IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: M. Sin veka

KO JE BIO MUSOLINI?

O maestralnom dokumentarnom romanu o fašizmu i Musoliniju M. Sin veka, u kome autor Antonio Skurati otkriva decenijama potiskivanu stvarnost, piše književnica Ljubica Arsić

Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić

Ispred Skale, najpoznatije operske kuće na svetu, gde su veseli tonovi Seviljskog berberina slavili raskoš života, gde su jednog popodneva, za vreme generalne probe Nabuka, električari bili ganuti do suza dok su slušali onaj uzbudljivi hor koji priziva proleće naroda, gde je čežnja bez budućnosti Madam Baterflaj zauvek ispratila svet iz veka romantizma, pomahnitali kamion se zaleće u svetinu. Na boku kamiona-ubice crnim slovima je ispisano: Teror! Milano oblači crninu i postaje grad nasilja i smrti, koji se, poput strašne i nezaustavljive pošasti, šire Italijom. Slikajući početak fašizma sa Musolinijem na političkoj sceni, savremeni italijanski pisac Antonio Skurati, kroz brižljivo vođenu dnevničku dokumentarnost od 1919. do 1924. godine, kroz dane učesnika uskomešane mase koju talasi istorije ljuljaju i bacaju na hridi, opisuje čudovišni XX vek u kojem su se dogodila dva svetska rata. Zauzimajući glas sveznajućeg svedoka i visoko moralni stav tumača istorije, pisac slika karakteristike fašizma i okolnosti u kojima je, sa Musolinijem na čelu, fašizam postao negativni simbol jednog perioda italijanske prošlosti. Njegovi počeci ogledaju se u epilogu Velikog rata, posle kojeg je Italiju, pobednicu sa svešću slavne istorije Cezara, izneverenu za obećanje Rijeke i Dalmacije, preplavilo podsticano osećanje osujećenosti i gubitka. Takođe, klima nasilja i hvalospev sili leže u karakterističnoj vezi estetike i politike, koja je u suštini italijanskog mentaliteta rukovođenog strašću prema lepoti. Blizina umetničkog pokreta futurizma poniklog na italijanskom tlu, sa Marinetijem na čelu, u velikom meri je doprinela da se futurističke ideje o ratu kao higijeni sveta i estetskom idealu junaka okruženog mašinama za kretanje i ubijanje primene u stvarnosti. U Skuratijevom romanu, ovenčanom nagradom Strega, nižu se prizori nasilja, koji kroz ujedinjenje u kolektivnoj emociji žalovanja postaju mit kojim se kroz zajedničko iskustvo prevazilazi smrt, a oplakivani se uzdiže u sveca. Nekrofilija i slavljenje smrti nad kovčezima postaju temelj ujedinjenja u fašizmu, sa lepršanjem zastava, svečanim pucnjevima i himnom, sumornim bakljama koje žive ljude pretvaraju u legiju aveti dok svetina pada na kolena. Sveta smrt pojedinca prerasta u kolektivni ritual jačanja zajednice, a umetnost okupljanja ljudi sa pesmama i poklicima što pozivaju na mladost, naciju i rat postaje pozornica fašizma, koji je dosta naučio od prethodnika kako da se mase više ne potiskuju na margine istorije, već pozivaju na političku scenu, na kojoj se pojavljuje glavni glumac Benito Musolini.

Prizori nasilja, kroz ujedinjenje u kolektivnoj emociji žalovanja, postaju mit kojim se kroz zajedničko iskustvo prevazilazi smrt

Ko je bio Musolini? Pisac Emilio Gada označava ga kao izdajicu, arhimafijaša i ljigavca, ali ove tri reči ne mogu da u potpunosti objasne sina veka, koji je uspeo da zavede ne samo ljude iz „sive zone“ koji su odjednom dograbili motke već je privukao i intelektualnu elitu sa pesnikom D’Anuncijom, Pirandelom, Kurcijem Malaparteom, slavnim Toskaninijem. Iako je izgledalo kao da o Musoliniju nema više šta da se kaže, Skuratijev Duče na drugačiji način tumači italijansku i svetsku politiku, ali uprkos činjenici da su istraživanje dokumenata i njihovo korišćenje zaštitili autora od emotivnog učitavanja, treba verovati Skuratiju kada kaže da nije imao nameru da napiše istoriju, već roman o Musoliniju. Pisac prati glavnog junaka od problematičnog školarca izbačenog iz škole zbog ubadanja nožem svojih drugova, preko cirkuzanta koji se u Skali pojavljuje u smokingu i kanarinac-žutim čarapama do degenerika iskolačenih očiju, koji sebe vidi kao imperatora Rimskog carstva. On je neposredan naručilac smrti i čovek sa psihologijom organizatora zločinačkih poduhvata, uvek spreman da sebi obezbedi alibi. Njegovo shvatanje opovrgava politiku kao pesnički zanos, već je vidi kao uskogrudu hrabrost, pokvarenost uličnih tuča, nikako skladnost konjičkog juriša. Njegov lik poseduje dve važne karakteristike: osvajanje političkog cilja i seksualnost. Iako ima porodicu, Musolini se u njoj dosađuje jer mu snagu pruža dvostruki život u mnogobrojnim tajnim vezama, u kojima se romansa, kao ona sa ljubavnicom Idom Dalser koju Duče, zajedno sa njihovim „detetom ljubavi“, smešta u ludnicu, često okončava tragično.

Najveća vrednost ovog izuzetnog romana jeste sigurno oko piščeve kamere, koja izbegava naglašavanje, čak i po cenu da poetizuje užas i tako ga delimično ublažava, što uvek daje jak pečat verodostojnosti i čini da mu čitalac veruje. Ona snima „slepe sile istorije“, uzroke tragičnosti na koju čovek ne može da utiče ali, takođe, pokazuje da fašizam nije samo istorija i mogućnost sadašnjosti, već i deo psihopatologije pojedinca, njegove senke, mračne strane. ■