BIBLIOTEKA POZNATIH: Ana Štajdohar i Nikola Demonja

KNJIGE POSTOJE DA SE POŠTUJU I VOLE

U domu Ane Štajdohar i Nikole Demonje, poznatog muzičko-bračnog para, knjige zauzimaju posebno mesto, a kako se ljubav prema čitanju u njihovim porodicama prenosi s kolena na koleno, tako sada njih dvoje razvijaju i neguju tu ljubav kod svoje dece

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Ivan Dinić

Ina sceni i van nje pevačica Ana Štajdohar i saksofonista Nikola Demonja savršen su par. Čaroban su muzički tandem, što svakog petka vidimo i čujemo u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem, a pored mnogih zajedničkih interesovanja, dele i ljubav prema knjigama. U tom pogledu, šestogodišnja Nia i četvorogodišnji Lav pravi su naslednici svojih roditelja. Nia i Lav obožavaju knjige, a mama i tata im polako formiraju malu kućnu biblioteku u kojoj, za sada, dominiraju priče o princezama, dinosaurusima i superherojima.

Koliku važnost u vašem domu imaju knjige?

A. Š.: Nedavno smo se preselili u novi stan. Knjige su smeštene na privremene police, jer i dalje razmišljam koje mesto je najsavršenije za njih. Želim da budu na idealnom mestu. U našem domu knjige imaju poseban tretman.

Ko vam je preneo ljubav prema knjigama? Na kojim knjigama ste odrasli?

A. Š.: Kada sam bila dete, imala sam posebnu rutinu sa tatom. Često smo odlazili u knjižaru koja se nalazila u okviru Malog pozorišta „Duško Radović“. Tata bi me pustio da sama obilazim rafove sa knjigama, pa bih dugo birala koju ćemo knjigu da kupimo. Pamtim te momente kao izuzetno lepe, a budući da smo često tu dolazili, gotovo precizno se sećam kako je knjižara izgledala. Volela sam dugo da biram, a najinteresantnije su mi bile ruske, ukrajinske, beloruske bajke. Kupovali smo ih jednu po jednu, i to lagano skupljanje u komplet imalo je posebnu draž. Obožavala sam da ih čitam. Kasnije me je tata upisao u Biblioteku „Milutin Bojić“ i to je bio moj kutak. Ostajala bih dugo u biblioteci, u tišini pažljivo birajući naslov koji ću pozajmiti. Tada sam zavolela svet knjiga i naučila da ih poštujem kao neka posebna bića prema kojima treba biti pažljiv.

N. D.: Svakako su mi roditelji preneli ljubav prema knjigama. Priče o knjigama su bile među najinteresantnijima za ručkom, jer nismo pojave uvek doživljavali na isti način. Kao mali pročitao sam sve od Tolkina i veliki sam ljubitelj njegovih dela i dan-danas. Jedva čekam da deca porastu dovoljno da sa njima ponovo proživim taj svet. Naravno, tu su bili i domaći klasici poput knjige Vlak u snijegu ili Orlovi rano lete.

Kako svojoj deci prenosite ljubav prema književnosti i koje knjige im čitate?

A. Š.: Deci pričam o svom iskustvu sa knjigama kada sam bila dete, sa željom da im prenesem ljubav. Oni imaju svoju malu kućnu biblioteku, koju često uvećavamo. Vreme se promenilo i toga sam vrlo svesna. Ja sam odrastala u analogno doba, a oni su rođeni u digitalnom vremenu. Mi smo imali crtani u 7.15 uveče, a deca danas znaju da su crtaći dostupni ceo dan, znaju da na internetu postoje ekranizacije raznoraznih priča i bajki, kao i sve drugo što bi im privuklo pažnju, pa je donekle teže zainteresovati ih za knjige. Ali nije nemoguće. Čitamo uglavnom pre spavanja. Ja im predložim dva-tri naslova, pa oni izaberu. Ako baš ne mogu da se slože, onda jedno veče bira Nia, drugo Lav. Tokom čitanja pravimo pauze kako bismo pojasnili sve što im je nejasno, pa imamo i „ozbiljne“ razgovore o životu.

N. D.: Naša dečica veoma vole da im se čitaju knjige i verujem da će ubrzo i sama početi da uživaju u njima. Ćerkica je slova brzo savladala, i ćirilična i latinična, i baš pokazuje interes za pisanu reč. A i brat uz nju. Čitamo im svašta, od bajki i basni, priča, stripova, do geografije ili istorije, primereno njihovom uzrastu.

Koja je najdraža književna junakinja vaše ćerke, a sa kojim književnim junakom se poistovećuje vaš sin?

N. D.: Lav je veliki ljubitelj superheroja i dinosaurusa. Spajdermen je trenutno glavna faca u njegovoj glavici. A Nia mi je upravo rekla da joj je omiljena junakinja Bel iz knjige Lepotica i zver.

Sećate li se koju ste školsku lektiru sa zadovoljstvom pročitali a da vam je i dan-danas važna?

A. Š.: To je Kafkin Proces. Isprva mi je bila čudna i nisam je razumela. Nakon časova analize, shvatila sam drugu, skrivenu priču o procesu koji se ne dešava samo u spoljnom svetu već unutar glavnog lika.

N. D.: U srednjoj školi sam u okviru lektire pročitao dve knjige koje baš pamtim – Mi deca sa stanice Zoo i Droga i ljudsko ponašanje.

5

knjiga za sva vremena po izboru Nikole Demonje:

1. Na Drini ćuprija, Ivo Andrić 2. Krst na križu, Ratko Dmitrović

3. Tibetanska knjiga života i smrti,

Sogjal Rinpoće 4. Majls – autobiografija, Majls Dejvis 5. Gospodar prstenova, Dž. R. R. Tolkin

5

knjiga za sva vremena po izboru Ane Štajdohar:

1. Umeće ljubavi, Erih From 2. Dobro drvo, Šel Silverstejn 3. Proces, Franc Kafka

4. Usamljenost prostih brojeva,

Paolo Đordano 5. Kako Bog zapoveda, Nikolo Amaniti

U to vreme, u bloku u kome sam živeo, droga je bila lako dostupna i na neki način su mi te knjige pomogle da prođem kroz period odrastanja bez želje da ikada probam te gluposti.

Kad ne čitate deci, koje knjige birate za svoju dušu? Imate li omiljeni književni žanr, da li radije čitate klasike ili savremenu literaturu?

A. Š.: Za čitanje mi je potreban određeni ambijent, ali i raspoloženje. Ne mogu da se usredsredim na knjigu ako me stalno nešto prekida ili ako razmišljam o hiljadu stvari koje treba da obavim. Čitam periodično. Nekada knjiga može lako da me uvuče u sebe, pa se distanciram od svega što je van njenih stranica, kao da ne postoji ništa drugo, a nekada prođu i meseci da ne odmaknem od početka. Volim italijanske autore. Kada za to imam strpljenja, čitam originalna izdanja kako bih održavala poznavanje jezika. U toku studija pročitala sam gotovo sve klasike italijanske književnosti, a danas mi više prijaju savremeni autori. N. D.: Sticajem raznih okolnosti, i globalnih i „regionalnih“, ali i nekim drugim sasvim slučajnim okolnostima koje su se desile pre izlaska filma Dara iz Jasenovca, trenutno sam u sferi mračne strane čovečanstva, u tom jezivom delu naše prošlosti koja se zove NDH. Kupio sam jednu od tri knjige čuvenog izraelskog istoričara i stručnjaka za Holokaust Gideona Grajfa, a druga me čeka u biblioteci. Treću tek treba da nađem. Ta tematika me interesuje oduvek i mislim da je vrlo važno da se informišem i da svoja saznanja podelim sa ljudima koje to interesuje. Istina mora da se zna, i naglas da se ponavlja, da istorija ne bi.

Da li se i u kojoj meri muzika i književnost prožimaju?

A. Š.: I te kako. Ako posmatramo pesmu, bilo koju, njene reči i melodija su celina, oni zajedno stvaraju slike, predstave u glavi slušaoca. Ja pridajem veliki značaj tekstu kada stvaram pesme. Mnogo puta mi se desilo da odustanem od melodije koju sam komponovala, iako mi se inicijalno veoma dopala, jer nisam uspela da smislim tekst koji bi se savršeno uklopio. Ne samo da tekst treba metrički da se uskladi sa melodijom, on mora da isprati atmosferu priče koju već priča muzika. Isto je i u obrnutom procesu. Svaki tekst već ima svoje boje i tonove, neko određeno raspoloženje koje treba dočarati muzikom. ■