ODLOMAK: Flajšman je u škripcu, Tafi Brodeser-Akner

Tafi Brodeser-Akner

PRUŽAMO VAM PRILIKU DA ZAVIRITE U SVET TOBIJA FLAJŠMANA, GLAVNOG JUNAKA ROMANA SA ČIJIH STRANICA PRŠTE HUMOR, FURIOZNA PROMUĆURNOST, OSEĆANJA I ISTINA. TOBI JE MISLIO DA ZNA ŠTA MOŽE DA OČEKUJE OD ŽIVOTA NAKON ŠTO JE RAZVODOM OKONČAO SVOJ MIZERNI BRAK, I TAMAN KAD JE USPEO DA PRONAĐE RAVNOTEŽU U SVOM SLOBODNOM ŽIVOTU, BIVŠA ŽENA MU DOVODI NJIHOVO DVOJE DECE I NESTAJE...

Priredila: redakcija

Pre samo nekoliko meseci Rejčel je želela da pošalje Solija u letnji kamp, a Tobi se lavovski borio da ga zadrži kod kuće. „Zajebi tu priču“, rekla je Rejčel jedne večeri. „Mora da nauči. Ima osam godina. Hana je tad otišla prvi put. Tako će i on.“

„Ali on ne želi da ide.“

„Pa ne radimo uvek ono što želimo. Na nama je da ih izvedemo na put, Tobi.“ „Ma stvarno, je li to na nama?“ Rejčelina iznerviranost celom situacijom bila je pojačana činjenicom da je Soli nedavno gledao seriju na Dizni kanalu o deci koja treniraju umetničko klizanje; dvojica su bili dečaci. Pitao ih je može li da ide na časove umetničkog klizanja. „Raspitaću se“, rekao je Tobi, dok je Rejčel ćutala; rečenica „Nemoguće da će oćutati“ sinula je na Tobijevom unutrašnjem kajronu. Kasnije te večeri, pošto je Soli otišao na spavanje, Rejčel mu reče: „Sigurno se slažeš da ove godine treba da ide na košarku.“ Tako se obraćala svojim zaposlenima. Sve svoje zahteve i namere o kojima nije bilo diskusije počinjala je sa: „Sigurno se slažete“. „Želi da ide na klizanje. Šta je tu loše?“ Rejčel je zurila u njega kao da mu kaže, ne vuci me za jezik. „Ma daj, Rejč.“ „Želi da ide na umetničko klizanje“, rekla je. „To nije neki sport. Treba mu pravi sport kojim će se baviti celog života. Naš je zadatak da mu omogućimo raznolika iskustva.“ „Raznolika iskustva? Je l’ tako govore agenti? Pošto se u stvarnom životu tako ne govori.“ „Ne donosiš ti sve odluke, Tobi. Ja sam mu majka.“ „Nećeš ti odlučivati samo zato što ti plaćaš. Nisam ti ja asistent.“ Tek od prošle godine kao da su se saglasili da je novac koji Rejčel donosi u kuću novac kojim ona svojevoljno raspolaže. U vreme dok je radila kao asistentkinja u Alfuzu, Tobi je i s početničkom platom zarađivao više od nje, ali su taj novac smatrali zajedničkim. Uplaćivan je na zajednički račun na koji su oboje bili ovlašćeni. To je trajalo godinama, posle čega je usledio obrt. Što je više radila, to je više novca donosila u kuću. Već pola godine nakon što je otvorila svoju agenciju, otvorili su štedni račun na kom je uvek bilo novca za dva meseca života, ukoliko nešto krene naopako. Posle godinu dana isplatili su polovinu Tobijevog studentskog duga. Četiri godine kasnije provodili su odmore u Evropi i Južnoj Americi i stavljali novac na stranu za dečje školovanje. Lakše su pravili izbore. Očajanje je iščilelo. Ako bi ona želela na odmor, išlo bi se; ako je želela da iznajmi vikendicu tokom leta, iznajmili bi je; ako bi joj bilo do renoviranja stana, renovirali bi ga. Ubedio je sebe da se oženio ženom jake volje. Bio je uveren da i Bartukova žena donosi odluke za oboje. Ali odnedavno je sve postalo ogoljenije: evo para, evo kako ćemo ih potrošiti, a ako bi i ti da donosiš ovakve odluke, onda treba da zaradiš ovakve pare. To nikad nije izgovoreno. Tek, stajalo je iza svega izrečenog, a on je znao (kao što je znala i ona) da nije u stanju da ove reči sasluša izgovorene jasno i glasno, te bi se na prstima približio samoj ivici, nikad se ne bacivši u bezdan. „Ja samo mislim da je tvoj pristup roditeljstvu, gde ne treba da znamo šta je za našu decu najbolje, komičan“, rekla je. „Detetu treba omogućiti da radi ono što želi.“ Tobi najpre oseti pritisak, a onda ga preplavi adrenalin. Od toga mu se zavrte u glavi. „Ne želim da mu se rugaju“, rekla je. Ruke su joj i dalje bile stisnute u pesnice; govorila je kroz stisnute zube. „Znaš li šta će mu druga deca uraditi ako čuju da smo ga dali na umetničko klizanje?“ „Ali njemu se sviđa. Nastavnik fizičkog nam je rekao da ga treba upisati na neki sport koji jača fleksibilnost celog tela. Sećaš se? Na poslednjim otvorenim vratima? O, čekaj, nisi se pojavila.“ „O, da, molim te nastavi da me proganjaš jer radim i omogućavam nam da vodimo ovakav život. Ne možemo svi da stavimo kaput na leđa u pet, kao ti. Pomislio bi čovek da sam udata za bankara, ali da je tako, drukčije bi pričali.“ „Koliko dugo si spremala tu izjavu?“, pitao ju je. „Jednostavno bi mi bilo krivo da ne zna u šta se upetljava. Ne zbog mene. Ljudi su takvi. A ljudi ga većinom ne razumeju. Ima li on onoliko prijatelja koliko bi trebalo da ima? Ne bih rekla.“

To je bilo čisto sranje. Nije da Soli nije imao prijatelja. Samo je više voleo da bude s porodicom, ili da čita Ratove zvezda. „Ima prijatelje. Šta je s Maksom?“

„Maks mu je prijatelj samo zato što sam ja prijateljica s Roksenom.“ „Maks mu je prijatelj jer je Soli jedan sjajan dečko.“

Ubedio je sebe da se oženio ženom jake volje. Ali odnedavno je sve postalo ogoljenije: evo para, evo kako ćemo ih potrošiti, a ako bi i ti da donosiš ovakve odluke, onda treba da zaradiš ovakve pare

„Naravno da jeste. Ali ne ide to tako. Prijatelji su jer ja odvajam vreme za Roksenu. Roditelji podstiču druženje svoje dece s decom čiji roditelji nisu noćna mora. Odvajam vreme za Roksen, pa ona predloži da se Maks i Soli vide, jer ćemo onda i nas dve moći malo da se družimo.“

„Ti odvajaš vreme za Roksen jer bi da se popneš na društvenoj lestvici i da gostuješ po bogataškim kućama.“ Rejčel je zurila u njega dve ledene sekunde. „Treba da ode u letnji kamp kako bi porastao i osamostalio se.“

„Ne radi se o tome. Treba da se zapitamo kako to da, dok se ostala deca bore za nezavisnost, naša žele da otpuze natrag u matericu. Čoveče, praviš od mene čudovište.“

Kasnije te večeri, pošto su nakon svađe sklopili uobičajeni ledeni detant, Tobi se pitao ko će učiniti ustupak kako bi se tenzija vratila na nivo koji su smatrali normalnim. Rejčel je sedela za kuhinjskim stolom, pred laptopom; on se zapita postavlja li i ona sebi isto pitanje. Dok je spremao večeru, u kuhinju uđe Hana. „Drago mi je što ste oboje tu“, obznanila je, stojeći ukrućeno. „Htela bih da otvorim nalog na Instagramu, isti kao što ima bukvalno svako koga poznajem. Iz svega sam isključena, svaki dan svi u školi pričaju o nečemu što su videli na Instagramu, a ja pojma nemam.“ „Ne treba ti Instagram“, rekao je Tobi. Uključio je rernu da se zagreje. „Samo ćeš se nervirati, plus ćeš kad porasteš stalno visiti tamo. Mi bismo samo da te još malo sačuvamo od tog ludila, dok smo u mogućnosti.“ Oprao je batake i obrisao ruke. „Jednog dana ćeš nam biti zahvalna.“ Hana se razvikala: „Zašto ste takvi, ovo nije pravedno!“ Rejčel konačno diže pogled s ekrana: „Možda treba da još jednom porazmislimo.“ Tobi se strelovito okrenu prema njoj: „Rejčel!“ „Ona je u pravu“, rekla je Rejčel. „Ni meni se to ne sviđa, ali ne treba je prisiljavati da se oseća drugačijom u svetu u koji smo je sami gurnuli.“ Tobi se zagleda u nju. „Za manje od godinu dana puni dvanaest godina. Uvek smo govorili da će otvoriti nalog na Instagramu kad napuni dvanaest godina.“ Onda se okrenu prema Hani. „Za to postoji dobar razlog.“ „Da, da nemam nijednu drugaricu! To vi želite!“

„Ne“, rekao je. „Postoje studije koje govore o deci tvog uzrasta, o anksioznosti i društvenim mrežama. Zaključak je da to za tebe ne bi bilo dobro. Osećaćeš se loše, iako ti se čini da baš to želiš.“

„Ne govori joj ti šta joj se čini da želi“, reče Rejčel. „Ona zna šta želi. Nije beba.“ „Ne podrivaj dogovor koji smo već napravili.“ „A je l’ neko razmišlja o anksioznosti koju osećam jer znam da se svi druže bez mene?“, umeša se Hana.

„Je l’ neko razmišlja o tome?“ Rejčel se zamisli. „Možda je tako. Znaš, Mirijam Rotberg mi je svojevremeno rekla kako ni ona neće pustiti svoju decu, a onda je pročitala da je anksioznost zbog toga što ga svi ostali imaju još veća od anksioznosti koju Instagram stvara.“ „Mi nismo Rotbergovi“, rekao je Tobi, držeći sirov batak u ruci. ■