KNJIŽEVNA KRITIKA: Priručnik o slikanju i pisanju

Zarobljeni umetnik

Uzbudljivim i satiričnim romanom Priručnik o slikanju i pisanju nobelovac Žoze Saramago preispituje funkciju umetnosti i književnosti, kao i ulogu kritičara i korene koji formiraju zapadnu kulturu

Piše: Aleksandra Đuričić

Foto: @just.took.the.right.book

Roman koji je sve samo ne priručnik u bukvalnom smislu reči ispričan je u prvom licu jednine i predstavlja svojevrsni lament nad sudbinom umetnika u svakom vremenu i okolnostima. Ukoliko nečim opravdava ironiju reči priručnik u naslovu, onda se uputstva ne odnose na umetnički postupak, već su upućena onima koji ljude smeštaju u fioke. Pripovedač je slikar koji pisanjem autobiografije traži za sebe slobodu izražavanja koju mu slikarstvo ne pruža. On živi u Lisabonu pod Salazarovim režimom negde početkom sedamdesetih godina prošlog veka i traži puteve ka ličnoj i umetničkoj slobodi preispitujući sve što sačinjava njegov život.

Osnovno, obezbeđenje egzistencije, pokušaće da reši slikanjem naručenog portreta. Model je uticajan bogataš koji želi da bude ovekovečen. Slikar vidi nešto drugo i rešen je da naslika još jedan, realni, portret čoveka koji mu se gadi. Tako i umetnik i model vide ono što žele, onu stranu stvarnosti koja im se čini podnošljiva.

Proces stvaranja naručenog uvek je za umetnika mučan i protkan svojevrsnim osećanjem poniženja. Kako bi to izbegao, Saramagov junak drži se na emotivnoj distanci od svega, približavajući se na taj način drugim strancima u književnosti dvadesetog veka. Saramago piše ovo delo sa punih 55 godina, dakle kao čovek i pisac koji je u zenitu iako tek počinje da objavljuje svoja dela. Bez posebnog opterećenja, do tada je radio druge poslove i preživljavao na različite načine, ne odustajući od svoje umetnosti. Njegov junak ne pokazuje ni blizu toliko upornosti, zapravo mu je sušta suprotnost. Zarobljen političkim okolnostima u kojima se zemlja nalazi, i to pre svega strahom od Salazarove policije, kao izlaz vidi svojevrsno otuđenje, otklon od svega što ga okružuje. I ljubav prema ženi predstavlja samo fizički čin, povremeno u literarnom postupku doveden do same granice sirove erotike, a slikanje i pisanje su lišeni slobode, vazduha, originalnosti izraza, svetlosti neophodne da bi se stvorilo istinsko umetničko delo. Druženje i kontakti sa ljudima su beskrvni, neiskreni, puni potrebe da se istakne, dominira, bude bolji od poslušnika, moralniji od korumpiranih, iskreniji od lažljivih. Tako čitav životni zamah biva ugušen u nekoj vrsti fioke u kojoj obitava čovek bez nade, umetnik koji zna da će biti zaboravljen i protiv takve vrste promašaja ostaje mu kao jedino oružje cinizam, kopljem okrenut prema samom sebi.

Jedno putovanje u Italiju i susret sa autentičnom umetnošću pretvorilo se u celoživotno maštanje o slobodi stvaranja i velikom talentu koji mu je uskraćen. Italija kao neka vrsta Arkadije koja je nedosegnuta i nedostižna ostaje njegovo duhovno utočište, ali ne i inspiracija. Otuđivši se i od Boga i od ljudi, ipak ostaje svestan svog formata, ali još više svoje sputanosti. Strah okiva svaku njegovu misao, a cenzura svaki uzlet mašte.

Pritisnut, on postaje kao duh zarobljen u boci sa izvesnošću večnosti u kojoj će biti zaboravljen kao najvećom kaznom. Roman pisan u trenutku kada je Saramago već zreo ali još nepriznat umetnik, bez mogućnosti da nasluti svetsku slavu koja će doći tek u poznim godinama, odslikava verovatno duševna stanja u kojima se pisac mogao nalaziti u zemlji koja je tek izlazila iz godina diktature i u umetničkom okruženju koje još nije bilo spremno za originalnost njegovog izraza.

Iako oplakuje umetnika, Saramago ne može ostaviti čoveka u njemu bez nade i vere u lepotu

Tako sudbina umetnika predstavlja metaforu života u neslobodi, sve zarobljene umove i žudnje za životom koje su ostale neispunjene sakateći slobodu stvaranja i umetnost koja može da postoji samo ukoliko joj se to dozvoli. S druge strane, gušeći slobodu izražavanja i talente koji, ponekad i osrednji kao u slučaju Saramagovog junaka, ipak osećaju snažnu potrebu da se ispolje, društvo potpisuje smrtnu presudu samom sebi, ostajući bez zapisa i svedočanstava za budućnost i bez smisla postojanja u sadašnjosti. Iako oplakuje umetnika, Saramago ne može ostaviti čoveka u njemu bez nade i vere u lepotu. Njegov junak će osetiti i proživeti pravu ljubav koja će mu vratiti autentična osećanja i njihova snaga pobediće prolaznost i zaborav. Ili, pesničkim jezikom rečeno, ne postoji umetničko delo koje se svojom lepotom može približiti samo jednom trenutku prave ljubavi. ■