Poezija na papiru, Damar u glavi
BY GOCA VEKIĆ
MOŽDA Kad tišina postane sve češća, Nema tih reči koje mogu Popuniti prazninu veličine svemira. I koliko god želela, Ne mogu ostati uhvaćena U mreži nekih drugih trenutaka. Čovek je vuk. Može da promeni dlaku, Ali teško da će promeniti ćud. Ipak, lako je poverovati... Tako lako... Ljubav je prazan prostor u nama Koji se nekad lako popuni Slatkim rečima. Trenutak kad nam je potrebno Potisnuti gorčinu života. I baš tada naiđeš na nekog Ko se za to brusio godinama. Možda... Za deceniju ili dve... Možda naslonjena na prozor Pored pustinjske ruže I zagledana u daljinu, Uzdahnem duboko i izdahnem... Možda će taj dah oduvati prašinu
Sa požutelog lista... Možda će doći do tvoga oka... I možda će u njemu zasijati iskre Kao malo sazvežđe Koje sam mesecima za tebe gradila. Možda će tvoje srce za trenutak Zakucati brže I možda će taj zvuk na trenutak Prekinuti tišinu. I možda ćeš čuti vrisak moje duše : "Molim te, reci bilo šta, samo me ne kuliraj!" I možda ćeš tada znati kako ćutanje boli i kako sam samo tebe umela da volim. Tebe, koji si samo sebe sa mnom voleo.
*** Čuvaj svoje godine mlade za ruke koje nisu mrsile neke kose sede Čuvaj svoje uši za melodije srca koje nikada pomislilo nije da nežne reči ničemu ne vrede Svoju kožu čuvaj za boje nekih netaknutih tuba za jagodice prstiju koje veruju u ljubav i koje ne prebiraju propale sate kao perle brojanice Divi se stopalima koja obilaze svratišta da doniraju bojice i slatkiše a ne otrgute komadiće duše i kremiranih snova Zavoli oči čije trepavice nisu naučile da sakriju iskru od koje gore zenice Oči u kojima se prvi put ogleda nečiji lik
*** Sumorno nebo... Postelja od suvog lišća i divlje kupine posuta biserima oktobarske kiše Dva para stopala narušavaju tišinu šume Mastiljavke... Stablo starog hrasta obraslo mahovinom ... ukrašeno karnerima U toplini doma usnama pažljivo crtam dan na tvojim leđima, slušam melodiju tvojih uzdaha dok srce o rebra udara ritam...
U gradu je nestašica soli. Na globalnom nivou, nestašica gluposti. Rane će se povući i mogu opušteno da pišem poeziju. Ja sam sebi rodila ljubav.
Poklanjam ti što nemam, a imam... Poklanjam ti suzu olujnog dana Jedinu vrednu kap u ovoj našoj pustinji... Nateram se da noću odem, a sve da bih ujutru opet došla sebi... ... i tebi... U tami nalazim svetlost, iskru nade... Držim zaključana teška vrata od snova do zagrljaja... A sve je kao drhtaj staklenog trona. Progutam, ali u oku možeš da vidiš sve što nemaš snage da čuješ... Poklanjam ti... Vrtim se unazad u krugu Padam, saplićem se o želju Pružam na slepo ruku, tražim tvoju... ... ali pogled susreće kraj... Pokušam da zbunim kompas, malo mu kvrcnem ram i izgrebem W
*** Oprostiti neoprostivo Izdržati neizdrživo Ostati, a istrajati Nasmejati se svemu bez sarkazma i pokazati blagost Preskočiti posrtanje u provaliju koja mi grli lice i ostavlja bez daha Pronaći tople bisere u vreloj hladnoći dok mi na osmeh krvavim klinom kačiš terete koje nisam gradila... Mogu li? Ili da sledim svoju vodilju, nečije prave reči što svetle u mraku, svetlost koja tamu satire do dna i beskraja, onda, sada, zauvek... Neko vreme, svetove, prostranstva gde ljudi ne nose maske da bi pokazali pravo lice... Ono što želim, sanjam... ... volim... .... pripadam... Moje sigurne misli koje po tankoj žici hodaju... Mogu li?
*** U daljini grmi... Kiša rida na sav glas... Nekad samo tiho rominja i potajno plače... Kao ja... Ne zaboravljam... Sve sam probala i još ću... I kraj je novi početak Znam ko sam i nije važno šta drugi misle Ali znam i ko nisam, a to jeste važno I znam da u sebi još mogu da pronađem mir Gledam nekakva lica što ih niko svoj ne želi... Iskre nekakvim pravilima i nadahnućima Na sve strane su pustili konce kao adventivno korenje filadendrona i sve će ih pokidati svojim lažima... Gledam, a ne želim... Ni da vidim ni da znam da su tu Želim da sačuvam bljesak u snu, da otvorim oči, da probudim želje, da se prisetim svega što ima smisla...
Da onome pred čim žmurim postavim bedem i ne dozvolim da mi osmeh ukrade... ... bez stida u nepovrat.. Želim da se smejem za sebe, za svoj svet, za nekoga koga volim i kome je stalo... Da svojim duhom plenim, misli oslobodim, sumorno nebo osunčam i da se preporodim! Da budem svedok vremena i mesta, da postojim, da ne stanem i ne odustanem!
Nigde traga da su se tu nekada odmarali vidici, ptice nebo zavodile... Nastanili su se pauci, isklijala je trava... Nigde traga pod obrvama da su tu nekada bile oči Niko im se više ni boje ne seća Okolo, tutnje poljane, kiša se penje u nebo Oblaci kao slepi miševi kandžama se drže za njegov svod ... i umiru... Život je u kamenu... ... kamen u krilu narikače...
Biram da sam sa spoljašnje strane svih tvojih martinela Dublja od svakog tvog dna Dalja od svakog beskraja Da iz oblaka koji se mojim imenom zove iscediš sve aplauze, Da njegovim kapima Zaliješ svoje plodno tlo Da nestanem sa svih radara, Da makar za toliko tvoje nebo vedrije bude Da se vineš visoko u jatu golubica Da ostanem na zemlji, tek zalutala kaplja rose među ljubičicama, Na svom i svoja Da moja duša bude mirna, neka je i u kavezu. Biram... ...jer tišina urla, povuci se
*** Uspavanku želim Umorne su moje uši Zaglušili ih urlici i tišine Od čekanja, dekubit prekriva i poslednji delić kože Neki strašni, divljački snovi govore da sam s pravom otišla "Još ima vremena" pokušava da dopre do mozga A mozak, kaša Pogled prazan, zenice bez boje Jesen je, kažu... Sve je toplo, od žute do bakarne Da li je? Sivo je sve... Uspavanku želim Umorne su moje noge Kilometri pređenog života Doniram organe, kosu, želje, talente i postignuća Snove, misli, osmeh i nadanja košava je razvejala kao urnu Uspavanku želim dok traje kremacija u miru, tišini i bez jauka
Gospođice, ako Vam je neprijatno, možete da izađete na sporedni izlaz, kroz butik Pomislila sam da postoji ljubav kao u bajkama Dopustila sam da ponudim, ili me voli, ili mi samo telo zadovolji Poverovala sam u izbor prvog ponuđenog Ubedila sebe da je ljubav važnija od želja, od ponosa i poštovanja Sad se dižem iz ništavila, ali grlim nirvanu: Ljubav je precenjena ... i obnavljam arsenal u prodavnici igračaka. Ne. Nije mi neprijatno. Bez stida se hvatam za glavna vrata.
Prošla je ponoć... Prazna vinska čaša... Gledam svoja stopala... Lepa su mi... Krajičkom oka vidim sto postavljen za dvoje... Osmeh mi se iskrade Mi nismo romantični Kad sam zadovoljna, u sebe sigurna, kad se volim, uvek se ušunjaš u moje trenutke "Ti si kraljica, zapamti!" A ja... Volim izazove... Ubedila sam se da od pijuna mogu da napravim kralja... I to iz ruku sa suprotne strane šahovske table. I dobila partiju... U smislu, naučila lekciju... Srećna sam... A sreću volim da podelim sa tobom...
. Da te zezam za "kašičku" Da puknem od smeha sa tobom, a ne od "kobasičku" Da mi pričaš o koži tvoje poslednje ljubavnice Da ja tebi pričam neke nebuloze Da mi kažeš, to su gluposti, ali da nastaviš da ih slušaš... Da razumeš i kad ne podržavaš... Prijateljstvo je ljubav... Ti i ja smo ljubav... Jer sve smo jedno drugom dali a ništa uzeli nismo.
SRBIJA 2030 Gledam te... Grickaš poslednje mrvice asfalta preostale od juče u džepu tvog nekada skupog odela. Očiju raširenih do izlivanja... Bez sjaja... Bez života... Pokušavaš da nađeš hlad iza betonskog zida, na istom onom mestu gde je nekada bio orah... Stari veliki... Onaj orah ispod koga si se odmarao posle košenja livade... Pokušavaš da u betonskim figurama koje ukrašavaju dvorište vile, prepoznaš koke, koje si zamenio za one koje nose zlatna jaja. Tumaraš između staklenih zidova, tražeći staze kojima si u šumi brao vrganje u ranu jesen... Rečicu u kojoj je stari pas pio vodu... Hrast u čijem si deblu urezao inicijale Tvoje i njene za zauvek...
Bilo ti je ispod časti da gledaš u nebo i da pojedeš kvrgavu jabuku, da dolaziš kući znojav ili mokar od letnjeg pljuska... Da jedeš krompir pečen u žaru ispod kazana za rakiju... Da zorom izlaziš u voćnjak i da po gradskim pijacama vučeš gospodu za rukav da kupe krušku koja nije od plastike. Otišao si... Ne trbuhom za kruhom... Svega je ovde bilo... Otišao si u masi onih koji su odlazili... Naterali ste i nas da živimo u getu. Među visokim betonskim zidovima iza naših drvoreda... Naterali ste nas da pravimo sopstvenu klimu i zasebne republike svako iza svoje kapije... Da se sami borimo da planetu sačuvamo deci...
Ali, da... Ni dece više nema... Samo brujanje motora zapara ovo što se vazduhom zvalo. Dođi, napij se vode sa mog bunara... Ispričaću ti... Ona odavno nije živa... Elegantno je otišla. Isto onako kako je i živela posle tebe... Reka je najpre postala bistro crvena Pa čokoladno mutna... Na kraju nije je bilo... Eno, tamo, gde je sada onaj napušteni magacin... Reka i ona... Ljubav do kraja života Da li ti to plačeš? Zar ni suze nisu iste svima? Može li se za njih kupiti bar jedna tableta proteina? I kako se na tvom jeziku sada kaže sreća?
Precenili smo ljubav, a sami nismo učinili mnogo... Tek poneku ciglu smo malo mrdnuli... Zato, kada odeš, sve svoje sa sobom ponesi Osmehe Iskrene, lažne, usiljene... Poglede Zaljubljene, čežnjive, ukradene... Stavove Ispravne i neispravne... Mišljenja i razmišljanja... Emocije... Mirise... Izmišljene mape koje si prstom crtao po mojoj koži... Sa sobom sve svoje ponesi... I mene... Izruči na prazan papir, složi mozaik kakav želiš... Materijala ima za tri... Viškove pobacaj... Od njih će voajeri pisati odličnu poeziju...
Teško mi je da se setim kada sam prestala da ti govorim da te volim... Još teže, kada sam prestala da osećam... Zidovi su visoki, uglačani godinama... Uhvatim se vrhovima prstiju i pokušam da se prebacim preko ivice Kukavica sam Uvek skliznem u isti talog. Zovem to zonom komfora. Lako može biti i urna do pola ispunjena pepelom jeste i moglo je... Učini nam uslugu, okreni prekidač na OFF. Na mom je nebu šest zvezda i nikada neće pasti mrak Učini samo da ne svetle u magli.
Odlazim Tišinom pokrivam svoje greške Gutam urlike i kusur za prodate nežnosti U očima mi samo još ostaci duše Žmurim da ne oteče Nosim burku skrojenu po meri Ako košulju obučem, popucaće dugmad, sve će se iz mene razleteti Srce, život i tvoje ime
Tvoja ruka, moja ruka. Tvoje oči i moje suze. Tvoje srce i moja tuga. Tvoje želje i moja davanja. Tvoje ambicije i moja energija. Tvoji lanci i moja sloboda. Tvoje mi i moje mi. Život, karma, sudbina. Ljubav i potreba. Nedostajanja i htenja. Sve se poklopilo. I kazaljke na satu i muzika i godišnje doba. Samo leptiri u meni igraju po svome. Ne žele da se ostave pera. Plaše se da tu neće biti kraj. Još uvek umišljaju da škrabaju neke reči i neke putokaze koje neću umeti drugačije da izrazim. Kako da budem sigurna da je to sve? Kako da verujem da je to jedini uslov da nebo bude granica? U iskušenju sam. Malo fali da popijem bocu insekticida i da ih sve podavim. Samo to malo mi daj…
*** Tetris. Ti i ja. Savršen spoj dva tela, dve duše, dva uma. Spektar boja i mirisa. Život i dom u tvom oku. I odjednom, učinilo mi se da mi tu nije mesto. Ćutanje, tuga i gomila mesa. Čekanje, molitve. I opet ti i ja. Ti i ja. Napamet znam svaku krivinu, napamet znam raspored mladeža. Čujem tvoje srce u svom. Gladna sam te. Pijem tvoje oči, halapljivo srčem poljupce. Gomila mesa ponovo čini celinu. Dodiri me tvoji leče. Ali, zašto onda osećam da mi se nije učinilo?
Gledam izdaleka život na drugoj planeti. Muškarac i žena, Eshumacija tela i uma. Kako od juče napraviti sutra? Gledam, a u ruci mi uputstvo: Sve dok postoje pitanja, Makar i bez odgovora, imaju smisao i eshumacija i aparati za disanje.
Sreća je, a šta ja znam... Relativna stvar Ljubavi za ljubav u ljubavi iz ljubavi Nekad za sobom ostavlja gelere Za nekog je salsa Meni su draže narodne igre od igara vragova i vrana sa sto lica Čak više volim oružje... Tu se zna broj rupa i broj municije I povreda je precizna hirurgija misli i osećanja Pomešaj čokoladu i dodire Masaža... Postoji to, zar ne?! Ličiš na deo meseca Mesečina pleše, podseća na leptira Lovim te i stavljam u etanol krijem u teglici iza slatkog od dunja Jutrom krišom pogledavam Ako me sprži Sunce Da budeš poslednje što ću videti
Zidovi se pomeraju. Soba postaje sve manja. Od ubrzanih otkucaja pucaju stakla... Razvuci te zavese... Pusti da mi svane... Ovako se sve samo provlači kroz pukotine... Guli mi kožu sloj po sloj. Doći će i poderaće mi srce na pola... Na deo u kom si ti i deo u kom je sva srča.
Kontrola uma, kontrola emocija, poteza, ideja... Kontrola požude, želja i htenja... A ja sam jato divljih golubova. Bez povoca, bez prstena... Bez obeležja... Probaj da stegneš šaku... Prhnem... Za sobom ostavim oblak prašine i sve mrvice koje si mi bacio…
Otrov... kao noć, kao bolni uzdah u ponoć. U dva veka raspoređen. Jutro, sat, trenutak... Budna sam ja, dan je nekako snen... Sve što u aortu ne stane, stane u reč. Kap, što bi da prelije se, pretočim u dah.
Poletela sam. Mir znači svet. Možda me je simbolika zavarala, pa sam u tvom imenu našla tu svoju zonu komfora. I kada je komfor postao tesan, ja sam ga se držala kao pijan plota. Valjda sa kim si i takav si. Gledala sam u tvoje oči kao u Sunce i slušala tvoj glas kao najnežniju simfoniju. Verovala da si stvoren da komponuješ samo za mene. Nisi ti bio ni moje Sunce, ni moj svet. Trebalo je samo malo da to shvatim. Taj zvuk lomljave koji se čuo, nije srce. To se slomila nada u meni, a od praska se razvedrilo. Ti si bio oblak koji je Sunce zaklanjao i bio si magla koja je sakrila svet.
Ljubav je iluzija, a želje anestezija zbog koje ne osećaš bol. Kad se konačno probudiš, shvatiš da ti je amputirano skoro sve od vitalnog značaja. Pokupiš to srce što je preživelo i sa ono malo mozga shvatiš da si pesmu pretočio u čoveka.
Jutros... Nisam ljuta na sebe, na tebe. Volim kada neko sam odredi cenu. Srećna sam kad ne dugujem, a kad dajem, ne procenjujem. Ništa na silu... Ništa po naredbi glave... Ne sviđa mi se ono što su moje misli i želje plele... Pogrešne niti, loša mustra... Mir... Ne dolazi po naredbi, ne dolazi iz glave, ali je divan pokrivač ovog jutra. Oprosti, otpusti, porasti...
SLOBODA Ima me u različku, u vlatima trava, u belim radama i u maslačku. Ima me u urliku vuka, mjauku mačke i u pesmi cvrčaka. Ima me svuda što se kreće i u svemu što se vijori i što slobodno ispušta zvuk. Jedino sam u tvom srcu vezana lancima i kanalisana u tvojim mislima. Ja kao divlje cveće opet ničem i kada kosac pokosi livadu. I kada požar uništi šumu ja ću kao smrčak pomoliti glavu iz tog zgarišta u proleće. Ljubavi moja, skutri se u meni i spavaj, kao fetus u utrobi majke, a mene pusti da rađam nova jutra.
SAN Sa ustima punim višanja, nezrelih, gorkih i oporih.. Bez tvog dodira... Daha... Pogleda... Sa pitanjima koja sevaju okolo... Zaglavljena izmedju sna i jave. Molim vas, kažite mi gde je ova ulica?! Mogu li dotle pešice? Ja sam izgubljena... Znate li kada dolazi kući? Priznajem, mislila sam na tebe sve vreme. Nisam znala na kojoj sam strani grada. Sve te je više u mojim mislima i to me plaši!
Nema nijednog posebnog datuma... Nema trenutka, nema događaja.. Jednostavno tako... Bez reda i nenajavljeno... Dođeš... Samo dođeš. U misli, u srce... Zamiliš pod kožom... Ni sneg ni kiša... Ništa što te povezuje... Tek neka reč neke pesme... I tek tako, ljubi mi se... I možda treba da se osetim krivom... Ali, ne... Uvek ćeš biti neko važan... Prodao si naše tajne za čašu muških razgovora. Nije nam bilo jednako važno. I znam da pomisliš nekad... Nekad i ja... Bez razloga i neočekivano... Neko moj. Uvek.
Udahni i poljubi me punim ustima... Dok vodimo ljubav na podu, prekrivenom geografskim kartama, zaglavljeni negde u Sibiru sa tvojom nogom u Južnoj Americi. Otkidaš deo Francuske i prekrivas me njime dok ti poveravam sopstveni haos okružena tobom, spremna da napisem još jednu pesmu na tvom telu. Kao da pišem vinom... Reči se razlivaju... A onda negde na početku tvog stomaka dobijaju sasvim novo značenje…