DELFI KUTAK: Sveće gore do kraja

DELFI KUTAK

Članovi Delfi kutka oduševljeni su knjigom izvrsnog mađarskog pisca Šandora Maraija Sveće gore do kraja. O ovom napetom i izvrsno strukturiranom romanu, koji je ocenjen kao klasik moderne evropske književnosti, utisak je iznela jedna čitateljka

TRAGANJE ZA ISTINOM U KNJIZI Sveće gore do kraja Šandora Maraija

Piše: Andrijana Petković

Ne pamtim kada sam poslednji put u nekom proznom delu naišla na toliko čestu upotrebu stilskih figura i kada sam poslednji put pročitala delo čija je svaka druga rečenica kao slika. Evo, na primer, kako Šandor Marai rečima slika Pariz: „(…) Videlo je klizave krovove, visoke dimnjake koji su se sivo krivili među prljavim zavesama vlažnog neba, kao da sasvim drugačije i nerazumljive tajne nekih sudbina uzvikuju prema svetu. Žene su smejući se hodale po kiši, jednom rukom bi malo odigle suknje kao da su kiša, nepoznat grad, francuski jezik, sve to, bili neka vesela i veličanstvena stvar, samo dečak još ne može da razume.“ A kako je tek, na samo nekoliko stranica uspeo da dočara duh Beča, na kakav samo način opisuje šumu, zamak, enterijere... Stekla sam utisak da sam sve to videla sopstvenim očima, da sam sve doživela a ne samo pročitala. Marai je u svom pripovedanju posebno zgusnuo neobična, lepa poređenja koja oživljavaju slike kao što je ova: „Muziku je slušao celim telom, onako žedno, kako osuđenik u ćeliji osluškuje daleke korake, koji možda donose vest o spasenju.“ Ili neka od ovih: „Već u predsoblju osetio je prijatnu toplinu kaljeve peći, kao neko rodbinsko rukovanje“, „U dvorištu zamka stajalo je više stotina godina staro stablo smokve, kao neki mudrac pri izlasku sunca koji, u svojim godinama, samo sasvim jednostavne priče može da ispriča“… Mogla bih nasumično da otvaram stranice i na svakoj bih pronašla pregršt ovakvih, pa i lepših komparacija, mogla bih unedogled da ih ispisujem. Da je Marai, kao stari mudrac iz poslednjeg citata, ispričao neku sasvim jednostavnu priču, i ona bi bila vredna čitanja zbog stila i neverovatne lepote jezika kojim se ovaj pisac služi, zbog rečenica koje, bez obzira na ukrase, teku kao potok koji se ne zaustavlja ako u njega ubacimo latice cveća. U Maraijevoj priči, međutim, ništa nije jednostavno. Moglo bi se reći da je ova knjiga tapiserija satkana od najtananijih, najdubljih, za život nasušnih osećanja, a ne bi bilo pogrešno ni reći da je Marai ovim romanom razmrsio sva ona pitanja, zahteve, želje, emocije koje život pomeša, umrsi, uveže u čvorove. Jer njihova kakvoća i važnost postaju stvarne, postaju istinite tek kad se samostalno sagledaju. Dva nerazdvojna prijatelja iz detinjstva će se u svojim tridesetim godinama razići, jedan će otići bez reči, a onda, nakon četrdeset i jedne godine, ponovo će se sresti. Zašto je jedan od njih morao da ode? Koje su se to niti osećanja uprele, pa je otišao daleko, u tropske krajeve? Šta može preprečiti put prijateljstvu? Mogu li se čvorovi prijateljstva tek tako razvezati? Da, ovo je priča o prijateljstvu, o ljubavi, o dubokim uzajamnim vezama, ali je mnogo više od toga. Ovo je priča koja rasvetljava ljudsku prirodu, njene segmente, ono slično i različito u ljudima. Govori se u njoj i o sudbini, i o tome kako je sami krojimo ili ne. Međutim, iz mnoštva niti ova priča teži da razmrsi, izdvoji jednu, onu koja je, naposletku, i najvažnija. Baš kao što general, jedan od dvojice prijatelja, očekuje da nakon četrdeset i jedne godine sazna istinu, tako ovaj roman nama otkriva istinu. Jer nije li čovekov životni put zapravo traganje za istinama? Možemo li istinu odgonetnuti? Koliki je njen značaj? „Čovek uvek na kraju celim životom odgovara na važnija pitanja. Nije važno šta govori u međuvremenu, kakvim rečima i adutima se brani. Na kraju, na kraju svega odgovara činjenicama iz svog života na postavljena pitanja, koja je svet tako nemilosrdno postavio upravo njemu. Ta pitanja glase: Ko si ti? Šta si hteo? Šta si zaista znao? Čemu si bio zaista veran i neveran? Prema čemu i prema kome si bio hrabar ili kukavica? To su pitanja.“ Odgovori dolaze na kraju života. Na kraju dolazi i istina. Ali sigurna sam da sam čitajući ovo delo otkrila važne istine, jer ih Marai ovom pričom daruje, dozvoljava da ih čitalac otkrije pre kraja... Zato je ovo delo zlatna nit, pravo blago. ■

Hamnet po meri američkih kritičara

Roman Megi O’Farel Hamnet dobitnik je nagrade za beletristiku američkog Nacionalnog kruga književnih kritičara, koji čini više od 600 književnih kritičara i urednika u Sjedinjenim Državama. Megi O’Farel, autorka osam knjiga, postala je opsednuta pričom o Šekspirovom sinu Hamnetu dok je studirala engleski jezik na Kembridžu, a za izvrsnu priču inspirisanu malo poznatom sudbinom sina slavnog Šekspira već je nagrađena priznanjem Women’s Prize za 2020. godinu. ■

Nepoznato o…

Tomasu Pinčonu

Vilijam Pinčon, predak Tomasa Pinčona i jedan od prvih evropskih doseljenika u Ameriku, 1636. godine osnovao je grad Springfild u Masačusetsu. Tomas Pinčon je išao na predavanja kod Vladimira Nabokova, ali ga je slabo razumeo zbog specifičnog ruskog akcenta. Sredinom 1960-ih godina se potpuno povukao iz javnosti. Ipak, pojavio se na snimanju dve epizode animirane serije Simpsonovi sa kesom na glavi. ■