stare stare stare Juge Juge Juge Broj 3 Septembar 2022 Časopis o kulturi življenja
SADRŽAJ 3-31.str. Pesnici nove generacije 32-34.str. Umetnost 35.str. Upoznajmo prirodne lepote 36.str. Holističke metode lečenja 38.str. Dar prirode 39.str. Horoskop
BRANKICA VELJKOVIĆ Brankica Veljković
fakultet
gimnaziju
rođena je 1974. u Nišu, gde i danas živi i radi. Tamo je završila osnovnu školu, i Filozofski na Katedri za srpski jezik i književnost. Poeziju je počela da piše u gimnazijskim danima i bila je finalista prvog konkursa za neobjavljenu zbirku „Desanka Maksimović“ 1993. godine. Iste godine dobila je i posebnu nagradu na festivalu „Dani Gordane Todorović“ za ciklus pesama. Tada je objavila i svoju prvu zbirku „Pupoljak trešnje u srcu“. Zastupljena je u više zbornika. U toku studija nije mnogo pisala, objavljivala je svoje pesme samo u studentskom almanahu „Sricanje uzleta“. Ponovo je počela da piše posle pauze od 20 godina. Objavljivala je u književnom časopisu „Bdenje“ , kao i u onlajn magazinima „Suština poetike“, „Insp.“, „Lola“. Njena nova zbirka je u pripremi. Ono što je zanimljivo je da su se njena interesovanja od mladalačkog modernizma i nadrealizma tokom godina pretvorila u neku vrstu lirske proze u kojima neprestano sumira svoja iskustva. Danas radi kao profesor srpskog jezika i književnosti i podstiče mlade da zavole poeziju. Aktivna je na društvenim mrežama sa istim ciljem – promovisanjem poezije.
Pusti Nisam tužna. To sam se zanela suviše Bila igrač na žici Želela da me gledaš Želela da uživaš u meni. Pusti Sve je moje uvek cirkus samo Šatra, svetla i prašina. Na kraju se moje čipkane haljine Uvek vuku po ugaženoj zemlji I žale što su ponovo Ostale same. Pusti Niko nikome ne duguje ništa Nisi ni morao doći Te ulaznice koje sam ti slala Bile su besplatne. Imam ih previše I ne znače mi ništa. Ne znači mi ništa Ni ova mreža ispod žice Pad je pad I kad se pada na zemlju I kad te nešto zadrži Da se ne razbiješ U paramparčad. Pusti Nisam se ja razbila. Sutra je nova predstava Reflektori ne pitaju Za moje želje. Publika čeka. Pusti Nisam tužna. Opraću svoje čipke I opet hodati visoko Iznad svih. Opet ću glumiti Da sam neka druga.
I ne Odavno ne hodam Ja
Voda Nisam se davila
Onako
misli Večno
Ni
Nikad nisam ni izašla Ja i
život I
i
U
plivam U toj vodi I
je da određuje moje dane Ne
je ništa Ali
dete U dubini . Ima
odgovore I
Imati
Da
nevidljivih Voda od čijih kapi Nismo
me
Ali
Plivam Tečem.
Iako sam bila ispod vode Nisam ni disala Ni činila nagle pokrete Samo sam pustila mi se ta voda desi Kao što mi se dešava i ovaj nisam se plašila razmišljala o tome Hoću li izaći opet neko novo sutra. stvari sada puštam pitam osećam sigurna sam da drži kako otac drži tih voda mokri su naše čiste. lebdim
Da je san odgovor. Ali me onda opet budiš. I hladno mi je Kad to činiš A opet Ne mogu prestati Da te pratim. Ko sam? Nije mi više bitno. Zaista mogu biti sve. Budiš me.
Ti me budiš
Često bolno Hladno Iskusno. Pokazuješ mi
Odbijam da budem Hladna i promišljena. Moje najskrivenije želje Ne daju mi da sumnjam Čvrsto se drže za mene I zatvaraju mi oči. Na trenutke pomislim
I tražiš da vidim i tebe i svet. Ređaš mi mogućnosti. Vučeš me da ih shvatim. Odbijam sve.
Da je to što zovem Budnim stanjem Bila varka.
Budiš me
I teraš da bosonoga hodam Po rosnoj travi Širom otvorenih očiju. Budiš me
NENAD PETROVIĆ Rođen 1969. godine u Zaječaru. Odmah, kao mala beba od par meseci, seli se u Smederevo, gde odrasta, završavam osnovnu i srednju školu. Veći deo radnog veka radio pripremu za štampu u štamparijama u Smederevu, tako da se ceo život družio sa knjigama (na više načina, znači, ne samo čitanjem ) pa je pisana reč postala i deo njegovog izražavanja. Ubrzo su stihov koji su se skrivali u duši još u vreme osnovne škole dobili i pisanu formu. Par pesama objavio je u biltenu firme u kojoj je radio "Sartidovo pero" i više nije objavljivao. Deo stihova se može pročitati na blogu : Usamljeni Vuk
UHVAĆEN POGLED Kao da zuji kao da brunda u mojoj glavi kao da sviće nova pesma kao da stoji a očima trči ka meni u meni kao da zna moje tajne kao da diše moje stihove kao da u džepu krije dugme sa košulje kao da ne oseća da je sva moja kao da pita sme li? PRESTAĆU DA GOVORIM Prestaću da govorim da te volim reči se rastaču u pustoši koliko god ih novih smišljao život ih bezdušno potroši Prestaću da govorim da te volim mnogo se još ispod površine krije moja je ljubav silna k’o plima reći mi više dovoljno nije Prestaću da govorim da te volim to da čuješ nije ono što želim već ritam srca, sjaj u oku i želju da svaku sekundu sa tobom delim Prestaću da govorim da te volim priče i ponavljanja ubijaju suštinu reči se uzalud rasipaju nikome više nemaju težinu Prestaću da govorim da te volim ljubav se u kalupe ne zatoči Šantićeva istinska za reči ne zna reći će ti sve moje oči
Saznaćeš moje ime kad me ne bude više bilo, saznaćeš moje snove kad ih vetar daleko odnese, u mojim rečima slobodu više čežnji je snilo, nijedna krila ne raširi da do neba se uznese. Saznaćeš moje namere u rečima nenapisanim, saznaćeš moje suze na licima nasmejanim, usporene godine, nedostižne daljine, ceh svoj naplaćuju, saznaćeš moju ljubav u mlađem zagrljaju. Prestarele želje i umorni snovi, povijenih leđa kostoboljom ćute, klecava kolena toliku tugu ne podnose, saznaćeš moje strahove kad samoću naslute. Saznaćeš moje godine kad vidiš prazne kofere SAZNAĆEŠ
ANAČABROVIĆ Rođena u Beogradu 1978. god. Nekada se na taj dan slavio Dan Titovih pionira. Samohrana majka 4-oro dece, veliki borac, zaljubljena u ljubav i poeziju. Sve pesme su posvećene muškarcima koji su joj dotakli dušu, koje je osećala neobjašnjivo i volela ih, uglavnom platonski.
TRAG
Kažu da slučajnosti ne postoje, Da sve dolazi sa izvora naših dubina.
Da se napravi taj prvi korak, A možda je i strah upleo svoje prste, Ne dozvolivši nam da se prepustimo, Želeći da nas sačuva, Da nam duše ne osete ponovo ukus bola, Koji je gorak.
Dao si mi krila da poletim, Ali ne i šansu da te upoznam, Da te volim, da ti se predam, Da te osetim.
A možda i nije bilo naše vreme, Jer i ti i ja smo u srcima našim Nosili tugu kao najteže breme. I pišem ti poslednji put, Ne zato što ti nemam šta više reći.
Pitam se da li je i susret naših duša Bio samo slučajnost Ili je ipak davno negde zapisan I naša sudbina. Samo, nedostajalo je hrabrosti
Samo, umorno je srce moje Od praznih nadanja, pustih snova, Umorno od toliko neizgovorenih reči.
I nestao si... Izgubila sam te. Ali jedno znaj... Ostaće zauvek trag tvoje duše, Tvojih reči u meni, Jer dotakao si moju, Sastavio je slomljenu, Probudio ponovo ljubav u meni kao ženi, Koja će ipak ostati samo tamo, negde, U tvojoj seni.
POTREBA
Zatvaram oči.
Fantazijama se prepuštam. Maštanjima svojim Da me vode dopuštam. Ali ne mogu da se pretvaram. Taj živi dodir tvoj Potreban mi je.
Da osetim svu slast i čari Te slatke ljubavne čarolije.
Ti si taj koji mi srce slama, Koji me sa razumom razdvaja.
Ti si taj koji svojom Nežnošću silama Sve moje u jedno ponovo spaja. Potreban mi je dodir tvoj Da stvarnost osetim. Da budemo zajedno I sve drugo zaboravim.
Gajiti ljubav,prema tebi, Voleti tebe je sve što znam i želim. Moj si put, ka tebi samo ja Srcem i dušom hrlim. Voditi ljubav s tobom - Životinjski instikt se u meni budi. Od želje gori telo, srce ludi.
Voditi ljubav s tobom Umetnost je. Potrebu imam da ti se Iznova i iznova dajem, Da ti se prepuštam, Cela predajem. Zatvaram oči. Mislim na tebe. Sve više i više ponirem u sebe... Jer jedino tu dopirem do tebe.
OSETIM...
Kroz misli se provlač Iz njih isplivaš a kroz reči u stihove zar skrivenije delove mene eo po deo duše mi otkr Uzdahom me probudiš, Srce svoje na moje prisloniš I u meni uspavanu nežnost razbudiš.
Poput sunčevih zraka raspeš se po meni. Toplinom svojom me milujući, Dušom dodirujući, Najlepše ljubavne note po mom srcu ispisujući Učiniš da svi ostali trenuci budu besmisleni.
Poput vetra povedeš me u beskraje. Osetim kako mislima tvojim dišem. Osetim kako mi se po telu razlivaju dugine boje, Kako mi tobom sve odiše. Srećna, grlim to parče neba tvoje Darujući mu dušu i sve svoje Jer moji beskraji su se odavno preselili u srce tvoje. Ponekad dođeš tiho, iznenada, Poput zvezde koja sa neba pada. Spustiš se na mene, Prekriješ me svojim sjajem. Osetim kako su nam duše isprepletene. U meni nova nada I samo želja jedna - da večno traje, Jer tebe sam i tvoje ljubavi gladna.
B O Ž I D A R V A SI LJ E V I Ć Rođen 1951. godine u Jasenovu. Živeo i radio širom Srbije i van nje. Objavio više od dvadeset knjiga proze, poezije i poezije za decu: O strasti, ljubavi i ostalom, Pev galjarda, Zlato maslačka, Nešto u nastajanju u nestajanju, Klošarkin ples, Lov na kosmičke strune, Ničiji... Objavljivan u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Možda jedan od najvažnijih živih pesnika Srbije. Živi, i još uvek stvara, u Beogradu.
Jutarnji brod Ispunjen muzikom trube i orgulja moj jutarnji brod plovi ka beskraju ponad vrhova lipa ustreptalo što mašu Mlada žena s tašnicom o ramenu žurno iz zagrljaja noći u zagrljaj dana odmiče dole niz majsku ulicu Odlučujem da siđem adskim stepenicama pred prodavnicu gde pijanci ranoranioci psuju zemaljsko i nebesko ustrojstvo Za dalji put potrebne su mi cigarete nešto provijanta i usputni osmeh jutarnji
Šta je miris lipe prema moći cokula osvajača mesečine koji mogu sve da zgaze sve da zatru ali u vreme cvetanja lipa iznova cveta kao da ne postoji ništa drugo kao da zna jedino za pčele i vetar i vrtložnu ljubav od nekoliko opojnih dana sa pčelama i vetrom
OSIM TVOJ Ničiji obožavalac ni zvezda ni meseca i njihovih svetih ambisa što se baškare u visinama a kamoli nečijih starih kostiju da bi me izlečile od smrti i tegobnog života dok za svaki svoj sendvič moram da rmbam gaseći se kao sedamdeset bundžija na kocu poređanih od Terazija do Narodnog pozorišta
FRIDA ŠARAR Frida, rođena u Kruševcu kao Marina, žena bez dlake na jeziku, iskrena, otvorena i savršeno jasna. Objavila je tri knjige: Halter ego, Ženo, pokrij tu dušu i Udaljena jednu stvarnost odavde. Takođe, može se čitati na brojnim portalima gde piše svoje kolumne. Frida, Marina, je zadovoljna žena koja pleni osmehom i ljubavlju prema sebi i bližnjima, jednako kao i prema svetu koji nas okružuje. Majka i supruga koja danas živi i stvara u Rijeci.
HAZARDERKA
Jao kako ćeš da me povrediš. Tačno vidim da hoćeš. Ne znam da li da ti zapretim unapred, sa ove distance. Jer ti ćeš to naravno da negiraš. Da ti lepo kažem da ću ti prerezati grkljan nakon što me budeš gledao kao da ćeš dušu da ispustiš za mnom, a onda, budeš izgovarao tople ljubavne reči. Sram te bilo, ugrizi se za jezik i ne laprdaj ono što osećaš, ako posle ne znaš da to sprovedeš u život. Naguzićeš mi srce da pati. Hoću da znaš da sam toga svesna i d t i k t lj
Sve osećaje koji ti pale požare po telu, želje što grebu pluća i misli koje stežu za vrat, starost će ugasiti. Sočni kremasti svemir u tebi, presušiće. Melodije koje su imale miris i vodile te na putovanja, daljine u pesmama, daljine u mislima, jedna žitka preplavljujuća čežnja za onim tamo, za odlaskom u ljude, u predele, u pojmove, u sve što nije ja, sada polako implodira, povlači pipke sa sveta i želi da se sklupča u meni. Mladost se plašila neostvarenih želja, mislila da se sa njima odlazi u grob. Smrt neće pokositi samo aktualnu mene, već hiljade potencijalnih ja. Nisam samo trska, ja sam močvara želja i smrt će jednom doći sa bagerima i betonom, da ih počupa i napravi trg. Ništa ne uznemiruje kao pomisao na iznenadni pomor svega što smo želeli.
MOČVARA ŽELJA
Ali one ne nestaju sa nama. Želje umiru pre nas. Jedna po jedna. Neprimetno. Starost poručuje: Nemaš čega da se bojiš. Nećeš završiti pod humkom neproživljenih snova. Umrećeš ravnodušan, dovoljan i sam.
Rađanje
U početku bejah samo ja. A onda smo bili jedno. Onda sam te rodila. Ne celog tebe, sićušno telo. Ručice i nožice koje mašu. Tvoja duša je i dalje spavala u meni, nesvesna sebe i sveta. To razdvajanje je bolelo; odjeknulo svemirom kao cepanje atoma. Gledala sam te ranjivog tamo van mene kako započinješ neki život mimo mog. Htela sam da se pretvorim u svet koji te nosi u sebi. Da izrastem u džinovski balon, u šator od mesa koji će da te štiti i natkriljuje umesto neba. Mislila sam, najgore je prošlo. Prošlo je razdvajanje. Sad nam predstoje decenije suživota i čista roditeljska sreća.
Tražićeš me pogledom i prvi put u životu shvatiti da si sam. To me boli više od svega. Pomisao da sam te izdala da nisam uvek tu za tebe, bez obzira na sve. A onda, razmišljam, navići ćeš se. Naučićeš da jedeš viljuškom i skinućemo ti pelenu. Naći ćeš simpatiju i nove drugove. Krenućeš u školu. Ući ćeš u pubertet. Upisaćeš fakultet i zaljubićeš se. Neko će ti slomiti srce. A ja ću svaki put da te rađam po malo. I sve manje tvoje duše će ostajati u meni. Onog dana kad umrem
LJUBODRAGSTOJANOVIĆ Rođen je 1972.godine u Gnjilanu. Piše poeziju, prozu i aforizme, a pokazao se vrlo uspešnim i u strip-scenariu. Objavio je tri knjige: Srpska priča, drama , Lud i zbunjen, zbirka aforizama i Bolje od smrti, zbirka poezije
SANJA I APRIL sanji se koči desna ruka levom secka luk njena kosa je delom crna delom crvena kaže ja sam pokretna reklama za anarhiju sanja ima vučiji pogled ali ja nisam rim iako znam ukus njenih dojki iako gorim zaglavljen u svetu lira ona ima svoju krunu i šarm primakurtizane ja imam herkulovu bolest i naviku da spaljujem štale sem one u kojoj se spasitelj rodio sanja deli dane na plodne i neplodne kaže da moje seme ima ukus promašenog života i stiropora prelivenog čokoladom njena rebra vise ispod kože kao istina o ženi u svetu muškaraca sanjine grudi su male sa sobom nose drskost i dostojanstvo evinog prkosa pred bogom od jabuke april se razmeće okriutnošću zveri pred dečijim vratom moj tezej ima strah od otvorenog prostora i grižu savesti zbog očeve smrti čitam joj celana ona postaje sena i ja aprilske večeri u svemu što nije pariz nestajem u njoj tiho kao stidljivi bog
OD SE(O)BE DO SE(O)BE moje oči su videle nebo ispod zemlje i slomljahu zenicama svu kopljad longinsku a božur i žubor razmenjahu slova pa sva krv kosovooka u šuš reke se zbi podatna i sve što reke prošaptahu posta kosa cvećija i majka me besplodna zorom triput izrodi kožom me posla suncu umrlome da oči mu zatvorim kao božja vrata mesom me posla pušci na babine da kostima svojim jami tropar zapevam petama me posla prašinu da ljubim kako se ljubi najvoljenija žena i evo me danas na leđima nosim
K O R A VI Nedelja je anksiozno kopile, Kora. Podsmeva se smrtnicima, vida rane strvinama, liči na korov u svečanom odelu sa leptir mašnom oko očiju. Čudan je osećaj biti celoga života, Kora, jednom nogom u ludnici, drugom nogom u grobu. Ja sam plahi pajaco - šarlatan, Kora, ničega u meni nema što bi se moglo voleti. Imam želju da pomažem drugima po cenu dvanaest smrti, za svakog apostola i za svaki mesec po jedna, ali, imam samo dve ruke i deset prstiju, Kora, (znam, reći ćeš: To je u zbiru dvanaest) a deset je kopile, otac i majka svih dvocifrenih brojeva, sa sobom nosi jedinicu i nulu, sa sobom nosi početak i kraj, sa sobom nosi prvu i poslednju, a ti meni jesi prva i poslednja, Kora, kao da pre tebe nijedne nije bilo, kao da posle tebe nijedne neće biti. Ja sve svoje ponore nebima plaćam, Kora, na svaki pronađeni pakao po dva raja dajem, i čudno se osećam kada me neko grli
i plašim se poljubaca kao sodomskih suviše je Juda teklo mojim licem suviše Dalila seklo moju kosu a ja nemam više očiju da vidim koliko je suza umrlo u meni. Nedelja je anksiozno kopile, Ko ne veruj joj kada te ponudi kolačima lako će te nežnošću odvesti u kre u njemu ti šaputati dok te posvud kao stousta Eva u potrazi za raje daleko od jabuke, Adama i Bog i lomiće ti kukove kao najmekšu po tvojim mesom darivati zemlju jer jedno je ljubav, a drugo su stras i krv će se uzalud mešati sa znoje i ja ću te jednako tražiti svećom svukud gde tvoje senke iza mene s kao plašljiva mati pored male de O, veruj mi, Kora, ja ne umem da plačem, velik od trave, malen do zvezd
SVETLANA ZARIĆ Umetnica neverovatne harizme. Pleni svojim osmehom koji nesebično poklanja svima, a najviše svom unuku. Svetlana je slikarka koja živi i stvara u Somboru , gde svako ko ode može uživati u njenim delima pre nego što teškom mukom odluči koje će krasiti njegov dom. Ipak, ako vam Sombor nije blizu, na fb profilu Art Svet Lana, možete pogledati široku paletu njenih radova, izabrati nešto od gotovog ili poručiti da delić vašin snova prenese na platno.
Na 10 kilometara od Valjeva nalazi se idealno mesto za kampere i porodice sa decom. Pregaziti čitavu reku velika je avantura, ali najbolje i najlepše mesto za to je reka Gradac pored Valjeva, koja je prohodna čitavim svojim tokom. Ona izvire u podnožju planine Povlen, i teče sve do Valjeva, gde se uliva u Kolubaru. Poznata je kao najčistija reka u Srbiji. Kanjon reke Gradac dugačak je 22.7 kilometra. Ima nekoliko livada na kojima je dozvoljen odmor i kampovanje. Na više mesta reka pravi manja ili veća jezerca, a Degurićka pećina jedna je od njenih najvećih lepota. Manastir Ćelije je najbolja polazna tačka za istraživanje kanjona. Gradac
Nekad sam se čudila ljubavima kakve su imali Laza Kostić, Petrarka, Dante.
Ako imaju imalo sreće da su iz istog grada, možda se i sretnu u nekom haustoru, na parkingu, u automobilu ili u nekom trećerazrednom lokalu gde uz čašu dobijete i otisak nečijeg prsta nakon vršenja velike nužde. U ovom broju, umesto holistike, jedan esej, koji možda donese otrežnjenje u vaše živote...
Prosto nisam mogla da prihvatim da postoje tako jake i duboke emocije između ljudi koji nisu delili postelju. Smatrala sam da je nemoguće voleti toliko nekoga sa kim nikada fizički ne postaneš jedno. I sve mi je to bilo u isto vreme i tragično i zabavno. Ali, živimo u vremenu kada su društvene mreže omogućile da se dva imena ogole jedno pred drugim. Nekada verovatno i iskreno, ali najčešće je to onoliko i onako kolike su mogućnosti iskrenosti oba imena... Oni se skidaju jedno pred drugim na način kako su to nekada radili ljudi po bordelima. Izgovaraju jedno drugom šta bilo, tek da ne ćute, tek da tišinu preseku. Oni dahću, štekću i brekću kao priplodni konji u štalama. I tako satima. I tako danima. I tako sa bilo kim. I tako daleko. I tako strano. I tako beživotno.
Kratak bljesak da se osete živim, a za malo ili nimalo para. I ako bih mogla da shvatim kako neko nalazi satisfakciju u tome da izigrava protočni bojler za sadržaj nečije ejakulacije, a tek virtuelne, možda bih mogla da o tome napišem roman. Ovako, biram da shvatim da je Dante zaista voleo svoju Beatris. Iako nikada telima nisu postali jedno, duša je ono što je u tom čoveku živelo. To su nam omogućila naučna dostignuća. To nam je donela elekrifikacija. To su nam donele struje visokog i niskog napona. Mislim da Tesla nije imao ovo u planu. Hteo je samo da se rešimo petroleja i da izađemo iz mraka. Čisto sumnjam da je želeo ili
Kada se ljubav prema biljkama pretoči u sapune, kreme, serume, šampone to onda izgleda kao mirisna čarolija predstavljena na FB stranici LIDA SKIN. A ako za sebe želite najbolje, sasvim je normalno da i za svog ljubimca poželite isto. Zato u ovom broju predstavljam proizvod koji je kruna kreativnog istraživanja blagotvornog uticaja biljaka na naše zdravlje, zdravlje naše kože i naših ljubimaca. Dar prirode
Sve ono čega se plašimo, mi u život privlačimo. Naše su misli odgovorne za sve što nam se dešava. PROMENIMO MISLI I SVET OKO NAS ĆE POČETI DA SE MENJA!!! @aleksandra.m.rekonekcija instagram nalog ZVEZDE PORUČUJU:
