TAJNE PISACA: Draško Miletić

Opklada u reč

Pisanje romansirane autobiografije Matična knjiga, slojevite, jedinstvene i beskompromisne hronike zemlje u kojoj su oduvek postojale dve pravde, za pisca Draška Miletića značilo je, pre svega, neizmerno utišavanje prvog lica jednine, ne bi li se izbegla oda narcizmu

Piše: Draško Miletić

Poziv pisca je vrlo jednostavan: da začikava i onespokojava, da iznova propituje i zanoveta, i da to čini uprkos nespornim moćima vladajuće književne mrtvaje, ovaploćene u diktaturi folklornog, estradnim modama i stilskoj seniliji. Dalje, tu je i borba s mnogim estetičkim ogrešenjima, s duboko uvreženim malograđanskim ritualima i histeričnim poetikama (autistično-hibrisnim redovima, poetikama krvi i tla, apoteozom smrti, te mimetičkom književnošću-po-svaku-cenu). Sve pobrojano trebalo bi osloviti urbanim gestom i pritom se čuvati antičkog ideala, kalokagatije, jer piščevo ipak nije da se poistoveti s bilo čim, već da bude samosvojan. S druge strane, аko se pisac posveti pisanju romansirane autobiografije, a to, bez daljeg, jeste slučaj s Matičnom knjigom, onda je pred njim neizmerno utišavanje prvog lica jednine, ne bi li se izbegla oda narcizmu. Drugim rečima: glavnom junaku trebalo je dopisati glavnog junaka, u ovom konkretnom slučaju: vračarski soliter. I to je jedina tajna Matične knjige, to udvostručenje glavnog junaka, to da se sudbi jednog pridodaju sudbe mnogih. Pored toga, trebalo je svaku novu rečenicu spotaći, pustiti je da tresne i strpljivo sačekati šta će biti: hoće li rečenica biti vredna čitanja ili će se, eto, raspasti, zauvek nestati? Takav način pisanja, zašto kriti, izaziva spartanstvo u tekstu: um postaje strog, gotovo nemilosrdan, ogrešenja i nesmotrenosti jesu zanemarljive. Nadahnuće nestaje, u stvari, nikad ga nije ni bilo, i vrh pera umače se isključivo u duboku usredsređenost. To neumitno vodi u meditaciju reči, u sporo pisanje. U mom slučaju, u dva spora pisanja. Naime, data na kontrolno čitanje, nakon prve ruke, nakon pet godina pisanja, Matična knjiga mi je vraćena s dobronamernom ali veoma zahtevnom opaskom „da roman gubi ravnotežu“.

Glavnom junaku trebalo je dopisati glavnog junaka, u ovom konkretnom slučaju: vračarski soliter. I to je jedina tajna Matične knjige

Ta i takva strukturna primedba, razumljivo, uzela je još četiri godine pisanja. Čuvala se toga da je čovekov duh, izgleda, najvispreniji upravo u poetici kalkulantskog i jeftinog, da nas je život učinio takvima da zvučimo najstvarnije u modalitetima kiča, da je površnost naša jedina fabula. Bio je to moj pokušaj da odbranim pun smisao književnosti, da ona mora biti „svesno sećanje“. Dalje, to je zahtevalo da se usredsredim na najgore i najbolje u sebi, na okolnosti kada sam bio skot i na one druge, kada sam bio valjan. Otuda je ovaj roman provokacija. Međutim, ukoliko je moj prvi roman, zapravo, zbirka priča sa romanesknim pretenzijama, iliti mikroroman, ukoliko je drugi: roman kontra romanu, a treći: roman individua, onda je ovaj četvrti: roman tihovanja i storuke samoće, gotovo anahoretske. Takođe, posebno naglašena kao antiratna (biofilna) priča, Matična knjiga je vapaj da se rodoljublje, već jednom, počne meriti sačuvanim glavama a ne onim stradalim. Da se silosima krvi, distopijskoj sudbi i duboko narušenoj ravnoteži u kojoj, eto ti vraga, najmlađi sin preuzima ulogu poginulog oca i zlosrećne braće, da se svemu tome glasno, odrešito i bez rezerve kaže: Dosta!

Foto: @just.took.the.right.book

Pisana kao višeciklična: radovi iliti poglavlja, spisak stanara, sitnež i dokumenti, Matična knjiga je imala potrebu za jedinstvom liričnosti i naracije, fikcije i fakata. Polagala je „opkladu u reč“. Bila se upela da ostvari osnovni ideal pisanja – jedinstvo polazne namere i posledičnog ishoda (željenog i ostvarenog). Pored toga, Matična knjiga se bavila i tabuima, recimo onim o opsadi Sarajeva, o petostepenom zločinu. Jer svi veliki zločini počinju izvorištem zla (unde malum): idejom, naredbom i izvršenjem, a končaju skrivanjem leševa i poricanjem. To, nažalost, niko na Balkanu nije izbegao. Ovde više nema sakramentnih uloga: svako je onom drugom i žrtva i dželat. Kamo pameti i sreće da je drukčije, ali nije. U svakom slučaju, ovaj roman za mene je bio i ostao pitanje nužnosti, moj pokušaj gazdovanja glagolom biti. Zato bi, uslovno rečeno, ugao čitanja Matične knjige valjao biti približan uglu pod kojim je pisana: u drvenoj stolici. Svakako bez uljuljkivanja. Jer vrlo malo je potrebno da čoveka Nečastivi obuzme, da ga prevari. Znamo to odranije. Valjda znamo. Zato... ■