je Muhammed bio”. Slika je bila jasna, ali to nije bilo znanje. Ovo neznanje je održavalo ne samo nedostatak znanja nego i zajedničku ljudsku težnju, podjednako prisutnu među obrazovnim i neobrazovanim, da se neprijatelj ocrni

39

i dehumanizira. Iskrivljene predstave o Muhammedu, a. s., i islamu bile su stvorene - tačnije, fabricirane - s malom zainteresiranošću da budu tačne.

U kasnijim stoljećima islam je bio korišten kao negativan uzor od strane autora koji su zastupali principe i vrline doba prosvjećenosti. U Volterovom spisu Fanatizam ili Muhammed slika poslanika je slika teokratskog tiranina, a Ernest Renan, u svom često navođenom predavanju, zalaže se za nauku, razum i ljudski progres odbacujući islam kao inkompatibilan s naukom i muslimane kao “nesposobne da bilo šta učine ili se otvore za novu ideju.”

Percepcije muslimana na zapadu U mnogim dijelovima svijeta muslimani se danas osjećaju da su od svijeta Zapada opkoljeni i satjerani u škripac. Muslimani se osjećaju diskreditiranim, na iskušenju su i na njih se sumnja usljed njihovih religijskih vjerovanja. Jednostavno, muslimani se osjećaju kao da su pod stalnom prismotrom i sumnjom i da je njihova religija dežurni krivac.

Sve ovo govori o kompleksnosti pitanja integracije muslimana u evropsko društvo.

U evropskoj literaturi o islamu danas, u raspravama koje su pisali i muslimani i nemuslimani, posvuda nalazimo pitanje: „Koji i kakav islam živjeti?“ Posebno su muslimanske zajednice u Evropi i na Zapadu suočene sa svim posljedicama tog pitanja.

S tim u vezi, treba podsjetiti kakvi tipovi zajednica muslimana su prisutni u savremenoj Evropi:  tradicionalne, autohtone muslimanske zajednice i narodi kao što su Bošnjaci, Torbeši, Albanci, itd.,

40

 muslimanski useljenici i radnici kojih ima najviše iz Turske, Sjeverne Afrike, te Indije, Pakistana i Bangladeša i  evropski konvertiti u islam kao i muslimanska djeca rođena u Zapadnoj Evropi iz treće generacije, čiji je maternji jezik luksemburški, engleski, francuski, njemački, španski Naša znanja o današnjim muslimanskim zajednicama u Luksemburgu, i uopće u Evropi, su skromna. U Luksemburgu ne postoji niti jedan institut koji bi imao barem nekoliko specijalista za ova pitanja. Po najnovijim statističkim podacima, objavljenim u Evropi, danas na ovom kontinentu živi blizu četrdeset miliona muslimana iz sve tri naprijed navedene grupacije. Malo o njima znamo, čak ih ne pratimo ni na razini obične novinske informacije.

Ali, ipak možemo izvesti neke nesumljive zaključke:  Muslimanima je zagarantovana sloboda vjeroispovjesti, djelovanja, okupljanja i organizovanja;  Uživaju slobodu govora;  Mnogi, naročito mlađi, muslimani uzimaju evropska državljanstva i tako stiču razne pogodnosti;  Mnogi muslimani otvaraju svoje firme, a princip jednakosti u poslovanju im je zagarantovan. Jedan dio muslimana ostvario je pravo na penziju;  Mladi muslimani ostvaruju pravo na školovanje, a jedan dio odlučuje se i na produženo školovanje na fakultetima; Ipak, primjetan je i:  nedostatak efikasne integracije muslimana u društvo;  sporo uključivanje muslimana u javnu sferu života; Diwan - juli/juillet 2013.

 malo participiranje muslimana u političkom radu;  minorno sudjelovanje u lokalnoj i nacionalnoj administraciji;  neadekvatna i neautentična zastupljenost u medijima; Na lokalnom – luksemburškom nivou primjetne sui neke specifičnoosti:  stagniranje procesa konvencionisanja islama;  potpuna neprisutnost muslimanskih obdaniišta, škola i kulturnih ustanova…;  nedostatak jednog velikog islamskog centra sa svim pratećim sadržajima, kao u mnogim zemljama Zapadne Evrope;  Problemi pri zapošljavanju za muslimanke sa maramom, zatim, problemi na časovima fizičkog vaspitanja (plivanje) kod muslimanskih učenica koje su tradicionalno obučene.

Institucionalno, u smislu svakodnevnog, operativnog funkcioniranja, muslimanske zajednice u Luksemburgu organizirane su na različite načine i u različitim pravnim formama. Za to postoji više razloga. Prije svega radi se o neriješenom pitanju konvencionisanja islamske vjerske zajednice sa državom. Otuda su, najčešće, muslimanske zajednice organizirane kao nevladine organizacije, a njihov rad i djelovanje uređen je zakonima o nevladinom sektoru. Još jedna od karakteristika muslimanskog organiziranja u Luksemburgu jeste da se muslimani organiziraju po nacionalnoj osnovi ili kriteriju. Tako, uglavnom, imamo islamske zajednice Arapa, Bošnjaka, sandžačkih Bošnjaka.

Oglasna tabla

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés.

12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu

Diwan - juli/juillet 2013.