Djavo - NSK

ĐAVO PREVOD I OBRADA NAŠ SVET KNJIGA

Prolog Martinez Naslonio sam se nazad nonšalantno stavljajući ruke u dţepove svojih pantalona. Prelazio sam gore dole pretećim pogledom. “Da li si ikada drţao pištolj pre? Ja sam se rugao, pomerajući glavu na stranu.

“Molim te... Martinez... molim te... samo stani.”

Iznenada sam se nasmejao. Nema šanse ni u paklu da ću prestati.

Tek sam jebeno počeo.

“Ruka ti se trese. Prvo pravilo drţanja pištolja. Nikad ne dopusti tvom neprijatelju da vidi tvoj strah. To te samo čini jebenom pičkicom. Pa koji je tvoj sledeći potez? Ovde sam.” Raširio sam ruke sa obe strane svoga tela. Izbacio sam grudi napred. “Ovo je tvoja šansa da me se rešiš. Uradi to!

Povuci jebeni obarač! Uradi to.” Ţestoko sam govorio. Ne mareći za ništa više.

“Stani, molim te. Jebeno stani.”

“Ja sam loš čovek! Uradio sam uţasne stvari. Ovo je tvoja šansa.

Jebeno je iskoristi.” Pošalji me pravo u jebeni pakao! Sada!”

Uvek sam znao da će ovaj dan doći. Napravio sam tako puno jebenih grešaka tokom svog ţivot, ali ovaj trenutak nije jedan od njih. Ţiveo sam mnogo više nego što sam ikad pomislio da je moguće. Uvek se nadajući da ću sresti svog tvorca i njegovu ruku, ali ne dobijamo svi uvek ono što ţelimo.

Ubijao sam.

Svetio sam se.

Voleo sam.

Ja sam uništavao ţivote i sad je moje vreme da platim za sve te uzete ţivote koji mi nisu pripadali. Nikad nisam pomislio da će se moj ţivot završiti ovako.

Leţeći u lokvi svoje proklete krvi.

Provocirajući svog sopstvenog ubicu da povuče jebeni obarač.

NAŠ SVET KNJIGE 1

Prvi deo

NAÅ SVET KNJIGE 2

Jedan Martinez “Idemo Martinez. Devojke nas čekaju,” moj prijatelj Leo izjavio je istu stvar po jebeni deseti put.

“U redu, sačekaj jebote. Dolazim. Uostalom, znaš da će nas one čekati celu noć.” Rekao sam sa samouverenim osmehom dok sam išao ka zadnjim vratima. Pazeći da nas telohranitelji i kamere koje su postavljene po celoj kući ne vide.

“Alehandro! Nije ti dopušteno da odeš. Tata te je upozorio. On ne voli da napuštaš kuću kada on nije tu, pogotovo još ako ne uzmeš telohranitelja sa sobom,” Amari me je zaustavila grabeći me za ruku i zaustavljajući me na mom putu.

Moja starija sestra Amari bila je uvek savršeni mali anđeo. Ja sa druge strane, bio sam đavo. Mislim da je moj tata bio potajno ponosan kada bih se iskrao napolje, ali nikad to nije pokazao i nikad mi nije dopuštao da skliznem, čuvanje je bilo ono u čemu je on najbolji. Podizan sam i oblikovan da preuzmem njegovo carstvo od dana kada sam rođen, kao i sve generacije Martinez muškaraca pre mene. Bilo mi je četrnaest, skoro petnaest, ali mi nikad nije bilo omogućeno biti dete To je bio razlog što sam koristio svaku priliku da radim šta sam god dođavola hteo, pogotovo kad mi je neko stalno govorio da to ne mogu. Nije me bilo briga ako budem kaţnjen. Znao sam da imam samo nekoliko godina da ţivim polu-normalni ţivot i iskoristio bih svaku moguću priliku koja bi mi se ukazala.

Amari je bila godinu i po starija od mene, iako to nije imalo nikakvog značaja. Ona je uvek postupa kao mlađa nego što zaista jeste.

Krišom se uvlačila u moj krevet od kad pamtim, jer bi je svaki zvuk u noći uplašio. Nisam imao luksuz da budem uplašen. Strah nije bio deo onoga ţivota koji mi je bio predviđen da vodim. Bilo je samo pitanje vremena dok ne dođe vreme kada ću i ja početi da je plašim takođe.

Bar onako kako ju je i naš otac plašio.

3

On je to zvao poštovanjem, ali ja sam znao da to nije ništa više nego samo zastrašivanje.

Amari je uvek bila slaba, to je smetalo našem ocu toliko da sam ja to morao da nadoknađujem. Morao sam da je štitim čak iako sam bio mlađi.

“Ne ţelim da upadnem u nevolje Alehandro.” Sofija je mumlala dovoljno tiho da je ja čujem.

Ja sam se iscerio. Prebacujući svoju paţnju sa Amari, oči su mi se susrele sa Sofijom koja je stajala na kraju foajea.

Sofija je bila najbolja drugarica moje sestre. Uvek sam mislio da je njihovo prijateljstvo neprimereno, jer je ona bila mojih godina, njene svetlo zelene oči, pune usne i miris njene duge, tamno braon kose radile su mi čudne stvari od dana kada sam je prvi put video pre nekoliko godina. Ona je bila sa druge strane staze da se tako izrazim. Pohađala je privatnu školu u Njujorku u okviru stipendije koja je bila namenjena odabranom broju učenika sa najboljim ocenama. Moja sestra ju je momentalno prihvatila.

Ona je mrzela prepotentne likove u našoj školi.

Amari i meni je to bilo zajedničko.

Leo i ja smo bili prijatelji od prvog dana srednje škole. On je bio šmokljan koji je bio ismevan od svih mojih takozvanih prijatelja. Jednog dana svi smo mi stajali kod naših ormarića pre zvona za prvi čas, jednostavno pričajući gluposti. Momci su se raspravljali o tome ko je otišao najdalje sa Katarininim “velikim sisama.” Ja sam bio previše fokusiran na gledanje Sofije kako pokušava da dohvati najvišu policu svog ormarića i nisam obraćao paţnju na njih.

“Pa vidite šta mi to imamo ovde momci,” rekao je Dţimi. Idemo zajedno u školu od kad smo bili mali. Okrenuo sam se da vidim o čemu on to priča. Pet ormarića niţe bio je uplašen klinac sa naočarima. Izgledao je kao da ne pripada našoj školi. Dţimi je otišao do njega, izbijajući mu knjige iz ruku.

“Jesi li se izgubio? Škola za ne privilegovanu decu je na drugoj strani grada.”

Leo ga je ignorisao podiţući svoje knjige.

U tom momentu se začulo zvono, upozoravajući nas da krenemo na čas. Dţimi i još neki momci gurnuli su Lea u ormarić i otišli glasno se smejući. Nepotrebno je reći, Dţimi i momci nikad se više nisu smejali nikome u školi. Sasvim sam siguran da sam im sve pojasnio, kada sam im naredio da se više ne zajebavaju sa Leom.

4

Inače. Bilo je nešto u tom klincu i do dana danas nisam siguran zašto sam ga spasio.

Nakon toga, on je postao stalna ličnost u mom ţivotu. I dalje je bio šmokljan sa naočarima, ali to nije bilo vaţno. Moje prijateljstvo je bio njegov štit. Niko se više ne bi usudio da se jebeno zajebava sa njim. Ĉak i u tim mlađim godinama ja se nisam zavitlavao. Mislio bih ono što sam rekao i govorio ono što sam mislio. Ja se nikada nisam izvinjavao za svoja dela.

Ljudi su mogli da uzmu ili ostave. Nije me bilo briga.

Moj “boli me kurac” stav samo je činio da su ljudi ţeleli da se druţe sa mnom više, dok su zapravo trebali da beţe od mene što je više moguće.

Svi su znali ko mi je otac i oni su me se bojali zbog toga.

Nikad nisam bio fan onih koji se iţivljavaju na slabijim. Moţda zato što sam bio toliko svestan slabosti svoje sestre. Ja bih učinio i ţrtvovao sve da je zaštitim, ako je potrebno.

Moj otac je znao da Amari nije sačinjena od istog materijala kao i ja, što je bio razlog da meni nikad nije bilo dozvoljeno da izađem iz kuće kad on nije u blizini. To u mojim očima, nikako nije imalo smisla. Uvek je i svuda bilo telohranitelja, koji su samo čekali da povuku obarač ako dođe do nečega. Pretpostavljam da mi je smetalo što dobijaju jebeno mnogo novca za nešto što je moj otac više poveravao meni, briga o mojoj sestri.

“Amari, oni se neće vratiti do kasno. Moţda neće doći kući uopšte.

Oni su na nečijoj inicijaciji ili tako nekom sranju.” Odgovorio sam izvlačeći ruku iz njenog stiska.

“Zar nisi umoran od toga da stalno budeš u kazni? Zašto bar jednom ne moţeš da poslušaš? Nije tako teško.” Ona je siktala mlateći rukama kroz vazduh.

“Samo drţi svoja usta zatvorena. Ako se vrate kući, nisi me videla.”

“Ja sam uţasan laţ...” ”Dođavola Amari! Uradi onako kako sam ti rekao.” Viknuo sam, “jebiga, Amari! Samo uradi tako.” Umoran od njenog zanovetanja. Ona je uzdahnula i sklonila pogled sa mene.

Mrzela je kada sam vikao na nju. Naš joj tata je bio dovoljan za to.

On nije verovao u iskazivanje ljubavi. Zagrljaji i poljupci bili su veoma retki. Jedva samo ikada čuli reči volim te, sa njegovih usana.

Naša majka bila je ta koja nam je pokazivala ljubav, neţnost i paţnju. Zakoračio sam prema Amari, neţno uhvativši njen obraz, terajući je da me opet pogleda. Zagledala se u mene kroz svoje trepavice. Znao sam o 5

čemu se zapravo radi. Ona je brinula da će mi se nešto desiti. Ona je konstantno brinula oko svega. Pogotovo oko toga kakva je nesreća moţe zadesiti ako ja nisam u blizini.

“Biću u redu. Ti ćeš biti u redu. Obećavam, imaš tatine nove pištolje ovde. Neću ostati do kasno.”

Poljubio sam je u čelo, bacajući zadnji pogled na Sofiju pre nego što sam se okrenuo i otišao. Mogao sam da vidim da ţeli da pita gde idemo, ali znala je bolje. Ja sam joj namignuo sa sjajnim osmehom i ona mi je oprezno uzvratila osmeh. Tek kasnije te noći sam poţeleo da nikada nisam napustio kuću, a po izrazu na Sofijinom licu ona je osetila ono što je moja sestra moţda očekivala svo vreme.

“Jebiga, jako kasnim. Ako me otac uhvati, Leo će me nokautirati.”

Izjavio sam, dobacujući mu smrtonosni pogled.

Te devojke definitivno nisu vredele ni kurca ako su moji roditelji stigli kući pre mene.

Naravno moja majka bi pokušala da me odbrani kao i uvek, ali ne bi bilo vaţno. Do kraja dana bilo bi onako kako bi moj otac zapovedio, kraj priče. Muţeva reč bila je zakon u Latino brakovima. Ţena je bila podređena svom muţu. Podizala je decu, brinula o kući da bude čista, da večera bude na stolu svake noći. Sada dodajte na to i da je moj otac bio šef mafije i dobili ste celu sliku. On je bio jedan od najopasnijih i najomraţeniji ljudi na svetu, ali za moju mamu on je bio bog.

On se smejao, mlateći glavom dok smo okretali pedale naših bicikla što smo brţe mogli.

“Osećaš li to?” Leo je rekao sa izrazom lica kao da mu nešto smrdi.

“Osetim šta?”

“Miriše mi na pičkicu.” Nasmeja se on.

“Ja sam pičkica? Ko je morao da ti spasi dupe, jednom davno?

Siguran sam ko đavo da nisam bio pičkica tada, uostalom, ti ne bi znao kako pička miriše i da ti je zalepljena na nos.”

“Opusti se, nisu kući, jedva je prošlo dva ujutru. Nikad nisam video tvog oca da sa ţurke odlazi prvi. On je pametniji od toga da okrene leđa ostalima.” Nasmejao se. “U redu brate, ovo je moja ulica. Ĉujemo se sutra.”

Leo je nestao u tami dok sam ja krenuo da verglam pedale brţe i jače. Molio se da stignem na vreme. Srce mi je lupalo kao ludo, a znoj se pridruţio svim ostalim hormonima. Moj um je već ključao, smišljajući sve moguće kazne koje bi mogao dobiti.

6

Otvorio sam bočna vrata garaţe, ispuštajući izdah olakšanja kada sam video da limuzina kojom su otišli i dalje nije tu. Pogledao sam na sat i izračunao gde su kamere u to vreme uperene. Beţao sam toliko često da sam već znao da se rotiraju na svakih petnaest minuta. Tiho sam ušao, osiguravajući se da ni jedan od tatinih telohranitelja nije tu. Kad je vazduh bio čist, potrčao sam uz stepenice preskačući i po tri stepenika odjednom ka Amarinoj sobi. Ţeleo sam da joj kaţem da sam stigao kući bezbedno, jer sigurno celu noć brine za mene.

“Amari, Sofija?” dozivao sam, lagano kucajući na vrata nekoliko puta. “Kući sam.” Šapnuo sam, kucajući opet pre nego što sam otvorio vrata. “Ulazim. Jesi budna.”

Još tišine.

Pogledao sam okolo po tamnoj sobi nisam ih video nigde. Krevet joj je i dalje namešten kao jutros. “Gde su dođavola?” pitao sam samog sebe.

Amari je mrzela da ostaje budna do kasno, uvek je ranije legala.

Nešto nije bilo kako treba. Zabrinjavajući, uznemiravajući osećaj koji ne mogu opisati krenuo je da se kovitla kroz mene. Pre nego što sam znao šta se dešava moje telo se pokrenulo, pomeralo se po sopstvenom nahođenju.

Izašao sam iz sobe, trčeći niz uski dugi hodnik ka svojoj sobi. Sve što sam mogao da čujem su udarci mojih stopala kako odjekuju hodnikom.

Moje cipele zabijale su se u pod jedna pored druge. Nisam mogao da stignem do moje sobe dovoljno brzo.

“Amari” pozvao sam njeno ime pre nego što sam zakoračio u svoju sobu.

“Amari gde si jebote?” Vikao sam, kada sam video da je i moja soba takođe prazna.

Naša kuća je jebeno ogromna, ali mi nikada nismo lutali mnogo dalje on naših soba. To su bile jedine dve prostorije u kojima nije bilo kamera za naš nadzor. Bar nam je tako naša majka rekla. Ko zna šta je istina. Istrčao sam iz svoje sobe brzo kao iz pakla, očajnički sam morao da saznam gde su moja sestra i Sofija. Ako im se išta desilo, ja ću biti odgovoran za to. Ja sam taj koji je doneo izbor da ih ostavi u kući same sa telohraniteljima. Ova teskoba ispunjava mi stomak, potrčao sam brţe, zastajući samo da proverim sobe.

Tišina je bila svuda oko mene, nikada do sada nisam primetio koliko je noću kuća tiha ili kako svaka i najmanja senka nadvladava tamu, jedini 7

zvuk koji se čuo je lupanje moga srca. Adrenalin je rastao u meni sa svakom sobom koja je bila prazna nakon što sam je pregledao.

“Amari, Sofija!” Vrištao sam, znajući da je uzaludno, Zidovi u našoj kući su svi zvučno izolovani. Stao sam u dnevnoj sobi, pogrbljen sa rukama na kolenima. Pokušavam doći do daha. Nakon što sam pregledao svaki najmanji milimetar kuće, nisam našao nikog.

Ni telohranitelja, Ni Sofiju.

Ni Amaru.

Samo sam ja bio tu. “Šta koji kurac?” izdahnuo sam, gledajući po sobi zbunjeno kao da će se neko od njih pojaviti odjednom.

Osetio sam kako mi lice bledi. Sva je krv nestala iz mog tela i jeza je prošla kroz mene, stresao sam se, iznenada mi je bilo hladno. Sa rukama u kosi, shvatio sam da jedina prostorija u kojoj nisam pogledao je kancelarija mog oca. Bilo nam je naređeno da nikada ne idemo tamo ukoliko se naše prisustvo ne zahteva. Pre nego što sam dalje promislio, ja sam potrčao prema drugom kraju kuće, grozničavo pokušavajući da odbacim ovaj nervozni i strašni osećaj u svom stomaku i pokušao sam se fokusirati na svoj zadatak da što pre stignem tamo.

Srce mi je lupalo kao ludo i teško sam disao, misli su mi se komešale i srce ubrzavalo sve više sa svakim korakom kojim me je dovodio bliţe tatinoj kancelariji. Panika me je obuzela i nisam mogao da obuzdam svoje misli da ne lude. Bezuspešno sam pokušavao da se smirim.

Ja sam Martinez.

Ne jebena pičkica.

Ali ipak sam bio dete koje je bio prestravljeno da se nešto desilo njegovoj sestri i Sofiji. Nije bilo povratka iz ovoga. Znao sam to pre nego što sam čak i stigao u kancelariju. Sve je nekako bilo kao usporeni film, kao san. Stigao sam do vrata, uhvatio kvaku i gurnuo ih da se otvore. To je učinilo da ona udare glasno od zid i ja sam se zaledio kada sam video brutalnu scenu koja se odigravala preda mnom.

Moja se noć brzo pretvorila u najgoru jebenu noćnu moru.

8

Dva Martinez Dva tamna, prelepa oka okrenula su se u mom pravcu dok sam ja gledao sliku koja će me verovatno doţivotno progoniti. U polumraku mogao sam da vidim Sofiju kako se batrga na drvenom podu u sredini sobe. Njeno delikatno malo telo drţali su zarobljenim protiv njene volje dva čoveka koja su trebala navodno da nas štite. Jedan telohranitelj je pridrţavao njene ruke pripijenim za pod i prekrivao joj usta da uguši njen vrisak. Drugi je bio nad njom steţući je svojim butinama da se ne koprca. Ţuč se momentalno podigla u mom grlu, dok sam svedočio kako joj je nevinost nasilno oduzeta. Njene oči bile su zatvorene kao da je pokušavala da zamisli da je negde drugde. Njeno prelepo lice bilo je jarko crveno i modrice su već počinjale da se naziru. Suze su joj tekle niz obraze dok se borila da se oslobodi. Košulja joj je pocepana i otkrivala je njen krvavi čipkano beli grudnjak. Jedna bretela je bila pokidana i padala je dole niz njenu ruku. Gaćice i pantalone su joj svučene skroz do gleţnjeva, obuzdavajući je od bilo kakvih pokreta sa nogama.

Trebalo mi je nekoliko sekundi da pogledom pređem preko njenog golog slomljenog tela. Bilo je to kao da sam ţeleo da je sačuvam u uspomenama. Telohraniteljove oči su bile fokusirane na mene u tim momentima dok su moje oči ostajale na njoj. Očajnički se nadajući da je sve ovo samo jebeni san, ţeleo sam da se jebeno probudim. Osim što sam duboko u svom srcu znao da nije san, i da sam JA dozvolio da se ovo desi.

Telohranitelj je sklonio ruku sa Sofijinih usta, dopuštajući razarajućem vrisku da pobegne. Osetio sam da me je taj vrisak slomio duboko unutar mene, odjeknuo je celom kućom.

“Pomozite mi! Neko molim vas neka mi pomogne.” Vrištala je dovoljno glasno da razbije stakla.

“Amari, molim te pomozi mi.”

“Začepi.” Telohranitelj koji joj je drţao ruke vratio je ruku na njena usta.

“Traţiš od nje da ti pomogne? Glupa kurvo! Ne vidiš je? Ona je toliko slaba i uplašena, ne moţe čak ni sebi da pomogne. Sranje, nismo čak 9

ni morali da je veţemo. Odaću ti malu tajnu, ona je bila ta na koju smo se nameračili, ali nije bila zabavna. Ti sa druge strane, ti si tako borbena.

Mnogo zanimljivija igračka za slomiti. Ali ne brini, njen red dolazi brzo.

Nakon što se pobrinemo za pičkicu od njenog brata.”

Ja sam uzdahnuo i odmakao se korak unazad. Kunem se moje srce je prestalo da kuca kada sam shvatio da još uvek nisam našao svoju sestru.

Pogled mi je prešao po mračnoj sobi traţeći je po uglovima i dođavola. Nije mi trebalo dugo da je nađem. Sedela je u krajnjem uglu sobe sa rukama obmotanim oko svojih kolena primaknutih ka grudima. Izgledala je tako malo i uplašeno, kao da je pokušavala da se utisne u zid ili pod. Bila je jako potresena, ali njen uplašen i skamenjen pogled nije se pomerao sa Sofije.

Suze su joj se slivale niz krvave obraze na kojima su se već oslikavale modrice. Moje su oči brzo skenirale njeno telo i vidim da joj je odeća još uvek bila netaknuta. Na trenutak, to mi je dalo laţni osećaj sigurnosti da je nisu dodirnuli... još.

Ona nije čak ni shvatala da sam u sobi, što mi je reklo da je bila u šoku. Videvši je u tom stanju dalo mi je snage da nastavim. Moj pogled vratio se na muškarca koji je bio sleđen u mestu, obojica su pokušavala da shvate koji će biti moj sledeći pokret. Nisam mogao, a da ne primetim izraze lica na to dvoje kopiladi. Bilo je kao da nisu imali dušu, savest ili jebeno najmanji ubod krivice ili kajanja čak ni samilosti nad onim što su radili.

To je bio prvi put da sam video zlo u svom pravom obliku. Sofijina i Amarina nevinost nije jedino što je bilo oteto te noći.

Nisam više bio dečak.

Dete..

Bes je ubrzo zamenio svaki osećaj i svaka misao koja je prošla kroz moj um nestajala bi u trenu, kao da nikad nije ni postojala.

I sve što sam video bila je osveta.

“Gubi se jebeno od nje.” Prosiktao sam kroz stisnutu vilicu. Moje pesnice su se zategnule do te mere da su me zabolele.

Sofijine oči su se otvorile kada je začula moj glas kako je odjeknuo sobom, podigla je glavu sa poda da bi me videla. Počela je da plače jače i spustila je nazad, jer nije imala snage dugo da je zadrţi tako. “Šta ćeš ti koji kurac uraditi, dečko?” Rekao je telohranitelj koji je bio iznad Sofije, poseţući za svojim jajima i penisom i vraćajući ih u pantalone.

10

Ja sam se opirao potrebi da pogledam u Sofiju, zgađen onim što bih mogao videti između njenih nogu.

“Marko pusti je.” Naredio je tipu koji je drţao Sofijine ruke. I ovaj je poslušao, pustio je njene ruke. Sofija se odvukla na rukama i kolenima, puzeći što brţe je mogla do Amari, koja se i dalje nije pomerila niti ispustila zvuk. Ispustio sam izdah olakšanja, znajući da je sada bar Sofija sigurna.

“Napravio si veliku grešku što si ušao ovde večeras. Zabava je trebala tek jebeno da počne, dečko. Nije li tako Dţone?” Marko se rugao, stajući pored drugog seronje.

Stojao sam uspravno, ne posustajući. Bio sam metar devedeset šest visok, imao sam sto četrnaest kila. Bio sam građen kao svoj otac veći od svih svojih vršnjaka, što mi je davalo prednost.

“Zašto samo ne pobegneš dečko?” Dţon se narugao. “Ili sačekaj, još bolje. Marko zgrabi ga, mislim da treba da pokaţemo ovom malom šupku kako pravi muškarci jebu.”

Nisam popuštao nego sam rekao. “Pravi muškarac ne bi morao da siluje devojku. Ali sudeći po veličini tvog penisa, vidim zašto ţene tvojih godina ne pristaju dobrovoljno da ih jebeš.”

“Ti mali seronjo.” Dţon je prosiktao krećući prema devojkama. Bio sam kod njega u četiri koraka, izbegavajući Markove ruke koje su pokušale da me uhvate. Stajući pravo ispred Dţonovog lica prosiktao sam. “Dodirni ih još jedan jebeni put i ja ću...” “Šta? Ti ćeš šta? Šta ćeš da uradiš dečko? Tvoj tatica nije tu da spasi ni jedno od vaših jadnih guzica. Već je zvao, rekao da se neće vratiti kući večeras. Sada odjebi da bih mogao da okusim slatku malu macu tvoje sestre.”

Moja pesnica završila je u njegovoj vilici pre nego što je stigao da završi rečenicu. Glava mu je poletela nazad, drţeći se za obraz od neočekivanog udarca se zateturao pre nego što me je uspeo zgrabiti, pljuvao je krv po podu. Veţbao sam kik boks od kad sam naučio kako da hodam. Niko se ne zajebava sa Marinezovima, moj tata se pobrinuo da tako bude.

“Platićeš mi za ovo, ti mali seronjo.” Upozoravao me je, krećući prema meni, ali se zaustavio kad je pucanj ispaljen pravo u njegovu nogu.

Zvuk Amarinog i Sofijinog vriska privuklo je moju paţnju na njih, sakrivene u uglu, pre nego što sam i mogao da shvatim iz čega je pucanj 11

one su vrisnule još jače i zagrlile jedna drugu čvršće, u šuškavajući svoja lica jedna drugoj u grudi.

Dţon se srušio na zemlju, drţeći otvorenu ranu na svojoj nozi u pokušaju da zaustavi krv koja je potekla po podu.

“Majku mu...” stenjao je u agoniji.

Krajičkom oka video sam da Marko podiţe svoje ruke u vazduh u predaji, ustajući polako. Pogled čistog straha ga je obuzeo. Okrenuo sam se, prateći pravac njegovog prestravljenog pogleda. “Šta koji kurac?” Izdahnuo sam, očiju prikovanih na svog oca koji se pojavio niotkuda. Nisam ga ni čuo. Stajao je na vratima svoje kancelarije, još uvek obučen u svoje odelo, sa pištoljem u obe ruke. Jedan je bio uperen na Dţona drugi na Marka.

“Cccc.” Šapnuo je, tresući glavu razočarano. “Niste obraćali paţnju, momci. Za šta vas plaćam jebeno mnogo para? Vas dva jebača niste čuli da dolazim. Oh yo lo sé1.”

On se okrenuo ka devojkama ne pokazujući nikakve emocije. Obe su sedele mirno pretučene i slomljene, a on čak nije ni pitao da li su u redu.

Pomislili bi ste da ni jedna od njih nije njegova krv i meso, jer da jeste on bi ih tešio, pokazao neku vrstu emocije, ali ne i moj otac. On je samo stajao kao hladnokrvno kopile, kao da ga nije bilo briga kako su one. Mogao je da vidi isto što i ja kada sam ušao. Udarilo ga je pravo u facu, ali on je ostao smiren i pribran. Ne pokoleban, kao da su ovakve scene dešavaju ispred njega celo vreme. Tada me je istina udarila kao tona cigala. Ovo nije bio moj tata, ovo je bio šef mafije koga su se svi bojali. Ja nikad zaista nisam svedočio pravoj prirodi svog oca sve do ovog momenta.

Naučio sa tek kasnije u ţivotu da nikad ne smeš da dozvoliš neprijatelju da vidi tvoju slabost. Moţeš da goriš iznutra, ali moraš da ostaneš hladan spolja. Ĉak iako ti ceo tvoj ţivot prolazi pred očima, umire.

“Da li voliš male devojčice, seronjo? Hmm... ţeliš mlado meso seronjo?” Ponovo je upitao moj otac, vraćajući me je u sadašnjost. “Postavio sam ti pitanje. Dva put drkadţijo. Neće biti trećeg puta.”

Marko je spustio svoje ruke. “Gospodine mi...”

“Ako pomeriš svoje ruke opet, napuniti ću ti jebena usta olovom.

Sada uradi kako ti kaţem ili dopustiti momcima iz Bronksa da pređu preko

1

Špa. “Oh, znam”

12

tebe kao voz. Znaš šta? Kad bolje razmislim moţda ću ipak to uraditi.”

Njegov je ironičan smeh odjeknuo kancelarijom.

“Popuši mi kurac Martinez.” Dţon je zastenjao sa poda, pljuvajući krv u očevom pravcu.

“Havijer ti šalje svoje pozdrave.”

Moj tata je polako nakrivio svoju glavu u stranu sa osmehom, jer mu je to ime značilo nešto. Da li je to bila osveta za nešto?

On je leţerno došao do njega. Zaustavljajući se na samo korak od Dţonovog lica.

“Voliš da siluješ devojčice? Silovati mladu macu deteta? Jer te to pali? Ti prljavi pederu.” Nije zastao. Šutnuo ga je pravo u grlo. Dţon je ustuknuo, momentalno hvatajući vazduh, prevrćući se ne znajući da li da se drţi za grlo ili nogu.

Amari i Sofija su zavrištale, pri dobijajući paţnju mog oca. Krenuo sam prema njemu, on je uperio pištolj u mom pravcu, zaustavljajući me u mojoj nameri.

“Sada nije vreme hijo2,” ukorio me je on, govoreći mi pre nego što je pištolj opet uperio u Dţona.

“Pa gde smo stali? Oh da reko si da ti popušim kurac. To je ono što si rekao jesam li u pravu? Da ja popušim tvoj kurac?”

Dţon se branio. “Ne” Moj otac je čučnuo, uperivši obe cevi od pištolja u njegovo lice. “Šta? Nisi rekao to? Rekao si da ţeliš da ti popušim kurac. To si rekao. Jel me ti to zoveš laţovom? Mislim da su tvoje tačne reči bile popuši mi kurac Martinez. Alehandro da li je ovo smeće reklo da mu popušim kurac?”

Ja sam samo stojao klimajući glavom u nemogućnosti da pronađem svoj glas. “Šta je rekao hijo?!” vikao je na mene da mu odgovorim.

“Rekao je, popuši mi kurac Martineze.”

“Tako sam i mislio” pomerio je pištolj na njegov kurac. “Svuci pantalone Dţone. Biću fin. Finiji nego što si ti bio sa mojom ćerkom i njenom prijateljicom. Obećavam da neću pucati u tvoj kurac. Samo ću te ostaviti sa jednim jebenim jajetom. Ĉak ću ti dopustiti da biraš. Da doneseš odluku, da mi kaţeš levo ili desno?”

2

Špa. Sine

13

“Ţao mi je, jebeno mi je ţao.” Dţon je zaurlao.

“Znaš da je govorenje da ti je ţao znak slabosti? Gde je čovek koji je ţeleo mojoj ćerci i njenoj prijateljici da oduzme nevinost? Huh? Gde je nestao taj Dţon? Onaj koji mi je rekao da popušim njegov kurac? Jel nestao? Eh coño3?”

Od nikud video sam kako moj otac pruţa ruku iza leđa ne skidajući pogled sa Dţona, nije ni trepnuo niti na ciljao kada je ispalio još jedan hitac, koji je završio direktno u Markovom jebenom čelu. Prosviravajući mu mozak, koji se rasuo po podu i zidovima, Vreme kao da je stalo, ništa se nije pomeralo, uključujući i mene.

Kisela ţuč ispunila je moje grlo, preteći da ispliva na površinu. Krv i smrt se osetila u vazduhu, to je bio miris koji će me zauvek proganjati. Nikada nisam prisustvovao nečijem ubistvu. Pamtiću tu sliku do kraja svog ţivota.

Nije bilo povratka sad je deo mene, sahranjena duboko u mojim sećanjima. Njegov leš pao je na pod uz tupi udarac. Moj otac se čak nije ni okrenuo da vidi ono što je uradio. Ustrelio je čoveka pravo u glavu, ubijajući ga bez oklevanja, bez upozorenja, bez imalo kajanja i stida.

Zavideo sam mu u tom momentu. Videvši ga kako sprovodi svoju snagu, naterao me je da ţudim, ali deo mene još uvek nije bio spreman za sve to.

Toliko se zbunjujućih emocija pojavilo u meni u tom trenutku. I dalje nisam razumeo svoju ulogu kao Martineza. Ţivota koji sam jednog dana trebao da predvodim.

Devojački vrisci odjekivali su kroz zidove, vibrirajući u svakoj pori mog bića. Ţeleo sam da se pomerim. Ţeleo sam da zgrabim svoju sestru i Sofiju i pobegnem. Ţeleo sam da se sakrijem, ali moja stopala ostala su prilepljena za pod ispod mene.

“Budi muškarac sine. Budi jebeni muškarac.” Tata mi je predao pištolj. “Jedan je gotov, još jedan je ostao, Alehandro.”

Pogledao sam sa njega na pištolj u ruci koja se tresla. Upravo tada znao sam da će ovo promeniti moj ţivot iz korena, zauvek.

“Gledaj me u oči kada pričam sa tobom.”

Moje telo počelo je da se trese i ja sam pogledao oca u zelene oči dok sam pokušavao da smirim drhtaje svog tela i strah koji je jurio kroz mene.

“Ovo je ono što radimo hijo. Štitimo ono što je naše po bilo koju cenu. Bez obzira na sve. Porodica je na prvom mestu.”

3

Špa. Pičko

14

Pogledao sam ka Amari i Sofiji koje su se i dalje tresle u uglu kao dve malene uplašene devojčice. Obe su zurile paţljivo u mene, čekajući.

Nikada nisam prisustvovao strahu kao što je ovaj pre, nisam znao da li je potekao od mene ili onoga što su preţivele večeras. Usna mi je počela da se trese dok sam potiskivao emocije da isplivaju na površinu. Ţeleo sam da skot plati zbog onoga što je uradio mojim devojkama. Ţeleo sam da pati kao što su i one. Ne znam da li me je to učinilo herojem ili slabićem u ovoj priči, ali na kraju nije ni bilo bitno. Znao sam šta ţelim da uradim. Osetio sam šta sam morao da uradim, ne za devojke, ne za mog oca, nego za sebe.

“Oko za oko Alehandro. Pravda je jebeno osmišljena na ulici.”

Dţon i ja susreli smo poglede. Po prvi put od kad je ova noćna mora počela, obuzeo je me osećaj smirenosti. Odneo je svaku sumnju i strah. Glas moje savesti se zaledio. Sve što sam mogao da čujem je zvuk Dţonovog disanja u daljini.

Oduvek sam znao svoju sudbinu, ali po prvi put u ţivotu sam zaista poţeleo da je prigrlim.

Pogled u njegovim očima pokazao mi je sve što sam trebao da vidim.

Podigao sam pištolj mirnom rukom, zbog čega su se njegove oči proširile, uperio sam pištolj u pravcu njegovog čela.

“Gorećeš u paklu zbog ovog momče.” Dţon je šapnuo, pljuvajući opet krv po podu.

Ja sam se samo nasmejao. “Pa sačuvaj mi mesto onda.” Nisam dva puta promislio, otkočio sam pištolj i povukao obarač.

Mrtvilo... Tišina.

Devojke nisu vrištale. Nisu ispustile ni zvuk. Gledale su me kao da znaju da je Dţon bio u pravu. Ja se nisam pomerao. Nisam se usudio čak ni da dišem. Pokušavajući kao pakao da ostanem miran. Nisam uspeo kada je Amari zatvorila oči i počela da odmahuje glavom pomislio sam da bi je ubilo da me čak i pogleda. Pao sam na kolena i dalje drţeći pištolj u svojoj ruci. Shvatanje onog što sam upravo uradio bilo je kao kofa hladne vode posuta po mom toplom telu. Moj otac nije posustao, grubo je zgrabio moje lice, terajući me da ga pogledam u oči.

Nikada neću zaboraviti reči koje su izašle iz njegovih usta.

“Sada si Martinez.”

I bio sam.

15

Tri Martinez Nekoliko sledećih nedelja činile su se kao da se razvlače, produţavajući moje noćne more zbog toga što sam ubio nekog. Bio mi je petnaesti rođendan, moja je majka pozvala svu rodbinu i prijatelje da proslavimo. Svaki rođendan moje sestre i mene pretvorio bi se u ogromnu, ekstravagantnu zabavu, više za naše roditelje nego za nas. Mi više nikada nismo pričali o tome šta se desio one noći u kancelariji mog oca. Bili smo primorani da nastavimo dalje. Incident je iščezao zajedno sa telima, dva metara ispod zemlje. U tih poslednjih nekoliko nedelja sve se u mom ţivotu promenilo.

Počevši sa načinom na koji me je sestra gledala, tako okrutno i hladno. Svake sam noći čekao da dođe i ušunja se kraj mene u krevet, ali nikad više nije došla. Nisam znao da li me je jebeno mrzela što sam otišao te noći ili zato što sam ubio nekoga dok je ona gledala. Kako bilo, nije bilo povratka nazad.

Niti za nju.

Niti za mene.

Niti za i kog.

Moja je sudbina od te noći bila zapečaćena. Jedva da smo razgovarali jedni sa drugima, ali nije kao da sam i imao puno vremena za razgovor sa njom u svakom slučaju.

Otac je počeo da me vodi po svojim sastancima. Poslovima kako ih je on zvao. Morao sam da vidim tačno šta je radio od vremena od kada je odlazio od kuće pa sve do vremena kada bi se vraćao i iskusim neki drugi ţivot, neki drugi svet. Ništa od toga nije bilo čak ni slično onome u mojoj glavi. Kada bi on ušao u prostoriju svi bi se okrenuli i zatvarali svoja jebena usta. Ĉekajući da on sedne i progovori. Uvek je sedeo na čelu stola i niko se nije usuđivao da ga prozove za to. U proteklih nekoliko nedelja, dosta mi je trebalo da upoznam tog čoveka, naučio sam tako mnogo o svom ocu, a ipak sam jedva počeo da razumem ili shvatam sve to.

Kada je on pričao, svi su slušali.

Kada se on pomerio, svi su se trzali.

16

Moj otac bio je Bog u svetu koji nije bio ništa drugo nego Pakao.

Ironija toga nije mi promakla.

“Mi amor, aquí tienes4” rekla je mama dok mi je predavala poklon.

“Mama nisi morala da mi kupuješ bilo šta. Zabava je bila dovoljna.”

“Alehandro, kakva bih to majka bila kada mojoj bebé ne bi kupila poklon?” Pitala je na svom spansko-engleskom koji je uvek govorila.

“Nisam beba,” Jednostavno sam odgovorio, odmahivajući glavom.

Ona je pomilovala jednu stranu mog lica sa ljubavlju i predanošću u očima. Moja majka je bila najjača ţena koju sam ja poznavao. Sve što moj otac nije imao, ona je nadoknađivala. Pretpostavljam da je zato njihov brak funkcionisao tako dobro. Imali su savršen balans.

“Uvek ćeš biti moja Beba Alehandro. Ĉak i kad se oţeniš i dobiješ sopstvenu niños5. Mi bebé para siempre6.” Rekla je to sa ljupkim osmehom.

“Sada otvori svoj poklon.”

Ja sam pocepao ukrasni papir i izvukao kvadratnu kutijicu za nakit.

Narukvica sa crnim perlama bila je nameštena tačno na sredini.

“To je za zaštitu.” Rekla je ni otkud.

Pogledao sam je upitno, nisam razumeo na šta misli.

“Kada smo se vratili kući u Kolumbiju ovog leta, otišla sam do Santero7, i dala da osveštaju narukvicu za tebe. Para tu protección,8” rekla je.

Moja porodica je ekstremno religiozna. Kao i većina kolumbijaca, bili smo katolici, Amari i ja smo bili kršteni kao bebe, imali smo našu prvu pričest i krštenje. Mama je definitivno bila najveći vernik od svih nas. Išla je često u crkvu, verovatno da se moli za dušu svog muţa, a sada i moju.

Vodila nas je u crkvu svake nedelje. Ponekad bi se i moj otac pojavio, ali u većini slučajeva ne bi. Uvek je nosila srebrni krst oko svog vrata i milovala ga dok se molila. Tokom celog svog ţivota nisam je ni jednom video da ga je skinula. Ona ga je zvala svojom zaštitom.

Sa nama pored sebe, trebala joj je više od svega. “Ţelela sam da sačekam i dam ti to na tvoj rođendan. Nemoj je nikad skidati, čuvaće te sigurnim, Alehandro.”

4

Špa. Ljubavi moja, izvoli Špa. Decu 6 Špa. Moja beba zauvek.

7 Spa. Svetac 8 Špa. Za tvoju zaštitu 5

17

“Mama ja ne... ” pogled u njenim očima zaustavio me je od toga da završim ono što sam ţeleo da kaţem.

Iskreno, nisam ni znao u šta više da verujem, ali sam se ipak molio svake noći za sve one koje volim. Ako će joj to podariti mir, ko sam onda bio ja da joj kaţem ne? Nisam rekao više ni reč i primakao je bliţe srcu.

Klimnu ći glavom, nasmejao se. Video sam olakšanje na njenom licu.

Izvadio sam narukvicu iz kutije i ona mi je pomogla da je stavim na desnu ruku. Napravila je znak krsta na mom čelu i telu kao što je uvek radila.

“Que Dios te bendiga y te acompañe9” šapnula je. “Bog te blagoslovio i bio sa tobom.” Povukla me je u čvrst zagrljaj i poljubila vrh glave. “Sada idi i uţivaj u zabavi. Iako Sofija nije ovde.”

Podigao sam svoju obrvu. Sofija nije dolazila uopšte. Nije se vratila ni u školu takođe. Nisam znao kako je moj otac rešio tu situaciju sa njenim roditeljima i nisam pitao, znajući da svakako neću razumeti odgovor.

“Tvoj otac se pobrinuo za to. Daj svemu malo vremena.”

Klimnuo sam opet, ne znajući kako da odgovorim. Zabava se privodila kraju i ja sam napokon uspeo da nađem svoj put do Amare.

Sedela je napolju na ivici bazena, nogu ubačenih u vodu.

“Sretan rođendan Alehandro,” ona je rekla, gledajući ispred sebe i ne okrenuvši se.

“Kako si znala da sam ja?” Upitao sam, stojao sam iza nje sa rukama ušuškanim u dţepove pantalona.

“Mogu te namirisati na kilometar. Mirišeš kao tata. Takođe se sada oblačiš kao on.” Dodala je tuţnim glasom.

Pogledao sam dole u svoje crne pantalone i crnu košulju. Morali smo sličnu ovakvu odeću da nosimo u školi, ali pošto sam provodio mnogo vremena sa svojim ocem, nisam se presvlačio kada bih se vratio kući.

“Da li ţeliš da budeš kao on sada? Zar nisi više moj brat?”

Ovo je bilo najviše što je pričala sa mnom u proteklih nekoliko nedelja.

“Da li misliš da imam izbora po tom pitanju Amari? Znaš ko je naš otac.”

“Uvek imaš izbor, Alehandro. Bilo da ţeliš da ga vidiš ili ne, tu je ako gledaš dovoljno paţljivo.”

“Kada zatvorim oči, čak i na nekoliko sekundi i dalje ih vidim.”

9

Bog te blagoslovio i bio sa tobom.

18

Njen dah je stao, zatvorila je oči. Moje reči bile su previše za nju, nije mogla da ih podnese.

“I dalje te vidim kako se kriješ u ćošku. Slomljena i pretučena. Sa sveţom krvlju po svom licu i suzama koje padaju niz tvoje modre obraze.

Vidim tvoj pogled pun uţasa dok gledaš u Sofiju, znajući da si ti sledeća.

Tvoj ţivot visio je o koncu. Nisi jedina koja je izgubila svoju nevinost tu noć Amari. Jedina razlika je što ti tvoju moţeš da vratiš nazad ja moju ne mogu.”

“Da li si se pokajao?”

Bez oklevanja odgovorio sam “Ne. Uradio bih to opet kad bih morao.”

Ona je zatresla svojom glavom, razočarana mojim odgovorom. “Dve greške ne prave ispravno Alehandro.”

Nisam rekao ništa. Šta sam mogao da kaţem na to?

“Ne ţelim da te izgubim, Alehandro. Ti si sve što imam,” Mumlala je, glas joj je pukao. Ja sam se nagnuo ljubeći teme njene glave, ostavljajući svoje usne tamo nekoliko sekundi.

“Ja ću uvek biti tvoj brat. Uvek ću te štititi, bez obzira šta misliš o mojim izborima.” Sa tim rečima sam ustao i okrenuo se da odem. Otac me je očekivao. Rekao je da ćemo nakon zabave otići da se provozamo. Ipak je on još uvek morao da mi da poklon.

“Za sad. Moj si brat za sad.”

Zastao sam momentalno u svojoj putanji, osećajući njen intenzivan pogled na svojim leđima. “Ĉak je i Đavo jednom bio Anđeo, Alehandro. Samo je pitanje vremena dok ne postaneš El Diablo takođe.”

Mogao sam da osetim kako njen pogled gori predeo između mojih lopatica, čeka da ja prokomentarišem nešto. Ali nisam. Samo sam se vratio unutra, ostavljajući je samu sa ničim više osim istine koja je bila toliko opipljiva.

“Hijo, zgrabi svoj sako. Limuzina nas čeka napolje.” Tata je naredio, ljubeći moju mamu pre nego što se zaputio ka vratima. Pokušao sam da se pretvaram da nisam video brigu ispisanu svuda po njenom licu, umesto toga nagnuo sam se i poljubio joj obraz, prateći tatu u limuzinu. Njegov vozač i telohranitelj bili su napolje čekali nas. Svuda je išao limuzinom. Ne sećam se kada sam poslednji put video da se vozio svojim autom. Moja 19

majka je međutim odbijala rekla je da nije došla iz el barrio10 da bi je vozali okolo. Ona je bila siromašna i dok je rasla nije imala ništa osim pocepane odeće na sebi. Na neki način moglo bi se reći da ju je moj otac spasao.

Uvodeći je u ekstravagantni ţivot, gde nije morala da ţeli ili treba bilo šta.

Bilo je sve tu za nju na srebrnom posluţavniku. Sva familija koju ima u Kolumbiji je sigurna i zbrinuta. Ne samo, jer se udala bogato, nego se udala i moćno. Za najbitnijeg čoveka u zemlji. Mog oca.

Preselili su se u Ameriku nakon nekoliko godina braka. Martinezovi su ovde vodili biznis već decenijama. On je bio taj koji je odlučio da je vreme da osvoji i vlada… Moja sestra i ja rođeni smo u Njujorku i putovali smo s njim širom sveta od kad smo rođeni.

“Iskusio si svoj prvi ukus krvi, štiteći ono što je tvoje i to s pravom.”

Objavio je moj otac. Izvlačeći me iz mojih misli. Limuzina se zaustavila na našoj destinaciji, zgrada smeštena u centru Menhetna.

“Sada si muškarac Alehandro. Vreme je da iskusiš povlastice toga što si Martinez.”

Otvorio je vrata i izašao iz limuzine pre nego što sam i stigao da odgovorim, pratio sam ga u zgradu koju nisam prepoznao, zajedno sa njegovih šest telohranitelja koji ga nikad nisu ispuštali iz vida.

Ušli smo u privatni lift koji je zahtevao pristup karticom, jedan od telohranitelja je ubacio karticu i ukucao kod za potkrovlje. Vrata su se otvorila od potpuno opremljenog stana sa prozorima od krova do plafona sa pogledom na Menhetn.

Izašao sam iz lifta, mimoišao oca i počeo da šetam po sobi, Sa leve strane bila je kuhinja sa svim pratećim aparatima i stolom sa deset stolica, na desnoj strani je bilo je spiralno stepeništa koje sam pretpostavio da vodi do spavaćih soba. Dekor je bio jednostavan, ipak elegantan, sa nekoliko komada umetnina koje su koštale pravo bogatstvo. Sve je bilo na svom mestu. Sve je bilo uredno.

“Ovo je jedan od mojih penthausa,” rekao je tata čitajući moje misli, dok sam se zaustavljao pored prozora, uţivajući u ţivopisnom pogledu koji je pruţao Menhetn. Mogao sam bukvalno da osetim energiju tog grada koji nikad ne spava. Udišući duboko uţivao sam u osećajima koji su se apsorbovali u meni.

10

Kvart (obično siromašni deo grada)

20

“Poklanjaš mi penthaus za rođendan?” Upitao sam ga dok sam se okrenuo da ga pogledam. On podigne obrvu, klimne glavom jednom od svojih telohranitelja i ovaj udari dugme za lift.

“Dajem ti nešto mnogo bolje sine.”

Kao po komandi moju je paţnju privukla mlada ţena u crvenom grudnjaku i gaćicama kad je ušla u sobu samo u štiklama vešu i blistavom osmehu.

“Macu.” Dodao je sa vedrim osmehom.

Pogledao sam opet u svog oca, bio sam zbunjen.

“Sretan rođendan Alehandro. Tvoja je za celu noć. Moţeš je jebati koliko god puta hoćeš do nedelje. Platio sam svaku rupu na njenom telu.

Predlaţem ti da probaš svaku.”

Sa tim rečima okrenuo se da ode. Ostavljajući dva telohranitelja da stoje pored vrata. Vratio sam svoju paţnju na plavušu koja je sada sedela na kauču kao kurva kakva je i bila. Gaćice i brus koje je nosila nije ništa ostavljalo mašti, sise su joj bile podignute visoko ističući tanak struk i sočno dupe. Njene sočne crvene usne odmah sam zamislio oko svog penisa.

Izgledala je kao da je napravljena samo za jebanje.

Plava joj je kosa padala preko lica, a telo joj je sijalo od dima u prostoriji. Njena bleda koţa bila je primamljiva kao i njene noge koje su me pozivale da ih širom otvorim. Dok je bila naslonjena na jastuke i čekala. Oči su nam se srele. Njene senzualne plave oči odmeravale su moje telo dok je lizala svoje usne što je momentalno izazvalo da mi se penis trzne. Po izrazu njenog lica dopadalo joj se ono što je videla.

Osećaj je bio jebeno obostran.

“Izgledaš mnogo starije od petnaest,” rekla je ona prekidajući tišinu dok me je jebala očima.

“Tvoj tata platio je mnogo novca da me dovede ovde večeras.

Imamo mnogo više toga zajedničkog nego što misliš Alehandro. I ja sam čudo. Jednog dana ja ću biti gospođa, a ti ćeš biti bog.”

Suzio sam oči na nju, ne shvatajući je.

“Ja sam VIP11 Veoma vaţna pičkica. Ja sam najbolja koji ćeš ikad jebeno probati i pokazaću ti provod tvog ţivota, slavljeniče. Dakle moje prvo pitanje je u koju rupu prvo ţeliš da me jebeš?” zastenjala je grickajući donju usnu.

11

Eng. Very important pussy - u orginalu

21

Ja sam polako krenuo prema njoj sa jednom rukom u dţepu da sakrijem svoju uzbuđenost, a drugom na bradi dok sam razmišljao o svom sledećem potezu. Pogledom sam prelazio preko svakog milimetra njenog razgolićenog tela i izloţene mace. Bio je moj red da poliţem usne, očajnički ţeleći da padnem na noge i poliţem je.

“Ne govoriš mnogo, zar ne?” pitala je vraćajući svoj pogled nazad na mene.

“Kako se zoveš?”

“Kako god ţeliš?”

“To nije ono što sam pitao?”

Ona je frknula. “Lilit, moje ime je Lilit.”

“Kako prikladno. Koliko godina imaš Lilit?”

“Dovoljno. Uostalom dama nikad ne govori svoje godine.”

“Pa onda, dobra stvar je da ti nisi dama,”narugao sam se, naginjući glavu u pokušaju da pogodim.

Ona se nasmejala. “Ja sam nekoliko godina starija od tebe. Mislim da ćemo biti veoma dobri prijatelji jednog dana Alehandro.” Pala je na ruke i kolena i krenula da puzi ka meni.

Zagledala se u mene kroz te njene duge tamne trepavice i iako je bila predivna, ona nije bila ona koja sam ja ţeleo da bude. Ali ko sam bio ja da je zaustavim kada je izvukla napolje moj kurac i progutala ga duboko kao pravi profesionalac kakav je i bila. Ostavljajući crveni krug oko mog kurca.

Proveo sam ostatak noći jebajući je svakoj mogućoj pozi poznatoj čoveku.

Izgubio sam svoju nevinost sa kurvom i to zato što je moj otac bio ponosan na mene, jer sam ubio čoveka. Ako to nije sjebano. Onda ne znam šta jeste...

NAŠ SVET KNJIGA

22

Četiri Martinez “Amari jesi li ovde?” pozvao sam penjući se merdevinama na tavan.

Navikli smo da se igramo ovde kada smo bili deca, kako smo postajali stariji, pretvorilo se u bezbedno mesto da pobegnemo od ţivota.

Iako samo na nekoliko minuta. To je bilo naše utočište.

Kaţu da vreme leči sve rane i počeo sam da verujem u to. Šest meseci je prošlo od mog rođendana i u nekoliko proteklih nedelja, Amari je počela da se oseća dovoljno opušteno da opet bude pokraj mene. Pokretala je razgovor sa mnom lagano, ne nasilno, pitala me je za pomoć u domaćim zadacima, pa čak je i dolazila u moju sobu da gledamo zajedno filmove.

Nadao sam se da će jednog dana ona uspeti da zaboravi sve i pogleda me onako kako me je gledala pre. Sa ljubavlju. Bila je naslonjena na zid, gledala je kroz prozor. Krasuljak je visio iz njenih prstiju, a latice su padale po njenim nogama, to je bio njen omiljeni cvet još od kada smo bili deca.

“Voli me, ne voli me.” Ĉuo se njen šapat.

Nisam morao ni da pitam na koga misli, bio je Mihael, beli seronja sa kojim smo išli u školu u toku celog njenog ţivota on je bio njena jedina i prva simpatija. Njena prva ljubav. Ona ga je volela odavno. Crvenela je svaki put kada bi ga spomenula kao neka devojčica. Zvanično su bili zajedno oko godinu, iako je moj otac u početku negodovao, trebala mu je godina da napokon prihvati da se Amari neće zabavljati ni sa jednim momkom kojeg joj je on doveo.

Svi smo znali da je on ţeleo da ona ima ugovoren brak. Naš otac nije mario da li je njegova ćerka zaljubljena ili to da li će joj muţ biti veran. Ne ništa od toga nije bilo vaţno. Naš otac je jedino mario za to šta oni mogu da ponude familiji. Više moći, više teritorija, više vojnika.

Više, više, više...

Naša majka ga je konstantno podsećala da se ona udala za njega iz ljubavi i da on mora da pruţi Amari i meni istu šansu. Nakon godinu dana natezanja sa tim, napokon joj je dozvoljeno da počne da izlazi sa Mihaelom.

“Hej.” Rekla je dok sam sedao dole pored nje, naginjući se napred da mogu ruke da postavim na svoja kolena. Dao sam joj još jedan cvet iz 23

vazne pored mene. Ona se nasmejala, grabeći ga iz moje ruke a onda je počela da ga mota po prstima. Njen osmeh brzo je nestao dok je gledala kako krasuljak igra među njenim prstima. Tišina je ispunila prostor između nas. “Ĉemu tuţno lice?”

“Više nismo deca, zar ne Alehandro?” pitala je, pogledavši u mene.

“Zar smo ikad bili?”

“Volim da verujem da jesmo. Navikao si da se smeješ, šališ i zezaš okolo. Sada si tako ozbiljan svo vreme. Kao da si sa petnaest preskočio na pedeset u samo par meseci. Ĉini mi se kao da je prošlo večnost od kad sam te videla sretnog. Gde mi je brat? Gde je otišao?”

Sreo sam njen pogled na nekoliko sekundi pre nego što sam pogledao ispred sebe. Izbegavajući bol u njenim očima.

“Upravo sad sam sa tobom.”

“To nije odgovor na moje pitanje.”

“Više mi je zvučalo kao izjava, Amari.”

“Tata te je pustio sa povodca?”

Ja sam se nasmešio, gledajući ka njoj jače sam se zasmejao. A zatim me gurnu u rame. “Eto ga tu je Alehandro.” “Šta radiš ovde gore?” Pitao sam, menjajući temu. “Gde je tvoj seronja od momka?”

Ona je slegnula ramenima ne obraćajući paţnju na ime koje sam mu nadenuo, navikla je. Niko nije bio dovoljno dobar za moju sestru, pogotovo ne neka pičkica od gringo momka.

“Mihael i ja... ne znam. U svađi smo, pretpostavljam. I ne... ne ţelim da ga prebiješ.”

“Da li sam rekao nešto?” podigao sam ruke u vazduh.

“Ne gledaj me tako, brate. Znam kako radi to na onim malim kurvicama, ali ne deluje to na mene. Jesi li pričao sa Sofijom?”

“Raspravljali smo o Mihaelu,” jednostavno sam naveo.

“Ne ţelim da ti kaţem. Ne ţelim da ga mrziš više nego što ga već mrziš.”

“Rekla mi ili ne ja ću saznati. Pa, kako bi bilo da mi uštediš vreme i kaţeš već jednom?”

Prevrnula je očima na mene znala je da sam u pravu. Nikad mi se nije sviđao Mihael. Sasvim iskreno, voleo bih da seronja nestane. Video sam ga kako bulji u Sofiju više puta nego što sam se potrudio da izbrojim.

24

Ĉinjenica da bi mogao da omalovaţi moju sestru ispred njenog jebenog lica pomoglo mi je da ga još više ne volim. Nikada ništa nisam rekao Amari zato što je očigledno bila luda za njim, a poslednje što sam ţeleo je da izgubim svoju sestru zbog nekog seronje.

Uzdahnula je. “Obećavaš li da ćeš ostati miran? Nećeš mu ništa reći?

Ili ga povrediti?”

Klimnuo sam, iako sam znao da laţem. Ako ju je povredio, slomiću mu jebenu facu bez oklevanja.

“Laţeš. Ne verujem ti.”

“Moja reč je sve što imam, Amari.”

Grizla je usnu, razmatrajući da li da mi kaţe ili ne. Pogledala je u svoje ruke. “U redu... druţili smo se sinoć nakon fudbalske utakmice i taj drugi momak iz druge škole je počeo da priča sa mnom dok se Mihael pozdravljao sa drugarima. Pa...”

“Ostavio te je samu?” prekinuo sam, podiţući ruku da je zaustavim.

Trebajući objašnjenje.

“Ne. Šta? Bio je ljut jer sam pričala sa drugim momkom. I jako smo se posvađali oko toga. Ljut je na mene. Ne znam kako to da popravim.

Rekla sam mu da sam samo pričala. Da nije značilo ništa, ali on je rekao da je video da sam flertovala ili tako neko sranje. Ne ţelim da Mihael misli da sam neka drolja.”

“Pod jedan on nije trebao da te ostavi samu ako je tako nesiguran.

Dva, ako te je nazvao droljom, ja ću jebeno rascopati njegovu...”

“Oh moj boţe, nije me ostavio samu. Bili smo na zabavi. Vidiš zato nisam ţelela da pričam sa tobom o tome. Svalićeš svu krivicu na njega.

Trebalo bi da mi pomogneš, ne da uperuješ prstom.”

“Mogao bih mu slomiti prste. Ali, umesto toga sedim ovde i slušam te.”

“Alehandro...”

“Amari, ne kukaj. To je tako iritantno,” narugao sam se, ljut jer ga je branila.

Suzila je svoje oči na mene. “Znaš za nekog ko tvrdi da je vrsta momka koji preuzima kontrolu i dalje si broj dva i poprilična pičkica oko...”

“Pičkica? Jedina stvar koju radim sa pičkicama je da ih jebem. Ţeliš da ti kaţem ono što mislim sada? Moje mišljenje? Jer dušo, neće ti se svideti.”

25

“Ti si zao.” Ispljunula je, ustajući sa mesta gde je sedela. Pratio sam je ne odustajući.

“Ja sam iskren. Tvoj momak je nesigurna mala kučka, koji će te radije nazvati droljom nego prići i pokazati da čuva ono što je njegovo. On ţeli da te jebe Amari. I činjenica da se ponaša tako posesivno moţe jedino da znači jednu stvar. Nisi mu još uvek raširila noge.”

Njene oči su se proširile na moje iznenadno otkrivanje njene istine.

“Jel to istina?”

Ona je zavrtela glavom, odmičući se od mene. Zgrabio sam je za zglob da je zaustavim.

“Da se nisi usudila da odeš od mene. Progovori Amari. Jebeno progovori.”

“Pusti me,” povikala je, pokušavajući da izvuče svoju ruku iz mog stiska. “Misliš da si velik i moćan Alehandro! Ali ti si samo tatin sluga.

Marširaš u skladu sa svim što on kaţe. Ti si samo njegova kučka.”

“Barem nisam slab Amari.” Uzvratio sam, puštajući je.

Nije posustala. “Radije bi bila slaba nego bila osuđena na ovaj ţivot u paklu. Ne mogu da dočekam da budem dovoljno stara da odem. Ne ţelim ništa više da imam sa ovim ţivotom. Biću van ovih vrata i ovog pakla čim jebeno budem mogla.”

“Sa Mihaelom?” rugao sam se ciničnim tonom, stajući blizu nje.

“Misliš da on moţe da te zaštiti? Od mene? Tvoje sopstvene krvi i mesa. Ja ću uvek biti tvoj brat i ja ne idem nigde. Ĉak iako misliš da ćeš ti otići.”

Njene grudi podizale su se i spuštale brzo sa svakim uzdahom i izdahom.

“Ne bojim te se Alehandro. Znam ko si ti zaista, ovde.” Prislonila je svoju ruku na moje srce. “Zato prestani se pretvarati kao da ne znam. Ne plašiš me. Treba da počneš da brineš o svom ţivotu i jebeno se drţiš podalje od mog. Napravio si svoj izbor, sada treba da pustiš mene da napravim svoj. Moţda je vreme da prestaneš da budeš pičkica sa onim što ti je ispred jebenog nosa već jako dugo. Kako bi bilo da se ti za uzmeš za ono što ţeliš da bude tvoje, ako je to tako lako za...”

“Dosta Amari,” naredio sam, podiţući svoju ruku ispred sebe. Ona ju je odmakla od svog lica.

“Ona te čeka. Znaš to zar ne? Ona misli da si njen jebeni heroj, njen spasilac sve od te noći. Voli te od prvog dana kad te je ugledala i sigurna 26

sam da su osećanja obostrana. Moţda je vreme da sakupiš malo muda i zapravo uradiš nešto u vezi toga. Biće ovde za nekoliko minuta.”

“Skloni mi se sa jebenog lica.”

“Istina boli zar ne brate?” nasmejala se pre nego što se okrenula da ode, ni jednom se ne okrenuvši.

Stojao sam tu sam jako dugo, obrađujući sve što je upravo rekla.

Udahnuo sam duboko nekoliko puta, trudeći se da moja narav ne izvuče najgore iz mene. To je bila odlika Martinezovih. Moţemo otići od nule do šezdeset u nekoliko sekundi. Moj otac me je već upozorio u nekoliko navrata kako trebam da naučim da smirim i dovedem svoje emocije u red. Kako da zaštitim ono što je moje bez pokazivanja bilo kakve slabosti. Nikad da ne pokleknem. To bi bio samo pogrešan potez da završiš sa metkom u čelu. Tvoji neprijatelji nisu mogli da te povrede ako ne znaju šta osećaš. Šta misliš. Tako je to bilo u ţivotu. Bila je jebeno tanka linija između toga da budeš mrtav ili budeš ţiv. Udahnuo sam još jednom duboko obuzdavajući osećaje koji su me obuzimali. Bila je to jaka sila, koja je vukla da me udavi, bacajući moju gravitaciju kroz prozor. Moje su se ruke smestile u dţepove pantalona trljajući se jedni o druge. Umirujući gest koji sam naučio negde usput. Osetio sam je pre nego što sam je video.

Sofija.

Počela je da dolazi više u poslednjih nekoliko meseci. Video sam je nekoliko puta u školi između časova, uvek se jebeno borila sa svojim ormarićem. Uhvatila me je više puta da zurim u nju više nego jednom i uvek bi mi se samo stidljivo osmehnula iz daljine. Ja bi uvek sklonio pogled, nikad joj nisam prišao, uvek bi se okrenuo i otišao u suprotnom pravcu. Ţeleo sam da se setim kako me je pre gledala, radije nego da vidim na način na koji me sad gleda. Bila je u dvorištu iza naše kuće. Amari nije bilo nigde, ali pretpostavljam da je došla zbog nje. Nisam skidao oka sa nje.

Nisam mogao i nisam jebeno hteo. Bila je bolno prelepa, sedeći tamo u kratkoj letnjoj haljini. Njene duge noge bile su ispruţene ispred nje, naslanjajući se nazad na svoje ruke radi oslonca. Njena tamna braon kosa presijavala se na suncu, i neţno se podizala od povetarca. Njena neţna krem koţa bila je bez mane. Mogao sam da vidim njene svetlo zelene oči bez obzira na našu udaljenost. Izgledala je kao san.

Moj san.

27

Pre nego što sam promislio dvaput, krenuo sam ka njoj. Prelazeći merdevine potkrovlja u dva koraka. Nadajući se da će i dalje sedeti tamo sama do vremena kada ja siđem. Nije se okrenula prema meni niti je čak primetila da sam tu. Bila je u svom malom svetu. Svetu u kom sam ja očajnički ţeleo da učestvujem. Seo sam pored nje gledajući iz profila u njeno prelepo lice. Ţeleo sam da ona nešto kaţe, ali ona je nastavila da zuri napred prema mostu Menhetna koji se video u daljini, dok je moj pogled ostao na njoj.

“Prošlo je neko vreme.” Rekla je dovoljno glasno da je čujem, razbijajući tišinu. Njen ton je bio ispunjen brigom. “Tvoja sestra me je pustila. Rekla je da odem iza i da ćeš me ti naći. Znam šta misliš, ali ja nisam ovde zbog Amari, ovde sam zbog tebe.”

“Zašto?” zatekao sam sebe kako je pitam, suzdrţavajući se od ţelje da posegnem napred i dotaknem je, znajući da će je to samo uplašiti.

“Nikad mi nisi dao priliku da ti se zahvalim, nakon one uţasne noći.

Silovali bi me i bog zna šta još. Trebali su mi meseci da sve to sredim u svojoj glavi, lečila sam se mesecima i psihički, a i fizički. Kada si nas pronašao, sećam se da sam pomislila da nam je bog poslao anđela. Spasao si mi ţivot Alehandro.” Zaustavila se, puštajući svoje reči da se slegnu. “Ne mogu da ti opišem koliko sam ti zahvalna. Hvala ti za...”

“Ne, reci mi zašto si zaista ovde,” prekinuo sam je, moram da znam.

Ovo je sve bilo veoma dirljivo, ali sam umoran od svih gluposti.

Imam dosta toga već u svom ţivotu. Momentalno se okrenula da me pogleda, spojivši svoje oči sa mojima. Njen intenzivan pogled me je zapalio na način koji nikad pre nisam iskusio. Nikad nisam ţeleo da poljubim nekog ovako jako kao što sam ţeleo nju u ovom momentu.

Bilo je toliko “ako” pitanju u mom umu trenutno, toliko posledica i scenarija koji bi se mogli desiti, toliko jebenih izbora koji bi mogli biti ispravni ili ne. Ona mora da me se kloni. To je bila ispravna stvar. Nisam bio dobar za nju.

Gledala me je kao spasilaca, heroja, ali ja sam bio sve samo ne to.

Posegao sam i obuhvatio njen obraz jednom rukom. Oslonila se u moju ruku kao da je samo čekala da uradim baš to od momenta kada sam seo pored nje. Moj palac pomerao se po njenoj prelepoj usni, skidajući karmin koji je nosila za mene.

Nisam ţeleo da se pretvara da je nešto što nije. Ona je zatvorila svoje oči topeći se u mom dodiru.

28

Dah joj je zastao kada sam povukao njenu donju usnu, moja ruka iznenada se pomerila na zadnju stranu njenog vrata i privukao sam je sebi.

Ovo je pogrešno.

Znam da bih trebao da stanem.

Znao sam da iz ovoga nema povratka.

Neţno sam dotaknuo njene usne pozivajući iz da se otvore za mene.

I ona ih je otvorila, neţno stanjujući kada je osetila moj jezik u svojim ustima.

Vidite, ja sam znao da ću u Pakao.

Samo nikad nisam zamišljao...

Da ću i nju povesti sa sobom.

NAŠ SVET KNJIGA

29

Pet Martinez “Koliko pušaka ima u sanduku?” Tata je pitao brokera oruţjem sa crnog trţišta u toku sastanka u jednom od svojih skladišta u centru.

Vodio me je da prisustvujem na sve više i više sastanaka u poslednjih godinu dana, oblikovao me je u sina naslednika.

Uvek me je podsećao da će sve ovo biti moje jednog dana.

Kao da sam to mogao da zaboravim.

Svi smo sedeli za pravougaonim stolom od mahagonije koji je u sredini imao veliki otvoreni prostor. Izgledalo je kao neka scena iz filma o mafiji. Moj otac je naravno bio na čelu stola, ja sam sedeo pored njega. Ova dva brokera oruţjem su sedeli preko puta mene, sa samozadovoljnim izrazima na svom licu. Bila su tu tri telohranitelja iza mog oca i jedan je bio iza mene. Još su dva stojala na vratima. Ako bi ovo dvoje drkadţija nešto pokušali ne bi odatle izašli ţivi. “Ĉetiri do pet.” Odgovorio je sa grubim ruskim akcentom. “Ĉetiri ili pet? Koliko? Nemam vremena za tvoje gluposti.”

“Obično četiri.”

“Usted lo que esta dicendo es.12” tata je izbacio. “Znači ono što ţeliš da mi kaţeš... je da ti pokušavaš da me zajebeš s obzirom da već znaš da u sanduku ima četiri. Ti prosto ţeliš da mi naplatiš pet?”

“Ne to je...”

Tata je podigao ruku u vazduh da ga prekine. “To nije bilo pitanje.

Moja reputacija govori umesto mene. Hoćeš da te podsetim po čemu sam poznat hijos de putas13?” za reţao je.

Brokeri su se pogledali međusobno, a onda su vratili pogled na mog oca. Po izrazu na njihovim licima znao sam da ţele da mu kaţu da se jebe, ali znali su bolje od toga. Tata je samo sedeo glave okrenute u stranu, drţeći ispred sebe svoj glok i okrećući ga kao točak na ruletu.

Zaustavljajući ga svaki put tako da bude uperen na Ruse.

12 13

Špa. - Hvala što si mi to rekao Špa. - Kučkini sinovi

30

“Ţelim hiljadu čaura municije za svaku pušku.”

“Moţemo ponuditi samo petsto.”

Nije odustajao, govoreći. “Da sam hteo petsto, ja bih rekao petsto. Ĉetiri hiljade čaura za četiri puške u sanduku. Ţelim sto sanduka sa po četiri puške, za svaki sanduk platiću vam dve hiljade i još pedeset hiljada za municiju, to je sve zajedno dvesta pedeset hiljada.”

“To je prenisko, mi traţimo...”

Pištolj se na stolu okrenuo još jedanput i pre nego što sam i znao tata ga je u sekundi opušteno drţao u ruci i ispred sebe.

“Ti sanduci moraju da budu sigurno isporučeni do luke u centru grada. Platiću vam sad pola, a pola kad roba bude isporučena.”

“Hajde da preg...”

“Ako ţelite da pregovarate, onda odjebite iz moje kancelarije, pedazos de mierda14,” Tata je viknuo.

“Mi preuzimamo ogroman rizik radeći ovo, a ti nudiš...” “Ĉetvrt miliona. To je ponuda koju ne moţete odbiti. Rizik vam se isplati. To su regularne puške. Ja ih iznosim na ulicu. Serijski brojevi moraju biti izbrisani tako da će me i to koštati. Ako ne ţelite da prihvatite ponudu, mogu kontaktirati Albance. Vi niste jedini ponuđači od kojih mogu da kupim, uzmite ili ostavite. Ali sledeći put ako se usudite da dođete ovde, nemojte trošiti moje jebeno vreme usranim izgovorima. Ne prodajemo ţenske suknje, idioti. Mi smo u poslu gde rešavamo stvari. Ili se povinujte tome, ili ću naći nekog ko hoće.”

Broker je pročistio svoje grlo. “U redu... dostavićemo robu sledeće nedelje.”

Moj tata je lupio rukom od sto u kojoj je drţao pištolj. Tri telohranitelja su mu prišla. “Ĉetvrtak,” rekao je. Što je bilo tri dana od danas, a onda je leţerno ustao, zakopčavajući svoj sako. Pratio sam ga. To je bio znak da je sastanak gotov.

Oni su klimnuli, steţući svoje čeljusti. “Ĉetvrtak, prijatelju.”

Moj otac je odmahnuo glavom uz samouvereni osmeh. “Ja nisam tvoj prijatelj.”

Grabeći aktovku od ispod stola, tata ju je stavio ispred njih. Otvorio ju je, bila je puna novčanica od vrha do dna.

14

Špa. - Govna

31

“Pošto ti misliš da sam ti prijatelj, pretpostavljam da ne moraš da prebrojiš novac.” Tata se grubo narugao, zatvorio je torbu i gurnuo je preko stola. Brokerove su ruke spremno dočekale aktovku.

“Da li ste zainteresovani za ţene koje smo pokupili? Imam majku i ćerku, prelepa ţena sa velikim sisama i guzicom. Imamo i neke druge ţene takođe, sve mlade. Sveţe. Isprobali smo ih. One su spremne za transport.

Ako ste...”

“Ne.” Tata ga je besno odsekao.

Suzio sam oči na njih zbunjen odvratnom scenom ispred sebe.

“Jesi siguran? One su dobar posao. Zaradiš mnogo novca za...”

“Da li sam ja jebeni makro? Uzmite svoj novac i odjebite odavde.

Moji ljudi sastaće se sa vama u četvrtak.”

“Kako ćemo mi...”

“Oni će znati.”

Oni su ustali. Video sam kako odlaze bez oklevanja.

“Reci.” Tata me je čitao kao knjigu čim su se vrata zatvorila za brokerima.

“Pustićeš ih da uzmu te ţene?”

“Nisam im dopustio ništa. A ne trgujem ţenama Alehandro. Ali neki muškarci koje poznajem, trguju. Svako ima majku ili dete. To su dve stvari sa kojima se ne zajebavam. Razumeš li me?”

Pogledao sam dole u sto. “Da.” Moj um je zamišljao šta će se sve desiti sa tim ţenama. Sve na šta sam mogao da mislim su Amari i Sofija, ja bi jebano ubio svakog ko bi pokušao da im naudi. I već sam dokazao da je to istina.

“Gledaj me u oči kada pričam sa tobom hijo. Moje strpljenje je veoma tanko moram te na to podsetiti.”

Pogledao sam ga, gledao sam u njegove mračne, hladne, zahtevajuće oči koje nikada nisu pokazale nikakve emocije. Bilo je dana kada je jedino što sam ţeleo bilo da znam šta misli, šta oseća.

Naročito, da znam da li me voli ili ne. Uvek sam nekako osećao da sam samo još jedna karta koju je bacio na sto. Moć.

“Nekim ljudima se moţda nikada neću dopadati i ţivo mi se jebe za to. Sve što radim, radim za tebe. Na kraju dana, porodica je jedino što je vaţno.”

Suzio sam oči na njega, misleći o njegovim rečima.

32

“Poštovanje se ne daje, ono se zasluţuje. Do tog dana, gledaćeš me u oči kada pričam sa tobom. Jednog dana ti ćeš biti na mom mestu i bićeš mi zahvalan, što sam od tebe napravio ono što jesi.”

Vozili smo se kući u tišini. Gledao sam napolje kroz prozor limuzine celim putem do kuće, razmišljajući o svemu što sam naučio tog dana. Ĉim smo stigli kući moj tata je otišao pravo u svoju kancelariju kao i uvek, a ja pravo u svoju sobu. Proveo sam ostatak noći gledajući u plafon, razmišljao sam o svom ţivotu i kako se u njega Sofija uklapa. Ona nikad nije bila daleko od mojih misli. Ona je znala ko je moja porodica. Kakva me budućnost čeka. Nismo o tome pričali, ali nismo ni morali. Istina je bila očigledna i ispred naših lica. Osim što kada sam bio sa njom, nisam ţeleo da budem nigde drugde. Bilo je to kao da ţivim dvostruki ţivot. Sofijin Alehandro, šesnaestogodišnji klinac Alehandro Martinez, sin ozloglašenog šefa mafije. Osuđen da ga nasledi jednog dana.

Tokom protekle godine, Sofija i ja smo se zbliţili. Zbliţili na načine na koje nisam verovao da su mogući. Imao sam mace koje su se bacale preda mnom. Ţene koje bi se bacale na moj kurac samo zato što bi me videle sa ocem. Sve što su ţelele je da padnu na kolena i popuše mi kurac.

A sve što sam ja ţeleo bila je Sofija.

Niko drugi nije postojao u mojim očima. Ona je bila tu kad mi je bila potrebna, i čak i kad nije. Trudio sam se da svoj privatni ţivot drţim odvojen od ţivota sa svojim ocem. Znao sam da je postao sumnjičav, jer nikada nisam prihvatio sve te ponude od kojekakvih ţena kao ranije, kada bi jebao svaku od njih, a da ne pomislim dva puta o tome. Sada sam zabrinut da će pokušati da je odvoji od mene.

On ne bi mogao.

Ne postoji jebena šansa da bi mu to dozvolio. Ona je bila moja. Kraj priče.

Nekoliko dana posle napokon sam imao malo slobodnog vremena da ga provedem sa Sofijom.

Moje lice okrenuto je prema Sofijinom dlanu dok ga neţno ljubim.

Leţali smo na krevetu, ne obraćajući paţnju na film koji je išao u pozadini.

Moji roditelji su izašli. Bila im je godišnjica i moj tata je izveo moju mamu.

Od incidenta sa Dţonom i Markom moj tata je bio ekstra paţljiv sa zapošljavanjem telohranitelja za našu zaštitu. Sada je bilo dodatnih telohranitelja i osoblja, posebno oko mene. Tata je rekao da sam postao 33

meta, neprijatelji su počeli da ţude da mi smeste metak u čelo od trenutka kada sam zakoračio na prvi sastanak sa njim.

Počeo sam da cenim ţivot ili šta god da je ovo bilo, jer ništa nije bilo sigurno, pogotovo ne moj ţivot.

Sofija je došla da prespava kod Amari i Mihael je svratio ubrzo nakon toga.

Iako mi se to jebeno nije svidelo. U očima Sofijine bake i deke, moj otac bio je njen spasilac. Ne znam kakvu usranu priču im je ispričao o tome šta se desilo te noći i nije me jebeno bilo ni briga, zato što je moja devojka bila u mom krevetu.

“Izgledaš umorno.” Rekla je povlačeći moju glavu da joj legnem u krilo. “Tvoj tata te tera da radiš pre naporno.”

Polako sam okrenuo lice u njenom krilu, mazeći svojim nosom njenu unutrašnju stranu butine. Zagledao sam se u nju dok sam obmotavao svoje ruke oko njenog struka. U jednom brzom pokretu, povukao sam njeno tanko telo ka sebi, od čega je vrisnula. Lagano sam doveo svoje telo iznad nje dok sam svoju teţinu pridrţavao rukama sa obe strane njenog lica. Usta su mi bila na centimetar od njenih.

“Ne ţelim da pričam o svom ocu, cariño15.”

Ona se namrštila dok sam ja lagano mazio njena usta svojim.

Oboţavajući osećaj njenih usana na svojim.

Tako mekano.

Tako toplo.

Tako jebeno moje.

“O, da? A o čemu ţeliš da pričamo?”

“Ko je rekao da ţelim da pričam?” rekao sam dok sam svojim usnama prelazio preko njenog vrata. Ĉekajući da osetim njen puls kako ubrzava pod mojim usnama.

I dan danas još uvek sam prokleto jebeno zahvalan što je ţiva. Stao sam na mestu baš ispod njenog uveta, mesta od kog jebeno poludi.

Pomerio sam njenu kosu u stranu, neprekidno joj ljubeći koţu na vratu.

Mogao sam da osetim kako delujem na nju i još uvek me nije zaustavila.

“Alehandro...” zastenjala je.

Srce mi je preskočilo, a kurac trznuo, čuti svoje ime kako se prevaljuje preko njenog jezika. Nikada pre nisam čuo taj ton da dolazi od 15

Špa.- Mila

34

nje. Sofija je uvek bila dobra mala devojčica, čista i nevina. To me nije zaustavilo da ţelim da budem prvi muškarac koji ju je osetio iznutra, da osetim svaki i najmanji milimetar njenog savršenog tela. Da je stavim na svoj kurac i nateram je da me moli da stanem.

Nismo imali ništa više od poljupca. Bio sam pasivan, ali moj kurac je umirao da potone u njenu slatku macu. Nikad ne bi vršio pritisak na nju za nešto na šta nije spremna, ali to me nije zaustavilo da je izludim od potrebe i ţelje. Vodio sam je do ivice, toliko da bi postala lepo i jebeno mokra.

Moţda sam zaljubljen u nju, ali nisam svetac.

Bio sam muškarac.

Imao sam potrebe i trebao sam nju. “Šta je bebo?”

Ljubio sam je lagano od vrata do ključne kosti, polako krećući se bliţe njenim grudima.

Idući pravo ka njenoj tvrdoj bradavici koja se probijala kroz tanak materijala njenog topa. Nisam ţeleo ništa više od toga da njene sise uzmem u svoje usne, da je navedem da svrši samo od tog osećaja. Ona zna bolje od toga da uđe u moj krevet bez brusa.

“Moraš da staneš.” stenjala je podiţući glavu sa mog kreveta.

“Ne, ne moram.” Rekao sam iskreno, nastavljajući svoje spuštanje.

Njene grudi su se podizale i spuštale sa svakim novim pokretom mojih usana koje su se pribliţavale njenim grudima.

“Ne bi trebali da radimo ovo.”

“Zašto to cariño?”

Ja sam joj lagano okrznuo bradavicu jezikom preko njenog topa, smešeći se dok sam provirio u nju. Postala je nemirna ispod mene, tiho stenjanje napustilo je njene prelepe usne. Zgrabio sam njene ruke jednom rukom i stavio ih neţno iznad njene glave. Moja druga ruka našla je svoj put niz njeno telo sve do kuka, dok sam očešao svoj tvrd kurac od njenu osetljivu macu. Gurajući je dalje ka ivici.

“Ti si tako jebeno lepa,” stenjao sam, očajnički ţeleći da uzmem ono što ţelim da bude moje.

Usne su joj se odvojile, lizala ih je dok sam ja polako povlačio njen top dole. Miris i osećaj nje bio je svuda oko mene, što mi je sprţilo mozak od ţelje da okusim svaki njen milimetar. Uradio sam mnogo više nego što je drugi šesnaesto godišnjak mogao čak i da zamisli, ali nikada se nisam tako osećao.

35

Sa njom. Ĉak ni blizu.

Ni jednom. Ţeleo sam da zapamtim ovaj trenutak i da ga čuvam što duţe budem mogao. Ţelim da je pamtim baš ovakvu.

Za mene.

Moju.

I nisam se više mogao suzdrţavati. “Volim te Sofija. Poseduješ me.

Ja sam tvoj. Para siempre16.”

Priznao sam Podigla je svoju glavu sa mog jastuka. Njen ţudnjom ispunjen pogled brzo je bio zamenjen šokom, dok su joj se oči širile, gledajući prema vratima moje sobe. Okrenuo sam se da vidim šta je uništilo naš trenutak i susreo se licem u lice sa Mihaelom koji je stajao u hodniku. Gledao nas je.

NAŠ SVET KNJIGA 16

Špa. - Zauvek

36

Šest Martinez “Alehandro, moja kancelarija. Ahora!” Naredio mi je tata. Tonom koji nisam cenio.

Prošao je pored trpezarije, ni ne primećujući nas koji smo ga čekali za večeri. Mama je pozvala Sofiju i Mihaela kod nas. Ona je robovala ceo dan, kuhajući omiljene proklete obroke mog oca. On nije čak ni pogledao u nju da kaţe jednostavno zdravo ili hvala. On je samo uleteo, previše ljut zbog ko zna čega, a ja sam morao da trpim njegov gnev.

Mama i Amari pogledale su jedna drugu, a onda opet u mene. Na licima im se videla njihova zabrinutost. Ja sam samo mirno odgurnuo svoju stolicu i ustao, nasmejao se, protegao preko stola i stisnuo ruku svoje majke sa ljubavlju pre nego što sam se opravdao zbog ustajanja sa stola.

Niko nije rekao ni reč, ali nisu ni morali. Njihova lica govorila su umesto njih.

Kada sam ušao u njegovu kancelariju, sedeo je za stolom. Ruke su mu bile ispred njega, a glava okrenuta u stranu, čekao je da svoj bes istrese na mene.

Klimnuo je ka vratima. Razumeo sam njegov tihi gest da ih zatvorim za sobom. I ja jesam, dozvoljavajući da malo zalupe, da pokrijem svoj strah.

Opušteno sam seo na jednu stolicu ispred stola nagnuo se napred stavio ruke na svoja kolena i spojio ih. Gledajući pravo u njegove besne oči.

Podigao sam obrvu, čekajući.

“Pitaću te ovo jedan jebeni put, Alehandro. Jedan put.” Naglasio je on, drţeći svoj prst pred sobom. “Da li si mislio da neću saznati za Sofiju?”

“Ja ne...”

“Ja ti preporučujem da me ne laţeš. I to upozorenje dobijaš samo zato, jer si moj sin.”

Progutao sam oštro. Razmišljajući o svom sledećem potezu. Ako mu pokaţem strah. Ako mu dam ono što ţeli, ono što očekuje, biću doveka njegova jebena marioneta.

Pod njegovom kontrolom do dana njegove smrti.

Bilo je sada ili nikad.

37

Naslonio sam se na stolicu, savio ruke preko grudi, nisam posustao.

“Od kad je tebe briga koga ja jebem, stari?” uzvratio sam polaţući sve svoje karte po njegovom savršenom stolu.

To je bila jedina igra koju je moj otac igrao. I ja sam bio spreman da prozovem njegov blef.

Nadajući se da on mene neće prozvati za moj.

Oči su mu se razvedrile samo na sekundu, ali video sam. Nasmejao se, naslonio nazad u svojoj stolici. “Da si je samo jebao, ne bi sedeo ispred mene zelen u licu kao da si pojeo govno.”

“Mislio sam da ţeliš da uţivam u pičkama. Zar to nije bila cela poenta toga što si mi doveo kurvu?”

“Carajo” rekao je izdišući “Jebiga,” sa izrazom koji nikad pre nisam video. “Ti je voliš?” rekao je kao pitanje dok je razočarano tresao glavom.

“Ti je jebeno voliš...”

Znao sam da mom ocu neće trebati dugo da shvati. Nisam morao ništa da mu kaţem. Mogao je to namirisati na meni.

“To je nekako slučajnost, zar ne misliš? Devojka sa druge strane pruge, natera da se bogat i moćan dečko zaljubi u...”

“Nije me jebeno naterala ni na šta.” Rekao sam kroz stisnutu vilicu, podiţući obrvu i prekidajući oca.

Pre nego što sam i izgovorio poslednju reč, njegova stolica je nestala pod njim, udarajući u zid dok je padala, snaţno je udario od sto, čineći me da poskočim.

“Ti glupi kučkin sine! Promena u tvojim očima, tvoja staloţenost, iznenadno narastanje tvojih muda da pričaš tako sa mnom. Sa mnom.

Tvojim ocem. Ţeliš da je uvedeš u ovaj ţivot? Onda bolje nauči kako da jebeno obuzdavaš svoje emocije, hijo. Mogu da vidim kroz tebe, mogu da je vidim u tvojim očima. Mogu da je osetim kako teče tvojim krvotokom.

Pljušti iz tebe. Ona je tvoja slabost, tvoja jebena smrtna presuda. Ona će biti prva stvar koju ću iskoristiti protiv tebe. Da li misliš da je ona dovoljno jaka da se izbori sa tvojim ţivotnim stilom? Tvojom budućnošću.”

Nisam posustao. Nisam mogao. Da jesam izgubio bi. Nju. “Jesi li zato pokušao da je ubiješ?” ja sam ţestoko ispljunuo, konačno rekavši ono što sam mislio od te noći. „Misliš li da sam sposoban na to? Da li je potrebno da te podsetim da je i moja ćerka bila tamo te noći?”

38

“Bilo je poprilično zgodno da su Amari jedva i dotakli. Samo su je malo izgrebali. Sofija je sa druge strane bila na dve sekunde od toga da bude silovana i pretučena na smrt. Tako da, ja mislim da si sposoban na bilo šta.”

“Jel tako?”

“Da tako je.”

On je lagano klimnuo glavom, obilazeći radni i krene hodati po sobi.

Tišina je bila opipljiva svuda oko nas, sa svakim korakom koji je napravio očekivao sam da me napadne. Ili preti, kazni, ali njegovo ćutanje bilo je jače od besa. Pratio sam njegov svaki pokret, osećajući kao da mi se sa svakim njegovim korakom pribliţava smrt.

On se okrenuo, povezujući svoje oči sa mojim. Lagano stavljajući ruku u svoj dţep. “Platio sam sve devojčine medicinske troškove. Postarao sam se da njeni baba i deda ne trebaju ništa ili ţele bilo šta do kraja svojih ţivota. Uključujući i to da sam im nabavio papire, da li si znao da su oni nelegalni građani? Nisam ih zaustavio da idu u policiju, jedina laţ koju sam rekao je da je neko provalio. Ĉak sam platio i njen koledţ. Nije više student na stipendiju. Dao sam drugoj osobi mogućnost da bude primljen u školu za koju tebe i tvoju sestru zabole dupe.”

Ja sam se narugao. “Jebeni novac? To bi trebalo da me impresionira?

Ma daj stari, moţeš ti bolje od toga.”

On se nacerio, vrteći glavom. “Nije dovoljno, a? A dva tela koja sam lično bacio u pakao, ne ostavljajući ni jedan trag njihovog ţivota na zemlji.

Ovo je opasno vreme za tvoju porodicu. Očekujem osvetu sa Havijerove strane. Misliš da je najbolje vreme da dovedeš devojku u svoj ţivot? Ako je voliš tako jako, onda bi trebalo da je pustiš. To je ispravno za učiniti.”

Ja sam ustao i stavio svoje ruke u dţepove, da oponašam njegovo drţanje. Gledajući ga pravo u lice ja sam rekao. “Ti ne bi znao šta je prava stvar za uraditi ni da ti je jebeno bacim u lice i kaţem zdravo. Govoriš mi da nemaš pojma ko su ti ljudi bili? Ali ja znam sigurno da ti poprilično namučiš ljude ispitivanjem i proverama pre nego što ih zaposliš. Tako da je u tvoju priču malo teško poverovati.”

Nikada, do kraja svog ţivota, neću zaboraviti sledeće reči koje su izašle iz njegovih usana. Bio je to prvi put, ali ne i poslednji, da sam svedočio... Ljudskosti.

Oči su mu se ispunile sa toliko jebenih emocija da su me skoro zapucale na guzicu.

39

“Napravio sam grešku, Alehandro,” priznao je, poginjući svoju glavu u sramoti.

Ja sam napravio korak u nazad, uticaj njegovih reči je previše za mene da podnesem.

“Ali sam se pobrinuo za to hijo, jebeno sam se pobrinuo za to. Mrtvi ne pričaju i ja sam se pobrinuo da tako bude.” Ţeleo sam da kaţem nešto oko njegove ispovesti, ali on je pročistio svoje grlo, gledajući opet gore u moje oči. Da sam trepnuo, propustio bi.

Kako su se brzo njegova barikada i štit vratila i namestila na svoje mesto kao i kad je razgovor počeo.

Jednom kada je njegov tvrd izraz lica opet bio na mestu, krijući njegove emocije kao da nikada nisu ni postojale. Okrenuo mi je leđa da napusti kancelariju, ne rekavši ni reč.

“Moţda si odredio moj put, ali ne moţeš mi govoriti koga da volim,” objavio sam, zaustavljajući ga na svom putu. “To je moj izbor. A moj izbor je ona.”

Nije bilo ništa više da se kaţe, sve je bilo spaljeno do pepela.

Baš kao i njihova tela.

Nisam mu dao priliku da odgovori, ţeleći da imam poslednju reč.

Ostavio sam ga da stoji tamo sa suvom istinom koju sam mu bacio u lice.

Sve oči bile su uprte u mene kada smo ušli u trpezariju, verovatno su bili u šoku što sam se vratio u jednom komadu. Bilo je kao da su svi zadrţavali svoj dah dok sam ja bio u kancelariji. Moj tata otišao je do moje mame, poljubio je u obraz pre nego što je seo na čelo stola.

Sofija mi se lagano nasmejala dok sam ja izvlačio svoju stolicu. Bila je tako jebeno lepa. Nisam se ni sekunde premišljao. U četiri koraka bio sam pred njom i poljubio je duboko po prvi put pred svima. Osetivši potrebu da potvrdim svoju tvrdnju.

Da pokaţem svom ocu.

I Mihaelu.

Da mi se jebeno jebe šta oni ţele.

Odveo sam Sofiju kući kasnije te noći nakon što smo odgledali film.

Vraćajući se nazad, nadao sam se da ću uhvatiti drkadţiju pre nego što napusti moju kuću, stajao sam pored Mihaelovog auta, brojeći minute pre nego što sam video njegovo jebeno lice. Ne ţeleći ništa više od toga da odjebe. Ali iz poštovanja prema svojoj sestri, ţeleo sam da mu samo dam jebeno upozorenje.

40

Samo jedno.

“Pa, pogledaj ko je to? Izgubljeni sin.” Mihael se narugao, krećući se od ulaznih vrata ka meni. “Šta jebeno hoćeš Martinez? Zašto me čekaš?”

Nisam oklevao, stao sam pravo ispred njegove face, lagano ga od gurnuvši unazad. Spotakao se malo, ali ne puno.

“Znam da si bio ti, drkadţijo. Otišao si do mog oca kao pičkica kakva jesi. Budi muško. Budi muško i reci mi u lice da ti nisi bio onaj ko mu je rekao za Sofiju i mene.” Reţao sam, ruke su mi se stisle u pesnicu, svrbelo me je da ga odalamim i skinem osmeh sa njegovog lica.

Zakikotao se i klimnuo, “Jebi se, seronjo. Ne ţelim tvoju jebenu drolju. Ja već imam devojku. Moţda je znaš, ona je tvoja jebena sestra.”

“Imaš kurac,” Ispljunuo sam, grabeći ga za majicu i gurajući ga na moj auto.

“Vidim na koji način gledaš Sofiju. Vidim kako je uvek gledaš. Imaš sreće što ti nisam polomio jebene noge iz poštovanja prema svojoj sestri, svaki put kad si poloţio svoje oči na moju devojku.” Za reţao sam. “I ako opet budeš izveo nešto slično, sledeća stvar koja ćeš gledati biće plafon tvoje bolničke sobe.”

“Ne znam o čemu pričaš. Nisam rekao tvom tati ništa. Moţda bi trebao da pokušaš da drţiš svoj kurac u gaćama, pa neće jebeno primetiti.”

Odgurnuo me je i krenuo ka svom autu.

“Ljubomoran?” viknuo sam, zaustavljajući ga na njegovom putu.

Prošao je rukom kroz kosu u iz frustriranom gestu i vratio se nazad ka meni, uperivši svoj prst u moje grudi.

“Nisi dobar za nju, čoveče. Ona je dobra devojka. Sve što ćeš joj doneti je da padne dole sa tobom. Pokušavam da je spasim od pakla. Baš kao što pokušavam da spasim tvoju sestru...”

Pokazao je ka kući, “Ja sam dobar momak ovde.”

“Ti si jebeni vuk u jagnjećoj koţi. Mogu da se pobrinem da ostaneš dalje od Amari, ali upozoravam te da ću te jebeno povrediti ako samo malo uznemiriš moju sestru. Samo je pitanje vremena dok te ona ne bude prozrela. Za tvoje dobro se nadam da će to biti skoro.”

“Jeli to pretnja, Martinez?”

“Ne drkadţijo. Smestiću metak u tvoju jebenu glavu u treptaju oka.

To je pretnja. Kloni se Sofije i počni da gledaš moju sestru kao da je ona jedina koju zaista ţeliš da jebeš. Tvrdiš da voliš Amari, onda mi jebeno dokaţi svoju vrednost.”

41

Grudi su mu se tresle. Vazduh među nama je bio toliko gust da je mogao da se seče, da je odstupio od mene. Pogledao dole kao pičkica kakva je i bio.

“Volim tvoju sestru. Volim je više od svega. Ne mešaj moju brigu za Sofiju sa nečim što nije. Ne znaš me Martinez. Ja znam ko si...”

“Ne znaš ti jebeno ništa.”

“Znam da te se sestra plaši. Koliko misliš da će proći pre nego što i Sofija počne?”

“Amari se plaši svega. To mi ne znači jebeno ništa. Pusti mene da brinem o Sofiji. Ne mešaj mog oca u ovo. Ona je moja. Da li si me čuo?

Moja. Ne moraš me pratiti kao mala pičkica, a onda otići sa kurcem podvučenim među nogama u pokušaju da budeš izviđač.”

“Po poslednji put, nisam rekao ništa tvom ocu. Zašto si automatski posumnjao da sam ja? Ja nisam jedini koji zna.” Rekao je, zakoračivši ka meni opet.

Znam šta pretpostavlja i nisam mogao više da se suzdrţavam.

Zgrabio sam prednju stranu njegove majice i privukao ga sebi. Moje lice bilo je na milimetar od njegovog.

“Imaš poprilično velika muda da bacaš moju sestru na liniju vatre da bi spasao svoju guzicu. Amari me ne bi izdala. Niti bi moja majka. To se zove odanost, jebiga. Ĉini mi se da tebi ta osobina nedostaje.” Pustio sam ga, odmerivši ga od glave do pete. “Neću te upozoravati opet.”

I nisam.

NAŠ SVET KNJIGA

42

Sedam Martinez Da li si spremna cariño?”

Sofija je uzdahnula, gledajući me u velikom ogledalu ispred sebe.

“Ti si najnestrpljiviji čovek na svetu. Znaš li to?” Ţalila se prevrćući svoje oči dok je nastavila da stavlja svoj karmin, ne obraćajući paţnju na mene.

Jebeno sam mrzeo to sranje i ona je to znala.

Ona je bila prirodno lepa.

Bio sam pored nje u tri koraka, zgrabio joj struk i okrenuo je prema sebi.

“Ti si to drska ,dušo? ” Pitao sam brišući karmin sa njenih usana koji je tek stavila.

Prevrnula je očima na mene dok je moja ruka kretala ka njenom dupetu. “Nije drskost ukoliko je istina.”

Ona se narugala.

Lupio sam je jako i uhvatio za dupe, od čega je zacvilela. “Au! Nemoj! To boli.”

Za reţao sam dok se ona oslanjala na moje grudi, pokušavajući da izađe iz mog domašaja. Nije bilo vajde. Ne ide ona nigde osim ako ja to ne poţelim, ali i dalje je jebeno bilo zabavno gledati je kako pokušava.

“Rođendan mi je. Dozvoljeno mi je da jebeno radim šta god mi je volja danas.” “Šta je tvoj izgovor za ostatak godine?” Ona se zakikotala dok sam ja lagano pomerao svoju ruku ka unutrašnjoj strani njene butine. Nije mi trebalo mnogo da je navedem da se uvija, bila je osetljiva svuda. Koristio sam svaku priliku koju sam imao da je dodirnem, zagolicam samo da bi je čuo kako se smeje.

Pokušala je da odmakne moju ruku. “Prestani sa tim golicanjem.”

Rekla je i zabacila glavu unazad u smehu.

Zastenjala je kada sam je iznenada podigao, oslanjajući njena leđa na zid sa laganim udarcem.

43

Obmotala je svoje noge oko mog struka i svoje ruke oko mog vrata radi podrške. Zagrizla je svoju usnu dok sam ja zurio u njene velike zelene oči koje sam znao da kriju moju budućnost.

“Za nekog ko je toliko nestrpljiv, zaista mi oteţavaš da se spremim.

Mislila sam da ţeliš da krenemo?” Ona je zastenjala dok sam je ja ljubio duţ vrata. Mali jecaj pobegao joj je sa usana.

“Sasvim sam siguran da imam sve što mi treba ovde u svojim rukama,” rekao sam, nastavljajući svoj napad.

Ljubeći svaku tačku koju znam da je izluđuje.

Nosila je mali top kojeg sam samo ţeleo da ga jebeno pokidam.

Prestala je da diše kada sam stigao do njenog dekoltea koji je bio u prvom planu. Sve što sam znao je to da kad je njeno telo bilo tako blizu mog trebalo mi jebeno mnogo snage da se ne zabijem do jaja u njenu slatku macu. Zeza li smo se okolo nekoliko puta, ali smo uglavnom nastavili sa periodom suše u većini slučajeva. Ona još uvek nije bila spremna za ono što sam ja očajnički trebao od nje. Ne još.

Ja sam namerno gurnuo svoj tvrdi kurac uz njenu srţ da bi mogla da oseti šta mi radi. Nastavio sam svoje spuštanje, napravio korak dalje. Moje ruke krenule su da lutaju od njenog kuka sve do sisa stiskajući ih lagano što je izazvalo još jedan jecaj sa njenih usana. “Šššš… deda i baba su ti kući.” Za reţao sam i još jednom protrljao svoj kurac od njeno međunoţje što je izazvalo da jače stegne noge oko mog struka. Ţelela je da oseti svaki kontakt.

Moja ruka krenula je ispod njenog topa, morao sam da osetim njenu meku koţu na svojim prstima. Provirio sam u njene oči. Naša povezanost je uvek bila besprekorna i laka. Nikad nije bila teret ili obaveza da budem sa njom. Ako ništa, ona je bila moj spas. Jedina dobra stvar koju sam imao u svom ţivotu.

Ljubav i očaj. Ĉeţnja i ţivot.

Moji osećaji su bili tako rastrzani da sam razmišljao da je uzmem tu uza zid upravo sada...

Kada su njene tanke ruke počele da se pomeraju sa mog vrata dole ka mojim grudima, ja sam ih momentalno zgrabio i stavio joj ih iznad glave. Drţeći ih čvrsto.

44

“Da li sam rekao da smeš da me dodirneš?” Rugao sam se, trljajući svoje usne od njene. Glava joj se zatresla za ne, a nos joj je dodirnuo moj.

“Pa, ne sećam se da sam ja rekla da ti smeš da dodirneš mene,” uzvratila je, loveći moju glavu u pokušaju da me poljubi.

Za reţao sam uz njene usne. “Kada poseduješ nešto, moţeš to da dodiruješ kad god ţeliš. Ti pripadaš meni cariño.” Izdahnuo sam i uhvatio joj usnu, davajući joj ono što ţeli.

“Tvoje srce pripada meni, zar ne?” jednostavno je odgovorila.

“Mmmhhhhmmm...” Produbio sam naš poljubac, gubim se u osećaju njenog baršunastog jezika. Ona se prva odmakla, i ja sam odmah pogledao u njene usne, cerila mi se kroz te svoje guste trepavice i rekla, “I to do svojih jaja, drugar.” Trzajući jednu ruku iz mog stiska, posegla je ka mojim jajima.

Presreo sam njenu ruku i poljubio joj dlan pre nego što sam opet krenuo ka njenim usnama. Polako, duboko i strasno.

“Ne draga,” Govorio sam između poljubaca.

Bez upozorenja, pustio sam joj ruke i zakoračio unazad. Uzrokujući da padne na noge neočekivano. Ona je zacvilila zbog gubitka mog dodira.

Zurila je u mene dok je nameštala odeću.

Ja sam rekao samouvereno. “Jaja su i dalje jebeno moja. Sad zgrabi svoje stvari i krećemo. Imam najgori oblik plavih jaja poznatih čovečanstvu.”

I sa tim smo krenuli, čuo sam je kako se smeje u pozadini.

Pozdravili smo se sa njenim babom i dedom. Rekla im je da će ostati kod moje sestre za vikend i da će se vratiti u nedelju. Bacio sam njenu torbu za noćenje u gepek mojih kola i otvorio suvozačeva vrata za nju.

“Imam iznenađenje za tvoj rođendan.” Ona je najavila kada smo se odmakli od prilaza.

“Zaista?”

Ona je klimnula svojom glavom, gledajući kroz prozor, crveneći.

“Aha,u centru grada.”

Jebeno sam mrzeo iznenađenja. U svetu u kom sam ţiveo, iznenađenja nikad nisu bila dobra stvar. Ali neću joj ništa reći ovaj put, jer jednostavno rumenilo na njenom licu izazvalo je moj kurac da se trgne i ţeleo sam da znam šta ju je izazvalo da tako pocrveni.

Vozili smo se u ugodnoj tišini dok sam drţao njenu ruku u svom krilu. I svako malo je primicao gore da je poljubim. Osećaj njene meke, 45

glatke svilenkaste koţe na mojim usnama bila mi je omiljena senzacija. Ţeleo sam da je osetim. Njen miris vanile i meda koji je uvek nosila sa sobom izluđivao me je, bio je kao jebeni direktan signal mom jebenom kurcu.

Svađao sam se sa svojim roditeljima nedeljama oko toga da ne ţelim veliku zabavu za svoj sedamnaesti rođendan. Naravno oni me nisu poslušali. Naročito pošto je rođendan padao na vikend. Uspeo sam da se dogovorim sa mamom da zabavu napravi dan nakon mog rođendana tako da dan svog rođendana mogu provesti sa Sofijom. Ona je radosno pristala.

“Skreni desno na to parking mesto.”

“Zašto parkiram ispred Hajata, cariño?” pitao sam pogledavši u nju.

Ona je slegnula ramenima, okrenuvši se ka meni sa velikim osmehom na licu. “Samo parkiraj kola drugar. Imam sve pod kontrolom.”

Podigao sam obrve na nju sa strogim izrazom lica.

“Molim te,” rekla je i napućila usne.

Odmahnuo sam glavom, cokćući. Izbacio sam menjač svog Ševroleta iz 67 iz brzine, povukao ručnu kočnicu, povukao ručicu za gepek i izašao.

Od kad znam za sebe imao sam ljubav prema starim automobilima. Ševrolet je bio poklon mojih roditelja za prošli rođendan. Oni su zamenili motor u 396 ove godine.

Sofija je posegla za svojom torbom, ali nije bila dovoljno brza. Uzeo sam je pre nje i prebacio je preko svog ramena. Uzevši je za ruku,ušao sam unutra. Povela nas je pravo ka liftu, ne zamarajući se da stane kod prijemnog pulta. Nije se jebeno šalila kad je rekla da ima sve pod kontrolom.. Lift je stao kad je stigao do zadnjeg sprata i vrata su se otvorila.

Izvukla je ključ sobe i povela me dole niz hodnik do sobe 240.

“Zatvori oči.”

Ali ja nisam.

“Oh, ma hajde. Zar mi ne veruješ? Obećavam ti da ti neću ukrasti nevinost. Ne moramo da radimo ništa što ne ţeliš dušo,” zadirkivala me je sa sarkastičnim tonom koji nisam jebeno cenio.

Suzivši oči na nju, izjavio sam. “Nisi li slatka. Bolje se pazi srce.

Moţeš iznenada stati bez svoje zbog tih svojih drskih usta,” Izjavio sam, gestikulirajući na svoj kurac.

Ona je ugrizla svoju usnu, gledajući me kroz trepavice. Nešto je blistalo u njenim očima što nikad pre nisam video. Bez okretanja ona je 46

gurnula ručicu i vrata su se otvorila. Lagao bih kad bih rekao da nisam bio potpuno opčinjen njom i time gde sve ovo moţda vodi.

Zgrabila je moju ruku i krenula unazad ne skidajući pogled sa mog.

Oboje smo se izgubili u svojim mislima dok smo prolazili kroz hodnik do dnevne sobe.

Nisam obraćao paţnju na naše okruţenje, samo sam pratio Sofiju gde god da me je to jebeno vodila.

“Kako si dobila ovu sobu?”

“Amari,” jednostavno je rekla. “Pomogla mi je da isplaniram sve ovo.” Pogledao sam po sobi.

“A šta je tačno sve ovo?”

Odjednom povela me je ka sobi. Svetla su bila ugašena, staklena vrata balkona otvorena kroz njih je dolazio lagani povetarac. Pustivši njenu ruku, okrenuo sam se po sobi, gledajući rasute latice ruţa po krevetu i podu, sveće zapaljene svuda okolo koje su samo pojačale privlačnost onoga što je uradila. Pratio sam latice ruţa koje su vodile do balkona. Pronalazeći sto postavljen za dvoje, postavljenim savršeno pored ograde, sa previše sveća na tako malom prostoru. Zapanjujući pogled na Menhetn bio je ispred mene.

Stajao sam mirno nekoliko minuta zadubljen u svoje misli. Moje emocije koje sam trebao da drţim pod kontrolom sad su izvlačile ono najbolje iz mene. Pomisao na ovo što je uradila za ovu noć učinilo je da je samo volim još više. Nisam mogao da zadrţavam osećanja da je ona bila ona prava za mene. Moja devojka.

Sklonio sam zavese da uđem opet unutra. “Sofija ovo je... ” Zastao sam kao skamenjen u po rečenice kada sam je video.

Nosila je jednu od mojih košulja. Ostavivši je malo raskopčanu tako da je izloţila svoje grudi i stomak. Crvena vrpca bila je vezana oko njenog struka da drţi moju košulju na mestu. Sedela je na sredini ogromnog kreveta sa nogama ispod sebe, izgledala je tako maleno. Kosa joj je bila raspuštena i padala je na njeno lice i telo. Tiho treptanje sveća obasjavalo joj je kremastu koţu.

U celom svom ţivotu nikada nisam video nešto tako jebeno predivno. I znao sam tada i tu...

Da sam jebeno gotov....

47

Osam Martinez Naslonio sam rame na klizna vrata i prekrstio ruke na grudima.

Naginjući glavu na stranu, upijajući svaki i poslednji inč njenog tela.

Uspomenu koju ţelim da sačuvam, negujem i ponesem sa sobom u grob.

Nacerivši se, za reţao sam. “Da li je vreme za krevet cariño.”

“Zašto ne dođeš ovde i odmotaš svoj rođendanski poklon slavljeniče? Mogu da garantujem da će ti spavanje biti poslednje na pameti.” Prela je, tapkajući krevet.

Nije trebalo da mi se kaţe dvaput. Odmicao sam se od vrata sa preciznim i odmerenim koracima, dok nisam stajao na ivici kreveta.

Lebdim iznad njenog polugolog tela. Izvukla je noge ispred sebe u gestu prilaţenja. Oči su joj se raširile, čekale moj sledeći potez.

Ja sam se polako nagnuo napred, ne skidajući oči sa nje. Sa brzim pokretom uhvatio sam njene zglobove i povukao je ka sebi. Prišla je bez napora, bez daha i ošamućena. Zatečena odvijanjem situacije. Prošao sam rukama preko njenih dugih nogu, od čega se najeţila. Ţeleo sam da je osetim na svaki mogući način.

“Da li je ovo ono što ţeliš? Da li si me zbog toga dovela ovde večeras? Da te jebem? Jer jednom kad budem u tebi, neću se suzdrţavati.

Neću stati sve dok ne istraţim svaki inč tvog tela,” priznao sam, ţeleći da zna u šta se upušta. “Ja ne vodim ljubav, Sofija. Ja jebem. Ja jebem dugo. Ja jebem jako. Ţelim da te jebem. Koristim svaki gram svoje suzdrţanosti da te sad ne uzmem tako. To je sve što znam. Nikada nisam vodio ljubav, dušo. Ali ţelim... sa tobom.”

Svaka ćelija mog tela ţudela je da je dotakne, ali srce mi je bilo u grlu. Puls mi je divljao, čekajući da nešto kaţe, bilo šta. Uţasnut da sam je uplašio.

Sofija je bila poslednja osoba na svetu za koju sam ţeleo da me se plaši.

48

Ona je liznula svoje usne, lagano se podiţući na kolena, na ivici kreveta, inč od mesta gde sam ja stojao. Naše oči nikada nisu napustile one druge dok je posezala da dodirne moje srce koje je kunem se tuklo kao sat.

“Znam da me nećeš povrediti. Verujem ti svojim ţivotom, Alehandro. Volim te.”

To je bio prvi put da mi je ona rekla te dve reči. Ja ih nikada nisam ponovio nakon što je trenutak bio izgubljen one noći u mojoj sobi.

Ne našavši drugi momenat da ga oţivim.

“Ne znam šta sutra donosi, Sofija. Ništa u mom ţivotu nije zagarantovano. Ne znam kakav ţivot mogu da ti ponudim. Ili u kakvu ću se vrstu čoveka pretvoriti. Jedino što znam je da te volim i da ću te štititi svojim ţivotom. Daću za to i poslednji dah ako bude trebalo.”

Oči su joj za caklile, a usne počele tresti od istinitosti naše ljubavne priče.

“Ne mogu da zamislim svoj ţivot bez tebe. Radije bi umro nego proţiveo dan, a da ne vidim to tvoje prelepo lice. Trebam te i to je zastrašujuća stvar za muškarca, kao što sam ja. Nisam te trebao dovesti u moj ţivot, u ovaj svet, ali te ne mogu pustiti. Ne ţelim. Ti si jedina stvar koja ima smisla za mene, jedina stvar koja je samo za mene i nikoga drugog. Neću stajati ovde i obmanjivati te. Ja nisam dobar čovek, Sofija, ali ti činiš da ţelim da budem.”

Suza je skliznula niz njeno lice upila je sve i jednu reč koja je došla sa mojih usana. Koristeći svoj palac, obrisao sam joj suzu. Drţeći ceo svoj ţivot u rukama. “Ţelim da te oţenim čim maturiramo. Ţelim da nosiš moje prezime i proglasim te svojom.”

Milovao sam stranu njenog lica, gledajući sebe u tim blistavim očima. “Ne moraš da odgovoriš sada, cariño. Samo mi je potrebno da znaš da ja ne idem nigde. Mi vida es tuya.” Iskreno sam rekao, “Moj ţivot je tvoj.”

Nije rekla ni reč, ali nije ni morala. Njene oči pokazale su mi sve što sam trebao da čujem. Ţeleći da ţivim u ovom trenutku sa njom, nisam posustao, polako sam povukao kraj od crvene vrpce koja je drţala moju košulju. Odvezavši je pustio sam je da padne na krevet. Moja košulja pala je sa njenih ramena, pokazivajući njeno jebeno savršeno telo. Pogledao sam je prvi put sa grabeţljivim pogledom, njene napućene grudi, mali struk i uske bokove.

49

Ostavljajući oči na minut tu pre nego što sam njima krenuo tamo gde sam najviše ţeleo da pogledam.

Vitke butine su joj izloţile uske, ušuškane usnice mace sa malenim dlačicama na vrhu.

“Isuse hriste, tako si jebeno prelepa.” Provirio sam u njene oči, a ona se stidljivo osmehivala. Obrazi su joj poprimili moju omiljenu nijansu crvene.

Ne prekidajući kontakt očima, podigao sam ruku do mojih usana i polizao svoj kaţiprst i srednji prst. Učinivši ih mokrim pre nego što sam ih spustio na njenu macu. Zastenjala je kada sam ih prevukao preko njenog izloţenog klitorisa. Duboko reţanje pobeglo je sa mojih usana. Uhvatio sam zadnji deo vrata i privukao je sebi, usnama udarivši o njene.

Njene usne rastvorile su se pred mojim dok sam obrađivao njen klitoris tako da su joj se noge mahinalno raširile, a kukovi krenuli ka mojoj ruci. Drţeći zadnju stranu njenog vrata, primakao sam je bliţe, ali ni pribliţno dovoljno blizu. Zabio sam jezik u njena ţeljna usta, nisam ţeleo ni milimetra razmaka među nama. Uţivao sam u svakom dodiru, sve do poslednjeg guranja i povlačenja, svakom i najmanjem kretanju svojih prstiju po njenoj maci. Mojih usana na njenim.

Kao da je stvorena za mene.

Samo mene.

Telo je počelo da joj se trese dok je zabacivala glavu unazad.

Razbijajući naš poljubac, našu povezanost. Znao sam da je blizu. Njene oči sjajile su na način koji nisam verovao da je moguć, a moja jaja su me bolela od ţelje da budem u njoj. Ona nije ni dotakla moj kurac još, a ja sam mogao da je osetim svuda po njemu.

Tako intenzivno.

Tako razarajuće.

“Jel dobar osećaj cariño“ Hrapavo sam promrmljao.

“Molim te nemoj stati,” molila je, primičući se mom dodiru.

Poloţivši svoje ruke na moja ramena radi podrške.

Cereći se, premeštao sam joj klitoris sa jedne na drugu stranu.

“Nemoj prestati šta? Šta ne ţeliš da prestanem?”

“To. Što radiš... molim te...”

“Ovde?” cvrkutao sam menjajući ugao svojih prstiju.

“Da...” stenjala je, raspadajući se dok su joj se oči prevrnule.

50

Ne davajući joj šansu da se oporavi, ja sam joj grubo povukao noge od ispod nje, od čega je pala nazad na krevet. Ciknula je iznenađeno. Moje ruke vratile su se do njenih butina i povukao sam je sebi privlačeći joj guzu do ivice kreveta. Odmah sam pao na kolena, stavio njene noge na svoja ramena i sahranio svoje lice u njenoj savršenoj roza maci o kojoj nisam ništa drugo nego sanjao. Ona je vrisnula dok sam je lizao od njenog otvora pa do klitorisa, sisajući je pre nego što sam se vratio do njenog otvora da je jebem jezikom. Glava joj se izvila zajedno sa telom na krevetu ţeleći više i ja sam ispunio njenu ţelju.

Ona je bila moj novi omiljeni prokleti ukus.

Nisam mogao više da podnesem. Moj kurac se tresao u mojim pantalonama. Otkopčao sam svoj kaiš, ostavljajući moje pantalone da padnu na pod. Stiskajući svoj tvrdi kurac u dlanu, dok sam ga oslobađao.

Drkao sam, dok sam nastavio da vodim ljubav sa njom svojim ustima.

Dovodeći nas oboje do ivice onoga od čega neće biti nazad.

“Jebiga...” rekla je opojnim tonom, privlačeći moju paţnju nazad na nju. Bila je naslonjena na svoje laktove i buljila širom otvorenih očiju, gledajući mene kako je proţdirem i u isto vreme drkam svoj kurac. Njen intenzivan pogled dovelo je moje već goreće telo u jebenu vatru. Kada su noge počele da joj se tresu, a oči cakle znao sam da je opet blizu. Nisam popustio, gurnuo sam svoj srednji prst u njen otvor. Moram je pripremiti da uzme moj kurac. Poslednja stvar koju ţelim je da je povredim. Nema jebene šanse da me primi celog ukoliko je ne pripremim.

Njeno telo se mahinalno podiglo gore kad je osetila moj prst. Za sisao sam njen klitoris jače, pomerajući svoju glavu sa jedne na drugu stranu pa onda gore dole, sve dok joj telo nije potonulo u dušek i butine opustile. Polako gurajući svoj prst dublje, idući pravo ka njenoj g-tački. Bila je jebeno uska, svršavanje je učinilo još uţom.

Cimnula se na iznenadni upad. Bol pomešan sa zadovoljstvom učinio je moj kurac bolnim od ţelje da bude u njoj.

“Skoro smo tu dušo.” Zastenjao sam, liţući njen klitoris. “Idem pravo jebeno ovde...”

Ona je glasno zastenjala kada sam stigao do njene g-tačke, stiskajući svoje noge jače od novonastale senzacije.

“O boţe! Ne mogu... ne mogu...”

“Opusti se, ja ću brinuti o tebi. Samo se prepusti cariño.”

“Previše je... o moj boţe.”

51

Njeno telo se treslo tako jebeno jako da sam morao da pustim svoj kurac i stavim ruke oko njenih nogu, da je drţim mirnom.

Sekundu kasnije svršila je jako, vrištući moje prokleto ime.

Spuštajući svoj jezik poslednji put na njen klitoris, pustio sam je da jaše svoj orgazam po mom licu sve dok se njeno telo nije opustilo. Ustao sam liţući njen orgazam sa svojih usana. Uţivajući u njenom ukusu. Njene oči su se momentalno raširile kada je videla moj tvrdi kurac u prvom planu, prvi put.

“Alehandro, ta stvar nikada neć...”

“Oće,” prekinuo sam je, pokušavajući da umirim svoj um dok sam otkopčavao svoju košulju, smešući se dole ka njoj.

“To će me ubi...”

“Neće...” Bacio sam košulju na stolicu.

“Da li si sig...”

“Jesam.” Skinuo sam cipele i pantalone koje su mi sada bile oko člankova, uzimajući novčanik pre nego što sam ih bacio u stranu.

“To nam ne treba,” Obavestila me je kada je videla da izvlačim kondom. „Ja sam na piluli. I verujem ti.”

Ponovo sam se nasmešio, penjući se nad njeno telo. Ljubeći njenu koţu dok sam se kretao ka njenom licu. Zarobio sam je svojim rukama i uveravao je, “Uvek ću voditi računa o tebi. Kada si sa mnom, Sofija, pustićeš mene da brinem oko svega,” šapnuo sam, uz njene usne.

U sekundi kada je moj jezik dotakao njen, sve se pretvorilo u naš trenutak, našu kreaciju. Bili smo u našem svetu. Moje noge raširile su njene, lako sam legao među njih, stavljajući celu svoju teţinu na svoje ruke koje su bile pored njenog lica.

Duboko zagledan u njene oči mumlao sam, “Ja nikad nisam bio sa nekom bez kondoma.”

Ona se ozarila, njen osmeh osvetljavao je njeno lepo lice. Bilo je tako jebeno zarazno. Da nisam mogao, a da se ne nasmejem nazad ka njoj. Počeo sam da spuštam meke poljupce niz njen dekolte prema njenoj bradavici i dalje gledajući u nju. Ĉekajući da svedočim uticaju koji imam nad njom. Za sisao sam njenu bradavicu usnama i jezikom opkruţio oko nje dok mi je ruka milovala njenu drugu dojku, ostavljajući je bez daha podamnom.

Postavio sam vrh svog kurca na njen otvor i lagano gricnuo njenu bradavicu, dajući joj baš ono što je ţelela. Zastenjala je.

“Te amo,” šapnuo sam, “Volim te.” Trebalo mi je da to čuje.

52

“Volim i ja tebe.” Odgovorila je, pomerajući kukove u ţelji da nastavim. Spustio sam svoju ruku na njen klitoris i krenuo da se igram sa već stimulisanim delom. Polako pronalazeći svoj put unutra.

“Hmmm...”

“Jesi li dobro?” za reţao sam uz njene usne.

Ona je klimnula, pokušavajući da dođe do daha, dok sam ja gurao dalje i dublje. Ništa nije bilo čak ni slično u poređenju sa osećanjem Sofije.

Od senzacije osećanja koje samo ona izaziva u meni. Polako sam ulazio milimetar po milimetar, dopuštajući da joj se maca privikne na mene.

Probijajući njenu barijeru ulazeći u nju sve do jaja.

Teški uzdah bola pobegao je sa njenih usana pravo na moje.

“Moja si Sofija,” hrapavo sam je podsetio, izazivajući je da se nasmeje kroz osećaj neprijatnosti.

Uzeo sam momenat kada sam ceo bio u njoj, negujući osećaj nje po prvi put, ne zaustavljajući svoje prste na njenom klitorisu. Postepeno sam krenuo napolje pa unutra, pomerajući svoje prste brţe i odlučnije. Njeno telo počelo je da se kreće u savršenom skladu sa mojim, dok sam ja grabio njeno dupe, gurajući dublje i dalje svoj kurac u nju. Bila je tako jebeno uska, tako jebeno mokra i tako jebeno savršena.

Poljubio sam je opet, uţivajući u svilenkastim usnama, dok sam obeleţavao ono što je moje. Spustio sam svoje čelo na njeno, zabadao se malo brţe. Malo dublje, malo jače.

Njena leđa podigla su se sa kreveta od mešavine uţitka i bola od svega. Nije trebalo mnogo pre nego što je počela da prati moje prodore, sudarajući svoje kukove sa mojima. Njene noge širom su se otvorile za mene. “Ţelim da te jebem tako jako upravo sada, dušo. Ţelim da me osetiš sutra, ţelim da me osetiš ceo jebeni dan. Ali tako si uska, a ja se suzdrţavam koliko god mogu.” Zastenjao sam.

Nije rekla ništa, samo je podigla kukove. Dajući mi tihi znak da nastavim dalje. Nameštajući svoja kolena šire njene noge podigle su se na moje. Disanje joj je bilo ubrzano i znao sam da udaram u njenu g-tačku bolje iz ovog ugla. Uhvatio sam zadnju stranu njenog vrata da bi zadrţao naše oči spojenim. Moje čelo bilo je iznad njenog dok smo hvatali svoje dahove, pokušavajući da nađemo jedinstven ritam. Još jednom sam primakao njene usne svojim. Gurajući jezik unutra, tvrdeći svaki i najmanji 53

prokleti milimetar nje. Moji pokreti postali su jači i grublji, njeno telo odgovaralo je na sve što sam joj davao. Na sve što sam uzimao...

Oči su joj se za mutile od zadovoljstva, ali takođe i bola.

Momentalno sam se spustio do njenih grudi, nisam je se mogao zasititi i ţeleo sam da joj sklonim misli sa bola, da se fokusira samo na uţitak na ekstazu. Pomerajući se nazad do njenog lica, usne su nam bile odvojene dok smo oboje dahtali od uţitka, nesposobni da kontrolišemo pokrete naših tela.

“Oh, Boţe... Ja ću... Mislim da ću svršiti...”

Potisnuo sam jače, počeo brţe pomerati prste.

“Da... Alehandro... da,” ona je stenjala, svršavajući svuda oko mog kurca, vodeći me pravo preko ivice sa njom.

Svršio sam tako jebeno jako unutar nje, ljubeći je posesivno i drţeći je mirnom dok nisam izbacio jebeno sve u nju.

“Te amo, cariño.”

Ostali smo tako ne znam ni sam koliko dugo. Uţivajući u osećaju koţe o koţu po prvi put. Ljubio sam je svuda po licu, vratu, opet nazad po licu.

Ona je bila moja.

Do kraja mog ţivota, nikad je neću pustiti.

I nisam.

NAŠ SVET KNJIGA 54

Devet Martinez U poslednjih godinu i po dana, Sofija je zaista postala deo porodice.

Ona je čak pomogla mojoj mami da organizuje moju rođendansku proslavu za osamnaesti pre nekoliko meseci. Išle su svuda zajedno nedeljama, da se postaraju da sve bude savršeno torta, hrana, zabava. Mislim da se mojoj mami ona svidela više nego meni. Ţurka je bila teško sranje. Moja mama je ţelela da ona bude ekstra posebna, jer sam ja sada bio odrastao muškarac.

Iako sam bio muškarac kojeg je ona i dalje zvala svojom dušom.

Ona i Sofija su se zbliţile u protekloj godini. Za volele su jedna drugu. I pošto je Sofija izgubila svoju majku kao veoma mlada, moja mama uzela ju je pod svoja krila. Sofija je bila zainteresovana za stvari za koje je Amari bolelo dupe i moja majka je iskoristila prednost i iskoristila šansu koja joj se pruţila. Naučila je Sofiju kako da kuva sva moja omiljena jela, kakve je sve španske začine potrebno da koristi i ostala sranja, kao što su kako da sloţi moju odeću.

To je bilo ono kako se ona brinula o mom ocu i ako je pokušavala Sofiju da oblikuje o sebi, onda ko sam bio ja da se ţalim?

Pustio sam ih.

Mislim da se ona pretvarala kao da ja nisam video sve ono što sam video. Kao da mi moj otac nije pokazivao sve više i više nasilja. Kako svet zaista nije jebeno dobro mesto. Videti krvoproliće za mene je postalo normalno. Moja mama, Sofija i Amari sve su gledale na drugu stranu kad bi došao kući krvav, isečenih prstiju ili krvave košulje. Moj otac je imao prljave ruke u svemu, od droge do oruţja u klubovima. On je bio definicija organizovanog kriminala i bilo je veoma malo onog što on nije posedovao i radio. Političari, policajci, FBI agenti, svi su bili korumpirani i u njegovom dţepu. Nijedna prokleta stvar nije mogla da mu se nađe. Stvorio je jebenu imperiju od jebenih ilegalnih sranja.

Tama koja je bila oko naše porodice samo me je vukla dalje i dalje u ambis.

Moja mama je okretala glavu od sadašnjosti i poklona koji mi je dao za osamnaesti rođendan. Dva ista 9mm Gloka sa pojasom koji sam trebao 55

nositi ispod svog sakoa svo vreme. Nije mi bilo dopušteno da napustim kuću bez njih. Sofija nije baš bila sretna zbog toga, ali mi nije rekla ni reč.

Znala je kakav to ţivot ţivim. Njen pogled na licu govorio je glasno, prvi put kad je obmotala svoje ruke oko mene i osetila pištolje među nama.

Ironija me nije napustila. Par meseci pre naše matura, odveo sam Sofiju u istu onu sobu gde sam joj uzeo nevinost. Prateći svoje obećanje, dao sam joj prsten tako da podsećam sebe. Ţeleo sam da zna da sam ozbiljan. Poslednji put nije mi dala odgovor, njen pristanak ostao je neizgovoren, ali morao sam da čujem reči, “Da pristajem.” Bila je uzbuđena kada sam joj stavio prsten od belog zlata na prst. Dajući joj još jedno obećanje da ću ga zameniti dijamantom kada kaţemo mom ocu da smo se verili. Nisam ţeleo da mu kaţem odmah, ţeleo sam da uţivamo u našoj veridbi koliko god je to bilo moguće. Nismo to krili od moje majke. Primetila je njen prsten kako svetluca čim je ušla unutra. Sve što je uradila bilo je da se jako nasmejala dok je odlazila od nas. Znam da smo imali njen blagoslov. Nisam zbog nje brinuo. Kada sam stavio prsten na njenu ruku takođe sam joj obećao da neće morati da radi ni jednu prokletu stvar kad postane moja ţena. Ja ću se brinuti za nas.

Ona je rekla da sve što ţeli je porodica.

Dao sam joj do znanja da ću rado to ostvariti na noć naše svadbe.

Ako je to ono što ţeli. Matura je bila za nekoliko nedelja i diploma nije bila daleko od nas. Nisam mogao da dočekam da završim jebenu školu. Neću ići na koledţ, toliko mi je dato. Ne znam čak ni zašto sam se zamarao da završim srednju, osim što je to usrećivalo moju mamu. Ţelela je moju diplomu da okači odmah pored Amarine na zidu tako neka sranja. Amari je maturirala prošle godine zajedno sa Mihaelom. Mislio sam o tome što je rekla nekoliko godina pre na tavanu, svo vreme. Da će otići odavde čim maturira i bude dovoljno velika. I dalje je ţivela u kući skoro godinu dana kasnije. Nadao sam se da je moţda prihvatila da je ovo njen ţivot i da je ipak na kraju dana... ovo njena porodica.

“Alehandro Eduardo martinez de la Kruz.” Mama je vikala moje celo ime, izvlačeći me iz mojih misli. Doletela je pravo do mene i stala ispred televizora. Vičući sa svojim rukama u vazduhu.

“Tu le dijistes a Sophia que no sabes bailar?” ona je urlala, ponavljajući. “Rekao si Sofiji da ne znaš da igraš?”

Jebiga 56

Sofija mi je stiskala jaja oko svadbene pesme i mama/sin pesme. Do kraja sam samo rekao da ne znam da igram i da odabere šta god ona ţeli da bi je skinuo sa svojih leđa.

“Mamá, estoy viendo una película,” a onda ponovio, “Gledam film.” Zamahnuo sam rukom da se pomeri. “Ne sada.”

Nije se pomerila, momentalno se okrenula i ugasila ga. Uglom svog oka uhvatio sam kako se Sofija kikoće i savija dok su joj ruke na usnama, gledajući kako me mama grdi. “Šta je tako smešno, cariño?”

Ona se zabacila nazad u smehu. Definitivno će platiti za ovo kasnije.

“Naučila sam te cómo se igra, pleše, od kad si naučio da hodaš.”

Mama me je podsetila tonom neodobravanja sa rukom na svom kuku, a drugom ispred nje, mašući svojim prstom iritantno ispred mene. Da je to bio neko drugi, a ne moja mama, nikada to ne bi dozvolio.

“Zašto si lagao Sofiju.”

Nije mi dala šansu da objasnim pre nego što je nastavila svoje napadanje.

“Znaš kako se igra sve, pogotovo salsa i merenge. Postarala sam se za to.” Udarila se u svoje grudi, krećući ka uglu sobe. Znao sam tačno šta se sprema da uradi i ja sam mrzeo svaku jebenu sekundu toga. Sofija nije mogla da prestane sa smehom nije uspela to da sakrije. Naslonivši se na dovratak sobe sa prekrštenim rukama na grudima uţivala je u predstavi.

“Mi Gente,” od Héctora Lavoe začuo se sa zvučnika, jedna od njenih omiljenih pesama. Udahnuo sam duboko, pokušavajući da smirim ţivce od onoga što sledi. Ona se okrenula prema meni, pomerajući svoje telo uz ritam salsa pesme.

“Ven, ” rekla je, “Dođi.” Pruţajući ruke ka meni.

“Mama,” upozorio sam je.

“Ne moţeš mi reći ne ven,” odgovorila je, vukući me prema sebi.

“Pokaţi Sofiji kako se pomeraš. Učini svoju mamu ponosnom.” Stavila je jednu ruku na moje rame, a drugu podigla na stranu, čekajući da se smestim u poziciju. “Spreman?”

“Pretpostavljam da moram da budem,” odgovorio sam, prilazeći bliţe, uzimajući moju majku za jednu ruku, a drugu sam stavio na njena leđa.

Kada smo počeli da se pomeramo. Ja sam zakoračio napred dok je ona zakoračila nazad i onda obrnuto. Moji kukovi su se njihali uz udare 57

ritma, radeći osnovni salsa korak. Ponavljajući ga još koji put, da se naviknem na pokret dok nismo našli naš sinhronizovan ritam. Preuzeo sam vodstvo, grabeći njenu desnu ruku i odvodeći je ispod pazuha sa druge strane u okretu, dok su naša stopala nastavljala osnovni ritam.

Nije nam trebalo mnogo da se izgubimo u muzici, skoro sam zaboravio da Sofija gleda. Kretali smo se lagano po dnevnoj sobi. Podigao sam naše ruke gore ukrstio ih i okrenuo nas, okrećući nju pa onda sebe, uvek prateći osnovni korak. Naša stopala nisu ispadala iz ritma dok sam je prebacivao preko svog tela, okrećući je tri puta preko poda ka Sofiji. Ona je stojala tamo, gledajući naš svaki pokret sa poţudom u očima. Okrenuo sam mamu po poslednji put i savio je do zemlje na šta se iznenadila. Izazivajući je da počne glasno smejanje. To je bio drugi najbolji zvuk na svetu. Voleo sam da je vidim ovakvu sretnu i bezbriţnu. Spojio sam oči sa Sofijom dok sam podizao svoju mamu, grleći je i poljubivši je u glavu pre nego što sam je pustio. Mama je igrala ka Sofiji koja je uzela tri koraka unazad, stavljajući svoje ruke ispred sebe.

Tresla je glavom. “Ja ne znam kako da igram to.” Rekla je kroz smeh.

“Van, dođi,” insistirala je, grabeći Sofijine ruke i privlačeći je ka sebi.

“Naučićeš. Moraš igrati ovako na svojoj svadbi.” Mama je namignula, okrećući je u mom pravcu, puštajući je da padne u moje ruke. Sofijino lice je pobledelo, šokirana načinom na koji je moja majka sa lakoćom pominjala svadbu.

“Alehandro će te naučiti. Pokaţi joj, Alehandro. Hoću da uzmem aparat da vas slikam.”

“Ne mama, bez kamere. Mislim da si me dovoljno osramotila za jedan dan.”

“Hajde, nauči je. Odmah se vraćam.” Bila je veoma uporna ţena koja je išla za onim što ţeli.

“Muy bien, cariño,” pohvalio sam je, “Bravo,” kada sam je privukao na svoje grudi. Voleći osećaj nje u svojim rukama, shvatio sam da mi tog osećaja nikad neće biti dosta.

“Ne mogu da verujem da je ona ok sa ovim. Toga da se mi tako mladi venčamo,” rekla je sa brigom u očima.

“Ona se udala za mog oca imala je jedva sedamnaest. Moji deda i baba morali su da potpišu papire da bi mogli imati venčanje. Moj tata je dvadeset godina stariji od nje.”

58

Njene oči su se proširile u neverici.

“Ona te voli, Sofija. Teško je ne voleti te. Bila bi presretna da te zove ćerko.”

Ona se nasmejala.

Podigao sam njenu levu ruku na moje rame, dok sam svoju ruku obavio oko njenih leđa, naše druge dve ruke bile su upletene i podignute na stranu. Ona je udahnula kada sam doveo svoju nogu među njene noge tako da je ona manje više bila oslonjena na mojoj butini. Nisam ţeleo distance među nama.

“Ne sećam se da ste ti i tvoja mama igrali ovako blizu ortak. Ti ugroţavaš moj personalni prostor.”

“Zar je tako?” Podigao sam nogu malo više, drţeći butinu na centimetar od njene mace, osećajući njenu toplotu.

Ja sam se nasmejao uz upozorenje, “Drţi se čvrsto.” “Šta...”

Poveo sam nas okolo u brzim krugovima, pripijajući njene kukove uz sebe. Pauzirajući samo kada je muzika dozvoljavala, okrenuo sam je i vratio nazad do sebe, naše grudi su se udarile.

“Huu,” izdahnula je.

“Dobra devojka.”

Ponovio sam isti pokret nekoliko puta dok nije shvatila, a onda sam krenuo da joj pokazujem nove. Smejala se svo vreme, bez daha. Lice joj je bilo tako prokleto lepo dok sam joj pokazivao osnovne salsa korake i kako da se njiše preslatko uz muziku. Nikad nisam ni pomislio da bih zapravo mogao da uţivam radeći ovo sa njom.

Mrzeo sam ples, ali igranje sa njom, sam jebeno voleo.

“Mira los!” mama je viknula, “Pogledaj vas.” Slikajući sliku za slikom sa svojim aparatom dok se ja nisam izvinuo. Mogao sam da vidim da moja mama ţeli privatan trenutak sa mojom devojkom.

“Sofija,” Mama je zastrugala, drţeći moj svet u svojim rukama.

Stajao sam kod luka naslonjen na zid sa rukama u dţepovima, nisu primetile da sam i dalje tu.

“Ti si donela ţivot u mog sina. Donela si svetlost i ljubav u njegovo srce. Ti si anđeo. Ja ga nikada nisam videla ovakvog pre. Ovaj svet Sofija... je veoma teţak. Jako je lako skliznuti u tamu. Videla sam kako se moj muţ pretvara u čoveka kog nisam poznavala. Ima dana...”

Zaustavila se od onoga što je htela da kaţe.

59

Podigao sam svoje obrve zbunjeno. Uhvaćen nespreman sa onim što je upravo podelila.

“Ne mogu da spasim svoju bebu od toga. Koliko god to ţelela... ne mogu. Van je mojih ruku sada. U tvojim je. Voli ga. Voli ga svim svojim srcem. Uvek. Pokaţi mu tu svetlost koja ţivi u tebi. Nikad nemoj da pustiš tamu u svoj dom. Nema nazad jednom kad uđe. Da li me razumeš?”

Sofija se namrštila, klimajući glavom. Oči su joj se ispunile suzama.

“Obećaj mi. Obećaj mi.” Moja mama je ponavljala dok joj je glas pucao.

“Obećavam gospođo Martinez.”

“Nema više tih gospođo Martinez sranja više. Zovi me mama. Sad si porodica.”

Mama je izdahnula sa olakšanjem i poljubila je u čelo. Proveli smo ostatak posle podneva igrajući. Smejali se i uţivali u društvu jedno drugog.

To je bio jedan od mojih najsrećnijih dana u ţivotu. Nisam mogao da prestanem da mislim o onome što je moja mama rekla. Nisam shvatao da će me te reči doveka progoniti.

NAŠ SVET KNJIGA

60

Deset Martinez Gosti su ispunili dvoranu na našoj zabavi povodom veridbe. Svi su plesali, pričali i uţivali u večeri koja će moje roditelje verovatno koštati čitavo malo bogatstvo.

Zveket čaša čuo se kroz prostoriju. “Dame i gospodo, mogu li dobiti vašu paţnju. Kao kum voleo bi da nazdravim sretnom paru.” Leo je najavio ustajući sa svog mesta. “Poznajem Martineza od kad smo imali dvanaest godina, on je spasao moju guzicu prvog dana škole. Bili smo prijatelji od tada.” Nacerio mi se i namignuo mi. “Bio je uobraţen kurvin sin tada, a kao što svi znate nije se mnogo toga promenilo.”

U prostoriji začuo se smeh, Sofija je u odgovoru klimala glavom.

“Nikad ga nisam video onakvog kao što je kad je sa Sofijom, ni sa bilo kim drugim. Ne mogu biti srećniji zbog njega. Napokon si našao svoju drugu polovinu. Sofija, zabavi se sa njim i ţelim vam sve najbolje.”

Klimnuo je ka nama i ja sam ga odmerio. “Svi molim vas podignite svoje čaše i pomozite mi da prelepom paru poţelim sreću tokom celog ţivota. Ţiveli.” Leo je podigao čašu i naše su ga čaše pratile, dok su nam svi poţeleli sve najbolje.

“Vau, ne mogu da verujem da poznajete sve ove ljude. Hoće li naše venčanje biti ovako veliko, takođe?”

Sofija mi je šapnula u čuđenju.

Ja sam odmahnuo glavom sa osmehom, povlačeći je u tesan zagrljaj i ljubeći je u glavu. “Ako moja majka ima ikakve veze sa tim,” odgovorio sam, povlačeći se. Gledajući u njen profil dok je ona nastavila da gleda more porodice i prijatelja, saradnika i neprijatelja. Moj otac je uvek prijatelje drţao blizu, a neprijatelje još bliţe. To je bila još jedna caka koja je čuvala glavu na ramenima. Konačno smo mu rekli da ćemo se venčati nekoliko dana nakon što smo diplomirali tri meseca pre. Prihvatio je vest o veridbi bolje nego što smo se nadali. Uhvativši nas sve nespremne kada nam je dao svoj blagoslov. Iako nije da bi mu baš dao izbora sve da nam i nije dao blagoslov. Mama je insistirala da ukrade Sofiju, povela ju je po zabavi tako da je moţe predstaviti svima. Bila je lepotica zabave kojoj su 61

svaku reč merile mamine bogate kučkaste prijateljice. Ljubili su joj guzicu znajući ko je ona za mene. Deo mene je znao da koliko god da se Sofija plaši ovog ţivota, takođe se plašila da se ne utopi u njemu. Bilo je teško ne utopiti se.

Kad je neko gledao sa strane to je bio veoma glamurozan ţivot.

Dok je u stvarnosti bio pakao na zemlji.

Kada sam napokon dobio Sofiju nazad od moje mame, poveo sam je na plesni podijum. Drţeći je tesno, cvrkućući neku melodiju na njeno uho.

“Ne mogu da verujem da si me naveo da pomislim da sam izgubila svoj prsten.” Zagledala se u svoj trokaratni dijamant koji sam dodao na njen prsten od belog zlata. Postavljajući kamen baš na sredinu simbola.

Iznenadio sam je sa njim tog jutra i ona je nastavila da mi zahvaljuje na tome do kraja dana.

“I dalje sam šokirana što je tvoj otac tako mirno prihvatio veridbu.

Moţda on i nije tako loš Alehandro.” Priznala je kao iz vedra neba. Ĉim su te reči napustile njena usta, prestao sam da igram. “Pogledaj me,” naredio sam zapovednim tonom.

“On je đavo, Sofija. On je prokleti đavo. Ne ţelim da nikad pomisliš da je nešto drugo od toga.”

Ona je podigla svoje obrve. “A ti? Šta si onda ti?”

“Sledeći na redu,” odgovorio sam bez oklevanja, počevši da se pomeram sa njom opet.

Napravila je grimasu, prateći moj korak. “Hoćeš li se i ti promeniti kada pre uzmeš? Da neću znati ko si ti uopšte?” napokon je pitala ono što ju je mučilo od kad ju je moja mama naterala da obeća.

Lagao bih kad bih rekao da nisam primetio promenu kod nje nakon tog dana.

Bilo je više pitanja u njenim očima, više brige, više nesigurnosti u njenim postupcima.

Više. Više. Više.

Ja sam okrznuo njen obraz poleđinom prstiju, pokušavajući da je opustim. Obećavajući sebi upravo tu i tada da je nikada neću lagati.

“Izgledaš prelepo, cariño.”

“Nisi mi odgovorio na pitanje.”

“Ne treba da postavljaš pitanja na koja zaista ne ţeliš odgovor.”

Ona se trgnula unazad, povređeno, zakoračivši korak od mene.

“Ja sam onaj ko jesam, Sofija.”

62

Nije popustila, nastavila je, “Da li si ubio još nekog, Alehandro?

Mislim od one noći. Ima li još krvi na tvojim rukama?” “Šta sam ja uradio se tebe ne tiče.”

“Znači to je da,” ona je uzdahnula mlateći glavom u neverici.

“Nije ne.”

Ona se udaljila još više od mene, moja izjava navela ju je da zadrhti.

Po prvi put, pogledala me je kao da me ne poznaje. Pogled pun gađenja prekrio joj je lice. Ubilo me je što ne mogu da je slaţem i kaţem joj ono što je ţelela da čuje. Bilo bi mnogo lakše da je povučem u naručje i otklonim sve njene brige.

Nisam to uradio.

Moţda sam mnogo toga.

Ali laţov nije bilo jedno od tih stvari.

Ona mi je okrenula leđa, motajući ruke oko sebe u utešnom gestu.

Trebao joj je beg od istine koju sam bacio u njeno lice.

Ja. Obezbedio sam joj prostor koji je trebala, iako sam to jebeno mrzeo. Provukao sam ruku kroz kosu u frustraciji, spojivši svoje oči sa ocem na drugom kraju prostorije. On je pušio cigaru sa svojim saradnicima koji su stajali oko njega. Podiţući svoju čašu viskija ispred sebe u gestu čestitke.

Zgrabio sam čašu koja je bila ispred mene i klimnuo, odgovarajući na njegov gest. Brzo sam izručio sadrţaj čaše pre nego što sam se okrenuo da odem. Očajnički mi je trebao vazduh i moj sopstveni prostor.

Imao sam osećaj kao da se prostorija smanjuje oko mene. Moram da očistim misli od straha koji sam osetio u srcu i ispunilo moj um.

Moja sadašnjost i budućnost su se sudarale.

Zgrabio sam bocu burbona sa bara i otišao. Uzeo sam odmah gutljaj čim sam izašao iz sale. Hteo sam da budem sam. Ţeleo sam da utopim svoju tugu.

I izgubim se u svojim mislima.

Mojim sopstvenim dvojbama.

Moj ličnom paklu.

Vatrena tečnost palila me je dok sam uzimao još jedan gutljaj, pozdravljajući bol koji je odjekivao u mojim grudima. Ţeleo sam da se pretvaram da se jebenih zadnjih deset minuta nije desilo. Kao da se moj ceo svet nije srušio oko mene sa jednim pogledom i to ne ţelim ponovo da 63

iskusim. Znao sam da je samo pitanje vremena kada će Sofija ţeleti odgovore koje joj ja ne mogu dati.

Ubrzo ceo njen ţivot će se promeniti, ali ne na bolje. Doneo sam odluku. Niko drugi sem mene. Mihaelove reči su me progonile na svakom koraku po šljunku koji me je vodio dalje od moje sopstvene zabave. Ţivo me je bolelo dupe gde sam se zaputio, samo sam hodao besciljno.

Pokušavajući, nadajući se moleći se da činim pravu stvar. Nikad nisam shvatio da će moja ljubav prema njoj biti moje sopstveno uništenje iako sam mislio da će moja ljubav uništiti nju.

Okrenuvši se po šumovitom području u koje sam dospeo, iznenada sam osetio gubitak njene svetlosti, koju je donela u moj ţivot. U uglu svojih očiju video sam senke u daljini. Ubrzo sam shvatio da je to moja mama.

Stajala je ispred svog telohranitelja Roberta u letnjikovcu. Prišao sam bliţe da bi imao bolji pogled, a onda sam primetio da izgleda ljuto. Nije bilo one sreće koja ju je krasila celu noć. Nestao je osmeh i srećno ponašanje. Bacila je ruke u vazduh i zatrela glavom. Pokazujući ka dvorani, naglašavajući njene reči. Govorila je nešto što nisam mogao da razaznam. Izraz na njenom licu bio je zabrinut. Roberto je rekao nešto što je bilo sa izrazom kajanja, što je izazvalo da mu ona okrene leđa. Gledala je u daljinu sa rukama prekrštenim na svojim grudima.

Hteo sam da krenem ka njoj kada sam čuo Sofiju da me zove po imenu. Okrenuo sam se dok je ona hodala prema meni.

“Hej...” bila je zadihana. “Traţila sam te svuda. Mislila sam da si me ostavio ovde.”

“Nikad.”

Ona se nasmejala. “Ţao mi je, Alehandro. Nisam... Mislim nisam pokušavala... ja samo...” zaustavila se, uzdahnuvši. Pokušavajući da sabere svoje misli dok su moje još uvek bile na mojoj mami.

“Valjda još uvek učim o svojoj ulozi u svemu ovome. U tvom ţivotu,” rekla je privlačeći moju paţnju na nju.

“Bićeš moja ţena. Najbitnija osoba u mom ţivotu. Nikada ništa to neće promeniti.”

“Nije tako jednostavno“ “Ti oteţavaš to. Dušo, mi smo drugačiji. Ono što mi imamo je drugačije.” Zakoračio sam ka njoj, uzimajući njeno lice u ruke.

“Ne ţelim da te izgubim. Ne ţelim da se menjaš. Volim te. Kao čoveka kakav si sada. Da li razumeš?” Suze su se sakupile u njenim očima.

64

“Nemam izbora, Sofija. Da li ti razumeš?” odgovorio sam, puštajući je.

Ona je klimnula glavom, podiţući ruke gore da ih obmota oko mog vrata. Nagnuo sam se napred i zagrlio je.

“Da. Ne ţelim da se svađam. Ti si odradio to za nas oboje,” nasmejala se, pokušavajući da razbije tenziju među nama. Naša svađa bila je gotova. Za sada.

“Te amo,” Mrmljao sam na njeno uho “volim te.”

“I ja volim tebe. Hajde. Idemo nazad na našu zabavu.” Povukla me je, grabeći moju ruku.

Kada sam pogledao nazad preko ramena ka letnjikovcu njih nije bilo.

Proveo sam sledeću nedelju misleći o onome čemu sam svedočio.

Gledajući svoju mamu kako se kreće okolo ponašajući se kao da se u njenom savršenom ţivotu ne dešava ništa loše. Iako ja znam drugačije. U nekoliko prilika kada sam naišao ona i moj otac šaputali su jedno sa drugim, imali su napete rasprave.

Oni se nikada nisu svađali. Nešto nije bilo kako treba, a oni svakako to nisu govorili Amari ili meni. Jedno poslepodne Sofija, moja mama i Amari odlučile su da će krenuti da traţe lokaciju za venčanje. Ja sam iskoristio priliku da popričam sa svojim ocem. Odlučan da dobijem neke odgovore oko toga šta se jebeno dešava.

“Uđi,” tata je rekao nakon što sam za kucao na vrata njegove kancelarije.

“Imaš li nekoliko minuta?” pitao sam, provirujući unutra svojom glavom. Gestikulirao je da uđem, a svom telohranitelju da izađe. Zatvorio sam vrata za njim trebajući privatnost. Seo sam na stolicu ispred njegovog stola, koji je bio zatrpan papirologijom.

“Sve ide dobro sa Italijanima?” pitao je, gledajući u papire i ne obraćajući paţnju na mene.

“Snalazim se,” jednostavno sam odgovorio naginjući se nazad u stolici, posmatrajući ga.

“Dobro. Onda oko čega sve ovo?”

“Ima li nešto što mi ne govoriš?”

On se zagledao u svoju papirologiju slagajući uredno jedan deo na stranu.

“Objasni.”

65

“Video sam da je mama na veridbi bila uznemirena. Šta se dođavola dešava.”

On je coknuo. “Tvoja majka je preplavljena svime. Ţeniš se, Alehandro. Bio je to teţak dan za nju. Njen mali dečak postaje muškarac.

Postizanjem još jedne velike prekretnice u ţivotu. Ona zna da uskoro odlaziš. Amari će verovatno biti sledeća kako se stvari odvijaju sa Mihaelom.”

“Nisam slep znam šta sam video. Dali se nešto desilo? Da li je mama u opasnosti?”

“Ona je uvek u opasnosti. To je deo toga biti Martinez.”

“Ne seri. Video sam da šapućete. Krijete nešto. Da li je bolesna? Ako je bolesna, moraš da mi kaţeš... Imam...”

“Ne moram da uradim ništa Alehandro.”

Suzio sam oči na njega u iskrenom izrazu. “Ja sam ovde, jer brinem za mamu.”

On je duboko udahnuo, razmišljajući o onome što će da kaţe.

“Sredio sam to. Havijer je... Snalazim se.”

“Prošlo je četiri godine, četiri jebeno duge godine, a taj drkadţija i dalje hoda. On je trebao davno da je već mrtav. Šta te jebeno zadrţava?”

“Da li pro ispituješ moj autoritet?” za reţao je, odmeravajući me.

“Kada je u pitanju sigurnost moje majke pro ispitao bi i autoritet Isusa Hrista.”

Lupio je pesnicom od sto, naginjući se napred. “Nikada ne bi dopustio da se nešto desi tvojoj majci. Mojoj ţeni. Da li me čuješ? Nemoj da me vređaš insinuacijama da bih.”

Ja sam momentalno ustao, nagnuo se napred. Stavio ruke na sto i pogledao sam ga pravo u oči mrtav ozbiljan, a onda rekao samouvereno.

“Ako ti ne staviš metak u njegovu jebenu glavu ja hoću.”

I mislio sam svaku jebenu reč koju sam rekao.

NAŠ SVET KNJIGA 66

Jedanaest Martinez “Jeste spremni?” Amari je pitala, dok je sedala pored Sofije, koja je raširila magazine za mlade svuda po kuhinjskom pultu. Uronjena je u haljine, uglavnom i dekor u proteklih sat vremena. Označavala je bojama i organizovala šta joj se sviđa, a šta ne.

“Zašto ja radim ovo opet?” pitao sam iznerviran. One su me vukle sa njima da radim sva ta venčanja gluposti. “Ţena bi trebala da bude ta koja će se pobrinuti za sve to. Ja sam uradio svoj posao. Zaprosio sam je i stavio prsten na njen prst.”

“To je vrlo seksistički odgovor, brate,” ona je odgovorila, okrećući strane. Pokazujući ono što joj se sviđa.

“Zovi to kako hoćeš. Ja sam čudan momak. Poslednji put kada sam proveravao, imao sam kurac, Amari.”

Sofija se nasmejala, a moja sestra prevrnula je očima.

“Alehandro, takođe si i probirljiv. Trebaš da probaš hranu za prijem.

Onda imamo probu torte u dva sata. Nakon toga, moţeš da se vratiš i ne mariš za svoju svadbu,” Sofija je dodala i dalje ne skidajući pogled sa prokletih magazina.

“Dušo, nije da ne marim za svadbu. Ja samo marim za svadbenu noć i medeni mesec više. Ponudio sam da ti pomognem da izabereš donji veš to mora da se nešto računa zar ne?”

“Brineš oko seksa?” Amari je pitala.

“Jako romantično,” Sofija je dodala, zatvarajući svoj magazin i grabeći svoju torbu da ode.

“Ja sam muškarac,” slegnuo sam ramenima, grabeći Sofiju za struk i povlačeći je ka sebi.

“Ti si svinja. Mihael ne bi nikad...” „Mihael je jebena pičkica.”

Sofija me je udarila u grudi, a Amari je opet prevrnula očima, ustajući. “Hajdemo. Mama nas čeka u centru grada nakon svog pregleda 67

kod doktora. Ako zakasnimo, tvoja jaja će biti na udaru zato što znaš da ću okriviti tebe.”

Limuzina koju je moj tata insistirao da uzmemo čekala nas je ispred, zajedno sa pet telohranitelja.

“Da li će oni uvek biti sa nama?” Sofija mi je šapnula. Ĉak i nakon svih ovih godina u kojima nas ti ljudi štite. I dalje je jako plaše. Trajni oţiljci od te noći. Amari je pogledala preko ramena i dobacila. “Navikni se.

Znajući Alehandra, biće ti više nego neophodni.”

Pogledao sam u nju i ona se smejala, ulazeći prva u limuzinu. Do trenutka kada smo stigli do centra, mi smo kasnili na zakazani termin.

“Opusti se, mama još nije stigla. Njen auto nije na parkingu.”

Uveravao sam je, izlazeći iz limuzine. Obe su gledale okolo. “Kako to znaš?

Tek smo stigli,” Sofija je izjavila gledajući nazad u mene.

“Ja sam uvek svestan svog okruţenja, dušo. Idemo.” Klimnuo sam glavom prema obezbeđenju koje je obavljalo svoje provere i vodili nas ka liftu od garaţe.

Amari je zastala kada su se vrata otvorila. “Moţda bi trebali da je sačekamo ovde. Ona se izgubi svuda, Alehandro. Znaš da nema osećaj za pravac.” Ona me podsetila. “Kladim se da zato kasni. Sigurno je dala Robertu pogrešnu adresu.”

Bila je poznata po tome da pogrešno skrene pogotovo kad je bila sama.

“Ne ţelim da propustim termin,” Sofija je zakukala, vukući moju ruku da krenemo. “Već jako kasnimo. Zakazali smo ovo pre par nedelja i...”

“Cariño znaš da jebeno mrzim kada tako kukaš.” Povukao sam je prema sebi obmotavajući svoje ruke oko njenog struka.

Elegant Edge je stvoren za bogate i slavne. Zgrada je imala privatan ulaz i parking na koji se ulazio iz zadnje uličice. Privatnost je bila ključna kad je bila reč o svadbama poznatih i bogatih ličnosti. Moja mama je uvek ţelela najbolje za svoju decu, bez obzira na cenu.

“Opusti se. Nećemo propustiti termin, pobrinuću se za to. Ali Amari je u pravu. Verovatno bi trebali da je sačekamo ovde.”

Ona se nasmejala, gledajući me sa oboţavanjem. “Oh, da? Misliš da će tvoje zelene oči i đavolski osmeh raditi na svakoj ţeni, zar ne?”

“Znam da radi.” Nasmejao sam joj se da dokaţem svoju poentu. Šapćući joj na uho. “To su dva moja najbolja atributa od tri.”

68

“Šta je treći?”

“Moj kurac,” odgovorio sam, očešavši svoj kurac od nju samo da opet dokaţem svoju poentu.

“Alehandro.” Pocrvenela je, lupajući me u grudi. Pokušavajući da me odgurne. Drţao sam je čvrsto, šapćući, “Volim te.”

“U redu vas dve zaljubljene ptičice,” Amari je prekinula, privlačeći našu paţnju na nju. “Eno maminog auta.” Pokazala je iza nas.

Mi smo se okrenuli i videli da se Roberto dovozi iz sporedne uličice sa mamom na zadnjem sedištu, mahajući i pokazujući u našem pravcu kada smo upali u njen vidokrug. Mogao sam da vidim njen osmeh. Svi smo mogli. U svom uzbuđenju, ona je zaboravila protokol, otvorivši vrata, bez svog telohranitelja pored nje. Sećaću se te scene do kraja svog ţivota.

Moj otac mi je jednom rekao da Martinez muškarci ne zadrţavaju uspomene u svojim mislima. One će biti spaljene duboko u našim dušama gde ćemo ih ostaviti da se uspavaju. Nikada nisam znao na šta misli sve do sad. Osim što će ova scena bez obzira koliko jako se trudio, koliko jako se opirao, koliko dugo se budem molio ona će biti urezana duboko u meni i nikad je neću moći zaboraviti. Doţivotno će me progoniti. Moj um će zauvek biti spaljen. Moje srce zauvek slomljeno. Moja budućnost nemoralno prokleta.

Tada kada je deo mene umro.

Crni SUV sa zatamnjenim staklima ušao je iza maminog auta iz uličice, krećući se ka nama. Ni od kud se stvorio i uleteo sa leve bočne strane. Prozori SUV-a su se pored njih spustili, otkrivajući dve puške.

Roberto je skočio u akciju, bacajući svoje telo preko moje mame.

Ostatak se odigrava usporeno. Noćna mora koja će me zauvek proganjati. Nikada neću zaboraviti pogled na maminom licu kada se začuo pucanj. Njen bezbriţan osmeh ubrzo se pretvorio u izgled čistog uţasa.

Kao da je znala da je to trenutak u kom će umreti. Njeno vreme je došlo.

Neizbeţan dan koji je očekivala ceo ţivot. Znajući svo vreme posledice ljubavi prema Martinez muškarcu.

“NEEEE!” Povikao sam svom snagom u sebi kada su se zvuci pucnjave odbili od metal i staklo i zazvonili zajedno sa kricima u uličici.

Meci su leteli svuda, ukrašavajući auto sa rupama.

Dva telohranitelja oborili su Amari na zemlju, čuvajući je. Dok sam ja istovremeno izabrao da podignem Sofiju u naručje i bacajući se iza parkiranog automobila. Primičući njenu glavu na svoje grudi snaţno, dok 69

su se moje ruke drale od asfalt, prihvatajući naš pad. Zaštitio sam njeno telo svojim. Sekundu kasnije osetio sam teţinu naših telohranitelja na nama. Vazduh je ispunjen pucnjavom i vriscima i plačem od Amari i Sofije.

Ona je potresena tako jebeno jako u mojim rukama, telo joj se treslo od straha.

“Uzmi je!” Naredio sam, pokazujući čoveku koji je bio iznad mene. „ Ĉuvaj je svojim jebenim ţivotom! Da li me razumeš?! Sa svojim jebenim ţivotom!”

On je klimnuo i Sofija je u šoku krenula da trese glavom. “Ne, Ne, ne idi! Molim te! Ne idi! Ne ostavljaj me!” ona je plakala, stiskajući me kao da joj ţivot ovisi o tome.

“Zgrabi je sad! I odvedi ih odavde!” Naredio sam odgurujući je od sebe.

Oni su je grubo otrgnuli iz mojih ruku, dok se bacala i vrištala, dajući čoveku jednu paklenu borbu. Njeno lice je bilo prazno, ali su joj oči pokazivale bol. Ja sam viknuo ,“Te amo! Vamos!” dok su telohranitelji vodili devojke u lift i pokrivali ih. Ĉuo sam Sofiju kako vrišti i moli da ne idu, a onda su se vrata lifta zatvorila.

Ustajući bez premišljanja, klimnuo sam u pravcu tri telohranitelja koji su stajali iza mene. Odmah sam izvadio svoje pištolje koji su bili ispod mog sakoa. I potrčali dole niz parking ka vozilima. Momentalno otvarajući vatru, gađajući SUV. Meci su se odbijali od čelik, probijajući zatamnjeno staklo. Ĉetri muškarca su otvorili vatru na nas, pogađajući jednog mog čoveka četri puta u grudi. Obarajući ga na zemlju, ostavljajući ga mrtvog na mestu. Druga dva pokušala su da me pokriju najbolje što su mogli, ali beznadeţna kiša metaka nastavila je da dolazi ka nama iz svih pravaca.

Osetio sam jak ubod bola na svom ramenu i onda na strani mog stomaka.

Krv je šikljala svuda, nisam znao da li je njihova ili moja. Adrenalin je kolao mojim venama i lupao po mom krvotoku. Preuzimajući svaki inč mog tela.

Srce mi je udaralo u grudima dok sam pokušavao da stignem do svoje majke.

Moleći se da je ţiva ispod Robertovog izrešetanog tela. Moj vid je bledeo, nisam video ništa od crvene boje kako sam se pribliţavao kolima.

“Jebiga gazda, pogođen si!” telohranitelj sa moje desne strane je vikao dok smo uzimali zaklon iza nekog kombija. Meci su i dalje leteli na sve strane. Pogledao sam dole u svoje telo i pokušao da vidim gde sam 70

pogođen, krv se probijala kroz moju belu košulju. “Jebiga! Dobro sam!” rekao sam, puneći svoj pištolj. Imao sam dovoljno metaka samo za još jednu rundu. Bacajući moj drugi pištolj na zemlju, ustao sam i dalje se krijući iza kombija. Podigao sam svoju levu ruku i umirio je. “Šefe, pusti nas...”

“Začepi. Idemo!”

Hitac za hicem izlazio je iz naših ruku. Jedan za drugim, nemilosrdne slike smrti, miris krvi bile su svuda oko nas kao i duše koje su poslate pravo u pakao. Sirene koje su se čule u daljini, izazvale su da SUV momentalno prekine vatru i odveze se u suprotnom pravcu. Iako nije bilo bitno. Trebaće policiji jebeno zauvek da shvati našu tačnu lokaciju. Visoka zgrada od cigli koja je okruţivala zadnju uličicu izazivala je da buka odzvanja iz svih pravaca.

Oteţavala da se odredi tačno mesto odakle je buka poticala. “Šefe! Ĉekajte!”

Potrčao sam.

Potrčao sam tako jebeno brzo, ignorišući oštar bol u mom telu i krv koju sam gubio u tom procesu.

Zaputio sam se ka autu, ţivo mi se jebalo da li mi je ţivot još uvek u opasnosti. Samo sam trebao da stignem do nje što sam brţe mogao. Bez obzira na cenu. Bio je moj ţivot ili njen. Ja sam izabrao njen.

NAŠ SVET KNJIGA

71

Dvanaest Martinez Kada sam stigao do izbušenog metala odmah sam video Robertovo mrtvo telo kako leţi preko zadnjeg sedišta. Mogao sam da vidim sitno telo svoje majke, panika i strah momentalno je ispunio sva moja čula. Tone ći duboko u moje pore pre nego što sam čak i posegao za vratima kola.

“Molim te boţe! Molim te! Molim te boţe!” Molio sam se bogu dok sam otvarao vrata. Znajući da nemam prava da od nebesa traţim da pomognu čoveku poput mene.

Ovo je moja krivica.

Ja sam uradio ovo.

Niko drugi do mene.

Ona je bila nevina duša u celom ovom haosu. Uhvaćena u unakrsnoj vatri ţivota koji su muškarci Martinez porodice vodili. Kaţnjena je zbog izbora koje smo mi doneli. Zbog ţivota koji smo vodili. Naših svakodnevnih borbi između dobra i zla, gde zlo na kraju uvek pobedi. Ona je bila jedina ljubav koju sam poznavao većinu svog ţivota. Jedina svetlost koja je opkoljavala tamu koja je ţivela u nama. Molio sam se bogu, svetim anđelima, svim svecima da vide sve za šta se ona borila i zalagala. Da oni znaju da nije ovo zasluţila. Da ovo nije način na koji bi ona trebala da umre, kroz čin osvete prema mom ocu i meni. Molio sam se da joj daju milost za njeno dobro srce, njenu čistu dušu, i večnu predanost ljubavi prema ljudima i ţivotu.

Iako mislim da mi to nismo zasluţili.

Zbacio sam Robertovo telo, našavši svoju majku ispod njega na podu, kako hvata vazduh. Očajnički drţeći krst na svojoj ogrlici koju nikada nije skidala sa vrata. Njena zaštita. Njeno telo treslo se sa svakim novim dahom.

“Isuse Hriste.” Molio sam se, ne znajući gde da je dodirnem, uhvatim ili kako da je utešim. Krv je bila svuda, isprskana svuda po automobilu. Njena odeća je bila natopljena i crvena. Nisam mogao reći da li je njena ili njegova. Verovatno oboje.

72

“Mama,” mumlao sam, teško dišući, borio sam se da nastavim iako je sve što sam ţeleo bilo da umrem zajedno sa njom. Moje srce slomilo se u hiljadu komada. Palo dole pred masakrom koji se odigrao. Pokidalo.

Umrlo.

Doţiveo sam bol i patnju kao nikad pre.

Posegao sam do nje, zgrabio njenu hladnu ruku u utešnom gestu.

Cviljenje je pobeglo sa njenih usana. Oči su joj bile zatvorene zbog sigurnog bola koji je proţivljavala.

“Mama u redu je. Ovde sam. Tvoja mali dečak je ovde. Bićeš u redu,” kukao sam, glas mi je pucao. “Ali dođavola, ostani sa mnom. Da li me čuješ? Ostani sa mnom! Ovde sam, ovde sam mama! Jebeno sam ovde!”

Neţno sam obmotao svoje ruke oko gornjeg dela njenog tela i povukao joj slomljeno telo iz olupine. Pazeći da joj ne izazovem još više bola. Krv je neprestano tekla iz njenih grudi i stomaka Ubadajući se u svako vlakno mog jebenog bića. Skliznuo sam niz auto kada su me noge izdale, ignorisao sam bol svojih rana, naslonio sam se na njega dok sam drţao svoju majku koja mi je umirala u rukama. Duša mi je bila natopljena krivicom.

“Mama, ne! Molim te boţe! Molim te! Pomozite nam! Neka nam neko pomogne! Ona umire! Ona jebeno umire!” vrištao sam na sav glas.

Nekontrolisane suze padale su mi niz lice, padajući na njeno telo ispod mene. Moje telo se treslo isto koliko i njeno. Drţao sam je tako čvrsto, tako blizu svom jebenom srcu. Morao sam da osetim njeno kako kuca uz moje.

Podsećajući je koliko je jako volim, i koliko mi je jebeno ţao.

“Alehandro...” Iskašljala je krv, telo joj se gasilo u mojim rukama.

Primakao sam je bliţe, ljubeći joj krvavo lice. “Shhh... mama... shhh... u redu je.” Plakao sam nad njenim drhtavim usnama. Milovao sam joj lice zglobovima prstiju.

“Volim te, mi bebe para siempre,” ponovila je, “Moja beba zauvek.”

Ja sam zadrhtao, grudi su mi se zaključale, hiperventiliram od tako jebeno jakog bola. Oči mi se pune suzama jedva mi dopuštajući da vidim njeno prelepo lice.

“Neću te videti kako se ţeniš. Neću videti tvoje bebe i razmaziti ih.”

Gušila se, borila se da poloţi ruku na moje srce. “Štiti i vodi računa o tvojoj sestri, a ja ću te uvek štititi i voditi računa o tebi. Uvek ću biti sa tobom, moja dušo. Ov... Ovde,” rekla je između jecaja, stavljajući ruku na moje srce.

73

Ja sam jako klimnuo glavom, hvatajući je za ruku. Ljubeći je.

Ostavljajući svoje usne koje se tresu na njenoj ruci na kojoj se jedva osetio puls.

Haos je svuda oko nas. Telohranitelji su pričali na svoje slušalice, davali naredbe, drţali posmatrače podalje od kola. Sirene su bile sve bliţe i bliţe.

“Neka mi neko pomogne! Molim vas! Neka neko jebeno pomogne!” pogledao sam dole prema njoj, grabeći poleđinu njene glave, drţeći je čvrsto uz svoje grudi. Pokušavajući da smanjim drhtaje svog tela dok sam je drţao u svojim rukama drhtala je brţe i jače, vibrirala u mojim rukama.

U šuškavajući njenu glavu pod moju bradu, ljuljao sam je u drhtavom zagrljaju. Ljuljo je napred nazad.

“Bićeš dobro mama. Telohranitelji. Telohranitelji će pomoći. Pomoć je na putu. Ĉuješ li sirene. Dolaze. U redu si... Bićeš dobro... Samo izdrţi, okej... Molim te mama. Preklinjem te. Samo izdrţi... Molim te ne ostavljaj me... Ne ostavljaj me... Volim te. Volim te tako mnogo. Molim te! Molim te boţe... Ne radi ovo... Ne radi mi ovo!”

Ona je udahnula nekoliko puta, ţeleći više vazduha.

“Pstt... Imam te... U redu... Bićeš dobro...” Zatvorio sam oči, sećajući se poslednjeg momenta kada sam je video sretnu. Plesali smo sa Sofijom.

Ona se smejala. Ona je disala. Bila je tako puna ţivota. Nisam znao kako da je utešim pa sam krenuo da pevušim njenu omiljenu uspavanku, koju nam je stalno pevala dok smo bili deca. “Me Niños Bonitos.”

Njeno telo se opustilo.

Gubio sam je.

“Mama,” šaputao sam, moje telo je iznenadno počelo jako da se trese. “Mama,” ponovio sam, polako je odmičući od grudi.

Njena usta bila su otvorena, a oči više nisu sjajile onom svetlošću kao nekad. Zatvorio sam svoje oči, stiskajući je jako uz svoje grudi. “NE, NE, NE, NE!” vrištao sam sve dok mi se grlo nije spalilo, a grudi počele boleti. Plakao sam kao beba. “NE, NE, MOLIM TE BOŢE, NE! UZMI MENE! JEBENO UZMI MENE! OVDE SAM! UZMI ME!” Ja sam izgubio.

Tiho sam psovao boga. Nadajući se da je ovo noćna mora iz koje ću se uskoro probuditi. Jebeno grozni san.

Nešto...

Bilo šta...

74

Samo ne ono što je zaista bilo.

Poloţio sam je dole na trotoar. Uštinuo joj nos i spustio se dole do njenih usana. “Jedan,dva tri,” pumpao sam rukama na njenim grudima, a zatim joj udahnuo vazduh. “Ne, ostani sa mnom! Jebeno ostani sa mnom.”

Dunuo sam u njena usta opet “Jedan, dva tri Ne, ne, ne!” telo mi se treslo nad mrtvim telom moje majke.

Spustio sam glavu od stida.

U tom trenutku prodao bih dušu Đavolu ako bi to osiguralo da je vratim. Ja sam se podignuo na kolena, gledajući gore u nebo sa rukama ispred sebe.

“Mrzim te! Da li me jebeno čuješ. Jebeno te mrzim!” urlao sam na boga iznad sebe što mi je uzeo majku.

Pogledao sam okolo. Kroz zamućen vid, video sam figuru u senci kako trči prema nama. I nešto viče. Uglom oka video sam Amari i Sofiju kako mi dolaze u fokus. Amari se borila sa telohraniteljima, pokušavajući da dotrči do nas. Sofija je stajala zamrznuta u šoku. Uloge od one noći sada su bile obrnute.

“Alehandro! Šta radiš?! Jebeno je spasi! Puštaš da umre! Uradi nešto! Bolje ti je da ne dozvoliš da umre!” vrištala je u rukama telohranitelja. Spojila je ruke kao da se moli.

“Molim te ne dozvoli da umre, moraš da uradiš nešto! Vrati je!

Jebeno je vrati!” histerično je vrištala, otimajući se iz telohraniteljovog stiska i padajući na kolena. Slamajući se predamnom. Stomak mi se stegao.

Srce mi je bilo u grlu, ţuč mi se podizala, ali sam to progutao nazad. Sofija je imala izgled uţasa na licu, stvarajući utisak kao da gleda neki horor film.

Amari je nastavila da jeca tako jebeno jako, njeno krhko telo bilo u borbi za vazduh. Nisam se mogao pomeriti, nisam ih mogao utešiti, Nisam ih mogao pogledati u oči, znajući da sam ih izneverio. Znajući da sam izneverio mamu.

Sve što sam moga je da šapnem. “Tako mi je ţao,” sa distance, zabadajući lice u svoje ruke. Uspomene na njihova izbezumljena lica dodate su slikama koje će me doveka progoniti. Neće biti ni jednog dana da ih se ne setim tako. Raspadnutim predamnom. Ni jedan dan. Udahnuo sam vazduh i ispustio jecaj. Zvuk tako stran, ali tako stvaran. Moje srce je povređeno. Osetio sam bol koji nikada u ţivotu nisam osetio, deo mene je nestao.

75

“Mama,” za cvilio sam poslednji put, naginjući se dole do nje, kroz maglu od suza, kroz slike koje su se urezale duboko u mojoj duši.

“Obećavam ti da će platiti za ovo. Ja ću ih naterati da plate.” Šapnuo sam joj na uho, dok sam lagano zatvarao njene oči i prekrstio preko njenog prelepog beţivotnog lica. Na način na koji je ona milion puta prekrstila mene, ljubeći njeno čelo poslednji put.

Hteo sam da vrištim iz dubine svojih pluća u toj mračnoj ulici, ţeleo sam da umrem i... ţeleo sam ono što su svi Martinezovi ţeleli.

Osvetu.

Osećaj krvi na svojim rukama koja nije majčina. Ona nije jedina umrla tog dana...

Svi mi smo, umrli takođe.

NAŠ SVET KNJIGA

76

Trinaest Martinez “Koliko straţara ima napolju?” Pitao sam, obezbeđenje kojim sam morao da se pozabavim pre mise.

“Imamo petnaest postavljenih ispred crkve, deset ih je pozadi i pet na svakom ulazu,” Viktor šef mog obezbeđenja mi je odgovorio.

“Niko od novinara ne sme da prođe na tu kapiju. Da li me razumeš.

Ako prođu, ti ćeš mi odgovarati,” rekao sam upirući prst u njegovo lice.

On je klimnuo, ne primajući moje upozorenje baš vedro. Prošla nedelja bila je jebena usrana-oluja. Između novina, izjava, reportera i policije koja je ţelela odgovore u vezi pucnjave. Naši advokati su radili dan i noć da sklone ovaj problem sa očiju javnosti.

Jebeno su bili neuspešni u tome. Ja sam bio poslednji od naše uţe porodice koji je stigao u crkvu. Sofija, Amari i Mihael dovezli su se zajedno, praćeni telohraniteljima. Moj otac došao je sa svojim ljudima, rekavši da ima nešto da obavi pre mise. Proveo sam celu nedelju planirajući bdenje, sahranu i prijem koje će se odrţati u našoj kući. Mi smo svi gledali naše guzice, više nego ikad pre. Prezime Martinez bilo je na liniji vatre po prvi put. Moj otac je vodio poslove, brinući se da sve bude u redu dok se oko nas sve jebeno raspadalo.

Izgledao je kao da je ostario dvadeset godina preko noći, gubitak njegove ţene je skoro bilo previše za njega da podnese. Bio je to prvi put da mi je bilo ţao čoveka. Emocija na koju nisam navikao da dolazi zbog mog oca.

Ušao sam u praznu kapelu, trebajući minut pre nego što gosti stignu. Zvuk mojih cipela odjekivao je od udara od pločice ispod mene u ritmu mog srca, dok sam hodao ka zadnjem redu klupa. Ţeleo sam da budem što dalje je moguće od tela svoje majke. Leţala je u elegantnom kovčegu od crvene mahagonije pored podijuma.

77

U poslednja dva dana, porodica i prijatelji odavali su svoju počast, opraštali se od tela koje je leţalo tu, odmaralo se. Nisam uspeo da je vidim još uvek. Deo mene ţeleo je da zapamti ţenu koja je navikla da bude tako puna ţivota, a ne dok tako neprepoznatljiva leţi u kovčegu.

Gledao sam je izdaleka.

Slika njenog mrtvog tela bila je jedina stvar koju sam video pred sobom svakog dana. Osećao sam se kao da nisam spavao od dana kad je umrla u mojim rukama. Bio sam emocionalno i mentalno iscrpljen, moje telo se bukvalno istrošilo. Kretao sam se kao da sam na auto pilotu.

Ako bih stao, ne bi bio u stanju da se pokrenem opet.

“Hej,” Sofija je prilazila, dolazeći od iza mene. Trljajući moja leđa dok sam ja besciljno zurio ispred sebe. “Izgledaš iscrpljeno. Jesi li uopšte spavao? Uopšte? Makar nekoliko minuta? Bio si u pucan dva puta. Moraš da odmaraš. Kada si poslednji put uzeo svoje lekove? Dobićeš infekciju ako ne budeš vodio računa o sebi.”

“Gde je Amari?” Odgovorio sam, ignorišući njena pitanja. Zadobio sam površinske rane tokom svega onoga. Samo nekoliko ogrebotina na mom ramenu i na strani stomaka. Nekoliko šavova, neki lekovi i bio sam slobodan da idem. Moje telo zaceliće vremenom, ali moje srce nikada neće.

Sofija je uzdahnula. “Ona je u sobi iza sa Mihaelom. Nekoliko članova vaše porodice je upravo stiglo. Hoćeš li da...”

“Pobrini se da Amari jede danas. Izgledala je tako bledo kao duh juče. Ne verujem Mihaelu da će je paziti.”

“A šta je sa tobom? A? Moraš mi dozvoliti da pazim i na tebe takođe. Nisi napravljen od čelika Alehandro. U redu je ţaliti.”

Pogledao sam gore u nju. “Hvala ti što izgledaš tako prelepo za mene danas.”

“Dušo...” ona me je zaobišla i čučnula ispred mene. Stavljajući svoje ruke na moja kolena zbog podrške, gledajući me pravo u oči. “U redu je da pričaš sa mnom. I ja sam bila tamo, takođe. Ne mogu da zamislim kroz šta prolaziš, ali ne moţeš se ovako zatvarati. Ne smeš se zatvoriti, Alehandro.

Nije zdravo. Ovde sam. Ti moţeš...”

Stavio sam palac na njene usne, da je ućutkam. “Nema više priče, cariño. To nije ono što trebam sad.” Prešao sam svojim palcem preko njene lepe usne, brisajući joj karmin.

78

“Ale...” Vrata su se otvorila iza nas, gosti su počeli da pristiţu na misu koja će se odigrati pre sahrane. Pozdravio sam prekidanje, znajući gde je ovaj razgovor vodio.

Ustao sam, vodeći Sofiju gore sa sobom, obmotao sam svoju ruku oko donjeg dela njenih leđa. Klimajući glavom ka saradnicima koji su upravo stigli. Krenuli smo ka Amari u sobu za doček u crkvi. Sedela je na stolici sa Mihaelom koji je čučao ispred nje, zureći dole. Njena koţa bila je mnogo bleđa nego jutros.

“Carajo, Amari. Moraš da jedeš,” rekao sam grubljim glasom nego što sam nameravao. Grabeći njenu podlakticu da ustane ispred mene.

Podignuo sam njenu bradu prstom tako da bi me pogledala. “Da li me razumeš? Trebaš da jedeš.”

Suze su potekle niz njeno upalo i bledo lice. “Ne mogu ovo Alehandro. Ne mogu da uđem tamo i oprostim se. Nisam jaka kao ti, nikad nisam bila. Moje srce je ispunjeno sa tako puno bola. Ne mogu da dišem.

Osećam kao da jebeno ne mogu da dišem.”

Mihael je krenuo da je preuzme iz mojih ruku, zakoračivši kao da mu je jebeno stalo oko njenih osećanja. Pogledao sam ga sa upozorenjem.

Vilica mu se stisnula i samo joj je protrljao leđa.

“Biću tamo sa tobom, Amari. Moţeš se osloniti na mene. Obećavam da ću te drţati. Moraš mi obećati da ćeš jesti. Pusti mene da brinem o svemu drugom. Okej?”

“Da li je ona zaista otišla? Ovo nije neka noćna mora iz koje ćemo se probuditi? Ovo se zaista dešava? Ona je mrtva, a ja nisam čak uspela ni da se oprostim? Molim te... reci mi da je sve ovo samo surova šala. Ja stalno mislim da će mama ući na ta vrata i reći da je sve ovo samo loša šala. Da nije stvarno. Molim te... Alehandro... Preklinjem te... reci mi da ovo nije stvarno.” Ona je jecala, njene usne su se tresle.

Drţao sam njeno lice među rukama i bilo je kao da gledam u oči svoje majke. “Voleo bih da i ja mogu samo da se probudim takođe. Voleo bih da mogu da ti slaţem i kaţem da će sve biti u redu. Ali ovo je ţivot Amari. Nema garancija, nema obećanja za sutra. Imamo danas. A danas moramo da kaţemo zbogom našoj svetlosti. Našoj voljenoj majci.” Poljubio sam je u čelo, povlačeći je u svoje ruke. Ona se topila protiv mene.

Sofija je obmotala svoju ruku oko njenog struka u utešnom gestu, gledajući mene kako tešim svoju oţalošćenu sestru.

79

Naš otac i sveštenik su ušli da nam kaţu da je vreme da se krene.

Amari je podigla pogled sa mojih grudi, obrisala lice, i otišla do Mihaela.

Tata je pokušao da je dohvati, ali ona se izmakla od njegovog domašaja sa pogledom koji nisam baš shvatao. Hvatajući nas sve nespremne njena promena u ponašanju prema njemu. Da pogled moţe da ubije, ovaj bi bio sahrana mog oca, ne moje majke. On je pročistio svoje grlo, lagano zatresavši glavom, krećući prema vratima.

Amari je zabola svoje telo u Mihaelov zagrljaj i izašla napolje. Ja sam zgrabio Sofijinu ruku i podignuo je gore ka svojim usnama i sami smo krenuli u istom pravcu. Svi smo zajedno ušli kroz bočni ulaz kapele. Prateći sveštenika do oltara i zauzeli smo mesta u prvom redu, najbliţih kovčegu.

Pokušavao sam da se pretvaram da mi to ne smeta, kao da ne umirem iznutra. Ignorisao sam reči koje je sveštenik recitovao, svaki red familije, svaku uspomenu koju su njeni prijatelji podelili.

Izgubivši se u tami koja je sada počivala u mojoj duši.

Moj otac je ustao, vraćajući moju paţnju nazad u sadašnjost dok se kretao do podijuma da odrţi svoj govor. On je pogledao u grupu ljudi čija su lica bila ispunjena tugom. Svaki red u kapeli bio je ispunjen ljudima koji su voleli moju majku. Ĉak mi ni to nije pruţilo mir.

Gledao je u svoje ruke par sekundi, trebajući da sredi svoje misli.

“Adrijana, moja ţena, bila je ljubav mog ţivota. Moja prošlost, moja sadašnjost i trebala je biti moja budućnost,” rekao je podignuvši pogled. Ĉim su reči napustile njegova usta, osetio sam kako se Amari napela pored mene.

“Pre nego što počnem. Ţelim svima da vam zahvalim što ste došli ovde danas da odate počast i slavite dostignuća moje ţene. Hvala vam na simpatijama i podršci koju ste pokazali mojoj deci i meni tokom našeg perioda tuge. Ne mogu početi da vam pričam koliko bih voleo da je moja ţena ovde. Da stoji pored mene, da svedoči koliko je zaista bila voljena.”

Amari je coknula “neverovatno” ispod glasa.

“Proveo sam dvadeset i dve prelepe, blaţene godine u braku sa ţenom koja je bila moja srodna duša. Ona je imala samo trideset i devet godina i imala je još tako mnogo toga da proţivi. Nisam mogao ni da zamislim da ću biti udovac sa pedeset i osam godina, koji će morati ostatak svog ţivota da provede sam kad bi smo trebali da ga provedemo zajedno.

Zavetovao sam se da ću je uvek čuvati sigurnom. Da ću je uvek štititi.”

80

“Laţove,” Amari je rekla malo glasnije, privlačeći paţnju ljudi koji su sedeli okolo nas.

“Amari,” upozorio sam je, gledajući je. Namrštila se, suţavajući svoje oči ka meni dok je on nastavljao svog govor. “Dosta,” dodao sam zahtevnim tonom. Ona je samo zatresla glavom sa zgađenim izgledom lica.

Vraćajući paţnju na našeg oca.

“Znam da nas moja ţena gleda danas sa ničim drugim osim ljubavi u svojim očima. Zahvalna na godinama koje smo podelili i deci koju smo dobili. Ponosna da nas zove svojom porodicom. Da ima...”

“Isuse... Ţao mi je mama. Molim te oprosti mi, ali ne mogu da slušam ovo više,” Amari je prekinula, ustavši, krećući iz kapele.

Momentalno se uputivši ka sporednom izlazu.

Ustao sam, pokušavajući da zgrabim njenu ruku, ali bilo je kasno, bila je van domašaja. “Amari,” pozvao sam za njom.

“Molim vas oprostite mojoj ćerci. Jako je povređena. Nije samo izgubila svoju majku, nego i svoju najbolju prijateljicu, mi svi tugujemo na različite načine.”

Amari je zastala momentalno na svom putu, njeno telo ispunilo se emocijama koje nije mogla da kontroliše. Grudi su joj se ubrzano podizale i spuštale dok je ruke stiskala u pesnice. Kao da mi čita misli, Mihael je ustao i otišao da je umiri. Obmotao je svoje ruke oko njenog struka, vodeći je ka vratima. Ona se oslonila u njegov zagrljaj, pucajući dok su odlazili zajedno.

Ne osvrćući se. Moj otac je klimnuo jednom od telohranitelja da ih prati, a onda prikovao oči uz moje. Oboje smo bili zabrinuti zbog Amarinih upadica, ne znajući šta ih je izazvalo. Ja sam seo nazad i on je nastavio sa svojim govorom. Deleći uspomene o ljubavi koje je imao sa ţenom koju nikad više neće videti. U jednom trenutku je stao, zagledao se u zatvoren kovčeg. Nastavio je i sa svakom sledećom rečju moje srce se slomilo još malo zbog njega.

Ostatak sluţbe protekao je bez problema, ispunjen samo sa tugom i suzama. Amari je već bila u limuzini kada smo mi izašli, čekala nas je da idemo na groblje da zvanično stavimo našu majku u večni počinak.

Vozili smo se u tišini, svi izgubljeni u svojim mislima. Zureći kroz prozor u kišu koja je padala i odslikavala naš očaj.

“Alehandro, ok je plakati,” Sofija je šapnula, trljajući moja leđa dok smo stojali ispred njenog groba.

81

Posegao sam i uhvatio je za ruku, stiskajući je čvrsto. Gledajući je kroz svoje tamne sunčane naočare dok su spuštali moju majku u zemlju.

Moj otac bio je prvi koji je bacio belu ruţu u kovčeg. Napravio je znak krsta, opraštajući se od svoje ţene po poslednji put. Suze su tekle niz njegovo lice dok je išao ka limuzini.

Obmotao sam svoju ruku oko Amari, podrţavajući je dok smo oboje bacali bele ruţe. Sofija i Mihael su nas pratili. Amari se psihički raspadala u mojim rukama i ja nisam mogao da uradim ništa da otklonim njenu bol.

Nisam mogao da vratim našu majku. Njene oči bile su pune tuge, besa i gađenja, sve izmešano zajedno.

Ne znajući za koga je to.

Ali do vremena kad smo se vratili kući, bila je ispunjena sa skoro svima koji su prisustvovali sahrani. Ako Amari čuje, “Ţao mi je” još jedan jebeni put, izgubiće se. Visila je na niti koja je bila spremna da pukne svake sekunde. Obratio sam paţnju na nju celo poslepodne, postaravši se da je Sofija ili ja drţimo svo vreme. Terajući je da jede i bude prisutna. Dok je sve što je ona ţelela bilo da ode u svoju sobu i utopi se u svojoj tuzi.

Voleo bih da mogu da kaţem da sam očekivao ono što se desilo sledeće...

Ali nisam.

Ni na prokletu sekundu.

“Tako mi je ţao zbog vašeg gubitka,” ţena saradnika mog oca tešila ga je. “Mogu samo da zamislim kroz šta prolaziš.”

“Voleo sam svoju ţenu svom svojom dušom. Deo mene još uvek ne zna kako će nastaviti dalje. Ona mi je bila sve. Obećao sam joj da ću je uvek štititi...”

“Laţove!” Amari je prekinula, izmičući se iz mog zagrljaja. Idući pravo prema mom ocu.

Jebiga “Ti si uradio ovo! Ti si razlog zbog kog je mrtva!”

Tata se trgnuo, njena optuţba skoro ga je za pucala na dupe.

Momentalno je tišina ispunila sobu koja je bila krcata gostima. Sve oči bile su na njima. Nisam se ukipio. Bio sam pored nje u otkucaju srca, grabeći njenu ruku, ali ona se otrgnula iz mog stiska.

“Amari razumem da si povređena...”

“Ne razumeš,” prekinula ga je. “Ne znaš ništa. Misliš da znaš. Misliš da imaš sve pod kontrolom sa tim svojim velikim gorila-igračkama-od 82

osoba. Sve što ti radiš je da povređuješ ljude! Nemaš poštovanja za nikog niti išta! Uradićeš sve da učiniš da te se ljudi boje! Vidi gde nas je to dovelo… Trebali smo tebe danas da sahranimo, ne nju. Ovo je sve tvoja krivica! Ti si ništa do Đavola koji se pokušava pretvarati da je Bog.” Ispustila je jak jecaj drţeći stisnute pesnice pored sebe.

Moj otac je stajao tamo, grudi su mu se podizale i spuštale.

Pokušavao je da ostane miran pred svima.

“Amari sad nije vreme...”

“Za šta? Da te prozovem za tvoje gluposti i laţi! To je sve o čemu jebeno brineš.”

“Amari,” mumlao sam, grabeći je ponovo. Povukao sam je k sebi.

“Dosta je.”

Pogledala je u mene sa povređenim i suzama ispunjenim očima.

“Jebi se, Alehandro. Ti si deo ovoga takođe! Tatina mala marioneta. Oboje ste krivi za smrt MOJE majke. Oboje ste doneli zlo u naše ţivote. Znaš li koliko me ubija da ti to kaţem Alehandro? Ti si moj brat i volim te više nego išta na svetu, ali sve što sada ţelim je da te mrzim! On je moţda razlog što je ona mrtva, ali ti ćeš biti isti kao on. Đavo i od toga mi je jebeno muka! Naša majka izgubila je svoj ţivot zbog svoje ljubavi prema njemu!

Ona je mrtva Alehandro. Razumeš li to? Ona je jebeno mrtva! I njena krv je na vašim rukama.”

Progutao sam jako, znajući da je sve što je rekla istina.

“Nadam se da će Sofija uspeti da te odmakne od ovog šupka i da ćeš joj dati ţivot pun ljubavi. Ne ţivot gde ćeš se ti stalno okretati preko ramena čekajući da meci polete. Ĉekajući da smrt dođe po tebe. Ili nju, nadam se da ona neće biti sledeća ţena koju ćeš izvlačiti iz auta.”

Sofija i ja smo se pogledali preko sobe. Ona je bila prva koja je polomila našu povezanost, istina u rečima moje sestre uzimala je mesto u njenoj glavi.

Amarin intenzivni pogled vratio se na oca. Podigao je ruke gore u gestu predaje što je samo pojačalo Amarin bes.

“Volim te Amari. Jako mi je ţao. Ali grešiš ako misliš da će ovo nešto da promeni. Ja sam tvoj otac i to se nikada neće promeniti. Uvek ćeš biti moja ćerka, ţelela ti to ili ne. Ti si Martinez. Razumem da si povređena, ali razarati porodicu nije rešenje, ti...”

83

Pre nego što je čak i rekao svoje reči do kraja, ona ga je prekinula vrišteći. Gosti, uključujući i Sofiju, stajali su, posmatrali scenu koju je Amari napravila. Momentalno sam se bacio u akciju drţeći njena leđa. “ TI SI JE UBIO, DRKADŢIJO! Nema više porodice, ona je bila to što nas je drţalo na okupu, sad je nema. Ti si kriv! I jebeno te mrzim zbog toga!

Ovaj ţivot! Ovaj pakao! Ja sam gotova. Razumeš li me? Jebeno gotova!

Odlazim i ne ţelim nikad više da te vidim!” Ona se borila u mojim rukama, ţeleći da ga udari. Ţeleći da ga povredi.

“MRZIM TE! MRZIM SVE ZA ŠTA SE TI ZALAŢEŠ! MRTAV SI ZA MENE! MOJ OTAC JE UMRO ONOG DANA KAD MI JE MAJKA UBIJENA!” Ja sam je poveo iz sobe, dok se bacakala i vrištala. Pruţajući jednu opaku borbu da stigne do njega. Bacakajući svoje telo u pokušaju da se otme iz mog stiska.

“Isuse Hriste, Amari! Dosta je,” povikao sam čim smo izašli napolje i bili van domašaja radoznalih ušiju. Sofija i Mihael nisu bili daleko iza nas.

Okrenula se da me pogleda. “Pusti me.” Naredila je, povlačeći svoje ruke iz mog stiska. Udarajući me u grudi svom svojom snagom.

Jedva da sam se cimnuo.

“Ti si seronja! Kako si mi mogao to uraditi! Kako si mogao stati na njegovu stranu nakon svega što je uradio! Znaš da sam u pravu! Ili je tvoja savest jebeno uplašena da kaţe to naglas?!” vikala je,udarajući me iznova i iznova.

Pustio sam je da izbaci sav svoj bes na meni.

Zasluţio sam.

Zasluţio sam sve.

“Amari, jebeno se smiri,” pokušao sam da je umirim, samo stiskajući je još jače. Grabeći je za struk,primao sam njene udare.

“Zašto nisi uradio nešto?! Zašto je nisi spasao?! Kako si samo mogao da je pustiš da umre?!” vikala je, oslobađajući se, odmičući se od mene čim sam pokušao opet da joj priđem. „Amari, ţao mi je. Tako mi je jebeno ţao. Uradio sam sve što sam mogao. Zar ne misliš da bih zamenio sa njom mesto kad bih mogao.”

Oči su joj gorele od suza, a moje se telo napinjalo od njenog raspadanja. Da bi napokon na kraju pustio sve svoje emocije koje su mi bile zadrţavane na duši.

84

“Nje nema! Nje jebeno nema! Mrzim te! Mrzim te!” vikala je iznova i iznova da to potone u moje biće i učini da postane deo mene. Ĉineći da zaista verujem, zaista znam da je to kraj.

“Amari, ispraviću. Obećavam ti jebeno ću ispraviti. Pogledaj me. To sam ja, tvoj brat.”

Pala je na zemlju, vodeći i mene zajedno sa sobom. Pao sam na kolena, ignorišući bol koji je bio minimalan u odnosu na onaj u mom srcu.

Razorenost u mojoj duši. Sprečio sam njen pad hvatajući njeno telo.

Sakupljajući delove njene duše koji su mi klizili među prstima.

“Tako mi je jebeno ţao... molim te... moraš mi oprostiti... ne mogu i tebe izgubiti...” Mumlao sam, glas mi je pucao.

Sofija i Mihael su samo stajali, gledali dve ljubavi svojih ţivota, kako se slamaju.

Pustila me je da je uzmem u svoje ruke i ona se utopila u mojim grudima. Telo joj je bilo među mojim nogama.

“Osećam se kao da umirem... osećam kao da je deo mene umro i nikad ga neću vratiti. Ne ţelim da te mrzim, ali ti ne mogu oprostiti. Ne znam šta da radim, Alehandro. Ništa je neće vratiti,” jecala je bez prestanka, bezutešno.

“Shhh... u redu je,” šaputao sam, ljuljajući je napred nazad. “Shhh...

Ovde sam. Ovde sam, Amari.”

Tešio sam je ne rekavši i ne radeći ništa više.

Naši ţivoti su zauvek promenjeni nakon tog dana.

Pogotovo moj.

NAŠ SVET KNJIGA 85

Četrnaest Martinez Limuzina ulazi na prilaz nešto nakon pet uveče. Prošlo je nekoliko dana od sahrane i ja sam pokušavao da nadoknadim i vratim sve u red. Ĉak se ne sećam kada sam poslednji put spavao. Bio sam tako jebeno iscrpljen. Izašao sam iz limuzine, primetivši Sofijin auto odmah iza Mihaelovog. Taj drkadţija je bio ovde sve više i više u poslednje vreme, tešio je moju sestru, ali znao sam da ima druge namere. Nisam video Sofiju mnogo od sahrane, bio sam prezauzet bavljenjem poslovnim saradnicima i izbegavanjem medija koji su me vijali svuda okolo kao divljaci. Planovi za venčanje stavljeni su na čekanje, ceremonija je za sada odloţena. Svima nam je bilo potrebno vreme da se zalečimo i oţalimo. Nijedno od nas nije ţeleo da oţivljava bolne uspomene oko smrti moje majke.

Ušao sam u kuću i krenuo pravo u svoju sobu u potrazi za Sofijom.

Ponekad bi se ona ušuškala u mom krevetu i čekala me tamo ili pre nego što je mama preminula ona bi bila u kuhinji i kuvala sa njom.

Grudi su mi se stegle na tu misao, setivši se koliko mnogo puta sam ja samo bio naslonjen na okvir vrata u samo ih gledao bez njihovog znanja.

Voleo sam njihove prepirke i to kakve su bile jedna pored druge.

Uspomene koje ću čuvati do dana svoje smrti.

“Cariño,” pozvao sam, zalazeći za ugao i u moju sobu, očekivao sam da će me čekati.

“Sofija,” nisam je našao.

Skinuo sam sako zajedno sa futrolom, ostavljajući svoje pištolje na noćnom stočiću, dok sam sako bacio na krevet. Krenuo sam ka Amarijinoj sobi, računajući da je sigurno tamo.

Sigurno se druţi sa mojom sestrom koju takođe nisam baš puno viđao. Dao sam joj prostora koji je očigledno trebala. Ona je češće ostajala kod Mihaela, izbegavajući mog oca i uspomene na mamu koje su uvek bile u kući.

“Sofija moraš me saslušati,” čuo sam Mihaela kako govori iz hodnika. “Samo pokušavam da te zaštitim.”

86

Zastao sam iza ćoška, ţeleći da čujem kuda ovo vodi.

“Mihaele, ja...”

“Da li zaista ţeliš ovaj ţivot? Ţivot sa telohraniteljima koji vas konstantno okruţuju, jer ste non stop u opasnosti? Da se budiš svako jutro znajući da ti je moţda poslednji dan? Šta će biti sa decom? Ha? Ţeliš da rizikuješ i njihove ţivote takođe? Ţeliš li da provedeš ostatak svog ţivota udata za kriminalca? Jer nema greške Sofija, ispod fensi odela i skupe fasade to je ono što će on uvek biti. Notorni gangster. Ţeliš li da znaš gde će te tvoja ljubav prema njemu odvesti? Šest metara pod zemlju, odmah pored njegove majke. Moraš da odeš, ti...”

Ja sam lagano pljesnuo rukama, ulazeći u sobu. Smešući se, “Pa to je bio jedan jebeno dobar govor, drkadţijo. Sledeći put kada pomeneš moju majku veruj mi da će ti biti karta za šest metara pod zemlju.”

On je suzio oči na mene, ne odustajući. “Ne plašim te se Martinez.”

Ja sam coknuo. “To je bar jasno.”

“Pokušavam da je zaštitim. Spasem joj jebeni ţivot, za razliku od tebe, koji čak nisi uspeo da spasiš ni ţivot svoje majke.

“Ti drkadţijo.” Moja pesnica spustila se na njegovu vilicu pre nego da je i primetio da dolazi. Spotaknuo se malo, hvatajući se za noćni stočić.

Ispravlja se i hvata svoju vilicu pomerajući je na jednu pa na drugu stranu.

“Kurvin sine.” Rekao je, zabijajući svoje rame u moj torzo, obarajući me na zemlju. Sofija je vrisnula, momentalno vičući da stanemo. Stajeći sa strane gledala je kako odrasli muškarci rešavaju stvari. Odmah sam uzvratio, rvajući se na drvenom podu nekoliko minuta, svako od nas pokušavao je da dobije prednost. On je uspeo da se popne na mene, za davajući mi nekoliko udaraca u lice.

“Samo dokazuješ moju poentu Martinez. Ovo je ono kako rešavaš sve, zar ne? Nasilje je sve što znaš,” rekao je, nabijajući stranu mog lica od pod. “To je ţivot koji ţeliš za svoju devojku? Zar je to ono što ćeš učiti svoju decu? Ha? Ti si ţivotinja. I samo je pitanje vremena dok se to neće sve odbiti na Sofiju.”

“I samo je pitanje vremena dok te ne prebijem.” Udario sam ga u stomak, on je pao napred i ja sam nas okrenuo, pritiskajući ga svojom teţinom.

“Upozorio sam te više nego jednom.” Udario sam ga. “Za razliku od moje sestre ja jebeno znam šta ti hoćeš, a to nije ona!” Udario sam još jednom. “Nisi ţeleo da se zajebavaš sa mnom ili onim što je moje.” Udario 87

sam ga još dva puta. “Tvoje jebeno dupe. Pljuvalo je laţi u moje lice. Imaš jebeno sreće što nisam smestio metak u tvoje čelo upravo sada.”

“Ja volim Amari,” viknuo je, blokirajući još jedan udarac.

“Alehandro stani!” Amari je viknula, pokušavajući da me odvuče.

“Molim te stani! Ja sam trudna!”

Ja sam se zaledio. Naše oteţano disanje bilo jedino što se čulo u prostoriji. Skinuo sam se sa njega, naši intenzivni, ludi pogledi nikada nisu napustili jedno drugo. Ustao sam, trebajući da se odmaknem par koraka da se sastavim. Ona je momentalno pala na kolena pored njega, uzimajući njegovo krvavo lice među ruke. Tešeći to govno.

“Da li me jebeno zajebavš? Otišla si njemu?” viknuo sam.

Pogledala je u mene. Nije bilo ljubavi za mene u njenim očima.

Nimalo.

“Isuse hriste Alehandro, on je na zemlji ti stojiš. Ti bezosećajni kretenu.”

Sofija je poţurila do mene, pokušavajući da stekne uvid na moje rane. Odgurnuo sam njene ruke, nije mi trebala jebena pomoć. “Dobro sam!” viknuo sam zapanjivši je. “Kada?” uzvratio sam, zureći pravo u Amari, nije ostalo ni trunke strpljenja u mom telu. “Ţeliš da pričamo o tome sada? Jesi li ozbiljan?”

“Koliko?” Za reţao sam kroz zube.

Ona je pogledala dole u Mihaela, a onda opet ka meni. “Malo jače od tri meseca. Zato sam bila toliko bleda i nisam jela. Jutarnja mučnina mi je razbijala dupe. Nisam ništa mogla da zadrţim u sebi. Ţeleli smo da sačekamo da prođe prvo tromesečje pre nego što kaţemo svima. Išla sam...”

“Da li je mama znala?” Ja sam je prekinuo, morao sam da znam.

Ona je zatresla glavom za ne. “Ţeleli smo svima da kaţemo na dan kada je umr... na dan kada je ubijena,” rekla je, gušeći se u suzama.

“Rekla sam joj da imam iznenađenje za nju nakon tvog zakazanog termina oko svadbe. Verovatno je zato bila toliko sretna kad nas je videla.

Znaš nju, znala je uvek sve pre nego što bi joj rekli.”

Prošao sam rukama kroz kosu u frustriranom gestu, ţeleći da je jebeno iščupam. Okrenuo sam se od nje, gledajući u Sofiju. “Da li si znala za ovo?”

88

Samo je stajala i gledala me, tiho potvrdivši ono što sam sumnjao.

Mihael je zgrabio Amarinu ruku i ona mu je pomogla da ustane, stavljajući ruku oko njenog vrata i oslonivši se na nju zbog podrške.

Jebena pičkica.

“Ovo se završava sad, Alehandro. On samo pokušava da je zaštiti.

Trebalo bi da mu zahvališ, ne da se boriš sa njim.”

“Jesi li jebeno slepa?”

“Nije bitni više,” Amari je pustila da moje reči potonu. “Trudna sam i mi ćemo se venčati.” Rekla je, skoro me zakucavši na guzicu. “Mihael me je pitao da se udam za njega i ja sam rekla da. Mi odlazimo i ne postoji ništa što bi ti mogao da kaţeš da to sprečiš.”

To je bio kao udarac, nakon udarca, nakon udarca u moje jebeno srce.

Skoro sam pao na zemlju, zapanjen. Gledajući kako pomaţe tom govnetu da sedne na krevet. Okrećući se da me opet pogleda.

“Bićeš ujak. Mislim da je devojčica.” Amari je nervozno objavila, pokušavajući da umanji tenziju koja je ispunila sobu. Vazduh je bio jebeno zagušljiv. Gušio sam se od istine koja nas je opkolila.

“Ako jeste, nazvaćemo je Dejzi.”

“Isuse hriste,” šapnuo sam za sebe, pokušavajući sve da svarim.

Prostorija kao da se smanjivala oko mene. Udahnuo sam duboko, pokušavajući da smirim bes u sebi. Ne ţeleći ništa više nego da uzmem tog kurvinog sina što je napumpao moju sestru i smestim metak u njegovu glavu.

“Ne mogu više ostati ovde. Nema ničega više ovde za mene. Moram da nastavim dalje sa svojim ţivotom, da stvorim porodicu. Ţelim kuću gde će moja deca biti bezbedna. Gde moja porodica neće ţiveti u strahu.” Rekla je.

“A ja? Ha?” “Uvek ćeš biti moj brat, Alehandro. Ako ţeliš da budeš u našim ţivotima, uvek si dobrodošao. Ali moraćeš da prihvatiš Mihaela kao deo mene. On je otac tvoje sestričine ili nećaka. Mi smo porodica sada.”

Bio sam kod Mihaela u tri koraka ne razmišljajući. Gledajući ga pravo u lice i hvatajući ga za majicu na grudima, povlačeći ga sebi.

“Alehandro.” Amari me je povukla za rame, povukla da me zaustavi, ali nisam obraćao paţnju na nju. Previše sam bio fokusiran na ono što mi je u rukama.

89

“Vodi računa o mojoj sestri i toj bebi. Da li me razumeš? Ovo je jebeno poslednji put da ću ti dati upozorenje. Štiti ih svojim ţivotom.

Ponašaj se prema njoj s poštovanjem kao što jebeno zasluţuje. Sve što mi treba je razlog... daj mi jedan razlog, drkadţijo. Neću mariti ko si jebeno ti ili šta značiš Amari,” rekao sam kroz stisnutu vilicu. “Ja ću te jebeno ubiti i neću dva puta pomisliti.”

Odgurnuo sam ga. On je izgubio ravnoteţu i seo na krevet pokušavajući da povrati i ravnoteţu i glas.

“Oni su moj ţivot. Volim tvoju sestru i tu bebu više nego išta na svetu.” Mihael je objavio svoju ljubav i privrţenost. Što je bilo potpuno sranje.

Odmahnuo sam glavom, polako se udaljavajući, moram da izađem iz sobe pre nego što zaţalim. Sofija ide odmah iza mene dok sam ja brzo krenuo nazad u moju sobu. Zatvarajući vrata za sobom, koračao sam po sobi dok su mi se noge kretale po sopstvenom nahođenju. Ispunjen besom, goreo sam rupu pod sobom. Svakim korakom samo sam pojačavao napetost koju sam osećao u svom jezgru, lupanje u mojim venama, koji je stvarao prodoran bol u mojoj glavi.

“Aleha...” Podigao sam ruku da je prekinem dok sam ubrzavao tempo po sobi. “Ne.” “Pusti me samo...”

“Jebeno te upozoravam, Sofija. Ne jebeno sada.”

“Brineš me, šta zar sam ja sledeća?”

Zastao sam kao ukopan, zureći u nju. Naginjući svoju glavu na stranu, coknuo sam.

“Samo ću reći da ne treba olako shvatati moje upozorenje. Ne ţelim ništa više od toga da svoj bes istresem na tvojoj slatkoj guzici upravo sada.

Ali suprotno od onoga što trenutno misliš o meni ja nisam jebeni monstrum.”

Trznula se unazad, povređena.

Nisam posustao. “Da li je to sve što treba da te okrene protiv mene?

Jer ti kaţem sada, Mihael je rđav kao stara para srce. Biće uvek okolo, vrebajući, pokušavajući da te okrene protiv mene. Pogotovo nakon što prihvatiš moje prezime.”

Ona je napravila grimasu.

90

Ja sam podigao obrve, zakoračivši ka njoj, izazivajući da ona ide u nazad sve dok nije udarila od zid sa tupim udarom. Blokirao sam je rukama, posmatrajući je gore dole.

“Od kad ţeliš da ja vodim tvoje bitke?” pitala je ne odustajući.

“Nisi rekla ni reč tamo, Sofija. Ni jebenu reč. Ne trebam te da vodiš moje bitke. Trebam te da se boriš za svoju ljubav.”

Video sam sumnju u njenim očima po prvi put. Nije čak ni pokušala da je sakrije. I taj pogled skoro me je bacio na kolena. Odmakao sam se od zida, polako se odmičući od nje. Reči mog oca od nedavno su se vratile da me progone.

“Da li misliš da je dovoljno jaka da se nosi sa našim načinom ţivota?

Tvojom budućnošću?”

Zatresao sam glavom, oslobađajući se sumnji i sećanja koje su me sustigle, momentalno shvatajući svoju grešku.

Odgurnuo sam ţelju da je zagrlim i umesto toga snaţno sam je uhvatio za bradu i rekao ubeđeno.

“Dela uvek više pokazuju od reči, cariño, a tvoja su upravo progovorila jebeno glasno.” Pustio sam je i otišao od nje, ostavljajući je da se valja u sumnji koja je sigurno ispunila njenu glavu.

Otišao sam na tavan jedinog doma koji sam ikada poznavao, osećajući se usamljeno kao nikad pre. Razmišljajući da li je to ţivot koji je predviđeno da vodim.

Bez porodice.

Bez ljubavi.

Bez Boga.

Samo tama.

Sedeo sam tamo što mi se činilo kao satima, izgubljen u dubini svog uma. Na stolici i mestu gde nisam odlazio često.

Osetio sam njeno prisustvo i pre nego što je čak sela pored mene.

Amari je duboko udahnula i šapnula. “Znala sam da ću te naći ovde.”

Zurila je ispred sebe, sastavljajući svoje misli koje je ţelela da mi kaţe.

“Volim Mihaela ceo svoj ţivot. On je jedina budućnost koju sam ikada ţelela. Koju sam ikada trebala. Oduvek sam znala da će on biti moj izlaz. Beba nas je samo povezala, zauvek.”

Pogledao sam ka njoj, suzivši oči dok sam obrađivao reči koje mi je upravo rekla.

91

“Mihael je dobar čovek. Suprotno od onog što ti misliš, biće savršen suprug i otac. Niko ga neće oteti od mene. On je moj sad.”

Spojili smo oči.

“Volim te Alehandro. Uvek ćeš biti moj brat, bez obzira na sve. Ja ću uvek biti Martiinez. I sa tim imenom krenuću u čistilište. Trebam da mi obećaš nešto.”

“Bilo šta.” Jednostavno sam rekao, razbijajući svoje ćutanje.

“Ako se nešto ikada desi Mihaelu i meni... moraš da mi obećaš, da mi se zakuneš svojim ţivotom da ćeš uzeti i odgojiti naše dete kao svoje.”

“Amari...”

Ona me je zaustavila, stavljajući srednji prst na moja usta. “Obećaj mi.”

“Zašto ja? Beţiš od ovog ţivota, zašto bi mi poverila ţivot svog deteta?”

“Mihaelovi roditelji su stari, i on je jedinac. Ti si jedina porodica koju imam. Zlo koje poznaješ bolje je od zla koje ne poznaješ.”

Klimnuo sam, mumlajući, “Obećavam,” dok sam se naginjao napred i ljubio vrh njene glave. Dozvolio sam svojim usnama da se malo duţe zadrţe. “Nikad ti se ništa neće desiti.”

Ona se ljupko nasmejala. “Moram da idem. Mihael me čeka.”

Ustavši, ona je sišla niz stepenice ne okrenuvši se.

Otišla od svoje prošlosti u svoju budućnost. Nestajući pravo pred mojim očima. Moram jebeno da odem odavde. Ne znam gde ću da odem, ali moram da raščistim misli koje su me vukle dublje i dublje u crnu rupu ţivota. Zgrabio sam ključeve i novčanik sa kuhinjskog stola i zaputio se ka glavnom ulazu kuće, prolazeći kancelariju svog oca na izlasku. Njegova vrata bila su odškrinuta i mogao sam čuti glasove na drugoj strani.

“Dobila je šta je zasluţila.” Tata se smejao, uzrokovajući me da se naglo zaustavim. Mislio sam da će majčin poslednji dah biti ono što će me doţivotno progoniti, slika koja je bila sahranjena u mom umu od dana kada i sam ne budem umro. Ali sledeće reči sa usana mog oca ubile su me potpuno. “Ţao mi je što mi je trebalo toliko da te kontaktiram, ali imao sam mnogo toga na ramenima, ali samo ţelim da ti zahvalim što si se postarao za posao. Oni su oboje dobili šta su zasluţili. Kučka je trebala da zna šta će biti ako me izda. Potekla je iz ničeg, nije imala čak ni odeću sa sobom, ja sam joj dao sve za čim je ţudela. A ona mi je vratila tako što se jebala sa 92

jebenim telohraniteljom? Kučka je zasluţila svaki jebeni metak koji je dobila,” priznao je, sa ničim osim sigurnošću u svom glasu.

Uništavajući i poslednji deo moje ljudskosti i duše.

NAŠ SVET KNJIGA 93

Petnaest Martinez Mnogo toga se promenilo u proteklih nekoliko meseci. Amari i Mihael otišli su nekoliko dana nakon naše rasprave, ostavljajući za sobom sve loše uspomene, uključujući i mene. Otišla je bez pozdrava. Ni potrudivši se da mi kaţe gde idu. Ali imao sam svoje načine da im uđem u trag. Ţive u Vašigtonu iznajmljuju jebenu kuću. Amari je domaćica koja je svoje sate posvetila dobrotvornom radu, a Mihael je dobio posao u uvoz/izvoz kompaniji. Moj otac nije čak ni trepnuo okom kad sam mu rekao da su se oni venčali sudski dok je on rešavao poslove u Kolumbiji.

Nikad pre nisam progovorio o onoj noći kad sam saznao istinu. Pustio sam ga da se pretvara da je oţalošćeni udovac, a ja da sam posvećen sin. Iako ne ţelim ništa više nego da smestim metak u njegovo čelo.

Preselio sam se u svoj penthaus na Menhetnu, sličnom onom koji moj otac poseduje. Ceo gornji sprat je bio moj. Ţeleo sam privatnost više nego ikad pre. Bio je sedam hiljada kvadratnih metara velik penthaus sa pogledom na Bruklinski most. Prozori od poda do krova bila su na istočnom zidu sa francuskim vratima koja su vodila na privatni balkon.

Provodio sam većinu svog vremena tamo, udišući grad koji nikada ne spava.

Baš kao ja.

Kaţu da se tvoje telo navikava na ono što mu daješ. Da je naša priroda u tome da preţivimo. Adaptira se na uslove. Imao sam sreće kad bi uspeo da odspavam makar dva ili tri sata noću, nikad ne toneći u dubok san. I najmanji šum bi me budio tokom noći. Uvek sam gledao preko ramena, nesposoban da verujem nikom u ovom ţivotu.

Uključujući i svog oca.

Provodio sam sate u kancelariji samo da bi se drţao u pokretu, kao i on.

Ironija mi nije pobegla.

Distanca je trebala da učini da se srca ţele, bar je tako bilo u mom slučaju, ne mogu da govorim u Sofijino ime. Nedostaje mi jebeno da ludim.

94

Ona je moj svet, vazduh koji mi je potreban da dišem. Ona je distancirana u poslednje vreme, ali ja ne dopuštam svom umu da odluta u razloge zbog koga je to tako, ta pomisao je skoro previše za mene da podnesem. Duboko u sebi sam znao da je ono što joj je Mihael rekao uticalo na nas, ali sam odlučio da ako ţelim da se vratim na pravi put, onda moram da se borim za svoju devojku.

Pitao sam je da dođe u moj stan jedno veče. Bila je ovde samo nekoliko puta, ali se nikad nije zadrţavala govoreći neke izgovore. Ţeleo sam da se useli. Ţeleo sam da se venčamo, ali sam takođe znao da joj treba vremena. Nakon svih tih gubitaka koje sam iskusio u proteklih nekoliko meseci, ţeleo sam je pored sebe. Trebalo mi je da znam da me voli zbog onog što jesam. Ne ţeleći ništa više nego da je svaku noć drţim u naručju i budim se pored njenog prelepog lica svako jutro. Naručio sam večeru iz njenog omiljenog restorana, pobrinuvši se da uzmem sve što je volela sa menija čak i više. Ĉak sam otišao malo dalje, pa sam unajmio nekog da dođe i dekoriše trpezarijski sto i spavaću sobu sa svom tim sranjima koje ţene vole. U nadi da će ta noć biti nova polazna tačka za nas. Nov početak.

Kada ju je telohranitelj pustio unutra, posmatrao sam njeno sitno telo. Izgledala je iscrpljeno kao što sam se ja osećao, ali boţe, ona je i dalje bila tako jebeno lepa, toliko da je oduzimala dah. Naslonio sam se na zid i ostao u senci, ţeleo sam nekoliko sekundi samo da je gledam, a da ona to ne zna. Njena tamno braon kosa bila je puštena i igrala je na povertacu koji je prolazio sobom od otvorenih balkonskih vrata. Nosila je krem haljinu iznad kolena, sa odgovarajućim štiklama. Gledao sam je kao lopov dok je ona gledala po sobi u potrazi za mnom.

“Hej,” izdahnula je, očigledno nervozna što me je našla.

Nasmejao sam se po ja mislim prvi put ove nedelje. “Dođi ovamo.”

Krenula je ka meni, haljina joj se njihala sa svakim pokretom koji je napravila, njen miris napao je moja čula.

Nisam si jebeno mogao pomoći, čim mi je bila na dohvatu uhvatio sam je i povukao u naručje, stiskajući je čvrsto koliko god sam mogao.

Udišući je, negujući osećaj nje uz mene.

“Boţe,osećaj je tako prokleto dobar.”

Topila se u mojim rukama.

Ostali smo izgubljeni jedno u drugom ja ne znam koliko dugo, grudi o grudi osećajući naša srca kako kucaju kao jedno. Uhvatio sam stranu njenog lica, trebajući da je poljubim. Ţeleći da je proţdirem. Ona mi se 95

zagledala duboko u oči, paţljivo traţeći nešto u mom pogledu. Traţila je deo čoveka koji sam ja navikao da budem. Pokušavajući da nađe znake čoveka u kog se zaljubila, ostatke onoga što smo bili nekad pre. Nikad nisam video da me gleda na taj način pre. Ĉeţnjivo.

Polako sam pomerio svoje palčeve na ivicu njenog lica, mazeći obraze i sa jedne i sa druge strane. Upijajući osećaj njene koţe pod prstima.

Dok sam lagano primicao svoje usne na školju njenog uha, podsećajući se kakav je to osećaj. Povlačeći se naše oči su se opet spojile. Polizala je svoje usne dok sam ja prstom prelazi sa njenog obraza na vrat, zastajući kod pulsa na strani njenog grla. Osećajući efekat koji je uvek imala zbog mene.

Napravio sam svoj put dole do njenih grudi, i fokusirao se na njeno srce koje sam se nadao da i dalje pripada meni. Kruţeći prstom oko njega, šaljući drhtavicu koja je protresla njeno biće. Njeno srce sada udara sto na sat, što nije bilo ništa u poređenju sa ritmom mog. Podigla je pogled na moje oči sa zastakljenim pogledom u svojim. Pogled joj se promenio od onoga što sam video pre samo nekoliko sekundi.

Ona je spustila pogled na moje usne, udahnula duboko, pribliţila mi se bliţe, ne ostavljajući prostora među nama.

Ruka joj se smestila na strani mog vrata, podigla se na prste dok su nam oči i dalje bile spojene, nagnula se napred, neţno spuštajući usne na moje.

Naše usne plesale su zajedno kao da su stvorene jedne za druge, gladovale su za ljubavlju. Osećao sam kao da je nisam poljubio celu večnost. Nisam se kolebao, podignuo sam je gore za njeno dupe, obmotavajući njene noge oko svog struka. Poveo sam nas ka sobi, ne prekidajući intenzivan poljubac. Ĉim sam je polegao na krevet, ona je podigla svoje ruke iznad glave. Ĉekajući moj sledeći pokret.

Spuštajući svoje telo na njeno, ja sam uzeo njene ruke i upleo ih sa svojim. Rad njenog srca se drastično ubrzao i kunem se da je odzvanjao sobom.

“Te amo, cariño.”

Upijala je moje reči samo na sekundu, a onda joj se telo opustilo pod mojim. Posegnuo sam za rubom njene haljine i prevukao je preko njene glave. Ostavljajući je samo u njenim gaćicama koje sam ţeleo da pokidam sa njenog sočnog dupeta. Gledala je sa poluzatvorenim očima dok sam se 96

skidao i do puzao ponovo do nje, smeštajući svoje telo baš tamo gde pripada.

Iznad njenog.

Mogao sam da osetim njene misli kako odzvanjaju u njenoj glavi.

Momentalno je zatvorila svoje oči kad je shvatila da će mi reći sve što ona moţda nije mogla.

“Otvori svoje oči Sofija,” mumlao sam tako tiho da me je jedva mogla čuti.

Progutala je jako pre nego što ih je otvorila opet. Oči su joj bile ispunjene suzama. Videti je takvu bila je moja propast, nisam više mogao podneti. Uzeo sam njeno lice.

“Tako mi je jebeno ţao dušo.” Disao sam teško uz njene usne. “Ne mogu da promenim ono što smo prošli u proteklih nekoliko meseci. Ja ne mogu da povučem sve uţasne stvari koje si videla. Ne ţelim da me se bojiš.

Nikad te ne bih povredio. Pre bih umro nego te ikad jebeno povredio.”

Poljubio sam njene usne, njen obraz, vrh njenog nosa i svuda po njenom licu polako pomerajući ruke na njen vrat. “Da li me razumeš? Ti si jedino svetlo koje imam u svom ţivotu. Moj spas.” Pitao sam je, a ona je klimnula glavom, spajajući svoje usne sa mojima, drţajući svoje oči širom otvorene.

Trljao sam se duţ njene glatke koţe, prateći prstima liniju njenog golog tela. Moje čelo se oslanja niz njeno dok sam rukom lagano kretao gore dole po njenoj koţi, milovao sam je kao nekad. Onako kako znam da voli. U ţelji da vratim strast među nas. Da potpalim plamen koji je nekad goreo među nama.

“Ti si sve što sam ikad ţeleo.” Uzdahnuo sam dok je ona upijala.

Bilo je kao da udišemo jedno drugo.

“Eto moje devojke.” Zastenjao sam smeštajući se na njenom ulazu.

Krenuo sam unutra razmišljajući koliko mi je nedostajala njena slatka maca, to da imam ono što je moje.

Ona se zaledila, gurajući me sa nje. “Ne mogu ovo.” Ona je izbacila iz ničega, hladnog i dalekog glasa, čineći me da se trznem, zapanjim se.

“Koji kurac?” bilo je sve što sam mogao da kaţem.

Na je nastavila da me odguruje od sebe. “Ne mogu Alehandro.

Molim te, ne mogu više ovo.” Ona me je odgurnula rukama, izvlačeći se brzo od ispod mene ostavljajući me da se pitam šta se dođavola dešava.

Ona je zgrabila svoju haljinu sa poda i obukla je, izletevši iz sobe, beţući od mene što je brţe mogla. Ignorišući moju molbu da ne ide. Našao 97

sam svoje pantalone i brzo ih obukao, ne zamarajući se košuljom, poţurio sam za njom, trebajući da je zaustavim da ne ode od mene. Nije bilo šanse da ću joj dođavola dopustiti da ode odavde, a da mi ne kaţe šta se jebeno dešava.

Zaustavljajući se kao ukopan, videvši je kako stoji pored stola u trpezariji. Izraz uţasa širio se po njenom licu dok je upijala i najmanji detalj večeri koju smo trebali da imamo. Hrana je bila poređana po stolu savršeno, šampanjac je stojao u kibli sa ledom, sveće su bile poređane svuda po sobi, praveći romantičnu atmosferu. “Šta je dođavola to bilo, Sofija?”

Ona je zakoračila, udaljavajući se od mene, podiţući svoje ruke da me zaustavi. “Ne mogu da verujem da si uradio sve ovo. Jebiga...” Zgrabila je naslon stolice ispred nje radi podrške. Gledajući u mene sa suzama ispunjenim očima. “Ne mogu više ovako.”

“Kako tačno? Šta jebeno ne moţeš?”

“Nas,” gestikulirala je rukom među nama. “Ovo.” Ja sam se cimnuo kao da me je udarila. “Ne misliš to,” izjavio sam, zakoračivši opet prema njoj.

“Stani! Ne mogu da se pretvaram više. Previše je stvarno. Tvoj ţivot.

Ovaj ţivot za koji si ti rođen da vodiš. Jebeno je previše stvaran. Ja sam skoro silovana. Mislila sam da si moj heroj, moj spasilac, kad si do kraja ti bio razlog.” Ona je rekla i prouzrokovala da zakoračim korak unazad, suţavajući oči u shvatanju njenih reči. “Gledala sam kako tvoja majka ispušta poslednji dah i kako ti je umrla na rukama. Ubijena hladnokrvno.

Gledala sam kako tvoja sestra napušta jedinu porodicu koju ima. Beţi od svog ţivota, umesto da ga prigrli. Videla sam krv na tvojim košuljama i zglobovima, videla sam oruţje kako nosiš svo vreme. Nisam glupa, niti mogu da nastavim da se pretvaram da gledam u stranu, Alehandro. Videla sam te kako se menjaš iz dečaka kog sam poznavala u čoveka kog ne prepoznajem. Polako se pretvaraš u svog oca i to je strašno za gledanje.

Mihael je bio upravu. Ja te ne poznajem. Znam dečaka koji je stao u odbranu devojčice. Ali ne znam čoveka koji stoji sada predamnom. Ti si mi jebeni stranac.”

“Spasao sam ti jebeni ţivot te noći, zato ne usuđuj se da mi to bacaš u lice. Nisam ţeleo da te volim. Pokušao sam da ostanem po strani, znajući da ćeš me jednog dana baciti na kolena. I evo me molim te kao jebena pičkica da me ne ostaviš kao uplašena devojčica. Ti si došla meni, a ne 98

obrnuto, srce. Jebeno sam ti dao sve! Sve što si ţelela ili trebala. Da li si me ikad zaista volela Sofija? Ili ti je sve ovo bila samo igra? Da li si sanjala o bajci pa je stvarnost bila previše za tebe da podneseš? Mislim da je moj stari bio u pravu svo vreme u vezi tebe nakon svega.”

“Jebi se!” ona je urlala, okrećući se da ode.

Uhvatio sam je za zglob i okrenuo, a me pogleda. “Nismo gotovi.

Niko ne odlazi od mene. Da li me razumeš? Niko!”

“Pusti me! Ona se borila da se oslobodi, lupala me pesnicama u grudi.

“Ja te volim.” Naglasio sam svaku reč, trebajući od nje da ih razume, trebajući da one dopru do nje.

“Ja sam i dalje isti čovek, ljubavi. Ja sam čovek sa kim si trebala da provedeš ostatak svog ţivota.”

Ona se trgnula, kao da su je te moje reči fizički povredile. Odustajući od borbe pognula je glavu u sramoti i pustila suze niz svoje savršeno prelepo lice. Ja sam je pustio. Ona je uhvatila prsten koji sam stavio na njen prst pre nekoliko meseci. Naša budućnost. “Ţao mi je Alehandro,” jecala je, skidajući prsten sa prsta.

Odmičući se od nje, zatresao sam glavom. “Nemoj to jebeno raditi.”

Zagledala se u mene preko svojih vlaţnih trepavica. “Ti si ovo uradio.”

Po prvi put bilo je kao da sam ja zurio u stranca. Moja Sofija je nestala.

Ona nije bila ţena koju sam voleo sa svakim delom svog bića.

Ona je posegla da uzme moju ruku u njenu. Lagano postavljajući prsten na moj dlan i sklapajući moje prste oko njega. Pre nego što je pustila, podigla je ruku ka svojim usnama i šapnula, “ja ne mogu.” Okrećući mi leđa, krenula je ka vratima.

Bio sam kod nje u jednom koraku zgrabio sam je za ramena i okrenuo je da me pogleda. Sklonio sam kosu sa njenog lica i pogledao je duboko u oči. Rekao sam ubeđeno, “Zar ne vidiš? Zar ne vidiš da ne mogu da ţivim bez tebe? Da ne mogu da dišem bez tebe?” ubrzao sam, sve je visilo o koncu. “Da sam ja ništa bez tebe.”

Nisam osetio kako njena odlučnost puca i nisam mogao više da podnesem. Suze su potekle niz moje lice, preslikavajući njene. “Molim te,” dodao sam glasom koji nisam prepoznavao.

99

Ona nije odustajala. “Da ti traţim da izabereš mene. Da biraš nas.

Da li bi?”

“Moje srce uvek će birati tebe. Nas. Ali to ne menja činjenicu da sam Martinez. Ne moţe se to izbeći, to sam ja.”

Ona je klimnula glavom, klizeći iz mojih ruku. “Znam. Baš zato ja nikad ne bi od tebe traţila da uradiš to.” Posegnuo sam za njom poslednji put, ali se ona lagalo pomakla unazad, tresući glavom i krenuvši ka vratima. Trebalo mi je sva snaga sveta da ne krenem za njom. Izgledala je slomljeno. Ja sam je slomio i sada nema povratka.

Morao sam da je pustim.

Okrenula se grabeći kvaku i gurajući. Na delić sekunde pomislio sam da će mi se vratiti, na momenat sam pomislio da je naša ljubav pobedila.

Da ovo nije kraj naše ljubavne priče.

“Molim te vodi računa o sebi. Znam da je glupo od mene da to kaţem, ali ne mogu si pomoći. Uvek ću te voleti. Ja samo ne mogu da umrem sa tobom. Zbogom Alehandro,” govorila je dok je otvarala vrata i izlazila iz mog ţivota tek tako.

Ostavljajući me da hodam kroz ţivot bez nje pored sebe, noseći ceo moj svet sa sobom. Tada sam napokon shvatio za šta je Alehandro Martinez rođen. Izgubio sam sve što mi je ikada bilo vaţno. Moju mamu, sestru, a sad i devojku. Svi do kojih mi je stalo, svi koje volim, su nestali.

Oni će svi zauvek biti utisnuti u moju dušu, deo mene koji nikada neću moći da otkačim od sebe, Istina mog ţivota progutala me je celog.

Zavrištao sam u frustraciji, oslobađajući bes nad kojim više nisam imao kontrolu. Tutnjila je u meni kao i Sofijine poslednje reči.

“Zbogom Alehandro.”

Polako sam se okrenuo, pogledao u trpezarijski sto. Drţeći mogućnost naših budućih ţivota u rukama. Nagnuo sam se napred, čisteći sve sa stola, na pod. Zvuk čaša kako pucaju od tvrdo drvo me je cimnulo... moje srce zvučalo je isto tako dok se lomilo.

Bilo je svuda oko mene.

Nisam mogao trčati.

Nisam mogao pobeći.

Nisam mogao ništa.

Nastavio sam da se krećem, jer znam jednom kad stanem slomiću se i verovatno se nikad više neću sastaviti.

100

Krenuo sam iz trpezarije, moje pete udarale su od pod sa svakim korakom, ostavljajući talas uništenja na svom putu. Bacao sam sveće, sudove, lomio sam. Uništivši jebeni sto. Krenuo sam na bilo šta što sam našao, a da je demonstriralo savršenu noć.

“Ja te jebeno mrzim! Mrzim te!” vikao sam, udarajući jebeno ogledalo koje je reflektovalo moj lik. Ni ne trepnuvši na bol. Ponavljao sam tu mantru iznova i iznova, puštajući je da potone duboko u mene, puštajući je da postane deo mene. Uništivši sve na svom putu, budućnost koju nikad neću imati.

Povukao sam svoju kosu unazad, gledajući u destruktivnu scenu pred sobom. “Isuse hriste, saberi se, ti jebena pičkice.” Rekao sam idući ka baru. Uzeo sam flašu viskija od spreda, ne zamarajući se za čašu, nagnuo sam i ponavljao proces sve dok nisam ispraznio flašu i nisam osetio ništa osim pečenja kroz moje telo.

Nisam više mogao podneti. Zgrabio sam drugu bocu, ţeleći da se udavim u toj tečnosti.

Naginjući celo svoje telo na zid, počeo sam da klizim dole, tugovajući i očajavajući nad tim kakav je moj ţivot postao. Ne znam koliko sam dugo sedeo tako, ispijajući moj jebeni ţivot kada sam čuo da se vrata otvaraju, korake koji prilaze.

“Sofija?” za cvilio sam.

Deo mene se nadao da je to neko ko dolazi da smesti metak u moje čelo. I reši me jebene bede.

“Jebiga.” Ĉuo sam Lea kako je objavio kad je stigao do mene, poseţući za mojom rukom.

“Ustani, drkadţijo. Ustani!”

Uzeo sam još jedan gutljaj iz boce pre nego što ju je on oteo iz mojih ruku. “Isuse, zar pokušavaš da se smestiš u bolnicu? Cela boca i ova koja je skoro gotova. Neću drţati tvoju kosu ako budeš povraćao, princezo.”

“Jebi se,” za reţao sam, mlateći glavom.

“Hajde, treba ti hladan tuš, a onda trebaš da se jebeno onesvestiš,” on je naredio, postavljajući moju ruku preko svog ramena dok me je podizao.

“Ona je otišla... Leo... Jebeno je otišla...”

“Znam, čoveče. Znam. Zvala me je.”

“Svi su otišli...” borio sam se da ostanem na nogama dok smo hodali ka mojoj sobi.

101

“Samo jebeno nastavi da se krećeš. Sutra je novi dan, brate.” Polegao me je dole na krevet.

Ja sam video majku koja umire na mojim rukama.

Video sam sestru kako me napušta.

I video sam Sofiju kako kaţe zbogom.

Pre nego što sam se jebeno onesvestio. Znajući da ću se probuditi kao novi čovek, jer Đavo...

Je pobedio.

NAŠ SVET KNJIGA 102

Šesnaest Martinez “Alehandro,” tata me je pozdravio dok sam ja ulazio u njegovu kancelariju. Ne zamarajući se da ustane. Sedeo je na čelu pravougaonog stola na samom kraju prostorije. Antonio, novi saradnik iz Paname sa kojim smo trebali da sarađujemo po prvi put, sedi preko puta njega. Ja sam poslednju nedelju proveo na njegovoj teritoriji, vodeći računa da shvate da mislimo ozbiljno i da budu svesni kako mi rukujemo svime.

Nisam ga pozdravio.

Bilo je nešto u jebenom kretenu što mi se činilo pogrešnim.

Poslednja stvar koja mi je trebala da čuvam još jedno nestručno govno koje misli svojim kurcem, a ne glavom.

Moj tanjir je već bio pun. Nije mi trebalo još sranja da ga dopunim.

Iako, moram da mu dam priznanje, čovek je imao čelična muda što je seo paralelno sa mojim ocem. Lagao bih kad bih rekao da nisam ţeleo čoveku da protresem ruku za to. Siguran sam da se i mom ocu dopalo to.

Borba za prevlast je jebeno najbolja.

Ja nisam bio neka vrsta čoveka koji se bori za vlast.

Ja sam bio vlast.

Kraj jebene priče.

Ja sam se dokazivao svom seronji od oca sve više i više u proteklih nekoliko meseci.

Otkopčao sam svoj sako, dok sam sedao pored svog tate. Udobno se smeštajući pre nego što započnem sastanak.

“Platio sam svima koji trebaju da drţe svoja usta zatvorenim, a ostalima sam ih zatvorio... trajno,” obavestio sam ga, prekinuvši tišinu koja je bila od kad sam ušao u sobu.

“Antonio, ovo je...”

“Znam ko je on,” prekinuo je mog oca, naslanjajući se napred na sto sa rukama ispred sebe. “Vaša reputacija ide mnogo pre vas, Martinez.

Pravi Đavo, Ha?” 103

Ja sam se nasmešio, lupkajući prstima po stolu u ritmu. “Nazvan sam gorim stvarima od mnogo boljih ljudi.”

Suzio je oči na mene i nagnuo glavu u stranu. Ĉekajući.

Znam šta pokušava da uradi. Naučio sam još davno kako da čitam ljude. Ko laţe, ko se pretvara, ko blefira, a ko je samo pun sranja. Osobin govor tela uvek mi je rekao njegovu priču.

Neke od to njih bile su instiktivne.

Neke rasne.

Neke naučene.

Većina njih jebeno sranje.

“Tvoj otac mi je rekao da ćeš ti biti taj koji uskoro preuzima. Misliš da ćeš moci da se snađeš?”

“Snađem?” pitao sam, sa osmehom. Naslonivši se nazad, posegnuo sam dole da zgrabim svoj kurac.

“Snaći ću se kao što se snalazim sa svojim jebenim kurcem. Sa samopouzdanjem.”

Moj tata se nasmejao, naslanjajući se nazad prekrstivši ruke na svojim grudima, imao je zabavljeni izraz na svom licu. Antonio se cimnuo nazad, pročistio grlo od mog brutalno iskrenog odgovora.

Muco je. “Ja samo kaţem... to je poprilično dostignuće za nekog tako mladog.”

“Samo kaţeš...” narugao sam se. “Da sam hteo jebeno mišljenje, ja bih to traţio.”

“Ja...”

Nisam mu dao šansu da nastavi, zgrabio sam fasciklu koja je bila ispred njega. Preleteo sam pogledom preko njegove ponude i naslonio se nazad u svojoj stolici, bacajući dokument u njegovom pravcu. I odbrusio “Koji kurac ja da radim sa ovim? Da obrišem dupe sa tim?”

“To je najbolje što mogu. Preuzimamo veliki rizik, jer prevozimo toliku količinu kokaina u USA to će te koštati. Moram da zaštitim svoje ljude.”

“Ha? Da li si čuo to?” nagnuo sam se napred. “To meni puca kurac za tvoje ljude ili tvoj rizik. Da li trebam da te podsetim da ti radiš za mene?

A ne obrnuto. Ne postavljaš ti pravila, nego ja. Kada kaţem da trebam nešto, mislim bilo šta, čak i koja će cena kilograma biti, ti odeš i to uradiš, pseto.”

104

Udario je zatvorenom pesnicom po stolu, od čega su čaše zazveckale. “Ja sam najbolji! Kako se usuđuješ?!” Bes je bio ispisan svuda po njegovom licu.

“To je lepo, sad budi dobar dečko i smanji ton.” Naginjući glavu u stranu rekao sam, “Poznajem ljude koji ti mogu učiniti ţivot lakšim ili ti ga mogu oteţati. Mogu i ja da udarim pesnicom od sto takođe, kao jebena pičkica. Ţeliš da vidiš ko će udariti jače?” Pretio sam. “Sada ako bi bio ljubazan reci tim svojim gorilama da spuste oruţje koje su uperili u mene i mog oca ispod stola, ja bih stvarno to jebeno cenio.”

Njegove oči su se suzile i dao mi je samozadovoljni pogled pre nego što je klimnuo glavom svojim ljudima. Oni su povukli svoje oruţje i stavili ga na sto.

“Gospodo,” izjavio sam, postavljajući svoje laktove na sto sa rukama spojenim kao da se molim.

“Nismo ovde da se svađamo. Ja sam prosto objasnio zašto sam u pravu. Ili to ostvari, Antonio ili moţeš da ideš i pušiš kurac tamo odakle si došao. Tvoj izbor.”

Mogao sam da osetim kako ponos zrači iz mog oca, gorelo je pored mene. On je lupio moje rame i dodao. “I tako se on snalazi, Antonio.”

Antonio je ustao, stolica je zaškripala po drvenom podu.

Izraz lica je uvek otkrivao mnogo o osobi. Osećanja koja su se jako teško sakrivala.

Energija bilo kog oblika istaknuta kroz pogled osobe. U ovom poslu, sve je bilo u tome da pratiš znakove.

Ništa više.

Ništa manje. Što si više oko nekog, više naučiš o njemu. Ne moraš da znaš čak ni njihovo prokleto ime.

“Napraviću novi predlog.” Popustio je on, baš kao što sam i znao da hoće.

“Super, sada idi lezi pored svoje činije.” Ismevao sam, uţivajući u svakoj jebenoj sekundi toga. Ispravio se, udišući duboko.

Sa osmehom na licu, nemo sam klimnuo glavom ka vratima, da mi se gubi sa očiju. On je razumeo to i uputio se ka izlazu bez i jedne reči.

“Pa i meni je drago što te vidim, hijo,” tatin glas je cvetao, privlačeći moju paţnju na nega.

105

“Nema na čemu.” Odgovorio sam, ignorišući njegovu rečenicu.

Ustao sam zgrabivši čašu. Bila je tradicija da popijemo piće zajedno nakon poslovnog sastanka, pogotovo onog koji se završio u našu korist.

Okrenuvši mu leđa, krenuo sam ka njegovom baru na drugom kraju sobe, sipajući dve čaše viskija.

“Ja sam ostario, Alehandro. Smrt tvoje majke... je... izvukla sve iz mene. Znam da ćeš me učiniti ponosnim, noseći Martinez prezime. Dobro ti ide sine. Već te zovu El Diablo, Đavo. Imaš dvadeset godina i već te se jebeno boje. Ja ne mogu biti ponosniji što te zovem sine.”

Sam pomen moje majke mi je zadao fizičku bol, znajući istinu.

Udahnuo sam njegove reči okrećući se prema njemu sa našim pićima u rukama i krenuo nazad ka njemu. Spustio sam njegovo piće ispred njega, sedajući na drugu stranu stola. Upravo tamo gde je Antonio sedeo pre samo minut, izazivajući da suzi svoje oči na mene. Bio je to prvi put u sve ove godine da sam ikad seo paralelno sa njim. Podigao sam čašu i klimnuo ka njemu, tiha zdravica pre nego što sam istresao braon tečnost u jednom gutljaju. Spuštajući svoju čašu dole sa udarom. On me je pratio, ispijajući to kao da je jebena čaša vode.

“Da li si je ikad voleo?” Pitao sam, hvatajući ga nespremnog.

Podigao je obrve, zbunjeno.

Ustao sam sa svoje stolice opet, trebajući da pobegnem od njega. Od kad sam saznao istinu, distancirao sam se od njega, provodeći veoma malo vremena u njegovom prisustvu. Ĉak i udisanje vazduha koji i on udiše bilo mi je mučno. Hodao sam po sobi, čekajući da mi odgovori na pitanje.

Znajući da neću dobiti iskren odgovor.

Moj otac nije takav.

Zastao sam kod njegovog stola, prelazeći prstima preko mahagonije.

Zureći u sliku moje majke i Amari u uglu.

“Da li si odavde napravio poziv koji je zapečatio sudbinu moje majke?” seo sam dole u njegovu stolicu, podiţući noge na sto. Gledao je svaki moj pokret zapanjenim izrazom lica. Upalio sam cigaretu, udišući duboko, a zatim ispuštajući dim u vazduh rekao sam. “Pa reci mi. Jesi li je ubio, jer je imala aferu sa Robertom? Ili zato što je bila trudna sa njim?”

“Hijo...”

Pogledao sam u njega. “Izgubio si jebeno pravo da me tako zoveš onog trenutka kada si ubio moju majku i naterao mene da gledam. Ne 106

brinući jebeno što je Amari bila tamo. Reci mi, da li ti je ikad palo na pamet da je i ona mogla biti ubijena, takođe?”

“Mi familia lo es todo para mi,” rekao je, a zatim ponovio, “Moja porodica mi je sve.”

Posegao sam u dţep mog sakoa i izvukao savijeno parče papira nad kojim sam proveo sate čak i dane. Pamteći svaku jebenu reč koja je tu napisana. Ivice su bile tako iskrivljene od mojih krvavih suza. Bacio sam ga ka njemu. Sleteo je u prostor između nas.

“Mislio sam da nisi slao telo na autopsiju. Zar nije to ono što si nam rekao? Da nam ne treba? Da je ona bila ţrtva osvete tebi? Nama? Ili se ne sećaš jebenih laţi koje si nam rekao više?”

On je napravio grimasu i dalje sedeći na istom mestu za stolom. “Ja nikada ne bih povredio svoju ţenu, majku svoje dece.”

“Ne, ti bi samo poslao nekog drugog da se pobrine za to umesto tebe. Da li smo mi uopšte tvoja deca?”

“Gubi se jebeno iz moje kancelarije, Alehandro!” Zaurlao je vena na njegovom čelu je pulsirala.

“Ona te je volela. Dala ti je sve, stari. Prevarila te je, jer si jadan jebač, koji ju je tretirao kao govno. Iznenađen sam što joj je trebalo toliko. Nekako me tera da se zapitam da li je Roberto bio jedini. Ne krivim svoju majku uopšte. Ţivot je pun razočarenja, a ti si jedno od njih.”

“Ti me prezireš, zar ne? Da li se o tome ovde radi?”

“Znaš, verovatno bih trebao. Ako se sve uzme u obzir. Znaš čega se setim kad mislim na tebe? Moje majke kako mi umire na prokletim rukama. Nije te ni pomenula. Nisi joj čak bio ni u mislima tih poslednjih sekundi ţivota. Kao što nisi ni postojao u njenom svetu. Ona je ipak šapnula njegovo ime.”

Lagao sam u ţelji da ga povredim.

“Alehandro.” Gušio se, usta su mu se iskrivila, borio se za dah. Znoj je oblio njegovo lice dok su mu krvave oči iskakale napolje. Lice mu je brzo promenilo boju u crvenkasto plavu nijansu, nedostajalo mu je vazduha trebao je više. Grudi su mu se tresle dok je pokušao da moli za pomoć.

Moju pomoć.

Previo se na svojoj stolici, stavljajući glavu među kolena, stiskajući svoje grudi desnom rukom. Grcajući za vazduhom koji nije bio u stanju da udahne. Gledao sam ga sa fascinacijom, ne pomerajući se ni centimetra da pomognem kučkinom sinu.

107

“Pitam se da li je mislila o njemu kad je bila sa tobom?” Širom otvorenih očiju, potapšao je grudi rukom. “Hijo, mislim... mislim... imam srčani napad,” mucao je.

“Pitam se da li je ikada ţelela da kaţe njegovo ime kad si je jebao?”

“Ti... Ne znaš... ništa...” jedva je izgovorio. Imao je poteškoća da sastavi rečenicu.

Nisam prestajao. “Da li je zamišljala njegovo lice kad ti je govorila volim te,” ja sam se zabavljeno nasmejao.

“Zov... 911, ti nezahvalni... kopile... ne... No puedo...” mucao je, dok se obilato znojio sada. “Moje srce...” zgrabio je svoje grudi, pokušavajući da ustane i dohvati telefon koji je bio nešto dalje ispred njega. Korak po korak prstima se pomicao bliţe, ali telo ga je izdalo. „Tako blizu, a tako daleko.” Pljesnuo sam rukama, a zatim izdahnuo još jedan dim cigarete. Duvajući ga prema njemu. To ga je nateralo da za kašlje.

Noge su ga izdale i on je skliznuo sa stola na zemlju. Njegova čaša ga je pratila, razbijajući se u milion delića pored njega. Pao je na leđa glavom udarajući o pod, tresući se nekontrolisano.

Gaseći cigaretu u pepeljari, gledao sam ga kako se grči na zemlji i uţivao u svakoj jebenoj sekundi toga. Puštajući ga da oseća grčeve svog srca koje je pumpalo teško kroz njegovo telo. Vene su mu na tekle, gubio je cirkulaciju. Ĉep se stvorio u njegovom grlu, dok je leţao na leđima i davio se u sopstvenoj pljuvačkoj.

Njegovo telo ga je izdavalo kao što je on izdao moju majku.

Napokon sam ustao od stola i prišao mu svakim korakom sve odlučniji. Ĉučnuo sam dole, blizu njegovog lica i promrmljao. “Mrtvi ne mogu da pričaju, stari.”

Ponavljajući njegove reči od onog dana kada me je uništio.

“Molim te... pomozi mi...” prigušeno je rekao tako da sam ga jedva mogao čuti. Stavljajući ruku na svoje srce.

“Kao što si ti pomogao mojoj mami?” Nisam posustao, zgrabio sam ga za grlo, stezao polako. Oduzimajući mu sav vazduh. Oči su mu se proširile u strahu. Sećaću se izraza njegovog lica do kraja svog ţivota.

Smestio sam sliku pored ostalih koje će me zauvek progoniti. Drţao sam ga, pritiskajući ga na pod preko grla, osećajući kako umire pod mojim rukama. Ţeleo sam da osetim sve dok sam polako gasio ţivot u njemu.

108

Ţeleo sam da oseti bol koji je osetila moja majka dok je udisala svoj poslednji dah. Nadao sam se da mu se sad ceo njegov ţivot odigrati pred očima. Trebalo mi je da vidim kako se bori za dah, kao što se i moja majka borila.

Nagnuo sam se napred, pribliţavajući se što bliţe njegovom uhu, gledajući ga mrtav ozbiljan u oči. Rekao sam uverljivo.

“Ovo ti je za majku.”

Njegove oči su se raširile još više, kad je shvatio da je ovo moja osveta. Moja osveta za maminu smrt. Moja osveta je bila pravična jedino ako ga ubijem.

“Oko za oko kretenu,” stisnuo sam mu grlo najjače što sam mogao.

Telo mu se uzbudilo, mlatio je rukama i nogama. “Gori u paklu.” Bilo je poslednje što sam rekao pre nego što je prevrnuo svojim očima i bio mrtav.

Pustivši njegovo grlo, prevrnuo sam ga tako da ne bi morao da gledam jebeno smeće. Nisam zatvorio njegove oči, niti ga prekrstio, nisam ţeleo da nađe mir.

Udahnuo sam duboko, momentalno osetivši mir po prvi put od kako je moja majka umrla. Otišao sam do mesta gde je list sa autopsije leţao na podu, podigao ga i postavio ga na njegova leđa. Zajedno sa Pentobarbital koji je bio u mom unutrašnjem dţepu.

Zauvek osuđeni.

“Dođi i počisti ovaj jebeni nered. Završio sam.” Naredio sam jednom od svojih ljudi preko telefona.

I ja sam otišao.

El Diablo nijednom nije pogledao unazad.

NAŠ SVET KNJIGA 109

Sedamnaest Martinez “Imamo problem,” izjavio je Esteban uleću ći u moju kancelariju bez kucanja i privlačeći moju paţnju na njega.

Dani su se pretvorili u nedelje, nedelje su se pretvorile u mesece, a meseci u godine koje su bledele jedna za drugom.

Sad mi je dvadeset četri godine i bio sam Lucifer lično, vodeći put pakla. Skoro godinu nakon što sam se postarao za svog oca, upoznao sam Estebana u jednom od mojih striptiz barova u centru. Recimo samo da je uţivao u zabavi.

Pričao sam sa svojim čovekom, kada smo čuli zavijajući dečiji vrisak, “stanite nemojte ga povrediti.” Moji ljudi pokušali su sa uskoče i u mešaju se, ali sam ja stavio ruku na njihove grudi, zaustavljajući ih. Umesto toga izvukao sam cigaretu, naslonio se na zadnji zid mog striptiz kluba i gledao.

Estebana su tukla tri narkomana u uličici. Bio je beskućnik koji je tumarao za hranom. Spavao je ispod nadvoţnjaka ili u uličici. On je bio borben mali jebač, ali nije mogao da se izbori sam. Dobijao je koliko je i davao. Uglom svog oka, video sam malu figuru u senci. Krenuo sam prema njoj i podigao je u svoje ruke. Imala je svetlo zelene oči i dugu tamnu kosu, nije mogla biti starija od četiri.

“Odakle si se dođavola ti stvorila?” pitao sam je.

“A... Leks... a,” ona je mucala, oborivši svoju glavu. Jedva sam mogao da razumem njen bebeći govor. Suze su potekle niz njene porculanske obraze, uţasnute scenom ispred nje. Ništa čemu bi mala devojčica trebala da svedoči.

“Leks, nije li ti mama rekla o čudovištima koji vrebaju u mraku?”

Njene oči su se ispunile strahom.

“Ja sam jedan od tih čudovišta,” šapnuo sam joj.

Esteban je pokušao da vidi celu scenu sa poda, čineći mu teţim da se odbrani. No da skratim priču moji ljudi su zaustavili tuču, Esteban je jedini koji je ostao, zabrinut za devojčicu. Ja poštujem to. Pitao sam ga da li ţeli posao i on je sretno prihvatio. Nakon nekoliko minuta naterao sam ga da 110

nađe devojčicine roditelje. Nisam imao vremena da budem bejbi siterka.

Radi za mene sve od tada.

Zagledao sam se u njega suzivši oči. ”Ĉestitam, da li si jebeno zaboravio da kucaš?” Plavuša koja je pušila moj kurac podigla je glavu, ali sam je gurnuo nazad, da nastavi. ”Da li sam rekao da moţeš da staneš?

Ona se nasmejala uzimajući ga nazad sve do grla. ”Ja... Ja sam... nije...” Esteban je mucao, gledajući kako joj se usta pomeraju gore dole, sa mojom rukom na njenom potiljku. Telefon mi je jebeno zazvonio nepoznati broj je bio na ekranu.

“Moram da se javim.”

“Treba mi...”

“Ne znam zašto misliš da mi je jebeno stalo, Estebane. Sada se okreni, odjebi i reši problem koji imaš.”

“Aleh...”

“Idi napolje i igraj se jebene ţmurke ili idi se jebi. Moram da se javim.” Naredio sam mu ljutim tonom i zahtevnim.

“Ahora!”

Strpljenje nikada nije bio deo mog karaktera, naročito sada.

“Da li sam bio jebeno jasan?”

On je napokon klimnuo, okrenuo se i otišao.

Pokazao sam i plavuši da ode odgurnuvši je tako da je pala na dupe sa tupim udarcem. “To znači i za tebe srce.” “Šta koji kurac?” ona je zahiktala.

“Ne seri. Sa takvim usnama mislio sam da si profesionalka.” “Šta misliš ko si ti da tako pričaš sa mnom? Ja sam najbolja.”

“Najbolje što će izaći iz tvojih usta je moj kurac. Sad jebeno odjebi odavde.”

“Ti si seronja.”

“Ako budem ţeleo revanš pozvaću te.”

Ona je besno odtunjala na vrata kao da me boli dupe. “Martinez,” javio sam se na telefon čim je ona zalupila vratima za sobom.

“Alehandro Martinez?” ţena sa druge strane je rekla.

“Da ja sam,” odgovorio sam iznervirano.

“Zovem iz Bolnice. Desila se saobraćajna nesreća. Vi ste navedeni u kontaktima za hitne slučajeve za Amari i Mihaela. Trebate što pre da dođete ovamo.”

111

“Šta? Na šta mislite? Gde je Amari? Da li je dobro?”srce mi je ubrzalo, udarajući u mojim grudima. Panično.

“Gospodine smiri te se. Sve što mogu da vam kaţem preko telefona je da trebate da dođete ovde. Mi smo zakonski obavezani da ne smemo pričati ništa preko telefona,gospodine.”

“Molim vas...” molio sam glasom koji nisam prepoznavao, “gde je devojčica? Dejzi, njihova ćerka. Najmanje što moţete da mi kaţete je gde je Dejzi?”

“Ona je takođe ovde. Predlaţem da dođete odmah. Sestra će vas obavestiti o svemu čim dođete.”

“Gospođo uz duţno poštovanje trebam da pričam sa svojom jebenom sestrom,” za reţao sam kroz zube, pokušavajući da ne flipnem na nju.

“Gosp. Martinez, potrebno je da sednete na sledeći avion. To je sve što mogu da vam kaţem.”

Prekinuo sam poziv, okrećući čoveka koji je pazio na njih. “Šta koji kurac?” “Šefe,” javio se. “loše je. Zaista je jebeno loše. Baš sam hteo da vas zovem.”

“Da li su ţivi?” “Šefe ja...”

“Da li su jebeno ţivi?”

“Dejzi jeste. Ţao mi je...” prekinuo sam.

Slika Dejzi kako leţi na Amarinim grudima kada se rodila, leţala je u uglu mog stola, gledala me. Gledala je dole u svoju ćerku sa oboţavanjem, kao posvećena majka. Dejzi je bila prva i poslednja beba koju sam ikada drţao. Nisam ih video od tog dana, šest godina pre.

Voleo sam Dejzi, što je bilo čudno osećanje za mene. Nisam osetio ljubav tako dugo. Nisam čak ni mislio da sam sposoban da osećam to ikad više. Drţao sam njeno maleno telo na svojim grudima, ljuljajući je u rukama. Drţeći njen malen bebeći prst, dok sam zurio u njene prelepe oči.

Pamteći osećaj njene meke koţe i bebećeg mirisa. Potreba da je zaštitim bila je tako preplavljujuća za nekog koga sam tek video po prvi put, Primitivan poriv da je čuvam na sigurnom, ništa me neće zaustaviti da sačuvam sestričinu od zla.

Naročito nakon što sam se zakleo njenoj majci.

Bez obzira na cenu.

112

Onda mi je sinulo kako se nisam uklapao u Amarin ţivot. Znajući da bih mogao doneti opasnost u ţivot jedinog člana porodice koji mi je ostao, to je bilo previše za mene da podnesem.

Ostao sam dalje da bi oni bili sigurni.

Moje noge krenule su ka baru u uglu moje kancelarije, uzeo sam braon tečnost bez da promislim dvaput. Nije mi trebala čaša. Odmakao sam flašu od svojih usana, bacio sam je preko sobe, gledajući je kako se razbija od zid i pada u parčićima po drvenom podu. Moj stomak se stegao i um mi se zamaglio. Moje telo nije moglo dovoljno brzo da se pomera po sobi, bacajući sve što mi je bilo na dohvat ruke. Bacao sam i razbijao sve što sam mogao naći, vrišteći iz dubine svojih pluća iznova i iznova, dok me grlo nije izdalo. A grudi zabolele.

Sekundu, minut, sat kasnije, sve se pomešalo zajedno i ja sam stajao tu uništen. Moje telo je bilo u bolu sa svakim uzdahom i izdahom, svaki dah bio je teţi od prethodnog.

Kako se to jebeno dogodilo?

Trebalo je da je zaštitim.

Ubijao sam sebe iznutra.

Trepnuo sam i sedeo sam u svom avionu, leteo za Vašington.

Razmišljajući o ţivotu.

Ubijao sam.

Mučio.

Mnogo nevinih ţivota platilo je cenu. Moju cenu. Samo da dokaţem jebenu poentu, da se izdignem iznad svih i svega. Ĉak i bog nije bio siguran pored mene. Bio sam surov drkadţija koji nije primao ne kao odgovor. Niko me ne pređe i preţivi da o tome priča. Nisam imao poštovanje niti lojalnost za nikog osim za sebe.

Ni jednom nisam pomislio na bol koji bi naneo. Posledice mojih delovanja biće mi najveće ţaljenje u ţivotu.

Sve je nekako bilo usporeno, sekunde pretvarale su se u minute, minuti u sate. Zvono na mojoj govornoj pošti prekinulo je tišinu oko mene.

Ekran je posvetlio i obavestio me je da imam propušten poziv i jednu govornu poštu sa nepoznatog broja koja se odvajala od svih drugih.

Sestrina.

Nisam siguran šta sam osećao u tom trenutku, stah moţda, panika, zbunjenost. Podsećajući se da sam ignorisao Amarin poziv od pre dva 113

dana, uvek previše zauzet da odvojim nekoliko minuta od svog sjebanog ţivota i posvetim ih njoj.

Moj adrenalin je podivljao, telo mi se ukočilo, ruke si mi se tresle.

Odjednom sam oseti ţuč kako mi se podiţe u grlu, izbegao sam potrebu da povratim.

Udahnuo sam duboko nekoliko puta, stiskao sam dugme brisajući poruku za porukom sve dok nisam stigao do njene.

“Sranje! O sranje! Dejzi, ne govori to!” Amarin glas ispunio je vazduh. “Nisam htela da pozovem tebe, glupi prsti birali su pogrešan broj.

Pokušavala sam da dobijem Mihaela. Dejzi i ja smo se zaglavili pored puta i izgleda kao da će početi kiša svakog trenutka. U svakom slučaju ne znam zašto ti govorim sve ovo kad ti i ovako nije stalo.” Njen gorak ton ujeo me je kao zmija u noći. Moj vid se zamaglio, nisam mogao da vidim ništa ispred sebe. Da li ja to plačem?

“Bilo bi lepo samo te čuti s vremena na vreme. I dalje si moj brat, bez obzira na sve. Volim te Alehandro. Još uvek sam ovde. Moţda treba da čuješ to od mene da bi zapamtio. Nadam se da ćemo pričati uskoro. Budi bezbedan.” Linija je postala tiha.

Jedine reči koje sam registrovao bile su, “Još uvek sam ovde.” Moja ruka pala je sa mog uha, i dalje sam drţao telefon. Nisam smeo pritisnuti dugme da prekinem. Zurio sam u ekran i dalje čuvši rečenicu “Još uvek sam ovde.”

To je bio izraz koji se iznova i iznova ponavljao u mojoj glavi, bio je to niz koji nisam mogao da zaustavim, iznova i iznova.

“Još uvek sam ovde...”

Nisam mogao da se pomerim. Nisam mogao osetiti. Nisam mogao misliti. Bio sam prazan.

Tama se smestila oko mene. Uspomene na Amari i mene plutale su po mom umu. Od detinjstva do dana od kad je išetala iz mog ţivota i sve između. Male slike naših zajedničkih momenata. Sedeo sam tako dok mi telo nije moglo podneti više. Sedeo sam tako dok nisam osetio da više ništa nije ostao od mene.

Znajući da neću biti ništa nakon ovog. Ljuštura čoveka koja sam navikao biti. Ja sam bio apstraktna slika neograničenog bola. Svaki dan sam ţiveo sa sećanjima na greške i kajanje, na stvari koje nikad neću moći promeniti.

Prošlost.

114

Sadašnjost.

Budućnost.

Onda.

Sada.

Zauvek.

Nemilosrdno mučenje ljubavi i mrţnje.

Daleka sećanja na dečaka koji sam bio, do nemilosrdnog čoveka koji sam postao.

Sledeća stvar koju sam znao bio sam u hodniku i hodao ka mrtvačnici bolnice da identifikujem njihova tela.

Srce mi je lupalo kao ludo u grudima, odzvanjalo u ušima dok su otvarali ormarić u kom je bilo telo moje sestre. Ništa nije moglo da me pripremi na ono što sam video. Ţena koja je leţala tu, ne više puna ţivota, smeha, ljubavi. Nije bila više puna ničega.

Nagnuo sam se napred poljubio je u čelo, očekujući da osetim njenu toplotu. Umesto toga bila je ledeno hladna na mojim usnama. “Mir s tobom u miru te ostavljam, mir ti dajem.” Izrecitovao sam biblijski stih i napravio krst preko njenog lica i tela.

Klimnuo sam čoveku, jer nisam mogao da nađem reči kojima bih rekao da je to Amari. Zadrţavao sam ţelju da se raspadnem i umrem zajedno sa njom. Nisam mogao, njena ćerkica je trebala nekog, a ja sam jednom davno dao obećanje i nameravam ga ispuniti. Napustio sam mrtvačnicu bez okretanja u bolnici u kojoj je Dejzi rođena i dovedena na ovaj surov svet. Bolnica u kojoj sam prvi i poslednji put drţao Dejzi u rukama. I sad je to bolnica gde sam rekao zbogom njenoj majci, mojoj voljenoj sestri.

Ušao sam u Dejzinu bolničku sobu, njeno malo telo bilo je prikačeno na nekoliko mašina, dok je nesvesno leţala u svom bolničkom krevetu.

Zvučni signal koji se čuo sa monitora i oglašavao rad njenog srca i zvuk ventilatora koji je davao vazduh njenim plućima me je punio nekom nadom. Izgledala je tako malo i delikatno, drţeći svoje omiljeno ćebence, ono koje sam ja poslao Amari za Dejzin prvi rođendan. Moţda nismo bili u kontaktu, ali nikada nisam propustio njen rođendan ili praznike. Izvukao sam stolicu pored nje i seo. Gledajući u njeno lepo lice koje je jako podsećalo na Amarino. Posegnuvši za njenom rukom, podignuo sam je i smestio u svoj stisak. Moje su bile tako velike u odnosu na njene, progutale 115

su njenu celu ručicu. Nagnuo sam se spuštajući glavu u sramoti nad njenim malim polomljenim telom, prepuno modrica i posekotina. “Ţao mi je peladita. Nisam ţeleo ovo za tebe. Tako mi je jebeno ţao,” jecao sam poloţivši svoje čelo na naše spojene ruke.

Ovo je poslednji put da sam plakao do kraja svog ţivota.

Poslednji put da se nekom izvinjavam.

Oprostivši se od svoje sestre bio je poslednji oproštaj od onog što je bilo u mom srcu ili duši. Sad sam bio potpuno šupalj. Bilo je lakše tako, morao sam da isključim ljudskost. Nisam ţeleo da osećam ništa. Nakon ovog...

Ništa mi nije ostalo.

NAŠ SVET KNJIGA 116

Drugi Deo

NAÅ SVET KNJIGA 117

Osamnaest Leksi “U redu, mlada damo Leksi, ovo je tvoja stanica,” moj vozač autobusa Ana je viknula. Provirivši ka meni kroz ogledalo iznad njene glave.

Ustala sam i krenula ka izlazu, obilazeći svu decu sa kojom sam išla u školu. Ignorišući mrske komentare koje sam morala da trpim svaki dan.

Obično sam sedela u prednjem delu autobusa na najbliţem mestu Ani, ali bi me deca svakako komentarisala na ovaj ili onaj način.

“Hvala, Ana. Vidimo se sutra,” ja sam rekla dok sam silazila niz stepenice otvorenih vrata autobusa.

“Nema problema, slatkice. Poneću onaj jogurt koji ti toliko voliš ujutru.”

Nasmejala sam se, volela sam Anin doručak. Bio je to najbolji način da počnem dan. Ja uglavnom nisam dobijala doručak kući pre nego što bih morala da krenem na autobus. Mama je uvek spavala, ne zamarajući se da ustane i pomogne mi da se spremim za školu. Imala sam sreće ako bi dobila ručak tokom dana. Izašavši iz autobusa, okrenula sam se da pogledam Anu. Ona je tresla glavom razočarano i od toga me je zabolelo srce. Nisam volela kad je ona tuţna, pogotovo, jer sam ja bila povod.

Bila sam okruţena sa dosta tuge.

Moja majka opet nije bila tu. Nisam bila iznenađena. Bilo bi čudno da me pokupi na autobuskoj stanici. Potrudila sam se da se uvek vedro nasmešim i pokaţem Ani da nisam uznemirena maminim odsustvom.

Pokušavajući da olakšam brigu koju znam da je osećala. Ana je mrzela što moram kući da idem sama. Govorila je da šestogodišnjakinja ne bi trebala da šeta kući sama. Nije bilo tako loše, osim leti, bila bi znojava od vrućine.

Ana bi mi uvek pripremila bocu vode, tako da ne bi dehidrirala.

Ponekad ako bi više dece bilo odsutno ona bi me odvela pravo do vrata moje kuće.

To su bili moji omiljeni dani, ali oni su bili jako retki.

Ana je mahnula poslednji put i ja sam mahnula nazad. Gledajući kako deca plaze jezik ka meni dok je bus prolazio, ali nisam obraćala paţnju na njih.

118

“Štapovi i kamenje,” šapnula sam. Ponavljajući ono što je moj očuh uvek govorio, iznova i iznova u svojoj glavi.

Ja nikad nisam upoznala svog oca, ali mi je mama pokazala par njegovih slika. Uključujući i onu koja je uramljena na mom noćnom stočiću.

Nije mi mnogo rekla o njemu, ali mi jeste rekla da nije dobar čovek i da nam je bolje bez njega. Moj očuh Fil, nije bio tako loš, ali radio je puno. Što ga je činilo mrzovoljnim. Koliko god bi volela da je više bio kući, jer se tada uvek igrao sa mnom, kuća je bila mirnija kad on nije tu. Vikao bi na moju mamu svo vreme da ustane iz kreveta, da se istušira, počisti kuću i ja to nisam volela. To me je ponekad plašilo, kada bi bio loše raspoloţen. Uvek sam se pobrinula da mojoj mami dam više zagrljaja i poljubaca kad je on rasplače. Svađali su se puno. Mislila sam o svojoj mami dok sam radila svoj balet korak niz trotoar. Podiţući se na prste svojih nogu i šireći ruke radi ravnoteţe kao što mi je instruktorka i pokazala. Pevušila sam melodiju Labudovog Jezera dok sam igrala na putu do kuće. Bila sam balerina od kad mogu da se setim. To je bio moj ţivot, jedino kada sam bila istinski sretna. Kada nisam morala da brinem ni o čemu drugom, osim muzici i ritmu. Moja instruktorka rekla je da sam rođena da igram, jer sam shvatala svaki novi korak ili tehniku veoma brzo, a bila sam tako mlada.

Uvek sam ţurila kući sa časa da pokaţem mami sve nove pokrete koje sam naučila. Ona bi leţala na krevetu i gledala sve i jedan sa iskrom u očima, govoreći mi da izgledam prelepo. Onda bi me povukla ka sebi, ubacila bi me kod sebe u krevet i mi bi se mazili satima, gledajući film dok bi se ona igrala mojom dugom kosom. Spavala sam u njenom krevetu mnogo više nego u svom uvek se plašeći čudovišta ispod kreveta.

Razumela je moj strah, pa me je puštala da spavam sa njom skoro svako veče. Moj očuh obično je spavao na kauču, pogotovo poslednje godine ili više, ali ne mogu da se setim.

“Mamaa!” vikala sam, ulazeći u kuću, zatvarajući vrata za sobom.

Tšina.

“Mama! Kući sam!” krenula sam ka njenoj sobi dole niz hodnik, kroz dnevnu sobu. Znajući tačno gde će biti. Nije leţala na svom krevetu, što je ostavljalo samo još jedno mesto.

“Mama,” rekla sam ponovo dok sam otvarala vrata ormara u njenoj sobi i provirila unutra. Sedela je na maloj gomili odeće u samom uglu ormara, gde je gurala svo smeće. Sedela je tamo potpuno sama i slamala se.

Nije me registrovala, samo je nastavila da plače, zureći odsutno u jednu 119

tačku. Uzela sam stolicu na rasklapanje i postavila je odmah pored ivice ormara, da joj dam podsticaj, utehu kao i svaki put kad bi je našla ovde.

“Hej, mama.” Šapnula sam, obmotavajući svoje ruke oko njenog struka, spuštajući glavu na njen stomak. “Kući sam sad. Nema više plakanja.”

Ona je šmrcnula i poljubila vrh moje glave. “Ţao mi je Leksi. Doći ću da te pokupim sutra, izgubila sam pojam o vremenu.”

“U redu.” Neće.

“Moţda bi mogle u park? Na sladoled? Nadoknadiću ti,” obećavala je, privlačeći me jače.

“Okej,”ali sam znala da nećemo otići.

“Biću bolje sutra, obećavam.”

Pogledala sam gore u nju, oči su joj bile ispunjene suzama dok je klimala glavom čekajući da joj poverujem. Moj očuh je rekao da me je izgubila jednom i da od tada ona jedva napušta kuću.

Ja sam je samo grlila i ljubila kao što sam uvek, ţeleći da sutra bude bolje. Znajući da neće biti.

Martinez “Zašto si još uvek budna? Trebala bi da spavaš,” rekao sam malo oštrijim tonom nego što sam nameravao.

Dejzi je raširila svoje oči u strahu, sakrivajući se od mene, momentalno me podsetivši na njenu majku.

Amari je pravila istu tu facu kad bi joj se naš otac obratio sa istim prokletim tonom.

Nakon svih tih godina u kojima nisam ţeleo da postanem kao on, ja sam postao moja najveća noćna mora, moja realnost. Bio sam moj otac.

Bili smo potpuno isti.

To je bila cena koju sam morao da platim za ţivot koji sam vodio.

El Diablo Dejzi ili Brigs, kako se sad zvala, bila je pljunuta moja sestra, osim što je imala Mihaelovu tamnoputu koţu. Tokom sahrane svojih roditelja ona mi je rekla da više nije Dejzi. Da joj je novo ime Brigs. Pustio sam je, jer joj je to pruţalo mir, iako za mene ona će uvek biti Dejzi. Sestrin omiljeni cvet. Ĉak i nakon dve godine koliko ţivi sa mnom, moja osmogodišnja nećaka je i dalje jebeno prestravljena od mene.

120

Nije da sam joj dao izbora u stvari, bilo je lakše da me vidi kao čudovište. Nikad nisam ţeleo da me voli. Nisam to zasluţio. Ona to nije zasluţila.

Obe ţene koje su me volele bile su šest metara pod zemljom. Nije bilo šanse ni u paklu da opet provociram sudbinu. Zato je imala dadilju, ali Esteban je bio odgovoran za nju. Ja sam ga postavio kao njenog stalnog telohranitelja. Ako joj se išta desi, njegov ţivot ću uzeti i on je to znao.

“Ne mogu da spavam.” Ona je šapnula tako tiho, da sam je jedva čuo.

Stiskajući svoje maleno telo više u kauč kao da je ţelela da nestane u njemu.

“Kasno je Brigs. Imaš školu ujutru, a ja nemam vremena za ovo. Idi u krevet.”

Pognula je svoju glavu sa stidom koji sam ţeleo da oseća. Progutao sam jako, jer sam znao da je sve što je trebala od mene da je uzmem u svoje ruke i kaţem joj da će sve biti u redu.

Ali neće.

Odbijao sam da joj laţem, da je navedem da misli da će sve biti u redu.

Noćne more koje je imala svaku noć bile su dokaz za to.

“Ne ţelim da budem sama Ujko,” ona je mumlala opet, gledajući u mene sa nadom u očima.

Iste oči koje bi Amari koristila kad god bi me probudila, puzeći u moj krevet kasno noću. Drţati Dejzi blizu sebe nije bilo baš najpametnije za nju.

A ni za mene takođe.

“Treba da se navikneš da budeš sama. To je ţivot, peladita,” rekao sam ponovivši. “Mala devojčice.”

Ona je klimnula, zadrţavajući suze koje su pretile da izbiju na površinu. Podsećao sam je svaki put kad je plakala u mom prisustvu da je to znak slabosti. Nije trebalo mnogo da prestane da plače kad je bila oko mene, uplašena posledica koje bi time mogla imati. Sišla je sa kauča tako mala i sitna i prošla pored mene. Pomislili bi ste da sam nakon dve godine izgradio dovoljno otpornosti od toga da je drţim, utešim, po mazim ili kaţem da je volim.

Ako ništa drugo taj nagon postajao je samo još jači.

Gledao sam je kako ide u svoju sobu i zatvara vrata za sobom, dok sam ja krenuo ka baru. Ĉekajući.

121

Trljajući svoje čelo od konstantne jake glavobolje, koja kao da nikad nije nestajala. Moj doktor je rekao da je to od manjka sna i dijagnostikovao mi je insomniju.

Prepisao mi je pilule za spavanje, ali nikad nisam pio te jebene tablete.

Moji demoni me nisu puštali.

Vredeo sam više mrtav nego ţiv u ovom svetu. I čim bi to zaboravio, bila bi moja propast.

Spustio sam čašu dole kad sam čuo Dejzi kako plače u daljini, lupajući je od šank kad je bila prazna. Umesto nje zgrabio sam bocu. Bila je ista stvar skoro svako veče. Njena soba jedina nije bila zvučno izolovana.

Morao sam da čujem njen plač.

Moje noge kretale su se same od sebe, moje telo je povlačilo konce. Ili je moţda to bilo moje srce.

Privlačeći me bliţe njenim vratima kao i svako veče. Stojao sam tamo, naslonjenog čela na hladno drvo. Boca viskija čvrsto je bila stisnuta u mojoj ruci. Moja druga ruka bila je na kvaki, borio sam se sam sa sobom da ne uđem. Osećajući svaki i najmanji gram njenog bola i nevolja, molio sam se tiho da ja mogu to sve da joj otklonim.

Ali nisam mogao.

Jecanje je postalo jače i jače, zabadajući bodeţe u moje srce samo uvek malo dublje. Sve što sam mogao da zamislim je njeno malo telo kako se trese dok povlači svoje ćebence čvrsto ispod svoje brade. Moţda se pretvara da joj je majka tu ili gore... da sam ja tu.

Okrenuo sam se i kliznuo niz njena vrata kao što sam uvek radio.

Nameštajući svoja leđa pritisnuta uz njih, laktova postavljenih na kolena ispred sebe. Uzeo sam još jedan gutljaj iz boce, naslonjen tako i slušao njen plač tokom cele noći.

To je bio moj način da budem tu za nju.

Iako sam znao da neću nikad dopustiti da ona to zna.

Bilo je noći kad bi ona prespavala celu noć, neprekinuta noćnim morama koje su nas oboje progonile. Ušunjao bi se u njenu sobu i sedeo u stolici pored njenog kreveta. Gledajući je kako spava u tami sve dok sunce ne bi izašlo. Dozvolio sam sebi da poljubim njeno čelo, puštajući svoje usne da se zadrţe tu dok bi pravio znak krsta kao što je moja majka radila meni, s' vremena na vreme.

I onda bi otišao. Nestajući kao da nikad nisam bio tu.

Puštajući je da misli da je sama, dok me je u stvarnosti, uvek imala.

122

Devetnaest Leksi Tri godine su prošle i nije se mnogo promenilo. Ja imam devet godina i dalje gajim nadu da će moja mama nekim čudom postati paţljiva majka, ne izgubljena u svom svetu. Ţudela sam za majkom kao što su većina dece u mojoj školi imala. Deca u mojoj školi pričali su kako njihove mame prisustvuju sastancima, recitalima ili čak jednostavan gest prave im doručak i to me je uvek činilo da zavidim.

Mrzela sam taj osećaj.

Moja mama nikad nije prisustvovala nijednoj od mojih školskih dešavanja, ceremonijama ili roditelj nastavnik večerima. Većina ljudi je pretpostavljalo da ja nemam mamu, što je bilo zaista tuţno. Ona je i dalje jedva napuštala sobu ili se čak i oblačila. Ona se borila dan za dan da pre gura tu depresiju koja je zaposela njen um. Ţelela sam je. Ne, trebala sam je, da bude deo mog ţivota van kuće. Da se zainteresuje za moj ţivot, pogotovo jer sam se ja uvek toliko interesovala za njen.

Pokušavajući da otklonim tu tugu koja je ţivela u njoj.

Recital Labudovo Jezero u školi bio je za samo tri dana i ja sam bila pre uzbuđena. Bila sam na audiciji za glavnu ulogu Belog Labuda i na moje iznenađenje dobila sam je. Sećam se tog dana, utrčala sam u maminu sobu, skočivši na njen krevet da joj kaţem velike vesti. Ona se samo nasmejala, povlačeći me u zagrljaj. Ne rekavši ni reč.

Veţbala sam svaki dan i noć, dovodila svoje korake do perfekcije. Ţelela sam da učinim moju mamu ponosnom. Moţda bi onda postala malo produktivnija u budućnosti.

Ona se zaklela da će doći na predstavu. Da je ne bi propustila ni za šta na svetu, rekla je da jedva čeka da me vidi na sceni. Ovo će biti prvi put da me vidi kako igram van moje kuće. Moj očuh sa druge strane, nikada nije propustio ni jedan nastup, ali to nije bilo isto. Nisam mogla dočekati da i ona bude tamo, da sedi u prvom redu, da gleda kako se sav moj teški rad isplatio.

123

Bila sam na putu kući sa svoje probe. Mogla sam ih čuti sa prilaza pre nego što sam zakoračila na stepenice. Svađali su se opet, zvali jedno drugo imenima. Naša kuća bila je mala, pa nije bilo teško da se eho njihove svađe odbija od zidove u mirnoj noći. Niko nije došao da me pokupi opet. Bilo je to normalno. Nisam bila sigurna da li su me zaboravili ili samo nisu marili kako ću naći put do kuće. Imala sam sreće da me je mama od jedne devojke dovela kući. Bila je to duga šetnja za devojčicu mojih godina.

Ja sam odabrala da verujem u ovo drugo.

Manje je bolelo tako, ali ne mnogo.

Otišla sam pravo u svoju sobu, ne zamarajući se da im kaţem da sam stigla kući. Bili su toliko udubljeni u raspravu oko čega god da su se svađali ovaj put. Bacila sam torbu na krevet i zgrabila svoje patike za balet.

Pomerila sam svoj ormar u stranu praveći binu od sobe. Stavila sam svoje slušalice u uši da nad jačam njihovo vikanje koje je dopiralo kroz zidove.

Slušala sam Ĉin II, XIV od Labudovog Jezera, jedan od mojih solo delova. Izgubila sam se u muzici, intenzitet instrumenta vibrirao je mojim bićem, pretvarajući to u pokrete mog tela. Pretvarajući svaki korak u savršenstvo nad muzikom. Pirueta u uskom krugu malog prostora, graciozno stajem, bacam se u vazduh bez napora. Moja stopala padaju na pod sa udarom, spremam se za veliko finale. Osećam kao da sam jedno sa muzikom, Sauté, korak, arabesque i naklon. Ponavljajući korake iznova i iznova, sve dok me kosti i zglobovi nisu zaboleli.

Bez bola, nema uspeha.

Samo tada bi bila sretna.

Samo tada se osećala slobodno.

Baš sam htela da uradim piqué kad sam osetila kako je udar ulaznih vrata zatresao celu kuću. Razbijajući moju koncentraciju, i čineći da promašim sledeći korak. Moje stopalo se izokrenulo na drvenom podu, izazivajući me da izgubim kontrolu..

“Jaoj!” zastenjala sam, hvatajući balans pre nego što sam uhvatila članak. Odlučila sam da je dosta za večeras i krenula pravo na tuširanje.

Nadajući se da će topla voda opustiti moje napete mišiće od silnog veţbanja. Ostala sam tamo dok topla voda nije nestala, obukla sam se u svoju pidţamu i spremila za krevet.

I dalje sam spavala u maminoj sobi, ali ne zato što sam se bojala. To je bilo naše zajedničko vreme, samo ona i ja. Obično to je bilo najviše vremena kada provodimo zajedno tokom dana. I radovala sam se tome. Drţala bi 124

me u rukama celu noć, grleći me. Samo tada sam osećala njenu ljubav. Da brine o meni.

“Mama,” šapnula sam dok sam ulazila u sobu. “Mama, jesi li budna?” drmnula sam je po ramenu. “Mama.”

Ona se cimnula, okrenuvši se prema meni, pogled joj je bio izgubljen i zbunjen. “Hej... bebo...”

“Mogu li da spavam sa tobom?”

Ona je klimnula, već zatvorivši oči. Uvek je bila toliko umorna iako sve što je radila bilo to da je spavala. Pomerila se, otvarajući mi ruke. Ja sam se nasmejala puzeći ka njoj, u šuškavajući svoje telo uz njeno. Ona je momentalno obmotala svoje ruke oko mene, pritiskajući moja leđa uz njen prednji deo što je čvršće mogla. Kao što je uvek.

Bila je tako hladna, koţa joj je bila kao led. Ne topla i utešna kao što sam navikla da je svako veče.

“Mama, zašto si tako hladna?” pitala sam, drhteći. U šuškavajući se bolje u njeno ćebe koje je bilo na nama.

“Ne znam bebo. Ti ćeš me ugrejati.”

Ja sam sretno klimnula, smešući se, ljubeći dlan njene ruke.

“Ti si tako dobra devojka Leksi. Ne znam šta sam uradila da zasluţim tako neverovatnu ćerku. Volim te tako jako,” rekla je ljubeći moju glavu.

Osetila sam suze kako mi padaju na vrat, dok me je stiskala jače.

“Mama, da li plačeš?” pokušala sam da se okrenem prema njoj, ali nije mi dozvolila. Kao da nije ţelela da je vidim takvu.

“Nisam uvek bila ovakva, bebo. Sećam se dana kad sam te dobila. To je bio najsrećniji dan mog ţivota, Leksi. Ti si bila najlepša stvar na koju sam ikad spustila svoje oči. Tako ponosna na to što si moja. Mislim da zato toliko voliš da se maziš sa mnom sada.” Ispustila je mali kikot između suza. “Ţao mi je, bebo. Tako mi je ţao zbog svega. Zasluţila si bolju mamu nego što sam ti ja bila. Volela bih da mogu da promenim stvari. Volela bih da sam bila ono što zasluţuješ.” Plakala je u moju kosu.

“Shhh... U redu je mama. I dalje moţeš da se promeniš. Znam da moţeš. Ja sam ovde pomoći ću ti da ti bude bolje. Moţemo početi nešto zajedno, izvoditi te van kuće više.”

“Volim te Leksi. Treba mi da uvek to pamtiš, moja slatka devojčice.

Molim te upamti to. Ti si tako snaţna mala devojčica.”

“Znam mama. I ja volim tebe. Bićeš bolje nakon mog recitala. Znam da će to nasmejati, učiniti ponosnom. Ţelećeš da dođeš na sve njih.

125

Jednostavno znam. Ne mogu da dočekam da me vidiš na bini. Volela bih da je sutra.”

Plakala je jače. Drhtaji su preuzeli njeno telo, tresla je ceo krevet.

“Mama, molim te ne plači. Mrzim kad plačeš. Boli me jako.” Rekla sam, glas mi je pucao. Suze su pale niz moje oči. Nije bilo lako videti i osetiti njen krah, nesposoban da uradiš bilo šta za nju. Nesposoban da zaustaviš bol koji ju je uvek oduzimao od mene. “Ţao mi je, Leksi. Za sav bol koji sam ti izazvala,” jecala je.

“Mama, ti znaš, da ću ti oprostiti sve. Obećavam. Sve.” Ja sam plakala zajedno sa njom, nesposobna da kontrolišem emocije koje su me obuzele.

Uradila bih sve da otklonim njenu bol.

“Volim te tako jako, bebo. Nemoj to nikad zaboraviti. Ĉak ni na jedan dan.”

“Znam mama, znam.” Klimnula sam dok me je ona ljubila svuda po glavi. Njena koţa bila je ledeno hladna. “Idem da uzmem još jedno ćebe.

Mislim da ćeš se razboleti.” Pokušala sam da ustanem, ali me je ona stisnula jače.

“Ne, ne idi. Sve što trebam si ti. Samo ti.”

“U redu...” nešto nije bilo u redu, ali sam ostala, dajući joj ono što je trebala. Ĉekaću da zaspi, a onda ću otići po drugo ćebe za nas. Znam da moja toplota nije dovoljna, Plakala je još malo, a onda je njeno disanje postalo usporeno, jedva sam ga mogla čuti. Njen dubok san povukao je i mene i pre nego što sam znala ja sam zaspala sa njom.

Probudila sam se ujutru u istom poloţaju u kom sam zaspala, samo što je mamina teška ruka leţala preko mog stomaka.

Moje oči su se otvorile, sunce je obasjavalo moje lice sa prozora pored kreveta.

“Mama,” pospano sam rekla, trljajući san sa svojih očiju. “Moţda bi mogli raditi nešto zabavno danas. Mogli bi u park, na sveţ vazduh. Izgleda kao da će biti prelep dan napolju.”

Uvek je bilo teško probuditi je ujutru. Spavala je čvrsto kao stena.

Bomba bi mogla eksplodirati u kući a ona bi i dalje spavala. Ĉula sam svog očuha kako viče na nju više puta da prestane piti tolike pilule da to nije dobro za nju.

Prevrnula sam se i dalje pospana u njenom zagrljaju, lagano sam poloţila ruku preko nje. Bila je čak i hladnija nego sinoć, ali je sad nekako 126

bila i ukočena. Moja ruka se nije podizala i spuštala na njenim grudima dok je ona udisala i izdisala vazduh.

“Mama?” ja sam govorila pored njenog lica, oči otvorivši širom.

“Mama! ” uspravila sam se, pogledala sam u njeno bledo lice. Usne su joj bile lagano otvorene.

“Mama, mama!” podigla sam se na kolena, tresla sam njenu glavu najjače što sam mogla. Nije se pomerala.

“Mama!” protresla sam je opet. “Zašto se ne pomeraš? Zašto se ne budiš?” Stavila sam ruku na njeno srce.

Ništa.

Spustila sam glavu do njenih usana. “Mama!Zašto ne dišeš?”

Skočila sam sa kreveta, trčeći što sam brţe mogla u dnevnu sobu.

“Tata, tata! Tata!” vrištala sam celim putem kroz kuću.

“Leksi, rano je.” Mumlao je dok sam ga tresla na kauču.

“Tata, molim te! Mama! Neće da se probudi! Ne diše! Ne znam šta se dešava!”

On je skočio sa kauča i potrčao ka sobi. “Jebi ga!” Opsovao je čim je stigao do nje. “Šta si to uradila dušo? Šta si jebeno to uradila?” protresao ju je, uzimajući je u svoje ruke. Gledao je u sve pilule na noćnom stočiću.

“Sranje, šta si uzela? Dušo, šta si uzela?”

Stajala sam na dovratku i gledala svaki pokret usporeno. Suze su lile niz moje lice, dok sam obmotavala svoje ruke oko sebe. I dalje sam mogla da osetim njenu hladnu, ukočenu koţu na svojoj. Osećaj koji nikad neću zaboraviti. Pala sam na pod, ljuljajući se napred nazad, gledajući kako moj očuh pokušava da udahne ţivot nazad u moju mamu.

Pumpao je njene grudi...

Jedan, dva, tri...

Vrištao je na mene da zovem 911. Nisam se mogla pomeriti, nisam mogla pričati, jedva sam mogla čak i disati. Moje telo je bilo u šoku, moj um se okretao, srce mi je divlje lupalo.

Moj ţivot se završavao.

Tata je pao na kolena i slomio se sa njenim licem u svojim rukama.

Sirene su se čule u daljini. Ljudi su pričali i prolazili oko mene. Haos je bio u svakom ćošku kuće.

Ja sam samo sedela.

127

Znajući upravo tada i tu da ću morati da prekršim svoje obećanje dato njoj.

Ja bih oprostila mojoj majci sve...

Ali ovo joj nikad neću oprostiti.

Martinez “Gledajte i plačite, gospodo,” iscerio sam se ka velikim igračima koji su sedeli za stolom. Prikupljajući svoje čipove, od strane dilera i otišao.

Doleteo sam u Vegas jutros sa se postaram za neki posao i malo se opustio u isto vreme. Ko je rekao da se ne moţe mešati posao i zadovoljstvo, taj je očito bio u zabludi.

Brigs je bila kući sa svojom dadiljom i Estebanom, kao i uvek. Imao sam jebenu trinaestogodišnjakinju kući koju su lupali tinejdţ hormoni i zbog koje sam ţeleo da počupam kosu sa glave. Naš odnos je i dalje bio kamenit i to je bilo blago rečeno, ali bar je prestala da se nada da će ostvariti neku vezu sa mnom.

“Gospodine Martinez, sačekajte. Evo dokumenti o kvotama koje ste traţili,” Dţejms moj finansijski menadţer za kazina, je rekao prateći me dok sam išao ka liftu.

Ja sam prislonio svoju pristupnu karticu za sprat penthausa. Ulazeći sa njim pored sebe, puštajući da se vrata zatvore za nama.

“Ti brojevi su i dalje loši, Dţejms.” Rekao sam, mlateći glavom, prelazeći prstima preko usne.

“Znam... Ja mislim...”

“Ne plaćam te da jebeno misliš, plaćam te da rukovodiš novcem.” Za lepio sam dokument uz njegove grudi, jako.

On se trznuo od iznenadnog udara.

Prebacio sam svoju paţnju na ribu koja je bila sa nama u liftu, gledajući je kako se spušta dole na kolena predamnom. Otkopčala je moj rajfešlus i izvadila kurac. Momentalno ga uvlačeći duboko kao da ima nešto da dokaţe. Ja sam se iscerio. Naše oči su bile povezane dok sam gledao kako mi puši nekoliko sekundi. Uţivajući u osećaju njenih usana oko svog kurca. Pogledao sam ka Dţejmsu, koji je gledao svuda osim u scenu dole pred njim. Posegao sam i udario dugme za sledeći sprat, čekajući strpljivo da se lift zaustavi i vrata otvore.

128

“Izlazi jebeno napolje,” naredio sam, grabeći kosu ribe, naslanjajući svoju glavu nazad na zid pre nego što je on čak i izašao. Ĉim su se vrata zatvorila i lift počeo opet da se kreće, stisnuo sam dugme za hitne slučajeve, zaustavljajući lift između spratova.

Ona je ispustila moj kurac sa coktanjem, uzimajući vazduh. “Zar ne ţelite da odemo gore u vaš stan?” pitala je treptajući ispod mene.

“Da li ţeliš da pušiš moj kurac ili da ideš u obilazak mog apartmana?

Jer samo ovo prvo je prihvatljivo za mene.”

Mali osmeh pojavio se na njenim usnama. “Ţelim da me poznati El Diablo, jebe.”

Nisam bio iznenađen što je znala ko sam. Bilo je veoma malo ljudi koji nisu znali, pogotovo ţene. Navikao sam da se ţene bacaju na mene, da padaju na svoja kolena i šire mi noge sve šire i šire.

I to mi jebeno nikad nije dosadilo.

Ja sam se nasmejao. “Jel tako?” povukao sam svoje prste na pozadinu njenog vrata i polako i intenzivno masirao zadnji deo njenog vrata. Ona se instiktivno naslonila nazad u moj dodir i zatvorila oči. Grubo sam zgrabio njenu kosu, uzrokujući da joj jecaj pobegne sa usana. Povukao sam je gore da stoji predamnom, odmeravajući je celu. Njene sise momentalno su me navele da poţelim da zabijem svoj kurac među njih i svršim svuda po njenoj prosečnoj faci.

Sa drugom rukom, krenuo sam da otkopčavam njenu haljinu, skidajući je sa njenih ramena, ostavljajući je golu predamnom. Već sam mogao da vidim da je njena maca jebeno natopljena. Zglobovima sam prešao preko njenih grudi i bradavice su otvrdle na moj dodir.

Svuda gde su mi prsti išli, ostavili su je da ţudi za više.

Način na koji je disala.

Način na koji se oslanjala u moj dodir.

Način na koji je njen jezik kvasio njene usne.

Njeno prokleto telo drhtalo je sa svakim pokretom moje ruke.

Nagnuo sam se napred, lagano poloţivši svoje usne na njeno uho.

“Nateraću te da preklinješ.” Mumlao sam, nesposoban da kontrolišem svoj poriv.

Ona je uzdahnula pored mojih usana, čim su moji prsti našli njenu mokru macu. Grubo sam gurnuo prst unutra, čime je ona ostala bez daha, ali se brzo oporavila. Topeći se na mojoj ruci.

129

“Ako budeš dobra devojka, moţda ti dozvolim da svršiš. Da li je to ono što ţeliš?” ja sam se rugao, znajući jako dobro da jeste.

“Da, ” ona je stenjala.

“Reci.” Naredio sam. “Ţelim da svršim.”

Jebao sam je prstom sve dok joj se oči nisu zatvorile, a kolena zaklecala, miris njenog uzbuđenja okruţio nas je kao da je deo jebenog vazduha. Kada sam osetio da je blizu svršavanja, izvukao sam svoje prste iz njene vlaţne mace.

Oči su joj se divlje otvorile, grudi napinjale, čekajući moj sledeći pokret. “Šta kaţeš?” nagovarao sam je, pokušavajući da zadrţim svoju nestrpljivost o postavljanja jebenog pitanja opet.

Ona je mamila moje usne svojima. “Ţelim da svršim.” Šapnula je uz njih. Stisnuo sam njenu macu jako. Ona se stresla i zastenjala. “Šta si ti to uradila?” ja sam pitao.

Njene oči su se proširile, pokušavajući da se odmakne, ali sam je zgrabio za grlo i pribio je uza zid, drţeći je na mestu svojim jakim stiskom.

Njene ruke su refleksno pošle ka mojim. Stiskajući moje prste da je pustim.

“Da li sam rekao da smeš da svršiš?” podrugljivo sam rekao, pokušavajući da sakrijem svoje zadovoljstvo na njen bol koji sam joj izazivao. Oči su joj potamnele. “Ţelela si da te El Diabolo jebe, zar ne? Zar nisi to rekla? Zar se nisi zato spustila na svoja kolena i pušila moj kurac u prokletom liftu?”

“Jebi se!” viknula je ne posustajući.

Moj kurac se trznuo. “Šta si rekla?” ponovio sam, pritiskajući je jače uza zid.

Ona je besnela. “Pusti me ili ću vrištati.”

Ja sam se nasmešio, zateţući stisak oko njenog vrata. “Vrišti,” zaustavio sam se. “Jebeno te izazivam.”

Njene usne su se otvorile dok sam ja pojačavao svoj stisak, podiţući je od poda malo, tako da ne moţe ni pisnuti. Nagnuo sam se napred i stavio uho na njene usne, ţeleći da je još više isprovociram. Njena maca je bila jebeno natopljena, pogled joj je bio intenzivan.

“Nemoj kucati na Đavoljeva vrata, srce i očekivati da on ne odgovori.”

Podigao sam svoj prst do svojih usana i polizao ga. Vraćajući ih nazad na njen klitoris, trljajući njenu ruţićastu izbočinu jače i bez milosti.

130

Ako je bila jedna jedina ključna lekcija koju sam naučio o ţenama, je to da su one volele da budu stimulisane polako. Da ih polako privikneš na svoju ruku ili usne. Previše stimulacije nije bilo ni loše, ali ni dobro. Na kraju popustio sam svoje nasrtaje na njen klitoris, milovajući ga s jedne na drugu stranu svojim dlanom, Nije joj trebalo mnogo da krene da se uvija i diše ujednačeno.

Moj pogled uhvatio je njene tamne oči kako se proširuju. Borila se sa potrebom da mi da ono što ţelim, ali znala je šta je čeka ako mi da.

Unutrašnja borba je bila evidentna na njenom licu. Oči su joj se prevrnule.

“Molim te...” ona je stenjala.

“Molim te šta?”

“Molim te... dozvoli mi da svršim...” disala je jedva od napora.

Ja sam se nasmejao široko i divlje, moje tamne oči gutale su njene.

Pustio sam je, gurajući je dole na njena kolena. Ne puštajući je da svrši.

Ona očigledno nije imala pojma s kim ima posla, a moje strpljenje je već bilo tanko.

Pogledala je gore u mene sa nestašnim očima, potpuno zanesena i zbunjena. Posegla je za mojim kurcem, ali sam je odgurnuo i okrenuo. U šuškavajući svoj kurac nazad u pantalone, stiskajući dugme lifta. Puštajući ga opet u pokret. “Šta koji kurac?” izdahnula je.

“Moj kurac zasluţuje bolje, srce. Nazvao bih te pičkom, ali ti očito nedostaje dubina i toplota.”

“Idi u pakao.” Ispljunula je, sakupljajući svoje stvari.

“Već ţivim tamo.”

Izašao sam napolje ne okrenuvši se.

NAŠ SVET KNJIGA 131

Dvadeset Leksi Volela bih da mogu da kaţem da mi je bilo lakše.

Volela bih da mogu da kaţem da nikad više nisam osetila tugu.

Volela bih da mogu da kaţem da nisam više nikad plakala.

Da je moja priča postala bolja.

Nije...

Ako ništa... postala je gora. Ĉetri godine je prošlo od kako je moja mama slučajno počinila samoubistvo sa mnom u rukama. Forezničar je zaključio da je to bilo slučajno predoziranje. Ona je pomešala mnogo različitih tableta i to ju je ubilo. Moj očuh nikad nije dopustio da zaboravim da se ona slučajno ubila.

Ja sam svakodnevno bila kaţnjavana za njene grehe.

Kad god da sam spavala ili bila budna.

On je postao drugi čovek nakon njene sahrane. Bio je skoro jedva kući, a kad je bio, bio je samo pola čoveka kakav je nekad bio. Bio je pijan skoro stalno, prazne flaše viskija ispunile su kuću, zamenjujući prazne boce pilula koje je moja majka uvek ostavljala svuda okolo.

Osim što napolje u spoljnom svetu on je i dalje bio savršen, privrţen očuh.

Imala sam samo dvanaest godina, ali osećala sam se mnogo starije.

Pretpostavljam da je valjda ceo moj ţivot bio takav. Prošla sam kroz mnogo toga što ni jedno dete mojih godina ne bi trebalo.

Ali nikad nisam dopustila da me to okarakteriše.

Hvala bogu na mojoj instruktorki baleta Suzani, ne bi preţivela bez svog igranja. Bio je to moj beg iz pakla u kom sam bila od tog jutra.

Svi roditelji i deca znali su šta je moja mama uradila. Ţiveli smo u malom gradu na Rhode Island i ništa nije ostajalo iza zatvorenih vrata.

Mislila sam da me deca odbacuju pre nego što je moja majka sebi oduzela ţivot, pogrešila sam. Sada ţivela sam u svom malom svetu, gde sam ţivela i udisala balet.

“Jesi li dobro, Leksi?” Suzan je pitala, izvlačeći me iz mojih misli.

“Da, gospođo.” Rekla sam, isteţući svoje noge.

132

“Jel sve u redu kod kuće?” prišla mi je pomagajući mi da postavim nogu na šipku.

Ja sam klimnula, nisam ţelela da joj kaţem istinu. Nikad nikom nisam rekla šta se dešava kući. Previše uplašena da budem osuđena, previše prestravljena od onoga što bi se desilo, previše prestravljena same istine. Pa sam drţala jezik za zubima, bilo je lakše tako.

“Znaš da uvek moţeš da pričaš sa mnom, zar ne?” uverila me je, povezujući oči sa mnom preko ogledala.

Klimnula sam opet, smejući se. Očajnički ţeleći da prihvatim njenu ponudu, ali opet bojeći se odbacivanja. “Ţeliš li da opet pređemo kroz tvoju rutinu?”

“Volela bih to.” Odahnula sam sa olakšanjem, jer je ispitivanje bilo gotovo.

Bar za sad.

Provela sam ostatak posle podneva izgubljena u tehnici i prelepoj muzici, radeći svoju rutinu dok mi se noge nisu počele tresti. Suzan me je odbacila kao i uvek kad bih ostala do kasno. Ne dopuštajući mi da vozim bicikli nazad po mraku, znajući da nije bezbedno.

Iako nije znala da ni u mojoj kući nije takođe.

Krenula sam ka kući, mahajući Suzani za pozdrav. Izgledalo je kao da moj očuh nije bio kući ceo dan, što je značilo da pije. Otišla sam pravo pod tuš, puštajući da topla voda pada po mojim umornim mišićima. Isteţući se opet pre nego što odem u krevet.

Pokušala sam da zaspim, ali nisam mogla. Nije bilo vaţno koliko jako se umorim. Koliko jako guram svaki i poslednji mišić u telu, koliko iscrpljena i malaksala sam. Nisam dopuštala sebi da odlutam u dubok san.

Uvek sam čekala.

Bilo je bolje tako.

Neće proći mnogo dok ga ne osetim.

Nikad, nije.

“Dušo...” čula sam kako šapuće iznad mene, miris jakog likera momentalno je obuzeo moja čula. “Dušo, nedostajala si mi tako jako...”

Pretvarala sam se da nisam tu. Pevušila sam melodiju Labudovog Jezera u svojoj glavi, izgubivši se u melodiji i rutini svojih gracioznih pokreta. Premotavajući svaki i poslednji korak u svojoj glavi. Zamišljajući da sam Prima balerina neke ogromne baletske sinfonije.

Nisam ga slušala kako me zove maminim imenom.

133

Nisam ga slušala kad mi je govorio koliko ju je voleo.

Nisam obraćala paţnju na to da on misli da sam ja ona.

Moja mama.

Samo sam se izgubila u svojim sopstvenim mislima, gde je bilo bezbedno, gde sam bila voljena, gde me niko nije mogao povrediti.

Kad me je dodirnuo. Kad sam osetila njegovu ruku na svojoj koţi, kako puzi, napada, maltretira. Kad sam osetila njegov miris svuda po licu.

Kako napada svaku poru mog bića.

Pala sam.

Iznova i iznova ponovo.

Otišla sam na tamno mesto, krijući se u tamnim čoškovima svog uma. Ĉekajući.

Osetila sam kako letim, padam u ništa, lomim se na pola. Hladni ostatak male devojčice koja sam nekad bila. Fragment nevinosti koji sam nekad posedovala, postao je pepeo. Nisam više postojala bila sam ništa. Ţelela sam da vrištim. Ţelela sam da plačem. Ţelela sam da mu se suprotstavim.

Ali nisam ništa od toga. Ništa. Leţala sam tako i prihvatala. Pustila sam sebe da se naviknem, da se igra sa mnom kao da sam ništa drugo nego njegova igračka. Jer na kraju nije bilo bitno, šteta je već načinjena. Iznova i iznova u proteklim godinama. Prvi put kad je to uradio, rekao mi je, obećao mi je da se neće nikad ponoviti. Onda, tu je bio u mom krevetu nekoliko meseci kasnije. Dani su postajali nedelje, a nedelje meseci.

Sad sam sama sa monstrumom skoro svakodnevno.

Osim što sam ga nekad zvala...

Mojim očuhom.

Martinez “Ve por ella, Esteban.” naredio sam. “Idi po nju, Estebane.”

Moj glas odjeknuo je velikim, vlaţnim podrumom zgrade u kojoj smo ţiveli. Esteban i ja smo stojali u centru otvorenog prostora, sa mojim ljudima po ćoškovima.

Njegov napet, ugrejan pogled sklonio se sa mene, na čoveka koji je bio prebijen pred nama.

134

On je predstavljao sav moj naporan rad, pretučen do same granice smrti. Srebrna lepljiva traka bila mu je na usnama i oči su mu bile zatvorene, krv je kapala niz njegovo modro ubijeno lice. Ruke su mu bile vezane iza leđa, a noge vezane za čelične noge stolice na kojoj je sedeo. Sa plastičnim najlonom ispod sebe, drţao je pognutu glavu napred kao da je mrtav, ali jebač je još uvek bio ţiv.

“Da li ste sigurni da ţelite ovo da uradite? Ona spava u svom krevetu.” Rekao je ne pomerajući se ni centa.

Podigao sam obrve. “Da li ti to pro ispituješ moj autoritet? Jer ti jebeno preporučujem da me poslušaš i dovedeš mi moju nećaku. Osim ako ne ţeliš da završiš kao ovaj ovde gad.” Ja sam šutnuo stolicu izazvaši da se čovek malo uskomeša.

Bio je Brigsin petnaesti rođendan u ponoć i doneo sam joj nešto da proslavimo. Ona je bila počasan gost i predstava nije mogla početi bez nje.

Nakon dosta godina, napokon sam imao drkadţiju.

Nekoliko noći pre večerašnjeg događaja, vratio sam se kući kasno sa poslovnog puta, ne zamarajući se da kaţem Dejzi da sam stigao, nikada i nisam. Otišao sam pravo u kancelariju da pokupim neke papire, jer me nije bilo par dana, zatvorio sam vrata za sobom i upalio video od kamera koje sam imao svuda po kući. Ţeleći da se uverim da je sve teklo glatko dok me nije bilo. Nisam bio iznenađen da vidim Estebana i Dejzi na kauču, gledaju film zajedno. Bilo mu je naređeno da je ne ispušta iz vida, pa je bio oko nje non stop kao njen telohranitelj.

Samo njen prokleti telohranitelj.

Nisam bio jebeni idiot. Znao sam da je Dejzi zaljubljena u njega, ali nisam to mogao kontrolisati. Ono što sam mogao kontrolisati je to šta će Esteban uraditi povodom toga. Moja nećaka bila je prelepa. Imala je dugu braon kosu i svetlo zelene oči, baš kao njena majka. Izgledom i ponašanjem sve je više i više bila kao Amari kako su godine prolazile. Bilo je dana kad čak nisam ni mogao da primetim razliku, imala je i mala usta takođe. Ja sam zatekao sebe da sam je skoro pozvao majčinim imenom par puta, ali sam se zaustavio pre nego što sam to prebacio preko jezika. Esteban je bio mlad, ali ipak stariji od Dejzi. Znao sam da ako je dotakne ili joj da trunku nade, zaljubljenost će se pretvoriti u ljubav negde usput.

Onda neću imati izbora nego da mu odsečem jebeni kurac i stavim metak u njegovu glavu.

Ne misleći dvaput na to.

135

Dejzi je sa mnom skoro devet godina. Znam da joj je bilo teško u školi i u ţivotu generalno. Svi su znali ko sam ja, šta sam radio. Deca su je tretirala kao govno, jer su me se njihovi roditelji plašili i mrzeli ono za šta se zalaţem, ne ostavljajući mi drugog izbora nego da joj menjam školu nekoliko puta.

Posedovao sam Njujork.

Svi su je prezirali zbog toga, podsećali su me na moje detinstvo. Ona je to mrzela isto koliko i ja.

Video sam mnogo svoje mladosti u njoj, bilo je teško ne videti. Osim što ona nije imala prijatelja.

Roditelji su govorili svojoj deci da se klone đavolje devojke, sa druge strane, imao sam mnogo više nego što sam mario, ali ne iz pravih razloga.

Leo je bio jedini pravi prijatelj dok sam odrastao. Do dana današnjeg on je jedina osoba kojoj sam zaista mogao da verujem.

Moj poverenik.

Zato sam mu dao posao mog finansijskog menadţera. On je bio odgovoran da ostanem bogat ko đavo.

Dejzini prijatelji bili su likovi iz knjiga koje je stalno čitala, uvek je imala prokleti nos u knjizi, dok se većina dece igrala i zabavljala.

Uvek sam se pobrinuo da ima knjige koje ţeli. Ko sam bio ja da se ţalim, zadrţao bih van mojih leđa bar malo. Moţda nisam bio umešan u njen ţivot direktno, ali nikad nije bilo nešto što je ona ţelela, da joj nisam dao.

Uključujući i osvetu.

Ona je priznala Estebanu kako se oseća odgovornom za smrt svojih roditelja, ali nije išla mnogo u detalje zašto se tako oseća.

Esteban je uzdahnuo. “Ovo neće promeniti...”

“Dođavola Estebane,” zahtevao sam, “reci mi.” Nagnuo sam svoju glavu u stranu, suţavajući svoje oči na njega.

“Svestan si da je ona dete zar ne? Esto puede cambiar todo,” dodao sam.

“Sa nasiljem?” pitao je, zakoračivši korak ka meni.

“Sa pravdom,” uzvratio sam, rugajući se. “Sad oćeš li je jebeno dovesti ili te ja moram naterati na to.”

On je nevoljno klimnuo i krenuo ka liftu i stisnuo dugme.

136

“Estebane,” pozvao sam na šta se on okrenuo preko ramena ka meni.

“Ona ima petnaest, drţi svoj kurac u pantalonama, osim ako ne ţeliš da ti ga odsečem.”

On se okrenuo da me pogleda, podiţući ruke. “Señor, eso...”

“To nije bilo pitanje,” vrata lifta su se otvorila i ja sam klimnuo ka njemu, otpuštajući ga.

On je napokon jebeno otišao, ali delovalo mi je kao da je trebalo jebeno dugo da dovede Dejzi. Ĉim su se vrata opet otvorila, ona je bila u prvom planu. Esteban se povukao u ćošak podruma, ţeleći da se sakrije od scene pred njim. Njene oči bile su čvrsto zatvorene, znala je da će se večeras njen ţivot zauvek promeniti, dajući joj utehu.

Udarena mirisom sveţe krvi u vlaţnom podrumu ona je stajala nepokretna.

Polako i oprezno je otvorila oči, drţeći se hrabro koliko god je to mogla. Mogao sam da osetim njen strah iz daljine, nije bilo greške u tome.

“Por fIn,” rekao sam prekidajući tišinu. “Napokon.”

Njene oči proširile su se dok je gledala scenu ispred sebe, a zatim se isključila. Bila je tu, ali nije bila. Bio sam okej sa tim, krajnji rezultat osiguraće joj mir, a to je bilo sve što sam ţeleo za nju.

“Venga,” naredio sam.

Pogledala je nazad u Estebana koji je stojao u uglu prostorije, sramota i kajanje jelo ga je ţivog.

“Doneo sam ti poklon, a ovo je kako reaguješ,” rekao sam, privlačeći joj paţnju na mene, Naslonio sam se na zid iza seronje na stolici, Ruke su mi bile prekrštene na grudima, jedna noga bila je preko druge. Rukavi košulje bili su podvrnuti, a krajevi umazani krvlju.

“Poklon?” šapnula je jedva čujnim glasom.

“Brigs, neću ti ponovo reći dođi ovamo.”

Izašla je iz lifta, vrata su se zatvorila za njom, što je izazvalo da poskoči. Tresla se, obmotavajući ruke oko svojih grudi radi utehe.

Ja sam se iscerio. “Jesi li uplašena?”

Nije znala kako da odgovori, pa nije rekla ništa. Ne shvatajući da sam primetio kako je zabola svoje nokte u dlan, da spreči to da se onesvesti.

Primetio sam sve pogotovo kako me je podsećala na mene, one noći u očevoj kancelariji.

137

Rekao sam uvereno. “Ti si moja nećaka. Ti si ćerka moje jedine sestre, koju sam voleo jebeno jako mnogo. Nikad te fizički ne bi povredio. Nemoj me nikad tako jebeno uvrediti, da ti ta misao padne na um. Da li me razumeš?”

Pogledala je dole u drkadţiju na stolici, gledajući svu krv, ignorišući moje pitanje. Pustio sam je samo ovaj put, nisam je mogao kriviti, ni ja ne bi verovao sebi, đavolu, takođe.

Pratio sam njen pogled. “Udario je i pobegao.” Odgovorio sam na pitanje, koje se motalo po njenom umu od sekunde kad je otvorila oči.

Njena glava se podigla i naši pogledi su se sreli.

“A ovo.” Klimnuo sam ka stolici. “Je čovek koji je pobegao.” Objavio sam, trebajući da ona razume suštinu večerašnjeg događaja.

Mir koji joj dajem.

Oboma...

Njene oči skenirale su njegovo telo, zbunjena i preplavljena preokretom situacije, Nije mogla da skloni pogled sa drkadţije. Pogotovo imena, “Amari” koje sam ucrtao na njegove grudi.

Ona je zadrţala dah.

Istegao sam vrat ka Estebanu, koji je razumeo moju nemu komandu.

Došao je do drkadţije. Njegove oči molile su Dejzi da mu oprosti za ono što će se upravo desiti.

Bilo je vreme da ga vidi onakvim kakav zaista jeste. Svako ko radi za mene radio je Đavolji prljav posao.

On je grubo skinuo traku sa njegovih očiju, a zatim i usana, pre nego što ga je zalio kantom ledene vode po licu, dozivajući ga svesti. Borio se za vazduh koji nije bio u stanju da udahne.

Esteban se brzo vratio u ćošak podruma, dokazujući mi da je jebeno zaljubljen u moju neđaku.

Drkadţija se pomerio u stolici, momentalno počevši da vrišti kao pičkica kakva je i bio. Nisam obraćao paţnju. Zasluţio je sve što je dobio.

Zapravo trebao je biti sretan što nije bilo mnogo gore. Verujte mi bilo bi, da Dejzi nije bila u prostoriji, da svedoči.

Ovo nije bilo u vezi mene i učinio sam sve da to zapamtim. Bilo je za nju. Po prvi put u njenom ţivotu, mogao sam da vidim kako se bori između onog što je ispravno, a šta pogrešno. Ţeleći osvetu za ţivot svojih roditelja. Za čistilište u kom je bila primorana da ţivi.

Sa mnom.

138

“Ti nisi ubila svoje roditelje Brigs, on je.” Podsetio sam je, videvši kako se bori između dobra i zla.

“Laţove!” on je viknuo, a ja sam odoleo porivu da ga jebeno ućutkam opet. Plašio ju je.

Gledao sam kako se bori sa ţeljom da pokrije svoje oči svoje uši.

Da se sakrije.

Od njega.

Od mene.

Od sebe.

Zlo uvek pobeđuje. Jebeno sam se pobrinuo za to.

“Ti si jebeni laţov!” vrištao je, cimajući se još jače, brţe, skoro izazvavši da se stolica prevrne. Naviknuti na teatralnosti.

Niko nije obraćao paţnju na njega dok se on borio sa svojim emocijama poricanja. Jedno je vuklo drugo.

“Ponoć je,” rekao sam, spreman da završim ovu jebenu predstavu.

Podigao sam svoj pištolj, uperivši u potiljak njegove glave. Iznenada se prestao pomerati, zaustavio je sve pokrete, čak i disanje. Znao je.

Oni su uvek znali.

Ona je vrisnula, tresući glavom. “Ne! Ne! Ne! ne moraš to da uradiš!”

“Sretan petnaesti rođendan, Dejzi.”

I sa tim...

Povukao sam obarač, raznevši njegovu jebenu glavu.

NAŠ SVET KNJIGA 139

Dvadeset jedan Leksi Večeras je moja baletska priredba. Imala sam trinaest i bila jedna od najboljih devojaka u baletskog grupi. Ogromne zavese su se podigle i svetlo bilo je na meni, spremno da prati svaki moj pokret po bini. Bilo je sve puno tu noć, ali nisam bila nervozna. Nastupala sam solo na temu George Gershwin’s “Rapsodija u Plavom.” Veoma intenzivan komad i ja sam ga veţbala mesecima do perfekcije. Muzika se začula kroz zvučnik i ja sam momentalno bila prebačena na svoje sretno mesto.

Instrumentalan dţezi ritam preplavio je moja čula, preuzeo moje telo, manipulisao sa mnom kao sa lutkom. Noseći me korak po korak. Tempo je prelazio sa brzog na spori i obrnuto.

Sauté arabeska faza prva, pike stav, baletsko trčanje do centra bine.

Uzimam dubok dah za najteţi deo nastupa, kruţni pokret na četvrtoj poziciji, spuštanje u čučanj uz savijanje noge u kolenu, kao priprema za deset brzih okreta nogom koja je izbačena sa strane i savijena malo kolenu, koji te trebam da odradim bez sapletanja. Okrećem se i okrećem, svetlo se pomera dok moja noga kruţi oko mene. Praveći kombinaciju pokreta bez da se čak i malo spotaknem, Nasmejala sam se jako dok sam skakala kroz vazduh, završavam rutinu sa piruetom i lukom. Reflektor se sklonio i bina je u mraku. Publika eksplodira u aplauz. Ovo je moj drugi omiljeni deo igranja, divljenje i ljubav, čak i ako je na samo nekoliko sekundi, ja sam tada značila nekome.

Kada sam se poklonila na kraju svog performansa pogledom sam lutala po publici u pokušaju da ga nađem. Reflektori su se smanjili i ja sam osetila olakšanje. Nisam videla njegovo odvratno lice i osećaj je bio blagoslov. On nikad ne propušta moj nastup, bez obzira na sve, uvek je sedeo negde u senci.

Mrzela sam ga.

Sama pomisao na njega prevrnula bi mi stomak i bilo bi mi muka i koţa bi mi se najeţila. Odmah sam se ponadala da mu se nešto loše desilo i da zato nije ovde večeras. Onda sam ga proklinjala još više, jer me je naveo 140

da ţelim loše stvari. Nikad nisam ţelela da zna da me je promenio na bilo koji način. Da pomisli da je pobedio ili da me je slomio.

On je moţda posedovao moje telo, ali sam sačuvala svoju dušu. Ĉim napunim osamnaest otićiću van njegovog dodira. Nikad više neće moći da mi se uvuče u krevet i dotakne me svojim prljavim rukama. Nikad me više neće videti. Biće mrtav u mojim očima, zajedno sa mojom prošlošću i svim sranjima kroz koja sam prošla.

Ja ću pobediti.

Moj ţivot biće moj.

Samo moj.

Ostala sam iza posle nastupa da pomognem Suzan da počisti. Bilo je kasno kada smo napustili auditorijum. Tiho sam se molila da je mrtav pijan pre nego što sam ušla unutra. Cela kuća bila je u mraku, što je bilo čudno.

Uvek bi ostavio upaljeno svetlo, da se pobrine da vidi kroz svoj pijani pogled. Oterala sam čudne osećaje i otišla pravo pod tuš. Pripremajući se za ostatak noći koja još nije ni počela.

Većina dece je volelo da ide na spavanje, završavajući njihov dan.

Mrzeći što sutra moraju u školu. Ja, sam mu se radovala. Ostala sam pod tušem sve dok nije nestalo tople vode kao i uvek. Opuštajući svoje napete mišiće, opravši kosu nekoliko puta, ostajući pod njim čak u duţe nego što je trebalo.

Od lagajući neizbeţno na bilo koji način na koji sam mogla.

Obukla sam pidţamu, iako je bilo vruće kao u paklu napolju. Ipak mi je uvek bilo hladno, bar sam to govorila sebi. Nekada bi poduplala svoju odeću, bio bi previše pijan da nađe svoj put unutra. Nije bio u stanju da se probije kroz sve te slojeve odeće sa kojima sam prekrila svoje telo. Mislila sam da će tokom godina početi da radi nešto mnogo više od samo maltretiranja, očekivati da mu radim neke stvari. Ili još gore da će me silovati.

Ali nije.

Hvala bogu na toj maloj milosti, osim što sam sad mrzela da me dodiruju, čak i kad igram, nisam mogla podneti nečije ruke na sebi. Počevši od toga da je mama umrla sa svojim rukama oko mene, do govneta od očuha koji me je dodirivao, pretvarajući se da sam ona.

Nije bilo vaţno, nije mi niko trebao. Sve što sam trebala bio je balet i ja sama.

141

Pogledala sam se još jednom u ogledalo, pokušavajući da vidim o čemu je on pričao. Potraţila sam svoju majku u odrazu da zuri u mene.

Nikad je nisam videla. Slika njenog mrtvog tela bila je urezana u moj um, u moju dušu, u moje srce.

Odgurnula sam sve misli, ugasila svetlo pre nego što sam otišla u svoju sobu. Onda sam ga videla. Pocepano parče papira iz moje sveske, poloţen na moj jastuk.

Sela sam na ivicu kreveta, prelazeći prstima preko očuhovog rukopisa, Oklevajući da li da pročita, Leksi, Ţelim da znaš da mi je ţao. Ne mogu da ti opišem koliko mi je ţao zbog svega što sam ti ikada uradio. Nikad nisam ţeleo da te povredim. Nikad nisam ţeleo da ti izazovem bol ili tugu. Ja sam bolestan Leksi. Ja sam veoma bolestan, sjeban muškarac i ne mogu prestati da te povređujem. Bez obzira koliko puta sam rekao sebi da je to pogrešno, mozak nije slušao. To je poput zavisnosti. I zato što ne mogu da stanem, odlučio sam da odlazim. Ne mogu da dopustim da pređem liniju i da tek onda neko sazna koliko sam bolestan. Ne zasluţujem tvoj oproštaj. I ne očekujem ga takođe. Ostavio sam nešto novca na kuhinjskom pultu što bi trebalo da ti bude dosta bar za neko vreme. Molim te budi spokojna i znaj da me nikad više nećeš videti.

Obećavam. Ĉitala sam pismo sve dok nisam zapamtila svaku reč. Zureći u njega ne znam koliko dugo, misleći da je šala. Ĉekajući da on uđe na prednja vrata. Da će doći kući. Nastaviti da me povređuje. Da ovo nije zaista gotovo.

Iz nekog razloga počela sam plakati. Suze su kapljale na parče papira na kom je on napisao svoje zadnje zbogom. Po prvi put od kako mi je mama umrla i ostavila me sa ovim monstrumom, mogla sam disati.

Bila sam oslobođena...

Iako... sam bila sama.

Martinez Pobegla je. Pobegla je kao da joj ţivot ovisi od toga, nije bila u stanju dovoljno brzo da pobegne. Reagovala je bas onako kako sam očekivao da hoće. Pustio sam je, dajući joj prostora koji sam siguran da treba da obradi ono što je upravo videla. Bar sad, nadam se da će imati mir u svojoj duši.

142

Znajući da ona nije odgovorna za smrt svojih roditelja. Ţeleo sam da budem njen spasilac, ne čudovište koji ulazi u njene snove svake noći od njene šeste godine.

“Počistite ovaj jebeni nered.” Naredio sam svojim ljudima. Moj telohranitelj bio je odmah iza mene. “Ostani,” naredio sam i ušao u lift. “Šefe...” udario sam dugme za krov, puštajući da mu se vrata zatvore pred facom. Ĉim su bila zatvorena, ispustio sam dug izdah iz dubine svoje duše.

Naslanjajući glavu na zid, gledajući ka nebu. Ironija mi nije promakla.

Krenuo sam ka ivici krova, gledajući u Menhetn. Ruke sam stavio u dţepove pantalona, ne obazirući se što su i dalje umrljane krvlju. Uţivao sam u tome kakav je osećaj biti sam, bez zaštite oko sebe. Stojati na vrhu zgrade.

Ranjiv.

Izloţen.

Sam. Upijati osvetljene zgrade, noćni vazduh i tamno nebo, jedino svetlo bile su zvezde i kola koja su vozila u daljini. Upijao sam svaki i poslednji detalj, pokušavajući da se smirim od uzbuđenja koje mi ubistvo nekog uvek daje. Pokušavajući da ignorišem svoju savest, koja je pokušala da me podseti na ono što sam upravo uradio pred svojom nećakom.

Amarinoj ćerci.

Znam da se sigurno prevrće u svom grobu sad, tako razočarana u mene i moja dela.

Moje odluke.

Moje izbore.

Moju indiskretnost.

Nisam si mogao pomoći a da ne pomislim koliko puta je moja sestra bila razočarana od kada sam ja dobio starateljstvo nad Dejzi.

Da li je zaţalila što mi je ostavila brigu o njoj?

Mogao sam da vidim Amari kako stoji predamnom, trese glavom dok joj suze padaju niz lice. Zuri u monstruma, slike našeg oca vraćale su se ka njoj. Nisam znao razliku između dobra i zla više. Sve se nekako izmešalo, stapajući se u bog zna šta. Po prvi put od kad mogu da se setim, borio sam se sa svojom odlukom. Nisam znao da li sam uradio pravu stvar u ovoj situaciji. Ili sam samo zagadio Dejzi još više. Ţaljenje počelo je polako da raste.

143

Zašto joj samo nisi dao da spava?

Dopustio da zadrţi mali deo mira i nevinosti koji sam joj upravo oduzeo. Postavio je dole kao normalno ljudsko biće i rekao joj istinu, dao joj tako mir uma. Pitanja su bila besmislena i neoprostiva. Bila je tanka linija između ispravnog i pogrešnog. Uradio sam toliko pogrešnih stvari da sam počeo da nalazim izgovor za svaku stvar kao i ovu sa Dejzi, pravdao sam se da radim nešto što je dobro za nju. Dok je sve što sam zaista uradilo bilo da sam zarazio jadnu devojku. Ĉineći je više poput mene. “Ţao mi je Amari,” šapnuo sam u mrak. Nisam se izvinjavao nikome od onog dana kada sam bio u Dejzinoj sobi u bolnici godinama u nazad.

Devet jebenih godina te reči nisu prešle preko mojih usana. “Jebiga...” izdahnuo sam, provlačeći ruke kroz kosu, previše sranja je bilo u mojoj glavi.

“Izgubio sam svoj put sestro. Ne znam ko sam više. Ima dana kad čak ne mogu da pogledam sebe u ogledalu. Gadi mi se ono što vidim u njemu... našeg oca. Voleo bih da si ovde. Voleo bih da si ovde svaki jebeni dan.”

Priznao sam. “Znam da sam sjebao ovo. Dejzi, tvoja ćerka. Moja nećaka. Je jedina stvar koja me odrţava u ţivotu. Umoran sam Amari... tako sam jebeno umoran.” Trljao sam svoje ruke od lice.

Miris krvi obavio je moja čula, svaki najmanji deo mog bića.

“Vidim tako mnogo tebe u njoj, to je jebeno strašno. I ja ne mogu... Ne ţelim da dopustim njoj da zna, da vidi koliko je jako volim. Daću joj svet Amari. Nikad neće ţeleti bilo šta. Ali ne mogu da joj dam svoju ljubav. Ne smem je pustiti u moje jebeno otrovno srce.” Osetio sam kako se gubim dok sam gledao u sestrine oči. “Mama mora da je razočarana u mene. Molim te reci joj da mi je ţao, tako jebeno ţao. Ne mogu nazad. Ne mogu da promenim stvari koje sam uradio. Ja sam onaj ko sam. Kasno je, tama se smestila. Posedujem je sad. Ona poseduje mene. Molim te oprosti mi, znam da ne zasluţujem, ali te ipak molim.” Pogledao sam u nebo, nje nije više bilo. Nestala je u hladnom vazduhu koji me je okruţivao. “Volim te, Amari.”

Ostao sam tu ne znam koliko dugo, okajavajući svoje grehe.

Pokušavajući da nađem muškarca koji sam nekad bio, iako sam znao da je umro pre mnogo godina. Pogledao sam poslednji put ka svetu koji sam stvorio i onda otišao. Uzimajući lift nazad do svog penthausa. Ţeleći da odem pravo u svoju kancelariju kao i uvek i utopim se u poslu. Nadajući se 144

da će to maskirati glas Amari i moje majke koji su mi bili u glavi, ţeleći da ugase vrisak.

Nisam morao da odem u kancelariju da bi sprečio moju savest da se otme kontroli. Stenjanje koje je dolazilo iz Dejzine sobe stavilo je tačku na sve. Što sam bliţe bio sobi, to je veći eho njene ekstaze ispunjavalo hodnik.

Nisam morao ni da se upitam sa kim je jebeno bila.

Ili šta ću jebeno uraditi sa njim. Njegova sudbina odlučena je još davno. Sada, dao mi je još jedan razlog da smestim jebeni metak u njegovo čelo.

Njegova prva greška bila je što me je izdao u mojoj rođenoj kući.

Njegova druga greška bila je što nije zaključao vrata. Nije da bi me to zaustavilo. Ţeleći da uzmem element iznenađenja, polako sam stisnuo kvaku, ulazeći u sobu neprimetno. On je bio na njoj, pokrivač je jedva prekrivao njihova tela.

Bes je ubrzo preuzeo svaki atom mog bića. Nije bilo bitno što sam upravo ubio čoveka. Ţeleo sam da ubijem drugog. Ovog drkadţiju.

“Ah...” nisam se cimnuo što sam prekinuo Dejzi u njenom sretni do kraja ţivota. Dao sam se u akciju sa ničim osim besom koji je jurio kroz mene. “TI DRKADŢIJO!” Vikao sam.

Dejzi je vrisnula, prekrivajući svoju koţu čim sam ja skinuo Estebana sa nje. Bacajući njegovo telo preko sobe, njegova leđa udarila su zid sa jakim tupim udarom. Bio sam kod njega u dva koraka, podiţući ga i nabijajući na dovratak. Slušajući oštar izdah koji je imao od udara.

“TI JEBENO GOVNO! NAKON SVEGA ŠTO SAM URADIO ZA TEBE!” vikao sam podiţući ga sa zemlje i udarajući ga u lice iznova i iznova.

Njegovo telo opustilo se u mom snaţnom stisku. Nisam posustao, udarao sam ga u stomak, izazivajući da se savije napred i padne na pod ispred mene. Momentalno sam se savio, ubijajući boga u njemu.

“NE!” Dejzi je vrištala sa kreveta. Nije se pomerala, jedva je ispustila i zvuk, svo vreme dok sam tukao boga u njemu. “MOLIM TE STANI! MOLIM TE, PREKLINJEM TE! URADIĆU BILO ŠTA! BILO ŠTA!” Ignorisao sam njeno jadno moljakanje, nastavljajući svoje napade na Estebanovo lice i telo. Stao sam i gledao u njegovo jedva ţivo telo, čuvši kako Dejzi ispušta izdah olakšanja, misleći da je pobedila. Da je doprela do mene.

Nema jebene šanse.

145

Posegao sam dole i izvukao svoj pištolj, uperivši ga pravo u Estebanovu glavu.

“NE!” ona je vrisnula.

Skočivši sa kreveta i leţući pravo ispred njega, bacajući svoje polugolo telo ispred pištolja. Sad je direktno bio uperen u njeno čelo. Njeno telo krilo je ono što je ostalo od Estebana.

“Jebeno mi se sklanjaj sa očiju.” Za reţao sam stiskajući vilicu.

“Ne, molim te! Molim te! Preklinjem te. Nije on kriv.” Ona se spustila na svoja kolena, zabadajući čaršav ispod svojih ruku, sklapajući ruke ispred sebe kao da se moli.

“Preklinjem te, molim na kolenima da ne uradiš to! Molim te ujače! Ne moraš to raditi!” molila je kroz suze.

Ja sam coknuo. “Misliš da tvoj jadan performans moţe da utiče na mene? Ne poznaješ me, peladita. Jebeno ustani sa poda pre nego što te nateram i veruj mi, ne ţeliš da se to desi.”

Zatresla je glavom, “Ne.” Ja sam nagnuo svoju glavu u stranu, nikad mi niko pre nije rekao ne.

Lagao bih kad bi rekao da nisam makar malo bio jebeno ponosan na nju u tom momentu, nije se uplašila od mene.

“Izgledaš kao jebena kurva tako na kolenima. SAD, ODJEBI!” Ona je opet zatresla glavom, “Ne!” “Šta? Voliš ga? Voliš to smeće?” pokazao sam rukom ka Estebanovom telu na podu.

Progutala je jako. “Ne, ujače. Ne volim,” odgovorila je iskreno.

Istina njenog otkrivanja navela me je malo da cimnem glavom unazad.

“Dakle, jesi kurva,” procedio sam kroz zube besan na sebe što sam dozvolio da se ovo desi pod mojim krovom. “Tvoja majka bi bila baš ponosna.”

Nisam je tako sa rečima. “Molim te, molim te ne radi ovo. Ne zbog mene, okej? Ne moraš ništa da radiš za mene. U radi za mamu. Jedinu sestru koju si imao. Jedinu koju si voleo jebeno mnogo.” Podsetila me je, bacajući reči koje sam ja izgovorio nedavno nazad na mene.

Moj pogled se suzio, vratio se na nju. Po prvi put nisam sakrio činjenicu da samo pominjanje njene majke moţe da me baci na prokleta kolena.

Polako sam spustio pištolj, grabeći telefon iz dţepa i otišao do velikog prozora u njenoj sobi, pozivajući svoje ljude.

146

“Venga a recoger a este hijo de puta antes de que yo lo mate,” a onda sam sklonio telefon prekinuvši.

Njena pitanja ko sam ja zaista bio, kako sam se osećao, šta sam prošao u svom ţivotu, šta mi se desilo kad sam postao ovakav kakav sam, pravila su rupu u mojim leđima. Ţelela je da zna o čemu mislim.

Kad bi samo znala...

Kad bi iko znao....

Otresao sam misli kad sam čuo korake kako prilaze hodnikom.

Pogledao sam u svoje ljude i klimnuo ka smeću koje je leţalo pod rukama moje nećake. Okretavši lice prema prozoru opet, vodeći borbu sa svojim demonima. Nisam bio u stanju da je gledam više, mislio sam o tome kako ovo menja sve.

Brzo su ga podigli, odvodeći ga od nje. Ĉuo sam kako uzimaju ćebe sa kreveta i obmotavaju oko njega. Znam da je bio polusvesan kad su ga ljudi podigli, verovatno se presavijao od bola. Stavljajući svoje ruke oko njihovih vratova radi podrške, Da nije bilo Dejzi, iznosili bi ga u veći.

Iako mi to ne bi dalo satisfakciju.

Ovo je poslednji put da vidim moju nećaku kao Dejzi, tada je Brigs rođena za mene. Tada je sve promenjeno u našem odnosu, našem budućem odnosu.

Našoj porodici. Ţelela je da bude velika devojka, koja se igra sa dečacima, onda ću joj jebeno dati upravo ono što ţeli.

Nosili su Estebana ka vratima, vadeći me iz mojih misli.

“Znate šta?” rekao sam iz ničega, privlačeći njihovu paţnju na sebe.

Okrenuo sam se, uperio svoje tamnije, progonjene, bezdušne oči na Estebana. “Predomislio sam se,” jednostavno sam rekao.

I pre nego što sam registrovao šta sam upravo rekao, podigao sam pištolj i upucao ga.

“NE!” Brigs je vrisnula, stavivši ruku preko usana. Ĉuo sam ga kako cvili od bola i tada je ona shvatila da sam ga upucao u nogu, centimetar od njegovog prokletog kurca.

“Sledeći put kad se budeš jebao sa onim što je moje Estebane, metak će otići pravo u tvoje čelo.”

Sa tim ljudi su se okrenuli i otišli, ostavljajući trag krvi na podu.

147

“Brigs,” objavio sam, izgubljen opet u svojim mislima, zurio sam u ostatke njene nevinosti koje su bile na krevetu.

Prišao sam joj, paţljivim i odmerenim koracima sa ozbiljnim izrazom na licu. Nije bilo ničega osim mrţnje u njenom pogledu. Uhvatio sam joj obraz, primoravajući je da me pogleda pravo u oči.

Koristeći istu rečenicu koju mi je moj otac rekao noći kad je moja nevinost uzeta.

Rekao sam uvereno. “Ti si Martinez sad.”

I bila je.

NAŠ SVET KNJIGA 148

Dvadeset dva Martinez “Evo ga,” klimnuo sam ka crnom autu koji je dolazio ka mom striptiz klubu. “Daj mu u običajnim,” dodao sam i krenuo unutra. Nisam morao da ostanem tu, Rik je bio jedan od mojih ljudi kojima sam verovao, mrzeo sam razmene.

Morao sam da se vratim u svoju kancelariju, da telefoniram Brigs. Slao sam je u Majami na sledeći mesec, da se pobrine za posao koji je iskrso.

Ona je radila za mene protekle dve godine, dilovala drogu. Napustila je školu nekoliko dana posle svog petnaestog rođendana. Rođendan koji sam ja jebeno izabrao da zaboravim. Doneo sam odluku da je uvedem u porodični posao te noći, nakon što sam je našao sa drkadţijom Estebanom.

Bio je sretan što je još uvek ţiv, radio je neki korporativni posao. Na ovaj način sam bar znao šta Brigs radi. I sa kim radi. Mogao sam imati oči na njoj i pod tim sam mislio... I dalje sam je mogao kontrolisati.

Na kraju dana bila je bezbedna i bolelo me je dupe da li je to ispravna stvar ili ne. To je bio moj način da ispravim stvari za nju. Nikad je nisam slao u opasne isporuke. Bile su to uglavnom zabave kolega i sastanci na kojima je prisustvovala zajedno sa mnom. Vodeći te stvari. Svi su znali da je moja nećaka. Ako se neko zajebava sa njom, zajebava se sa mnom. A niko nije ţeleo da se zajebava sa mnom.

“Koliko duguje?” Rik je pitao.

“Trinaest hiljada.”

“Dao si mu pola?” pitao je, grabeći moju ruku da me zaustavi.

Pogledao sam sa svoje ruke na njega i on je popustio stisak, odstupajući korak nazad. Opet sam se okrenuo i stao ispred njega.

“On dila drogu za mene u NYU. Snabdeva svu baraba decu sa svojim fiksom, uzimajući mamin i tatin novac. Ţeliš li ti to da radiš?”

On je zatresao svojom glavom uz smeh. “Ja bih više ribe. Mislim pogledaj ovu devojku ona je jebeni nokaut.”

Ja sam se okrenuo u pravcu njegovog pogleda. “Šta koji kurac?” izdahnuo sam, gledajući je kako izlazi sa zadnjeg sedišta te olupine od auta.

149

“Zar ne volite mlade šefe.” Rik me je lupnuo po ramenu, bacio sam mu pogled ’pipni me još jednom pederu’.

“Ne volim da budem u neznanju. Šta jebeno ona radi ovde?” rekao sam kroz stisnutu vilicu, nameštajući svoj sako dok sam se okretao ka njemu. “Šta ona jebeno radi ovde?” rekao sam čim je stigao do mene.

“Oh... To je... sranje... Leksi, rekao sam ti da ostaneš u kolima,” Luis moj diler iz NYU, dobacio joj je. A onda pogledao između nas nervozan kao đavo. Nervozno je trljao pozadinu svog vrata. “U redu je, ona je kul.”

Rekao je, cupkajući nogama u blatu ispod njega. Gledajući svuda osim u oči. “Šta jebeno misliš ko si ti? Kad dovodiš male devojčice ovde?” zakoračio sam ka njemu, pogledom prelazeći preko njegovog mršavog tela.

On je zakoračio nazad, spotičući se pre nego što je pao na svoje dupe.

“Ja nisam mala devojčica,” Leksi nas je prekinula, zakoračivši napred.

Momentalno privlačeći moju paţnju na nju. Stala je ispred Luisa sa izbačenim kukom i rukom na njemu. Ne odustajući, izazov je sjajio u njenim očima. Ona je definitivno bila brzopleta mala, njeno drţanje bilo je spremno da uzvrati na bilo šta što bih joj rekao.

Bez obzira na sve.

“Luis. Nikad ne bih rekla da si pičkica. Ova devojka ima veća muda nego ti. Mora da si zaboravio da je obavestiš sa kim ima posla. Oh... čekaj... ona u stvari nije ni trebala biti ovde.”

Oni su stojali na sredini parkinga, dok sam ja hodao tamo amo, ne skidajući svoje oči sa Leksi. Ona je prebacila teţinu sa jednog kuka na drugi, prebacujući kosu preko ramena, a jedino sam zaintrigiranost video svuda po njenom licu. Studirala je moj predatorski poriv, ţelela je da zna o čemu mislim, šta sam osećao.

“Ne volim da budem razočaran Luise. A ova mala devojčica mi ne sedi baš najbolje. Rik, šta misliš da bi trebali da uradimo? Metak u njegovu nogu? Ili moţda nešto ovoj maloj devojčici ovamo?” okrenuo sam se i zastao ispred Leksi.

Ona i dalje nije skinula svoje oči sa mene. Zabacio sam glavu u stranu, uzimajući u obzir da me se nije bojala. Ne mogu da se setim zadnjeg puta kad se to desilo.

“Ne gospodine... Leksi, idi nazad u prokleti auto. Odmah!” Luis je naredio, grubo grabeći njenu ruku i povlečeći je u stranu, jače nego što je bilo potrebno.

150

“Auć, lakše malo šupku.” Ona je viknula.

Nisam oklevao. Krenuo sam prema njima, izvlačeći je iz njegovog stiska, i gurnuo ga jako preko njegovih grudi. On je izgubio ravnoteţu i pao na zemlju. Nekoliko ţena je stojalo u redu čekajući da uđu u klub. Ĉučnuo sam dole ispred njegovog lica, uhvatio ga za kragnu košulje, ignorišući našu publiku rekao sam.

“Zar te majka nije naučila da ne budeš grub sa ţenama? Moram li te naučiti jebenim manirima, dečko?”

On je prestravljeno zatresao glavom u ne.

Narugao sam mu se sa gađenjem i gurnuo ga nazad na zemlju. Ustao sam i okrenuo se, spuštajući svoje oči na Leksi. Napokon sam je dobro pogledao. Bez obzira na to koliko ona i dalje bulji u mene. Bez da kaţem i reč, stavio sam ruke u dţepove, uţivajući u njenom fasciniranom odmeravanju mog tela. Imala je dugu tamno braon kosu, koja je padala svuda oko njenog lica i jako dugačke noge. Nosila je belu pohabanu majicu, dva broja veću, vezanu na kuku, tako da joj je otkrivala stomak i isečen teksas šorc kojima su dţepovi visili napolje. Ona je bila mlada.

Dete.

Prokleta devojčica.

Ona je bila. Nevolja.

Odmeravao sam je centimetar po centimetar, sve dok nisam dobio efekat koji sam ţeleo na njoj. Bilo mi je lako da prestrašim ljude, a ni ona nije bila jebeno drugačija. Osim što se pojavilo iznenadno rumenilo na njenim obrazima koje je bilo dovoljno neprimetno, ali ja sam ga video.

Primetio sam sve.

Posebno nju. Ĉinio sam je nervoznom, ali ne zato što me se boji kao što sam ja ţeleo... Ĉak i tako mlada ova devojka je znala šta ţeli.

Mene.

Privlačnost je isijavala iz nje u talasima. Njen um bio je pun pomešanih osećaja, mislila je da bih ja mogao biti njen spasilac ili uništenje. Mala devojčica ţelela je šarmantnog princa. Viteza u jebenom sjajnom oklopu.

Malo je ona znala, ja sam bio negativac u ovoj priči.

Spojili smo oči i na delić sekunde, video sam nešto poznato u tim svetlo zelenim očima.

151

Nešto što sam uvek video u svojim, samo sad, to je bilo reflektovano u njenim.

Samoća.

Sirova, agonija gorela je u njenom pogledu. Bol koji niko drugi ne moţe da razume ili čak prepozna, osim ako ga sam nije doţiveo.

Neizgovorena konekcija nastala iz tame. Pakla.

Grupa nepristojnih gostiju izašli su iz kluba, prekidajući momenat koji smo imali. Ona je otresla osećaje, pročistila grlo. Učinio sam da joj bude neprijatno, jer je znala da sam mogao da je vidim i osetim takođe.

Znala je da mogu da vidim i osetim sve.

“Slikaj me, stari, trajaće duţe.” Ispljunula je, ţeleći da prekine efekat koji sam imao na nju.

Ja sam se nasmejao podiţući obrvu. “Nema potrebe za prozivanjem, mala devojčice. Rik nije tako jebeno star.” Ja sam se nacerio pokazivajući na njega.

Htela je da se nasmeje, ali je to sakrila gledajući na prometnu ulicu umesto toga. Nije ţelela da vidim ono što sam već video. Pokušavala je da kontroliše situaciju u kojoj smo se našli.

Njena ranjivost zračila je iz nje, osećala se slabo i van kontrole. Koliko god je ona to mrzela, volela je čak i više.

Shvatio sam tada, ova devojka mora jebeno da ostane podalje od mene, a nije mi se činila kao neko ko bi pratio uputstva.

Pogledao sam u Luisa koji je čekao ćutke. “Ne dovodi male devojčice više. Neću te upozoravati sledeći put.” „Ako imaš nešto da mi kaţeš, kaţi. Stojim ovde. Za tvoju informaciju, nije me on doveo. Ja sam došla sa njim i ako budem ţelela da dođem opet sa njim, doći ću. Ne moţeš mi govoriti šta da radim samo zato što si star dovoljno da mi budeš otac, stari.”

Ne zastajući, okrenuo sam se prema njoj. Zakoračivši u njen lični prostor, moje veliko mišićavo telo nadvilo se nad njom. Nije se uplašila, nije odstupila, stajala je mirno. Nagnuo sam glavu u stranu, dohvatajući pramen njene kose, motajući ga oko svog prsta.

“Stari, a? Tvoje usne govore jedno, ali tvoje telo... tvoje telo te izdaje, mala devojčice. Ono ne misli da sam star. Sviđam mu se poprilično...”

Samo da dokaţem svoju poentu, prešao sam svojim zglobovima preko njenog obraza, uţivajući u mekoći njene koţe.

Dah joj je stao, a oči se proširile.

152

“Moje telo i moja dela nisu tvoj problem i prestani me zvati mala devojčice,” odgovorila je grubim glasom.

“Postala si moj problem čim si zakoračila na moju imovinu, a ti se ovde zajebavaš sa tim. Ti si dete. Ne moţeš biti starija od koliko petnaest?”

Ona je napravila grimasu, bilo joj je neprijatno. Gledala je okolo po parkingu, izbegavajući da me pogleda po svaku cenu.

“Mogu namirisati na tebi. Ţeliš me. Da li te ovo pali, mala devojčice?” narugao sam se, odmičući svoju glavu od njenog lica.

Gubitak mog dodira uticao je na nju.

“Gledaj me u oči kad pričam sa tobom.” Zgrabio sam njenu bradu, privlačeći njen pogled na mene. Njene oči su se proširile, a usne su joj se razdvojile dok sam joj drţao bradu. “Ovo je objekat za odrasle, najbolji u Njujorku. Ţene se skidaju za novac, mnogo novca. Ţeliš se vratiti?

Predlaţem ti da dođeš na audiciju kad ti narastu sise i dupe. Do tada, nemam koristi od tebe. Sada budi dobra mala devojčica, okreni se, idi stavi svoju malu guzicu u jebeni auto. Ako ne budeš slušala, neću oklevati da te uzmem preko kolena i naučim te lepom ponašanju kao što je otac trebao.”

Napokon sam dopro do nje. Momentalno je odmakla svoje lice i odmakla se iz mog stiska. Povređenost je bila očita svuda po njenom licu.

Sve što sam ţeleo je da stavim tačku na ovu raspravu ili na svaku aluziju toga što je ona imala u svojoj glavi da sam ja. Nisam imao vremena za ove gluposti, poslednje što mi je trebalo da budem jebeni bejbisiter.

Rekao sam uvereno, “Idi se igraj sa svojim barbikama, srce. Pusti muškarce da vode posao.” Uz to sam se naglo okrenuo i pošao ka zadnjem ulazu kluba.

Leksi Videla sam ga pre nego što je auto stao na parking ispred striptiz kluba u dvadeset trećoj ulici. Bio je poznat kao najbolje dostignuće u Njujorku. Bar što se striptiz klubova tiče.

Bilo je teško ne videti ga. Ĉovek je bio kao kuća od cigala, mišićav, čvrst i visok. Bio je bar za glavu viši od čoveka pored njega. Očito su imali neku ţučnu raspravu. Nikad više nisam ţelela da budem muva na zidu nego u tom trenutku.

Nisam mogla prestati zuriti u njega, čovek je zračio dominacijom. Bio je obučen u ekskluzivno odelo, koje je verovatno bilo skuplje od ove kante 153

u kojoj sam se vozila, njegova crna kosa bila je zabačena u nazad daleko od njegovog lica. Zamislila sam kako izgleda na kraju dana, kako pada na njegove jagodice savršeno.

On je bio neverovatno zgodan. Tamnije koţe kao da je proveo mnogo vremena na suncu, imao je muţevno lice i nos sa istaknutim jagodicama i vilicom. Njegove svetlo zelene oči bilo je ono što je ipak privuklo moju paţnju. Izgledale su kao da mogu da prodru u tvoju dušu i zaposednu vas.

Nije gledao u mene, a mogla sam ga osetiti svuda po sebi.

Privukao me je čovek koji je bio duplo stariji od mene, kao magnet.

Osetila sam i njegovu privučenost meni. Ali nisam si mogla pomoći. Bilo mi je petnaest i to je bio prvi put da me je neko uopšte privukao. Mrzela sam muškarce. Sve sam ih odbijala u školi, čak i mog jadnog posvojitelja koji mi nije ništa uradio.

Ipak, tu sam bila, fizički privučena čoveku kojeg nikad pre nisam videla. Bilo je nešto u vezi njega i mogla sam to videti udaljena i ceo blok.

Bilo je to kao da sam ga videla pre, upoznala ga negde, ali sam znala da je to nemoguće.

Gde bih ja upoznala čoveka poput ovog?

Njegovo prisustvo je bilo umirujuće i potresno u isto vreme. Način na koji je stajao, obuzimao me je kao što nisam mislila da je moguće. Bilo je predatorski, ipak sa razumevanjem, kao da je imao odgovor na svako moje pitanje u glavi. Nisam mogla skloniti svoj pogled sa njega i nisam ni ţelela.

Mogla bih gledati ovog čoveka ceo dan i dalje mi ne bi bilo dovoljno.

Moje srce udaralo je u grudima dok smo stajali na parking malo posle ponoći. Zurila sam kroz prozor ignorišući sve bogate i verovatno poznate ljude, obučene u skupu garderobu. Red je bio jako dugačak posetioci su čekali da uđu unutra i okuse erotične plesačice.

Luis je parkirao auto, bacivši pogled na mene. “Leksi, ostani u kolima.

Zadrţaću se samo par minuta. Zaključaj vrata u redu?”

“Znam zašto smo ovde, Luis. Sećaš se da si pušio travu sa mnom zar ne? Nekada si ţiveo u mom kraju. Tvoji roditelji i dalje ţive. Znam da prodaješ drogu na NYU. Nisam glupa.”

“Ostani u jebenom autu Leksi. Ne znaš šta je ovaj čovek u stanju da u radi. Nisam mu rekao da dovodim nekog.”

“Onda zašto si me poveo?”

“Znaš zašto... Tvoji jebeni posvojitelji imaju još jednu od svojih zabava.

Ne trebaš da budeš tamo.”

154

“Bila sam tamo od kad si ti otišao na koledţ.” Šapnula sam dovoljno glasno da me čuje.

Luis je uvek bio fin prema meni. Imao je skoro dvadeset godina i traţio me je u protekle dve godine. Od kad sam se preselila kod svojih posvojitelja.

“Leksi, samo me jebeno poslušaj. Zašto ti je to toliko teško?”

Ja sam slegnula ramenima, klimajući glavom, iznervirana dok sam gledala kako otvara vrata. Nisam ga mogla kriviti što je ţeleo da zaradi novac sa strane. Njegovi roditelji nisu imali novca, ostavljali su ga da se sam snalazi, baš kao i ja. Nikad nisam shvatala koliko koledţ moţe biti skup dok mi moj savetnik u školi nije rekao. Ona je rekla da ću morati da se prijavim za sve vrste kredita i zajmova ako ikad budem ţelela da idem u dobru školu. Jedina za koju sam bila zainteresovana bio je Julijard i nisam znala kako ću uspeti da ostvarim svoj san.

Od kad je moj očuh pobegao, trebalo je samo tri dana da me direktor pozove u svoju kancelariju i kaţe mi da je primio anonimni poziv i obavestio ga da sam u kući bez nadzora odraslih.

Nekoliko sati kasnije sedela sam u socijalnoj sluţbi, čekajući da upoznam svog socijalnog radnika. Traţili su ga svuda, a ja sam se potajno molila da ga ne nađu. Nije prošlo mnogo pre nego što su me smestili u porodicu. Bila sam u domu samo nekoliko nedelja, što je bilo iznenađujuće, jer nisam bila baš idealan kandidat za usvajanje. Nisam bila dete, a ni beba.

Jedini loš deo je bio što sam morala da se preselim u drugi kraj Menhetna i napustim Suzan i baletsku školu. Ĉesto sam pomišljala kako bih volela da me je ona usvojila, tako bih mogla da ostanem u mom delu grada.

Pisali smo mejlove jedna drugoj jako često, ali nikad nisam imala petlje da je pitam zašto ona nije mogla da me usvoji. Bila sam previše prestrašena odgovora. Najmanje što sam ţelela je da budem na mestu gde nisam dobrodošla. Moji posvojitelji ipak nisu bili loši. Ţivim sa njima u malom Njujorškom stanu blizu Menhetn mosta poslednje dve godine. Obezbedili su mi krov nad glavom i hranu, osim toga, bila sam poprilično prepuštena sama sebi.

Hvala bogu pa je bila baletska škola blizu njihovog doma. Vozila sam se biciklom do tamo svaki dan nakon škole, samo da bih gledala kroz prozor. Ţeleći da mogu da igram kao i oni. Ţeleći da muzika koja me je nekad odvlačila od moje realnosti, uradi to opet. Jednog dana zanela sam se melodijom i krenula da igram ispred škole zajedno sa devojkama koje su 155

veţbale svoju rutinu. Nikad mi nije palo na pamet da bi me neko mogao videti, onda se začulo zvono na vratima škole i trgnulo me. Skoro sam iskočila iz svoje koţe.

“Srce, ovde si nedeljama. Šta radiš ovde?”

Pognula sam glavu, posramljena svojim postupcima, “Ţao mi je gospođo. Bila sam balerina tamo kući na Rhode Island. Gledati vas pruţa mi mir. Izvinjavam se što sam prekinula vaš čas, otićiću sad.” Rekla sam prolazeći pored nje i grabeći bicikli.

“Ne budi smešna. Uđi unutra. Verovatno znaš rutinu bolje od većine devojaka,” instruktorka je pokazala na zgradu.

Ona me je uvela i upoznala sa ostalim igračima. Svi su bili veoma gostoljubivi, pozivajući me da igram sa njima taj dan. Nije mi bilo potrebno dva puta reći. Kad se čas završio, instruktorka mi je rekla da imam talenat kakav nikad pre nije videla i da mi je dozvoljeno da dolazim na časove dok god pomaţem po školi. Tamo sam od tada.

Zvuk zatvaranja vrata na kolima vratio me je u stvarnost, odvlačeći me daleko od mojih misli. Gledala sam kroz prozor kako Luis ide ka dvojici muškaraca u odelima. Sedela sam tamo kako mi je rečeno na trenutak, boreći se sa potrebom da otvorim vrata. Mrzela sam kad su mi govorili šta da radim. Nisam bila dete, nikad nisam ni bila. Pogotovo nisam sada.

Videla sam previše.

Doţivela više od bilo koga u svojim godinama.

Osećala sam se mnogo starije nego što sam zaista bila.

Vetar je dunuo ka kolima donoseći sa sobom jak miris kolonjske vode, taj miris napao je moja čula i svaki i poslednji deo mog bića. To mora da je on. Pre nego što sam i shvatila šta radim, izašla sam iz auta i pratila Luisa preko parkinga. Nisam očekivala toplu dobrodošlicu. Da budem iskrena, nisam očekivala ništa od onoga što se posle desilo. Jedino što sam znala da su moji ţivci bili zapaljeni dok sam stojala tamo sa njim.

Gledajući ga.

Udišući ga.

Osećajući ga.

Topao nalet prošao je mojim telom, kao nešto što nikad pre nisam iskusila. On me je zaintrigirao i to kako me je obuzeo. Mrzela sam i volela osećaje koji su me obuzeli duboko unutra.

Bilo je preplavljujuće.

Bilo je zapaljivo.

156

Celu me je obuzelo.

Bilo je. Sve. Ţelela sam da znam svaku i najmanju stvar o njemu, uključujući i tog čoveka ispod tog nemilosrdnog drţanja.

Iza vlasti.

Iza moći.

Iza odela.

Iza dominantnosti.

Ispod svetlih zelenih bezdušnih očiju koje nisu pokazivale nikakve emocije. Nijednu.

“Leksi“ Luis je rekao dok je parkirao automobil ispred kuće.

“Hmm.”odgovorila sam i dalje u mislima o ovome večeras.

“Martinez nema poštovanje prema nikom. Ništa ga ne moţe uplašiti.

Ništa ne poštuje. Zato niko ne promakne njegovoj prokletoj ruci. On je prljav, nemilosrdan drkadţija, Leksi. Moraš se drţati dalje od tog kurvinog sina. Neće trepnuti dva put pre nego što će te pre jebati, ili jebati. Nećeš doveka imati petnaest. Znam šta misliš, mogu videti u tvojim očima. A ako ja mogu da vidim, moţe i on takođe.”

Zapamtila sam njegove reči naredne tri godine. Sve dok ga nisam videla opet.

“Zato su ga zvali... El Diablo.”

Znala sam da je sve što ţelim da upoznam Đavola.

NAŠ SVET KNJIGA 157

Dvadeset tri Martinez Austin jebeni Tejlor, dobri stari momak koji se pokazao kao da je bol u dupetu. Bio je prokleto sretan što je činio moju nećaku sretnom. Poslednje što sam ţeleo ili trebao je da se Brigs zaljubi u jebenog dečka iz Severne Kalorine. Ali jebena me je sudbina opalila pravo u lice opet. Mislili bi ste da sam se navikao do sad. Bila je sa njim u protekle tri godine, igrala se kuće u stanu koji sam joj ja obezbedio.

Ne njemu.

Upoznali su se u Majamiju na jednoj ţurci gde sam je poslao da odnese robu. Stvari nisu postale zvanične dok ih nisam video na kameri svog noćnog kluba kako naleću jedno na drugo godinu dana kasnije.

Proverio sam ga odmaH i video da je bezopasan. Počeo je da putuje sa njom meni iza leđa, a kad sam je prozvao za to, ona me je prevarila da ga zaposlim kao njenog ličnog telohranitelja. Nisam bio idiot. Znao sam da oni jebu jedno drugo. Brig je izgleda imala tu stvar sa telohraniteljima. Sve te romantične knjige koje je pročitala, ţelela je heroja.

Nije da joj je trebala zaštita, do nedavno, od Hektora. On je bio moj stari poznanik, koji je ţeleo da jebe moju nećaku od kad su joj narasle sise i dupe. Ĉim je zahtevao nasamo sastanak sa njom, znao sam da je momenat da testiram Austina. Samo nisam znao oće li se pojaviti na sastanku, sjeban od moje droge. Oboje su pokušavali da se oporave od trodnevne zabave mojih klijenata. Stvar je vrlo brzo otišla juţnije. Austin je bio sretan što nisam stavio metak u njegovo čelo. Hektor sa druge strane nije bio toliko srećan.

Nepotrebno je reći, da je Austin izašao kao pobednik, branio je Brigs sa svojim ţivotom. A za to sam ga ja svakako plaćao jebeno mnogo novca. Ali nije u novcu bio problem. Voleo je Brigs, čak bi i slep čovek mogao videti, čovek je to ponosno nosio. Ĉovek kao ja mogao je poštovati takvog čoveka. On nije bio stvoren za ovaj ţivot kao ni Brigs, ali to me nije sprečilo da je u njega uvučem.

158

Ĉuo sam otključavanje brave na Brigsinom stanu. Ona je ţivela tu, ali ja sam ga posedovao. Vrata su se širom otvorila, otkrivajući Austina i nju kako se skoro jebu u hodniku, njegova ruka bila je u njenim gaćicama.

“Isuse Hriste, ne moţeš čak da zadrţiš svoje prste podalje od mace moje nećake dovoljno dugo da prođete kroz prokleta vrata!” ja sam urlao, gledajući u razvrat pred sobom.

“Ujače!” Brigs je vrisnula, odgurujući Austina daleko od sebe dok je spuštala haljinu.

“Imaš sreće da su moji prsti, a ne jezik. Sledeći put pokucaj na jebena vrata pre nego što se osetiš kao kod kuće u našem stanu.”Austin je izbacio ljut što sam došao nenajavljeno.

Ja sam nagnuo glavu u stranu, diţući jednu obrvu. “Naš?”

“Da li sam mucao?”

“Austin...” Brigs je rekla, lagano postavljajući ruku na njegove grudi, pokušavajući da ga navede da se povuče. Ali on nije. I ja to jebeno poštujem.

“Ovo nije njen stan. Moj je. Ja plaćam za to. Brigs kad sledeći put nekog jebeno pitaš da se useli pobrini se da sazna ko je pravi vlasnik.”

“Neće biti sledećeg puta. Ja ću ga početi plaćati. Samo mi reci na koga da ispišem ček.”

Austin je rekao ne odustajući.

On me je mrzeo. Pretpostavljam da bi i ja, da je ţena koju volim u srodstvu sa čovekom poput mene. Siguran sam da je Brig podelila sa njim sve u vezi svog detinstva, predstavljajući mene kao negativca kao što sam uvek i ţeleo da misli o mene. Da sam čudovište koje joj nije pokazivalo nikakvu naklonost dok je rasla. Pokazivajući joj umesto toga okrutnost i realnost sveta u kom je ţivela.

Ja sam se nasmešio, suţavajući oči na njega. Razmišljajući da li zaista ţelim da prođem kroz ono o čemu sam razmišljao, od kad je Brigs sjebala sastanak sa Hektorom. Austin je moţda bio onaj na drogama, ali ona je dozvolila da se to desi. Kad je trebala da bude glavna i da ima sve pod kontrolom, dokazala mi je da je zaslepljena ljubavlju.

Pogledao sam napred nazad između njih, pre nego što se moj pogled zaustavio na Brigs. Ona me je posmatrala oprezno. Znala je da nisam tu zbog ćaskanja.

159

“Odlučio sam da napravim neke izmene. Ţeliš ga umešanog u svaki aspekt tvog ţivota, peladita? Ne mogu te zaustaviti... ali ja lično imam problem sa tim da širiš svoje noge zbog proklete pomoći opet.”

Austin je zakoračio ka meni, a Brigs ga je zadrţala.

Ja sam se narugao, sa rukama u svojim dţepovima, došao sam do njih na samo korak. Brigs je stala tačno u sredinu, čekajući da interveniše ako bude potrebno. Ĉak i nakon svih tih godina i dalje me se plašila. I ja bih lagao kad bih rekao da nisam to jebeno mrzeo.

“Pošto si ti jebeno umešan u moj posao i u ono što je moje,” zastao sam, pogledavši u Brigs, “Uključujući i stan. Odlučio sam da te unapredim.”

“Ne!” Brigs je viknula, iskoračivši ka meni. Znajući šta sledi.

Moja nećaka poznavala me je isto koliko sam i ja nju. Mogao sam kontrolisati Brigs. Sada, pošto znam da Austin ne ide nigde, moram kontrolisati i njega. A ništa ne učini čoveka da misli da ima kontrolu nego moć. Znam da Austin neće da se ţali.

Napravio sam mu ponudu koju neće moći odbiti.

“Ne moţeš jebeno to da uradiš ujače! Neću ti to dozvoliti. On nije...”

“Dušo, ne treba mi da odgovaraš umesto mene,” Austin je frknuo prekidajući je i gurajući je u stanu da stane ispred mene.

Kao muškarac pred muškarca.

“Ono što si uradio u Kolumbiji zahtevalo je jebena muda. Cenim čoveka koji štiti ono što misli da je njegovo. Pogodio bi Hektora u njegovo jebeno lice da te Brigs nije zaustavila. Bez razmišljanja povukao bi obarač.

Imao sam četrnaest kad sam prvi put osetio krv, kad sam ubio prvog čoveka štiteći ono što sam mislio da je moje takođe.” Rekao sam, dajući Brigs deo slagalice od onog ko sam.

Iako ona nikad neće saznati celu istinu, neću joj to dozvoliti.

“Ujače... molim te! Ne radi ovo.” Brigs je šapnula, glava joj se pognula sa izrazom koji nisam mogao da vidim.

“Ne trebate mi oboje ovde. Austin,” klimnuo sam glavom ka njemu, “je sad ovde glavni.” “Šta?” on je rekao zbunjeno. “Ţeliš biti šef? Pa onda, evo ti jebene prilike.” “Ţeliš da preuzmem njen posao? Ne mogu joj to uraditi.” Austin je rekao iskrenim tonom, tresući glavom. “Nikad joj to ne bih mogao uzeti. To je...”

160

“Ona će biti odmah uz tebe. Zar ne Brigs?”

Pogledala je u mene sa izrazom kakav nikad pre nisam video. Volela je Austina previše da bi ga ostavila, bar ne u ovom ţivotu, neće reći ne. Imao sam je baš tamo gde sam je ţeleo.

Suština svega.

Imaću ih bezbedne. Postaraću se za to.

“On ne zna šta...”

“I zato ćeš ga ti naučiti. Nekog drugog ću poslati da preuzme vaša putovanja dok se on ne spremi. On će voditi Njujork sa tobom. Gledaj to na ovaj način, imaće bar dovoljno vremena da te jebe u tvom krevetu.”

Narugao sam se, bacajući na njih ono što sam čuo da joj govori dok su otvarali vrata.

Bio je to prvi put u preko petnaest godina, nakon svega što sam joj priredio, naterao da vidi, naterao da iskusi, da je ona ţelela da mi kaţe kako me jebeno mrzi. Mogao sam to videti u njenim očima. I trebala mi je sva snaga sveta da joj ja upravo tada ne kaţem da je ja volim više od bilo čega na ovom svetu.

Moj telefon je zazvonio, izvlačeći nas iz naših misli posegao sam za odelom i uzeo telefon iz dţepa podiţući prst ispred sebe pre nego što sam se javio.

“Habla,” rekao sam, “Pričaj.” Izlazeći na balkon, zatvarajući vrata za sobom. “Šefe, ovde je devojka u striptiz klubu. Kaţe da mora da priča sa tobom. Neće jebeno da ode. Ona zahteva da te vidi i to jedino tebe.”

“Reši je se.”

“Pokušao sam, ona...”

“Jebe mi se tačno, reši je se ili ću se ja rešiti tebe.”

“Njeno ime je...”

Prekinuo sam, stavljajući svoj vibrirajući telefon nazad u dţep. Vratio sam se unutra ignorišući poziv. Strpljivo sam čekao da čujem te tri reči koje će zauvek promeniti ţivot moje nećake, na način na koji nisam mogao da očekujem, tako da ću provesti ostatak svog ţivota pokušavajući da joj nadoknadim.

“Ja sam za.”

Klimnuo sam glavom i otišao.

Ušavši u svoju limuzinu, sipao sam sebi čašu viskija da se opustim od onoga što sam upravo uradio. Morali smo da stanemo još na nekoliko 161

mesta pre striptiz kluba da sredim sve za predstojeću nedelju. Trebao sam se sastati sa nekim partnerima, da znaju da Austin preuzima Brigsinu teritoriju.

I da to stupa na snagu odmah.

Glava mi je jebeno pucala do momenta kad sam prošao na zadnji ulaz kluba i otišao pravo u svoju kancelariju. Potonuo sam dole u stolicu, poloţivši laktove na sto, stavljajući glavu u svoje dlanove. Razmišljajući da li radim pravu stvar time što stavljam Austina da vodi sve. Moje misli mučile su me dan i noć, jedna misao za drugom. Tako nemilosrdne i neoprostive, kaţnjavajući me što sam se ponovo umešao u ţivot svoje nećake. Moć promeni ljude, mislio sam da bi u njenom interesu bilo da ona vidi njegovu pravu stranu ispod fikcije. Ili je bar to ono što sam govorio sebi.

Galama u hodniku pred mojim vratima narušilo mi je koncentraciju u raspravi mojih sukobljenih misli. Naslonio sam se nazad u stolici prelazeći prstima preko usta. Pokušavajući da prepoznam glas koji je bio sve bliţe i bliţe mojim vratima.

“Znam da je ovde! Videla sam ga kako izlazi iz limuzine i ulazi pozadi! Ovo je sranje! Pričaću sa njim svidelo mu se to ili ne. Provela sam ovde ceo da, i nemam više vremena za bacanje.”

Vika je bila sve bliţa i bliţa.

“Gospođo!” Rik je vikao za njom.

“Rekla sam ti da me ne zoveš gospođo! Moje ime je Leksi! L-E-K-S-I!” Ja sam se nasmejao zabavljeno. Zatresao sam glavom, jebena devojčica i dalje ima čelična muda. Nisam mogao da se ne zapitam da li je ovde, jer su joj porasle sise i dupe. Bilo je pre tri godine kad sam poslednji put video malu vatrenu i moj kurac je bio više nego ţeljan da vidi šta je iza zatvorenih vrata.

Moje ponašanje se promenilo čim sam je video kako uleće u moju kancelariju kao teretni brod ne mareći nizašta, pogotovo da recimo iznervirani čovek sedi za stolom.

“O, vidi, vidi, vidi šta mi to imamo ovde. Da li si ikad čula za prokleti telefon?” rekao sam naginjući glavu u stranu odmeravajući Leksi.

Rik je uleteo posle nje, bez daha. “Ţao mi je šefe. Ja...”

“Ostavi nas.” Naredio sam surovim zahtevajućim tonom. Mašući mu rukom.

162

On je samo klimnuo glavom odvlačeći svoje dupe napolje. Odoleo sam jebenom porivu da mu kaţem da poţuri. I da zatvori vrata za sobom. Leksi je progutala teško čim je ušla dublje u moju kancelariju. Gledajući od mene do stolice ispred mog stola, traţeći tihu dozvolu da sedne. Nisam joj dao nikakvu dozvolu. Ona to sigurno nije zasluţila. Trebala je da zna bolje od upadanja u moju kancelariju kao neobuzdana ţivotinja. Mora da je zaboravila sa kim ima posla, a ja sam potpuno jebeno spreman da je na to podsetim.

Ali uglavnom, samo sam hteo da se zajebavam sa njom. Napravila je to tako prokleto lakim.

Gledao sam je predatorskim pogledom. Podiţući svoje noge na sto jednu po jednu, naslanjajući se dublje u svojoj stolici, polako i senzualno prelazeći palcem preko svoje usne. Video sam da joj je bilo veoma neugodno, dok su moje oči letele po njenom telu. Bio bi idiot da nisam shvatio da Leksi ne voli da je gledaju. Kao što bi većina devojaka njenog izgleda volela. Ali meni se gledalo pa i jesam. Nije više bila mala devojčica, to je prokleto sigurno.

Njena tamno braon kosa bila je duţa, prebačena na jednu stranu sa loknama pri kraju, naglašavajući njenu svilenkastost koju je i dalje imala.

Nosila je crni alajner, naglašavajući njene zelene oči koje su mogle videti direktno u moju dušu. Neće joj trebati mnogo da vidi da je nemam. I iz nekog razloga nisam mogao da jebeno ne poţalim, to me je nerviralo više nego godinama unazad.

Nisam prestajao da trljam svoju usnu, dok je njen pogled pratio moj pokret, oblizivala je svoje usne. To je uzrokovalo da skine jebeni karmin sa svojih usana.

Moj mrki pogled spustio se niz njen vrat do sisa, koje su bile u prvom planu i samo su čekale da budu oslobođene iz tog njenog pink čipkastog topa, pa sve dole do njenog uskog malog struka. Odmah sam zamislio kako je drţim za njega dok je stavljam na svoj kurac.

Jedina misao koja nikad nije trebala da mi padne na prokleti um, ali bio sam samo muškarac.

A ona je bila kao zabranjeno voće koje sam ţeleo da jebem.

Njen premali top pokazao je njen maleni stomak i probušeni jebeni pupak, suzio sam oči na njega. Nastavio sam svoj vizuelni napad dole na njene vitke butine među koje sam ţeleo da uronim. Moj kurac se trznuo od slike nje kako jaše moje lice. I dalje je imala predugačke noge, jedva 163

prekrivene malom suknjom, više kao komad materijala koji je sakrivao ono što sam znao da je jebeno mala savršena maca.

Na kraju svega nosila je ’jebi me’ štikle. Ova devojka govorila je jebi me na milion načina obučena tako kako je bila obučena.

“U šta gledaš?” pitala je razbijajući tišinu među nama. “Šta god jebeno ja hoću. Ili si moţda zaboravila da je ovo moja kancelarija u koju si ti tako nepristojno upala?”

Podiţući obrvu nagnuo sam glavu u stranu. Dodavajući, “Pa reci mi... da li si se obukla kao kurva za mene mala devojčice?”

Leksi Cimnula sam se kao da me je udario, zapanjena. “Nisam...”

“To nije bilo pitanje srce. Dozvoli mi da te malo uputim, okruţen sam jebenim kurvama dvadeset četri sata. Da ţelim jednu, samo treba da izađem napolje na ta vrata.”

On je pokazao ka vratima iza mene. “Ima ih mnogo, padaju na kolena, ţeleći da osete moj kurac. Da li je to ono što ţeliš?”

Sela sam na stolicu ispred njegovog stola, lagano pre krštajući noge.

Oslanjaju laktove na rukohvate i naginjući se malo napred dajući mu nesmetan pogled na moj dekolte. Znam da mu se sviđa ono što vidi, njegove oči neprestano su zurile tamo.

Provela sam poslednjih nekoliko meseci, razmišljajući da li ću zaista da uradim ovo. Svaki put ja sam pogledala u svoje prijemno pismo za Julijard, znala sam da je ovo moja jedina nada da budem u stanju da izguram školu. On je bio moj jedini izlaz. Verujte mi, nisam ţelela da prodam dušu Đavolu.

Ali nisam imala drugi izbor.

Bili su mi potrebni sati da nanesem šminku na svoje lice i da ne pominjem pokušaje da nađem savršenu kombinaciju u lokalnoj radnji polovne garderobe. Počela sam više da pomaţem u baletskoj školi, ovih zadnjih par godina i Meri moja instruktorka, insistirala je da mi plati, sad kad sam bila starija.

Nije mi davala mnogo, ali bilo je nešto. Sačuvala sam skoro sve i imala sam dovoljno da platim svoju prvu i poslednju kiriju u usranom stanu miljama od škole. Moraću da nađem neku bliţu rupu bliţe Julijardu, jer nije postojala šansa da mogu da priuštim sebi neki smeštaj blizu kampusa.

164

Iako mi ništa od toga nije bilo vaţno. Sav moj naporan posao se isplatio i primljena sam u školu svojih snova. Julijard. Ovaj posao moţe mi obezbediti ţivot. Koliko god da nisam ţelela da sedim ovde u ovoj kancelariji, traţeći posao, bila je to moja jedina šansa. Posle našeg prvog susreta shvatila sam da se niko ne suprotstavlja Martinezu.

Koliko god da je pokazivao da mu smeta moje prisustvo, takođe je uţivao u mom oštrom jeziku. Nije da sam si mogla pomoći, ja ne bih pokazala strah nikome.

Pogotovo ne njemu.

“Pa evo mali savet za tebe,” rekla sam, vraćajući njegovu paţnju ponovo na moje lice.

“Moţda bi trebao da uzmeš jednu od svojih kurvi koje ti se nude, moţda ti pomognu da se oslobodiš stresa i tog usranog stava. Ili bi mogle da pomognu da se ukloni taj štap koji ti viri iz dupeta.” Ponosno sam rekla sa osmehom.

Njegove oči su se za caklile, bilo je brzo, ali sam videla. Nije odustao, mada nisam ni očekivala da hoće.

“Slaţem se sa tobom, ali onda bi smo oboje pogrešili.”

Ja sam se nasmejala, široko i divlje ka njemu. Nisam si mogla pomoći.

Sviđalo mi se to njegovo kretensko drţanje. Imala sam ga upravo tu gde sam ga ţelela. Pre nego što sam izgubila hrabrost, rekla sam, “treba mi posao, Martineze.”

Nije se kolebao, izraz mu je bio nepromenjen. Prazan, nisam mogla da vidim šta je mislio, ako je mislio uopšte. Nisam mogla da ga pročitam i to me je činilo nervoznom više od svega. Povukao je noge sa svog stola, odgurnuvši svoju stolicu. Iznenadni pokret izazvao je da poskočim.

Nije skidao svoj hladni pogled sa mene. Polako je ustao, otkopčao je sako i otpustio kravatu. Nikad nisam upoznala nekog ko se činio kao da nema nikakve emocije, osećanja, nikakvu reakciju uopšte.

Kao da je bio prazna ploča i odvojen od sveta.

Ili je samo moţda znao dobro da se pretvara kao takav. Znala sam kako se dobro pretvarati i iz nekog razloga tako sam se osećala bolje.

Pomisao da je tamo negde napolju neko poput mene, ali ne baš samo neko...

On. Pročistila sam grlo. “ Nije li ovo način da se sklopiš dogovor? Da li sve tvoje kurve dobijaju ovaj tihi tretman?” nervozno sam se nasmejala.

165

Ništa.

Izvukla sam prijemno pismo iz tašne, spuštajući ga na sto ispred njega.

Njegove oči su sa mene prešle na parče papira za trenutak, kao da je znao šta mu pokazujem.

“Vidiš u ovome je stvar. Ja sam balerina. Balerina sam ceo svoj ţivot, Ĉak se i ne sećam perioda da nisam igrala, to je ono ko sam, to mi je u krvi.

Da zaista dugu priču skratim, moja mama je... mislim ona je...” za mucala sam, ne ţeleći da delim svoj bol sa nikim. A kamoli potpunim strancem.

Razbila sam naš pogled i pogledala po sobi po zidovima dok sam govorila, “ja nemam nikog, u redu?” jednostavno sam rekla, trljajući svoj vrat, radi utehe.

“Zašto je to moj problem?”

Moja glava se trgnula nazad ka njemu i naši su se pogledi opet spojili.

Ja sam se namrštila razočarana njegovim odgovorom. “Prihvatili su me na Julijard. Nemam novca, Mislim definitivno ne dovoljno za školarinu, stanovanje, hranu i sve ostalo što mi treba. Pa mi je potreban posao. Došla sam kod tebe danas, jer je ovo najbolji striptiz klub u gradu... jebi ga... verovatno i drţavi. Isuse, moţda čak i svetu.”

“Ljubeći moje dupe nećeš dobiti posao.” Odmeravao me je očima gore dole. Njegove oči bile su bezizraţajne i proširene. “Hoćeš da budeš striptizeta dušo?” izazivao me je, ustajući i krećući se ka koţnom kauču na drugom kraju sobe. Seo je, nagnuo se napred i stavio svoje laktove na kolena. Oči su mu gorele dok me je prozivao za blef bez ijedne reči.

Bilo je nešto animalističko u načinu na koji je zurio u mene. Skoro kao lav koji posmatra svoj plen, mameći me svojim očima i svojim očaravajućim drţanjem. Što me je činilo još više nervoznom. I mokrom.

“Misliš li da imaš to u sebi? Ha? Onda skini jebenu odeću.”

Odmahnula sam glavom. “Šta?”

“Da li sam jebeno za mucao, skini svoju prokletu odeću, Leksi. Da vidimo imaš li ono što je potrebno da budeš moja kurva. Izbaci te male sise napolje, da vidim sa čim ću da radim.”

“Ja... ja... ja...” “Šta nije u redu? Nisi tako samouverena sada, zar ne? Kao što sam i mislio, ništa drugo do pičkice sa jakim jezikom.” On je suzio oči na mene sa seksi, arogantnim izrazom koji sam ţelela da uklonim sa njegovog lica.

“Znaš gde su vrata. Ne dopusti da te udare po dupetu na izlasku.”

166

“Znam šta radiš.” Ja se nisam pomerila ni milimetar. Nisam još završila sa njim, ne još. On je polako, nemarno klimnuo glavom, “jeli tako?” rekao je.

“Pokušavaš da me zaplašiš. Ne plašiš me Martinez.” Rekla sam, pokušavajući da odrţim svoju smirenost što sam bolje umela.

Znala sam da testira moje granica. Izaziva me namerno, ali je ovo bila borba snage koju nisam smela da izgubim. Bilo je previše toga u igri moja budućnost. On se naslonio nazad na kauč. Nogu raširenih, popunjavajući preostali prostor kauča koji je sad izgledao mnogo manje pošto je on sedeo na njemu. Podigao je ruku, na naslon, nagnuo je glavu u stranu. Sa osmehom rekao je “PodiJum je tvoj.” Prizivajući me da priđem bliţe. “U svakom slučaju, pozivam te na blef, skini se za mene Leksi.”

Gledao me je nekoliko sekundi ili moţda su bili minuti, vreme je izgledalo kao da stoji. Srce mi je bilo u grlu, a puls je ubrzavao sa svakim novim udahom. Martinez nije sklanjao oči sa mene. Bio je miran, opušten, sabran, nije pokazivao ni jednu emociju uopšte. Kontrolisao je svoju okolinu, ponašanje.

Mene.

Manipulisao je da uradim ono što on ţeli bez da se jako potrudi. Ţelela sam da mu udovoljim. Ţelela sam da ga nateram da pojede svoje reči. Ţelela sam da mu se svidim.

Ovaj čovek je zaista bio Đavo. Što je situacija bila intenzivnija i sloţenija, to je on imao veću kontrolu.

On je bio staloţen, a ja sam se hranila njime. Tek sam upoznala čoveka, a već bih uradila sve da nastavi da gleda u mene tim grešnim zelenim očima.

Prozreo me je.

Progutala sam jako dok sam ustajala, hvatajući se za naslon stolice radi podrške. Hladan vazduh izazvao je moje već ogoljeno telo da zadrhti. Naše oči ostale su povezane dok je gledao svaki moj pokret, kao da je ţeleo da ga ureţe u svoju memoriju.

Zgrabila sam svoj baletski cd iz tašne i krenula ka njegovom rekorderu, iako su mi noge bile klimave. Sa leđima okrenutim ka njemu, zatvorila sam oči na nekoliko sekundi, bilo mi je potrebno da umirim svoje emocije koje su ţelele da se pokaţem u najboljem svetlu. Pre nego što sam promislila još jedan put, stavila sam cd u plejer i pritisnula dugme za puštanje.

167

Meka melodija klavira vibrirala je preko zvučnika, ispunjavala je prostor između nas.

“Ovo će biti interesantno,” rekao je sarkastično.

Ja sam ignorisala njegovu upadicu, puštajući da muzika smiri moje telo kao što uvek i jeste. Ja nikad više neću moći da slušam ovu pesmu, a da ne pomislim na njega.

“Nemam jebeni ceo dan, Tik-tak dušo.”

Udahnula sam duboko i okrenula se prema njemu. Ništa se nije promenilo u njegovom pogledu, a ja nisam razumela zašto sam to uopšte i očekivala od njega, otresla sam te misli. Ja sam bila izvođač, dođavola.

Radim ovo ceo svoj ţivot. Ovo nije nimalo drugačije, Samo je sa manje odeće, ali i ne baš mnogo manje.

Polako, izbacila sam nogu na stranu da se istegnem, pipajući vrh moje veoma visoke cipele.

Naglašavajući svoje zategnute mišiće od godina i godina treniranja baleta. Postepeno sam se nagnula napred, senzualno prelazeći rukama dole niz butine, pa kolena, a zatim mog lista, hvatajući zglob, poravnala sam svoje telo uz nogu, lagano se vrativši gore. Ne skidajući pogled sa njega.

Moja ruka krenula je gore uz telo dok sam se okrenula da pobegnem od njegovog prodornog pogleda. Pogledavši preko ramena, lagano sam radila kukovima dok su mi ruke išle na top. Podizala sam ih uz struk povlačeći sa sobom mali komad tkanine preko grudi i preko glave bacajući je dole pored mojih nogu.

Ja sam se izazovno izvila dok sam nogu podigla u vis skoro pipajući svoje uvo. Pokazujući mi koliko sam fleksibilna, moja suknja podigla se gore, naboravši se na kukovima, otkrivajući moje malene gaćice.

Drţala sam nogu gore i okrenula svoje telo u pirueti ponovo ka njemu.

Polako spustila sam nogu dole, zabadajući palčeve u suknju, lagano i zavodljivo spuštala sam je dole niz kukove, butine, a onda skroz do stopala. Pipajući prst na svojoj nozi i bacajući suknju u njegovom pravcu.

On je suzio svoje tamne proširene oči. Gledajući me sa intenzitetom koji nikad pre nisam videla na njemu.

Sjaj u očima koji je morao da probije kroz svu tugu i očaj, sve ono šta je mučilo. Njegov ozbiljan izraz me je obuzeo na način na koji nije nikad pre.

Ovo je bila samo još jedna u nizu emocija među nama.

Stojala sam tamo izloţena Đavolu, samo u grudnjaku i gaćama. A on je sedeo na kauču ogoljen više od mene, a bio je potpuno obučen.

168

Ironija mi nije promakla.

Zatvorila sam oči, ţeleći da se izgubim u muzici. Nadajući se da ću iz pakla ipak izaći ţiva i nisam mislila fizički. Slušala sam, “Neko drugo ime,” intenzitet instrumenta vibrirao je kroz moje jezgro, baletske pokrete pretvarala sam u više seksualne pokrete. Nisam mogla da otvorim oči, bila sam previše uplašena od onoga što bih mogla videti.

Kod čoveka koji je zurio u mene.

Nisam se morala pitati zadugo. Osetila sam ga pre nego što me je dotakao, njegovo dominantno prisustvo napalo je moja čula. Miris njega bio je svuda, preplavljujući me na način koji nisam mogla opisati. Osetila sam njegovu snaţne, prste kako me miluju duţinom kičme kao da pokušava da se uveri da li sam stvarna. Mrzela sam da me dodiruju. Ĉak i nakon svih ovih godina, prezirala sam to.

Sve do ovog momenta.

Te sekunde....

Sa njim... Ţelela sam da me on dodiruje svuda.

Moje grudi su se podizale i spuštale sa svakim pokretom njegovih prstiju po mojoj koţi. Stajao je iza mene, pomerajući moju kosu u stranu.

Lagano prelazeći svojim usnama preko moje izloţene koţe, šaljući trnce celim mojim telom. Po strani mog vrata, mog ramena, budio je veliku ţelju u mom telu po prvi put u mom ţivotu.

“Da li imaš ideju šta ti mogu uraditi, Leksi? Kako te mogu navesti da se osećaš!? Koliko jako te mogu navesti da svršiš,” on je stenjao u moje uvo, škripav glas dao mi je do znanja da sam ostavila utisak na njega. Koliko je i on na mene.

Udisala sam vazduh teško dok je on prelazio prstima duţ mog tela i opet po leđima.

“Reci mi,” izazivao me je, ne zaustavljajući slatko mučenje svojom rukom. “Da li si ikad do dirnuta?”

Ja sam zastenjala u odgovoru, moji obrazi poprimili su svetlu nijansu crvene. Osetila sam kako kreće ispred mene, ne prestajući da mi miluje koţu. Njegov palac prešao je preko mojih usana, brišući sa njih karmin, kao da je to ţeleo da uradi od trenutka kad sam ušla unutra.

“Gde Leksi? Gde ţeliš da te dodirnem?” lagano je podigao svoje prste uz moj stomak, upleo ih u moj brus. Ja sam skoro svršila, a jedva da me je i dotakao, ali ne na način na koji sam ja ţelela da me dodirne. Ovo je bilo 169

mučno, pravo mučenje. Još jedno stenjanje pobeglo je sa mojih usana u iščekivanju šta će sledeće da uradi.

“Ovde?” rugao se, dok je prstima prelazio preko mog dekoltea.

Nisam rekla ni reč, jedva da sam mogla i da dišem. On je spustio bretele mog grudnjaka i u jednom brzom i iznenadnom pokretu bila sam bez njega. Moje bradavice porasle su od hladnog vazduha, ali mi je telo gorelo za njim. Mogla sam da osetim njegov pogled na sebi. Ţeljan da me dodirne isto koliko sam ja bila ţeljna da osetim njegov dodir na svakom centimetru svog tela. Moje duše.

“Isuse Hriste.” Rekao je u izdahu.

Odmah sam otvorila oči. Ne očekivajući da bi on mogao toliko da se zaprepasti. Toliko da se iznenadi, rastuţi. Ja sam bila oduvana činjenicom da sam svedočila nekoj njegovoj emociji i raspoloţenju.

“Aleh...” ”Ti si tako jebeno lepa, cariño.” Zaledio se, oči su mu se proširile, bio je potpuno nespreman na ono što mi je upravo rekao, kako me je nazvao.

Cariño.

Nije se čak ni potrudio da sakrije šok. Bilo je to jasno kao dan, svuda po njegovom licu. Telo ga je izdalo. Bol i sramota proguralo ga je ţivog pred mojim očima. ”Šta to znači? Šta si mi...”

On se namrštio, njegovo drţanje se odmah promenilo na ono staro. ”Odjebi iz moje kancelarije,” viknuo je iz ničega. ”Odmah!” grabeći moju odeću sa poda bacajući je ka meni.

Ja sam se stresla. ”Šta... Šta? Zašto?” pitala sam, zbunjena razvojem događaja. ”Šta se upravo desilo?” ”Jebeno se obuci, izgledaš kao prokleta kurva!”

Nisam mogla da obučem svoju odeću dovoljno brzo za njega, jedva da sam navukla svoj top preko glave, a on je već bio kod mene sa mojim prijemnim pismom i uhvatio me za ruku i povukao ka vratima. ”Pusti me, boli me. Koji kurac Martinez?” ”Da sam hteo tvoje usne, otkopčao bi jebene pantalone!” rekao je stisnute vilice, gurajući me kroz vrata kancelarije. Bacajući moje pismo dole pod moje noge. ”Zašto? Nismo završili razgovor. Molim te! Šta se upravo desilo? Ne razumem. Mislila sam... Ja sam mislila da ima nešto ovde. Osetio si to zar ne? Znam da si osetio!”

170

”Ne zapošljavam devojčice koje se pretvaraju da su ţene. Ne jebem ih takođe. Ne troši moje jebeno vreme nikad više. Da li me razumeš?”

Ja sam se cimnula, jačina njegovih reči uticala je na mene kao ništa pre.

Osetila sam suze kako se skupljaju u meni. Prete da izađu na površinu.

Sagnula sam da dohvatim svoje papire.

Oni su bili najvrednija stvar koju posedujem, a on ih je u prljao. ”Treba mi tvoja pomoć! Zašto si takav kreten prema meni? Zašto si tako okrutan!? Šta ti se desilo?”

On je bacio zadnji pogled na mene sa tim ponovo hladnim bezdušnim očima i rekao. ”Đavo se desio.”

I uz to zalupio mi vrata ispred nosa.

NAŠ SVET KNJIGA 171

Dvadeset četri Leksi Izašla sam na tamnu binu i udahnula duboko baš kao što sam pred svaki svoj nastup. Ovo je bilo drugačije, bilo je lično, bilo je moje.

Igranje Umiranje Labuda je top u svakoj baletskoj karijeri ali za mene bilo je nešto potpuno drugačije. Pre šest godina trebala sam da budem beli labud, ali nikad do kraja nisam dobila svoju šansu.

Sada bila sam oboje. I beli i crni. Napokon sam bila na mestu u svom ţivotu gde sam igrala...

Za sebe.

Ovog momenta, nisam ţelela da igram za svoju mamu, čekajući da ona bude ponosna, da vidi da u njenom ţivotu ima mnogo više svetla nego tame. Ništa od toga nije mi više bilo vaţno. Ovo je bilo moje zatvaranje.

Bila sam prima balerina Labudovog Jezera u velikom Američkom Baletskom pozorištu u Njujorku. Ljudi širom sveta plaćali su dosta novca da vide moj nastup. Imala sam dvadeset četri godine i ţivela svoj san.

Ono na čemu sam tako naporno radila napokon se ostvarilo.

Svetlo na sceni se upalilo i tuţna, melodramična muzika je počela.

Odmah me je povukla u tamno duboko i depresivno mesto. Mesto na koje trebam biti povučena da bi izvela svoju rutinu.

Performans ţivota kako su ga inače zvali i bili su u pravu. Malo je balerina dobijalo ovakvu priliku i zbog toga ja sam bila večno zahvalna.

Bila sam na probama dan i noć poslednjih šest meseci, jedva se zaustavljajući da jedem i spavam. A čak i onda prelazila bi rutinu u svojoj glavi. Ovaj čin zatvarao je scenu. Ako uradim ovo kako treba sledeći korak biće mi da nastupam u velikoj Operskoj Sali pred četri hiljade ljudi koji će ţiveti kroz mene i moje emocije.

Počela sam da se krećem, plutajući preko bine sa leđima okrenutim publici. Moje ruke predstavljale su labudova krila, klizile su gore dole dok sam se okretala u centru bine. Moje lice bilo je okrenuto ka orkestru.

Savijajući leđa moje baletske patike krenule su da klize ispred mene.

Melodija postaje jača i udara me pravo u srce, oponašam njenu tugu iz koraka u korak.

172

Pike, arabeska u prelepi barie. Moje telo letelo je napred kao da lebdi a ruke sam zabacila nazad. Ponavljajući pokret iznova i iznova, svaki je postajao sve više i više intenzivan, okretala sam se u uskim krugovima, mahala krilima, puštajući svetlo da pluta pre mene. Prirodni pokreti mog tela instiktivno su me vodile na jedino mesto gde mi je bilo udobno.

Muzika i ples bile su moj mir.

Sa njima sam bila cela.

Plesala sam kao da mi je ovo zadnja predstava, kao da moj ţivot, moj svet zavisi od toga.

Plutam lagano po bini od jednog kraja ka drugom. Okrećem se i uvijam, skačem kroz vazduh kao da sam labud u zatočeništvu ceo svoj ţivot.

Konačno, slobodna. Rutina je bila gotova preprano. Za veliki finiš i propast prelepog labuda, ja sam se bacila u vazduh u prelepu piruetu sa dramatičnim sletanjem. Padajući na koleno sedeći na peti dok mi je druga noga bila ispruţena ispred mene. Savila sam gornji deo tela do kolena, mašući krilima iznad glave, a onda sam ih polako spuštala.

Muzika je počela da bledi dok se moje telo savijalo polako pre nego što je bilo umireno skroz, dostojanstveno umiranje.

Bina je u mraku, sve oko mene je crno. Sve je ispalo kako treba, tišina je svuda, zavesa je pala, razdvojivši me od publike. Ustala sam, udahnula duboko, pripremila se za aplauz. Stojala sam u svojoj poziciji za naklon, čekajući podizanje zavese. Svetla su se upalila. Domino efekat zavladao je u publici svi su ustali počeli da aplaudiraju, zviţde, navijaju. Pogledala sam ih kao i uvek i pogled na sva ta radosna i uplakana lica me je skoro oborilo sa nogu.

Po prvi put u svom ţivotu.

Osećala sam se kao kod kuće.

Posle nekoliko minuta, ja sam pošla napred ka centru bine, u par baletskih skokova. Stavila sam ruku preko svog srca i pognula glavu dok se zavesa opet spuštala. Ostatak izvođača izašli su na binu sa mnom.

Zavesa se podigla po poslednji put, publika je još jednom podivljala i volela sam svaki sekund toga. Iako je bilo tu i drugih izvođača ništa se nije moglo porediti sa aplauzom koji je bio samo za mene. Nisam ţelela da se veče završi.

Izašli smo sa bine , bila sam bombardovana od strane naših koreografa i ostalih ljudi našeg tima, neće proći mnogo kada će ljudi početi da dolaze u 173

moju garderobu ţeleći da se slikaju sa mnom ili uzmu autogram. I ja sam rado to radila. Bila sam iscrpljena ali nikad ne bi menjala ništa od ovog.

Moje telo bilo je bolno, noge su mi pulsirale u bolu takođe, nisam mogla da dočekam da skinem svoje baletanke. Stavila sam sve bukete ruţa na sto i zatvorila vrata iza sebe, bilo mi je potrebno malo privatnosti. Samo trenutak da udahnem.

Sela sam na svoju stolicu i skinula baletanke. Bacajući jednu po jednu moji prsti uţivali su u slobodi. Savila sam se i masirala svoje bolne zglobove. Ustala sam i skinula svoju tutu i ostavila je na sto. Ostajući samo u svom plesnom trikou i helankama da idem kući u njima. Pogledala sam u ogledalo, spremajući se da skinem svoju scensku šminku.

“Nikolaj,” vrisnula sam uznemireno. Stavljajući svoju ruku preko grudi. Gledajući u čoveka koji se pojavio u ogledalu. “Isuse , jebeno si me uplašio.”

Nasmejao se i odgurnuo od zida. “Da li se tako jedna prima balerina izraţava?” poljubio je moje usne predajući mi još jedan ogroman buket ruţa.

Ja sam se nasmejala. Viđam se sa Nikolajem savremena na vreme oko godinu dana. Nisam baš pratila, previše obuzeta poslom u pozorištu. Iako to i nije vaţno, veza nije išla nigde, nismo bili ozbiljni. On je stalno putovao, nešto u vezi posla nešto ne. Bar mi je tako govorio. Nisam ga nekad videla nedeljama, a onda bi se samo pojavio od nikuda, baš kao sad.

Ovo večeras je savršen primer. Bio je gospodin, sladak, paţljiv, briţan.

Kupovao mi stvari koje nikad nisam traţila, vodio me na otmena mesta na koja nisam kročila nogom dok nisam njega upoznala. On je bio nešto kao moj Princ u oklopu.

“Kako bi bilo da odemo do tvog stana? I pustiš me da ti izmasiram umorne mišiće.” Poljubio me je duţ vrata, pa sve dole do izloţenog ramena. Gledajući me u ogledalu.

“Ma jeli?”

Nismo radili ništa više od poljupca. Bilo je veoma strpljiv sa mnom. I dalje sam mrzela da budem do dirnuta.

Poljupci su mi čak bili i previše, ponekad. Jedini čovek koji je ikad...

Nije vaţno.

Nisam videla Martineza od kad me je izbacio iz kancelarije sve te godine pre. Volela bih da mogu da vam kaţem da sam prestala da mislim o njemu. Volela bih da mogu da kaţem da ga mrzim. Volela bih da mogu da 174

vam kaţem gomilu stvari. Bilo je kao da me je začarao. Ubacujući sebe u moj um, čineći me da mislim o njemu mnogo češće nego što bi trebalo.

Pogotovo kad sam sama. Teško je ne pustiti um da luta, ali moj uvek luta ka njemu. Kada muškarac ima na tebe takav efekat kao što je on imao na mene, ne moţeš a da se ne zapitaš...

Zašto?

Nikolaj je uvek poštovao moje granice. Znala sam da ţeli više, naravno da jeste, ali nisam bila spremna, mada i sama pomisao da o tome pričam sa strancem činila me je nervoznom. Moţda je sve to zato što još nisam srela čoveka kao što je Martinez, drugog muškarca koji me je zapalio kao on.

Moţda sam imala ’tatica’ problem ili problem napuštanja... šta god da je, pretpostavljam da ne marim. Nisam traţila odgovore, jer sam duboko u sebi znala da takav još jedan muškarac ne postoji.

“Ma hajde lutkice, pusti me da te odvedem kući.” Zgrabio je moju torbu i krenuo pre nego što sam stigla da odgovorim.

Proveo je većinu puta u limuzini do mog stana pričajući na telefon.

Pričao je ruski sa nekim na drugoj strani, potpuno me ignorišući. Nisam mada marila, samo sam zurila napolje kroz prozor dok su se svetla Menhetne smenjivala. Sedenje u njegovoj limuzini uvek me podseti na Martineza. Ponekad sam imala osećaj kao da ću ga videti kad se okrenem.

Dok sam odrastala nisam ni pomislila da ću imati vozača i da ću se voziti u limuzini i da će mi to biti normalno. Nisam se vozila u limuzini sve dok nisam upoznala Nikolaja. Upoznala sam ga u kafiću pored svog stana.

Nisam imala dovoljno za kafu, a on je doleteo i platio je. Pričamo još od tada.

Nastavila sam da gledam grad dok smo prolazili, čekajući da Nikolaj završi razgovor kad smo već bili nekoliko blokova od mog stana. Bio je u jednom od najotmenijih objekata na Menhetnu. Preselila sam se tu nakon svog prvog semestra na Julijadu.

Administracija me nikad nije opomenula za to što sam kršila pravila koledţa i što nisam ţivela u blizini kampusa. Što sam mislila da je čudno, ali nisam to dovodila u pitanje. Ţivim tamo od tad. Gledajući u nazad i dalje se sećam kako sam se uspaničila, letela gradom te nedelje, pokušavajući da nađem striptiz klub koji bi me zaposlio nakon što mi je Martinez više manje rekao da se jebem.

Ni jedan od njih mi nije dao posao. Počela sam da budem paranoična da su znali ko sam čim sam prošla na vrata.

175

Smejem se na tu pomisao.

Sećam se kako sam izašla iz zadnjeg lokala nakon odbijanja. Sela sam na ivičnjak trotoara i raspala se, nemajući pojma šta da radim. Nakon nekoliko sekundi poniţavanja sebe u javnosti, ustala sam ispravila leđa i krenula ka najbliţem bankomatu da skinem novac sa svog računa. Morala sam da uhvatim bus u šest sati nazad do kuće svojih posvojitelja. To jutro, obavestili su me da moram da nađem svoj stan pošto sam napunila osamnaest i maturirala u školi. Tačnije oni više nisu dobijali pare od drţave za mene pa im nisam ni trebala. Nisam im bila od koristi. Odmahnula sam glavom dok sam ukucavala svoju šifru, da proverim stanje pre nego što skinem novac. Suma je izašla na ekranu i gotovo me oborila na noge umalo se nisam onesvestila.

“To ne moţe biti kako treba.” Rekla sam sebi, gledajući četvrt miliona dolara na svom računu. Ja sam odmah pogledala oko sebe, misleći da je ovo neka šala. “Ovo nije moje. Mora da je neka greška.”

Otkazala sam transakciju uzela karticu stavila je u zadnji dţep i ušla u banku. Sedela sam i čekala u beloj koţnoj fotelji kod starije dame da završi ono što je radila. Moje noge cupkale su sto na sat, čekajući da me ona primi.

“Kako mogu da vam pomognem gospođice...”

“Leksi.”

Ona je klimnula glavom, “Leksi kako vam mogu pomoći?”

“Mislim... ne ja znam da je došlo do neke greške. Otišla sam da podignem svoj novac sa računa, ali tu ga ima previše.

“Ne razumem.”

Ja sam se nervozno nasmejala. “Imala sam par hiljada na mom računu juče. A sad sam pogledala i tu je mnogo više od toga.”

“Hmm... hajde da proverimo.” Stavila je svoje naočare pogledala dole u papire i krenula da kuca gomilu brojeva po svojoj tastaturi. “Novac je uplaćen jutros, draga. Izgleda kao da je to neki prekookeanski račun.”

“Strani račun? Ja ne znam nikog u inostranstvu. Slušajte mora biti neka vrsta greške. Ne ţelim lošu karmu ionako mi je već dovoljno crna, gospođo. Sigurna sam da sad neko paniči pitajući se gde mu je dođavola novac nestao.”

“Račun se moţe pratiti Leksi. Ali ovo je definitivno tvoj novac. Imam sve dokaze ovde.” Okrenula je ekran ka meni da i sama vidim o čemu priča.

“O moj boţe,” uzdahnula sam, shvativši da je u pravu.

176

Ona se nasmejala. “Izgleda da imaš anđela čuvara dušo.” Ustala sam zahvalna za njenu pomoć i otišla.

Uzela sam taksi i otišla pravo u svoju školu. Ušla sam u kancelariju za finansije i odmah od platila svo moje školovanje. U narednih nekoliko dana platila sam i sve svoje kredite takođe. Traţenje stana kad imate novac je lako i zabavno. Agent mi je pokazao nekoliko stanova i ja sam našla onaj najluksuzniji, skroz opremljen nameštajem koji je novac mogao da kupi.

Selidba je bila brza, imala sam samo šačicu garderobe i još par stvari.

Nisam pričala sa svojim posvojiteljima od dana kad sam otišla. Napokon sam mogla disati, a nisam čak znala ni kome da zahvalim za to bogatstvo.

Kaţu da novac ne kupuje sreću, ali sam siguran da kupuje komfor.

“O čemu misliš?” Nikolaj je pitao dok je zatvarao vrata mog stana iza sebe i naslonio se na njih. „Molim?” pitala sam dok sam bacala ključeve i telefon na stočić pored vrata.

“Izgledala si izgubljeno u mislima celu noć.” Skinuo je svoj sako i bacio ga preko kauča. Otpuštajući svoju kravatu, zurio je u mene kao predator. Pogledom koji nikad nisam videla.

“Oh,” šapnula sam ne znajući šta drugo da kaţem.

On je grubo uhvatio moju bradu privlačeći me bliţe sebi.

“Da li imaš ideju šta mi radiš? Koliko mislim na tebe?”

Ja sam se stidljivo nasmejala, gledajući gore u njegove oči.

“Ovaj uski triko, ističe sve tvoje obline.” Njegova druga ruka otkopčavala je dugmad mog kaputa, prelazeći rukom preko prednje strane mog tela.

Moj stomak se momentalno okrenuo umesto da treperi. Poznati osećaj tekao je mojim bićem, ali sam ga pustila da nastavi. Potrebno mi je da gurnem sebe preko nelagodnosti. Samo sam ţelela da budem normalna sa muškarcem, koji nije bio ništa osim dobar prema meni.

Pustio je moju bradu. Obišao me, odmeravajući moje telo sa istim onim predatorskim ogledom. Stao je kad je bio iza mene. Skinuo mi je kaput i bacio ga pored na kauč. Njegove poţudne oči odmeravale su me gore dole, naginjući glavu na stranu da bi imao bolji pogled.

Primakao je usne ka mom uvetu i šapnuo. “Tvoje telo je grešno. To je jedino o čemu sam mislio kad sam večeras gledao tvoj nastup, Leksi.

Iskoristio sam svu svoju snagu da te ne povučem u svoje krilo i ne nabijem na svoj kurac baš tamo i tada.”

177

Moje oči su se proširile, dah mi postao isprekidan. Nikad pre nije tako pričao sa mnom. Sve u vezi njega ovog trenutka meni je bilo tako nepoznato. Kao da je drugi muškarac, ne isti onaj koji je proveo sa mnom poslednju godinu.

“Nisam mogao skinuti svoje oči sa tebe. Niko nije mogao. Moj kurac je tako tvrd sad od samo pogleda na tebe.”

“Nikolaj ja...”

“Shhh...pusti me da se postaram za tebe. Mumljao je uz moje usne.

Spuštajući me dole na kauč, lagano stavljajući svoje telo iznad mog. Ljubeći me.

Iz početka bilo je meko, kao da ispipava moje granice, polako priprema moje usne i ja sam ih otvorila pustivši ga unutra. Imao je ukus skoča i još nečega što nisam mogla da odredim. Bila sam tako zbunjena i preplavljena od jednom. Ali nisam mu rekla da stane. Produbio je naš poljubac, lagano hvatajući pozadinu mog vrata. Upleo je svoj jezik sa mojim sa ţurbom koju nikad pre nisam osetila. Pokazujući mi da je čekao ovaj momenat jako dugo.

Kad je upleo moje noge sa njegovim, smeštajući svoj tvrdi kurac baš na moju macu. Ja sam se stresla. Njegova ruka sklizla je na moj vrat i na stranu mojih grudi, ostavljajući trag gađenja usput. Zastenjao je, glasno i duboko iz dubine svojih grudi, uzimajući moje drhtanje kao nešto što nisu bili.

Zatvorila sam snaţno svoje oči očajnički ţeleći da uklonim uspomene na mog očuha.

Njegov dodir.

Njegov miris.

Njegov zvuk.

Poloţila sam svoje ruke na njegove grudi, ali opet nisam ga zaustavila.

Misleći da ako ga moţda osetim, shvatiću da nije moj očuh, da sam sa njim.

Muškarcem za kojeg bi trebala da imam interesovanje, onaj sa kojim bih trebala da ţelim da iskusim razne stvari. Intima mi je uvek bila teška. Zato se nikad nisam zabavljala.

Nisam mogla.

Klizeći dole niz moj triko, stigao je do mojih grudi. Išla sam dalje iako je moj um vrištao na njega da stane. Vikao mu da jebeno odjebe od mene.

“Isuse Leksi, ti si jebeno fantastična.” Reţao je na moje uvo, čineći da mi se stomak okrene. Preteći da mi ceo sadrţaj stomaka dovede u grlo.

Pustila sam ga da misli da će se ovo dogoditi.

178

Pustila sam ga me dodirne kao što nije nikad pre.

Pustila sam ga da pomisli da sam njegova.

Kad u stvarnosti, ja sam se gušila da ga skinem sa sebe. Još jedan mali deo mene je umro. Dok sam ga puštala tako dugo da ide sa ovim, da ga pustim da proba svoj način sa mnom, ne govoreći mu ni prokletu reč.

Pokušala sam.

Postao je agresivniji, zahtevniji, napadniji. Trljajući svoj tvrdi kurac gore dole uz mene. Kad je njegova ruka krenula ka mojoj maci, a usne ka mojoj bradavici, nisam mogla više.

Bilo je previše.

Uspomene su preplavile moj um, jedna za drugom. Igrale su kao stari film na projektoru iznad mene. Nisam mogla da ih zaustavim, jedna scena za drugom. Bile su surove i neoprostive.

“Jebiga,” zacvilila sam, odmičući svoje lice od njegovog. Paţljivo ga odmičući od sebe da ustanem. Nisam mogla pobeći od njega dovoljno brzo.

On se spotakao padajući na stočić za kafu. “Ţao mi je Nikolaj. Zaista mi je ţao, ali ne mogu ovo.” Podigla sam svoj triko, sklanjajući svoje grudi na sigurna iza tankog materijala.

Pogledao je gore ka meni, grudi su mu se tresle, nozdrve proširile. “Da li ţeliš da se jebeš sa njim? Da li je to u pitanju? Ili si se već jebala sa njim?

Jer sigurno ne ţeliš da jebeš mene.” Besno je viknuo.

“O čemu pričaš? Ko... Šta...?” pitala sam, trzajući se. Nisam bila u stanju da sakupim svoje misli.

“Vidim kako te gleda. Vidim kako i ti gledaš njega takođe. Ne sakrivaš to baš najbolje.”

Zatresla sam glavom, zbunjeno. “O čemu dođavola pričaš?”

“Tvoj plesni partner. Pičkica koja te dodiruje kao da si njegova.” Ustao je i stao ispred mene, grubo povlačeći svoju kosu.

“Da li si ozbiljan!? Mi glumimo. Nastupamo zajedno, to je deo posla.”

“Ti si MOJA!” viknuo je i vena mu je iskočila na vratu. Ĉineći me da se odmaknem od njega.

“Misliš da sam jebeni idiot, zar ne? Nakon svega što sam uradio za tebe. Ĉekao okolo kao jebeno kuče. Ti si ništa od jebene kurčeve zabave Leksi.”

“Ja nisam ničija pogotovo ne tvoja. Sad se gubi iz mog stana!” Vrištala sam, pokazujući na vrata. Suze su izbile na površinu, a telo mi se počelo tresti. Moj adrenalin lupao je na najvišem nivou.

179

“A ne lutkice. Ja ne idem nigde a ne ideš ni ti.” Nasmejao mi se, hvatajući me skroz nespremnu. Gurajući me uza zid, moja leđa udarila su jakim udarom kad me je pribio rukama uz njega. Moj vid je momentalno potamneo, ne videći ništa sem tačkica.

Na delić sekunde, mislila sam da je ovo šala. Bog ne moţe biti ovako okrutan, ne bi dozvolio da prođem kroz ovo opet. Moje srce momentalno je podivljalo i instiktivno sam vrisnula, pokušavajući da ga odgurnem.

Udarajući pesnicama od njegove tvrde grudi. On mi se nacerio u facu, pribijajući svoje telo i kurac jače na mene.

“Jebeno vrišti, od toga sam tvrđi.”

“Neko neka mi pomogne! Neka mi neko dođavola pomogne!” ja sam imala krvavu borbu, davajući mu još više opiranja.

“Ovi zidovi su jebeno izolovani Leksi,” rekao je tonom od kog mi je telo zadrhtalo. “Šta?” uzdahnula sam, fizički pomerajući celo svoje telo, pokušavajući da ga odgurnem od sebe..

Prišao mi je još bliţe, dovoljno blizu da mogu da ga udarim koleno u jaja. Moja noga se podigla između njegovih i spojila je sa njegovim kurcem.

On se presavio i ja sam pomislila da mogu da pobegnem, ali on se presavio na mene. I bio mi samo još bliţe.

Nasmejao se.

Drkadţija se jebeno nasmejao.

Podigao se, pročistio grlo. Gledao me mrtvim očima. “Platićeš za ovo kučko.”

Pre nego što sam i shvatila šta se dešava, podigao je ruku i opalio me preko lica tako jako da sam momentalno osetila ukus krvi.

Nije posustao udario me je u lice još par puta. Jedva sam mogla da drţim i svoju teţinu. Soba mi se cela okrenula i on me je udario u stomak, iznova i iznova dok nisam pala na zemlju. Hvatajući vazduh koji mi nije bilo dozvoljeno da udahnem. Udarao me je u rebra, izazivajući da se okrenem na leđa. Puzala sam pokušavajući da dođem u pozu u kojoj ću moći da se odbranim. A jedino što sam mogla da vidim je da mi curi krv na pod i svuda po meni.

On je pao na kolena ispred mene i zgrabio me za kosu terajući da ga pogledam. Uzrokovajući bol u celom mom telu.

“Ovo će se sad završiti.” Izvukao je noţ iz dţepa. Nisam imala vremena ni da shvatim šta se dešava pre nego što me za kosu povukao na 180

kauč. “Ja ću iseći svu tvoju odeću,” za reţao je, prelazeći noţem niz moje grlo pa dole do mog trikoa i elastične veze mojih helanki. Kidajući moju odeću, ostavljajući me samo u sportskom grudnjaku i gaćicama. Oslobodio je moju kosu, povukao me nazad na zemlju kao da sam pero.

“A onda... izvući ću svoj kurac.” Otkopčao je svoj pojas i vadeći svoj kurac. “Sad, ću te jebati sa njim. Sa ili tvojom svešću, ti si samo nagrada za moj kurac.”

Pritisnuo me je na pod, povlačeći mi jače kosu i lupio mi glavom o tvrdi pod. Bol je momentalno prošao kroz moje telo i zagrcnula sam se od iznenadnog gubitka daha, ţivot je izašao iz mene kad je njegovo teško telo bilo sručeno na mene kao kamen. Moj vid je pocrneo opet, preteći da me onesvesti.

“Nemoj se onesvestiti. Neće biti tako zabavno ako se onesvestiš. Ali veruj mi uradiću to svakako.”

Osetila sam ga preko mojih gaćica, kako me otkriva. Diše mi u vrat.

“Nikad nisam bio sa devicom. Hvala ti za to.” Njegov kurac namestio se na moj ulaz.

Pre nego što sam mogla da vrisnem ili se borim, vrata mog stana su se sa treskom otvorila udarajući od zid iza njih. “Šta koji kurac?” Nikolaj je zabrundao, okrenuvši se i blokirajući moj pogled.

Zatvorila sam oči, padajući u tamu. Glasan pucanj odbio se od zidove, izazivajući da se stresem. I iznenada osetila sam toplotu svuda po svom licu, mojim grudima, vratu i Nikolajevo telo skinulo palo je na mene. Skoro kao da je dvesta kila palo na moje malo telo. Mislila sam da pre nisam mogla da dišem, ali ovo mi je pokazalo da grešim.

Ta teţina njegovog tela iznenada je bačena sa mene kao da je ništa.

“Prestani jebeno da vrištiš,” neko je rekao blizu mog uha. Mogla sam ga jedva čuti.

Zar sam vrištala?

On je brisao moje lice sa mojih očiju krv tako da mogu videti.

“Prekini se boriti sa mnom,” misteriozni čovek je za reţao opet.

Zar sam se borila?

Zgrabio je moje ruke povlačeći me na moje nestabilne noge. I ja sam momentalno pala na čvrste muške grudi. Njegova se ruka obmotala oko mene, drţeći me blizu, da se uveri da neću pasti. Njegov miris obuzeo je moja čula.

181

Prepoznala bih taj miris svuda.

Zauvek je bio urezan u moje misli.

“Ako znaš šta je dobro za tebe, prestani jebeno vrištati i prestani se boriti sa mnom.” Šta?

Moje oči su se širom otvorile i dalje jedva gledajući kroz svu tu krv i bog zna šta još. Pogledala sam gore i srela se sa tim tamnim, hladnim zelenim očima.

Iz nekog razloga, čula sam sebe kako vrištim kao da mi ţivot ovisi o tome. Sve se desilo tako brzo da nisam imala vremena ni da registrujem ono što se desilo sledeće. Sve što sam videla je pištolj kako se podiţe iznad njegove glave.

“Upozorio sam te cariño.”

Sa jakom brzinom pištolj se spustio dole. Udarajući me u zadnji deo mog vrata.

I sve je postalo crno.

NAŠ SVET KNJIGA 182

Treći deo

NAŠ SVET KNJIGA 183

Dvadeset pet Leksi Osetila sam tople meke čaršave pod sobom pre nego što sam uopšte otvorila oči. Moje telo osećalo je kao da je jedno sa duškom. Plutajući osećaji prolazili su kroz mene. Mozak mi je bio lagan kao pero iako sam imala osećaj da mi je telo teško kao olovo, tonu ći dublje i dublje u čaršafe.

Moje oči su se otvorile širom ili su moţda i dalje bile zatvorene, soba u kojoj sam bila je očigledno u totalnom mraku. Nisam mogla videti ni milimetar ispred sebe. I to mi je zapravo dalo komfor.

Navikla sam na tamu. Ţivela sam ceo svoj ţivot u njoj.

“Budna si?” dubok čist glas me je trgao.

Koliko dugo je on ovde?

Nisam rekla ni reč niti napravila zvuk, nisam se čak ni pomerila kako je znao da sam budna. Ja sam jedva shvatala da sam budna. Moje oči jedva su stojale otvorene.

Zašto sam dođavola tako umorna?

Pre nego što sam i stigla završiti misao svi večerašnji događaji su se srušili na mene. Nešto što je trebalo da bude jedna od mojih najlepših noći u ţivotu pretvorilo se u najgore moguće iskustvo. Dodajući to na gomili mojih sranja koje sam pretrpela u svom ţivotu.

Pokušala sam da ustanem, ali moje je telo odbilo da sarađuje. Potonula sam opet dole, stenjajući od bola, nisam mogla da se pomerim sa mesta na kom sam leţala. Pre nego što sam i trepnula, osetila sam snaţne ruke kako me hvataju za ramena, pomaţu mi da sednem. Nisam ga čak ni čula kad je prišao, kao da je lebdeo kroz vazduh. Njegov neočekivan dodir izazvao je da se trznem. Oduvek sam mrzela da me ljudi dodiruju, ali u ovom momentu činilo mi se čak i gorim.

Nije me prozvao za to, ali nije ni pomerio ruke. Umesto toga podigao me je na uzglavlje. Miks mirisa njegove koţe i kolonjske vode zaposeo je moja čula. Obuzeo me je dok se on naginjao nad mojim izmučenim telom.

Podiţući moju glavu, uzela sam dubok, bolan uzdah, udišući miris koji nisam osetila godinama. Martinez. Od njega mi se zavrtelo, ali me je i opustio. Naslonila sam se u njegov zagrljaj ignorišući oštar bol koji sam 184

imala od tog pokreta. Njegovo prisustvo donelo mi je osećaj mira i sigurnosti. Niko nikad pre nije imao takav uticaj na mene. Moje telo je tada sa svim tim emocijama još više potonulo u njegov zagrljaj.

On se na sekundu napeo, iznenađen mojim opuštanjem.

“Zatvori oči,” naredio je tonom koji nisam prepoznavala, čineći me da pomislim da i ja utičem na njega takođe.

Baš sam htela da pitam zašto, kada su njegove ruke nestale. Sve što sam čula je paljenje svetla, na noćnom stočiću. Svetlo me je momentalno oslepelo, ispunivši sobu.

Izazivajući oštar bol u mojoj glavi i u očima. Iznenada sam razumela zašto mi je rekao da zatvorim oči. Trepnula sam lagano i nelagodno, nalazeći ga kako sedi u stolici nekoliko metara od mene. Sedeo je tamo kao da se uopšte nije pomerao.

Da li sam ja samo zamislila da je bio pored mene?

Gledala sam kako me gleda kao što uvek i jeste. Kao da vreme nije prošlo. Sedeo je u stolici sa jednom nogom preko kolena, a prsti su mu prelazili preko usana. Izgledao je potpuno isto, kao da nije ostario ni dana u poslednjih pet godina. Osim što je izgledao umorno, iscrpljen moţda.

Izgledao je kao da nije spavao danima. Nisam mogla da se ne zapitam da li je to zato što je bio sa mnom, pazio me, čuvao me...

Ili je samo bilo od ţivota koji je vodio.

Odabrala sam da verujem u ovo prvo.

Njegova crna kosa padala je svuda po njegovom licu, nameštajući se savršeno baš kao što sam jednom i zamislila da hoće. Momentalno sam ga zamislila kako prolazi rukama kroz nju celu noć, beznadeţno, zabrinuto, čekajući da se ja probudim. Bio je zgodniji nego jebeno ikad. Bolji nego što ga se čak i sećam.

Bio je mišićaviji, kosa mu je bila malo duţa nego prošli put kad sam ga videla, to ga je činilo da bude otmenije, grublji, opasniji. Nije da mu je trebala neka pomoć sa tim. Njegove svetle zelene oči izgledale su blaţe, ali su i dalje bile bez emocija. Bile su prazne, nikakva osećanja nisu isijavala iz njih. Njegov izraz bio je tvrd i nemilosrdan. Nikad više nisam ţelela da znam o čemu razmišlja nego u tom trenutku. Ĉovek je bio prazan papir kao i uvek, pa sam se smirila i sabrala, to je bilo uvek tako u njegovoj okolini.

To je bio jebeno ON. Nosio je crnu košulju sa par otkopčanih dugmića pokazujući njegove velike mišićave grudi i nešto što se činilo kao srebrni lanac oko njegovog 185

vrata. Izgledalo je kao da ţeli da ga sakrije ispod košulje, čineći ga gotovo nemogućim za videti. Zapitala sam se šta li je to. Moje oči momentalno su krenule dole niz njegove ruke, diveći se njegovom tenu. Rukavi su mu bili zavrnuti, otkrivajući crnu brojanicu oko njegovog desnog zgloba.

Još jedan deo slagalice ovog čoveka.

Moje srce udaralo je u grudima, moj um tutnjio je od misli zašto sam ja tu i šta će uraditi sa mnom.

On je bio jedan od dobrih momaka zar ne? Ţelela sam da pogledam okolo po sobi, ali nisam mogla da sklonim pogled sa njega. Naši su pogledi bili zaključani, emocije su divljale.

Nijedno od nas nije ţelelo da prekine intenzivan kontakt koji smo delili.

Svaki deo mog bića vrištao je da ga pitam ono što sam ţelela da znam.

Znala sam da neću dobit odgovore, ali to me nije zaustavilo da ţelim da pitam.

Otvorila sam usta da nešto kaţem, bilo šta, kad me je pretekao. Ĉitajući moje misli izjavio je, “Ţeliš odgovore.”

Ja sam sa oklevanjem klimnula, nisam bila u stanju da nađem glas.

Emocije su kovitlale kroz mene na način na koji nisam verovala da je moguće. Poţuda je obuzela moj um i telo i stizala sve do duše.

Reprodukovajući iluzije onoga što sam i dalje osećala da ima među nama. I dalje mi je bilo tako jebeno stvarno.

Kao da me je ţeleo tu.

Kao da me je ţeleo tu jako dugo.

“Kako si znao šta se dešava u mom stanu?” pitala sam, probijajući se kroz emocije koje su preuzimale kontrolu nadamnom. Trebala sam da razumem ono što će reći. Nadala sam se da hoću.

On je suzio oči, još jednom me pogledavši sa onom poznatom ţeljom. Ţeljom o kojoj sam sanjala sve ove godine od kad me je prvi i zadnji put dodirnuo. Sanjala sam o njemu skoro svake noći poslednjih pet godina.

Kako sedi u stolici i gleda me dok spavam. Bilo je noći kad sam se probudila i mogla bi se zakunuti da sam ga osetila tu sa mnom. Kako me čuva, kao tamni anđeo koji je pokušavao da ukloni moje noćne more.

“Molim te Martinez.” Molila sam, idući preko svega u šta sam verovala ceo svoj ţivot.

On je pročistio svoje grlo, nagnuo se napred u svojoj stolici traţeći nešto po mom licu, ne znam šta.

186

Odmeravao me gore dole, razmatrao da li da mi kaţe istinu ili ne. Ni u najluđim snovima nisam mislila da će reći ono što jeste.

Govoreći kroz prste čula sam. “Ţiviš u mojoj zgradi. Moji ljudi uvek su pazili na tebe.”

Martinez Leksi se nije uplašila na moje prisustvo i to mi je smetalo na način na koji nisam mogao da opišem. Bilo je to tako zabranjeno osećanje, odbio sam da se naviknem na to.

Ona se trgnula. Šokirana istinom koju sam joj upravo rekao, da je nadgledam godinama. “Zašto?” pitala je momentalno pre nego što izgubi hrabrost da me pita dalje.

Nastavio sam da trljam palcem usnu, upijajući je bez da ona shvati šta radim. Njena tamno braon kosa bila je duţa, padala je svuda oko njenog lica i dole niz njeno telo. Bila je tanja nego kad sam je poslednji put video, što mi nije bilo pravo. To me je teralo da pomislim kako nije vodila računa o sebi kako treba. Obrazi su joj bili bledi, usne suve od dehidracije. Njene uobičajno svetlo zelene oči potamnele su. Ĉekajući da saznaju istinu.

Da saznaju sve.

Pogotovo o meni. Ĉak i sa izubijanim licem, ona je i dalje izgledala jebeno prelepo. Njeno prisustvo utapalo se pod svetlosti proklete sobe. Proveo sam poslednja dvadeset četri sata, sedeći u ovoj prokletoj stolici, čekajući da se probudi.

Odolevaju ći porivu da legnem pored nje, uzmem je u ruke i čuvam je.

Mrzeo sam jebeno maţenje. Ali sa njom bi bilo drugačije.

Znam da bi sve bilo drugačije.

Takođe sam ţeleo da oţivim drkadţiju Nikolaja samo da bih ga mogao opet ubiti. Polako i mučno kidajući mu deo po deo ovaj put, dok me ne bi počeo moliti za milost.

Ta me je misao smirila.

Poneo sam njeno slomljeno telo u limuzinu, momentalno pozivajući doktora koji je bio pod mojim vodstvom. Pobrinuvši se da nas čeka iste sekunde kad uđemo u stan. Poloţio sam njenu glavu u moje krilo u limuzini, naredivši svom vozaču da stane na benzinsku pumpu i kupi vlaţne maramice. Momentalno sam počeo da čistim krv sa nje, mrzeo sam 187

što vidim Nikolajevu krv i mozak po njenom telu dok pokriva njenu jebeno savršenu koţu.

Zatvorio sam prednje staklo da nam dam malo privatnosti, niko drugi je neće videti golu sem mene i doktora. Neţno sam skidao osušenu krv sa njenog lica i tela, otkrivajući modrice i rane na njenom prelepom licu.

Neţno sam skinuo njen sportski grudnjak sa svojim noţem, izloţivši njene grudi, trebajući da vidim štetu koju je drkadţija izazvao na njenim rebrima.

Neţno sam klizio niz njen stomak do struka. Očistio sam je najbolje što sam mogao, s obzirom na okolnosti u kojima smo bili.

Nikad nisam ţeleo da joj naudim fizički. Bolelo me je što sam morao da je onesvestim, ali nisam imao izbora. Nije prestajala da vrišti i da se opire, bili smo na sekundu od Nikolajevih ljudi. Njeno histerisanje moglo se čuti kroz celu zgradu, lako odavajući naš poloţaj. Ne bi se odatle izvukli ţivi, pa sam uradio ono što sam morao, spašavajući nam ţivote.

Bez da dva puta promislim, skinuo sam svoj sako, otkopčao svoju košulju i umotao je u nju, nestala je u njoj. Uzeo sam i svoj sako i pokrio je njime, da joj dam dodatnu toplotu. Ignorišući činjenicu da mi se sviđa kako izgleda u mojoj odeći.

Tamne misli probijale su se u moj um.

Trideset minuta kasnije bili smo u mom stanu. Nosio sam je u liftu i ni jednom se nije trgnula. Pokušao sam da ne dozvolim da me briga za nju obuzme, govoreći sebi da će biti dobro. Bila je samo iscrpljena i preplavljena traumatičnim događajima večeri. Dr Valdez ju je detaljno pregledao uveravajući se da nije imala neku polomljenu kost ili neke unutarnje povrede.

I nije.

Imaće bolove narednih nekoliko dana, ali sve će nestati vremenom i uz odmor.

Osim, njenih uspomena. One će biti deo nje zauvek.

Dr. Valdez joj je dao jaku injekciju za bolove i sedative da joj bude ugodno. Ostavljajući bocu tableta na stočiću za nju da ih popije ukoliko joj bude potrebno. Obavestio me je da će spavati nekoliko narednih sati ili više i probuditi se kad bude spremna. Nisam se odvajao od nje ni jebenu sekundu. Ĉim je otišao, odneo sam je u kadu, pobrinuvši se da lepo drţim njenu glavu svo vreme. Trljajući je toplom vodom i sapunom po svakom mili metru njenog tela. Pokušavajući da skinem ostatke drkadţijevog mozga iz 188

njene kose. Kad sam završio, podigao sam je u svoje ruke, neţno je obrisao, i polegao nazad u krevet. Obukao sam joj odeću koju sam naredio svojim ljudima da donesu iz njenog stana. Zajedno sa još nekim potrepštinama koje će joj trebati.

“Da li ćeš samo sedeti tu i biti onakav kakav jesi?” gestikulirala je rukom ka meni, pokazivajući gore dole.

I dalje nije shvatala da je oprana i čista i u svojoj odeći. Previše obuzeta čovekom koji je sedeo preko puta nje.

Sa mnom.

“Postavila sam ti pitanje Alehandro. Očekujem odgovor.” Naredila je, povlačeći me iz mojih misli. Uţivao sam u tome kako moje ime klizi preko njenog jezika.

Nikad me pre nije tako zvala.

Nasmejao sam se iza svoje ruke, ne dopuštajući joj da vidi koliko me je u stvari zabavljao njen mali britki jezik.

“Kako ja nisam znala da je to tvoja zgrada? I zašto su me tvoji ljudi nadgledali?”

Ponovila je, produţavajući isto pitanje. Na krivivši glavu čekala je odgovor. Ona je bila uporna mala kada se na merači na nešto to je sigurno.

“Moraš se odmoriti,” jednostavno sam rekao, trudeći se opako da ne prsnem u smeh.

Ona je izdahnula, iznervirano. “Ovo su gluposti. Provališ u moj stan i usudiš se da me udariš po jebenoj glavi i onesvestiš me. Sada sam u sobi sa tobom u...” Ruke su joj se pomerile na stranu pa dole po njenom telu, shvativši da nema krvi, da je čista. Ona je nagnula glavu u stranu, pogledavši opet u mene. Pipajući svoju glavu, prošla je rukom kroz vlaţnu kosu. “Presvukao si me, kako si to uradio? Odakle ti moja odeće? O moj boţe, video si me golu, zar ne?” nije mogla dovoljno brzo da izgovori sva pitanja. “Šta dođavola?” za reţala je isfrustrirano.

Nisam se povukao. “Da, veoma paţljivo. Moji ljudi pokupili su nešto tvoje odeće sa još nekim stvarima koje ćeš moţda trebati.” Naslonio sam se nazad u stolici, pomerajući svoju glavu tako da moţe videti moj izraz lica.

“I to nije ništa što već nisam video pre, srce.” Nacerio sam se.

Njene oči ispunile su se neodobravanjem, misli su joj bile van kontrole.

Nije znala šta prvo ţeli da me pita. Nisam bio iznenađen kad me je pitala “Oćeš li me povrediti?” devojka nema jebeni filter.

189

Zatresao sam glavom, pokušavajući da sakrijem zabavljenost koju mi je uvek obezbeđivala.

“Koliko dugo si bio tamo, da li si namerno dozvolio Nikolaju da me povredi?”

“Ti,” rekao sam iznerviranim glasom. “Da pustim to govno da te povredi. U pucao sam ga u jebenu glavu... zbog tebe.”

Shvatanje moje izjave navela ju je da zadrhti, a onda joj je postalo neugodno. Gledala je po sobi, izbegavajući moje oči. Njene emocije su ludele i po drugi put u ne znam koliko odolevao sam porivu da drţim i utešim nekog.

Nju. “Ţelim da idem kući,” prošaputala je tako tiho, znam da nije ţelela to da kaţe.

“Nisi više sigurna tamo. Moraš biti ovde.”

Ona se zatresla, suze su ispunile njene oči. Ne sećam se kad sam zadnji put video ţenu kako plače. Bilo je to jako davno. Nikad nisam bio dovoljno dugo oko ţene da bi me to jebeno zanimalo.

Pognula je glavu u predaji. I mrzeo sam da vidim koliko je preplavljena. To nije bilo u njenoj prirodi. Što mi je samo dokazalo da ona mora da bude ovde.

Sa mnom.

“Obećavaš da me nećeš povrediti?”

“Pogledaj me u oči kad pričam sa tobom,” momentalno sam naredio.

Ona je pogledala kroz svoje duge guste trepavice. Nekoliko suza palo je niz njeno lice. Ona ih je instiktivno obrisala pozadinom ruke ne ţeleći da ja vidim koliko je slaba.

“Sigurna si ovde sa mnom,” odgovorio sam na pitanje najbolje što sam mogao. “Nikolaj nije onaj ko si mislila da jeste. Ne moţeš da ideš kući, jer te njegovi ljudi traţe. Već su tamo i tragaju za tobom, dok mi pričamo.

Jebeno si vrištala i to nije pomoglo situaciji. Jedva sam nas izvukao odatle dovoljno brzo i ţive.” “Šta sa tobom?” dala mi je upitni pogled. “Šta u vezi mene?”

“Da li si i ti u opasnosti takođe?”

“Cariño, ja sam uvek u opasnosti. Svi me ţele mrtvog.”

“Zbog mene?”

“Zbog svega.”

190

Ona je napravila grimasu povredila ju je istina koja je izašla iz mojih usta. Nije joj se sviđalo što je jednim delom i ona zasluţna za to. Bilo joj je ţao mene i lagao bih kad bih rekao da me to nije zaledilo. Neko da mari za mene nije mi uobičajeno. Prošlo je mnogo od kad je nekom bilo bitno da li sam ţiv ili mrtav.

“Da li si znao Nikolaja?” pitala je.

“Pretpostavljam da sledeći put kad nađeš momka...”

“On nije bio moj momak,” prekinula me je. “Jedva sam ga znala. Ja nikad... Ja nikad nisam imala momka.”

Iskulirao sam njenu repliku ne dopuštajući joj da potone u mene.

Znajući tačno kako se osećala čim je rešila da podeli tu informaciju sa mnom. Ja sam ustao umesto toga, ne mareći za nju. I krenuo ka krevetu, iznenadivši je. Sa otvorenim očima i usnama, njene grudi su se podizale i spuštale sa svakim mojim korakom, koji me je pribliţavao njoj. Ĉekajući da vidi šta ću uraditi sledeće.

Klimnuo sam ka bočici pilula na noćnom stočiću, prekidajući njen pogled dok sam se nadvijao iznad nje. Njene oči su me pratile, nalazeći svoj put do mene.

Nisam mogao da ne primetim kako sitno i mršavo izgleda. Kako mi je izloţena bila u toj sekundi. Ĉineći da mi se kurac trzne od samog pogleda na nju.

Polako je oblizala svoje usne, pokušavajući da smiri svoje teško disanje. Nadajući se da ne shvatam koliko je očajnički ţelela da je dodirnem, zagrlim, utešim.

“Znači... sigurna sam ovde sa tobom?” pitala je isto prokleto pitanje na drugačiji način.

Zakoračio sam unazad i ona je mrzela gubitak moje dominacije nad njom. Klimnuo sam ka tabletama ponovo govoreći. “Nemoj uzimati više od dve, osim ako ne ţeliš biti nokautirana u jebenu komu. Ako ti treba nešto, podigni telefon i biraj nulu, sluškinja će ti doneti šta god ti treba.”

Dah joj je bio isprekidan dok sam posegnuo da ugasim lampu, misleći da sam krenuo ka njoj. Ugasio sam svetlo, osetivši njeno razočarenje što je razgovor završen.

“Odmori se Leksi. Trebaće ti.” Okrenuo sam se i krenuo ka vratima.

“Ne moraš odgovoriti na moja pitanja,” šapnula je dovoljno glasno da je čujem, zaustavljajući me na mom putu. “Spasao si mi ţivot. To mi je dovoljan dokaz da znam.”

191

Njena izjava me je iznenadila. Moje noge su se ukipile na podu, moj um je vikao da se vratim kod nje i izborim se sa sopstvenim demonima, a onda sam samo rekao. “De más formas de las que tu nunca sabras, cariño,” mrmljajući, “Na više načina, nego što ćeš ikad saznati dušo.”

I otišao.

NAŠ SVET KNJIGA 192

Dvadeset šest Martinez Jebem ti...

Ovo nije trebalo da se desi. Ona nije trebala da je u mojoj kući, u mojoj gostinskoj sobi. Leţeći na jednom od mojih prokletih kreveta, kao da se igramo jebenih cimera. Nisam mogao da pobegnem iz te sobe dovoljno brzo.

To je bilo loše.

Pogled u njenim očima.

Osećaj njene koţe.

Njen prelepi miris svuda oko mene Ja... sam... Sjeban.

Ali nije vaţno. I ovako sam na putu za jebeni pakao. Samo nisam ţeleo da povučem nju sa sobom.

Smestio sam dupe u limuzinu, govoreći vozaču da me odvede do najbliţeg bara. Sklanjajući kosu sa lica, ţeleći da je počupam tokom cele voţnje do usrane rupe. Voţnja se činila kao da traje zauvek.

“Ostani,” naredio sam svom telohranitelju kao jebenom psu izlazeći iz limuzine. “Šefe...” zalupio sam mu vrata u facu.

Ja nisam bio kao moj usrani otac, nikad nisam vukao sa sobom više od jednog telohranitelja, osim ako nisam morao. Ĉesto bi išao negde i sam, fućkalo mi se da li sam siguran ili ne. Leo je uvek govorio da ja traţim metak u čelo. Da prizivam smrt i da ću je jednog dana prizvati.

Moţda i hoću.

Jebeno sam umoran da se stalno budem prokleti Grim Reaper.

“Visiki,” naručio sam od šankerice sa sisama u prvom planu. Sedajući na stolicu udaljenu od drugih mušterija. “Neka dolaze.”

“Tako je ona rekla.” Ona se nasmejala, misleći da je jebeno pametna.

Privlačeći moju paţnju na nju, pogledao sam je.

“Moje ime je Julija.” Ispruţila je ruku.

“Traţio sam piće ne tvoje prokleto ime.”

193

Oči su joj potamnele. Vidite evo je ta sjebana stvar sa ţenama. One oboţavaju muškarce kao ja. Bez obzira koliko sam veliki seronja prema njima, one i dalje ţele da padnu na svoja kolena i uvuku moj kurac duboko u svoje grlo. Što sam veće smeće bio, bolje bi ih jebao.

Leksi nije dokazala da je drugačije.

Sjebao sam je toliko mnogo puta kad je ona u pitanju, da sam bio iznenađen da i dalje mogu jebeno da vidim čisto. Izgubio sam sve vidike zbog nje. Štitim je već godinama. Nisam si mogao pomoći. Uskoro će ona saznati koliko je ta moja zaštita opasna. Moram je izbaciti iz svoje glave, što je bilo jako smešno s obzirom da je u mom penthausu. Ţelela me je, moţda isto toliko jako kao i ja nju. Nema šanse ni u paklu da ikad dozvolim da se to desi. Moram joj dokazati da ta iluzija u njenoj glavi o meni, o nama...

Je samo to.

Jebena iluzija.

Deo bajke u njenoj glavi.

Ja ne radim srećni do kraja ţivota i što pre shvati ko sam ja zaista, bolje je.

Moj telefon je zvonio, izvukao me je iz misli. “Habla,” javio sam se, “pričaj.”

Mašući ribi da mi donese piće. Prevrnula je očima, odlazeći. Lagano mašući dupetom sa svakim korakom. “Šefe, devojka jebeno plače.”

“Ona ima ime seronjo. Ono je Leksi. Nauči ga.”

“Shvatio, šefe. Leksi plače.”

“I šta očekuješ da ja uradim u vezi toga? Da joj pročitam jebenu priču za laku noć?”

“Samo sam mislio da bi ste voleli da znate. Rekli ste nam da vas obaveštavamo.”

Rekao sam kroz stisnute zube. “U vezi njene sigurnosti, ne hormonskih gluposti. Ţelim da se pobrineš da bude bezbedna. Za to te jebeno plaćam. Ne da me zoveš i trošiš moje vreme zato što devojka ima emocionalni slom.”

“Da li da... odem tamo? Moţda da probam da je smirim...?”

“Pipni je i odseći ću ti jebeni kurac i pobrinuti se da sedneš na njega, mierda,” a onda prekinuo i uzdahnuo, “sranje.” Bacio sam telefon na šank 194

“Ĉija jaja treba da stisnem ovde da bih dobio jebeno piće?” viknuo sam, gledajući oko sebe. Podiţući obrve visoko na čelu, povlačeći svoju kosu opet. Praveći mentalnu zabelešku da otpustim tog kućkinog sina.

“Da li je sve u redu?” Isti poznati stidljivi glas je pitao, spuštajući moje piće ispred mene.

“Nisam htela da prisluškujem... Samo sam čula... mislim... zvučalo je... zaista loše.” Mucala je.

Uzeo sam gutljaj viskija. “Vidi, vidi kako god da ti je ime, kako ti velike uši imaš.”

Mogao sam da osetim da joj je neprijatno i napetost se osećala među nama. “Ţao mi je,” rekla je, gledajući dole u krpu koju je drţala.

“Za šta ti je tačno ţao?” Pitao sam na kraju svog pića. “Nad činjenicom da ne umeš da radiš svoj prokleti posao ili nad činjenicom da si mi se nabacivala kad prokleto dobro znaš da ne bi smela,” napravio sam pauzu puštajući da reči potonu. “Ja sam vuk, jedan od onih što te je mama učila da zaobilaziš.” Gurnuo sam praznu čašu ka njoj i zatraţio drugu.

“Ja samo... ţelela sam da se uverim da je sve u redu. Prijateljski razgovor. Sećaš se, ja sam Julija. Taj poziv zvučao je napeto, to je sve,” rekla je obilazeći šank stajući pored mene i poloţivši moje piće ispred.

Pogledao sam dole u čašu, ignorišući njeno prisustvo dok sam prinosio tečnost usnama. “Ah,” spojio sam usne zajedno, uţivajući u osećaju viskija dok ţari moje grlo. Podigao sam pogled uz kez odmeravajući njeno telo dok sam se naslanjao na šank. Gledao sam je kako snaţno guta. Upijajući moj otvoreni pogled i liţući svoje savršene pušačke usne.

Pobedila je “Hajde da prekinemo sa glupostima.”

“Izvini?” odgovorila je iznenađeno.

“Reci.”

Podigla je obrve “Šta da kaţem?” “Ţeliš da te jebem.”

Ona se trznula. “Kako se usuđuješ?”

Ja sam se nacerio opet, naginjući glavu u stranu. “Kako se usuđujem šta? Da kaţem istinu? Ma daj srce, zar nismo malo stari da igramo igrice?”

Ona je pocrvenela i to je bilo tako očito na njoj.

“Nemoj glumiti stidljivu... Julija,” rekao sam, naglašavajući njeno ime.

Dok sam prstom lupnuo pločicu sa njenim imenom na levoj sisi. “To me 195

samo još više pali. Volim da jurim. To je taj vuk u meni.” Ustao sam sa stolice, stavljajući čašu pored sebe.

Ona je uzela tri koraka unazad dok sam joj prilazio, zid ju je zaustavio u tome. Nasmejao sam se, zarobivši je svojim rukama. Uvukla je dubok uzdah, njeno malo biće uvlačilo je moj miris.

Nagnuo sam se ka njenoj kosi i udahnuo miris vanile i meda. “Mirišeš jestivo,” za reţao sam, trljajući svoj nos od njen obraz i nasmejao sam se.

Oči su joj se ispunile poţudom, kao da niko nikad nije pričao sa njom na ovaj način. To saznanje ukrutilo mi je kurac. “Ţelim da te jebem,” izdahnuo sam na njeno uvo, nastavljajući svoj napad dole niz njen vrat.

“Dakle pitanje je... moţeš li otići sa mnom odmah?”

Ona je pritisnula svoju ruku na moje grudi, ne odgurujući me, ali ni ne privlačeći me. Jebalo mi se što smo u javnosti ili što je ovo njeno radno mesto. Neće je otpustiti. Pobrinuću se za to.

“Ne volim da čekam.” Pogledao sam u njene oči, pomerajući usne od njenog vrata. Doza razočarenja videla se u njenim očima.

“Da,” bukvalno je jebeno zastenjala.

Prošao sam prstima preko njenog dekoltea i grudi su joj se počele izdizati, od čega su joj sise bile samo još veće. Dala bi mi da je jebem uz ovaj zid, ali imam drugačije planove. One koje uključuju da je odvedem kući.

Jebalo mi se za nju. Ona je bila nuţno zlo. Leksina soba je odmah pored moje. Sve što trebam je da ostavim otvorena vrata. Nikad pre nisam doveo ţenu kući sa mnom, niko ne zna gde ţivim. Napraviću izuzetak, jer nemam drugog izbora.

Ovo će joj dokazati jednom za svagda da ja nisam čovek kakav ona misli da jesam. Poverovaće da ja nisam vredan nikakvog poverenja.

Udarajući zvuk mojih jaja o njeno dupe, svako nabijanje svako izvlačenje.

Ona kako vrišti moje ime, preklinje me da je pustim da svrši. Dokazaće joj ono što sam ja zapravo.

Kraj priče.

“Nećeš prenoćiti. Ne mazim se. Ne šapućem slatke stvari na uvo. Ne vodim ljubav. Ja uzimam. A onda uzimam još malo.” Zastao sam naglašavajući reči, “ja jebem Julija. Jebaću te dok više ne budeš mogla da svršiš.”

Upijala je svaku reč.

“Kad završim, reći ću ti da odjebeš iz mog kreveta.” Jasno sam dodao.

196

Njene obrve su se podigle, izazivajući njeno lice da se namršti. Bar nisam bio laţov.

“Voli me il me mrzi, srce, ali se jebeno odluči.”

Oklevala je na sekundu, zatim se odmakla od zida. Okrenula se ka svom šefu i rekla mu da odlazi za danas i izašla. Pratio sam je, klimajući ka svojoj limuzini koja je bila tu parkirana. Posmatrao sam je paţljivo, njen strah govorio mi je da je ona ţena koja ovo nikad pre nije uradila. Skoro kao da krši sva svoja pravila, znajući da stavlja svoj posao na kocku.

Gledajući kako sam sjebao njen moral i obećao joj noć punu vatrenog seksa.

Na sekundu bilo mi je ţao nje.

Skoro sam joj rekao da stane. Da ovo nije dobra ideja.

Skoro.

“Ideš ili ostaješ?” pitao sam dok sam ušao pre nje. “Veruj mi... pobrinuću se da svršiš, mnogo puta.”

Zagrizla je donju usnu i lagano se nasmejala.

Odveo sam je u svoj penthaus, znajući da će Leksi čuti sve kao što sam i ţeleo. Jebao sam je upravo onako kako sam joj i obećao, a onda još malo.

Bilo je kasno kada sam završio sa njom i izbacio je napolje.

Ne rekavši ni zdravo.

Uskočio sam pod tuš, morajući da sperem njene mirise sa sebe. Ĉinjenicu da sam Leksi izazvao bol, kad sam u stvarnosti ţeleo jedino da joj pruţim konfor. Ĉekao sam dok nisam bio siguran da se nokautirala, verovatno od tableta za bolove, koje je uzela iz više razloga večeras. Njena vrata bila su zatvorena, znao sam da su bila otvorena kad sam ušao u stan sa svojom drugaricom za jebanje. Zalupila ih je, da spreči buku. Ţeleći da me odseče.

Ili je bar to pokušala.

Lagano sam otvorio vrata, paţljivo da je ne probudim. Ušao sam u njenu sobu, nagnuo se nad njenim malim telom, koje je izgledalo još manje nego kad sam je ostavio, a to je bilo samo pre par sati. Glava joj je bila na jastuku, ćebe skoro prebacila preko glave pokušavajući da prekrije zvuke iz moje sobe ili moţda njenog uma. Ĉak i na laganom svetlu od hodnika, video sam da je plakala. Lice joj je bilo crveno, a usne natečene.

Lagano sam sklonio kosu sa njenog lica, ţeleći da osetim njenu meku koţu na svojim prstima. Lagano je zastenjala, čak i u dubokom snu volela je moj dodir. Iako me je sigurno jebeno mrzela sada nakon što sam je naterao da sluša kako jebem drugu ţenu.

197

Baš kao što sam i trebao od nje da sluša.

Odmakao sam se on nje, iako je to bila poslednja stvar koju sam ţeleo da uradim, seo sam na stolicu pored kreveta.

Mora me se kloniti. Ţeleo sam da se kloni mene. Trebao sam je naterati da ode, ali nije vaţno više, jer ja ne mogu da se drţim podalje od nje više.

A i na kraju...

Nisam jebeno ni ţeleo.

Pa sam umesto toga, gledao kako spava. Štiteći je na jedini način na koji sam znao. Samo što nije bilo zaštite za nju...

Od mene...

Leksi “Boţe jebeno si ogroman.” Ĉini mi se da sam čula glasno ţensko stenjanje.

Reţala sam pomerajući svoju glavu levo desno u jastuku, utapajući svoje telo dublje u dušek. Ne shvatajući da li sam u ovom trenutku budna ili spavam. Mislila sam da samo čujem te stvari u mojim mislima. Trebalo mi je jako dugo da zaspim nakon što je Martinez otišao, ne mareći ni za šta.

Ostavljajući me potpuno samu. Suze jednostavno nisu prestajale da padaju, jedna za drugom natapale su moj jastuk, dok ih nije bilo više. Bile su zamarajuće i nemilosrdne baš kao on. Ako sam spavala, ne ţelim da se probudim, bila sam psihičku, emocionalno i fizički isisana.

“Da, baš tu! Jebi me baš tu! Baš tako... molim te... molim te dozvoli da svršim!” čula sam ovaj put glasno i jasno.

Probudilo me je. Momentalno sam sela, zaboravivši da sam bila pretučena noć pre. Zgrabila sam svoja rebra, pokušavajući da ublaţim bol dok sam gledala po praznoj sobi. “Šta koji kurac!” šapnula sam sama sebi, polako udahnuvši. Trljajući san sa očiju, trepnula sam nekoliko puta, pokušavajući da se prilagodim na tamu oko sebe.

Onda sam čula, “Jaši moj kurac, srce. Jebi me!” prepoznala bih taj dominantni ton bilo gde. Zvuk njihovih tela kako udaraju jedno od drugo dolazio je pravo u moju sobu.

Stomak mi se prevrnuo, ruka mi je završila na grudima, pokušavajući da zadrţi moje srce da se ne slomi u milion komadića. Bilo je prekasno, deo po deo, stenjanje po stenjanje, slomilo ga je, krvarilo je svuda po njegovim 198

belim čaršavima. Nisam si mogla pomoći nego da nastavim da slušam prljave stvari koje su izlazile iz Martinezovih usta. Zajedno sa vriscima i jecajima nasumične kurve koju je doveo u svoj krevet. Toliko sam zasigurno znala, jer način na koji su pričali jedno sa drugim pokazivalo je da se ne poznaju od pre.

Oni su se oslobađali u zadovoljstvu, koje su njihova osetljiva tela davala jedno drugom, a ja sam se borila da ne povratim, jer mi se sakupljalo u mom grlu. Nakon svega što sam prošla u poslednja dvadeset i četri sata, bila sam prisiljena da slušam Martineza kako jebe drugu ţenu.

Nije mi bila dozvoljena ni jebena pauza. Sudbina je bila takva kučka. Pre nego što sam znala šta radim, moje noge su se spustile na hladan pod i krenule ka kupatilu. Padajući na kolena izbacila sam ceo sadrţaj svog stomaka u wc šolju zastenjala sam na oštar bol u svojim rebrima dok sam napinjala stomak pri povraćanju od seksualnih zvukova koje sam sad čula i u svojoj glavi. Ţivo mu se jebalo što ja mogu da ga čujem šta radi, šta joj govori, kako je jako tera da svrši. Uţitak koji je gurao u njenu macu iznova i iznova.

“Baš tako... uzmi moj kurac,” reţao je.

Ona je stenjala.

Osetila sam gađenje, oči su mi se opet ispunile suzama, usne su zadrhtale i koji god mali deo duše da je imao kad je gledao u mene, pao je baš tu na taj hladan pod. Jebeno ga mrzim.

Svaki i najmanji deo njega.

Ostavio me ovde samu u njegovom domu, znajući da ću biti uplašena, anksiozna, preplavljena svim sranjima koja su mi se desila. Nisam znala ni koliko sam leţala tu sklupčana na podu kupatila, slušajući. Starajući se da mi ne promakne ni jedno stenjanje, ni jedan prodor, sve dok nisam više mogla podneti. Ranjena tako duboko u svom srcu, gde su mi sva osećanja i misli bile uništene.

On nije onaj ko sam mislila da jeste. Ĉak ni jebeno blizu. Ĉinilo se kao da je trajalo satima. Bilo mi je dosta, prešla sam svoje granice, ustala sam sa poda, ignorišući bolove u svom telu. Došla sam do svojih vrata.

“Nadam se da ćeš se ugušiti tamo.” Viknula sam i zalupila vrata. Ne mareći da li me je čuo ili ne. Momentalno sam otvorila svoje pilule, uzevši 199

dve bez vode, čekajući da me nokautiraju od bola koji je prolazio kroz moje telo pogotovo moje srce.

Vratila sam se u krevet, zureći u plafon, ţeleći da lekovi krenu delovati. Mislila sam o tome kako sam upala u sav ovaj haos uopšte.

Kako se išta od ovoga desilo.

Nisam razumela zašto me je doveo ovde ako nije mario za mene.

Zašto me je štitio?

Nije imalo smisla.

Ništa jebeno nije imalo smisla.

Moje oči su počele da budu teške, san me je napokon obuzimao. Moje telo potonulo je u dušek ispod mene, teskoba prolazila je kroz mene i soba je pocrnela. Ĉak i u snu, nisam mu mogla pobeći.

Osetila sam ga, njegov specifičan miris bio je svuda oko mene, dodiruje me, čuva me. U jedno doba noći, mogla bih se čak i zakleti da sam ga videla kako sedi u stolici pored mog kreveta. Ali nisam mogla biti sigurna, lekovi su me prejako drţali. Verovatno su prouzrokovali laţne vizije, iste one koje sam imala godinama.

Kad sam se probudila sledećeg jutra bila sam svoja, mrzeći činjenicu da sam ga sanjala opet. Bila sam u svom raspoloţenju, mrzela sam ţivot, mrzela njega i mrzela što sam još uvek jebeno ovde i što ne mogu kući.

Opet sam bila beskućnik.

A to sam mrzela više nego išta.

Jebena tama koju sam nosila okolo godinama se vratila i bila još jača.

Baš kao što je i moj ţivot bio sjebaniji, jedna loša odluka uzela je sve od mene. Pokidala ţivot za koji sam tako naporno radila, volela ga i volela ono što sam postigla, sve to mi je bilo oteto. Nisam znala šta je Bog namerio za mene, sve što sam znala je da ţelim da što pre jebeno odem odavde. Ţelim da se vratim i ţivim svoj ţivot u jebenom mehuru.

Najviše od svega ţelela sam da igram opet.

Istuširala sam se najbolje što sam mogla, moje telo je trpelo bolove čak i više nego noć pre. Dopustila sam toploj vodi da opusti moje mišiće kao što sam radila od malena. Ali ovaj put to mi neće obezbediti nikakav mir kao što je godinama. Kad je voda postala hladna, izašla sam i obrisala se u kupatilu. Obrisala sam paru sa stakla rukom, zureći u lavabo nespremna da vidim osobu iz odraza. Morala sam da vidim štetu koju je Nikolaj naneo mom licu i telu. Udahnuvši duboko, otvorila sam oči i skoro se onesvestila kad sam videla svoj odraz u ogledalu.

200

“Oh, moj boţe,” izdahnula sam ne prepoznajući ţenu koju sam videla u ogledalu.

Moje oči bile su krvave, natečene i poluzatvorene, jer sam većinu vremena provela plačući. Tamne ljubičaste i zelene modrice prekrivale su moje levo oko, počinjala je na mojoj jagodičnoj kosti, a završavala se u kosi.

Druga masnica bila je na desnom obrazi sve do mosta mog nosa. Okretajući svoju glavu sa leva na desno, procenjivala sam Nikolajev naporan rad.

Podiţući glavu, lagano sam prešla prstima preko svoje nekada savršene koţe. Šištajući od bola čim sam ostvarila kontakt. Moja suva usna bila je prosečena i bolna. Moje oči pratile su ruku dok sam se spuštala dole ka grudima, rebrima i stomaku. Ljubičaste, plave i crne modrice prekrivale su celo područje.

Moj pogled nije napuštao ogledalo dok sam pregledavala svaki i najmanji deo svog tela. Udišući razočarano time kako sam mogla ovo da dopustim, suze su udarile na moje oči. Odrasla sam sa predatorom, trebala sam da predvidim ovo što mi se desilo, trebala sam da znam bolje pre nego što sam pustila nekog u svoj ţivot, umesto toga završila sam zabavljajući se sa čovekom koji je samo čekao trenutak da napadne. Ostavljajući mi više štete nego iko ikad pre. Brzo sam obrisala suze koje su potekle iz mojih nateklih očiju, trznuvši se opet od sopstvenog dodira. Zgrabila sam još jedan peškir i obmotala ga oko svog tela, nisam mogla više to da gledam.

Pogled na moje telo izazivalo mi je mučninu.

Otvorila sam vrata, zatvorenih očiju, pozdravljajući hladnoću na mom licu. Trgnuvši se čim sam otvorila oči i videla njega kako sedi na ivici kreveta. Poloţila sam ruku na svoja rebra, zabacila glavu u neverovatnom bolu i pala na zemlju. „Jebiga,” viknula sam kroz zube. Ĉula sam škripanje kreveta, i momentalno pogledala u njega, ali bilo je kasno. Bio je pored mene u tri koraka, upadajući u moj lični prostor bez da traţi dozvolu za to.

“Ne diraj me,” viknula sam, očekujući da se odmakne.

Ali nije. Ĉak se nije ni trgnuo na moj oštar ton. Samo se sagnuo dole, neţno me je podigao sa zemlje kao da ne teţim ništa i poneo me ka krevetu, poloţivši me neţno na njega.

Odmah sam okrenula svoje lice od njega, ne ţeleći da gledam u te njegove zelene oči. Pretvarajući se sa svim u sebi da njegov dodir, njegova ljubaznost, njegov miris nema uticaj na mene.

201

Napokon je odstupio, ali i dalje sam osetila njegov topli dah na vratu.

Borila sam se da ne ispustim nervozni uzdah koji sam zadrţavala od kad sam otvorila vrata kupatila.

“Da li znaš kako se kuca?” pitala sam, dišući teško očekivajući da me anksioznost napadne svake sekunde. Nadala sam se da on to neće primetiti, ali znam da primećuje sve.

“Odbijam da kucam na vrata koja posedujem.” Jednostavno je rekao, odmičući se od moje glave.

Prevrnula sam očima ne gledajući ga uopšte. Jebeno odbijam da mu dam to zadovoljstvo. “Pa, ja odsedam u ovoj sobi sad. Bez moje dozvole i protiv svoje volje,” naglasila sam. “Pa kucaj na prokleta vrata ako ţeliš da uđeš, a ja ću razmisliti oću li te pustiti ili ne,” izjavila sam, ponosna na sebe.

On se nagnuo napred i zgrabio moju bradu, okrećući moje lice da ga pogledam. Pogledala sam još jednom u njegove intenzivne zelene oči.

“To je drugi put da sklanjaš svoj pogled od mene, umesto da me gledaš u oči kad pričaš sa mnom, srce. Neće biti trećeg.”

Ja sam cimnula svoje lice iz njegovog stiska i on me je pustio. “Mogla sam biti gola. Ali nije vaţno zar ne? Mala devojčica te ne čini tvrdim svakako, ali ţena sinoć sigurno jeste,” ispljunula sam, nisam bila u stanju da se suzdrţavam više. Mentalno sam zabeleţila da ubijem sebe što sam mu dozvolila da vidi da me je povredio.

Povredio me je.

Lice mu je bilo ravnodušno, neutralno. Nisam mogla da pročitam prokleto ništa i to mi je još više sjebao raspoloţenje. Ja sam ustala, da odem od njega. Ne dajući mu šansu da odgovori. Nisam ţelela da čujem njegova usrana opravdanja koja znam da će mi dati. Zatvorila sam oči, zagrizla usnu od iznenadnog jakog bola koji mi je taj pokret izazvao.

“Moraš da odmaraš. Nikad nećeš zaceliti ako me ne budeš slušala.”

“Ne!” viknula sam, okrenuvši se prema njemu. Moja narav je isplivala, “prestani mi govoriti šta da radim! Samo zato što si navikao da šefuješ svima oko sebe, to meni ne znači ništa. Sad odlazi! Ne dozvoli da te vrata udare po dupetu kad budeš odlazio.” Bacila sam nazad na njega njegovu rečenicu koju je on meni rekao kad me je izbacivao iz kancelarije godinama pre.

“Ulazi u krevet!” mirno je naredio zahtevnim glasom. Pokazujući svojim dugim prstom ka dušeku.

“NE!” viknula sam, stajući ispred njega.

202

Njegove oči su se suzile i sviđalo mi se što sam uspela da izvučem nekakvu emociju iz njega.

“Ulazi u jebeni krevet Leksi...” ruke su mu se stiskale u pesnice.

Zakoračila sam opet ka njemu, stajući mu direktno ispred lica, gledajući ga najozbiljnijim pogledom, ponovila sam, “NE!” “Jebem ti sve!” za reţao je iz dubine svojih grudi, zabacujući svoju glavu u stranu.

Sve se desilo previše brzo. Nisam čak ni videla da dolazi. Sledeća stvar koju sam znala on me je podigao opet i odneo me do kreveta u tri koraka, polegao me na sredinu dušeka.

Drţeći me na mestu, pribliţio se mom licu, naše usne bile su na milimetar. Nije se odmicao, oči su mu se caklile. “Nemam vremena za tvoje jebene gluposti i tvoju narav i jebe mi se šta ti misliš! Kada kaţem da nešto uradiš, ti jebeno to uradi. Ne volim da se ponavljam. I nemoj me testirati opet mala devojčice. Jer ćeš onda videti šta će te snaći. Nateraću te da vrištiš i veruj mi to neće biti od zadovoljstva kao što je vrištala ona ţena koju sam jebao sinoć.”

Moje grudi su se nadimale dok sam slušala njegove pretnje. Gurajući me nazad u jastuk, pustio me je. Okrenuo se i ostavio me bez da se okrene.

Provela sam ostatak dana, leţeći u krevetu. Baš kao što mi je naredio.

NAŠ SVET KNJIGA 203

Dvadeset sedam Martinez Vozio sam se u limuzini, do striptiz kluba u tišini. Trebajući da saberem svoje misli. Toliko toga se desilo u proteklih četrdeset osam sati.

Uključujući i nju.

Jebena Leksi.

Ta će mi ţena biti kraj, tuţan deo toga je bio što ona to čak nije ni shvatala. Glava mi je pucala, a bilo je tek osam ujutru. Ne sećam se kad sam zadnji put spavao duţe od sat ili dva. Uvek sam spavao sa jednim otvorenim okom, čekajući šta god to bilo da dođe po mene. Dani su pre lazile u noći, prolazeći brzo kao brzi voz.

Ušao sam u svoju kancelariju, ignorišući sve gluposti sa kojima su moji ljudi pokušavali da privuku moju paţnju. Seo sam na svoju stolicu, polegao laktove na sto i zabio bolnu glavu među dlanove. Dopuštajući tišini da me celog obuzme, izbacujući iz sebe sva zabranjena osećanja, iako je to samo na par minuta. Pustio sam da mi ona obuzmu um, srce i mračnu dušu.

Počevši od osećanja kojih je bilo tako mnogo u proteklih par dana do toga da ne osećam ništa. Moj um nije bio naviknut na to i nisam imao jebeni problem da pokaţem da ne cenim osećanja.

“Martinez,” Leo me je prekinuo, otvarajući vrata moje kancelarije i zatvorivši ih za sobom.

“Odjebi,” za reţao sam, ne trudeći se da pogledam gore.

“Pa zar nisi ti to ustao na pogrešnu nogu jutros,” zadirkivao je, sedajući u jednu od stolica, za mojim jebenim stolom.

Da je to bio bilo ko drugi, ne bi imao problem da smestim metak u njegovu glavu samo zato, jer mi se obraća tako. Leo je bio drugačiji.

“Devojka?” pitao je, sa oklevanjem.

“Daveţ,” jednostavno sam rekao.

“Igraš se vatrom,” objavio je iz vedra neba, privlačeći moju paţnju na njega.

Naslonio sam se nazad u svojoj stolici, suţavajući oči na prijatelja.

“Ona je klinka, jebeno dete. Trebam ţenu, Leo. Ona bi mi mogla biti dete za boga miloga.”

204

“Neka bude, ali ona...”

“Mala devojčica,” objavio sam, iznerviran. Znajući kuda ide sa ovim.

“Legalno je. I u mojim knjigama to je fer igra.

Zatresao sam glavom. “Nemaš pojma o čemu pričaš.”

“Nemam? Nisi me terao da čuvam Leksi već godinama?”

Leo je bio jedina osoba kojoj verujem da to uradi. Jedini čovek koji sam znao da će posao uraditi kako treba.

“Hmm... ona ne spava u tvom penthausu sada?” nagnuo se napred, poloţivši ruke na sto. “Nisi ubio jednog od svojih vernih, dugovečnih saradnika zbog nje, zar ne? Nikolaj je mislio da si mu prijatelj.”

“Prijatelj je termin koji ja koristim olako. Hteo ju je silovati. Nisam imao izbora. Drkadţija je znao šta ga čeka.”

“Od kad to tebe zanima seksualna naklonost drugih muškarca?

Susretao si se sa muškarcima gorim od njega svaki dan u svom ţivotu i nastavljao si to da radiš.” “Šta je tvoja poenta Leo? Nemam jebenog vremena da sedim ovde i ćaskam kao neki školarac.”

“Mislio sam da sam je dokazao, moţda bi trebalo da ti nacrtam prokletu sliku glupane.”

Ustao sam, trebajući da pobegnem od njega što je pre moguće. “Tvoja ţena te tera da nosiš kondom, zar ne?”

“Vređaj koliko hoćeš drugar. Nisam ja onaj koji spava sam svake noći.

Oh... čekaj.... zaboravio sam El Diablo ne spava jel tako? Zašto misliš da je tako?”

Namrštio sam se na njega.

On se nasmejao zabacivši svoju glavu unazad. “Oh, čoveče, Martinez.

Zaglavio si strašno. Jako strašno prijatelju. Nisam verovao da ću videti da se ovo opet ikad desi. Bolje izvuci svoje klizaljke napolje, jer se tvoj jebeni svet upravo zaledio.”

“Gubi se jebeno napolje,” viknuo sam, ne ţeleći više da slušam ta sranja. “Šta ćeš uraditi povodom Nikolaja čoveče?” Ignorišući moj zahtev, sedeći miran na svojoj stolici. “Znaš da nisu sretni. Oni su jebeno besni. Ţele devojku. Znaš to koliko i ja. Moţda si ubio tigra, ali to je bilo zbog nje.

Ona je tvoja slabost i to si rekao glasno i jasno. Samo je pitanje vremena dok to ne shvate.”

“Pusti mene da se pobrinem za Nikolajeve ljude.”

205

“Šta je sa Leksi?” “Šta sa njom? Ona nije ničija briga osim moja. Jesam li jasan? Niko na nju neće staviti ni prst.”

On je ustao, odmaknuvši se od mog stola. “Toga sam se i bojao.”

Udarivši me po leđima i izašao. Ĉim je izašao, izvukao sam svoj mobilni iz sakoa, okrećući broj dok sam sedao nazad u svoju stolicu. “Šefe,” Rik se javio nakon prvog zvona.

“Sve u redu?” pitao sam, brzo udarajući olovkom od sto.

“Sve je sređeno. Devojka...” prekinuo sam, odsecajući ga.

Proveo sam većinu dana misleći na Leksi.

Bilo je već kasno kad sam stigao kući. Otišao sam pravo u kancelariju, trebajući da završim neke papire, pre nego što odem ka Leksinoj sobi.

Misleći da spava, paţljivo sam otvorio vrata baš kao što sam i noć pre.

Spremajući se da za uzmem svoje u običajno mesto na stolici pored njenog kreveta. Seo sam i gledao je nekoliko sekundi.

“Ne spavam,” njen glas čuo se iz tame.

“Znam.” Znao sam čim sam ušao u sobu. Mogao sam da osetim da je budna, pogotovo kad je bila oko mene. Pokreti, dodiri, pogled koji je samo ona posedovala nadamnom.

“Naravno da znaš. Ti sve znaš, oh mudri. Znaš šta? Ti si kao moderni jebeni buda. Što mi je nekako ne fer sad kad pričam o tome. Ti izgleda znaš sve o meni. Ipak, ja ne znam ama baš ništa o tebi, osim da šetaš ovuda sa štapom u dupetu. Očekuješ da ostanem ovde, u tvom domu, sa tobom. A izgleda da je sve što ţeliš da slušam svaku tvoju komandu, kao da sam prokleti pas.”

“Da imam psa, on bi me slušao. Ti, sa druge stane, ne slušaš.” Ţelela je da se nasmeje, ali je okrenula svoju glavu i onda se nasmejala, misleći da tako neću videti. Udahnuvši duboko pitala je. “Kad mogu da idem?”

“Kad ti budem rekao da moţeš.” “Šta je sa mojim poslom? Radila sam tako nap...”

“Pobrinuo sam se za to.” “Šta?” pitala se sedajući. Šišteći od uboda bola na njenim rebrima.

Nisam oklevao. Otišao sam do njenog noćnog stočića, otvorio bočicu i predao joj dve pilule sa čašom vode.

206

Pogledala me je, iako nije mogla da vidi ništa osim senke koja gleda dole prema njoj. “Ne volim ih. Uspavaju me.”

“Ne seri. Potreban ti je odmor.”

Nevoljno je klimnula uzimajući ih boreći se sa sobom da se ne raspravlja. Seo sam nazad u stolicu i potonuo u nju. Prelazeći prstima preko svojih usana gledao sam je kako razmišlja šta još ţeli da mi kaţe.

“Da li radiš ovo svako veče? Sediš tu? Gledaš me?” Napokon je pitala ono što joj se vrzma po glavi od minute kad se probudila u ovoj sobi.

“Nije vaţno.”

“Meni jeste.”

“Ja nisam onaj ko misliš da jesam, Leksi. I što pre to shvatiš to bolje.”

“Moţda ti nisi onaj koji ti misliš da jesi. Da li si ikad razmislio o tome?”

Njene reči došle su negde iz dubine njene duše. “Šta misliš da se ovde dešava, cariño? Da li ţeliš da budeš moja kurva?” grubo sam pitao, ţeleći da joj bude neugodno. Znajući da je sve što trebam da pomenem tu njenu krajnju granicu.

Seks.

Leksi Stomak mi se okrenuo, stegnuo se kompletno. Momentalno sam se uvila ispod čaršafa. Ţeleći da se otkrijem i ohladim svoje ugrejano telo.

“Ne,” odgovorila sam glasom koji nisam prepoznala. “Imaš ih previše.

Kako bi bilo da samo počnemo kao prijatelji? Nemam ih mnogo. A iz nekog razloga koji mislim da sam napokon počela da razumem znam da ih ni ti nemaš.” paţljivo me je gledao.

“Prijatelji?” rekao je, kao da je ta reč zaboravljena na njegovim usnama, “Da...Mislim. Nekako i jesmo pretpostavljam. Prijatelji pomaţu jedni drugima. Spasao si me tako da...”

“A šta ćeš ti da uradiš za mene?”

“Oh...pa, šta ţeliš?”

“Nešto što ne bih smeo.” “Što je?”

“Ti u mom krevetu. Sad.” 207

Nisam znala šta da kaţem, pa nisam rekla ništa. Moje srce je ubrzalo udaralo sto na sat. Kunem se da ga je mogao čuti. Sladak udar pojavio se u dnu mog stomaka. “Prestani da pokušavaš da učiniš da mi bude neugodno. Znam šta pokušavaš da uradiš.” Rekla sam mirnim tonom iako mi je telo bilo sve samo ne to.

“Ma je li?”

“Da. Tako je. Ţeliš da se pretvaraš kao da ne osećaš ovo što se dešava među nama. Ţeliš da napraviš da je sve u vezi seksa. Tvoje reči govore, ali tvoja dela protivureče svemu što izađe iz tvojih prljavih usta. Gledaš me godinama, čuvaš me. Onda si me spasao. Sada sam ovde, bezbedna opet. Ţeliš da se odmaram, brineš za mene. Štitiš me. Ti...”

“Da li sam jebao tu ţenu sinoć isto za tebe takođe?”

To je bilo kao da sam primila metak u jebeno srce. Povratila bih da već nisam veče pre.

“Nemoj se zavaravati Leksi. Ovako će biti. Ostaćeš ovde dok ne budem rekao da je bezbedno da odeš. Onda ćeš jebeno otići. Ovde nema ništa za tebe, pogotovo ne za mene. Zato veruj mi srce nateraću te da odeš.”

“Ali sad sam ovde,” šapnula sam, stiskajući svoje prste ispod čaršafa.

“Zašto me ţeliš ovde. Ne moram biti ovde. Štitim sebe oduvek ceo svoj ţivot. Nemaš pojma kroz šta sam sve prošla, koliko me je ljudi gađalo ’kamenjem’. Pravila sam greške, verovala sam nekom kome nisam trebala.

Zato ne dopuštam ljudima da mi se pribliţe. Trebala sam bolje da znam. Ĉak iako ne bih trebala da verujem tebi, ja verujem.” Napravila sam pauzu, puštajući da mi reči potonu. “Znam da negde duboko u tebi, leţi čovek koji je nekad bio dobar. Ili ja ne bi leţala ovde. Mislim da si izgubio svoj put, i da sada samo pokušavaš da se odrţiš na zemlji.”

Tišina Svaka sekunda tišine koja je prošla među nama naterala me je da shvatim da sam u pravu i on to zna.

“Ostavljaš me samu, jer ne ţeliš da se zbliţiš sa mnom. Ali to ti se odbija od glavu, jer onda svo vreme samo misliš. Ne veruješ nikome, uključujući i sebe. Zašto bi doveo nasumičnu ţenu ovde? Nije imalo smisla sve dok danas nisam razmislila. Doveo si je ovde sinoć da bi me povredio, da dokaţeš da ne mariš za mene. Pa, uspeo si, provela sam celu noć povređena, baš kao što si i hteo. Ţeliš da te mrzim. Tako bi ti bilo lakše. Da li sam blizu Alehandro?”

208

Okrenula sam se, ustajući paţljivo iz kreveta, pre nego što izgubim hrabrost. Prišla sam mu u tami, čučnula sam pred njim, poloţivši svoje ruke na njegove butine radi podrške.

Nije se pomerao.

Nije se cimnuo.

Nije pustio ni zvuk.

Znajući da me ne moţe videti, čak i da me moţe videti, nije vaţno ja sam pogledala gore u senku pred sobom. U senku njegovog zgodnog lica i zelenih očiju, znajući u svom srcu da bi u tim očima bilo više emocija nego što je bilo godinama.

Uhvatila sam ga nespremnog.

“Pa pogodi šta? Neću ti ovo olakšati.”

On je momentalno ustao, odmicajući stolicu svojim naglim pokretom.

Ja sam pala na pod. Morala sam da padnem na dupe, jer nisam očekivala tu njegovu reakciju.

“Idi jebeno spavaj,” izbacio je i izašao iz sobe. Lupajući vrata za sobom.

Ja sam se nasmejala.

Po prvi put od kad sam ovde, ja sam se nasmejala. Vrativši se nazad na krevet, ugnjezdila sam se u svoj jastuk i opustila, osećajući se sretnom i zadovoljna sobom. Uzela sam dubok oslobađajući uzdah.

Dopuštajući tabletama da me preuzmu pod svoje i prepustim se lepom mirnom snu. Napokon. Sanjajući zelene oči čoveka koji je zarobio moje srce.

Znajući da čim se onesvestim, on će se vratiti ovde. Povući svoju stolicu do mog kreveta.

I gledati me.

Moj mračni anđeo.

NAŠ SVET KNJIGA 209

Dvadeset osam Leksi Tri meseca su prošla u sporom i mirnom ritmu. Osetila sam svaku sekundu, svaki minut, svaki sat, koji su se nastavljali u dane dok on ne kaţe da mogu da idem. Ţelela sam biti u slobodna da izađem napolje i utopim se u suncu bez brige da će me neko ubiti. Najviše od svega, ţelela sam opet da igram. Ovo je bio najduţi period da nisam igrala. Ţivot u penthausu počeo je da me obuzima. Moţda sam ozdravila fizički, ali mentalno i emocionalno, bila sam u neredu više nego ikad pre.

Nikad nisam shvatala koliko mnogo sam u stvari mrzela da budem sama.

Moţda sam bila previše ometena baletom da ne primetim odsustvo ljudi oko mene, pre nego što sam saznala koliko mi fali razgovor i ljudsko društvo. Ples je bio ceo moj ţivot, moj beg iz stvarnosti, moje sretno mesto.

Mesto gde nije bilo negativnosti, nije bilo nasilja, nije bilo uspomena... ali takođe i usamljeno mesto.

Moj ceo ţivot.

Nakon što sam se potpuno oporavila, počela sam da izlazim iz sobe.

Tumaram po penthausu, pošto mi nije bilo dozvoljeno da izađem napolje.

Martinez je rekao da još uvek nije bezbedno. Radio je na tome najbrţe što je mogao, ali trebalo je vremena. Jedini problem je bio što nisam znala koliko vremena i ja sam se polako gubila.

Dok sam lutala kroz penthaus u nadi da ću ga moţda naći. Da ćemo moţda opet pričati, iako mi se činilo da sve što radimo je da se svađamo.

Bila sam usamljena i zaista bi mi prijalo neko društvo.

Jedva da sam ga i viđala. Sve je manje i manje bio tu kako su dani prolazili, nikad mi nije govorio gde ide ni kad će se vratiti. Nikad nismo pričali o tome šta se desilo te noći, oboje smo poricali, oboje se pretvarali.

Jedva da smo razmenili nekoliko reči kad bi nam se putevi ukrstili i to je uglavnom bilo da mi on govori kako i dalje ne mogu da idem, da i dalje nije bezbedno i da čovek koji me traţi i dalje nije odustao. Nisam više čula niti videla ni jedan seks svo ovo vreme dok sam tu, hvala bogu na sitim milostima.

210

Ţena se jeste pojavila kasno jedne noći, kucajući na njegova vrata dok sam išla ka kuhinji da uzmem vode. Otvorila sam ih bez razmišljanja, na njegovo neodobravanje. Izgledala je mlado, moţda nekoliko godina starija od mene. Nisam morala da se zapitam da li je ona nasumična kurva, imala je njegove oči.

Prvo sam pomislila da je moţda njegova ćerka, ali on me je oterao pre nego što sam uspela da je pitam ko je ona.

Moja radoznalost je pobedila i odlučila sam pošto on neće da mi da odgovore da ih nađem sama. Umesto da se vratim u svoju sobu, sakrila sam se iza zida. Njihov razgovor delovao je napeto i učinio me je da mi bude neugodno, ali bila sam u pravu, bili su u srodstvu. Bila je njegova nećaka Brigs. Ĉinilo se kao da nisu imali baš neku povezanost, što me nije iznenadilo uopšte. Ostala je u njegovom penthausu nekoliko dana, nikad ne napuštajući sobu. Nisam je videla opet i nikad je nije pomenuo nakon toga.

Sve što sam trebala ili ţelela bilo je dostavljeno u moju sobu u određeno vreme. Iako se on pobrinuo da imam sve što mi je potrebno, nikada mi nije ostvarena jedina prava ţelja koja ga nije koštala ništa.

Društvo.

Sve što sam zaista ţelela ili trebala je on da mi pravi društvo, čak iako ne bi pričali. Ipak sam ga osetila noću, da me gleda dok spavam. Svaki put kad bi otvorila oči da ga uhvatim da je tu.

Nije bio.

Pretpostavljam da je usamljenost mogla da utiče na moj um da iskaţe ono što sam zaista ţelela i dalje sam ţelela njega. Što me je zbunjivalo više nego išta.

Tog jutra odlučila sam da lutam malo dublje po njegovom penthausu.

Toliko daleko da sam našla biblioteku i kućni bioskop, provela sam par dana tamo, ali ni jedno nije bilo dovoljno dobro ometanje paţnje. Danas, ubola sam dţek-pot. Ogromna teretana bila je sakrivena u delu u koji nikad nisam zalazila. Ĉim sam ušla postala je jedina soba koja mi je obezbedila moju vrstu utehe. Njegovo prisustvo osećalo se u svakom ćošku sobe.

Potajno sam se nadala da ću jednog dana ući i videti ga kako veţba. Morala sam da otresem slike.

Unutra je bila svaka moguća sprava poznata čovečanstvu. Ogledala bila su od poda do plafona, svuda po zidovima. Mesto je bilo u mraku, drveni pod prekriven spravama za veţbanje. Ogromni stereo bio je 211

namešten u ćošku sobe, sa zvučnicima razapetim svuda po sobi. Takođe je bila tu i sauna u privatnoj sobi, upotpunjena sa tuševima i svim potrebnim.

Ne znam šta me je obuzelo, ali samo sam počela da igram, muzika je svirala u mojoj glavi. Provela sam ceo dan u toj sobi, gubeći se u pokretima i ritmu koji je bio duboko urezan u moju dušu. Do kraja dana, bila sam iscrpljena, gurala sam svoje telo više nego što sam trebala nakon nedelja ne treniranja. Istuširala sam se, puštajući da topla voda izvuče bol iz mojih mišića. Ubrzo nakon toga, krenula sam u krevet. Bila sam zaspala i pre nego što sam dotakla jastuk. Sanjajući njega kao što sam i svake noći u protekla tri meseca. Po prvi put, bila sam sretna da se probudim narednog dana. Znajući da mogu da igram. Moje oči su se otvorile, od laganog svetla koje je prodiralo kroz moj prozor i zavese. Isteţući svoja povređena rebra, moje telo bilo je bolno od prethodnog dana. Sela sam i pogledala na sat pored kreveta, bilo je jedanaest ujutru. Spavala sam duţe nego ikad pre od kad se sećam.

Oblačeći top sa nekim pamučnim šorcem, podigla sam kosu visoko na vrh glave i oprala zube, obavljajući svoju uobičajenu jutarnju rutinu.

Njegova sluškinja, Marija bila je fina dovoljno da mi spremi hranu kad god sam bila gladna. Ona bi ostala dovoljno da mi pravi društvo dok jedem svako jutro. Ponekad i tokom ručka i večere. Da nije bilo nje, ne bih imala nikog da pričam, osim sama sa sobom. Uzbuđenje nije bila dovoljna reč da opiše kako sam se osećala kad sam krenula ka teretani nakon što sam završila doručak.

Zašla sam za ugao i nastavila dole niz hodnik. Ĉim sam zakoračila unutra mesto je postalo moj raj. Smešući se od uha do uha otvorila sam velika, drvena vrata teretane. Ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam zatekla unutra.

Sve sprave nestale su, kao da nikad nisu ni bile tu. Ni jedan predmet nije bio u prostoriji. Sve je bilo zamenjeno delovima baletske opreme koje sam uopšte mogla da trebam čak i više. Soba je bila pre okrenuta u moj lični baletski studio.

Samo za mene.

Udahnula sam duboko, stavljajući ruku preko srca dok sam šetala po sobi sa uzbuđenjem i pitanjima. Suze su ispunile moje oči dok sam upijala svaki detalj tog posebnog mesta koje je napravio samo za mene.

Prelepa, crna koţna sofa stojala je u centru zadnjeg zida, odisala je konforom, upotpunjena sivim jastucima. Baletska šipka bila je skroz okolo 212

sobe uz ogledala, učvršćena za moju podršku. Sve ovo bilo je tako prokleto preplavljujuće. Masivna crna polica u uglu privukla je moju paţnju.

Lagano sam joj prišla, uzbuđena da vidim šta krije. Otvorila sam svaku fioku, jednu po jednu, upijajući njen sastav. Različiti trikoi u raznim ţivopisnim bojama, bili su u fioci. Nekoliko pari helanki bilo je u drugoj, takođe je bilo i sportskih grudnjaka u donjoj fioci.

Izbor je bio ogroman.

Moje baletanke bile su poslagane na tamnom drvenom podu, stojale su pored crne torbe u kojima su bile jedne potpuno nove. Obrisala sam suze koje su počele da padaju niz obraze. Bila sam u ovoj sobi pre manje od dvadeset i četri sata. Nisam mogla da verujem da je mogao transformisati teretanu u ovaj prelepi ţenski prostor. Iznenađenjima nije bilo kraja. Prišla sam stereo uređaju, našavši sve moguće baletske cd-ove, sve od Mocarta do Gershwina. Uključujući i temu Labudovog Jezera.

Moja stopala pomerala su se po sopstvenom nahođenju, skidajući patike. Stajući iza paravana presvukla sam se u najlepše, najelegantnije najmekše helanke koje sam mogla naći. Zgrabila sam triko i svoje baletske patike, namestila ih na svojim zglobovima. Bacila sam se pravo na posao, ne trošeći više ni minuta. Plesala sam po sobi kao nikad pre. Puštajući emocijama da me preplave kao da sam napokon kući. Svaki okret svaki korak svaka poza bila je izraz sreće koju nikad nisam poznavala. Plesala sam dok nisam više mogla.

Bilo je kasno noću do vremena kada sam bila toliko iscrpljena da nisam mogla više. Svaki mišić me je boleo, jedva sam mogla stojati na stopalima. Ali nije bilo vaţno, jer kad bi se probudila sledeće jutro mogla bi sve ispočetka. Sve to dalo mi je neki mir u umu.

Izula sam svoje baletanke i ostavila ih na istom mestu gde sam ih i našla istegla sam mišiće po poslednji put, od posla koji sam obavila.

Bacila sam poslednji pogled na sobu, pre nego što sam ugasila svetlo i zatvorila vrata za sobom. Naslonila sam svoja leđa na tvrda vrata i mislila na Martineza i ono što je uradio sa svojim prostorom. Koliko sam ga cenila u tom momentu, za sve ono što je uradio za mene u poslednjih par meseci.

Iza njegove tamne hladne ličnosti mogla sam videti da ima srce. Iako on to poriče. Imala sam iznenadni poriv da pričam sa njim, zagrlim ga i kaţem mu hvala milion puta iznova.

Odgurnula sam se od vrata i krenula nazad u svoju sobu, kada sam čula ulazna vrata da se treskom zatvaraju. Odzvanja niz hodnik. Nisam se 213

premišljala, poţurila sam kroz penthaus da vidim da li je stigao kući.

Osetila sam ga pre nego što sam ga videla, njegov muţevan miris opkolio me je.

“Hej,” rekla sam, bez daha čim sam stigla do njega. Presavila sam se zadihano i stavila ruke na kolena radi podrške. Moje telo se treslo od uzbuđenja, jer je bio tu, ispred mene.

Napokon smo mogli pričati.

Mogla sam mu reći koliko mi ta soba znači. Koliko mi on znači.

Stao je kao zakopan, iznenađen mojim ponašanjem. Radosnim i opuštenim. Ne kazavši ni reč nešto u načinu na koji me je gledao... video se bol u njegovim tamnim, hladnim prodornim očima. Nikad ga nisam videla da se toliko bori sa svojim emocijama, iako nisam razumela zašto je tako.

Vodio je neku vrstu unutarnje bitke kad sam ja u pitanju. Izbegavao me je po svaku cenu, ne ţeleći da prizna da imam uticaj nad njim. Stajao je tako sa rukama u dţepovima, samo zureći bez izraza. Ţelela sam da budem izgubljena u tom pogledu na kratko, upijajući način na koji me je gledao.

Upijajući način na koji je izvlačio svaki delić mog bića da mu bude privučen. Pogotovo zbog načina na koji se zbog mene osećao.

Nisam ţelela da se to završi.

Bilo je kao da smo jedinih dvoje ljudi na planeti.

“Alehandro,” gušila sam se i dalje bez daha, preplavljena emocijama.

“Ne mogu da verujem...”

“Nemoj...” prekinuo me je odlučnim zapovednim tonom.

Ispravila sam se momentalno i zakoračila ka njemu. “Ja samo ţelim...” on je podigao ruku, gestikulirajući mi da stanem.

“Nemoj.” Ponovio je isto upozorenje. Naglašavajući reč.

Ja sam počela, postavljajući svoju drhtavu ruku na njegove grudi i on me je pustio.

“Sve što ţelim je...” on se odmakao, izazivajući da propadnem u napred. Jedva izbegavajući da ne padnem, dok se provlačio pored mene i krenuo dalje. Ne dozvoljavajući mi da završim ono što sam očajnički ţelela da mu kaţem. Napravila sam povređenu grimasu. “Šta dođavola?” šapnula sam za sebe. Ne verujući nekoliko sekundi dok sam ga gledala kako odlazi ka svojoj kancelariji, kao i svaki put kad bi došao kući.

Otpuštajući me opet.

Udahnula sam duboko, da se umirim, pre nego što sam krenula za njim. Tip je bio kao Jekyll i Hyde, uradi nešto tako veličanstveno i s 214

ljubavlju za mene, a onda me odgurne, kad je sve što sam ţelela da mu se jednostavno zahvalim. Njegova vrata od kancelarije su se zalupila pre nego što sam uspela da stignem do njih. Stajala sam ispred drvenih vrata nekoliko sekundi, stiskajući pesnice pored sebe. Mora da se jebeno spusti sa tog visokog konja i tretira me sa malo poštovanja. Znala sam da se ovo neće završiti dobro negde u svom umu. Ali nije me bilo briga. Ništa me neće zaustaviti da uđem u njegovu kancelariju i kaţem ono što sam trebala pre toliko godina pre.

Jako sam otvorila vrata, puštajući ih da udare u zid glasno i jako. On je sedeo u svojoj stolici, laktovi su mu bili na stolu, a glava mu je počivala među njegovim jakim dlanovima. Nije se čak ni trgnuo, kao da je očekivao da ću krenuti za njim. Bacio mi je beznačajan pogled, znala sam da će ga moj ulazak u kancelariju bez dozvole samo još više naljutiti. Stajala sam na ivici njegove granice i nije mi bilo vaţno.

Ni na sekund. “Šta je tvoj jebeni problem?” viknula sam iz frustrirana, jer je ovakav sa mnom, ipak. On je uništio sve što je uradio za mene taj dan da me je to samo još više naljutilo. “Daješ mi najgori oblik nepoštovanja poznat čovečanstvu, Martineze.”

“Leksi, nemoj.” Za reţao je hladnim i odlučnim tonom.

“Nemoj šta? A? Da ne pričam sa tobom? Da te ne gledam? Da te ne dodirnem? Šta jebeno sad da ne radim? Jedino što radiš je da mi izdaješ naređenja! Muka mi je od toga! Nisam tvoj Pas! Samo sam ţelela da ti zahv...”

Njegova stolica je sa treskom pala na pod iza stola dok kad je ustao sa nje i nagnuo se napred. “Ne zajebavaj se sa mnom. Nisam raspoloţen za tvoja sranja! Ovo ti je poslednje upozorenje, srce. Skini mi se sa kurca.

Nemoj me jebeno provocirati! Gledaj svoja posla. Okreni se i idi obuci jedan od svojih Tutus koje sam ti kupio i od pleši svoje jebeno dupe iz moje kancelarija, Odmah!” vikao je, vena mu je iskočila na vratu.

Ja sam se cimnula kao da me je ustrelio. “Ti kretenu!” vrištala sam, zgrabivši vrata iza sebe i zalupivši ih. Dovodi ći sebe u njegov lični prostor.

Dajući mu do znanja da ne idem nigde. “Ostavljaš me ovde potpuno samu, ceo jebeni dan, danima ponekad nemam sa kim da razgovaram osim sa tvojom prokletom sluţavkom! Ipak, ovde sam. Verujem ti, zahvaljujem ti i ţelim da jebeno prihvatiš ovu konekciju koju imamo! Znam da je i ti 215

osećaš! Pokušavaj da porekneš koliko ţeliš, ali ne bi uradio za mene ono što si uradio danas, da ti nije stalo!”

On je samo stajao tamo sa telom nagnutim preko stola. Bes je prelazio preko njegovih očiju grudi su mu se nadimale. Ja sam prošla rukama kroz kosu, pokušavajući da se smirim, ali nije bilo jebene svrhe bila sam tako besna tako povređena, prepuna svih sranja koja mi je stalno priređivao.

“Samo sam ţelela da ti zahvalim! Ono što si uradio za mene... soba... moj lični prostor...” Zatresla sam svojom glavom, emocije su me obuzimale.

Mogla sam da osetim kako naviru. Otresla sam ih, jer nisam ţelela da me vidi kako plačem. “Niko nije nikad uradio nešto slično za mene. Niko nije mario! Danas mi je bio jedan od najlepših dana u mom ţivotu, a ti sereš po njemu. Upropastio si ga, skote! Ti si topao, pa si hladan! Ne mogu da ispratim više! Ţelim da odem, ali takođe i ne ţelim... jer sam uplašena da te nikad više neću videti i mrzim to! Patim za tobom. Da li razumeš koliko mi je sve ovo teško?!” vikala sam preplavljena emocijama, udarajući nogom od pod, trebajući da istaknem svoju poentu. Trebajući da on razume.

Nije se pomerao.

Nije rekao ni reč.

Nije čak ni trepnuo.

Ništa... To je bilo sve što je potrebno da se izgubim u svom sranju.

“O moj boţe!” bila sam preko stola u tri koraka, gurajući sve sa stola sa što sam više snage mogla. Papiri su leteli, dokumenti, folderi, padali su po podu u sekundi. Ne ostavljajući ništa na svom putu. Znajući da će provesti sate da ponovo sve organizuje i sredi ono što mu je vaţno.

Nije se ni cimnuo, gledao me je samo sa mirom na licu ispred mene. “Šta je potrebno? Je li? Da dobijem neku reakciju od tebe!” udarila sam pesnicama od sto, govoreći kroz bol koji je izazvao. “Šta moram da uradim da bi mi pokazao čoveka iza tog skupog prokletog odela?!”

Ustao je grubo, povlačeći sto sa sobom. Prevrćući ga, izazivajući me da poskočim nazad pre nego što padne na mene. Stolica mu je udarila od zid iza njega rušeći policu nekih knjiga iza njega na pod. Haos je bio svuda oko mene, okrenula sam se da pobegnem, da dođavola odem od njega, ali bilo je kasno. Već je bio ispred mene, unoseći mi se u lice, upadajući u moj personalni prostor. Pre nego što sam i shvatila šta se dešava moja leđa bla su pribijena uza zid, blizu prevrnutog stola. Udar mojih sopstvenih pokreta izbio mi je vazduh. Oči su mi se proširile i udahnula sam vazduh koji mi nije bio dozvoljen da ga udahnem. Iznenađena iznenadnim okretom 216

situacije sa njegovim dominantnim, zahtevnim, arogantnim prisustvom koji me je lomio kao da sam malo uplašeno mače.

Nikad nisam očekivala ono što se desilo sledeće.

Ni. Jednu. Jebenu. Stvar.

Martinez “Zar ti nisam rekao da se ne zajebavaš sa mnom?” reţao sam na milimetar od njenih usana.

“Ja... ja...”

Leksi je mucala, strah joj je bio opipljiv kao kod uplašenog miša “Zar te nisam upozorio da nisam raspoloţen za tvoja sranja večeras?” “Ţao mi...”

“Zar ti nisam rekao da me jebeno ne provociraš? Igraj se sa Đavolom, srce i nabošćeš se na jebene rogove.”

Mrzeo sam što mi se jebeno izvinjavala. Mrzeo sam što nikada nije slušala ni jednu prokletu reč koja je izašla iz mojih usta. Ali najviše od svega mrzeo sam što je uţasno plašim. Nikad je ne bih fizički povredio, ali ona nije morala to da zna.

Moţda me sledeći put bude jebeno slušala.

Ona je zatresla glavom, napred nazad dok su joj se usne skupljale. Ĉineći da se moj kurac cimne na sam pogled nje. Slike mene kako je grabim za kosu i podiţem uza zid preplavile su moj um. Odstupio sam pre nego što uradim nešto zbog čega ću zaţaliti. Proveo sam većinu besanih noći, gledajući je kako igra na snimku kamere koja je bila postavljena u teretani.

Nisam mogao da skinem oči sa snimka. Upijajući način na koji se pomerala satima po drvenom podu sa samo muzikom u svojoj glavi.

Osmeh na njenom licu bio je dovoljan da ja nazovem ljude da je raspreme i zamene sa svim potrebnim za njen studio.

Baletski studio u mom jebenom penthausu.

Otresao sam slike i efekat koji je imala na mene, uticaj koji je jebeno mogao da isisa ţivot iz mene. Otkopčavajući dugmad zasukao sam rukave na svojoj košulji. Otkopčavajući svoj kaiš sledeći, izvlačeći ga iz pantalona i obmotao ga oko prstiju. “Ţeliš da upoznaš čoveka iza skupog jebenog odela.” Reţao sam teatralnim tonom. Naginjući glavu u stranu. “Šta to...?”

217

Ne dopuštajući joj da završi prokleto pitanje. Podigao sam ruku i zamahnuo kaišem dole udarivši od ćošak stola, odmah pored njene noge.

Ona se trgnula i uvukla vazduh. Oči su joj bile ispunjene strahom, momentalno se odmakla od mene. Samo sam ţeleo da jebeno umukne, i radi kako joj kaţem. Ţeleo sam da jebeno izađe iz mojih misli. Nije pripadala tamo, niko nije.

Nisam posustao.

“Da se nisi usudio. Ne smeš.”

Stisnuo sam kaiš jače i udario od pod ispred sebe eho se odbio od zidove. Ona je zadrhtala, gledajući me paţljivo. Njene sise podizale su se i padale sa svakim udarom koji me je primicao njoj. Moja šaka pobelela je od stiska kaiša svo vreme, ne popuštajući u svom napadu. Nagnuo sam se ka njoj ne mogavši da se drţim pod kontrolom više. Njeno prisustvo postalo je za mene previše da podnesem. Ispustio sam kaiš na pod, uklanjajući distancu među nama.

Hvatajući je nespremnu, moje telo zarobilo je njeno maleno, ljubio sam je duţ vrata, a onda dole do ključne kosti, dok sam reţao, “Šta cariño? Šta jebeno ne smem da uradim?”

Nije rekla ništa, ali nije ni morala. Njeno telo mi je već sve odalo, disanje joj je bilo isprekidano, lice crveno, usne razdvojene. Ţelja u njenim očima vrištala je na mene da je uzmem u svoje ruke. Da joj dam ono za čim ţudi. Ţelela je da je poljubim. Ţelela je da je dodirnem Ţelela me je preko nje.

Umesto toga podigao sam njene noge na moj struk uza zid, očešao svoj tvrdi kurac od njenu osetljivu macu tako da moţe da oseti moju potrebu za njom. Uronio sam svoje ruke u njen uzan struk, pa se pomerio sve do kukova. Zamišljajući koliko je vlaţnom činim, koliko bi snaţno mogao da je navedem da svrši i vrišti moje prokleto ime. Moji kukovi krenuli su ka njenim, na ivici da nas spojim totalno. Ţeleo sam da joj dam to.

Ali, pustio sam je, izazivajući je da za šišti od iznenadnog gubitka mojih usana na svojoj koţi. Nisam to mogao. Sve oko nas je pogrešno, pa umesto svega rekao sam. “To sam jebeno i mislio.” I onda otišao.

Ostavljajući je ţeljnu za mojim kurcem.

218

Dvadeset devet Leksi Ne verujem da sam sa njim već pola godine sad. Jedne minute bila sam besna na njega, sledeće uplašena, a onda sam ga ţelela kao što ništa nisam ţelela svoj ceo ţivot. Nisam shvatala kako moje emocije mogu da idu od jedne eksremnosti do druge, u sekundi.

Pogotovo kad je on u pitanju.

Noć u njegovoj kancelariji pre tri meseca je bila preklopna tačka u našem odnosu. Neke stvari su se promenile, dok su druge ostale iste. I dalje je bio hladan, distanciran, pokušavajući da me ignoriše kako su dani prolazili. Malo je on znao, videla sam potajne poglede koje mi je davao s vremena na vreme, neodlučnost u njegovim očima. Onda jedne noći, došao je kući ranije nego obično gde god da je dođavola dolazio tokom dana.

Kada sam ušla u trpezariju da večeram, zaustavila sam se kao ukopana na svom putu. Već je bio tamo, sedeo za čelom stola, čekajući me.

Na sekundu, pomišljala sam da se okrenem i odem. Ali sam ostala, dajući mu prednost sumnje. Lagala bih kad bih rekla da nisam bila zapanjena time kako sam se osećala kad sam ga videla, pogotovo u donjim delovima svog tela. Oči su mu bile spokojne, pune tišine, dok mu je lagani osmeh igrao na usnama, osmeh nisam mogla predvideti.

On nije bio drugačije obučen i dalje se krio iza skupog odela. Samo što mu je ovaj put nedostajao sako, kravata je bila olabavljena, nekoliko dugmadi košulje bili su raskopčani prikazujući onaj srebrni lančić koji sam videla prve noći kada sam stigla ovde.

I baš kao i te noći, bila sam znatiţeljna da saznam kakav je.

On je klimnuo glavom ka meni da sednem pored njega, prekidajući mi tok misli, ali nisam poslušala. Sela sam na drugi kraj dugog stola, prkoseći mi naravno. Osmeh se proširio na njegovom licu dok sam sedala i stavljala salvetu u svoje krilo. Ignorisala sam ga i njegovo glupo privlačno lice, pretvarajući se da mi nije bitno što je ovde sa mnom.

Iako mi zaista jeste bilo bitno.

On je pročistio grlo. “Kakav ti je bio dan Leksi?” upitao je, razbijajući neugodnu tišinu između nas.

219

Moja glava podigla se gore i umalo nisam pala sa stolice, šokirana njegovim trivijalnim pitanjem. Nikad se nije zanimao za ništa što sam radila tokom dana. Bila sam prepuštena sama sebi. Slegnula sam ramenima kao odgovor nisam bila sprema da mu otkrijem ono što radim tokom dana.

Mislim da sam videla da se ponovo osmehuje, ali nisam se obazirala. On je proveo veći deo večeri postavljajući mi neobavezna pitanja, a ja sam isto tako neobavezno odgovarala klimanjem ili jednom rečju.

Ko je bio taj čovek i šta je uradio Martinezu?

Bila sam srećna što sam videla da je izvukao štap iz dupeta, bar na neko vreme. Kad sam završila sa obrokom, bacila sam salvetu na sto i naglo ustala, odlazeći bez da kaţem zdravo. Otišla sam u svoju sobu, razmišljajući o našem susretu, terajući sebe da verujem da je to bilo samo večeras. Nisam dopustila sebi da se nadam, nisam mogla da podnesem više razočarenja.

Ali sutradan, opet je bio tu. Ĉekao me.

U narednim mesecima, to je postala rutina. Jeli smo zajedno svake noći, ponekad bi čak ostao i na desertu. Malo po malo, počela sam da pričam sa njim više, opraštajući mu što je bio onaj ko je bio. Đavo.

Nikad nije odgovarao na moja pitanja, izbegavao ih je ili je menjao temu.

Uvek prebacujući loptu na mene. Nisam imala izbora osim da mu odgovorim. Nikada nisu bila lična, samo bezvezna pitanja koja vam postavlja bilo koji prijatelj. Iako nismo bili prijatelji.

Da budem iskrena nisam znala šta smo.

Jedne noći, nakon nekoliko nedelja rekao je da ţeli da razgovara sa mnom. Rekao je da ţeli da mi dozvoli da se vratim na posao, ali da moram da imam ceo arsenal telohranitelja sa sobom, pošto i dalje nije bilo sigurno za mene da idem napolje. Da me jedna od njegovih limuzina vozi i vraća sa posla. U tom trenutku pristala bih na sve samo da izađem iz kuće. Nisam imala pojma kako je uspeo da mi zadrţi posao, s obzirom koliko balerina pokušava da upadne na to mesto svaki dan. Sigurna sam da ga je koštalo mnogo novca ili nekoliko pretnji.

Kako god, cenila sam to ipak.

Vratila sam se na posao kao da nikad nisam ni bila odsutna, bilo je tako oslobađajuće vratiti se u stvaran svet i ne biti u penthausu po celi dan 220

i noć. Osećala sam se kao nova osoba i morala sam Martinezu da zahvalim na tome. U većini slučajeva vratila bih se sa posla oko pet poslepodne, uvek bi pokušala da uklopim još par sati veţbanja u svom plesnom studiju u stanu i onda bi došla u trpezariju na večeru sa njim.

“Odmah se vraćam“ rekla sam, gurajući glavu u trpezariju nakon veţbanja.

“Idem da se presvučem iz plesne garderobe i na brzinu se istuširam.”

Okrenula sam se da odem, ali jak, muţevan glas me je zaustavio.

“Nemoj.” Martinez je naredio.

Počela sam da primećujem kada bi se vratila u penthaus nakon posla, da je voleo da me vidi u baletskoj odeći. Odmeravao bi me sa vatrom u očima isto kao što je i tada zurio u mene.

“Trebaće mi samo nekoliko minuta u haosu sam.”

“Volim tvoj haos.” Jednostavno je rekao.

Izgleda da sam bila nezasita od kaţnjavanja njega time što bi ostala u uniformi. Iako sam bila lepljiva i znojna, iako sam ţudela za tušem i presvlačenjem. Samo da bih videla izraz njegovog lica ušla sam i sela na svoje u običajno mesto. Ponekad vikendom, ja bih ga uhvatila kako je naslonjen na vrata studija kako me gleda pohlepnim pogledom. Tada sam shvatila čemu kauč u sobi. Nije bio za mene. Bio je za njega. Iako ga još uvek nije koristio, ali moţda se plašio šta će se dogoditi ako bi on zaista seo i od gledao moju veţbu.

Kao i sa svime u ţivotu nije mi trebalo mnogo da dobijem hrabrost.

Nakon večere mrzela sam što će svemu doći kraj. Tako da sam prethodnih par nedelja počela da kucam na vrata njegove kancelarije. U početku je bio šokiran mojom predusretljivošću, ali kako je vreme prolazilo, osetila sam kao da me je ţeljno očekivao da dođem. Ostavljao mi je vrata odškrinutim kao što nikad nije pre. Ĉinjenica da sam sve više i više prilazila Martinezu nije bilo nešto što sam očekivala, ali prihvatila sam to.

Pokucala sam na vrata njegove kancelarije i čekala da mi kaţe da mogu da uđem. Nije mi bilo neprijatno da sedim tamo sa njim s obzirom šta se tu desilo pre samo nekoliko meseci. Bilo je kao da se tu nikad ništa nije ni desilo, kancelarija je bila u istom stanju kao i pre nego što smo sve po izvrtali tokom naše rasprave. Gomila dokumenata papira i fascikli bili su premešteni i poslagani sa njegovog stola na policu.

Nasmejala sam se kad shvatila da je sve premestio sa stola.

“Uđi,” čula sam kako je rekao kroz drvena vrata.

221

Gurnula sam vrata i proturila glavu unutra, nasmejala sam se kad sam ga videla. On je suzio oči i klimnuo glavom na stolicu ispred svog stola.

Ušla sam i zatvorila vrata iza sebe. Sedajući na svoje u običajno mesto sa nogama ispod sebe. Gledala sam u hrpu novih dokumenata koji nisu bili tu noć pre.

“Pa... gospodine Martinez koliko posla imaš da obaviš večeras?” zadirkivala sam, više radi njegove zabave. Uvijajući svoju kosu oko prsta dok sam grickala svoju donju usnu.

“Gospodine Martinez? Mogao bih se navići da me tako zoveš, cariño,” rekao je ne podiţući pogled sa svojih papira.

Prevrnula sam očima, smešući se. Praveći mentalnu belešku da ga nazovem tako opet. “Šta radiš ovde celu noć inače?” pitala sam poseţući za jednim od njegovih foldera. Pogled upozorenja koji mi je bacio bio je dovoljan da samo povučem svoju ruku nazad u krilo.

“Radim, Leksi. Kako misliš da plaćam tvoj skupi ţivotni stil.”

Bio je moj red da suzim oči na njega. On se narugao bacajući svoju olovku dole na sto naginjući se nazad u stolici, izgledajući opuštenije.

“Ali šta radiš?” dodala sam. “Znaš pored svih ilegalnih sranja.”

On je zabacio glavu u stranu. “Ima više od toga?” osmeh mu je igrao na usnama. Pametnjaković.

“Hmm..” počela sam da prelazim kaţiprstom preko svojih usana.

“Vidim da se točkovi okreću u toj tvojoj lepoj glavi. Samo reci,” naredio je, čitajući mi misli kao i uvek. Ĉovek je bio vidovit, jebeni čitač misli.

“Da li si znao da te zovu El DIablo?”

On se iskezio, odmarajući svoju bradu na rukama. Samo je sedeo i đavolski se smejao.

Njegove zaigrane oči brzo su prešle u predatorske. I navele me na ţudnju.

“Sviđa ti se to, zar ne? Da sam poznat kao đavo?” ja sam se zamislila i usne su mi se osušile.

Njegova tišina bila je zaglušujuća. Njegov intenzivan pogled, bio je kao ţilet na mojoj koţi koji je išao svuda po mojoj koţi do samog jezgra.

Osetila sam se toplo i nervozno odjednom. Ne mogu da shvatim zašto ima takav efekat na mene sa samo jednim jednostavnim pogledom.

“Da li uopšte znaš zašto te tako zovu?” ja sam pitala trebajući razgovor, jer me je pauza tišine bacala u trans.

222

Očajnički sam ţelela da mi odgovori na pitanje. Nagnula sam se napred, spuštajući laktove na njegov sto. Palac mu je prelazio preko donje usne, dok me je svlačio svojim proširenim, misterioznim očima. Moje srce je ubrzalo, toplota je kuljala mojim venama od njegovog ne tako suptilnog pogleda.

Kad me je uhvatio kako buljim u njegove usne, on se nagnuo napred i nacerio se opet. Likujući. “Kad bih te jebao, cariño znala bi zašto...”

Martinez Njene oči su treperile, čekajući moj sledeći pokret. “Moje ime nije cariño.”

Zagledao sam se duboko u njene oči i bez razmišljana odgovorio.

“Kada poseduješ nešto, cariño, moţeš ga zvati kako god ţeliš.”

Videlo se malo iznerviranosti u njenim očima. Gledajući me pogledom koji mi je bio nov i nepoznat. “Jedini problem je, što me ne poseduješ gospodine Martinez,” mumlala je toliko tiho da sam je jedva čuo.

Ja sam se nacerio. “Ne znam da li si primetila, ali ja posedujem sve.”

Opet sam se naslonio nazad u svojoj stolici, davajući joj prostor koji nije ţelela. “Šta cariño znači?” pitala je menjajući temu. Trebala je kontrolu nad uticajem koji sam imao nad njom. Izvlačeći noge koje su bile ispod nje, namestila se na stolici.

“To je termin na španskom, znači ljubavi ili dušo.”

“Oh...” odgovorila je.

“Ne nadaj se puno u vezi toga, koristim ga često,” lagao sam.

“Oh...”

“Zaista mi se sviđa kako izgovaraš to Oh,” zastao sam “cariño.”

Ona je pocrvenela, okrećući glavu da ne bi primetio. Upravo sam hteo da joj kaţem da me gleda u oči kad pričam sa njom, ali mi je telefon zazvonio, prekidajući moju konekciju sa njom i uništavajući momenta. Bilo je čudno koliko me je sve obuzimalo. Moji napori da je se klonim, bledeli su sve više i više kako su dani prolazili. Zapravo sam se radovao da dođem kući njoj. Ţeleći da čujem njen smeh, da je vidim kako se smeši, da pričam sa njom, da je gledam kako jebeno igra.

Da je imam u svom krevetu svake noći... i svako jutro. Padao sam na nju, a nisam je čak ni dotakao, još. Jebiga, već sam se zaljubio u nju.

223

Što je bila smrtna kombinacija sa čovekom poput mene.

“Habla,” javio sam se. “Pričaj.” “Šefe, imamo neke nevolje u klubu.”

“Zašto je to moj problem?”

“Verujte mi šefe. Ne bih zvao da ne mislim da bi ste ţeleli da to bude vaš problem.”

Prekinuo sam, bacajući telefon na sto. Udahnuo sam duboko, povlačeći kosu u nazad sa svog lica. Poslednja stvar koju sam ţeleo da radim je da se vraćam tamo u ovo doba noći. Bio sam jebeno iscrpljen, bar sam to sebi govorio, znajući da mogu da radim nešto sa prelepom balerinom preko puta mene.

“Da li je sve u redu?” pitala je, zabrinuto.

“Moram da idem.” Ustao sam, zgrabio sako sa naslona stolice.

“Mogu li sa tobom?” postavila je pitanje, privlačeći moju paţnju na nju. Probadajući me očima.

“Leksi, ja...”

“Obećavam da ću te slušati,” nabacila je najslađi jebeni glas, čineći jebeno neverovatnim da je odbijem.

“Tvoj nos već raste sada. Svesna si toga zar ne?”

Pognula je glavu razočarana.

“Imaš pet minuta da se nađeš sa mnom kod ulaznih vrata.”

Momentalno me je pogleda divljim očima. Osmeh je bio preko celog njenog lica.

“Ako nisi tamo. Ja idem.”

Ona je uzbuđeno klimnula. Skakajući sa stolice i ţureći iz sobe. Ĉak se i spotakla od sopstvene noge, uspostavljajući balans u poslednjoj sekundi.

Ja sam se nasmejao dok sam je gledao.

Zatresao sam glavom, koreći sebe. “Šta to jebeno radiš Alehandro?” mumlao sam, trljajući zadnju stranu mog vrata. Pokušavajući da olakšam iznenadni nalet glavobolje.

Namestio sam svoje pištolje, stavio rezervne šarţere u sako. Grabeći svoj telefon na putu napolje.

Leksi je već čekala kod vrata kad sam stigao. Njena duga tamna kosa padala je preko njenog prelepog lica. Nosila je plitke, uske farmerice koje su isticale njeno savršeno dupe, i kratku majicu, što je ostavilo malo za maštu. Pirsing na njenom pupku izašao je u prvi plan. Imala je jebi me štikle, koje su upotpunjavale njen izgled.

224

“Nisam imala nameru da prisluškujem, ali sam čula tvog čoveka kad je rekao da te trebaju u klubu. Nikad nisam bila u klubu, pa nisam znala šta da obučem. Nadam se da je ovo...” prekinuo sam je stavljajući prst na njene usne.

“Tvoj nos opet raste, cariño, nisi ţelela da prisluškuješ malo sutra.”

Zabacila je glavu u nazad smejući se i jedva sam odoleo porivu da se ne smejem sa njom. Umesto toga, zgrabio sam njenu ruku i poveo je ka vratima. “Nećeš mi se pomerati od mene osim ako ti ja tako ne kaţem. Da li me razumeš?”

Ona je klimnula, prateći me do limuzine sa četri telohranitelja koji su nas pratili. Obično uzeo bih samo jednog, ali pošto Leksi ide sa mnom, biram da budem preterano obazriv. Proveo sam većinu voţnje na telefonu, dok je Leksi sedela pored mene, igrajući se prstima. Njena noga je poskakivala gore dole, nervozna od toga šta će joj noć doneti. U jednom trenutku, ja sam mahinalno posegao, spuštajući svoju ruku na njenu butinu u nameri da je umirim. Ona se napela od neočekivanog gesta, ali sam je stisnuo lagano da je razuverim. Ona se opustila, upijajući moj dodir.

Proveo sam ostatak puta trudeći se opasno da ne pomerim svoju ruku više po njenoj butini.

Kad smo stigli u klub, poslao sam telohranitelje da izvide pre nego što sam pusti Leksi napolje. Klub je bio krcat kao i svakog petka uveče. Svi su bili obučeni u krpice, moju drogu i alkohol koji su pili kao da je jebena voda. Desilo se da je Latino noć, salsa je gruvala iz zvučnika. Ušli smo na zadnji ulaz, izbegavajući guţvu koju sam jebeno mrzeo. Pijani stranci, koji se cere i pokušavaju sve da bi uvukli svoje guzice unutra, nekako nije moj način da provedem noć. Već sam obavio svoj deo sa partijanjem. Bio sam previše star za ova jebena sranja. Ostavio sam Leksi sa telohraniteljima za mojim VIP stolom, naredivši im da ne puštaju nikoga blizu nje. Morao sam da se pozabavim i budem fin sa nekim redovnim mušterijama kluba, koji su trošili brdo novca na sve što sam imao da ponudim.

Kad sam završio, okrenuo sam se i video da Leksi igra, provakativno vrti kukovima uz muziku bez da propusti i jedan ritam. Ne obraćajući paţnju na gomilu muških očiju koje su bile fokusirane na nju. Video sam šta se dešava i pre nego što se zaista dogodilo, jedan od muškaraca bacio je oko na nju, provukao se pored telohranitelja. Drkadţija je uhvatio Leksi u stisak, pribijajući je uza zid. Strah u njenim očima je bio dovoljan da se 225

probijem kroz jebenu guţvu, vičem na svoje ljude da se jebeno pokrenu.

Bio sam kod nje pre nego što su oni uspeli da intervenišu.

Grubo sam zgrabio drkadţiju za majicu, odvlačeći je od nje. Bacajući ga od susedni zid. Krenuo sam ka njemu da mu objasnim neke stvari.

“Niko ne dira ono što mi jebeno pripada,” reţao sam, udarajući ga i bacajući ga na kolena.

Odmakao sam se i klimnuo ljudima da se otarase smeća i izbace ga iz kluba. Nosiće se sa mojim besom kasnije, jer ne rade svoj jebeni posao kako treba.

Okrenuo sam se prema Leksi, koja se tresla u ćošku zbog drkadţije koji ju je uplašio. Ĉim je osetila moj dodir na obrazu, moje prste koji prelaze po njenom licu opustila se.

“Jesi li dobro?” pitao sam je, povlačeći je u svoj zagrljaj.

Ona je klimnula nesposobna da progovori. Mrzeo sam da je vidim slabu. Fizički me je bolelo da je vidim kako se zatvara. Delovao sam po čistom impulsu, bez da dva puta razmislim o tome. Zgrabio sam njenu ruku, postavio je oko svog vrata. Privukao njeno dupe blizu mog tela koliko je god to bilo moguće. Obmotao sam svoje ruke oko njenog malog tela, upijao sam osećaj njene koţe, na svom dlanu. Polako sam nas okrenuo u malom krugu. Uzimajući si vremena sve dok se nije nasmejala, opustila i uspostavila kontakt sa mnom opet.

Odmarao sam svoje čelo na njenom, zureći duboko u njene svetle zelene oči dok sam se njihao okolo sa njom. Pomerajući nas u naš personalni prostor. Blokirajući ljude okolo nas.

Pokreti.

Muzika.

Vratile su bolne uspomene iz moje prošlosti. Bacajući slike moje majke i Sofije kako igraju i smeju se u dnevnoj sobi. Nisam igrao od tad, drugi ţivot, dugi svet, drugi čovek. Otresao sam uspomene brzo kao što su i došle. Odmičući Leksi od svog tela, vrteći je u krug. Ona se smejala i kunem se da je to bio najlepši zvuk. Pogledao sam dole u nju, oboje smo se izgubili u povezanosti koju smo delili.

Popela se na prste i šapnula mi. “Hvala ti Alehandro. Za sve.”

Osećaj nje u mojim rukama.

Miris njen uz mene.

Pogled u njenim očima.

226

Nisam se opirao više. Nasmejao sam se. Smejao se sa njom, uţivao u činjenici da sam po prvi put u dugo vremena zapravo... pa sretan.

Sa njom.

Brzi ritam prešao je u sporu latino melodiju. Leksi me je pogledala kroz trepavice sa ţudnjom u očima, preklinjajući me da se nagnem napred i poljubim njene meke usne. Moj osmeh je nestao, stvarnost me je udarila. Šta to jebeno dopuštam da se dešava?

Kompletno sam spustio svoj gard “Jebiga” izdahnuo sam, odmičući se od nje.

Ona je zakoračila ka meni i poloţila ruku na moje grudi. “Šta se desilo? Zašto si me odgurnuo od sebe?”

“Zato što si me navela da se smejem sa tobom i igram čitavih pet minuta, zato što sam se promenio, zato što si me ti promenila, raspadam se zbog tebe mala devojčice. Navodiš me da izgubim uvid u ono ko sam, priznajem to. Zatičem sebe da mislim na tebe u momentima kad ne bi smeo. Ne smem to imati i...” gestikulirao sam rukom između nas “mi se ne smemo desiti.” Izbacio sam pretvarajući se u hladnog distanciranog čoveka kakv sam i trebao biti.

Napravila je grimasu, oči su joj se zatvoriše. Bol je bio vidljiv na njenom licu. Nije se trudila da ga sakrije. Ruka joj je skliznula sa mojih grudi u predaji. Dao sam sve od sebe da je ne vratim opet na mene.

“Pazite je. Videćete šta će vam se desiti ako to ne uradite ovaj put.”

Naredio sam svojim ljudima, onda se okrenuo i otišao ne gledajući iza sebe.

Nisam mogao da se nosim sa razočarenjem na njenom licu.

Progurao sam se kroz guţvu, praveći si put do kancelarije, da vidim šta je bilo tako jebeno vaţno da sam morao da dođem ovde. Iskreno nisam verovao da mi noć moţe biti jebeno gora.

“Jebeni-A,” trgnuo sam se čim sam video jebenog Austina Tejlora kako sedi u mojoj kancelariji.

Brigs ga je ostavila pre par meseci zbog razloga u koje nisam ţeleo da se mešam. Samo se pojavila u mom stanu, kasno noću rekavši da joj treba mesto da prespava par dana. Leksi je zapravo bila ona koja joj je otvorila vrata i umalo joj nisam otkinuo glavu što je bila tako nesmotrena. Kladim se da je umirala da sazna više o Brig, ali sam se postarao da se to ne desi.

Proveo sam ceo jebeni sat baveći se Austinom, kada je sve što sam ţeleo bilo da budem sa Leksi. Zapravo sam ţeleo da se jebeno izvinim i kaţem joj da nisam tako mislio. Da joj kaţem šta god sam trebao, da 227

ispravim stvari. Nisam mogao da izađem iz kancelarije dovoljno brzo.

Napokon, nakon onoga što se činilo kao večnost bio sam u stanju da dođem do nje. Ostavljajući Austina u svojoj kancelariji da prespava svoju na drogiranu fazu, ţeleo je da zna gde je Brigs.

Nisam mogao a da se ne osećam odgovornim za njega, misleći o tome koliko ja imam uloge u njegovoj zavisnosti. Otresao sam te misli kao i sve drugo večeras. “Šefe mi nismo...” pokazao sam mu da se skloni sa puta dok sam gledao u moju Leksi pijanu kao guzicu.

“Ko joj je jebeno to dao?” za reţao sam, trudeći se da ostanem miran, ali moje granice bile su doterane do maksimuma.

“Pa, rekao si da se postaramo da je zbrinuta.” Jedan je objasnio, gestikulirajući na nju kako igra na jebenom stolu. „Mislio sam da se pobrinedte sa bude sigurna ne da joj dopustite da bude meta! Sad mi se jebeno gubi s očiju.” Vikao sam, tresući glavom, spreman da smestim neke metke u njihove proklete glave. Bio sam kod nje u dva koraka, posegao za njenim rukama i povlačeći je dole na moje rame.

Noseći je kao dţak.

“Heeeejjj... Ja sam igrala... čak mi se i ne sviđaš više...” mumlala je smrdeći na viski votku i ko zna šta još. Protestvovala je udarajući o moja leđa i bacakajući noge.

Smestio sam nas na obliţnji kauč u separeu, smeštajući njeno telo pored mog, glava joj se ljuljala, a pogled joj je bio zacakljen. Jedva je drţala svoju glavu. Još jedna stvar na mojoj jebenoj listi sranja za večeras. “Šefe, ona je dobro. Samo je malo pijana.” Rik me je uveravao, pokušavajući da izvuče svoje dupe.

Kao po narudţbi Leksi se nagnula nadamnom i povratila mi u krilo.

Drţao sam joj kosu nazad, pre usmeravajući joj lice ka podu gde je izbacila ostatak alkohola, sve dok nije bilo više.

Presekao sam svog čoveka pogledom. “Očigledno jebeno nije.”

“Jako miiii jeee ţaoooo...” zaplitala je jezikom. “Osećam se bolje, valjda.”

Naslonio sam je nazad na kauč, brišući njena usta salvetom. Uzimajući čašu vode iz ruku jednog od mojih ljudi.

“Leksi popi ovo.” Stavio sam čašu na njene usne.

228

“Ne..... nee... višeee... ne više.... pića.” Tresla je glavom od čaše.

Odgurivajući je, izazivajući da je ispustim. Trgnuo sam se od udara čaše pod našim nogama.

“Jebi me.” Mumlao sam iz frustriran.

Pogledala me je kroz svoje pijane zastakljene oči i nacerila se. “Ti... mi ne... ti mi ne daš...”

Zatresao sam glavom, trudeći se da se ne nasmejem. Ĉak i pijana i dalje je jebeno neodoljiva. Očistio sam svoje pantalone najbolje što sam mogao, pre nego što sam je podigao u svoje ruke, noseći je kao bebu. Ona se naslonila na moje grudi, telo joj se opustilo, momentalno se onesvestila.

Bila je takva celim putem do mog stana. Spavala je u mojim rukama, lagano hrkajući. Odneo sam je pravo u njenu sobu i skinuo joj odeću koja je smrdela na povraćku.

Ona je udisala moj miris polu svesna, “Alehandro,” dok sam je lagano poloţio na krevet. Ona je prela kao mačka i skupila se u klupko. Brzo sam otišao do svoje sobe i presvukao svoje pantalone, otišao u kupatilo, zgrabio tri brufena iz medicinskog ormarića. Zatim se vratio u njenu sobu. Ţureći da što pre stignem do nje. Nije se ni pomerila.

Uhvatio sam je za glavu i podigao je. “Cariño, moraš da popiješ ovo.”

Ona je napola otvorila svoje prelepe oči i nasmejala mi se. “Stvarno volim... kadaaa.... ti..... Zoveš me tako.... zvuči tako seksi... učini me skroz na paljenom i mokrom.... ti si jedini čovek koji je ikad uspeo da uradi to....” glava joj je lelujala, borila se da je drţi pravom.

“Leksi...”

“Znam... ti ćeš biti savvv... tiiii... ali nisi loš čovek.... mhmmmm... znam te...” klimnula je. “Više nego... što se ti znaš... Jedan dan, ćeš me.... volllleeetiii.... jer, ja već... mislim da volim tebe... u tebe... zaljubljena...”

Njena glava prestala se pomerati i pogledala me je ozbiljnim očima na delić sekunde.

Progutao sam jako.

Ona se jako nasmejala. “Noć... Noć... gospodine Martinez.” Nagnula se nazad zatvarajući svoje oči i zaspala je u deliću sekunde.

Ostao sam sa njom još nekoliko minuta, sklanjajući joj kosu sa lica.

Mazeći joj obraz. Upijajući je. Bila je tako bolno prelepa.

Bio sam sjeban.

Seo sam u stolicu i trljao svoje slepoočnice u nameri da se smirim i uklonim migrenu. Gledao sam je kako spava kao što sam i svake noći u 229

proteklih šest meseci, razmišljajući o svakoj i poslednjoj reči koju mi je rekla upravo. Znajući negde u svom umu.

Da je u pravu.

NAŠ SVET KNJIGA 230

Trideset Leksi “Oh, boţe,” zastenjala sam od bola, momentalno grabeći jastuk, obmotavajući ga oko svoje pulsirajuće glave. Pokušavajući da se setim šta se desilo sinoć.

“Razarajuće glavobolja? Stvarno bi trebala da budeš paţljivija sa alkoholom.” Martinez je objavio, sedajući na svoje u običajno mesto pored kreveta.

“Mmm...” rekla sam dok sam se prevrtala da ga pogledam, ţmire ći kroz mamurni pogled, “moţda ti nisi trebao biti seronja prema svom gostu.

Terajući me da budem pijana uopšte.”

“Oh, znači ja sam kriv što si odlučila da popiješ duplo svoje teţine u šuterima.” Ustao je i otišao do prozora.

“Ne mislim da sam bila ikad tako pijana. Obično ne pijem, sad znam zašto,” rekla sam. Zatvarajući svoje oči, moleći boga da bude milostiv sa mnom.

“Moraš da se obučeš,” jednostavno je rekao, povlačeći zavese. Svetlost se promolila kroz moj prozor, izazivajući da se trgnem od bola. “Šta dođavola Martinez! Malo upozorenja molim te.” Za reţala sam, prevrćući se tako da zabijem lice u krevet.

On se zakikotao, “Zatvori oči.”

“Seronjo,” prošaputala sam ispod daha. “Pitala bih te da napustiš sobu, ali već si me video golu,” rekla sam, podiţući čaršave i videla svoju golu koţu.

“I oba puta si bila bez svesti. Mada, odaću ti priznanje. Nisi povratila na mene prvi put. Srećni ja. Ne brini srce, gledao sam, ali nisam dirao.”

Potonula sam u dušek, posramljena. Ignorišući njegovu izjavu o gledanju. “Povratila sam na tebe.”

Tresući glavom, posramljeno sam sela. Pocrvenevši.

“I po sebi.” Dodao je.

Nisam mogla ni da ga pogledam, sve što sam ţelela je da nestanem.

Da izbledim u ništavilo i pretvaram se kako da nisam napravila totalnu 231

budalu od sebe pred njim. Pred njegovim ljudima i mušterijama kluba.

Sjebala sam. Sve što sam ţelela je da zaboravim kako je puko sinoć. Jedne minute bacao je muškarca sa mene, onda smo igrali i smejali se, a sledeće me je odgurnuo od sebe opet.

Ponašajući se kao kompletni kreten. Nisam trebala biti iznenađena, ali prošli su meseci od kad me je poslednji put tako tretirao.

Mali deo mene pomislio je da sam napokon probila njegove ledene barijere, samo da bih shvatila da je to bila još jedna od mojih iluzija u glavi.

Nisam imala nameru da se uništim i napravim totalnu budalu od sebe. Što je bilo upravo ono što se desilo. Popila sam samo tri, moţda četri... ili je bilo pet? Ne sećam se.

Išle su mi kao voda, jedna za drugom. Nisam shvatila koliko su jaki šuteri. Ne sećam se ničega od kako sam popila poslednji. Ostatak noći mi je sve crno.

Nadam se da nisam rekla ništa glupo.

Otvorila sam usta da nešto kaţem i brzo ih zatvorila, ne znajući šta da kaţem. Ĉula sam ga kako šeta po sobi i otvorila oči, pomisleći da je otišao, pa da mogu da nastavim da spavam. Zaboravim šta se desilo. Nisam bila te sreće.

“Evo,” rekao je od iznad mene.

“Odlazi Martinez. Ostavi me u mom poniţenju još malo.” Lagano sam se okrenula, otvarajući jedno po jedno oko. Jedva uspevajući da vidim njegovo telo, svetlo je bilo tako svetlo iza njega. Brzo sam trepnula, psujući sebe što sam bila toliko nesmotrena, kako je on to zvao.

Drţao je čašu hladne vode i pečeni tost. Sela sam, povlačeći čaršav za sobom dok sam se naslanjala na uzglavlje. Zgrabila sam vodu i iskapila je.

Pozdravljajući hladan put koji je ostavljala za sobom.

“Oh, moj boţe, menja ţivot.” Praktično sam zastenjala, uzimajući zalogaj tosta.

“Moraš da se obučeš,” ponovio je zapovednim tonom, izazivajući me da pogledam u njega.

Njegove oči gorile su nečim što nisam mogla da odgonetnem, šokirana što mi uopšte i pokazuje emocije, kad je bio toliko suzdrţan svo vreme.

Deleći ono što je ţeleo, nikad ono što nije.

“Idemo li negde?” pitala sam morajući da znam.

“Da,” jednostavno je rekao. Naše oči su se spojile, proučavajući pogled onog drugog.

232

“Da li je sve u redu?”

“Ništa nije uvek u redu.”

“Da li mi...”

“Ja sam u poslu, u kom činim stvari pogrešno. Nisam princ šarmantni i jednom kad to shvatiš učiniće stvari mnogo lakšim.”

“Za tebe?”

“Ne. Tebe. Ja znam ko sam. Ti si ta koja ne zna,” zaustavio se i pustio reči da potonu. “Sad se obuci biću u kancelariji.” Okrenuo se i otišao.

Ostala sam tu još ne znam koliko dugo, vareći ono što je upravo rekao.

Pokušavajući da shvatim šta se desilo sinoć, vraćajući uspomene da li sam mu rekla nešto. Nisam valjda.

Kad sam se istuširala i oprala zube, osećala sam se mnogo bolje. Skoro kao nova osoba. Obukla sam se opušteno u maxi suknju i top sa sandalama, ostavljajući kosu puštenom i stavila samo malo maskare, rumenila i sjaja. To je bila moja u običajna šminka. Znam da mi je trebalo više nego što je on očekivao, ali nije rekao ništa kada sam ušla u njegovu kancelariju spremna da krenem. Vozili smo se u limuzini u neprijatnoj tišini, slušajući kišu kako udara od krov. Cvilila sam da spusti svoju ruku na moju butinu kao što je noć pre, ţudela da me obraduje sa jednostavnim pokretom, dodirom svoje ruke.

Ali nije.

Zurio je kroz tamno zatamnjeno staklo, naslanjajući se na deo za ruku na vratima. Prelazio je svojim prstom preko usne, izgubljen u svojim mislima, sa svojim demonima. U svom sopstvenom svetu u kom za mene nije bilo mesta.

Voţnja je mogla trajati minut, sat ili par sati. Jednostavno meni se činilo kao da vreme stoji. Osećala sam kao da je svaka sekunda koja je prolazila pored nas mogao da bude još jedan trenutak za njega. Drugo mesto koje je često posećivao ili nikad nije napuštao.

Bio je tu...

Ali nije...

Bez razmišljanja, posegla sam i stavila svoju ruku na vrh njegove.

Uplitajući naše prste, lagano ga stiskajući. Ţeleći da mu pruţim neki vid utehe, komfora. Njegove oči brzo su pale na moj ljubazni gest kao da je to nešto što nije baš razumeo. Ruka mu se momentalno opustila i nije mi uzvratio stiskanje. Nakon nekoliko sekundi pogledao je opet kroz prozor, 233

ne dajući mi nikakvu naklonost ili emociju. Previše obuzet svojim sopstvenim mislima.

Prošli smo kroz veliku metalnu kapiju, uskim putem pored reda stabala, što sam pretpostavljala da je bilo privatno. Moje srce je poigralo malo više dok smo se pribliţavali našoj konačnoj destinaciji, ne znajući gde me dođavola vodi.

Martinez Ĉim je vozač stao pored bankine, otvorio sam vrata i izašao iz kola.

Morao sam da izađem pre nego što dobije priliku da nešto kaţe. Znam da ima gomilu pitanja u svom umu od kako sam joj jutros rekao da se obuče.

Sinoć je dokazalo jednu stvar i samo jednu. Spustio sam svoj gard, dopuštajući slabosti da se probije. Puštao sam je unutra. Nisam si jebeno mogao pomoći. Pretvarala me je u prokletu pičkicu. Uvek sam bio čovek koji nije ţeleo ništa osim kontrole i moći. To me je vodilo.

To je bio jedini razlog zbog kog sam još uvek hodao.

I dalje disao.

I dalje jebeno bio ţiv.

Nisam mogao da verujem sebi sa njom. Dokazao sam to mnogo puta tokom godina. Zaljubljivala se u Đavola, sada moram da je nateram da beţi od pakla.

“Ostani,” naredio sam telohranitelju. Izlazeći iz limuzine, izvlačeći Leksi napolje sa mnom. Naše ruke su i dalje bile povezane od njenog gesta tokom voţnje. Vozač mi je predao crni veliki kišobran, dajući mi izgovor da pustim njenu ruku.

Ignorisao sam povređeni pogled na njenom licu. Gledala je u mene, traţeći u mojim očima odgovore koje je očajnički trebala. Otvorivši usta da me uteši opet, ali ih je zatvorila kad je videla moj intenzivan pogled upozorenja. Nisam ţeleo da joj olakšam ili da je razuverim.

Nije zbog toga sve ovo bilo, bilo je baš suprotno i morala je da razume stvarnost mog ţivot.

“Hajde,” klimnuo sam, drţeći kišobran iznad nas. Vodeći nas putem gde će napokon upoznati čoveka iza jebenog skupog odela. Što smo se više pribliţavali stvarnosti, to sam ja sve više shvatao da radim pravu stvar. Kada nije bilo više koraka, ne više misli za sumnju, ne više emocija. Do kad nisam imao ništa sem istine, ispred nas. Predajući 234

Leksi kišobran, izašao sam napolje na kišu, ne mareći što je svaki deo mog tela bio prekriven kišom, dok je lilo iz neba. Pogledao sam ka nebu i kiši koja je padala po mom licu i padajući pod moje noge. Gledao sam i ka tamnom nebu oluja je bila sve bliţe... Ţeleo sam da me uhvati, spasi me od mojih impulsa, mojih odluka, mojih izbora. Bol, beda, povređenost, bilo je sve stvarno kao i ţena sahranjena ispred nas. Koliko god sam ţeleo da to nestane, nikad nije. Bio je to stvarni podsetnik onoga što sam izgubio.

Ono ko sam ja.

Gledao sam Leksi uglom svog oka, kako drţi kišobran iznad glave, druga je išla do njenih usana čim je pročitala ono što je pisalo na spomeniku. Osećajući bol, ţaljenje koji sam ja osećao svako jutro. „Alehandro da li je ovo...”

Nisam je pustio da nastavi prekidajući fantazije u njenoj glavi. Rekao sam uvereno, “Ovo se desi sa ţenama koje me vole.”

Naše oči su se spojile.

“Dobrodošla u moj pakao.”

Pogledao sam ka spomeniku ispod nas. Ona je zadrhtala, uvlačeći vazduh, oči su joj se za caklile.

Obmotala je svoje ruke oko tankog tela radi podrške, razmatrajući moje reči.

“Ovo je moj ţivot Leksi. Ljudi umiru oko mene svaki dan, od moje ruke, a i od drugih. Ubijao sam ljude, samo da dokaţem poentu, mučio čoveka da se ne razmislim dva puta. Ja sam nemilosrdan drkadţija koji preferira mučenje radi zabave. Moje ruke su i dalje prekrivene krvlju moje majke. I sestrine...”

“Da li si...”

“Da. Moţda nisam ja povukao obarač, ali nisam ih ni spasio od umiranja takođe.” Odmakao sam se, okrećući joj leđa. Trebalo mi je prostora. Nikada te reči nisam priznao nikome.

“Znam da je ono što radiš opasno. Znam da je ovo razlog zašto si ovakav. Oh moj boţe... ovo objašnjava mnogo. Ali znam te... videla sam kroz tebe. Ispod skupog odela je čovek sa velikim srcem. Ja sam ţivi dokaz toga. Nisi zao. Ti samo misliš da jesi.”

Ona je zakoračila napred, bacajući kišobran na zemlju. Ĉuo sam je kako dolazi iza mene. Podiţe ruke. “U redu je Alehandro, jako mi je ţao, znam kako je kad izgubiš roditelje.”

235

Okrenuo sam se da je pogledam, kiša je padala oko nas.

“Znam kakav je osećaj biti sam, kako je kada osećaš da nemaš nikog pored sebe. Ali imaš mene, ovde sam za tebe, bez obzira na sve,” šapnula je, glas joj je bio drhtav. Posegla je za mnom.

Nisam mogao više ovo podneti. Nisam ţeleo njeno saţaljenje, njenu brigu ili jebenu ljubav.

“Ne dodiruj me Leksi, moraš da se kloniš mene,” nastavio sam pomerajući njene ruke dalje od mog tela.

“Alehandro molim te.... molim te... samo mi dopusti...” molila je glasom čistog očaja i tuge.

“Nemoj me jebeno dodirivati. Upozoravam te. Šta treba da shvatiš da nisam dobar za tebe!” zatresao sam glavom provlačeći ruke kroz mokru kosu.

Nije jebeno slušala, nastavila je sa onim što je radila, pokušala da dotakne moje lice, moje ruke i moje grudi.

Njen dodir je pekao, kao da me dotiče svetom vodom. Gurajući me dublje u pakao, a ona ide zajedno sa mnom. Ostavile su oţiljak gde god su se spustile, gde god me je dodirnula, ostavila je duboke oţiljke na već one postojeće.

“Zašto me jednostavno ne pustiš unutra? Mogu da pomognem... moţemo pomoći jedno drugom. Zašto insistiraš da se opireš ovome?” navaljivala je na onome između nas. “Razumem da ne ţeliš da završim kao druge dve ţene koje su te volele, ali to nije tvoj izbor da doneseš. Moj je.”

Objavila je ne spuštajući svoje ruke sa mene.

“Nemaš jebenog pojma za šta se prijavljuješ.” Pokazao sam prstom prema grobovima.

“Moj ţivot nije napravljen za tebe, napravljen je samo za mene, to je cena koju plaćam, jer sam uzimao ţivote koji mi nisu pripadali.” Rekao sam stisnute vilice. Nadajući se da će se odmaći od mene.

“Tako mi je ţao Alehandro, ali ne idem nigde.” Mumlala je uzimajući me u svoje ruke.

Grubo sam zgrabio njen struk jače nego što sam nameravao, drţajući je na mestu. Primakao se blizu njenom licu. “Onda moţda trebam odmah da počnem da kopam tvoj grob odmah pored majčinog i sestrinog. Onda jedino moţeš da počneš da me mrziš kad budeš poloţena u zemlju.”

236

Pustio sam je sa trzajem, ostavljajući je da stoji tamo. Trudeći se kao vrag da shvatim šta je potrebno da se rešim ove devojke. Pre nego što ubijem i nju takođe.

NAŠ SVET KNJIGA 237

Trideset jedan Leksi Sela sam uspravno, traţeći po tamnoj sobi, traţeći čoveka koji je obično gledao iz senke. Naţalost, samo sam našla praznu stolicu svaki put kad sam se cimnula, pregledavši celu sobu. Svetlo i tama su se smenjivali iznova i iznova, ali nije bilo Martineza. Detinjstvo se vratilo. Uvlačila bi se kod mame u krevet kada bi oluja bila velika, volela bi da sad imam tu vrstu utehe.

Nisam mogla sa spavam.

Bacakam se i okrećem u poslednjih nekoliko sati nesposobna da zaboravim ono što se desilo jutros. Zatvorivši oči videla sam nadgrobne spomenike ispred mene. Nisam očekivala ono što je podelio sa mnom, ni na sekundu. Koliko go da mi je laknulo što mi je napokon dao deo svoje slagalice, bila sam sva uništena, jer je to koristio da me odgurne od sebe.

Kao da je mislio da nije vredan da niko brine o njemu ili da ţeli da ostane sa njim i u dobru i u zlu.

Bolelo me je srce od same pomisli na njega.

Podsećajući me da mi imamo mnogo više zajedničkog nego što sam mogla zamisliti. Kad sam se vratila u limuzinu, nije bio tamo da me čeka.

Bio je samo telohranitelj, prati svaki moj pokret. Sva četri čoveka i dalje su bila tamo.

On je ostao sam.

Nije trebao ostajati sam. Pogotovo ne u svetu gde je više vredeo mrtav nego ţiv. Celu voţnju kući nisam mogla da se otresem osećaja da će se nešto loše desiti. Anksioznost me je preuzimala i minut je izgledao kao sat.

Nije se vratio u penthaus tu noć. Nismo večerali zajedno. Nisam ga videla od kako sam otišla sa groblja i stvarnosti njegove istine. Provela sam ceo dan sklupčana na kauču najbliţem ulaznim vratima. Uplašena da bi mi mogao promaći ukoliko se iznenada pojavi. Ĉekala sam ga da se vrati kući.

Meni.

Bilo je oko ponoći kad sam se pokupila i otišla u krevet, nadajući se da moţda samo moţda dođe u moju sobu.

238

Ali nije.

Prevrnula sam se, gledajući u sat na svom noćnom stočiću. Pisalo je da je tri i trideset ujutru. Zevnula sam prelazeći rukama preko lica. Nije bilo šanse da opet zaspim, ne dok ne saznam da je kući.

Podigla sam se ustajući, ne shvatajući da sam bila sklupčana u loptu većinu noći. Istegnula sam se od ukočenosti. Ĉaršav je bio umotan oko moje osetljive koţe, koja je gorela, iako sam samo nosila top i gaćice.

Udahnula sam dubok isprekidan uzdah i izvukla svoje telo ispod pokrivača. Spustila sam noge sa kreveta i spustila stopala na drveni pod.

Pre nego što sam i znala bila sam na vratima, pritiskala kvaku. Izašla sam iz sobe, kretajući dole niz hodnik ka njegovoj sobi. Tišina je bila svuda oko mene, vazduh je slao trnce po mojoj koţi, a srce mi je ubrzavalo i tuklo sto na sat. Moja stopala lupkala su po podu sa svakim korakom koji me je dovodio bliţe njegovoj sobi, tiho se nadajući da će biti tu.

Siguran.

Polako i tiho sam otvorila teška drvena vrata i ušunjala se unutra.

Pazeći da ne pravim buku u slučaju da je tu. Soba je bila u mrtvoj tišini, čak se nije čuo ni zvuk sata. Jedno sam znala sigurno, čovek nikad nije spavao.

Događaji dana mora da su ga iscrpili i naveli ga da spavaju. Iz nekog sebičnog razloga koji mi je pruţao utehu nadala sam se da je moţda imao usran dan kao što sam i ja. Da je brinuo za mene, kao što sam ja brinula za njega.

Osetila sam njegovo prisustvo pre nego što sam ga ugledala, njegov miris mi je momentalno obuzeo čula čim sam ušla u sobu. Zastala sam kao ukopana kada je pun mesec obasjao mirno telo. Spavao je na levoj strani velikog dušeka, masivni, crni drveni krevet, bio je primaknut uza zid.

Svaka stavka odisala je muškošću i nekako me pozivala. Ĉetri velika stuba uzdizala su se visoko. Svaki je imao crnu baldahinsku zavesu koja je padala do poda pored kreveta. Baladahin je bio prikačen za stubove kod uzglavlja. I to me je podsetilo na one krevete iz starog vremena.

Leţao je mirno pod tamnom posteljinom, na leđima sa jednom rukom podvučenom pod jastuk iznad glave. Od čega su mu se isticale gole grudi.

Druga ruka bila je pored njega, na čaršavu koji je pokrivao samo njegov abdomen. Ostavljajući veoma malo mašti.

Stajala sam tamo nekoliko minuta, samo mu se diveći, upijajući svaki inč tog muškog tela. On je bio delo umetnosti. Biti ovako zgodan to je 239

moralo biti viđeno. Dok su mu se grudi pomerale, moje oči uhvatile su nešto svetlucavao na njegovom torzu. Prilazeći bliţe, primetila sam srebrni krst koji je visio na lancu koji je uvek nosio. Teţak, veliki srebrni skupi sat koji je obično nosio nije bio tu, ali crna brojanica je bila na njegovoj ruci.

Moje oči su nastavile dole lagano. Ĉak i u snu, odisao je dominacijom.

Nisam mogla da skinem svoj pogled sa njega.

Sada kada znam da je kući, spava u svom krevetu, mogu da se vratim u svoju sobu i naspavam se. Nisam ni mislila da smetam ispočetka. Ali nisam ni ţelela da odem. Prazno mesto pored njega zvalo je moje ime, moje ţelje su vodile bitku nad razumom. Ţelela sam da legnem pored njega, ţelela sam da me uzme u svoje ruke i zaštiti od svih nedaća sveta. Znam da je njegova odluka da me odvede na groblje i da mi deo svoje prošlosti, deo veta koji je vodio bila predviđena da me uplaši, ali istina samo me je navela da ţelim da mu se pribliţim, sada sam ga ţelela više nego ikad pre. Kao da me je njegova tamna strana usisavala, privlačnost koju je imao nadamnom bila je neverovatna, nisam više mogla da joj se opirem. Što sam više prilazila dušeku, više sam shvatala da tu pripadam. U njegovom krevetu, spavajući pored njega svake noći i budeći se u njegovim rukama svako jutro.

Sa njim.

Nisam više ţelela da budem sama.

Moji prsti klizili su po svilenoj posteljini, osećajući mekoću materijala.

Lagano sam sela na krevet, paţljivo da ga ne probudim. Namestila sam svoje telo pored njegovog. Gledajući u stranu njegovog prelepog lica, gledala sam ga kako spava, baš kao što sam zamišljala da i on gleda mene.

Nikad ne shvatajući zašto, do ovog momenta.

Mir Moj pogled otišao je na krst, koji je odmarao na njegovim grudima.

Njegovo ravnomerno disanje izazivalo je da se podiţe i spušta, pozivajući me da ga dodirnem.

Sve se desilo tako brzo, baš kao i prvog trenutka kad sam ga ugledala.

Jednog trenutka moja ruka je bila u vazduhu, posezala da ga dodirne.

U sledećem moji prsti su dotakli krst i ja sam brzo bačena na leđa, tresući se, grcajući za vazduh koji mi je teško dolazio. Gušeći se u bolu od brutalnog stiska na mom vratu.

Nisam mogla da dišem.

240

Noge su mi se bacakale, stopala zabadala u posteljinu dok sam se borila za ţivot. Moji prsti bili su na njegovim, pokušavajući da smanje njegov stisak. Otvorivši usta, daveći se, tiho moleći da me pusti. Nastavila sam da se borim, postajući slabija i gubeći bitku. On je pritiskao moj struk svojom teţinom leţeći preko mog sitnog tela, prekrivajući me celu. Jedna ruka bila mi je oko grla, a druga je uperila pištolj u centar mog čela.

Njegovo lice bilo je na milimetar od mog, otvorio je svoje tamne, ubitačne oči u kojima nije bilo ţivota. Crne kugle spustile su se na mene i tada sam shvatila da sam upravo upoznala...

El Diablo

Martinez Gledao sam je iz kupole gore na brdu. Zabrinuti izraz njenog lica bio je vidljiv kao i emocije koje su tutnjile u meni. Zato sam morao da odem, ostavljajući je samu sa njenom sudbinom, da stoji pored grobova jedine porodice koju sam imao. Mislio sam da dovesti je ovde, pokazujući joj kakav ţivot za nas stoji iza svega mislio sam da će je to navesti da pobegne od mene. Ostavljajući za sobom tamu i da neće ni pogledati u nazad. Mislio sam da će ovo za nas biti kraj, napravili smo pun krug i nema nazad.

Videvši svoju prošlost i sadašnjost koja se udara sa takvom jačinom i to zbog mene. Ništa nije bilo onako kako sam mislio da će biti.

Ni jedna jebena stvar.

Ako ništa drugo sve mi se odbilo od glavu, dao sam joj upravo ono što je ţelela. Istinu koja leţi ispod fikcije u njenoj glavi. Deo moje jebene slagalice koji je sadrţao toliko ne odgovorenih pitanja, koja su lebdela među nama. Gledao sam je kako ide ka limuzini sa pognutom glavom, rukama obmotanim oko nje. Rik je dotrčao do nje sa kišobranom, uvodeći je u auto. Okrenula se po poslednji put. Ne osećajući moje prisustvo.

Gledao sam sa brda kako se limuzina udaljava.

Dok joj se srce lomilo za mnom.

Gledao sam kako limuzina odvozi ono što sam očajnički ţeleo da bude moje. Stojao sam tamo sa rukama u dţepovima, ne znam koliko dugo. Dok je kiša padala sa neba, oslikavajući i moje osećaje. Duh moje majke i sestre pojavili su se kroz oblačne oblake. Kako su se brzo pojavili tako su i nestali.

Proveo sam celo veče tamo, čekajući znak da je ono što radim dobra stvar, predskazanje da nas izvuče iz ove jebene usrane situacije. Ništa se nije 241

desilo. Pustio sam kišu da spere moju tugu. Leksino lice koje je za poselo moje misli.

Koje je peklo unutar mene.

To je bio osećaj na koji sam bio naviknut.

Osim ovaj put, osetio sam kako ne mogu da podnesem više. Moji demoni povukli su me dole, vukući me dublje i dublje u zemlju. Paleći me ţivog, iako sam svo vreme već bio mrtav. To je bio problem cele situacije, Leksi me je oţivela.

Ona je pokušala da me spasi dok je sve što sam ja uradio bilo da sam je uništio.

Tama je pala svuda oko mene do vremena kad sam majci i sestri rekao zbogom. Izvinuo se što nisam došao ranije, nisam se mogao setiti kada sam poslednji put bio ovde. To me je navelo da se zamislim. Bilo je kasno kada se limuzina vratila da me pokupi i bilo je čak i kasnije kada sam se vratio u penthaus. Šetajući zamišljeno, boreći se sa samim sobom da ne odem u Leksinu sobu, znajući da je budna. Čeka me.

Istuširao sam se, naslanjajući svoje čelo na pločice. Puštajući da mlaz tople vode pada niz moja leđa, pozdravio sam vrelinu. Moje telo je fizički ţudilo za odmorom, malo sna, nečim, bilo čim što će učiniti moj um da odmori na makar malo. Stojao sam pod tušem dok voda nije postala hladna, izašao sam napolje, oblačeći bokserice i hodajući do kreveta.

Instiktivno noseći pištolj sa sobom. Stavio sam ga pod jastuk i snaţno ga stisnuo. Samo sam hteo da zatvorim svoje oči na par sekundi, puštajući da me kiša od napolje umiri.

Umesto toga sam se komirao.

Ne sećam se kada sam poslednji put spavao tako čvrsto, tako mirno.

Navikao sam da me svaki i najmanji šum probudi. Nikad nisam bio u mogućnosti da se opustim i dozvolim da me dubok san obuzme. Nije bilo jebenog odmora od jezivih demona koji su me lovili kad god bi zaspao. Bez obzira koliko sam bio iscrpljen, uvek su bilu tu čekali.

Nisam morao da otvorim oči da bi napao svoj plen. Ĉekao sam da me neko ubije ceo svoj ţivot. Bilo je samo pitanje vremena dok me ne nađu u momentu slabosti. Bez razmišljanja, napao sam po čistom impulsu, snaţno stiskajući senku pored mene, ostvarujući kontakt sa drkadţijom u mom krevetu. Pre nego što sam skroz otvorio oči, prevrnuo sam ga i zarobio ga telom, drţeći ga na mestu za grlo.

242

Moja prva misao nije bila moja bezbednost.

Nego njena.

Niko nikad nije došao u moju sobu, čak ni Leksi. Tiho sam se molio po prvi put da dođu prvo u moju sobu, a ne njenu. Ne znajući da je ona sa mnom u penthausu. Moj stisak je postajao jači od pomisli da bi joj se nešto moglo desiti. Trebajući da ubijem drkadţiju u mom stisku golim rukama dok se borio podamnom. Pruţao je otpor dok sam ja isisavao ţivot iz njega.

Oči su mi bile zatvorene sve dok nisam uperio pištolj drkadţiji u čelo, onda sam otvorio svoje tamne umrtvljene oči.

Spreman da jebeno ubijem.

Shvatajući brzo da je Leksi pod mojim stiskom, bori se za ţivot. Njeno sitno telo borilo se sa svakim atomom snage koji je imala, strah i panika koji nikad pre nisam video.

Strah od mene.

Moje oči su treperile, od uţasa koji je bio predamnom. I dalje zureći u ţenu koja se davila pod mojim stiskom, popustio sam stisak njenog vrata.

Spuštajući svoje ruke na njenu ključnu kost, stiskajući je od krevet.

Smanjujući svoju teţinu nad njom. Ona je momentalno udahnula vazduh, vatajući se za vrat, udišući svako nekoliko sekundi. Njene oči su bile razkolačene, telo joj se treslo, očajnički pokušavajući da udahne vazduh koji sam joj ja tako nasilno oduzeo.

Uţas na njenom licu dovoljan da me baci na kolena da je molim za oproštaj. Baš na način na koji sam bio spreman da molim za njen ţivot, nekoliko momenata pre. Ona se tresla podamnom, polako podiţe svoje oči ka cevi mog pištolja. Njene usne su se divlje otvorile, bila je prestravljena.

Njen divlji neorijentisan pogled treperio je od straha. Misli su joj se kovitlale dok je pokušavala da se povrati, drţeći čaršav u svojim rukama.

Njene grudi su se smirile kad je napokon vazduh došao do njenih pluća. Ţelela je nešto da kaţe, otvorila je usta i zatvorila ih nekoliko puta ne znajući šta da kaţe.

Gde da počne.

Gde stojimo.

Usne su joj bile natečene, skupljene i crvene. Lice joj je bilo rumeno, znoj je padao sa njenog čela. Kosa joj je bila rasuta svuda oko nje. Leva bretela njenog topa bila je pocepana i spuštena otkrivajući vrh njene sise.

Njena tvrda bradavica lagano se nazirala kroz tanak materijal.

Nikad pre nisam video da izgleda jebeno lepše.

243

Sklonio sam ruku sa njene ključne kosti, lagano je stavljajući pored nje na krevet. Primičući joj svoju teţinu. Dah joj je zastao kada se moje lice i telo primaklo njenom. Hladan metal klizio je niz njeno lice.

Neţno sam dotakao ugao njenih usana, mumlajući. “Da li imaš ţelju da umreš cariño?”

Njen dah golicao je moje usne. “Šta si mislila da će se desiti ako dođeš u moju sobu nepozvana?”

Njene usne su se zatvorila, progutala je jako, polizala usne.

“Nakon svega što sam ti pokazao danas. Zašto misliš da sam čovek koga bi mogla da uhvatiš nespremnog? Da li ţeliš da te povredim?” pitao sam, dodirujući njene usne. Prelazeći nosem duţ jedne strane njenog lica, izazivajući da zadrhti.

“Ti me uvek povređuješ,” rekla je tek šapatom. “Ovo je samo prvi put da si to uradio to fizički. Bila sam povređena mnogo jače Martinez. Nisi jedini nasilnik sa kojim su mi se putevi ukrstili.”

Ja sam izdahnuo, “Šta ţeliš od mene?”

“Sve.” Ništa me u njenom priznanju nije iznenadilo. Ništa od osećaja koje sam imao za nju nije takođe. Nikad je nisam ţeleo više nego u tom trenutku, napokon sam je imao u rukama, osećao sam njenu koţu uz moju, oboţavao sam način na koji me je gledala. Ţeleći da sve ispravim. Moj um je bio van kontrole ceo dan, govoreći mi da je pustim, da je odgurnem od sebe. Ţeleo sam je više od razuma, više od onoga što je bilo ispravno ili pogrešno. Ţeleo sam je više od svega. I znao sam to od prvog dana. Nije bilo vraćanja nazad, samo idenje napred. Povlačeći je sa mnom u moj pakao.

“Te gusta estar a mi merced?” pitao sam. “Da li ţeliš da budeš u mojoj milosti?” nabijajući svoj tvrd kurac uz njenu macu. Ne pomerajući se, potrefio sam sva prava mesta dovoljno da je izludim.

Tresla se podamnom, stenjala sa svakim pokretom mojih kukova.

Odolevaju ći porivu da zatvori oči. Njena vlaţnost se probijala kroz njene gaćice. Vodio sam svoj pištolj do njene butine, ubacujući ga sa unutrašnje strane zajedno sa svojim prstima, tamo gde me je ţelela najviše.

“Quiero hacerte mía,” reţao sam “Ţelim da budeš moja.” Pomerio sam ivicu njenih gaćica i uvukao prst unutra. “Tvoje telo drhti za mnom, preklinje me da te dotaknem.”

244

Ona je stenjala kao odgovor dok sam ih sklanjao u stranu. Stresla se kad je hladan vazduh dotakao njenu vrućinu.

“Reci mi šta ţeliš.” naredio sam uz njene usne, ljubeći ih lagano.

Trebajući da mi ona kaţe da je ovo u redu, iako sam već znao da joj telo ţudi za mojim dodirom. Ali trebao sam njen um, očajnički trebajući reči koje znam da će nas uništiti oboje. Sve u vezi ove situacije je bilo novo za oboje.

Nisam poljubio ţenu godinama. Nikad ne mareći za to, sve što sam uvek ţeleo je jebanje. Ali sa Leksi ţeleo sam sve. Naročito, da osvojim njene usne, da ih sisam, vučem i liţem. Da osetim osećaj njenih usana na mojim.

Zamišljao sam ih obmotanim oko mog kurca. Sve oko nje je bila zavisnost, kao i droga koju sam prodavao.

“Tebe,” izdahnula je. Ĉim sam čuo reči kako silaze sa njenih usana, sve drugo je postalo fer igra. “Šta si rekla?” ponovio sam, prelazeći jezikom preko njene donje usne.

“Molim te....”

“Molim te šta?”

“Molim te dotakni me.”

Zastenjao sam, osećajući se jadnim, jer nisam mogao da sakrijem zadovoljstvo koje je jedino ona mogla da izazove. Mazeći njen obraz svojim prstima, sklonio sam zalutale pramenove kose iza uha. Jednostavan gest učinio je da joj se usne razdvoje, a oči zatvore, lagano sam prelazio prstima preko njene neţne koţe.

Naše oči ostale su povezane i na momenat video sam istinsku nevinost u njenim, znajući da je jebena devica. Nije morala da mi kaţe, njen izgubljen pogled rekao mi je sve što sam trebao da znam. Govorio je glasno. Ugrizla je donju usnu, privlačeći me, koristila je svoju seksualnost bez da zna šta radi.

Zabacio sam glavu u stranu, privlačeći je bliţe ka sebi, prstima prelazeći preko njenih usmina, dirajući joj klitoris, trljajući ga s' strane na stranu i napred nazad. Šireći je. Spremajući je. Podigao sam joj ruke iznad glave, stiskajući ih uz krevet. Nije mogla da miruje, izvijala je leđa, njene savršene grudi bile su pred mojim licem.

“Tako si jebeno vlaţna.”

Ona je stenjala, gurajući svoje kukove ka mojoj ruci. Moleći me da joj dam ono što sam jedino ja mogao dati njenom telu.

245

“Ţelim da osetim kako svršavaš po mojim prstima cariño, ţelim da vidim kako ti lice crveni, disanje ubrzava. Ţelim da osetim tvoju macu kako pulsira tako jebeno jako da izgura moje prste iz tvoje slatke male rupe.” Grizući njenu donju usnu, ljubeći je neţno. “Ţelim da znam kakvog si ukusa, ovde.” Uvukao sam svoj jezik u njena usta. “I ovde.” Gurnuo sam prste u njen uzak otvor. Nastavio sam sa svojim neţnim mučenjem još nekoliko sekundi, voleći njenu vlaţnost na mojim prstima.

Ona je izvijala leđa, govoreći još jednom. “Molim te...” navodeći me da je poljubim.

Nije mi trebalo biti rečeno dvaput. Ljubio sam je sa svime što sam imao da joj ponudim, jebeno sam je poharao. Gurajući svoj kaţiprst i srednji prst u njen mokri otvor, ona je stenjala na moje usne, spajajući svoj jezik sa mojim. Upijao sam oba ukus i osećaj nje, kako njeno telo odgovara savršeno podamnom, kako se topi podamnom. Uzima sve što joj dajem i ţeli više. Pustio sam njene ruke i one su momentalno u letele u moju kosu.

“Jebiga.” Za reţao sam između poljubaca. Ţeleći istu stvar kao i ona.

“Da li osećaš to?” pitao sam pogađajući njenu g-tačku jače i zahtevnije. Ĉineći skoro nemogućim za nju da odgovori. Nisam prestao da je ljubim, da posedujem njene usne.

Nisam mogao čak i da sam hteo.

“Oh... boţe...” stenjala je, njena maca se stiskala oko mojih prstiju čineći skoro nemogućim da ih pomeram.

Ja sam nevoljno pustio njenu usnu, vadeći svoje natopljene prste iz njene mace, čineći da zacvili zbog gubitka. Njen tanki top bio je pokidan u sekundi, ljubio sam je niz vrat, do grudi, uvlačeći bradavicu u usta, grickajući je lagano. Dovoljno da ona zastenje i nabije svoje kukove ka mom kurcu. Ţeleo sam da se divim njenom telu, kušam svaki milimetar njene koţe.

Ali prvo ţeleo sam da je jebem svojim jezikom.

Krenuo sam pravo na to, ne dozvoljavajući da me omete, već obuzeta mojim dodirom. Za sisao sam njen klitoris, pomerajući svoje lice sa jedne na drugu stranu, zadirkujući je sve dok joj se noge nisu krenule tresti. Telo počelo da se uvija, ruke su joj čupale moju kosu, stenjala je jako, pokušavajući da se odmakne od mog lica.

Za reţao sam iz dubine svojih grudi, obmotavajući svoje ruke oko njenih nogu, primičući njene kukove bliţe mojim usnama, ne 246

dozvoljavajući joj da se pomakne od mojih usana i jezika. Za sisao sam je jače i pomerio njene kukove na drugu stranu menjajući smer mog jezika.

Senzacija nas je obuzela oboje dok sam je jebao svojim usnama.

Ona je zavrištala, “Alehandro.” Svršavajući tako jako. Nikada nisam video niti osetio nešto tako intenzivno pre. Nisam se povukao, gurnuo sam svoj jezik dublje, ţeleći da svrši po mom licu. Da joj se telo istopi po dušeku, tako jako, tako brzo. Njene oči bile su razkolačene, dok sam se ja naginjao napred, sisajući njene usne opet.

Neţno na početku, puštajući da okusi svoju slatkoću, da okusi sebe po prvi put. Dok nisam mogao više podneti i poharao sam njene usne kao što sam i macu momenat pre. Njeni mali elegantni prsti klizili su niz moje grudi, šaljući elektricitet oko mog tvrdog kurca, ţeleći da mu se uzvrati.

Koliko god sam ţeleo njene usne oko svog kurca, ovo nije bilo u vezi mene.

Neţno sam zgrabio njene zglobove sklanjajući ih sa strane.

“Ne cariño,” neţno sam izjavio, gledavši duboko u njene oči.

Ona je podigla obrve zbunjeno.

Znak povređenosti pojavio se na njenom licu. Pustio sam joj zglob i po mazio joj obraz i rekao iskreno. “Nikad te fizički neću povrediti. Bez obzira na sve, ţelim da znaš da nisam sposoban da ti izazovem fizički bol. Malo pre nisam znao da si to ti... Da li me razumeš?”

Ona je klimnula sa razneţenim pogledom, znajući da je to moj način da se izvinim. Da kaţem ţao mi je bio je znak slabosti i ja nisam mogao da prebacim te tri reči preko usana. Da joj pokaţem da ja imam slabu stranu, ispod svih gluposti. Zaista sam ţeleo da je molim za oproštaj, iznova i iznova sve dok mi ne oprosti. Ne samo za večeras, nego za sve ostale situacije koje je pomenula. Ali na kraju, ja sam bio onaj ko jesam, čak ni Leksi to nije mogla da promeni.

Jednostavno nisam napravljen na taj način.

“Izgledaš tako jebeno prelepo sada. Prelepa si svo vreme. Ne kaţem to, jer ţelim da budem sa tobom.” Dodao sam, trebajući da kaţem malo istine. Da joj pokaţem da nisam kompletni skot kad je ona u pitanju.

Poljubio sam je još jedan poslednji put, pamteći sve u vezi nje u tom momentu. Njene oči, njene rumene obraze, natečene usne i neurednu kosu.

Legao sam, povlačeći i nju. U šuškala se uz mene, mazeći se od moj torzo.

Ruku omotanih oko mojih grudi.

247

“Spavaj.” Šapnuo sam, ljubeći vrh njene glave. Udišući njen vanila miris, trudeći se da se ne setim kada mi je poslednji put devojka leţala u rukama.

Otresao sam uspomene, privlačeći Leksi bliţe. Osećajući njene emocije kako isijavaju svuda oko nas. Obuzimajući me. Lenjo sam mazio njena leđa ne ţeleći da prestanem dodirivati njenu meku, svilenu koţu. Nije joj trebalo mnogo dok joj se dah nije u jednačio. Zatvorio sam oči, voleći činjenicu da je sa mnom.

“Volim te Alehandro,” priznala je u snu. Telo joj je bilo teško u mom zagrljaju.

Voleo bih da mogu da kaţem da to nisam očekivao. Da sam bio nespreman ili da nisam znao da će to reći.

Ali znao sam.

Da je to bio bilo ko drugi, ne bi oklevao da mu kaţem da odjebe. Ona je bila drugačija. Ona je bila moja. Leţao sam tu sa rukama omotanim oko nje, ne ţeleći da je pustim. Ljubio sam vrh njene glave, ostavljajući svoje usne malo duţe. Znao sam šta moram da radim sad, iako sam znao da će me to ubiti. Bez premišljanja, pomerio sam je neţno od mog tela.

Promumlao. “Tako mi je jebeno ţao.”

I otišao.

NAŠ SVET KNJIGA 248

Trideset dva Leksi Nasmejala sam se tonu ći duplje u čaršave. Prisećajući se svega što se desilo sinoć. Njegov muţevan miris bio je oko mene, opkoljavao me, nisam mogla biti više obuzeta njim. Bila sam sretna u njegovom krevetu. Po prvi put u svom ţivotu, nešto mi je dalo nadu za sreću sem baleta.

On. Bilo je kasno ujutru dok sam se probudila, sunce se probijalo kroz zavese, jučerašnja oluja je skroz prošla. Ironija mi nije promakla. Sivi dan pretvorio se u prelepu noć, ispunjenu zadovoljstvom i ljubavlju. Ispunjeno sa svime što sam ikad ţelela. Momentalno sam posegla za njim. Njegova strana kreveta bila je hladna i prazna kao da nije bio tu satima. Sela sam, povlačeći čaršav za mnom. Draţeći ga po praznom prostoru.

Bila sam sama.

“Alehandro!” viknula sam misleći da je moţda u blizini, da se tušira ili me gleda kako spavam.

Tišina.

Moje oči pre letele su preko stočića nadajući se da će naći poruku. Nije me ostavio. Udahnula sam duboko i legla nazad na dušek, trudeći se da ga osetim na bilo koji način. Trebajući njegov dodir. Nisam ţelela da osećaj njegovih ruku po meni i sve što se desilo među nama sinoć, nestane.

Napokon sam bila u njegovim rukama. Instiktivno sam posegla ka mom vratu, neţno dodirujući neţno meso pod mojim prstima.

Puštajući moj um da se preplavi erotičnim slikama od sinoć. Svaki dodir svako stenjanje bilo je urezano u moju dušu. Nikada nikog nisam pustila blizu sebe, ne tako kao njega. Ništa što mi je Alehandro uradio nije vratilo ruţne uspomene monstruma sa kojim sam ţivela sve te godine.

Nasmejala sam se.

Moj stomak je zatreperio, moja maca ovlaţila od samo pomisli na njegove ruke i usne na meni. Posegla sam za usnama lagano prelazeći prstima preko njih, sećajući se kako ih je on osvajao. Naveo me da osetim svoje slatke sokove. To je bio najsiroviji najerotičniji osećaj u mom ţivotu.

Jedva sam čekala da to ponovim.

249

Sa njim.

Znala sam da mu verovatno treba prostora sa svim tim emocijama koje su ga obuzele. Ovo je bilo sve novo i za njega takođe. Nisam marila što me je ostavio samu, našla sam put do njegovog hladnog srca i mračne duše.

Ukorenila sam se tamo, bez obzira ţeleo on to ili ne.

Samo njegova.

Koliko god da nisam ţelela da napustim njegov krevet njegovu sobu, njegov prostor, znala sam da nemam izbora. Šef na ABT- je ţeleo da priča sa mnom. Bila sam u takvoj ţurbi da dođem kući njemu u petak da sam obećala da ću doći u subotu na sastanak. Nevoljno sam ustala i otišla u svoju sobu da se spremim. To nije više bio prostor u kom sam se osećala prijatno, ţelela sam da se vratim u njegovu sobu gde sam osećala njegovu energiju oko sebe. Nije mi trebalo mnogo da se sredim, nabacujući na sebe nešto odeće, bez tuširanja.

Nisam ţelela da sperem njegov miris sa sebe. Ne još.

Limuzina me je odvezla do akademije sa mojim u običajnim telohraniteljima oko mene. Nije mi smetalo, to je bio još jedan način da Martinez pokaţe osećanja, čuvajući me sigurnom po svaku cenu. Provela sam celu voţnju zureći kroz prozor zamišljena, misleći o njemu. Šta li radi? O čemu li misli? Kako se oseća nakon sinoć? Šta će se promeniti među nama sada? Imala sam više pitanja nego ikad pre, a još manje odgovora.

Ovo nije menjalo samo jednu stvar.

Menjalo je sve.

Baš onako kako sam se i nadala da hoće.

“Uđi,” čula sam šefa kako me doziva iz kancelarije, vadeći me iz mojih misli.

Njen asistent me je uveo, zatvarajući vrata za mnom.

“Leksi, pitala sam se da li ćeš stići.” Mišel je rekla, klimajući mi da sednem na mesto ispred njenog stola. “Ţao mi je, malo sam se zadrţala jutros,” izvinjavala sam se, pokušavajući kao vrag da ne pocrvenim.. Razmišljajući o razlogu zašto sam kasnila. Martinezov jezik radio je svoju magiju, ljubio, grickao... Otresla sam glavu, pročistila grlo. Ţeleći da slike prestanu igrati mojom glavom.

Sad nije bilo vreme da fantaziram o njemu.

“Bez brige sad si ovde.”

Nasmejala sam se i sela, prekrštajući jednu nogu preko druge.

250

“Pa, odmah ću preći na stvar.”

“U redu.”

“Ima jedan posao u Kraljevskoj Baletskoj Akademiji u Engleskoj. I on je poprilično tvoj, ako ga ţeliš.”

Podigla sam obrve, zapanjena. “Šta?” nervozno sam se nasmejala.

“Kako?”

“Leksi, nikada nisam videla talent kao što si ti. Ne ţelim da te zadrţavam, treba ti napredak, srce. Ovo je prilika koja se pruţa jednom u ţivotu. Ona za kojom mislim da ćeš ţaliti ako ne prihvatiš.”

Nisam rekla ništa. Iskreno nisam znala šta da kaţem. Ĉak ni kako da počnem. Samo sam sedela i zurila nemo, izgubljena od novosti. Nisam očekivala ovo, ni za milion godina. Nikada nisam pomislila da će učenje i podučavanje biti opcija za mene.

“Rekla si mi sama, da nemaš nikog. Da nemaš razloga da ostaješ ovde, ništa da te zadrţi od ove jedinstvene prilike. Moţeš li da zamisliš kako će biti ţiveti i raditi u Engleskoj Leksi? Ţiveti ţivot koje sve druge balerine ţele i ubile bi za njega. Od svih drugih plesače u Americi oni ţele tebe Leksi...”

“Da...” moj glas je puko. Bila sam u šoku, nesposobna da kaţem racionalnu misao.

Ona se nagnula, zabacujući glavu u stranu. “Očekivala sam malo više entuzijazma ovde. Mislim...”

“Ne, ja samo... samo... vau...” za mucala sam, ne mogavši da nađem reči. “Pretpostavljam da ste me samo iznenadili. Oni ţele mene?”

“Srce naporno si radila za to. Bilo je noći kada mislim da čak nisi išla kući da odspavaš. Ti ţiviš i dišeš za balet. Ta te je upornost i dovela ovde.

Ti si na svom vrhuncu, srce. Ovo ne bi trebalo da bude iznenađenje.

Trebala bi da bude čast.”

“Oh, ne! Znam. I jesam. Ne mogu čak ni da pokušam da ti zahvalim.

Samo je ovo bio preplavljujući vikend. To je sve.”

“Sa gospodinom visokim, tamnim i zgodnim?” pitala je, podiţući obrve. Ja sam se nasmejala .

Nikada nisam pitala Mišel zašto mi je bilo dozvoljeno toliko odsustvo. Šta je akademiji rečeno. Puštajući sve to da se ne bi predomislili slučajno ako upitam.

“On je definitivno ugodan za oko,” dodala je.

251

“Nemate pojma koliko,” zakikotala sam se, spuštajući svoju glavu, osećajući toplotu na svojim obrazima.

“Kada je došao da me vidi oko tvog posla...” “Ĉekaj, on je došao da te vidi? Lično, da priča sa tobom?” prekinula sam je.

“Da, pretpostavila sam da znaš. Jutro nakon tvog velikog nastupa, pozvana sam od gospodina Martineza, ţeleo je sastanak u tvoje ime.

Zvučalo je hitno, pa sam se našla sa njim to veče. Uputio me je da si povređena i da ti treba vremena da se oporaviš. Bio je veoma zabrinut za tebe, Leksi. Nisam dva puta promislila o tome, rekla sam mu da uzmeš vremena koliko ti je potrebno. Nikada te nisam videla sa njim, mislila sam da je šta god si imala gotovo?”

Moja ruka je nesvesno pošla ka mome grlu. “Da... mislim komplikovano je,” izjavila sam. Moj um je upijao ono što je Mišel upravo rekla.

“Da li ide u nekom pravcu? Tvoja veza sa njim?”

“Nisam sigurna, zato sam i rekla da je komplikovano.” Slegla sam ramenima uz odgovor.

Nagnula se na sto sa rukama ispred nje. “Pa, onda, srce. Onda postani sigurna, jer prilika kao ova,” napravila je pauzu, gledajući me, “neće doći opet.”

“Hvala ti mnogo za sve Mišel. Moţeš li mi dati par dana?”

“Mogu ti dati do kraja nedelje. Treba im neko ko odmah moţe da počne.”

“Okej.” Ustala sam, otvorila vrata da odem.

“I Leksi?”

Okrenula sam se.

“Ponekad tvoje srce moţe da pogreši.”

Klimnula sam, odlazeći. Šapnula sam sebi. “Nadam se da ne greši.”

Bilo je to jedno za drugim. Prešla sam od toga da nemam ništa, do mogućnosti da imam sve što sam ikada sanjala u roku od samo nekoliko dana. Da me je to pitala pre samo nekoliko meseci, pre Martineza... ne bi dva puta promislila oko toga da prihvatim ponudu, uskočila bi u sledeći avion. Za to sam radila toliko naporno ceo svoj ţivot. Gurala sam svoje telo do krajnjih granica, ţrtvovala tako mnogo. “Ţelim ovo zar ne?” šapnula sam sebi. Moj jezik vodio je rat sa mojim srcem. U manje od dvadeset-četiri sata ovo je dovelo u pitanje sve.

252

Moje misli nisu prestale na celom putu kući.

Kući...

Ja sam zapravo mislila da je to moja kuća...

On je bio kuća za mene. Ĉekala sam ga ceo dan na kauču, ţeleći da vidim njegovo zgodno lice.

Da ga udahnem, da osetim njegove ruke oko sebe. Nije se pojavio.

Probudila sam se usred noći i dalje na kauču, polu svesna, osetivši njegovo prisustvo kako me čuva. Kada sam otvorila svoje oči, bila sam sama. Ništa osim tame u penthausu nije bilo oko mene. Moje biće poverovalo je u iluziju, delić moje mašte. U nešto što nije bilo tu i moţda nikad nije ni bilo.

Odbila sam da mislim o tome.

Ostala sam na kauču čekajući. Budna i bez sna, nadajući se da će doći, uzeti me u snaţne ruke i preneti u krevet. Njegov krevet. Nisam bila te sreće. San me je napokon obuzeo, šaljući mi snove njegovih ruku i usana.

Njegovog tela preko mog. Sledećeg jutra i dalje mu nije bilo traga. Nije bilo znaka da je dolazio kući. Obukla sam se i otišla na posao i dalje mi je bio u mislima ceo dan. Bila sam ovakva još četri dana. Ĉetri dana ga nisam videla.

Nisam pričala sa njim.

Nisam ga osetila.

Bilo je kao da je nestao.

Niko mi nije ţeleo reći gde je kada sam pitala, pokušala sam da ga pozovem nekoliko puta. Petog dana bila sam očajna, pomislivši da ga moţda nikada više neću videti. Osetila sam se uništeno što mi je oduzeo pravo da biram, nestajući iz mog ţivota kao da nikada u njemu nije ni bio.

Pročistivši mozak pokušala sam da se setim opet one noći.

Da li sam uradila nešto pogrešno?

Ludela sam, sedela sam na kauču svake noći i svako se jutro budila razočarana. To veče, nakon što sam pojela večeru sama, otišla sam u njegovu sobu. Moje telo i um ţudeli su za njim. Fiks, kao da je on bio moja omiljena droga bez koje nisam mogla da ţivim. Šetajući po masivnom prostoru, uzela sam dobar pogled okolo po prvi put. Njegova soba odisala je muţevnošću i dominacijom, ocrtavala je njegovu zastrašljivost.

Ogroman, crni plakar zauzimao je skoro celi levi zid. Velika staklena vrata sa moje desne strane vodila su na balkon sa pogledom na Menhetn. Niz svetala bojio je pogled u daljini.

253

Njegova soba bila je četri puta veća od moje, a moja je bila poprilično velika. Zidovi su bili obojeni u tamno sivu, sa crno belim slikama raspoređenim po zidovima. Dva crna noćna stolića bila su sa svake strane kreveta, prelepo izrezbarenim na krajevima, koji su se poklapali sa okvirom kreveta. Moji prsti su klizili po mekom crnom materijalu koji je išao direktno ispod njegovog kreveta. Dok sam prelazila prstima preko drveta, sve u vezi sobe bilo je mračno i dominantno.

Baš kao i on.

Nisam si mogla pomoći zapitala sam se i krenula ka njegovom ormaru. Bio je ogroman. Hiljade košulja u boji leţale su uredno okačene na ofingerima, pantalone i sakoi takođe bili su uredno okačeni na ofingere.

Kravate u svim bojama i šarama, visile su na udaljenom zidu. Cipele ispunjavale su pod. Ĉovek nije posedovao opuštenu garderobu. Ni jedna majica na kratke rukave, farmerice, patike ili sandale.

Moji prsti pošli su preko obojenih košulja, finog materijala. Ne znam šta me je za poselo, ali sam zatekla sebe kako skidam njegovu belu košulju sa ofingera. Primakla je svom nosu, pritiskajući je na svoje grudi. Udišući duboko. Pre nego što sam znala, skidala sam svoju odeću. Ostavljajući samo gaćice, navlačeći na sebe njegovu košulju. Utopila sam se u njoj, ali nije mi bilo vaţno. To je bio moj način da mu budem blizu i u tom momentu, to je bilo sve što mi je bilo vaţno.

Otišla sam do njegovog kreveta, prelazeći prstima preko posteljine, prisećajući se naše zajedničke noći. Koja se sad činila kao da je bila pre godinu dana. Nisam si mogla pomoći, povukla sam pokrivač i uvukla se u njegov krevet. Leţeći na istom mestu kao što je on, nekoliko noći pre.

Pokušavajući da ga osetim na bilo koji način sam mogla. Zadrhtala sam kad je moja koţa osetila neţan materijal, aroma naših tela i dalje je bila tu.

Ja sam se bolno lecnula, psovajući sebe što sam tako slaba.

Ostavio me je.

A ja sam ga i dalje čekala.

Više sad nego ikad pre.

Sela sam primicajući kolena do grudi, razmatrajući da li bi trebala da odem. Odem u svoju sobu, da se utopim u svojoj tuzi. Ali staklo na zidu preko puta njegovog kreveta privukao mi je paţnju. Bilo je paralelno sa ogledalom iznad mene koje sam tek sada primetila takođe. Okrenula sam se po sobi i shvatila da su to jedina ogledala, oba okrenuta ka krevetu.

254

Videla sam svoj odraz kako me gleda, osećajući kao da sam se promenila u ovih poslednjih par dana, ostarila ili nešto nisam mogla da shvatim. Moţda je od njegove košulje, ali osetila sam se...

Seksi...

Omamljenom...

Prelepom...

To je on video kad bi me pogledao?

Moji prsti pomerali su se po svom sopstvenom nahođenju, otkopčavajući njegovu belu košulju, očajnički trebajući da vidim ono što je on video. Moje bradavice bile su tvrde, pozivale su me da ih dodirnem. Da ih stisnem među prstima, kao što je on. Štipajući i stiskajući mala ispupčenja dovoljno da zapalim moje telo. Igrala sam se sa sobom pre, ali senzacija nije bila kao što sam se osetila u ovom trenutku. Ţelja da se osetim onako kako me je on naveo da se osećam bila je preplavljujuća, obuzimajuća i tako jebeno realna...

Moji prsti došli su do ruba mojih gaćica, spuštajući ih niz sveţe obrijane noge. Bacajući ih sa strane na pod, ostavila sam njegovu košulju na sebi. Gledala sam sliku svog tela u staklu, pokušavajući da zamislim šta je on video kad me je pogledao tim hipnotišućim očima.

Očima kojih mi nikad nije bilo dosta.

Zurila sam u svoje golo telo, sklanjajući kosu sa lica. Prsti su mi prešli preko natečenih usana, sećajući se načina kako je gledao u moje usne dok sam pričala, sa takvom glađu. Jezik je prešao preko mojih prstiju, koje sam spustila niz vrat do ključne kosti, ostavljajući mokar trag. Ponovila sam isti proces drugom rukom, samo što sam ovaj put dotakla svoju tvrdu bradavicu, lagano u početku. Onda sam je povukla, sećajući se načina kako su njegovi zubi stvarali vatru kad me je lagano ugrizao. Mesila sam svoje grudi, dok mi je druga ruka išla ka minđuši u pupku. Koristeći vrh prsta, zavrtela sam je. Zamišljajući kako je bio zapanjen prvi put kad je video moju minđušu. Prsti su mi se pomerili ka vrhu moje mace, susretajući se sa mojim mekim golim mesom.

Bila sam mokra.

Za njega.

“Tako si jebeno mokra.” Njegov glas odzvanjao je u mojoj glavi.

Dodirnula sam svoj klitoris, trljala ga, kao što je i on. Manipulišući nervima, jače, brţe sa više hitnosti. Stenjala sam, naslonivši se nazad, pridrţavajući teţinu drugom rukom i dalje sedeći. Moja glava zabacila se 255

unazad i zatvorila sam oči zamišljajući da je on taj koji me dodiruje.

Pomerila sam prste sa klitorisa ka otvoru svoje mace i gurnula srednji prst unutra. Dodajući kaţiprst. Pomerajući ih unutra i napolje u svom uskom otvoru, počela sam da dišem teško što sam se više pribliţavala svršavanju.

Stavila sam palac na klitoris, pomerajući prste zajedno sa kukovima.

Zamišljajući da jašem njegov kurac.

“Oh, boţe,” zajecala sam, zamišljajući njegovo lice među svojim nogama “Alehandro...” zastenjala sam, skoro pred svršavanje. Otvorila sam oči, ţeleći da vidim sebe u ogledalu.

Suretajući se licem u lice sa Martinezom.

Kroz refleksiju u staklu.

NAŠ SVET KNJIGA 256

Trideset tri Leksi Ja sam poskočila, grabeći čaršaf da se pokrijem.

“Nemoj,” naredio je autoritativnim glasom. Istim onim kao i one noći kada sam pošla za njim, nakon što me je iznenadio u plesnom studiju. “Ţao mi...”

“Nemoj,” ponovio je istim dominantnim tonom, naslanjajući se na okvir vrata, sa rukama u dţepovima pantalona. Obučen u odelo. Urednom potpuno.

Koliko dugo je tu? Gledajući me?

Skliznula sam sa kreveta, ţeleći da smanjim razdaljinu među nama.

“Nisi bio tu. Ja... samo...j a nisam znala... tako mi je...”

“Nemoj,” izbacio je po poslednji put, odmičući se od okvira. Njegove tamne, hladne, surove oči nisu silazile sa mog lica. Ja sam se vratila nazad na krevet. Ne sećam se kada me je poslednji put gledao tako.

Stomak mi se okrenuo.

Srce potonulo. Što mi je bio bliţe.

Stao je na korak od kreveta, direktno ispred mene. Zabacujući glavu u stranu, suzio je oči na mene.

“Slobodno, nastavi Leksi,” rekao je uvereno.

“Ja...”

Nagnuo se napred, čvrsto stiskajući donji deo drvenog kreveta. “To nije bio predlog. Jebi svoju usku malu macu za mene.” Polako me je gledao gore dole po telu pogledom koji nikad pre nisam videla.

“Raširi noge. Odmah.” Naredio je, ravnim tonom.

Ja sam poskočila, iznenađena preokretom situacije. Videvši ovu stranu njegove hitnosti, još jednom nesređene. Pogledala sam u njegove oči, tiho moleći za muškarcem sa kojim sam bila pre nekoliko dana da mi se vrati.

“Zašto bar jednom ne moţeš jebeno da poslušaš u ţivotu? Došla si u moju sobu, preturala mi po ormaru i krenula da se zadovoljavaš. Sada i završi.” Pogledao je dole u moju toplotu pre nego što je brzo vratio svoj 257

uţareni pogled nazad na moje oči. “Dodiruj svoju lepu, malu macu. Ţelim da te gledam kako svršavaš, cariño.”

“Moţeš li ti...”

“Ne.” Nije oklevao. Svetlo zelene napete oči čekale su predstavu.

Progutala sam jako i udahnula dubok, isprekidan dah. Ţeleći da mu udovoljim, naslonila sam se nazad na svoju ruku. Raširila noge polako, nadajući se da će spustiti svoj gard opet sa mnom. Pomerila sam svoju drhtavu ruku tamo gde je naredio da se dodirujem, za šištala sam na dodir svog klitorisa. Meso je i dalje bilo osetljivo od mojih dodira, pre nego me je prekinuo.

On je podigao svoju obrvu, čekajući, “Ja nisam strpljiv čovek.” Za reţao je. Belih zglobova stisnutih oko kreveta.

Ja sam se vratila onome što sam radila. Osim što ovaj put, nisam fantazirala o njemu. Stajao je ispred mene gledajući me, izrazom koji nisam mogla pročitati, opet prekrivenim prazninom i misterijom.

“Tako je Leksi. Baš tako.” Njegov glas zapalio je moje nerve. Nije trebalo mnogo da moje telo odgovori, radeći na klitorisu jače i zahtevnije.

Moje oči su se polu zatvorile morala sam da mu dam ono što je ţeleo.

Nisam se više mogla suzdrţavati. Koliko god sam ţelela da ga gledam u oči, telo me je izdalo. Leđa su mi pala na dušek, moje usne dozivale su njegovo ime, “Alehandro...” dok sam jahala orgazam.

Bila sam zadihana, pokušavala sam da pohvatam misli oko onoga što se upravo desilo među nama.

Anksiozno čekajući njegov sledeći potez. Osetila sam ga pre nego što sam ga videla. Njegovo lice bilo je među mojim nogama. Ne dajući mi šansu da se oporavim od orgazma. Njegov jezik je bio nemilosrdan, lizao me je od otvora do klitorisa, obrađujući me svojim mekim usnama.

Usnama o kojima sam sanjala od poslednjeg puta kad sam ga videla.

Pustila sam ga, svaki moj deo mu je pripadao.

“Ah...” zastenjala sam, leđa su mi se izvila sa kreveta dok je uvlačio prste u moju macu jako mi sisajući klitoris.

Njegovo telo imalo je sasvim drugačije ponašanje. Hladan, zatvoren gad je nestao i topli, strastveni muškarac od noći pre se vratio. Bio je neţan sa mnom, kao da se plašio da ću se slomiti. Njegove usne i prsti uzimali su svoje vreme da vode ljubav sa mnom i puštajući me da uţivam u slatkom mučenju njegovog jezika. Moje telo počelo je da se trese, osećaj koji je jedino on mogao da mi izazove. Bilo je nešto drugačije u vezi njega u toj 258

sekundi. Ţiveo je u trenutku, tvrdeći me kao da je morao da si pokaţe da poseduje moje telo, um, i dušu. Ţeleo je da se osetim oboţavanom, da mi telo gori od njega na svaki mogući način.

Moje srce udaralo je brzo u grudima, čineći me teškom za uzdah. Moj dah postao je isprekidan, hitan i teţak. Pribliţavala sam se ivici.

“Oh, boţe,” vrisnula sam glasom koji nisam prepoznavala, svršavanje je bilo tako jako da sam videla jebene zvezde.

Bacakala sam se okolo, svršavajući i vrištući od zadovoljstva, osećajući se voljeno i oboţavano. Nisam shvatila da je otpustio svoj stisak na mojoj butin, i bio iznad mene u sekundi. Njegovo veliko mišićavo telo učinilo je da se osećam tako tanko, tako sigurno. Nisam mogla da dočekam da pogledam u njegove zelene oči, da osećam kao da je moj, još jednom.

Upijala sam osećaj njegovih sigurnih ruku i njegovog tvrdog kurca na meni. Udišući njegov miris.

Osetila sam njegov dah na usnama. “Misliš da sam tvoj da me zadirkuješ?” mumlao je sigurnim glasom.

Moje oči otvorile su se, ne očekivajući da ću videti muškarca koji me je gledao. Cimnula sam se zbunjeno. “Šta? Ne, Ja...” „Da li sam rekao da jebeno moţeš da pričaš?” prsnuo je.

Moje oči su zasuzile, ne mogavši više podneti. Ţeleći da siđem sa njegovog lorelkostera emocija, između ljubavi i mrţnje.

“Mala devojčice, ja nisam muškarac sa kojim se to radi. Ja nisam tvoj da se sa njim zajebavaš, ni sada... ni jebeno nikad.” Za reţao je, pribliţavajući se bliţe mom licu. “Da li ţeliš da budeš moja kurva? Da li je to ono što ţeliš?”

Pokušavao je da me uplaši, da me otera, ţeleći da pomislim da ne mari za mene. Ja nisam nameravala da mu dozvolim da se izvuče sa glupostima koje je izvodio.

Proučavajući njegov pogled, izjavila sam, “Da.” Izazivajući ga svojim očima.

Nije se povukao, smestio se među moje noge, povlačeći patent svojih pantalona dole sa cerekom na licu. Povukao je moje butine prema sebi, lako povlačeći moje znojno telo po svilenoj posteljini. Stavljajući me tamo gde me je ţeleo, na nekoliko milimetara od svog kurca. “Ţeliš da te jebem kao kurvu, cariño,” rekao je, izvlačeći svoj tvrdi kurac, smeštajući ga u svoj dlan. Drkajući ga.

259

Moje oči su se proširile dok sam gledala u njegovu veličinu, grudi su mi se podizale i padale. Gledajući izmučenog čoveka predamnom, čineći da ga ţelim još više. Posegao je po kondom u novčanik, ne zamarajući se da se svuče. Znala sam šta će da uradi.

Dela govore više od reči.

Zatvorila sam oči momentalno, zabola sam ruke u čaršave, zabadajući prste jako u dlan. Opuštajući u sebi kočnice koje su pretile da me unište.

“Gledaj me u jebene oči kada pričam sa tobom,” naredio je, grubo grabeći moj obraz, okrećući moje lice ka njemu.

Sa mutnim, suznim očima, otvorila sam ih. Suze su pale iz uglova dok sam ga gledala kako navlači kondom. Njegov pogled nije napustio moj.

Odgovorila sam, “Da.” Ne ţeleći da uţiva u mom bolu.

Neću odustati. Znam u šta se upuštam time što ga provociram.

Svedočila sam obim stranama ovog čoveka.

Dobrog i lošeg.

Raj i pakao.

Ljubav...

Sada, sprema se da mi pokaţe svoju mrţnju. Đavo se više nije krio. Nagnuo se napred, usne su se primakle mom licu, kurac mu je bio na mom otvoru.

Na neki uvrnut, bolestan način ţelela sam ovo. Njegova dominacija uvek mi je bila zarazna. Znam da ako kaţem samo reč on će stati. Nije bilo povlačenja, samo snaga koju sam odbijala da izgubim.

On je izdahnuo, “Nosiš moju jebenu košulju, pokušavaš da se pretvaraš da mi pripadaš. Pa pokazaću ti da ne pripadaš.” Neţno, verovajući njegovom načinu kroz moju sumnju. Ne ţeli da me povredi... još. Pustio me je da se priviknem na veličinu njegovog kurca, čvrstinu njegovih dela koje ţeli da dokaţe.

Njegove reči kipile su emocijama, grublje pa onda neţne sve od jednom. Njegov dodir nije bio nepodnošljiv, nije podstaknuo strah, ali se nisam osetila ni voljeno takođe. Što je bilo upravo ono što je ţeleo.

Stegla sam čaršav jače, grizući svoju donju usnu dok nisam osetila krv.

Pripremajući se na bol koji sam znala da dolazi. Njegovi pokreti biće ti koji će izazvati bol, koji će mi slomiti srce, ubiti me iznutra.

260

Bila je činjenica da me nije čak hteo ni pogledati. Dokazujući jednom za svagda da ne mari za mene, da ne ţeli ovo, ne ţeli nas. Samo je išao lakšim putem.

Jebajući me da razumem.

Znajući da neću biti u stanju da mu oprostim nakon ovog.

Znajući, da će ga deo mene uvek mrzeti. Uzimajući mi jedinu stvar koju sam tako uplašeno čuvala.

Moje srce.

Nakon svega što sam prošla, uvek je bilo moje. Nikada nisam dopustila da me sve te usrane situacije slome, učine me slabom. Ikada. Ne bi bila u stanju da preţivim da jesam.

Ovo je bio naš kraj, iako je trebao da bude početak.

Neţno prodirući unutra i napolje. Pretvarajući neprijatnost u zadovoljstvo. Zastao je kad je bio duboko u meni. Kao da njegova dela ubijaju i njega takođe. Povređeni izraz prešao je preko njegovog lica, ali nestao je brzo kao što se i pojavio. Moje ruke instiktivno su posegle za njim radi utehe, podrške, radi nečeg drugog od onoga što mi je davao. Grubo ih je zarobio iznad moje glave, ne dopuštajući mi da ga dodirujem, čak ni na sekundu, da osetim njegovu toplotu, drhtaje, ili njegovu jebenu ljubav.

Znajući da je to sve što će trebati da stane sa tim što je radio. Njegov tempo se promenio, nestala je svaka neţnost koju je pokazao dosad. Počeo je da se nabija u mene, čineći da se osećam kao njegova igračka.

Njegova kurva.

Ne pokazujući mi nikakvu konekciju, nikakvu ljubav ništa od muškarca koji sam znala da i dalje ţivi unutar njega. Ĉineći da se osećam kao da sam ništa, kao da je ono što smo delili bilo ništa. Suze su pale niz moje lice i nisam mogla da zadrţim jecaje koji su pobegli iz mojih grudi. On je momentalno stao, naginjući se nadamnom, oči su mu se konačno okrenule ka meni. Još jedno jecanje pobeglo je sa mojih usana, jecala sam pod njim. Ţeleći da mi se vrati.

Spustio je svoje čelo na moje u deliću sekunde, na momenat, videla sam ono što je očajnički ţeleo da sakrije.

Svoju ljubav.

“Alehan...”

Grubo me je okrenuo, nameštajući me na ruke i kolena. Uzimajući me od nazad, nesposoban da kontroliše svoju ţelju da me gleda u oči. Da me uzme onako kako je zaista ţeleo, da se osetim kao da sam njegova.

261

Prodirao je unutra i napolje sa takvom hitnošću, takvim ţurenjem, vodeći bitku ispravnog i pogrešnog, po prvi put u njegovom ţivotu. Uhvatila sam njegov izmučen izraz u ogledalu. Suze su klizile niz moje lice, dok su mi se usne stiskale od bola svuda oko mene. Ne fizičkog nego emocionalnog. Ţalila sam nad onim što sam izgubila, za onim što mi je oduzeo. Dala sam mu svoje telo dobrovoljno, ali sve što je on ţeleo je da uništi moje srce, ostavi ga smrskanog u svom krevetu, napokon postiţući svoj cilj.

Naše oči zaključale su se na ogledalu i on mi je pokazao sve što sam toliko očajnički ţelela da vidim. Stenjanje je došlo iz dubine njegovih grudi, puštajući svoje demone da isplivaju. Njegovo telo doţivelo je kolaps preko mog, pritiskajući me od kreveta. Ne dopuštajući mi da vidim istinu nad fikcijom.

Jebao me je jače, zahtevnije, dok napokon nisam čula kako stenje i osetila ga kako se trese i samim tim trese i moje telo svojim orgazmom. Ovo je bio njegov način da me oslobodi od svog pakla, osim što je bilo suprotno.

Upravo me je samo povukao dublje sa njim, paleći me ţivu.

Za šištala sam kad se izvukao, osećajući gubitak njegovog dodira, moje telo se umalo rastopilo po svilenoj posteljini. Momentalno je ustao sa kreveta, ostavljajući me u bari mog slomljenog srca. Ne rekavši ništa dok je hodao po sobi i nestao u kupatilu. Zatvorila sam oči, puštajući još suza niz obraze u njegovom krevetu gde će deo mene zauvek ostati. Zapamtiću zvuk povlačenja patenta dok se nadvijao nadamnom.

“Upozorio sam te. Rekao sam ti da ne umem da volim. Naredio sam ti da se kloniš mene, više puta. Ja nisam čovek kakav misliš da jesam. Nikad nisam bio... ţelela si deo mene, deo, Đavola. Dao sam ti šta si ţelela, sada odjebi iz moje sobe.”

Ja sam stavila ruku preko praznog prostora gde mi je nekada bilo srce, pokušavajući da udahnem kroz bol od njegovih reči. Drţala sam oči zatvorenim što sam duţe mogla. Nedovoljno jaka da ga pogledam u oči, preslaba da se nosim sa onim što ću videti ili onim što neću. Ja sam polako sišla sa njegovog kreveta i što dalje od njega. Moje telo je vrištalo da se ne pomeram, bila sam tako povređena, tako slomljena, na svaki mogući način.

Koračavši ka vratima, stala sam i šapnula, “Ĉovek iza jebenog skupog odela,” glas mi je puko telo mi se treslo, “Je ništa drugo do jebena kukavica.”

A onda sam otišla.

262

Martinez Bio sam loš čovek, ali nikada nisam tvrdio da sam nešto drugo. Uradio sam ono što sam morao da sačuvam njen jebeni ţivot, iako je to značilo uništiti moj u procesu. Trebala mi je sva snaga da ne posegnem za pištoljem i ne stavim metak sebi u čelo, da prekinem svoju bedu.

Jadan izgovor za moj jebeni ţivot.

Smrt bi bila laka. Nisam zasluţio da počivam u miru. Ţiveti bila je cena da platim sve do kraja svog ţivota. Igrati se jebenog boga kada sam u stvari bio Đavo. Razmatrao sam da li ću stvarno uraditi ovo, danima, noćima, celo vreme dok nisam bio pored nje. Molio sam se da nađem hrabrost koja mi je potrebna da ovo izvedem.

Gledao sam je na sigurnosnim kamerama iz drugog stana u zgradi.

Boreći se među ţivotom koji sam ţeleo i onim koji sam zasluţio. Moj um je podivljao kada je legla na moj krevet. Noseći istu košulju koja je vratila uspomene devojke koju sam godinama pokušavao da zaboravim.

Shvatajući, veoma brzo šta moram da uradim. Moja stopala pomerala su se po sopstvenom nahođenju dok sam išao prema penthausu, uzimajući po dve stepenice odjednom, ne ţeleći da trošim vreme čekajući lift. Cipele su mi udarale od stepenice, sa svakim korakom. Misli su me jebeno mučile.

Ponavljao sam sebi iznova i iznova da činim pravu stvar.

Moram bar jednom da budem heroj.

Bio sam izmoren od toga da budem nasilnik.

Leksi nije zasluţila ţivot pun nasilja, uvek se okretajući preko ramena, čekajući svoj trenutak da ode. Ţeleo sam da ima sretan ţivot, ţivot koji nikada neću biti u stanju da joj pruţim.

Sigurnost.

Otvorivši vrata, ušao sam kad je Leksin prst ulazio u nju na mom krevetu. Ušao sam dublje u sobu neprimetno i uţivao nakratko u predstavi.

Kurac mi je pulsirao u pantalonama od pogleda na njenu savršenu, pink macu, koja je sijala od napaljenosti. Neţna stenjanja ispunjavala su sobu, čineći me da promislim još jednom o svom planu. Nikada neću zaboraviti pogled na njenom licu kad je spustila svoje oči na mene. Iako nisam moţda trebao dao sam joj zadovoljstvo pre nego što sam joj dao bol. Nisam si jebeno mogao pomoći, morao sam joj dati nešto, znajući da ći joj upravo slomiti srce. Nisam se mogao mrzeti više nego što jesam u tom momentu.

263

Znajući šta se spremam da uradim. Jebem je, terajući je da pomisli da je samo još jedna kurva u mom krevetu.

Dok je bila sve, osim toga.

Moja tamna duša vrištala je da sve to obustavim, da vodim ljubav sa njom kao što sam i očajnički ţeleo. Svaki put kad su moje oči srele njene, pomislio sam da ću se slomiti da neću moći da nastavim. Duboko u sebi znam da je videla i osetila svaki momenat slabosti. Koliko je duboka naša povezanost bila, što je bio još veći razlog da je pustim. Da je odgurnem. Da je nateram da me jebeno mrzi. Umro bi pre nego što bih dozvolio da se bilo šta desi njoj.

Svaki Đavo treba Anđela.

A ona je bila moj.

Leţao sam u krevetu satima nakon što sam je izbacio iz sobe, misleći o svom ţivotu.

Dolazeći do zaključka da je Leksi bila prva ţena koju sam ikada zaista svim srcem voleo. Bio sam dečak koji se trudio da bude muškarac u prošlosti, trudeći se da spasem vezu sa ţenom koja nije bila prava za mene.

Koja se nikada nije borila za mene, koja nije verovala u nas. Koja me je ostavila slomljenog godinama.

Leksi je bila stvorena za mene i ta spoznaja bacila me je na kolena.

Jebeno sam je voleo.

Voleo sam se sa svakim dahom svog tela, svakim delom svog sjebanog srca, svaki i najmanji deo pripadao je njoj. “Šta sam jebeno upravo uradio?” rekao sam sebi. Sedajući na ivicu kreveta, grubo povlačeći kosu sa svog lica.

Nisam mislio dva puta oko toga, potrčao sam. Potrčao sam iz sve snage moleći se da je u sobi pored. Ne razmišljajući više šta je jebeno pogrešno, a šta ispravno. Spreman da padnem na svoja kolena ako je potrebno da je molim za oproštaj. Šta god je potrebno da ispravim stvari sa njom opet, kao što su uvek bile.

Uvek je videla čoveka koji sam mislio da više ne postoji.

“Leksi!” vikao sam u čistom očaju dok sam trčao niz hodnik, trebajući da zna da napokon jebeno dolazim.

Po nju.

“Cariño! Tako mi je jebeno ţao.” Izvinuo sam se čim sam ušao u njenu sobi. Nije bila tamo.

264

“Leksi!” vikao sam ţureći u njeno kupatilo. Ništa. Panika je rasla dok sam trčao do baletskog studia. “Leksi“ nije bila ni tamo takođe. Soba je bila u mraku.

Trčao sam po penthausu kao da je jebeno ogroman. Pretraţavajući svaki ćošak samo da bih video da je prazan.

Uspomene od moje četrnaeste su mi se vratile, kada sam pokušavao da nađem Amari i Sofiju. Strah se pojavio, sobe su počele da se okreću, stomak mi je pao na jebeni pod. Pao sam nesposoban da stojim, zabio sam glavu u ruke, ţeleći vazduh.

Moj ceo jebeni svet srušio se oko mene. “Šta koji kurac.” Opsovao sam ustajući da uzmem telefon.

“Hej šefe...”

“Gde je ona?” ispalio sam, ne dajući Riku šansu da završi.

“Leksi nije u penthausu.”

“Ne drkadţijo nije. Sada gde je jebeno?” „Šefe, ja... ja... ne... ona...”

“Imaš pet minuta da je jebeno nađeš ili nećeš preţiveti da ugledaš sledeći dan.” Prekinuo sam i birao brzo drugi broj.

“Hej čoveče...”

“Leksi je otišla, Leo. Ne mogu da je nađem.”

“Kako misliš ne moţeš da je nađeš?”

“Upravo onako kako kaţem!”

“Isuse, smiri se. Krećem.”

Prekinuo sam, čekajući u dnevnoj sobi što se činilo kao godinama. Ĉekajući nekog da mi da nešto. Gledajući svako malo u svoj telefon. Leo se pojavio i proveli smo narednih četrdeseti i osam jebenih sati, pozivajući, upozoravajući, čineći da svako zna da mislimo jebeno ozbiljno.

Sedeo sam u svojoj stolici u kancelariji, laktovi su mi bili na kolenima, glava među rukama. Osećajući se kao jebeni neuspeh. Ako joj se nešto desi zbog mene. To će biti moje uništenje.

Staviću metak u svoju jebenu glavu.

Leo se vratio u kancelariju, uzdišući, bacajući telefon na moj sto.

“Našao sam je.”

Skočio sam sa stolice. “Gde?” “Ona je u Engleskoj, čoveče. Upravo sam razgovarao sa Mišel, glavnom u plesnom pozorištu gde je Leksi radila. Prihvatila je posao u nekoj kraljevskoj akademiji tako neko sranje.”

265

“Molim? Od kad?” pitao sam u neverici. Lomeći sve po svojoj kancelariji opet. “Kako ja nisam znao ništa o tome?” zastao sam kao ukopan, realnost me je udarila. Ostavio sam je samu pet jebenih dana. Ne bi otišla da je nisam odgurnuo.

“Pretpostavljam od kad je otišla odavde. Šta se jebeno desilo? Šta si sad uradio?” Leo je pitao, povlačeći me nazad u stvarnost.

Zgrabio sam pištolj i krenuo ka vratima. Momentalno čineći još jedan poziv. “Pobrini se da moj avion bude spreman. Biću tu za trideset minuta.

“A onda sam prekinuo.

“Prokletstvo, čoveče. Ĉekaj, idem sa tobom.” Leo je rekao, trčeći za mnom.

Let do Londona trajao je sedam sati. Sedam prokletih sati mog prokletstva, moje kazne što sam je pusto da jedino svetlo u mom ţivotu ode na vrata. Nisam mogao dovoljno brzo da stignem tamo. Vozač me je čekao čim sam sleteo. Nisam morao da lutam znao sam gde će biti, ona je ţivela i disala svoj ples, koristila ga je kao svoj beg. Krenuli smo pravo u pozorište, napokon prolazeći kroz vrata sat kasnije, osećajući neku vrstu mira čim sam osetio njeno prisustvo.

Našao sam je.

Slatka melodija pesme koja je svirala kada mi je igrala u kancelariji toliko godina pre, probijala se kroz zvučnike. Ispunjavajući ogroman prostor, topeći moje srce još malo. Igrala je na sceni sama, ljudi koji su pretpostavljam bili drugi izvođači i instruktori, ispunjavali su nekoliko prvih redova.

Stajao sam pored vrata, nesposoban da se pomerim, krijući se u senci kao što sam godinama, bez njenog znanja. Nisam mogao da skinem svoje oči sa nje, diveći se njenoj gracioznosti, načinu na koji je davala svoje srce i dušu kada je igrala. Nikada je pre nisam video da izgleda tako prelepo da je oduzimala dah, njeno telo tako tanko, a pokreti su joj bili lagani.

Kao da je igrala samo za mene.

Kao da smo jedino dvoje ljudi u prostoriji, na svetu. Osetio sam svaki pokret koji je pokušavala da pokaţe, da istakne. Priča koja je oţivljavala.

Video sam je kako igra pre, ali nikad ovako. Bila je tako puna ţivota, tako sretna u svom elementu, toliko zadovoljna u svojoj predaji. Tamni oblak koji sam nadvio nad njom je nestao, oslobađao je od mene i mog nadzora koji sam imao nad njom toliko godina. Naslonio sam se na vrata, trebajući 266

podršku. Poraţen, dok sam je gledao kako igra kao da joj ţivot ovisi o tome.

Govorila mi je zbogom, opraštala se od mene.

Pognuo sam glavu, moj um i srce vodili su rat jedno protiv drugog. Ţeleo sam da se popnem na tu binu i zgrabim je. Vratim je kući sa mnom i zarobim je, da joj pokaţem koliko mi je jebeno ţao i nikad je više ne pustim.

Pesma je bledela. Pogledao sam u nju poslednji put. Pamteći svaki i najmanji detalj u vezi nje. Sve što sam voleo.

Klimnuvši Leu, okrenuo sam se i otišao.

“Martinez!” Leo je vikao, grabeći moju ruku. Zaustavljajući me kada smo bili van zgrade. “ Šta to jebeno radiš čoveče? Idi po nju.”

“Ne,” jednostavno sam rekao, gledajući ga. Ona nije više bila moja da je uzmem.

“Kako to misliš? Ona je u opasnosti, zato smo ovde. Ti i dalje moraš...” pogledao sam nazad ka pozorištu, moj izraz lica prekinuo je Lea u priči.

Ne skidajući oči sa pozorišta. Pitao sam. “Šta znaš o meni Leo? Niko se ne zajebava sa mnom. Proveo sam ceo svoj ţivot da se pobrinem za to.”

Puštajući svoje poslednje reči da potonu.

Objavio sam. “Ona nikada nije bila u jebenoj opasnosti. Pobrinuo sam se za to odmah sledeći dan.”

A onda sam otišao....

NAŠ SVET KNJIGA 267

Četvrti Deo

NAŠ SVET KNJIGA 268

Trideset četri Leksi Tokom praznika Kraljevsko Baletsko pozorište u Engleskoj nastupalo je sa Tchaikovsky The Nutcracker Suite. Bila je to poslednja predstava sezone i nisam mogla dočekati pauzu. Moj partner, Mejtju, i ja nastupamo sa Pas de Deux. Muzika je ubrzo postala moja omiljena, tako romantična, tako moćna, tako obuzimajuća. Igrati uz nju bio je najintenzivniji osećaj koji sam ikad osetila u svojoj karijeri. Metjove snaţne ruke bile su obmotane oko mog struka podiţući me u veliki pokret mačke.

Plutajući kroz vazduh kao da ne teţim ništa. Muzika je postala još intenzivnija što smo se više pribliţavali kraju. Okrenula sam se licem ka njemu za naše poslednje podizanje za večeras. Développé, passé, pirouette, plié. Koristio je poslednju energiju, podigao me, stavljajući me na svoje rame. Muzika je izbledela i aplauz je počeo. Spustivši me dole, ispruţio je ruku ka meni dok sam se ja naklonila. Brzo me je pratio i povio je svoju glavu.

“Odličan preformans večeras Leksi!” Sabrina, glavna rekla je u mojoj svlačionici nakon predstave. „Hvala ti.” Nasmejala sam se, ljubeći oba njena obraza i povlačeći je u zagrljaj.

“Moja prelepa devojka,” ljupko je rekla, obuhvatajući moje lice u dlanovima. “Ne mogu da verujem da je prošlo deset godina otkako nastupaš sa nama. Imam prelepe uspomene od tvog igranja. Ne bi mogla biti više ponosna na tebe ni da si moja.”

Sabrina mi je bila kao majka koju nikad nisam imala. Od momenta kada sam ušla u avion, ona me je čekala sa nestrpljenjem, raširenih ruku.

Izgubila se kada nisam uzela kofer ne znajući da je sve što sam ponela sa sobom već u mojoj plesnoj torbi, koja mi je visila na ramenu.

Povela me je u pozorište da upoznam moju novu plesnu porodicu i počnem da veţbam. Bilo je to naporno veţbanje, što mi je ostavljalo malo vremena da mislim o tome od koga i od čega sam pobegla. Prvih nekoliko dana... dođavola, prvih nekoliko meseci bili su pakao.

269

Dani i noći stapali su se zajedno, reč spavanje nije više bila deo mog vokabulara. Sve što sam pokušavala bilo je da preţivim u novom ţivotu.

Moj novi početak. Nisam čula ni videla Martineza od kada sam otišla te noći.

Pokušavala sam da sastavim delove svog slomljenog srca.

Osećajući se jadno dok sam to radila.

Sabrina je bila samo dobra prema meni. Imala sam svoje mesto za ţivot, totalno namešten sa svime što bi mi moglo trebati kada sam stigla.

Mrzela sam to. Nisam ţelela da budem sama više. Ona je to primetila odmah, nisam joj morala to govoriti. Primila me je u svoj dom, dajući mi krevet za spavanje i hranu za jelo. Udomila je totalnog neznanca samo zbog dobrote u svom srcu. Ĉineći da se osećam ţeljeno po prvi put u svom ţivotu. Volela me je i osećanje je bilo itekako obostrano. Prvih nekoliko godina, bacila sam se u posao opet, igrajući po ceo dan i noć. To je bio jedini ţivot koji sam ikada ţivela i bila sretna i zadovoljna, osim što se nešto promenilo unutar mene. Nešto što nikad neću vratiti nazad.

Do ovog dana, ne bih mogla da vam kaţem šta je to, ali promenila sam se u nekog koga nisam prepoznavala više. Moja spoljašnja emocija počela je da se sklapa sa onim što sam osetila iznutra. Ĉak i nakon svega što mi je uradio, šta mi je pripredio, naterao me da vidim... i dalje sam ga volela.

Godinama volela sam ga jebeno prejako. I dalje volim.

Nikad se nisam otresla osećanja da me posmatraju. Ponekad pomislim da kad bi pogledala malo bolje mogla bih ga videti. Moguće je i da bih ga zatekla odmah iza mene.

Nisam mogla više.

Bolelo je jebno previše.

Prošle su tri godine, a tri su se pretvorile u šest i pre nego što sam znala, prošlo je od nekoliko meseci u Engleskoj na Sedam godina. Tada sam ga upoznala. Ime mu je Vil. Bio je šarmantan i zgodan. Amerikanac, kao i ja, iz Kolorada radio je ovde na vizu. Imao je najslađi osmeh i najzarazniji smeh. Bilo je dobro smejati se opet, nasmešiti se, osetiti kao da nisam mrtva iznutra. Upoznala sam ga u kafeu, pijući ekspreso i čitajući novine. On je bezazleno flertovao, pitajući me samo nakon nekoliko sati neobavezne priče da izađemo.

Lagano smo počeli da izlazimo nedugo nakon susreta. Ţivot je sa njim bio tako jednostavan, tako pozitivan i čist. Bio je strpljiv, paţljiv i privlačan, san svake devojke. Trebalo mi je mnogo da ga pustim da mi se pribliţi, 270

pogotovo na intiman način. Nije imao efekat kao Martinez na mene i u pozadini mog uma znala sam da nikad i neće. Sabrina je bila jedina osoba kojoj sam ispričala o mom ţivotu sa njim.

Ona mi je rekla da ako ikada ţelim da zaista budem sretna, moram da pokušam. Da pustim svoju prošlost da odšeta- ne otrči- u moju budućnost.

Pa i jesam.

Jedne noći smo pili. Smeh se pretvorio u poljubac, poljubac se pretvorio u dodirivanje, a dodirivanje se pretvorilo u intimnost sa nekim ko nije obuzimao moje telo, um i dušu.

Plakala sam, plakala sam jebeno jako kada smo završili. Nije postavljao pitanja, samo me je drţao u rukama. Na način na koji sam ţudela da to uradi Martinez, bog zna samo koliko dugo, čak i u momentu dok sam bila u rukama drugog čoveka mislila sam na njega. I dalje osećajući njegovo prisustvo, njegov miris, njegovu ljubav.

Vil i ja nikada nismo pričali o tome šta se desilo, samo smo nastavili dalje. Malo po malo, stvari su postale lakše, počela sam ponovo da ţivim.

Puštajući sebe da zaboravim na devojku koju sam ostavila u Martinezovom krevetu.

Sa njim.

Prošlo je tri godine od kada smo zajedno. Bili smo u fensi restoranu slavili našu godišnjicu kada mi je Vil izjavio ljubav i odanost.

“Leksi, volim te. Ţelim da budeš moja ţena,” jednostavno je rekao, kao da mi govori kakav mu je bio dan.

Pogledala sam ga divljim očima, ne pomislivši ni za milion godina da ću biti nečija ţena. “Ja... Ja ne...” za mucala sam.

“Ne moraš da odgovoriš odmah. Planiram da ti kupim prsten i zvanično te zaprosim. Samo sam ţeleo da znaš u kom pravcu idem.”

Podigao je svoju vinsku čašu do usana.

Nešto mi je privuklo oko na prozoru iza njega. Martinez. Kunem se da sam pomislila da sam videla njegove tamne, hladne, beţivotne oči kako zure u mene od napolje. Trepnula sam i on je nestao, momenat je bio uništen sa čovekom o kom bih trebala da mislim.

Izašla sam napolje nakon svog nastupa, smešući se čim sam ugledala Vila na njegovom motoru, parkiranom pored ivičnjaka. Retko je prisustvovao mojim nastupima, rekao je da imam neverovatan talenat, ali da mu je balet jako dosadan. Nisam se mogla ţaliti, uvek bi me pokupio nakon nastupa, pokušavajući da se ne meša sa publikom.

271

“Hej Lepotice.” Rekao je skidajući svoju kacigu. Poseţući i dajući mi je.

“Vil, šta sam ti rekla oko toga da me kupiš sa tom stvari? I o tome što ne donosiš kacigu za sebe?” “Ţiviš iza ćoška dušo. Koliko god bih voleo da ţiviš sa mnom ti odbijaš. Iz razloga koji ne razumem i dalje ţiviš sa Sabrinom.”

“Mudro biraj svoje bitke večeras Vil.” Rekla sam mu i nabacila torbu na leđa. Bila je to istina. Imala sam trideset četri godine i ţivela sam sa ţenom koja mi je bila kao majka. Nakon deset godina ţivota u Engleskoj, nisam našla razlog da napustim Sabrinu nakon što me je primila. Ili moţda nikad nisam ni ţelela da puštam korenje u gradu koji mi nikada nije bio kao dom. Bilo je lakše na taj način, kriti se iza svog napornog plesa kao razlog zašto si nikada nisam potraţila stan. Starila sam i moje plesačke godine uskoro će biti iza mene, što me je plašilo više nego išta. Nisam mogla da zamislim ţivot bez jedine stvari koja je konstantno bila prisutna u mom ţivotu.

“Ostajem sa tobom češće nego što ostajem sa njom,” odgovorila sam, smešući se ne ţeleći da izazovem svađu. Bila sam iscrpljena i samo sam ţelela da odem kući, u puzim u svoj krevet i onesvestim se.

“Hajde, prima balerina, tvoja kočija čeka.”

Uzela sam kacigu iz njegove ruke, poljubila mu usne pre nego što sam je stavila na svoju glavu. Sedajući na motor iza njega, grleći ga čvrsto.

Uključili smo se u saobraćaj, koji je dolazio iz svih pravaca, on je cimnuo gas, što me je cimnulo unazad. Mora da sam ga povukla pošto se on okrenuo da vidi da li sam okej.

U sekundi kada sam shvatila bilo je prekasno.

“Vil!” vrisnula sam.

On se brzo okrenuo nazad, kamion koji je bio ispred nas pojavio se niotkud. Vil je momentalno zakočio, od čega je motor počeo da cvili, klizi, škripi po putu. Moje ruke stegle su ga oko struka, krijući lice, čekajući udar dok se motor zabijao u zadnji deo motora. Metal se drobio, ruke su mi iznenada bile prazne, moje telo je letelo kroz vazduh, vrisak je ispunio moje uši.

Tama.

Kaţu da pred smrt, vidiš ceo svoj ţivot pred svojim očima.

Sve što sam ja videla bile su svetlo zelene oči.

Od čoveka koji je i dalje progonio moje snove.

272

Martinez Postavio sam bolničku stolicu pored njenog kreveta, baš kao što sam i pre deset godina sedeo u stolici pored njenog kreveta. Nagnuo sam se napred i spojio svoje ruke kao da se molim, čekao sam. Nisam se jebeno pomerio u proteklih pet dana. Boreći se sa prokletom bolnicom da dovedu najbolje lekare koje novac moţe da plati. Bez obzira na jebenu cenu, plaćao sam u kešu i na licu mesta, ako će je to vratiti meni. Rekli su da je samo pitanje vremena kada će se probuditi.

Dan za danom slušao sam istu stvar, da budem strpljiv, da pričam sa njom, da joj drţim ruku. Drţali su je u medicinskoj komi da joj zaustave krvarenje u mozgu. Pre dva dana, odlučili su da je povuku iz nje pošto joj je se sve vratilo u normalu. Ali evo me ovde sedim i dalje jebeno čekam. Ona još uvek nije otvorila svoje oči. Moje strpljenje došlo je do granica, moje molitve nisu uslišene, bez obzira koliko se puta dnevno molio. Ĉak sam i skinuo krst sa vrata i stavio na njen, imajući vere da će je to vratiti meni.

Bilo je kasno noću kada mi se učinilo da sam je čuo. Lagani otkucaji njenog srca su me uspavali, bio sam iscrpljen, nisam mogao da vidim ispravno. Otvorivši oči, zatekao sam je kako zuri u mene divljim očima kao da je videla duha. Trepnula je nekoliko puta, pokušavajući da se fokusira.

Nabirajući čelo, misleći da se njen mozak igra sa njom.

“Ovde sam cariño,” šapnuo sam najneţnijim glasom, posegnuvši za njenom rukom.

Ona se cimnula na moj glas i zatvorila oči. Odmičući ruku od mene. Ja sam momentalno ustao, izazivajući je da se cimne. Ţeleo sam da dođem do nje, ţeleo sam da uhvatim njene obraze i pokaţem joj da sam to ja.

Njen Alehandro.

“Jebiga...” izdahnuo sam izlazeći iz njene bolničke sobe, ostavljajući je da odem po doktore. Moraju da znaju da je budna.

Stajao sam u ćošku dok su je pregledali što mi se činilo kao satima, gledajući da li je sve okej. Uperivši svetlo u njene oči, proveravajući vitalne funkcije, pitajući je pitanja. Ĉega se seća? Ĉega se ne seća? Kako se oseća?

Bilo je jebeno predugo.

Ali kada su svi specijalisti završili, ona je opet zaspala, izmorena. Seo sam nazad u stolicu, čekajući da se opet probudi. Odbijajući da odem od nje, čak i na minut.

273

Sledeći put kad se probudila, ja sam bio totalno budan. Njene oči su me našle kako sedim na istom onom mestu kao i pre. Ĉak i sa svim modricama i posekotinama na licu i dalje je bila jebeno prelepa. Ţeleo sam da posegnem i namestim pramen njene kose iza uha, poljubim sve i jednu povredu koja je prekrivala njenu koţu. Ali nisam. Morao sam da sedim i divim joj se iz daleka.

Izgledala je starije, oči joj nisu više bile pune ţivota. Zurila je u mene kao da ne zna ko sam, iako je ona bila jedina koja je ikad i znala.

Ja sam bio taj koji nisam znao.

Njena ruka instiktivno je pošla ka njenom lančiću, pomerajući lice da vidi šta je to. Vraćajući pogled sa krsta nazad na mene, nemo me pitajući da li je to ono što je mislila da jeste.

“Bio je majčin. Njena zaštita,” rekao sam, prekidajući tišinu među nama. “Nikad ga nije skidala. Do kraja, ne dok joj ga ja nisam skinuo sa vrata. Onog dana kad je ubijena i kad je izdahnula na mojim rukama.”

Ona je suzila svoje oči na mene, upijajući ono što nikada ni sa kim nisam podelio. Još jedan deo moje slagalice.

“Nikad ga nisam skidao do pre neki dan. Tebi je trebao više nego meni, Leksi.”

Počela je da ga skida.

“Sad je tvoj cariño.”

Ona je iznenadno stala, nameštajući ga nazad na svoje grudi. Njen prazan pogled gledao je po privatnoj sobi, izbegavajući me. Gledala je u cveće koje je dobila od Kraljevskog Baletskog pozorišta, zajedno sa onim koje sam ja naručivao svaki dan za nju.

“Vil,” jednostavno je rekla, tek šapatom. Ĉuvši je kako izgovara ime drugog muškarca bilo je kao da sam primio metak u jebeno srce, ali šta sam drugo mogao da očekujem.

Zasluţio sam to i mnogo više. “Ţao mi je Leksi,” objavio sam. Pognuvši glavu, ne ţeleći da vidim njen očaj. Znao sam iz prve ruke kako je kad izgubiš nekog kog voliš i to nekoliko puta.

Ona je momentalno zatvorila svoje oči opet, razumevši moj jednostavan odgovor. Bol se kovitlao u njenom umu. Suze su potekle niz njeno lice i njeno malo telo treslo se od plakanja. Odoleo sam porivu da ih obrišem, nagnuo sam se napred u stolici, laktova postavljenih na noge sa rukama spojenim ispred sebe.

274

Čekajući.

“Kako si znao da sam ovde?” pitala je, brišući suze koje su padale.

Pitanje joj se vrzmalo po glavi od kako se prvi put probudila, od kako me je ugledala pored sebe.

Udahnuo sam duboko, rekavši. “Cariño.”

“Ne zovi me jebeno tako,” rekla je kroz stisnutu vilicu. Očiju i dalje zatvorenih.

Podigao sam ruke u predaji iako me nije mogla videti. “Leksi, prestani se pretvarati kao da ne znaš ko sam ja. Znaš odgovor na to pitanje. Ali ako moraš da čuješ reči, onda ću ti reći. Uvek sam motrio na tebe. Takav sam.

Moram da budem siguran da si sigurna non stop.”

“Zašto si ovde, Martinez? Nisi ni ţeljan ni potreban.” Odgovorila je, ignorišući moj odgovor.

“Pogledaj me u oči Leksi.”

Ona je momentalno otvorila njene, bes ju je obuzimao. Vraćajući uspomene od vremena svog ţivota koji je ţelela da zaboravi. “Odlazi odmah.”

“Ne.” Ona je coknula, trešućći glavom. “Imaš velika muda, drugar. Misliš da moţeš da dođeš ovde kaţeš neka slatka sranja i da bih ja trebala da zaboravim sve što si mi uradio. Sve što sam zbog tebe prošla. Pa, skratiću ti posetu, pošto si tako zauzet muškarac i sve to. Pakao će se pre smrznuti nego što ću ja zaboraviti. Ne ţelim.”

“Ne očekujem da zaboraviš Leksi. Ali se molim da mi oprostiš.”

“Nikad te nisam smatrala religioznim čovekom, Martinez. Kako su molitve delovale za tebe u prošlosti?” ona je rekla hvatajući me nespremnog. “Da li je to potrebno da bi otišao? Okej. Opraštam ti. Tvoja savest ili šta god da je to dođavola, sada moţe biti čista. Moţeš ići sad.”

“Ne idem bez tebe. Povređena si.”

“Ne seri.” Za reţala je.

“Ne, cariño, doktori...” uzdahnuo sam, nespreman da joj saopštim vesti koje znam da će izazvati još više bola za nju. Ubijati je malo po malo iznutra. Već me mrzi, tako da mogu biti ja taj koji će joj to reći. “Ne moţeš više profesionalno igrati. Doktori su uradili sve što su mogli, Leksi. Ja sam doveo najbolje hirurge. Imaš višestruke prelome i polomila si levu cevanicu. Udar od tvog pada oštetio ti je taj članak. Zajedno sa nekoliko kostiju u kolenu.”

275

“Ne znaš o čemu pričaš, ţelim da razgovaram sa doktorom. Grešiš!

Izlazi napolje! Samo idi, ne trebam te! Grešiš!” ona je histerično vikala.

Besno mrdajući svojom glavom. Pesnice su udarale od dušek pored nje.

“Zašto pokušavaš da me povrediš? Grešiš!” nastavila je to da šapuće iznova i iznova.

“Letela si kroz vazduh, Leksi! Tvoje telo bilo je u gepeku onog kamiona, da nisi nosila kacigu umrla bi takođe. Pola tvojih rebara je slomljeno, ruka ti je napukla. Kuk iščašen. Sretna si što si čak i ţiva sa takvim povredama u kičmi. Luksuz je ako uopšte budeš mogla da hodaš.

Imaš dug put do oporavka koji ne moţeš sama preći. Imaćeš borbe u narednim mesecima, da ne pominjem i fizičku terapiju.”

Nisam odstupio, ustao sam i povukao ćebe sa njenog izlomljenog tela, ţeleći da vidi istinu u mojim rečima. Sve što je radila bilo je da je zurila dole u svoje noge, kao da je to jedina stvar koja joj je vaţna.

Posegla je za gipsom koji joj je prekrivao celu nogu. Lekovi nisu dopuštali da oseti agoniju u kojoj bi bila, da nije bila pod njima. “Šta koji kurac?” ona je izdahnula, a onda uvukla vazduh. Njene grudi teško su se podizale dok je podizala ruku ka njenim usnama. “Moja glavna noga. Ovo se desilo mojoj glavnoj nozi?!”

“Cariño,” “Prestani me jebeno tako zvati“ prsnula je, zabijajući svoju pesnicu u krevet. “Nisam tvoje ništa, ime mi je Leksi.”

Bilo je previše da podnesem. Zabacujući glavu u stranu pogledao sam je, ţeleći da moja narav ostane mirna. “Nema više razloga da ostaješ ovde.

Nemaš čak ni stan za ţivljenje. Sabrina stalno radi, znaš to bolje nego ja.

Ovde nemaš nikog, nikog da brine o tebi. Pusti me da budem onaj koji će to uraditi. Mogu ti dati najbolje doktore. Sve što ti treba. Vrati se kući sa mnom dok ti ne bude bolje. Ako budeš ţelela da odeš kad se oporaviš, pustiću te da odeš.”

Ona je okrenula svoje lice od mene, znajući da sam u pravu. Neţno sam uhvatio njen obraz, gledajući duboko u njene oči i rekao. “Obećavam, ali molim te daj mi šansu da ti pomognem Leksi.”

Ona je oklevala, razmatrajući opcije nekoliko sekundi. Cimnuvši svoj obraz iz mog stiska, izbacila je. “Ne idem zato što ti ţeliš da idem, idem zato što moram. Ništa više, ništa manje.”

Bilo je to daleko od onoga što sam ţeleo od nje.

Ali i to je bilo nešto za početak.

276

Trideset pet Leksi Bila sam uništena kada mi je Martinez rekao da ne mogu da idem na sahranu i dalje zaglavljena u bolnici, nedovoljno zdrava da putujem. Iako me jeste odveo na Vilov grob da se oprostim pre nego što smo se vratili u Njujork. Sedeo je tamo, puštajući me da plačem, nekoliko puta uzdahnuvši duboko dok sam ja svu svoju frustraciju i bol iskaljivala na njemu. Vil nije bio blizak sa porodicom što je i bio razlog zašto je radio u Engleskoj. Nikad ih nisam upoznala, pa nisam mogla da očekujem da njegova porodica odloţi sahranu zbog mene. Nisu mi dugovali ništa.

Martinez mi nije rekao ništa kada sam se slomila pred njim sedeći u invalidskim kolicima pred spomenikom, ţaleći za drugim čovekom.

Zahvaljivala sam Vilu iznova i iznova. Jedinoj osobi zbog koje sam i dalje bila ţiva, jer mi je dao svoju kacigu i to ga je koštalo ţivota.

Martinez je čak pokušao i da mi da rame za plakanje, pokušavajući da me uteši. Odgurnula sam ga, dokazujući mu da ga ne trebam više.

Ignorisala sam povređen izraz na njegovom licu.

Sabrina je bila uništena kad je saznala za moje povrede, ali još više je bila sa mojom odlukom da se vratim kući. Jedne noći kad me je posetila u bolnici, opet pokušavajući da me natera da se predomislim. Rekla mi je da razume moj izbor. Mogla je da vidi da sam i dalje poprilično zaljubljena u Martineza. Ţelela je da budem sretna, da nađem mir. Ovo je bila moja šansa za tim. Nesreća je završila jedno poglavlje mog ţivota, da bi dopustila drugom poglavlju da počne. Sa njim. Nije bilo vaţno koliko sam joj puta rekla da ne ţelim da ţivim u Engleskoj da joj ne bih bila teret.

Nikad mi nije poverovala.

Nije mi bilo vaţno.

Ništa nije.

Bila sam očajna, borila sam se danima da nastavim dalje. Izgubila sam ţelju za sve. Izgubila sam karijeru, momka i svoj ceo ţivot u deliću sekunde. Sve za šta sam se borila i čuvala u svom srcu bilo mi je oduzeto.

Plesanje je bilo sve što sam ikad imala i sada i to je nestalo, takođe. Nisam imala razloga da nastavim, ni jedan.

277

Svaka operacija koju sam imala u poslednjih šest meseci, bila je kao novi udarac zaostatak mog ţivota. Ili šta god da je dođavola ostalo od njega. Bar sam napokon mogla da hodam, nekako. Štake su povređivale moje ruke ali mi bar nije trebao Martinez da mi pomaţe kada sam ih koristila. Što mi je dalo prostora da budem sama, bez njega da me uvek nadzire. Imala sam kolica da se krećem unutra, ali je to zahtevalo da traţim od njega da mi pomogne da se smestim u njih, rekla bi mu da mi samo pomogne i ode, ali on bi me samo ignorisao.

Noseći me svuda po penthausu, zanemarujući kolica. Trudila sam se kao đavo da ignorišem kako se njegovi mišići zateţu oko mene i kako na mene deluje.

Kučkin sin je bio zgodniji nego ikad pre. Ĉesto sam zatekla sebe da zurim u njegove snaţne ruke dok me je nosio od sobe do sobe. Nisam mogla da verujem kako je bio sve bolji s godinama.

Kao da je najbolje vino. Jednog dana sam uspela da se smestim u kolica vozim se po penthausu trebalo mi je da izađem iz sobe. Nikada nisam išla prema baletskom studiju, bojeći se da nije tamo više, ali još više uplašena da moţda jeste.

Prošla sam pored sobe koju je Martinez pretvorio u teretanu. Veţbao je stalno da izbaci svoju frustraciju i to bez majice. Šorc za teretanu visio mu je nisko na kukovima, pokazujući jebi me mišiće u prvom planu. Bio je i zgodniji više mišića bilo je po njegovom telu nego što se sećam. Znoj je padao sa njegovih grudi, klizeći niz njegove savršene mišiće. Gledala sam ga par minuta, a onda se okrenula, trebajući da se vratim u svoju sobu.

Drţeći krst na mojim grudima koji mi je dao koju još uvek nisam skinula.

Poslednje što sam ţelela je da budem uhvaćena kako ga posmatram.

Dok sam prolazila pored njegove sobe, nisam mogla da se ne nasmejem na uspomenu kada smo tek stigli kući, par nedelja nakon što sam otpuštena iz bolnice. Setila sam se kako je zapravo pokušao da me odnese u svoju sobu, govoreći kako će biti lakše da spavam tamo. Kako bi me lakše mogao čuti i doći do mene ako mi zatreba nešto Nasmejala sam se histerično i podsetila ga da ne moram više da budem njegova kurva.

Sigurna sam da ima gomilu takvih u svom ţivotu. Nije rekao ni reč nakon toga, bez reči odveo me je u moju sobu.

“Leksi izlazi iz jebenog kreveta i obuci se,” naredio je, ulazeći u moju sobu. Nepozvan kao uvek. Nemarno otvarajući moje zavese, paleći me sa svetlom.

278

Oh... imala sam Martineza u guzici dvadeset četri sata dnevno. Koji je pokušavao da mi udahne ţivot. Verujete mi uvek bi se smejala na tu pomisao.

“Umorna sam,” jednostavno sam rekla. “I otvori oči matori, već sam obučena.” Uzela sam jastuk i prekrila lice, pozdravljajući tamu opet.

“Podne je. Radila si isto ovo juče i dan pre toga i dan pre toga. Da nastavim princezo?”

“Ne, ali znam da hoćeš,” mumlala sam kroz jastuk.

“Stvarno slatko, radiš ovo proteklih šest meseci,” objavio je.

“I eto tako.” Prebacila sam ćebe preko glave. “Koga je briga!? Zbog čega imam da ustajem? Ničega! Ne mogu da igram, ne mogu da nađem sebe, jedva jebeno mogu i da hodam.”

“Imaš štake. Moraš da...”

“Ne govori mi šta trebam! Rekla sam ti. Trebam da odjebeš iz moje sobe! Izađeš mi iz dupeta! Nisi moj spasilac Martinez! Ĉak mi se i ne sviđeš! Sad idi, jer se ni ja tebi neću svideti kad se jako naljutim.”

Skinuo je ćebe i jastuk sa mene i coknuo. “Ne brini, srce, ne sviđeš mi se baš ni sad.”

“Boţe! Osećanje je obostrano.”

On se nagnuo napred i podigao me. Nije bio zanesen mojom teţinom i pokušajem da mu se suprotstavim.

“Prestani da mi zapovedaš.”

On me je prebacio preko ramena kao da sam pero. “Prekini da se pretvaraš kao da to ne ţeliš da radim,” za reţao je, hodajući kroz hodnik, udarajući mi dupe.

“Arogantni skote!” udarala sam ga u leđa dok me je nosio kroz penthaus i unosio u lift.

“Ovaj arogantni skot te vodi negde, ţelela to ili ne. Ne mogu da podnesem ta tvoja patetična sranja više,” objavio je, stiskajući dugme.

“Gde me vodiš?” zahtevala sam, odustajući od borbe, nije bilo svrhe, on je bio kao od cigle.

Neţno me je spustio dole u limuzinu minut kasnije, paţljivo nameštajući moje noge i napokon je odgovorio. “U tvoju prošlost.”

Kad je limuzina krenula, lagala bih kad bih rekla sa nisam bila zaintrigirana oko toga gde me vodi. Njegov privatni avion bio je spreman da krene čekajući da stignemo. Izvukao me je iz limuzine, uzimajući me u svoje snaţne ruke, a onda uneo u avion. Spustio me je na mesto i seo pored 279

mene. Odbila sam da mu pokaţem bilo kakav interes, gledajući film tokom celog leta. Osetila sam njegove oči na mom licu svo vreme. Sat kasnije sleteli smo i vozač nas je već čekao. Još jednom poneo me je iz aviona, grabeći moje štake na putu napolje. Telohranitelji bili su odmah iza nas. Ĉim smo krenuli da se vozimo ka našoj destinaciji, shvatila sam gde smo.

Cimnula sam glavom prema njemu pitajući, “Zašto smo dođavola na Rhode Island?” stiskajući pesnicu dok sam čekala odgovor.

“Vreme je da se suočiš sa svojim jebenim demonima. Pa evo nas, srce, dobrodošla u Rhode Island?”

Otvorila sam usta i brzo ih zatvorila, nesposobna da nađem reči. Moj um okretao je milion pitanja na koja sam znala da neću dobiti odgovor.

Okrenula sam lice prema prozoru, pokušavajući da smirim napete nerve.

Pokušavajući da mislim na bilo šta drugo sem na demone koji su i dalje ţiveli u mom rodnom gradu. Lomeći prste na rukama u svom krilu, borila sam se sa uspomenama na kuću koju sam poznavala kao pakao. On je stavio ruku na moju butinu u utešnom gestu, verovajući da će mi to pomoći kao nekad.

I jeste.

Moji prsti su se umirili, stomak opustio, uspomene počele bledeti.

Samo sam se koncentrisala na osećaje njegovih prstiju koji su lagano milovali moju butinu. Nastavio je da gleda kroz prozor, ne obraćajući paţnju kako njegov jednostavan dodir i dalje utiče na mene. Vozili smo se u tišini skoro zauvek, prolazeći pored moje stare škole, prodavnice sladoleda do koje sam znala da odem biciklom. Osećaj mučnine se vratio, ali Martinez nije prestajao da miluje moju butinu.

Limuzina je skrenula na stari prljavi put vozeći se ka mojoj prošlosti.

Zatvorila sam oči, udišući duboko, ţeleći da uspomene ostanu zaključane u mom umu. Vozač busa ostavljao bi me pored puta, morala sam da pešaćim kući sama svaki prokleti dan. Slike bespomoćne male devojčice koja je uvek ţurila da stigne kući, nadajući se uvek da će je njena mama dočekati sa otvorenim rukama. Pitati je kako joj je bilo u školi, da će joj reći da je voli, izaći iz proklete kuće i pobrinuti se da stigne bezbedno. Usne su počele da mi se tresu, grudi su mi postale teške, suze su pale niz moje lice. Sećanje na svako razočarenje, svako prekršeno obećanje, sve što je ikada prebacila preko usana su me obuzela.

Otresla sam slike njenog mrtvog tela pored mene. Tako hladnog, tako plavog i dalje osećam njene ruke oko mene. Tresla sam se od tog osećaja.

280

Iznenada sam se trgnula kad sam osetila kako Martinezovi prsti brišu moje suze. Morbidna uspomena potonula je duboko u tamni ćošak moje savesti.

Nije bilo svrhe, moj bol neće prestati.

Ambulanta.

Sahrana.

Moj očuh koji je dolazio u moju sobu svake jebene noći.

Prvi put kad me je dodirnuo.

Drugi...

Treći...

I svaki put nakon tog.

Njegov miris.

Njegov dodir.

On kako mi govori da me voli, misleći da sam moja majka.

Udahnula sam dah, zadrţavajući ga kada je auto stao. Nisam morala da otvorim oči da bi znala da smo stigli. Osetila sam negativnu energiju.

Naginjući glavu nazad na drţač za glavu, oblizala sam svoju usnu. Moleći svoje uspomene da se sklone sa mojih očiju.

“Zašto pokušavaš da me povrediš?” rekla sam tek šapatom.

On je obrisao još jednu suzu, mazeći stranu mog lica. “Cariño, pokušavam da ti pomognem.”

I sa tim otvorio je vrata.

Martinez Izneo sam je, iz limuzine. Nalazeći Rika, koji nas je čekao tamo sa njenim štakama. Oči su joj i dalje bile zatvorene dok sam šetao do praznog prilaza, porodične usrane i oronule kuće. Izgledala je kao da se u njoj nije ţivelo godinama. Nije bilo ni jedne druge kuće miljama daleko. Ĉim sam prišao ulaznim vratima, ona je iz ničega krenula da se bori sa mnom.

Udara, grebe, vrišti da je pustim. Jesam. Pokušavajući neţno da je spustim na zemlju pre nego što si prouzrokuje bol.

“Leksi prestani, povredićeš se.” Viknuo sam boreći se sa njom.

Stajući na nepovređenoj nozi polako je otvorila oči, otimajući štake iz mojih ruku. “Sve što ti radiš je da me povređuješ! Zašto si me doveo ovde!

Nemaš prava da mi ovo radiš! Ko jebeno misliš da si ti?” vrištala je dok joj se telo treslo.

281

“Cariño, pusti me da objasnim, ja ne...” Ona me je ošamarila, od čega mi je glava poletela od neočekivanog udarca. Uhvatio sam vilicu, pomerajući je dok je ona vraćala svoju ruku na štaku.

Ne sećam se kada me je poslednji put neko udario.

“Mrzim te. Ĉuješ li me? Jebeno te mrzim,” vrištala je. Udarajući me sad u grudi, jako koliko god je mogla, ljuta na mene jer se nisam branio.

“Ti si zao, mrzim te Martineze! Koliko bolestan treba da budeš da uradiš ovo nekom. Ne pomaţeš mi, povređuješ me. Baš kao što si uvek.”

Podigao sam njene zglobove u vazduh. Gledajući je duboko u oči, pokazujući joj da ovo nije iz zle namere, nego moj pokušaj da oteram ono što ju je progonilo ovih dana. Udar za udarom ţena koju sam znao je nestala. Stranac je stojao predamnom. Ona se naglo okrenula otimajući svoje zglobove iz mog stiska. Gledajući u kuću ispred nje. Grudi su joj bile teške, disala je teško. Mogao sam da vidim svaku i poslednju uspomenu mučenja koja je prolazila njenim umom, praveći haos svuda oko nje.

Nije odstupila, bacila je štake na trotoar. Polako krenuvši ka kući izbegavajući bol u nozi. Svakim korakom bila je sve odlučnija. Spoticala se skoro pala na kolena. Uloţio sam sav svoj napor da ne potrčim ka njoj, da je ne povučem u ruke i ne ponesem je. Ali morala je da se suoči sa svojim strahovima, svojom tamom, svojom prošlošću. Posegla je dole grabeći što je više kamenja mogla, a onda se uspravila, spotičući se od teţine kamenja.

“Cariño...”

Ona je besno počela da baca kamenje na kuću. Jedan za drugim, gubeći balans sa svakim bačenim kamenom. Bespomoćno jecanje napustilo je njena usta, telo joj se treslo od besa. Prozori su pukli bacajući staklo svuda. Dubok jak udar čuo se i na ulaznim vratima, i staklo je puklo.

Naginjući se napred uzela je još kamenja, bacajući ih u svim pravcima.

Pokušavajući da sruši kuću koja joj je zadala toliki bol.

“Nikada nisi bila tu za mene!” još jedan kamen je poleteo. “Ostavila si me sa monstrumom! Jebenim predatorom!” Još jedan. “Trebala si biti moja majka! Nisi uradila ništa za mene!” Još tri kamena su poletela. “Nemam nikog na ovom svetu sem same sebe. Uvek sam bila sama!” kamen za kamenom leteli su ka kući. “Jebeno te mrzim! Ti si jadan izgovor za majku.”

Nikad pre nisam video nekog tako slomljenog. Ipak, stajao sam tamo i gledao je u tišini, čak ni moj dodir sada neće olakšati njen bol. Njen um je 282

divljao, nije mogla da stane, uspomene su igrale pred njom, kraj im se nije video. Setila se svakog puta kad je bila izneverena, povređena i odbijena.

“Nadam se da goriš u paklu! Nadam se da ga je neko ubio, naterao da ne oseti ništa drugo do bola! Bola koji je on meni priređivao godinama!” bacila je svaki kamen koji je mogla ka kući. Frustrirano mahajući rukama okolo.

Gubeći oslonac, pala je na zemlju. Vrišteći u boli. Momentalno stavljajući ruke na uši, pokušavajući da ugasi glasove koji su je opkoljavali.

Očajnički pokušavajući da ugasi prošlost. Pokrenuo sam se u akciju nesposoban da se više drţim po strani, pao sam na kolena, odmah pored nje.

Povukavši njeno izmoreno telo u svoje naručje. Nije se borila protiv mene. Jaka, neustrašiva ţena je nestala. Zamenjena sa uplašenom, izgubljenom malenom devojčicom koja je i dalje ţivela u njoj. Ljuljao sam je napred nazad, pokušavajući da je utešim, šapćući reči uverenja na njeno uho.

Ona se uhvatila za mene kao da joj od toga zavisi ţivot, puštajući me da je drţim, da preuzmem teret od nje. Ljubio sam vrh njene glave dok se ona tresla u mojim rukama.

“Zašto si me doveo ovde? Zašto si mi ovo uradio? Kako si čak i znao?”

Ona je pitala, glas joj je pucao sa svakom rečju koja je prešla preko njenih usana.

Zgrabio sam njeno lice među svoje ruke, navodeći je da me pogleda.

Rekao sam ubeđeno. “Ti imaš. Mene.”

Ona je udahnula, udišući moje reči. Gledajući me duboko u oči.

Opuštajući se u mom dodiru, malo se smirivši.

“Nisi sama, Leksi. Ne više.”

“Ne znam ništa o tebi. Kako si...”

“Nisam doveden u ovaj ţivot, rođen sam u njemu. Ĉovek kojeg vidiš to sam ja. To je ono ko sam uvek i trebao biti. Nemam nikog više u ţivotu takođe. Ali ti si moja Leksi. Ti ćeš uvek biti moja,” napravio sam pauzu da moje reči potonu. “Otišao sam po tebe nakon...” zatresao sam glavom.

Duboko posramljen zbog svojih dela. “Nikada pre nisam bio tako jebeno uplašen u svom ţivotu, kao ta dva dana kad si nestala bez traga. Trebalo mi je da te nađem, da se uverim da si okej. Kada si otišla, odvela si i mene sa sobom Cariño. Proveo sam poslednjih deset godina ţivota samo idući napred, radeći ono što se od mene očekivalo. Svaki mračni dan bio je isti.

283

Tako sam jebeno iscrpljen od ovog pakla, ima dana kada razmišljam da sve okončam.”

Njene oči pokazivale su mnogo emocija, gledala me je na način na koji nisam verovao da je moguće.

“Treba mi da se setiš svega toga kad me pogledaš. Da li me razumeš?”

Ona je lagano klimnula, nesposobna da nađe reči. Suze su pale niz njeno lice dok sam joj ja otkrivao moju istinu. Obrisao sam sve suze brzo kao što su i došle.

“Kada me je Leo nazvao to jutro tvoje nesreće i rekao mi da si gadno povređena, prekinuo sam vezu. U strahu da sam te zauvek izgubio.

Poslednja uspomena koju sam imao tih poslednjih deset godina bila je naša poslednja noć kada sam te ostavio da spavaš u mom krevetu. Kose rasute, tankog tela pod mojim plahtama, tako mirna. Nisam video još tu ţenu u proteklih šest meseci. Ona na koju mislim dan i noć. Doveo sam te ovde da ti pomognem da nađeš svoj mir opet Leksi,” mumlao sam, neţno milujući njene usne, razmazajući njene suze.

Iznenađen što me nije odgurnula. Jedva kontrolišući poriv da poharam njene usne, ali nije bilo pravo vreme, niti pravo mesto. Mada sam morao sa poljubim njene usne, da ih osetim uz moje.

Nisam mogao da je jebeno ne poljubim.

Povlačeći se nazad, klimnuo sam ka Riku. On je otvorio gepek limuzine, donoseći mi ono što sam trebao, da okončam ovo jednom za svagda. Ustao sam i poveo je sa sobom, grabeći i njene štake pod rukom.

Poljubio sam je poslednji put, gledajući duboko u njene oči. Napokon videvši deliće čoveka kojeg je uvek videla u meni.

Rik mi je predao ono što sam traţio i ja sam je pustio. Hodajući ka kući. Stajala je tamo divljih očiju, usta su joj se otvorila kad je shvatila šta ću da uradim.

Gledala je kako polivam kuću sa benzinom. Bacajući crvenu kantu pre nego što sam se okrenuo opet ka njoj. Otvorio sam upaljač.

“Mogu da odjurim tvoje demone, ali oni nikad neće prestati da te jure.

Da li ţeliš da uradiš ovo?”

Ona je progutala jako, udahnula duboko pre nego što je krenula ka meni na štakama. Ona se okrenula od kuće ka upaljaču u mojim rukama.

Terajući duhove prošlosti koje nije ţelela u svojoj budućnosti. Sa drhtavom rukom, ona je posegla i uzela upaljač, “Hvala ti.”

284

Klimnuo sam dok je ona palila upaljač, ignorišući miris benzina koji se podizao sa njenog trema.

Gledajući kako plameni sagorevaju do temelja rupu iz njenog detinstva.

Noseći njenu prošlost da gori u paklu.

NAŠ SVET KNJIGA 285

Trideset šest Leksi Noć kada smo se vratili sa Rhode Island pre šest meseci, uneo me je u svoju sobu, a ja sam pristala. Smestio me je dole u svoje hladnu, svilenu posteljinu, nameštajući moje noge gore, predajući mi moje lekove. Znajući da moram da se nosim sa više bolova odjednom. Bio je tako neţan, tako paţljiv i saosećajan.

Provela sam ostatak noći u njegovim rukama u miru, srećna po prvi put od kad se mogu setiti.

“Odmori se malo cariño. Bezbedna si, ja sam ovde,” šapnuo mi je na uvo.

Zatresla sam glavom, u šuškavajući se dublje u njegovo naručje.

Nesposobna da mu budem dovoljno blizu. Emocionalno, mentalno i fizički iscrpljena, zaspala sam pre nego što sam i znala. Njegov neţan dodir mazio me je po leđima, tešio me. Probudila sam se, traţeći ga, bila sam sama. Iz nekog razloga nisam paničila, nisam ni morala. Osetila sam ga sa mnom iako nije bio tu u svojoj sobi. Njegova strana kreveta i dalje je bila topla, izazivajući osmeh na mojim usnama. Došao je minut kasnije pošto sam se ja probudila sa tacnom punom svakakve hrane poznate čoveku.

“Zašto se smeješ, cariño?” Osmeh se proširio i njegovim zgodnim licem. Znajući veoma dobro zašto se ja smejem.

“Da li ţeliš da znaš?” Nasmejala sam se opet sedajući.

On se nacerio. “Vidim da nisi izgubila ta svoja mala drska usta.”

Pojeli smo doručak u njegovoj sobi zajedno, ne pominjući prethodni uţasan dan. Provodeći celu nedelju tu, pričajući o ničemu bitnom, ali i dalje mi se činilo kao da je bilo o svemu. Završili smo tako da smo svaku nedelju provodili na ovaj način. Ponekad bi gledali film. Ponekad bi me pustio da gledam rijaliti tv, dok je on radio na laptopu u krevetu. Nije bilo vaţno šta radi sve dok smo zajedno. Zaspala bih u njegovom naručju svake noći samo da bih se tako ujutru i probudila. Bila sam ubeđena da ovaj čovek nikad ne spava.

Krenula sam u svoju sobu da se obučem kao što sam i svako jutro, spremna da počnem svoj dan nekoliko nedelja nakon što smo se vratili.

286

Otvorila sam ormar i zatekla prazne vešalice, prišla sam ka svojim fiokama otvorila svaku, ništa. Moja soba bila je prazna. Od tutnjila sam dole niz hodnik do njegove kancelarije, ulazeći bez kucanja.

Nije bio zapanjen, kao da me je očekivao. “Šta dođavola, Martinez? Gde su mi stvari?” Pitala sam, izbacujući kuk na jednu stranu, ruke poloţene na struk.

“Dobro jutro i tebi Leksi,” nacerio se.

“To jednostavno neće upaliti na meni drugar. Odgovori mi na pitanje.” “ Tamo su gde pripadaju cariño. Gde ti pripadaš u mojoj sobi. U mom ţivotu.”

Nisam napustila njegovu sobu od tada.

Prošla je skoro godina od kako me je doveo da ţivim ponovo sa njim, videla sam drugu stranu čoveka i dalje sam ga volela celim svojim srcem.

Donosio mi je doručak u krevet skoro svako jutro i bio je na večeri svako veče. Provodivši sve više i više svog vremena sa mnom, nadoknađujući ono što smo izgubili kad smo bili razdvojeni. Vodio me je po celom Njujorku u kupovinu, posetili smo sve galerije i išli u fensi restorane u kojima nikad pre nisam bila. Skoro sve smo radili zajedno.

Ljubio me je, dodirivao, ali drţao se rezervisano napolje u javnosti. Ali iza zatvorenih vrata, kakvog bi raspoloţenja bio tako bi i delovao.

Ponašali smo se kao par.

On i ja.

Hladne, mračne, beţivotne oči zamenjene su sa iskrenim, mirnim i toplim. Zatekla sam se da mislim na njega non stop. Ja sam mu poverovala kada je rekao da je bilo dana kad je pomislio da sve okonča. Ponekad gledala bih ga iz daleka i mogla sam da vidim da se bori. Njegova odluka je bila da ne ţali više. Vidite, moji demonu su spaljeni u vatri. Njegovi... su bili ţivi i lebdeli su svuda oko njega svaki dan. Ali u isto vreme ovo je bio novi početak za nas. Počevši novo poglavlje naših ţivota, zajedno. Ponekad sam se pitala da li će njegovi demoni ikada zaista otići. Brzo shvatajući da će El Diablo uvek biti deo njega, takav je bio. Zovite me ludom, ali volela sam tog čoveka isto koliko i onog drugog. Svaka njegova strana me je obuzimala. Svaki deo njega me je upijao.

On je bio moj.

Bez obzira na sve. Ţivot je napokon bio miran nakon godina razočarenja i teţine. Bio je tu za sve, da brine o meni, da me podrţi, činio je da se osećam ţeljenom po 287

prvi put ikad, sa njim. Drţao mi je ruku na konsultacijama sa lekarom za moju nogu i pohađao moje fizičke terapije sa mnom. Motivišući me da nastavim dalje, kad je moje telo ţelelo da odustane. Ja sam ga zadirkivala da mu se samo sviđa pogled kad se proteţem. Uvek sam se pobrinula da zategnem noge, što je moje dupe izbacivalo u prvi plan.

Martinez je čak unajmio jednog od najboljih ortopeda na Istočnoj obali da pregleda moj slučaj. Napokon sam mogla sama da hodam bez bola. Ĉak mi je rekao da mogu i da počnem da igram ponovo.

Sve moje povrede bile su sanirane, ali još uvek nisam obukla svoje baletanke od kako sam imala nezgodu. Nakon meseci izbegavanja deo kuće u kojoj je bio plesni studio, napokon sam skupila hrabrost da odem da vidim da li je i dalje tamo jednog jutra. Zatvorivši oči, polako sam ušla, otvorivši ih videla sam da je soba potpuno ista kao i kad sam otišla.

Poţurila sam u njegovu kancelariju, zatičući ga u njegovoj stolici.

“Hvala ti, hvala ti, hvala ti!” Ljubila sam ga svuda po licu. Sposobna da napokon kaţem hvala ti. Kao što sam ţelela prvi put kad sam našla tu sobu. “Čemu dugujem ovo zadovoljstvo cariño?” Mazio je moj obraz, sa osmehom na usnama.

“Zadrţao si je, nakon svih ovih godina, zadrţao si moj studio, moje svetilište.

Zašto?” “Ţeleo sam da zadrţim deo tebe ovde, nadajući se da ćeš naći svoj put kući. I evo te.”

On me je poljubio u čelo, brišući suze koje nisam ni shvatala da teku.

“Hvala ti. Ne mogu ni da ti opišem koliko mi to znači.”

“Pokaţi mi,” zastenjao je.

“Vidi ko je odlučio da se probudi,” rekao je, izvlačeći me iz misli kada je ušao u našu sobu.

Prevrnula sam se sedajući. Povlačeći svilu sa sobom, pokrivajući moje gole grudi. Martinez je napravio eleborat priču oko toga zašto moje pidţame nisu stigle do sobe. Govoreći da ne zna zašto nisu prebačene i da će se pobrinuti za odgovornog za to. Nisam bila glupa, znam da ih je bacio.

Moraću da ih zamenim, jer mi nije bilo ugodno da budem gola oko njega.

Iako smo bili bliskiji nego ikad, nismo bili intimni. Mislim, davao mi je orgazme koji ti oduvaju mozak non stop, ali mi nije dozvoljavao da ga dotaknem. Znajući da će ga to navesti da izgubi kontrolu. Mislim da je deo njega i dalje zatvoren kad je u pitanju seks. Uplašen je da neće moći da me uzme onako kako ja zasluţujem. I da će ponoviti ono što se desilo 288

godinama pre. Znala sam da mi to nikad više neće uraditi. Jedva je preţiveo i prvi put.

Nisam gurala.

Nisam ni morala.

Po prvi put, njegove su reči bile su glasnije od njegovih dela.

“Moraš se obući,” naredio je, povlačeći moja stopala ka njemu.

Ja sam se nasmejala. “Ţeliš odeću na meni to je novost.”

Nagnuo se napred, nadvijajući se iznad mene. Uzimajući me u svoje jake, odlučne ruke. “Ti si jednostavno u mojoj milosti.” Izdahnuo je na moje usne, šaljući trnce niz moje telo. “Sada se oblači.” Zaškripao je zubima, odmičući se, na moje razočarenje.

“Gde idemo?” Pitala sam, ne ustajući, gledajući ga kako se kreće o sobi.

Način na koji su mu se leđa zatezala, kako mu je sako isticao sva prava mesta, kako je visok jebeno bio. On je ceo bio pre ukusan. Odgurnula sam slike pre nego što upadnem u nevolju, inače nećemo napustiti penthaus.

“Da ţelim da znaš, rekao bih ti. Neću ti reći opet. Oblači se.”

Vidite... i dalje je seronja.

Limuzina nas je čekala, zajedno sa u običajnim telohraniteljima. Nije mi trebalo mnogo da stignemo tamo gde me je vodio. Zaustavili smo se pored zgrade nedaleko od njegovog penthausa na Menhetnu.

Njegov čovek izašao je prvi pregledajući okolinu pre nego što smo mi izašli napolje. Neke stvari nikad se ne menjaju. Uzeo je moju ruku, pomagajući mi da izađem iz limuzine, vodeći me stepenicama do zadnjeg ulaza. Otključao je dvokrilna staklena vrata, ostavljajući ugašeno svetlo kad sam ušla iza njega.

“Alehandro, gde smo mi...” On je upalio svetlo,čineći da za nemim.

Martinez Gledao sam je kako se kreće tiho po prostoriji. Stajao sam po strani, sa rukama u dţepovima, dajući joj momenat da upije sve oko sebe. Smešio sam se dok sam gledao kako joj je pogled igrao dok se kretala po sobi. Nije znala gde prvo da gleda. Suzni pogled bilo je i više od hvala koje sam trebao.

“Jeli ovo...”

“Tvoje je,” jednostavno sam rekao, vraćajući njenu paţnju na mene.

289

Moj glas odzvonio je sa mesta na kom sam stajao. Osmeh se širio na njenom licu, dok je pokušavala da zadrţi suze. Zgrabio sam dokumente sa pulta, zakoračivši sa praga na drveni pod ka njoj. Bez da kaţem bilo šta drugo, predao sam joj papire od zgrade. Uzela ih je u svoje drhtave ruke, gledajući šta je u pitanju. Brzo je treptala, pokušavajući da odrţi fokus dok su joj suze nabijale na oči od pogleda na njeno ime na papiru.

“O, moj boţe,” rekla je, stavljajući ruku preko usana dok je pregledavala dokumente.

“Samo zato što ne moţeš da igraš profesionalno više, Leksi. Ne znači da ne moţeš da podučavaš i nastaviš sa onim što voliš, srce.”

Ona je pogledala gore u mene, divljih očiju, njena usta su se otvarala i zatvarala. Tresla je glavom u šoku.

“Ovo je previše...” stavio sam svoj kaţiprst na njene usne, ućutkujući je.

“Kupio sam ovaj studio za tebe. Imaš sve što ti treba, kao što vidiš, moţeš početi svoj posao. Zgrada je tvoja Leksi. Moje ime se nigde ne pominje. Slobodno i čisto. Bez obzira šta se desi... tvoja je.”

Njene oči punile su se sa još suza, zapanjena nad poklonom koji sam joj dao. Po mazio sam njen obraz pozadinom svog prsta, pokušavajući da umirim njene emocije. Ona se naslonila na moj dodir, zatvarajući oči na sekundu. Govoreći mi više nego što je mogla ikad rečima.

“Kako ću ikad da ti zahvalim za sve što si uradio za mene?”

“Igraj za mene.”

Ona se cimnula, otvorivši oči. “Šta?” “Ĉula si me.”

“Ja ne mogu...”

“Moţeš. I hoćeš.” Odmakao sam se, uzimajući njenu ruku i vodeći je dublje po studiu.

Stao sam ispred vrata na kojima je pisalo “cariño” elegantnim rukopisom srebrnim slovima. Ona je zurila u mene dok sam ja otvarao vrata, otkrivajući privatnu svlačionicu opremljenu sa svime što jednoj balerini treba. Ona je ušla polako, pokušavajući sve da upije, prelazila je rukom preko površina svega što se nalazilo u svlačionici, sve samo najbolje za nju. Grabeći njenu tašnu za igru koju sam zamenio nakon nesreće, predao sam joj je.

“Tu je sve što ti treba.” Poljubio sam je neţno. “Idi.” Udario sam je po dupetu. “Sad.” 290

Otišao sam, da vidim i podesim audio sistem. I dalje si nije jebeno pomerila kao da su joj stopala bila za cementirana za pod ispod nje.

“Ne volom da čekam, cariño.”

Ona je udahnula duboko, stavljajući jedno stopalo ispod drugog kao da joj je jako teško to da uradi. Kad sam se vratio do studija izvukao sam stolicu. I seo, nagnuvši se napred, stavljajući laktove na kolena, sa rukama spojenim ispred sebe. Ĉekajući je da se pojavi. Minut posle.

Oduzela mi je jebeni dah. Bila je obučena u svetlo rozi, nisko sečeni triko koji se pripijao uz njene grudi. Njene tvrde bradavice probijale su se kroz tanki materijal dok je njeno savršeno dupe bilo podignuto.

Zaboravivši grudnjak i tenisice nosila je grejače za noge umesto toga.

Moj kurac je poskočio od samog pogleda na nju.

Istezala se malo uz šipku dok sam ja gledao kako joj se telo uvija, krivi i cima u svim pravcima kao da uopšte nije prekidala. Njen triko se podigao iz lagajući još više njene blede delikatne koţe. Nisam joj dao vremena da razmotri svoju sledeću misao, pritisnuo sam muziku na uređaju. Ona se nasmejala tiho, gledajući u mene kroz ogledalo kad je melodija bila registrovana u njenoj glavi.

Naše su se oči spojile.

Pesma uz koju je igrala u mojoj kancelariji prvi put kada je došla da me vidi, na istu je pesmu igrala i kada sam otišao po nju u Europu, sada se ista ta melodija probijala kroz zvučnike. Nekako obišli smo ceo krug. Nisu morale reči biti izrečene između nas, imali smo potpuno istu misao.

Prilazila je uz šipku, odmičući svoju desnu nogu u stranu, neţno nameštajući svoj članak uz drveni pod i podiţući levu ruku, spustila je svoj torzo do kolena, drţajući istezanje. Ponovila je isti pokret sa levom nogom.

Ne prekidajući kontakt očima koji je imala sa mnom u ogledalu. Drţala se za šipku sa levom rukom, grabeći članak desnom, povlačeći ga bez napora ka grudima, dok joj se noga podizala napred. Perfektno je stojala na jednoj nozi. Ona je imala najduţe jebene noge koje sam ikad video.

Nakon istezanja, počela je da igra za mene. Njeno telo se uvijalo, ruke su joj plutale, a stopala klizila u svim pravcima po sobi uz zvuk pesme. Od jedne do druge tačke nije postojalo mesto na drvenom podu na kom nije bila koje njene baletanke nisu dotakle. Bila je tako obuzeta muzikom, igrom, srcem i dušom njenog celog ţivota. Zaboravila je da sam sa njom, izgubila se u svom elementu, gurajući sebe napred. Da niste znali za njenu nesreću, pomislili bi ste da nikada nije ni prestajala da igra.

291

Pesma je skoro bila na kraju, kada se spotakla, ali se sa samopouzdanjem vratila, podiţući svoj članak iza sebe, proteţući koleno i zategnute mišiće. Radila je na povredama koje je trpela i oporavljala se od njih prethodne godine. Video sam dozu razočarenja u njenim očima, koliko se god trudila da nastavi svoj korak. Frustrirana, jer njena noga nije slušala, jer ju je izdavala.

Pauzirao sam pesmu koju sam stavio na ponavljanje.

“Protegni se opet, cariño,” naredio sam dominantnim tonom.

Klimajući ka šipci.

“Dobro sam,” iznervirano je odgovorila. Tresući nogom i rukama.

Vraćajući se u pozu, gledajući me preko ogledala.

Zabacio sam glavu u ustranu, podigao obrvu. Ona je suzila svoje oči na mene, ali je nevoljno poslušala. Pritisnuo sam plej, puštajući melodiju da počne opet. Namestila je nogu na najniţu barijeru, čime je njeno dupe bilo istaknuto direktno ka meni.

Mameći me.

Zatvorila je oči, trebajući da se pribliţi muzici, čekajući da odbaci sve negativne misli, osećajući se ne sigurnom. Ustao sam, skinuo sam svoj sako. Zavukao rukave košulje, dok sam se kretao po drvenom podu.

Polako sam stao iza nje, hvatajući je nespremnu.

Zaledila se, okrenula se i otvorila oči. Zureći u mene u čudu. “Šta to radiš?”

Nagnuo sam se napred do njenog uha i zastenjao. “Pomaţem ti da se istegneš.” Spustio sam se na kolena ispred nje.

Njene oči su se raširile.. Osećaj razočarenja prerasao je u poţudu.

Stavila je ruke na stranu, odmarajući ih na šipci, pridrţavajući svoju teţinu.

Zgrabio sam njen članak, podiţući ga u vazduh, mazeći je duţinom cele noge dok je nisam postavio na najniţu šipku.

Prelazeći svojom drugom rukom po njenim leđima naginjući je napred ka istrošenoj nozi. Razumela je šta radim, posegnula je za člankom i istegla se. Podiţući se digla je ruke iznad glave, dok sam ja opet prelazio rukom preko njene noge, lagano okretajući njen torzo dok joj je noga i dalje bila na šipci ispred nje. Osiguravajući da rukama pređem preko njene mace dok sam se pribijao uz njena leđa. Naginjući je napred,da se istegne ka članku na kom je stajala.

Njen dah je bio isprekidan dok sam je dodirivao svuda po telu.

Njenom dupetu, nogama, ali naročito po njenoj maci. Uspravila se, drţeći 292

šipku radi podrške opet, noga joj je i dalje bila iza nje. Moje usne neţno su ljubile unutrašnju stranu njene butine ka mestu gde sam ţeleo svoja usta najviše Prelazeći preko njenog trikoa, lizao sam je od otvora do klitorisa.

Izazivajući da zadrhti na mojim usnama. Jednom rukom sam je drţao mirnom, a drugom ulazio u njenu vlaţnu, toplu svilenkastost.

“Oh boţe,” zastenjala je, poţuda je ispunila njene oči dok je gledala dole u mene Jebao sam prstima njenu macu dok je ona jebeno jahala moju facu.

Grizla je svoju donju usnu, glavu je ţelela da zabaci u nazad, ali nisam dopustio. Ona je svršila za minut, drhteći i dahtajući moje ime. Nikad nije trebalo mnogo da svrši kada sam bio na kolenima ispred nje.

Leksi je volela da gleda.

Ustao sam, spuštajući njene noge dole i poharao sam njene usne.

Voleći kako njeno telo odgovara na svaki i najmanji dodir moje ruke. Kako se topi podamnom, podiţući se na vrhove prstiju, zastenjala je kad je osetila svoj ukus, slatkoću mojih usana i jezika. Odmakao sam se prvi, a ona je zastenjala zbog gubitka, misleći da je ovo kraj naše intimnosti.

Nesvesna da je ovo samo početak. Bio sam jebeno daleko od gotovog.

Zgrabio sam njene zglobove, podiţući ih iznad njene glave. Odmičući se, okrenuo sam je u krug predamnom, kao da je balerina u muzičkoj kutiji. Ţeleći da čujem njen smeh. Da vidim njen osmeh. Olakšam njenu brigu da nije više savršen plesač kao što je navikla da bude. Okrenuvši je opet prema sebi, naše su se grudi spojile. Moje ruke pale su na njene obraze, povlačeći je u još jedan poljubac. Kidajući njen triko, ostavljajući je samo u grejačima za noge i baletankama.

“Prozori su zatvoreni, vrata zaključana. Moji ljudi čuvaju zgradu. Sami smo ti i ja dušo.” Dahtao sam uz njene usne, odgovarajući na pitanje u njenoj glavi. Ţeleći da ostane sa mnom tu u tom trenutku.

Okrenuo sam je po poslednji put da licem dodirne šipku, pritiskajući njeno telo uz nju, povezali smo oči u ogledalu iznova. Kapci su joj bili nisko, zbunjena od onoga što će se desiti sledeće. Sa rezervom gledao sam je golu, upijao njeno telo u ogledalu. Video sam koliko je sitno izgledala nasuprot meni. Nagnuvši se napred, protrljao sam nos od njen vrat, ne prekidajući kontakt očima. Šapnuo sam joj uz uvo. “Kada dođemo kući, Leksi. Imaću svoje vreme sa tobom u našem krevetu. Osećajući tvoje golo telo uz svoje. Ljubiću, 293

dodiriva ću i lizati svaki tvoj deo. Navešću te da svršiš sve dok ne budeš mogla više. Ali sada...” napravio sam pauzu. “Uzeću te uz ovu šipku.

Jebaću te u ovom studiju. Kombinujući dve stvari koje voliš, balet i mene.”

Njene oči su podivljale kad je čula moj patent, izvukao sam svoj tvrdi kurac. Uhvatio ga dlanom svoje ruke. I trljao ga gore dole uz njene guzove.

“Da,” ona je zastenjala, gurajući svoje dupe još više ka mom kurcu. Ĉime je odbacila svako moje oklevanje koje sam moţda imao.

Nije mi trebao kondom. Znao sam da je na piluli, čak i da nije, jebao bi je bez suzdrţavanja i bez barijera. Ţeleo sam da je osetim na svaki mogući način. Podigao sam njenu nogu opet na najniţu šipku. Ušao sam u ulaz od pozadi, rasteţući je polako, neţno, puštajući da se njeno telo navike na moju veličinu. Mazeći njene grudi i stimulišući njen klitoris svo vreme.

Igrao sam se sa njenim telom kao da je napravljeno baš za mene.

“Alehandro,” stenjala je dok sam prodirao dublje u nju.

“Jebiga, osećaj je savršen,” za reţao sam, idući unutra i napolje u njenoj maci. Bilo je nešto animalističko u mom glasu što nikad pre nisam čuo.

Grabeći njen obraz okrenuo sam njeno lice da opet potvrdim njena jebena usta. Moji prsti nikada nisu napustili njen klitoris. Nisam je se mogao zasititi. Počeo sam polako, ali pokreti su postali hitniji i zahtevniji.

Njene usne su se otvorile, grudi nadimale, osećajući kako njena slabost klizi sve do mojih jaja. Ja sam radio prstima i dlanom stimulišući njen klitoris dok su joj se kukovi pomerali u suprotnom smeru. Njen klitoris u ovom poloţaju bio je još izloţeniji.

“Ja ću... oh boţe... Ja ću...” stenjala je između poljubaca.

“Svrši na moj kurac, dušo. Pusti da osetim tvoju usku slatku macu kako se steţe.”

Oči su joj podivljale od zadovoljstva. Maca joj se stegla, stigla tako jebeno jako oko moje alatke. Osetio sam je kako svršava i to je udarilo direktno u moja jaja. Nisam se povukao, nisam joj dopustio da se oporavi.

Izvukao sam se, podigao je i namestio je paralelno sa šipkom. Ušao sam unutra. Stenjala je dok su se moji nokti kretali niz njen torzo. Zabadajući se u njene bokove da je umire dok se ona hvatala za drvo koje je bilo iznad njene glave. U jednom prodoru bio sam duboko u njoj, klizeći u njenu natopljenu macu. Leđa su joj se izvijala sa svakim mojim prodorom u nju, prodor za prodorom. Jecaj za jecajem. Njene usne su se razdvojile, dah 294

postao isprekidan i kad su oči počele da joj se okreću, ja sam je uhvatio za vrat tako da bi ostale otvorene.

Bio je to najintenzivniji pogled u mom celom ţivotu. Ništa se nije moglo porediti od seksa sa Leksi.

Ni jedna prokleta stvar.

Niko nije mogao da se poredi sa tim.

Ona je jebeno poludela. Stenjala je. Vrištala. Svršavala iznova i iznova, njeno telo se treslo. Uhvatio sam njene kukove čvršće, znajući da će ostati otisci kad završim sa njom. Zvukovi su joj postajali glasniji što sam se ja više pribliţavao svom svršavanju.

“Nikada se neću umoriti od tvoje mace. Ona pripada meni. Ti si jebeno moja,” Reţanje se otelo iz mojih grudi. Prodirući poslednji put, ja sam se oslobodio duboko u njoj.

Upravo tamo gde jebeno i pripadam.

Tresao sam se i ljubio je strastveno, oboje smo svršili jako. Pomogao sam joj da se spusti sa šipke, obukla je svoju odeću.

I ja sam je odveo kući.

U naš krevet.

Gde sam nastavio sve to sa njom celu jebenu prokletu noć.

NAŠ SVET KNJIGA 295

Trideset sedam Leksi “Gde idemo?” zakukala sam opet sedeći pored njega u njegovom privatnom avionu.

Ne ţeleći da gledam film koji se prikazivao pred nama. Juče tokom večere spontano je rekao da idemo na odmor. Nikada nisam išla na odmor celog svog ţivota i kad mi je rekao, ja sam bukvalno skočila u njegovo krilo. Ljubeći ga svuda po licu, izraţavajući svoju radost. Što je naravno dovelo do toga da me uzme upravo tu na trpezarskom stolu, grunuo je naše tanjire sa hranom dole na pod. Mislim da nije postajalo mesto u penthausu gde mi nismo imali seks, od kako smo počeli da budemo intimni pre godinu dana.

Bilo je to kao da je ţeleo da nadoknadi sve godine tokom kojih nije mogao da bude u meni. Ĉovek je bio neumoran, budio me je usred noći sa svojim kurcem u meni, dolazio mi je s leđa pod tušem i pogotovo u mom baletskom studiju. Na mom radnom mestu i onom u penthausu. Napokon koristeći crni koţni kauč u sobi češće nego ikad. Gledao me je dok igram za njega.

Rekao je da ću uvek igrati za njega. Nebitno da li je on u sobi ili ne.

Pokreti kojima sam se pokretala bili su njegovi. Sve u vezi mene bilo je njegovo.

Posedovao je moje telo, moje srce, moju dušu.

“Cariño, pitaš svakih deset minuta, što će ovaj let od pet i po sati učiniti još duţim,” rekao je ne podiţući pogled sa svog laptopa ispred sebe. Ţeleći da me pogleda, “Mislila sam da smo na odmoru, zašto i dalje radiš, stari?”

Pogledao me je. “Stari? Nisi to vrištala sinoć ili opet rano jutros.”

Coknula sam. “Ovo.” Uperila sam svoj prst u njega. “Te neće opet dovesti ovde.” Pokazala sam prstom na moju macu.

On je zabacio svoju glavu u stranu sa zlobnim osmehom, ostavio je svoj kompjuter na sedište pored njega. Uhvatio me je oko struka, obmotavši moje noge oko njegovog struka i smeštajući me u svoje krilo.

296

“Cariño, ti i ja oboje znamo da ako ţelim unutra... ja uđem unutra.”

Uzeo je moje usne, sisajući mi donju usnu.

“Pustiću te unutra sada. Ako mi kaţeš gde idemo.” Pregovarala sam, trljajući svoju macu od njegov kurac da iskaţem svoju poentu.

“Tako znači?”

Klimnula sam, smešući se ponosna na sebe.

Naša veza se promenila još više tokom poslednje godine. Bio je drugačiji muškarac kad sam ja u pitanju. Počeo je manje da radi, da provodi više vremena sa mnom. Da me vodi na sastanke kao pravi par, razmazio bi me u svakoj prilici koju bi imao. Ali ništa od toga mi nije bilo zaista vaţno, bila bih sretna samo da leţim u njegovim rukama noću, da se osećam voljeno, iako mi nikad to zaista nije rekao. Mada nije ni morao, osetila sam to. Ja nisam radila puno radno vreme, davala sam samo nekoliko časova tokom nedelje, za sve uzraste. On je radio šta god da je radio tokom dana, dok sam ja predavala, dolazio je da me pokupi limuzinom često nakon časova. Spremala sam nam večeru skoro svako veče, osim ako bi me vodio negde da jedemo. Ĉak sam imala i nekoliko knjiga sa receptima Kolumbijske hrane u penthausu, ţelela sam da naučim da kuvam njegova omiljena jela. Prvi put kad sam mu kuvala, iznenadila sam ga sa Bandeja Paisa, tradicionalnim Kolumbijskim jelom. Izmučeni izraz na njegovom licu kad je video hranu bilo je nešto što nikada neću zaboraviti. Mislila sam da će biti sretan, ali bilo je sasvim suprotno, nestao je u svojoj kancelariji odmah nakon jela bez da kaţe i jednu reč. Dala sam mu prostora pitajući se šta ga je dovelo u takvo raspoloţenje. Tiho sam se nadala da će mi reći šta nije u redu kada dođe u krevet kod mene.

Ali nije.

I dalje se budim sama svako jutro i obično ga nađem u kancelariji.

Znam da su njegovi demoni i dalje tu. Ţivi i prisutni. Nisu uopšte odlazili, ali nije mi to bilo vaţno više. Kada bih ja bila sa njim oni bi nestali, njegova tamne, bezizraţajne oči postajale su zamenjene iskrenim pogledom.

I to mi je bilo dovoljno.

“Koliko god da je ovo primamljivo... to je iznenađenje Leksi. Saznaćeš kad stignemo tamo. A sad sedi dole i budi dobra mala devojčica dok ja završim neki posao.”

Poljubila sam ga, prevlačeći svoje prste preko njegovih, zategnutih mišićavih grudi preko njegove sive košulje. Nagnula sam se napred, 297

pobrinuvši se da moje grudi budu pred njegovim licem kad sam mu šapnula na uvo, “Da li si siguran da znaš kako da koristiš taj laptop? Znam da je to izvan tvog vremena. Znaš... si stariji čovek i moţda imaš poteškoća sa savremenom tehnologijom i tim stvarima. Ne ţelim da se povrediš pre nego što stignemo tamo.”

Udahnula sam duboko kad je jedna njegova ruka zgrabila kosu sa poleđine mog vrata, navodeći moju glavu da se povuče unazad. Morala sam da izvijem torzo što je moje kukove nabilo jače uz njegov kuca.

“Zašto me provociraš?” pitao me je steţući moju kosu jače.

“Zato što mogu,” rekla sam, on je povukao moju glavu malo jače povlačeći me za kosu.

Ne bolno, nego napaljujuće.

“Mala devojčica koja je bezobrazna, Leksi, ne svrši. Znam da ne ţeliš to, zar ne?” “Ĉekaj, čekaj.” Pokušala sam da se uspravim, ali me je drţao na mestu.

“A oboje znamo koliko jebeno voliš da svršiš.” Uhvatio je moje usne sa slobodnom rukom. “Ne ţelim ništa jače od toga da sisaš moj kurac tim malim bezobraznim usnama. Onim koje očigledno nikad ne znaju kada jebeno trebaju da zaćute. Ali imam posla.”

Pustio me je, smeštajući me u stolicu pored njega. Zgrabio je svoj laptop i vratio se na posao. To je bio Martinez jedne sekunde je bio zagrejan, a već sledeće hladan. Znala sam da je bitka gotova i ovo nije bila prva. Postojao je razlog zašto je pokušavao da okupira svoj um. Bio je ovakav celo jutro. Izgubljen u svojim sopstvenim mislima, bez obzira šta ja rekla ili uradila nisam ga mogla izvući iz toga. Pa sam ga pustila do kraja leta, pokušavajući da se skoncentrišem na film, a ne na ono što on radi.

Nadajući se da će mi moţda reći kada stignemo tamo.

Mora da sam zaspala, tokom filma. Kada sam se probudila, sleteli smo.

Martinez je pričao na telefonu, pričajući španski sa nekim na drugoj strani.

Ton mu je bio neutralan, ali njegovi strahovi vrištali su glasno. Prekidajući svoj poziv, zgrabio je moju ruku i poveo me iz aviona niz stepenice. Kao i uvek, čekala nas je limuzina. Prvo što sam primetila bio je arsenal telohranitelja, više njih nego u običajno nas je čekalo. Nisam prepoznavala ni jedno od tih lica, sem Rika koji je izdavao naredbe. Pokušala sam da ignorišem strah u svom stomaku, obraćajući umesto toga paţnju na okolinu. Drţeći Martinezovu ruku tako čvrsto.

298

Sela sam na sedište pored njega u limuzini. On je momentalno podigao moju nogu da se odmara u njegovom krilu, sa svojom rukom na mojoj butini, kao da je znao da mi je potreban njegov dodir. Kad je u realnosti ispadalo kao da on treba moj više nego ja njegov. On je u tišini posmatrao sve oko nas, bez ijedne reči tokom cele voţnje. On je samo zurio napolje kroz prozor, dozvolivši da ga misli obuzmu. Ovo je trebao biti odmor, ali do sada ne osećam da je tako.

Prolazili smo pored raznobojnog krajolika, raznobojnih kuća, zgradom za zgradom i saobraćajem svuda oko nas. Limuzina je bila opkoljena kolonom vozila ispred i iza nas, kao da nismo pripadali ovde. Sišli smo sa glavnog puta na neki zemljani što je voţnju učinilo malo neugodno, sa obe strane bili su drvoredi vozili smo se oko deset minuta i ja sam pokušavala da u pijem okolinu. Videla sam vodu oko nas pre nego što skrenuli levo i izašli opet na lep put. Beskrajan red tropskih biljaka bile su tu sa svrhom, nisu bile prirodne. Nije se moglo videti ništa iza rastinja dok smo se pribliţavali našem cilju. Gde god da smo išli, mesto je bilo izolovano i privatno i da bi se to obezbedilo potrošeno je sigurno čitavo malo bogatstvo.

Moje oči su se raširile kada sam ugledala veliku masivnu gvozdenu kapiju. Koja je bila ispunjena sa još više ljudi, koji su drţali oruţje u svojim rukama. Bili su obučeni kao vojnici, noseći još oruţja svuda po svom telu.

Kapija se momentalno otvorila, puštajući nas da prođemo, očigledno očekivajući naš dolazak. Martinez je pogledao u mene, osetivši moj strah, lagano je stegao moju butinu radi utehe. Prilaz je bio predugačak i vodio je do mesta gde je vozač parkirao limuzinu.

Zgrabio je moju ruku pre nego što je otvorio vrata da me izvede napolje na šljunkoviti put koji je vodio svuda po ogromnom imanju. I dalje ne govoreći ni reč. Moje oči su se divlje podigle gore. Ovo nije bila kuća.

Ovo je bila palata. Nikada pre nisam videla ništa slično. Ogromno imanje sa vilom koja je imala prelepi krov. Postojao je kameniti put između deset nadsvođenih prolaza pet sa svake strane koji su ispred imali po jedno vozilo. Iza dela za stanovanje protezalo se ogromno imanje. U vazduhu mogla sam da osetim miris mora koje sam videla dok smo dolazili do kuće.

Ulazna vrata su se otvorila, otkrivajući četri starije ţene obučene u uniforme čekajući da mi uđemo. Naravno, Martinez ih je odmah otpustio jednim pokretom ruke. Velike stepenice vodile su nas na visinu od deset stopa visine, ručno rađenih metalnih vrata sa rešetkama na svakom 299

prozoru. Otkrivajući veliki foalje sa sjajnim mramornim podom. Pustio je moju ruku znajući da ţelim da razgledam i lutam.

Moja vilica je pala kada sam se okrenula pun krug, upijajući okolinu.

Zaustavljajući se da ga pogledam.

Klimnuo je sa malim osmehom koji je igrao na njegovim usnama, dajući mi dozvolu da istraţujem. Prvo sam otišla do elegantnog dela za sedenje. Sunce se probijalo kroz svaki prozor u velikom prostoru, obasjavajući veliki porodični portret na zidu. Ĉula sam njegove korake u svom pravcu, zaustavili su se kad mi je prišao blizu. Okrenula sam se, dok se on naslanjao na drveni štok, ruku prekrštenih na grudima. Gledao je u portret hladnim, beţivotnim tamnim pogledom.

“Alehandro,” mumlala sam, moj glas odzvonio je palatom. Njegov napeti pogled spustio se na moj. “Ovo je tvoja porodična kuća za odmor, nije li?”

On je suzio svoje oči na mene. Svaki sekund među nama bio je kao minut, sat, dan. Moje srce lupalo je brzo u mojim grudima, čekajući njegov odgovor. Pogledao je nazad u portret ne mogavši se više suzdrţavati.

“Ovo je bila moje omiljeno mesto, dok sam odrastao. Moja mama je dovodila mene i sestru ovde svako leto.”

Moje usne su se razdvojile, nisam očekivala ono što je izašlo iz njegovih usana sledeće.

Pogledavši u mene rekao je. “Nisam dolazio ovde od kako je ubijena pod naredbom mog oca.”

Martinez Sve je izgledalo potpuno isto. Potrošio sam malo bogatstvo da se pobrinem da se vodi briga o imanju. Od svih kuća koje je moj otac posedovao ova je uvek bila majčina omiljena. Nisam se mogao odvojiti od nje. Ova kuća bila je jedina uspomena koju sam sačuvao od svoje prošlosti, prodajući sve ostale posede koji su bili na njegovom imenu. Nisam se mogao naterati da dođem ovde, mnoge lepe uspomene mešale su se sa onim lošim.

Odmakao sam se od dnevnog štoka trebajući minut. Izašao sam na terasu, odmarajući laktove na ogradi, Udahnuo sam duboko i pogledao u 300

odraz sunca na vodi. Sećajući se svih sretnih dana sa dve ţene koje su mi oduzete tako rano.

Uspomene su se nizale neverovatnom brzinom. Pogledao sam u ogromni bazen gde sam prvi put naučio kako da plivam. Mogao sam da vidim kako me Amari zadirkuje, jer nisam mogao da drţim dah dugo koliko i ona. Moja mama je zadovoljno gledala kako njene dve najvrednije stvari u ţivotu uţivaju u tome da budu deca. Smejući se, trčeći okolo, igrajući se i radeći bilo šta drugo što smo ţeleli.

Bili smo slobodni, bez našeg oca da nam okolo izdaje naređenja. Hvala bogu da je jedva dolazio ovde sa nama. Tada sam se zaista jedini put osećao slobodnim od Martinez prezimena.

Povio sam glavu, odbacujući slike koje su igrale u mojoj glavi kao da su stvarne, koje su mi sada još više nedostajale. Osetio sam Leksi kako dolazi iza mene, ţeleći da uteši slomljenog čoveka ispred nje, ali znala je bolje da to ne treba da radi.

“Zašto si me doveo ovde ako ti ova kuća donosi toliko bola?” pitala je, dolazeći pored mene. “Ţeleo sam da vidiš dobar deo mog ţivota dok sam odrastao Leksi,” jednostavno sam rekao istinu, gledajući ispred sebe u vodu.

“Ovo mesto je boţanstveno. Nikada nisam videla ovoliko imanje u svom ţivotu.” Neţno je poloţila svoju ruku preko moje na ogradi. Pustio sam je, opuštajući se ispod njenog dodira.

“Moja mama je potrošila godine da ovo učini malim delom raja.

Bezbednim mestom za moju sestru i mene. Da budemo deca.”

“Gde smo?”

“U Kolumbiji.”

“Oh...” mogao sam da osetim njeno uzbuđenje pored mene, njena anksioznost obuzela me je celog.

“Neću da sakrivam od tebe. Ovde me ţele mrtvog više nego u Americi. Ja vodim Kolumbiju, što je još veći razlog što me ţele mrtvog.

Zbog tvoje sigurnosti, ne mogu te voditi napolje van kuće. Voleo bih da mogu, ali neću rizikovati tvoj ţivot. Ţao mi je cariño.”

“Da li si ozbiljan?” pitala je okrećući me da je pogledam. “Nije mi bitno ništa od ovoga. Sve što ţelim je da budem sa tobom.” Okrenuo sam svoju glavu od nje. “Pogledaj me” i ja jesam, upijajući njen iskren izraz.

“Mogli bi biti i u rupi sada i ja bih bila sretna. Ništa od ovog mi nije bitno. Potekla sam iz ničega, mogu da cenim lepotu svega ovoga, ali mi nije 301

vaţno.” Poloţila je svoju ruku na moje grudi, pogledavši me duboko u oči.

“Ti si mi vaţan. Volim te Alehadnro.”

“Leksi...”

“Znam. Ne moraš da kaţeš nazad. Znam da me voliš, jer te znam, ovde.” Poloţila je ruku na moje srce. “Hajde da napravimo nove divne, sretne uspomene ovde. Tvoja majka bi to ţelela.”

“Da..” klimnuo sam. “Ţelela bi.”

U sledeće dve nedelje, radili smo upravo to. Provodili naše dane opuštajući se, pričajući, plivajući u bazenu. Videti je u malom komadu materijala za koji je tvrdila da je kupaći, momentalno me je ukrutilo.

Recimo da ću reći da nismo mnogo plivali i da sam joj kupio novi kupaći.

Naše noći provodili smo leţeći napolje na leţaljci, nakon večere. Leksi je bila obmotana u mom naručju, oboje smo zurili u nebo, gledali sunce kako zalazi iza vode. Nekada bi pričali, ali često i nismo. Nije bilo potrebe za rečima.

Samo smo uţivali u društvu onog drugog. Onda bi je odveo u krevet i proveo sate konzumirajući njeno telo. Nije bilo ni milimetra njene koţe koji nisam dotakao, polizao ili poljubio. Kada bih završio u svom vremenu sa njim, leţala bi u mojim rukama, tonu ći u san dok bih joj ja češkao poleđinu vrata. Ostajao bih sa njom par sati, gledao je kako spava, kako joj se grudi podiţu sa svakim uzdahom, kako joj se pune usne razdvajaju, dok spava, lice joj je bilo opuštano. Bila je zadovoljna i sretna. To mi je donelo veliku radost znajući da sam ja razlog tome.

Kasno noću iskrao bih se iz kreveta i ostavljao je da se odmara. Sedeo bih ispred porodičnog portreta , prelazeći prstima preko usana, zureći u to ni sam ne znam koliko dugo.

Razmišljajući iznova i iznova da li sam isti čovek kao moj otac. Onaj koga sam jebeno jako mrzeo. Gledajući duha moje majke i sestre kako igraju predamnom, pitao sam se kada će moje vreme doći. Molio sam se bogu da njihove duše počivaju u miru, Svako jutro sunce bi izašlo i Leksi bi se probudila, znajući gde sam. Sedela bi sa mnom spuštajući svoju glavu u moje krilo, a ja bih neţno prelazio prstima kroz njenu braon kosu.

Jedini anđeo u sobi.

Bila je ovo poslednja noć u Kolumbiji i Leksi je već bila tuţna dva puta danas, govorila je da ne ţeli da idemo nazad u Njujork. Ţelela je da ostane u ovom malom delu raja sa mnom zauvek. Obećao sam joj da ću je dovesti ovde ponovo i to uskoro. Sedeli smo napolje na leţaljci po poslednji put, 302

oboje izgubljeni u našim mislima. Njena glava odmarala se na mojim grudima dok sam ja češkao njenu ruku.

“Da li ţeliš decu?” zatekao sam se kako je pitam iz vedra neba.

Ona je udahnula. “Ne znam.” Nervozno se nasmejala. “Nikada zaista nisam puno razmišljala o tome.”

“Da jesi.”

Ona se uzvrpoljila, znajući da sam u pravu. “Ne mislim da bih bila dobra mama da budem iskrena. Verovatno ne bi bila materinski nadahnuta. Nema potrebe dovoditi decu u moj nered. Nisam baš imala najbolje odrastanje tako da nemam uzor kojim bi se vodila.”

Po mazio sam joj obraz. “Bila bi neverovatna mama. Svako dete bilo bi sretno da te ima kao svog roditelja.”

Ona se ukočila, um joj je divljao. Nisam morao da je pitam o čemu je mislila. Bilo je itekako očigledno. Pa nisam bio iznenađen kada je pitala, “A ti?”

Pogledao sam gore u nebo. “Kad bi mogla ţiveti bilo gde na svetu, gde bi to bilo?” pitao sam ignorišući njeno pitanje.

Uzdahnula je razočarano. “To je lako. Italija. Ţivela bi u jednoj od onih kuća na obali. Ljudi su veoma gostoljubivi. Bilo bi bila lepa promena u poređenju sa Njujorkom.”

“Odvešću te tamo jednog dana.” Obećao sam joj, smešući se.

“Radujem se tome.” Stisnula je svoje telo jače uz mene. “A ti? Gde bi ti ţiveo?”

“Cariño, ja sam bio svuda. Veoma je malo toga što nisam video. Ja sam star čovek sećaš se?” zakikotao sam se.

“To jesi.” Klimnula je.

“Pitaj,” mogao sam da osetim kako joj se um pori, ţeli da me nešto pita, ali se boji.

“Da li si ikad zaţalio zbog stvari koje si video? Stvari koje si uradio?” „Ne.” Klimnula je opet i pogledala gore u zvezde. Ne znajući šta drugo da kaţe.

“To me je dovelo tebi.”

Ona je momentalno pogledala u mene, iznenađena mojim odgovorom.

“Jebeno sam iscrpljen Leksi. Ti si jedina stvar koja me drţi. Postajem stariji kao što ti voliš da me podsećaš. Ne mogu još puno toga podneti.”

303

Ona je sela, smeštajući se u moje krilo i naginjući se na moje grudi, slušala je otkucaje mog srca. “Da li se ikad bojiš umiranja?” Rekla je tek šapatom. Igrajući se krstom moje majke koji je uvek nosila oko vrata.

Nikad ga nije skidala.

“Ne cariño. Ne bojim se. Kad ti dođe vreme, dođe ti vreme. Ali niko se ne zajebava sa mnom. Proveo sam ceo svoj ţivot da se za to pobrinem.”

Moj joj je odgovor dao mir koji je trebala. Bar za sad.

“Stvari zbog kojih ţalim, još se nisu desile.”

Ona je ustala, gledajući me ozbiljnim očima. “Šta...”

“Ako mi se ikad išta desi. Samo zapamti. Da ću uvek biti sa tobom.

Bez obzira na sve, ovde.” Poloţio sam ruku na njeno srce.

“Alehan...”

“Vidi! Zvezda padalica. Poţeli ţelju ljubavi.”

Pogledala je u nebo dok sam ja gledao u tugu na njenom prelepom licu. Poţeleo sam svoju ţelju i molio se bogu da mi je ispuni.

NAŠ SVET KNJIGA 304

Trideset osam Leksi Sedeli smo na zadnjem sedištu limuzine, dok smo se vozili ka crkvi na krštenje sina njegove sestričine. Još uvek nisam upoznala Brigs, bar ne zvanično. Nisam računala onaj naš slučajan susret u penthausu. Ona je ţivela sa muţem Austinom i svoje dvoje dece na Oak Island u severnoj Karolini. Amari, koja je imala skoro tri godine i Mihael koji je upravo napunio četri meseca. Oba deteta dobila su imena po njenim roditeljima, njena mama je bila Martinezova sestra.

“Prestani se vrpoljiti Leksi,” naredio je zapovednim tonom. Snaţna ruka spustila se na moje prekrštene noge da ih umiri. Ne podiţući pogled sa prokletog laptopa. Kunem se da je bio na toj stvari sve više i više svaki dan. Ignorišući mene usput.

“Ne mogu si pomoći nervozna sam!” rekla sam pokušavajući da izmaknem noge iz njegovog stiska.

“Cariño, ona je moja nećaka, ne moja jebena majka. Ne treba mi njeno odobrenje za bilo šta. Pogotovo ne za to koga ću da jebem. Ja sam odrastao muškarac. A sad se opusti.”

Progutala sam. “Meni je vaţno! I ja nisam samo neko koga jebeš.”

Pokušala sam da odmaknem svoje telo od njegovog.

On je udahnuo duboko, zatvorivši laptop, spuštajući ga pored sebe.

Zgrabio je moju ruku, povlačeći me u svoje krilo. Obmotala sam noge oko njega.

Povukao je moju kosu unazad, sklanjajući je sa mog lica, prelazeći prstom preko mojih usana. “Šta trebaš od mene? Ha?” “Mislim da sam ti rekla.”

“Ne... kukala si. Ne volim da se igram glupih dečijih igara.”

Pokušala sam da siđem sa njegovog krila, ali me je on drţao čvrsto na mestu.

“Brigs i ja nemamo blisku vezu. Ne po tradicionalnim porodičnim standardima. Ona će više biti šokirana što sam ja tu, nego što upoznaje tebe.”

“Ali i dalje ţelim da joj se svidim,” šapnula sam.

305

“Meni se sviđaš, mnogo,” nacerio se i uštinuo me za obraz.

Ja sam se nasmejala, crveneći od tog jednostavnog gesta. Nikad pre mi nije rekao tako nešto. Nisu to baš bile dve reči koje sam ţelela, ali i dalje su bile bar nešto.

“Cariño, toliko puta si sisala moj kurac da bi tako crvenela.”

Ja sam zacvilila, udarajući ga po grudima. “Sve si uništio.” Pokušavši da ga udarim opet, on je zgrabio moje zglobove i podigao ih u vazduh.

Primičući moje lice na milimetar od svojih usana.

“Pa sad smo kvit. Ti si uništila mene. Ovo,” prevukao je prst preko moje mace “i ovo,” dotakao je moja usta “me je uništilo. A ja ţelim da uništim tu slatku malu macu na najlepši mogući način upravo sada, upravo ovde. Ali neću lagati, Cariño, ali taj udarac je boleo.” Lagao je. “Pa, kako bi bilo da ti dozvolim da mi to nadoknadiš?”

“Mi smo na putu do crkve, a ti pričaš o seksu Martinez, to ne moţe biti moguće.”

“To te je navelo da prestaneš da kukaš nije li?”

Nasmejala sam se, nisam si mogla pomoći. Moţda je bio nerazumni skot, ali uvek bi me posle naveo da se osećam bolje. “Ĉak mi se sad i ne sviđaš, mogao si se bar pretvarati da ti je ţao ili da mi bar vratiš dobro raspoloţenje,” raspravljala sam, namršteno.

On je zabacio glavu u stranu, suzio oči na mene činilo mi se kao zauvek, ali trajalo je samo sekund. Nije posustao. Sa bezobraznim osmehom posegao je i obuhvatio moju macu, pomerajući svoje spretne prste preko mojih svilenih gaćica.

Zastenjala sam.

“Hmm....” za reţao je, momentalno me čineći da se setim osećaja njega svuda odjednom. “Tvoja maca me voli,” rekao je, nagnuvši se blizu mog uveta, ne prestajući lagane pokrete po mojoj vrućini. “I to mi je sve što mi je jebeno vaţno.”

Sedeli smo u zadnjem delu crkve. Bila sam zahvalna što se nisam sručila na njega kada smo zakoračili kroz vrata. Gledati Mihaelovo krštenje je bio tako prelep prizor. Volela sam svaku sekundu toga. Brigs je bila boţanstvena. Nikad nisam videla da je neko uspeo da izvuče tu nijansu ljubičaste kose kao što je ona. Ona je takođe imala splet zanimljivih tetovaţa po svojoj ruci. Još više ih je imala raspoređenih po telu, nikada ne bi rekla da je ona majka ovo dvoje, figura joj je bila savršena. Izgledala je kao neţna osoba, skroz suprotno od svog ujaka. Njen muţ Austin, gledao 306

ju je zaljubljeno dok je ona drţala njihovu bebu u rukama. I on je takođe bio prekriven tetovaţama. Definitivno je prošao tu celu fazu lošeg momka.

Koliko sam pohvatala oni su imali tešku vezu u početku, ali ljubav je preovladala i evo je sretna porodica. Ono što me je kompletno uhvatilo nespremnu je to da je Martinez znao svaki deo biblije i znao je šta se tačno treba raditi u kom trenutku, kao da je išao u crkvu svakog dana svog ţivota. Ĉovek je bio hodajući paradoks kontradiktornosti.

“Ujko!” mala devojčica sa prodornim plavim očima i pegama počela je da trči ka njemu čim smo izašli iz crkve. Njene male noge kretale su se brţe nego što su trebale.

“Mi niña bonita,” odgovorio je na španskom i podigao je.

Ja sam se trznula, iznenađena. Ko je ovaj čovek i šta je uradio sa Alehandrom?

Ona je obmotala svoje male ruke oko njegovog vrata i spustila glavu na njegove grudi. Steţući ga čvrsto sa zatvorenim očima. On je poljubio vrh njene glave. I kunem se skoro sam se onesvestila na prizor pred sobom.

“Nedostajao si mi Ujko. Zašto više ne dolaziš da me vidiš? Mama kaţe da si zajuzet.tepanje bebeće Ja nisam zajuzeta doći ću ja da vidim tebje, oki?”tepanje Rekla je iskreno najslađim bebećim glasom koji sam ikad čula.

Drţala je njegovo lice među svojim ručicama i gledala pravo u njegove oči.

I... moji jajnici su eksplodirali na mestu.

“Skajpali smo prošle nedelje ludice.”

Jesu? Kako ja to nisam znala?”

“To nije isto ujko,” kikotala se.

“Amari! Šta sam ti rekla oko tog trčanja“ Brigs ju je prekoravala, dolazeći odmah za njom.

“Ops...” Amari se okrenul, i spustila glavu na njegovo rame. “Ţajo mi je mama, ali moj ujka je ovde.”

Ona se nasmejala, prevrtajući očima. “Ćao ujko,” Brigs je pozdravila, sasvim drugačijim pristupom nego njena ćerka. Ona je pogledala ka meni upitno.

“Brigs ovo je Leksi,” gestikulirao je ka meni. “Leksi ovo je moja nećaka, Brigs,” jednostavno je rekao, Prevrćući Amari, golicajući je do smrti.

Brigs je nagnula glavu u stranu. “Znam te od negde, zar ne? Izgledaš mi poznato.”

307

“Da. Sreli smo se ranije, davno pre. Došla si jedne noći u penthaus svog ujaka. Ali se nismo propisno upoznale.” Pogledala sam prema Martinezu koji je i dalje zabavljao svoju nećaku.

Ona je gledala svuda oko sebe, dok se nije setila. “Oh...”

“Da li je ona tvoja dejojka ujko?” Amari je objavila, viseći sa njega kao majmunče.

“Ti si moja devojka.”

Ona je klimnula, kao odgovor. “Dobro dejim, dejiću ga,” uverila me je.

Svi smo se nasmejali.

“Hajde devojčice. Hajd idemo nazad kući. Ljudi su verovatno već tamo.” Brig je pogledala u ujaka. “Austin je već otišao sa Mihaelom, morao je na spavanje. Dolazite kod nas kući zar ne?”

“Mojim te ujko. Moţemo imati čajanku u mojoj sobici.” Pljeskala je rukama uzbuđeno.

“Naravno. Ovo majmunče i ja imamo toliko toga da nadoknadimo, i očigledno neki čaj da popijemo.”

Brigs je klimnula, poseţući za Amari koja se zabila još više u njegovim rukama.

“Ne, ja ostajem sa ujkom.”

“Amari...”

“U redu je,” prekinuo je.

Brigs je ugrizla svoju usnu, skeptična. Gledajući sa njega na limuzinu, znajući da će biti telohranitelja unutra. Znajući da je moguće da će time ugroziti ţivot svoje ćerke. Nije se osećala prijatno da ostavi Amari sa njim i nisam je mogla kriviti. Videla sam povređenost na Martinezovom licu, bila je brza, ali sam je videla. Moje srce me je odmah zabolelo za njih oboje.

Znam da je bilo toliko toga što je ţeleo da kaţe, ali iz nekog razloga.

Nije mogao.

“Ja ću biti tamo sa njima,” umešala sam se, trebajući da kaţem nešto.

Nadajući se da će pomoći.

Brigs je pogledala u mene, a onda nazad ka ujaku, uzdahnuvši nasmejala se ćerci, koja je bila toliko zadovoljna i sretna u njegovim rukama. Ne obraćajući paţnju na scenu koja se odvijala okolo nje.

“Okej,” Brigs se sloţila. “Pratiću vas do kuće. Da li se sećaš gde ţivim?”

On je klimnuo.

308

Amari je sedela pored Martineza u limuzini, grleći njegovu ruku i pričajući mu sve o svom bebi bratu. Ja sam sedela preko puta njih, diveći se vezi koju su delili. Pokazala mu je da zna da broji do deset i nabroji boje.

Govorila mu je o svim stvarima koje su njoj bile vaţne. On je poklonio svu paţnju svakoj i najmanjoj reči koja je izašla iz njenih usta. I po prvi put od kako sam ga upoznala, pomislila sam o tome da jednog dana imam porodicu.

Sa njim.

Gledala sam kroz prozor, pokušavajući da odbacim misli. Osećajući njegov intenzivni pogled na strani mog lica kao da zna o čemu mislim bez da kaţem bilo šta. Okrenuo je svoju paţnju nazad na nestrpljivu devojčicu koja ga je hvatala za obraz, trebajući njegovu punu paţnju.

Brigsin i Austinov dom bio je prelep. Bio je na vodi i imao je dok na jezeru. Slike su visile svuda po zidovima. Njihova deca bila su centar paţnje, ali su takođe imali i nekoliko na kojima su bili sami i nekoliko sa prijateljima i porodicom. I sve njihove uspomene visile su da svi vide.

Njihov dom bio je tako prijatan. Mogao si da osetiš toliko ljubavi svuda.

Nisam se mogla pomoći pomislila sam na budućnost. Da li ću ja ikada imati ono što oni imaju, jednog dana? Pitala sam se da li je nama to u kartama, ako ţeli više sa mnom. Ne bi me doveo nazad sa sobom da ne ţeli, zar ne?

Nisam imala mnogo vremena da se patim sa svojim mislima. Brigs me je odvukla, upoznajući me sa svim svojim prijateljima, koji su bili više kao porodica, rekla je. Zvala ih je dobri stari momci, što je uključivalo i Austina.

Lukas je bio oţenjen sa Aleks. Pretpostavljam da je Aleks bio deo grupnog odrastanja. Niko od dečaka nije ţeleo da ih vidi zajedno i pobrinuli su se da prođu kroz pakao. Dţejkob je bio oţenjen sa Lili, koja je bila Lukasova mlađa sestra. I ta je veza bila poprilično ne dozvoljena i skrivana od svih.

Naročito Lukasa, koji nikada nije ni zamišljao da će njih dvoje biti zajedno.

Dilan je bio detektiv za narkotike koji je bio oţenjen sa Ajbrej, devojkom iz Kalifornije. Pretpostavljam da su godine proveli rastavljeni dok nisu našli jedno drugo ponovo.

Svi oni imaju decu, većina ima već tinejdţere. Koliko sam shvatila svi oni imali su turbulentne veze u početku, ali je na kraju ljubav preovladala. I lagala bih kad bih rekla da mi to nije dalo nadu.

“Pa reci nam Leksi, kako je biti sa Gospodinom Visokim, Mračnim i Zgodnim?” Lili je pitala, podiţući obrve.

309

Svi smo sedeli napolje na platou dok su se mlađa deca igrala napolje u dvorištu. Muškarci su negde otišli. Jedini tinejdţer na zabavi bila je Mija, koja je bila Lukasova i Aleksina petnaestogodišnja ćerka. Nisam mogla da skinem oči sa nje. Izgledala je tako izgubljeno u svojim mislima.

“Fuj, Lili,” Brigs je rekla, privlačeći moju paţnju na nju sa Mije.

“Ma daj, Brigs. Jesi li videla svog ujaka? Ĉovek je prelep. Mislim da bolje izgleda sad nego prvi put kad sam ga upoznala. Mislim, pogledaj Leksi. Ona je koliko? Dvadeset godina mlađa od njega?” Ajbrej je dodala, što je navelo Aleks na smeh. “Očigledno čovek ima drţanje.”

Ja sam se nasmejala. Nisam si mogla pomoći. Nije bilo samo drţanje, nego zategnuta mašina. “On je hmmm.... intenzivan,” rekla sam, pročistivši grlo. “Amari ne misli tako. Ona ga oboţava,” dodala sam.

“Da... voli ga od prvog dana. Austin i ja smo bili zapanjeni kad se on pojavio u mojoj bolničkoj sobi odmah nakon što sam se porodila. Nismo mu čak ni rekli da sam krenula u salu na porod, ali naravno, on je znao. On je bio prva osoba koji ju je drţao nakon Austina i mene. Zapravo je njegova ideja bila da je nazovemo Amari. Rekao je da izgleda isto kao moja majka.”

Ona se stidljivo nasmejala. “Bio je tu za svaki bitan događaj. Slao je poklone deci stalno, skajpaju bar jednom nedeljno. Niko drugi nije bitan kad je ujka tu. Definitivno nije isti čovek koji je odgajao mene. Ĉak ni blizu. Mislim, dođavola, moj telohranitelj Esteban je vodio računa o meni dok sam bila dete.”

Primetivši moj iznenađeni izraz dodala je, “Nisi znala“ “Samo sam pretpostavila da je imalo veze sa poslom, kad je odlazio iz grada ili radio do kasno.” Ljubazno sam rekla.

“Sa mojim ujakom, ne pretpostavljam nikad ništa. To je najbolji savet koji ti mogu dati. Ali on je obuzet tobom. Mogu to videti u načinu kako te gleda. Nikad ga nisam videla da nekog gleda tako pre. Moj ujak je teţak da se sa njim ţivi i teţak da ga vole, ali ti si verovatno razumela da on kad voli, voli jako. To je jedan i jedini način na koji to ume.”

Nisam znala šta da kaţem pa nisam rekla ništa. Sedela sam tamo i igrala se svojom salvetom.

“Da li ga voliš?” Ajbrej je pitala, hvatajući me nespremnom.

Jednostavno sam klimnula, nesposobna da nađem reči.

“Onda je to jedino što je bitno. Sve ostalo doći će na svoje mesto.” Alek se ubacila.

310

“Uzeću nešto za piće. Odmah se vraćam.” Izvinula sam se, trebajući minut.

Sve ovo bilo je malo preplavljujuće, nikada nisam imala drugarice da sedimo i pričamo. A zadnja stvar koju sam ţelela je da sedim i odgovaram na pitanja kojima čak ni ja nisam znala odgovor. Ostatak posle podneva provela sam shvatajući kako je to zaista imati prijatelje i porodicu. Svi su bili toliko bliski, ljubav koju su ti muškarci imali za svoje ţene bila je ogromna. Nikada pre nisam videla ništa slično. Sve sam ih zavolela momentalno. Devojke su me dočekale raširenih ruku, uključujući i njegovu nećaku. Ĉak sam uhvatila Martineza u jednom trenutku da vodi ozbiljan razgovor sa Brigs.

Da li pričaju o meni? Moţda je sve ovo bilo i za njega previše?

Krenula sam ka kupatilu, gledajući se u ogledalu nekoliko minuta, pokušavajući da kontrolišem emocije koje su preplavljivale moje biće.

Udahnula sam duboko, vraćajući se nazad, traţeći Martineza, nisam ga videla neko vreme. Kad bolje razmislim nisam videla ni Austina ni Dilana takođe.

“Jednostavno mislim da ne mogu to,” čula sam Martineza kako govori od nekle.

Moje noge pomerale su se po sopstvenom nahođenju prema zvuku.

“To ti je jedina šansa.” Dilan je rekao.

“Tako je kako je Martineze,” Austin je dodao, “ona će...”

Ulazna vrata su se sa treskom otvorila.

“Gde je ona? Mija, gde si dođavola? Znam da si ovde!” čovek sa dubokim prodornim glasom ulazio je u kuću vikajući.

Protrčala sam pored vrata kancelarije gde su Martinez i momci diskutovali o nečemu što nije zvučalo kako treba, prema dnevnoj sobi.

Stariji, mišićav, visoki muškarac prekriven tetovaţama, nosio je laganu vestu, ţurio je ka Miji. Sve se desilo brzo. Niko nije imao vremena da interveniše. Moje oči nisu se dovoljno brzo mogle pomeriti koliko je brzo čovek proleteo kroz goste, pokušavajući da stigne do Mije. Braon oči bile su mu divlje i anksiozne.

“Kred!” Mija je rekla, pokušavajući da se odmakne. Ĉovek nije ustuknuo, zgrabio je njenu ruku i drţao je na mestu. Mi smo svi stojali u šoku, gledali horor koji se odigravao. Kred se uneo Miji u facu, nadvijajući se nad nju ozbiljnog lica. Ona se spotakla.

311

“Našao sam ovo u smeću,” gledala sam kroz poluzatvorene oči i videla da je nešto bacio na nju.

Moja usta su se otvorila, to je bio test za trudnoću.

“Uradila si ovo namerno, zar ne? Ţelela si ovo?” vrištao je, povlačeći je bliţe njemu.

“Ja... ne... nisam! Kunem se!” Mija je mucala i silovito mahala glavom.

Ja sam uzdahnula.

“Gledaj me u proklete oči i reci mi da nisi planirala ovo.”

“Ne, naravno...”

Lukas njen tata, bio je kod njih u tri koraka, kad je čuo svađu od napolje. Austin, Dilan, Dţejkob i Martinez nisu bili daleko iza njega. Moje srce lupalo je u grudima, kunem se da sam prestala disati.

Lukas je stao između njih bez razmišljanja. “Odjebi ako znaš šta je dobro po tebe. I jebeno se gubi iz ove kuće.” Lukas je vikao, odmeravajući ga ubilačkim pogledom.

Kred je coknuo i vratio odmeravanje. “Jebi se! Sada ţeliš da budeš zaštitnik? Zakasnio si. Tvoja petnaestogodišnja ćerka je napumpana. Jebeno čestitam, deda.”

On ga je gurnuo. Lukas se jedva i cimnuo, spreman da uzvrati.

“Kred! Dosta“ Sve oči pale su na Martineza koji je lagano prilazio ka njima. Kredove oči su se suzile u prepoznavanju i lecnuo se zapanjeno što je uopšte tu.

Znaju se.

“Ovo nije ni vreme ni mesto. Ovde ima ţena i dece.”

Kred je coknuo. “Od kada ti jebeno mariš za to?”

“Od kad je ovo kuća moje nećake. A njena deca su moja krv. Ja i tvoj klub nikada nismo imali problema, ako ţeliš da tako ostane, predlaţem ti da se okreneš i odeš.”

Kred je pogledao okolo, napokon shvativši da je Martinez u pravu.

Vidno iznerviran. Kred je odstupio i pogledao u Miju opet.

“Ovo nije gotovo.” Klimnuo joj je.

Onda se okrenuo i otišao. Uzdasi i šapati ispunili su sobu momenat kasnije.

“Mija,” njena mama Aleks je rekla, stajući ispred nje. “Oh, moj boţe, jeli to istina? Jesi li trudna?”

Mija je bila zaleđena. “Nisam čak znala ni da imaš dečka? A sad ovo?

O čemu li si mislila? Zaglavila si sa bebom. Koliko godina ima taj tip? Mora 312

da je u kasnim dvadesetim.” Aleksine oči punile su se suzama dok je prinosila drhtave ruke usnama. Lukas je stojao tu sa besom u očima, ruke su mu bile stisnute u pesnice. Prijatelji su bili spremni da ga zadrţe.

Mijine prazne oči pogledale su okolo po sobi, prestravljene, izgubljena nije znala šta da kaţe.

“Nije njegovo. Nego njegovog mlađeg brata. Ţao mi je mama,” šapnula je, trčeći na zadnja vrata.

Stojala sam tamo zapanjena, moje srce se slamalo zbog njih. Znajući da ovo nije kraj njihovih problema.

Bio je tek početak.

NAŠ SVET KNJIGA 313

Trideset devet Leksi Došlo je do promene u našoj vezi od krštenja i to ne na dobar način. U poslednja tri meseca, Martinez je počeo da radi sve više i više, da dolazi kući manje. Ponekad ga ne bi bilo danima, nije mi govorio gde ide, ni kad će se vratiti. Ostavljao me je samu u penthausu, da brinem je li ţiv ili mrtav. Uvek me je proveravao, ali ipak to nije bilo isto. Voljeni čovek sa kojim sam provela poslednje tri godine polako je bledeo. Ostavljajući za sobom čoveka od kog sam pobegla pre mnogo godina. Nije me dodirivao više tako često, jedva da me je više i dodirivao. Nedostajao mi je način na koji njegove ruke prelaze preko mog tela. Način na koji je samo on mogao da me navede da se osećam.

Nedostajao mi je on.

Najviše nedostajale su mi njegove ruke oko mene kad odem da spavam. Nije me više drţao, govoreći da je previše zauzet i da mora da radi. Nismo se više smejali zajedno. Ne sećam se kada sam se poslednji put nasmejala. Oči su mu opet bile hladne, mračne i bezdušne. Isti pogled koji je imao u mojim noćnim morama. Nisam znala šta se dešava, svaki dan bio je drugačiji. Nisam mogla da podnesem rolerkoster emocija više. Imala sam osećaj kao da pokušava da me odgurne od sebe opet, svesno me gaseći iz svog ţivota. Mislila sam da je sve to iza nas, nisam imala snage da opet sve proţivljavam.

Da li me je previše uključio u svoju porodicu?

Da li sam mu postala previše stvarna?

Da li se sad dvoumi? Oko mene? Oko nas?

Dani su prolazili, nesigurnost je rasla, praveći razdor. Izbezumljivala me je svo vreme i danju i noću. Ne dopuštajući mi da odmorim ni na sekund. Ni ples me više nije smirivao kao nekad, nije mi davao beg kao inače. Nisam čak ni prepoznavala više ţenu koja me je gledala iz ogledala.

Nisam više bila svoja, gubila sam se u nesigurnosti i tuzi.

Da li me više ne voli? Da li je sa nekom drugom?

Pitanje za pitanjem skupljalo se u mojoj glavi. Odbila sam da verujem da je bilo šta od toga istina, pokušavala sam da opustim svoj um što sam 314

više mogla. Praveći izgovore i opravdanja za njegovo distancirano ponašanje, ponekad bi upalilo, ali u većini slučajeva nije.

Budila bi se u sred noći, osećajući njegovo prisustvo, njegov miris svuda oko mene. Prešla bi rukom preko posteljine, traţeći ga.

Pretpostavljajući da leţi pored mene. Njegova strana kreveta bila bi hladna, kao što je bila mesecima. Okrenuvši se otvorila sam oči i našla se licem u lice sa njim, kako sedi na stolici u našoj sobi. Sa bocom viskija u ruci.

Sela sam, povlačeći svileni čaršav sa sobom. Pokrivajući gole grudi.

“Hej, šta radiš tu?” pitala sam, nisam ga videla dva dana.

“Pazim te,” jednostavno je rekao hladnim i distanciranim tonom. Ne gledajući me u oči.

Ja sam se ljupko nasmejala, pokušavajući da polomim taj ledeni pogled. “Alehandro, dođi u krevet,” ja sam potapšala mesto pored sebe.

“Ne,” uzeo je gutljaj iz boce. Nisam mogla da ne primetim da je već napola prazna.

Ja sam se trznula. “Šta se dešava? Plašiš me.”

“Nisam se nikad trebao vratiti po tebe. Bila si sretna. Ja sam bio u prošlosti, zaboravljen. Trebao sam se drţati po strani.” “Šta?” njegov stav ošamario me je. “Nisam bila sretna. Nikad nisam bila sretna bez tebe. Pogledaj me, zašto to govoriš?”

“Bila si bezbedna.”

“Ja...”

“Od mene,” dodao je.

Ustala sam sa kreveta, “Aleh...”

“Nemoj.”

Zaustavljajući me kao ukopanu, ja sam se stresla. “Volim te,” objavila sam, trebajući da to čuje. “Moj ţivot ti pripada.”

“Da li mi je pripadao kad si širila svoje noge Vilu? Nije mi pripadao kad si se jebala sa njim. Kad si padala na kolena kao prokleta kurva. Da li si mislila na mene kad je on posedovao tvoju macu? Dok ti je stvaran čovek davao ono za čim si ţudela?”

Ja sam se lecnula, pomakla unazad.

“Ponekad istina boli, dušo,” povukao je još jedan cug iz boce.

“Pijan si.”

“Ne još. Ali idem ka tome.” Još dva gutljaja. “Šta nije u redu cariño?

Ovde sam zar ne? Zar ne ţeliš da te dotaknem, poljubim, jebem kao svoju malu kurvu? Zar nije to ono što ţeliš od kako si me upoznala, nisam jebeno 315

glup. Bila si očajna da se osetiš voljenom, zato što mamica nije bila tu. Pa evo me... Šta te moj kurac moţe navesti da večeras zaboraviš?”

Suze su počele da se slivaju niz moje lice, bol je bila neverovatna.

“Auuu, evo ide fontana. Da li sam povredio tvoja osećanja dušo?” coknuo je.

“Zašto si tako okrutan? Šta se dođavola dešava?”

“Ja nikada nisam bio tvoj spasilac, mala devojčice. Ja sam tvoja propast. To sam bio od prvog dana.”

“Pokušavaš da me odgurneš od sebe opet! Neću ti to dopustiti. Ovo je sranje! Dosta! Samo mi reci šta se jebeno dešava! Mogu pomo...”

On je besno ustao, prevrćući stolicu. Bacajući flašu viskija preko sobe.

“Kad ćeš jebeno shvatiti da nisam dobar za tebe!?” Vrištao je.

Iskočila sam iz koţe kad je boca opalila od zid, a onda vrisnula.

“Odlazi! Sad! Idi utapaj svoje jebene demone u još jednoj boci! Ne bojim te se Martineze!” nisam odstupila.

Bio je ispred mene u dva koraka, gurajući me na krevet. Njegovo lice bilo je na milimetar od mog, njegovo telo nadvilo se nad mene. Miris viskija i cigara obuzelo je moja čula.

“Ućutkao bi te, ali mi je zip jebeno zaglavljen.”

“Ti si jebeno kopile!” pokušala sam da ga odgurnem, ali je on zgrabio oba moja zgloba. Diţući ih iznad glave.

“Da li je ovo ono što ţeliš?” glas mu je bio hladan, disao je uz moje usne. “Kladim se da kad bih dotakao tvoju macu sada. Bila bi jebeno mokra za mene. Ti voiliš bezdušnog El Diablo isto koliko voliš svog voljenog Alehandra,” Cerio se i grubo me pustio. Odgurivši me na više načina od jednom.

Odmakao se, pogledavši me poslednji put kako leţim. A onda je otišao.

Ja sam se okretala celu noć, očajna i besna. Uragan emocija ispunio je sobu, vazduh, moju jebenu dušu.

Dugo nakon što je otišao, njegove reči odzvanjale su u mojoj glavi, iznova i iznova. Ne popuštajući sve dok me san napokon nije obuzeo. Kad sam se probudila sledeće jutro polupana boca nestala je kao da je nikad nije ni bilo. Još jedan fragment moje mašte, da li je sve bila iluzija koju sam stvorila. Jastuk natopljen suzama govorio je drugačije. Ustala sam, radila svoje u običajno. Jela doručak sama, kao što sam i proteklih meseci.

316

Anksiozno čekajući novi šou da počne, znajući da je prethodna noć bio samo početak čega god da je planirao.

Ali zašto?

Nije bilo vaţno koliko sam puta naprezala svoj mozak za odgovorom.

Ništa mi nije imalo smisla. Ništa nije bilo kako treba. U narednih nekoliko dana bila sam kao zombi, samo se probijala kroz dane. Sati i dani stopili su se u jedno. I dalje nije bilo ni reči od njega. Nije bilo izvinjenja, nije bilo kajanja.

Ništa sem tišine.

Dolazila sam u krevet opet sama, razmišljala sam da spavam u svojoj staroj sobi da ne bi morala da osetim njegov miris, da ga ne osetim oko sebe, ali nisam. Znala sam da nema svrhe. Ĉovek je već bio zaboden u mom srcu. Njegov miris pomagao mi je da zaspim u njegovom odsustvu. Sanjala bi o njegovim snaţnim rukama oko sebe. Koje su me u šuškavale u njegovo toplo telo, o njegovoj teţini preko mene. Neţne reči koje mi je šaptao na uvo.

“Cariño,” čula sam šapat. Kunem se da je delovao tako stvarno, tako istinito, tako obuzimajuće, kao da je bio tu pored mene. Nisam se ţelela probuditi. Osetila sam njegove usne na svom vratu, neţno su me ljubile, nalaze svoj put do usana. “Mi amor, lo siento, perdóname por todo. Eres mi vida. Siempre recuerdalo. No importa lo qué pase. Eres mía, cariño šaputao je na mom uhu reči na šapanskom.

Kada sam naučila španski?

“Probudi se Leksi, otvori te prelepe oči za mene.”

Ja sam se trgnula otvorivši oči naglo. Treptajući od usnulog pogleda, pokušavajući da se fokusiram. Moje oči polako su se privikle na svetlo koje je dopiralo iz hodnika.

“Alehandro?” uspavano sam pitala.

“Tako si lepa. Da li imaš ideju koliko si jebeno prelepa?” gledao je u mene pogledom koji nisam mogla da pročitam.

“Sanjala sam te.”

“Nije to bio san. Ovde sam, bio sam ovde.”

Njegove oči sadrţale su toliko emocija. Njegov iskren izraz bilo je skoro teško pratiti. Oduvek sam bila toliko obuzeta sa tim šta mi sve njegove oči mogu reći u ovom momentu, sve što sam mogla videti bio je bol. Moje srce se steglo videvši ga slomljenog. Nedostajao mi je njegov osmeh, njegova ljubav. Bilo je kao da je bio iscrpljen od onoga što je osećao, 317

njegov um bio je u haosu koji nikad pre nisam videla. Mogla sam fizički da osetim povređeni pogled na svom licu dok je leţao iznad mene. Osećala sam mnogo više nego što sam ikad pomislila da bih mogla. Skoro kao da sam to mogla dotaknuti.

“Cariño, prestani misliti. Samo me oseti.” Postavio je moju ruku preko svog srca. “Budi ovde sa mnom, samo ti i ja,” šapnuo je, proučavajući moj izraz.

Gledao me je kako osećam otkucaje njegovog srca koje je tuklo sto na sat, samo za mene. Mazeći moj obraz poleđinom svog prsta dok smo zurili jedno drugom u dušu, gledajući našu istinu, našu ljubav. Neţno je dotakao moje usne, ljubeći me po prvi put činilo mi se oduvek. Zadirkivao me je svojim jezikom, posedovao je moje usne. Moj jezik pratio je njegov i naš je poljubac brzo postao strastven, odvijao se po sopstvenom nahođenju, uzimao je šta mu je trebalo. Bilo je nešto očajnički u načinu na koji smo osvajali jedno drugom usne.

Bilo je hitno.

Zahtevno.

Gorelo je u vatri.

Nismo se mogli zasititi jedno drugog, ţeleli smo više. Ţeleli smo sve.

Pokušavali smo da postanemo jedna osoba, ljubeći se kao da nam ţivot ovisi o tome. Njegovi prsti spuštali su se niz moje grudi, mazeći ih, onda je stigao do mojih bradavica, mazeći ih i štipajući.

“Alehandro,” stenjala sam, glasom koji nisam prepoznavala.

Naša tela su se pomerala kao da su stvorena jedno za drugo. Neţno me je ljubio po licu, duţ moje vilice, mom čelu i vrhu mog nosa.

Nameštajući svoj kurac na ulaz, gledajući me u oči, čekajući da mu one kaţu da je sve u redu.

I one jesu.

Smestio je svoje laktove, pored mog lica, celo moje telo bilo je pod njim. Polako je ušao u mene, ljubeći me u obraz, a onda ponovo moje usne.

Izdahnula sam polako, ali njegovi pokreti postali su brţi i zahtevniji. Moje oči ispunile su se zadovoljstvom, leđa su mi se podizala sa kreveta, pozivajući ga da me ljubi po vratu i grudima, da sisa, grize liţe. Da ostavi male tragove u tom procesu. Nisam se ţelela pomeriti, ţelela sam da uţivam u osećaju njegovog kurca u sebi.

“Osećaš me u sebi?” zastenjao je, čitajući mi misli. Nalazeći svoj put do mojih usana ponovo.

318

„Da...” izdahnula sam.

Moje ruke su ga obgrlile, pribliţavajući ga bliţe uz moje telo, ţeleći da oseti celu njegovu teţinu na meni. Njegova toplota me je obuzimala dok je uzimao svoje vreme samnom da pogodi sve prave tačke. Njegovi leđni mišići zatezali su se od pokreta. Sa svakim ulaskom i izlaskom. Nisam ga se mogla zasititi.

Trebala sam ga. Ţelela sam ga.

Volela sam ga.

Spustio je svoje čelo na moje, gledajući duboko u moju dušu. Naše usne bile su spojene i dalje su se dodirivale, oboje smo disali ubrzano, pokušavajući da osetimo jedno drugo i dodir koţe o koţu. Jedna njegova ruka obuhvatila je moje dupe, podiţući moje kukove, nameštajući me, da osetim svaki milimetar njegovog kurca. Prodirao je unutra i napolje, išao je polako, obeleţavajući me, čineći da se osećam sigurno, paţeno, voljeno. Sve što sam ikad ţelela od njega, bio je voljan da mi to da.

Nije me jebao.

Vodio je ljubav sa mnom. Uzimajući vreme sa svakim prodorom u mene. Pamteći moje telo. Moju potrebu. Moju ljubav. Njegovi teški pokreti bili su skoro bolni kao i pogled u njegovim očima. Ţelela sam da ih odbacim. Ţelela sam da im viknem da prestanu. Ţelela sam bilo šta sem ovo.

Ali nisam.

Osetila sam njegovo srce na svom. Njegov poljubac dotakao je najdublji deo moje duše, njegove snaţne ruke i mišićavo tlo obuzimalo me je na način koji pre nisam iskusila. Na koji nisam verovala da je moguće.

Njegovo hladno kao led ponašanje zamenjeno je sa toplim. Ja sam upijala tu toplinu. Osećala sam ga svuda odjednom. Po prvi put...

Bio je moj.

Osetila sam to u svakom dodiru njegovih usana, svakom otkucaju njegovog srca, svakom vlaknu njegovog bića. Dobar i loš. Raj i pakao. Svaki deo njega. Uzela sam sve što mi se davalo. Svaki i najmanji deo njega. Ĉak iako sam znala u svom srcu.

Da se upravo oprašta od mene.

Moje telo bilo je ispunjeno emocijama. Počela sam da se raspadam, cvilim, drhtim, stenjem, kukam.

319

“Molim te, molim te...” molila sam za bog zna šta. Svršavajući svuda oko njegovog kurca.

Podiţući moju nogu, smestio ju je na svoje desno koleno, koristeći drugu da još koji put prodre u mene. Brţe, jače dublje. Nisam ţelela da prestane, uţasnuta od onoga što će se desiti posle. Biće potrebno da se plati cena, znajući da zadovoljstvo vodi jedino ka bolu na kraju. Bio je u pravu oko jedne stvari. Nije bio moj spasilac. Večeras je sve vodilo u propast mog srca kada se sve završi, kada bude gotov sa mnom u pokazivanju svoje ljubavi. Njegovog mučenja, njegovih demona.

“Leksi,” zastenjao je iz dubine grudi, ispuštajući svoje seme duboko u mene. Drhteći, ljubeći me strastveno. Sve dok nisam osetila da je opet tvrd, vodio je ljubav sa mnom celu noć.

Dopustila sam mu da me uzme.. Da ima svoje vreme sa mnom. Da vodi ljubav sa mnom. Znajući da pokušava da me izjebe iz svog srca, ali stvorio je samo suprotan efekat.

Pustio me je da zaspim u njegovim rukama.

Ali sam se probudila sama ujutru.

Leţala sam budna satima, slušajući udare kapi kiše od napolje.

Utapajući se u mekoći svilene posteljine, razmišljajući o tome kako materijal prija mojoj koţi. Moj um nije mogao više da misli, nije bilo ničega što sam mogla da sagledam, da razmotrim, da razumem ili čak pokušam da objasnim.

Bila sam umrtvljena.

Baš kao što je i ţeleo da budem.

Izvukla sam se iz svile, krećući se hodnikom kao da idem na svoje pogubljenje. I na neki način, išla sam. Udahnula sam dubok i bolan uzdah, pre nego što sam otvorila vrata njegove kancelarije. Martinez nije bio na svom u običajnom mestu, nije sedeo na svojoj stolici za stolom. Udubljen u papirologiju.

Stajao je pored prozora, gledajući u kišu baš kao što sam i ja radila satima. Stojao je okrenut mi leđima, ruke su mi bile u dţepovima. Čekajući.

Bez da se okrene, on je objavio rat. “Ne volim te.”

Ja sam se trgnula, mlateći glavom, “Reci mi to u lice. Pogledaj me u oči i reci mi da me ne voliš.”

On se lagano okrenuo, odmeravajući me. Njegovo lice nije pokazivalo ni jednu emociju.

320

“Znam da me voliš!” rekla sam, boreći se za njega, za nas.

“Ne Cariño ne volim.”

“Laţeš! Ti si jebeni laţov! Prestani me lagati, molim te! Prestani me povređivati sa ničim drugim nego laţima! Budi jebeni muškarac, a ne kukavica!” ispljunula sam, grabeći kvaku na vratima. Moleći se bogu da mi pomogne da ostanem na nogama. Moje telo se treslo. Povila sam glavu, nemajući više snage u sebi. Bila sam izmoţdena od višegodišnje borbe i gubljenja bitki. Svaki čovek dođe do svog kraja.

Zakoračio je ka meni, dolazeći ispred mog lica. Moje suze su pale na pod između nas. Zadrhtala sam kad sam osetila njegove zglobove kako prelaze preko mojih obraza, njegova koţa palila je moju. Ja sam cimnula glavu, nisam mogla podneti njegovu toplotu, njegova ljubaznost bila je previše za podneti. Ţeleo je da me upamti upravo takvu. Kako se raspadam pred njim. Kaţnjavao je sebe što je uzeo još jedan ţivot koji mu nije pripadao.

Moj Bio je u pravu oko jedne stvari. Svaka ţena koja ga je volela, umrla je voleći ga. Emocionalno me je ubio, zabadajući bodeţ u moje srce. Rekao je samouvereno. “ Ja sam mnogo stvari Leksi, ali laţov nisam. Sinoć sam se oprostio od tebe. Ništa više, ništa manje.” Odmakao je svoju ruku i meni je momentalno nedostajao dodir.

“Zašto me odguruješ? Znam da me voliš. Tvoje oči oslikavaju istinu.

Svaki put kad pogledam u njih vidim kakav si čovek, ne čovek koji tvrdiš da jesi,” šapnula sam, pokušavajući da budem jaka iako sam u stvari bila jebeni slabić.

Ignorisao me je, posegao je u dţep svog sakoa i izvukao nešto. Predao mi je koverat sa “Leksi” ispisano na njemu sa njegovim rukopisom.

“Posedujem stan u četvrtoj ulici. Moţeš ostati tamo koliko god ti treba.

Ceo je opremljen. Ključevi su unutra.” Klimnuo je ka koverti. “Ima tu i novca, takođe, ako ti treba više, zovi Lea. Daće ti šta god ti je potrebno. Bez obzira na sve.”

“Vauuuu...” izdahnula sam i dalje ga gledajući. “Zaista jesam kao jedna od tvojih kurvi sad, hmm...”

“Jednog dana, sve ovo imaće ti smisla. Obećavam.” Nagnuo se napred i poljubio vrh moje glave pre nego što je izašao na vrata.

Ne okrenuvši se.

321

Ĉim sam čula ulazna vrata da su se zalupila, pocepala sam koverat na pola. Bacajući je na pod, nije mi trebala njegova jebena milostinja. Moja leđa kliznula su uza zid na drveni pod, sedela sam tako satima ljuljajući se napred nazad, drţeći se za sklupčana kolena, utapala sam se u svom bolu i tuzi. Nisam mogla da verujem da mi je uradio ovo opet. Pogledala sam po sobi suţenih očiju, videla sve uspomene koje smo delili godinama. “Šta se jebeno dešava?” pitala sam samu sebe, znajući da nikada neću dobiti odgovor.

NAŠ SVET KNJIGA 322

Četrdeset Leksi Iselila sam se taj dan, bila sam napolje pre nego što se on vratio uveče.

Nisam mogla provesti ni jedan prokleti minut više u tom penthausu. On je bio svuda, stiskao me, njegov miris koji me je obično tešio, sada mi je stvarao vrtoglavicu. Pogled na njegov krevet gde je vodio ljubav sa mnom noć pre izazivao mi je mučninu. Sve što sam uzela bila je moja odeća. Ništa mi drugo nije pripadalo. Otišla sam bez ičega što mi je ikada kupio, nakit, obuća, baletska sranja, sve jebene knjige za kuvanje. Koliko god me je ubijalo da to uradim, skinula sam ogrlicu njegove majke sa vrata po prvi put od kako sam se probudila nakon nesreće u bolnici. Spustila sam je na njegov jastuk. Smatrala sam to svojim poklonom za rastanak. Zgrabila sam svoja sranja i otišla.

Ostavila sam novac i ključ stana na podu njegove kancelarije. Nije mi trebao. Imala sam mnogo od čega da ţivim. Imala sam dobar ţivot u Engleskoj, sa Sabrinom koja je odbijala da uzme novac od mene, bila sam slobodna da malo novca uloţim na berzu. Martinez nikada nije dozvoljavao da nešto platim, bio je odlučan u vezi toga. Odbijala sam da ostanem u stanu koji je ponudio, pa sam se smestila u hotel u gradu na par dana dok ne nađem mesto za ţivot. Završila sam tako što sam u najmila mali stan na drugom kraju grada ţeleći da budem što dalje od njega. Nije bio ništa posebno, ali bila sam sama. Meni nije trebalo mnogo, kupila sam kauč, krevet i sitnice za ţivot. Ništa previše fensi, samo nešto na čemu sam mogla da sedim i spavam.

Znala sam više nego ikad da mi verovatno nije suđeno da imam sretan kraj, svoje ţiveli su sretno do kraja ţivota. Moţda su jednostavno postojali ljudi na ovom svetu koji se rode sami i umru sami. To se zvala usrana sreća. Bila sam iscrpljena. Nikada pre nisam bila toliko depresivna. Mislim da sam spavala prvih par nedelja, jedva napuštajući krevet da pojedem hranu koju bi mi dostavili iz restorana.

Posle toga odmah sam se vraćala na spavanje. Bila sam u emocionalnoj komi. Nisam se mogla izvući iz očaja, ništa mi nije moglo pomoći da se osećam bolje, čak mi ni ples ne bi dao tu vrstu olakšanja. Otkazala sam sve 323

moje privatne baletske časove do daljnjeg, uputila sam ih na druge instruktore. Nisam mogla da zakoračim u studio.

Sve me je podsećalo na njega.

Uništavalo me.

Našla sam svoj beg u spavanju. To je bilo jedino vreme kad bi prestala da mislim, prestala da plačem, prestala da ţivim. Ţelela sam da ga mrzim, ali nisam mogla. Na bolesni, uvrnut način, on me je spasio. Nisam više imala svoju prošlost, samo budućnost, koja me je progonila i to sam dugovala njemu. U oba slučaja.

Napokon sam se izvukla iz kreveta jedno jutro, znajući da ne mogu više ovako. Morala sam da se vratim u zemlju ţivih. Prošao je mesec od kako sam ušla u svoj stan, pet nedelja od kako sam napustila njega. Brojala sam dane kao da će mi ga to vratiti. Odlučila sam da se istuširam i zapravo učinim nešto za sebe. Bilo je to oslobađajuće, skoro da sam se ponovo osetila kao da sam čovek. Namestila sam kosu, našminkala se i obukla se u nešto što nije bila pidţama.

Uzela sam taksi do grada, ţeleći da se izgubim, da lutam po Menhetnu ceo dan. Da udahnem malo preko potrebnog vazduha. Ĉak sam svratila i do studija da pokupim poštu koja se nagomilala. Većinom je bilo smeće i pisma od studenata koji su ţeleli da znaju da li sam dobro i kada ću se vratiti. Takođe sam imala i razglednicu od Kraljevskog Baletskog pozorišta.

Odmah sam je okrenula misleći da mi je Sabrina pisala. Ali bila je prazna.

Stresla sam se osećajući njegovo prisustvo svuda oko sebe.

Martinez.

I nakon svega što sam prošla sa njim i dalje sam ga osećala. Snaţan osećaj kao da me posmatra. Sada više nego ikad. Otresla sam emocije i nastavila dalje sa svojim danom. Taksi me je ostavio ispred trafike sa novinama kod Cental Parka. Izlazeći platila sam mu, ali zelene napete oči privukle su moju momentalnu paţnju. Nisam tome mogla pobeći ni da sam pokušala. Martinez je bio na naslovnim stranama svih tabloida i magazina.

Nije bio sam. Prelepa ţena bila je u njegovim rukama na raznim slikama. “Šta koji kurac?” pitala sam samu sebe, nesposobna da se pomaknem od svih člankova ispred sebe. Uvek je bio tako paţljiv oko svog privatnog ţivota. Svi su znali ko je, ali nikada to nije nigde bilo objavljeno. On je odbijao to. Zgrabila sam sve novine. I otvarala jedne po jedne.

“Najpoţeljniji neţenja Alehandro Martinez, je van trţišta.”

“Krimi bos Martinez uzima zalet sa nepoznatom ţenom.”

324

“Martinez uočen sa misterioznom ţenom u noćnom klubu u subotu uveče.”

“Da li se stvari zagrejavaju kod ovog novog para? Da li je ona ta prava?”

Poslednji izazvao mi je suze.

“Martinez je donirao tri miliona dolara za umetnike u čast baleta sa misterioznom ţenom u svojim rukama.”

Kupila sam svaki primerak novina, uzevši taksi nazad do svog stana.

Da li me je zato ostavio? Da li se zaljubio u ovu ţenu? Kada se ovo desilo?

Popela sam se stepenicama, ne ţeleći da gubim vreme na lift, preskakala sam dve odjednom. Bes je preplavio moja čula, zaslepljivao me.

Jedva sam jebeno mogla da vidim, da razmišljam čisto. Pokušavala sam da shvatim šta se dešava, hiperventirala sam dok sam stigla do svog stana, zalupila vrata za sobom. Bacila sam sve novine na pod dnevne sobe, pala na kolena, traţeći odgovore, objašnjenja, bilo šta. Proučavala sam svaku reč u rečenici. Nije bilo ničeg sem nagađanja i medijskog tračarenja.

Sela sam, povlačeći kosu sa lica, vezivajući je na vrh moje glave. Moje oči lutale su po sobi. Moj um se okretao bez kraja na vidiku. Ustala sam, otrčala u svoju sobu, zgrabila laptop. Počela sam da googlam njegovo ime.

Sedela sam na krevetu i gledala članke pred svojim licem. Proteţu se unazad sve do dana kada sam ja jebeno otišla.

Više slika.

Više tekstova.

Više istine.

Oni su igrali, drţajući je čvrsto u rukama. Šapćući joj na uho. Smejao se. Mirne oči gledale su pravo u nju. Drţao joj je ruku, ljubio je. Ĉinjenica ili fikcija.

Oni ulaze zajedno u njegov penthaus. On je izvodi iz limuzine. Vodio ju je u sve restorane gde je nekada vodio mene. Na sva mesta gde smo išli zajedno. Različito odelo, različiti dan, uvek ista ţena. Slikama nije bilo kraja.

Oni kako izlaze nakon performansa Labudovo jezero. Slike na njegovom privatnom aerodromu.

“O, moj boţe, jeli to...?” moja ruka prekrila je usne kad sam videla nešto sjajno na njenom vratu.

On ne bi...

Zumirala sam, bilo je jasno kao dan. Imala sam osećaj da mi je neko aktivirao bombu na srcu. Bilo je glasno. Bilo je uništenje. Bio je haos. Krst 325

njegove majke, onaj koji nikada nije skidao sa vrata dok ga nije dao meni, isti onaj koji sam ja nosila tri jebene godine oko svog vrata. Ĉinjenica.

Istina.

Bila je svuda oko mene. Moje srce, moj um, moj razum nije više mogao podneti. Nesvesno sam ustala, glasno zatvorivši svoj laptop. Odgurujući ga pre nego što ga tresnem od zid.

Moje ruke su se tresle imala sam osećaj kao da me izdaju. Mnogo emocija kovitlalo se u meni u isto vreme. Nisam se više mogla kontrolisati.

“Jednog dana sve ovo će ti imati smisla obećavam ti.” Njegov glas odzvanjao je u mojoj glavi.

Ja sam se bacila u akciju, zgrabila sam ključeve. I sletela niz stepenice, napolje na ulicu, zaustavljajući taksi.

“Stani tu.” Naredila sam kad smo stigli. On je nagazio na kočnicu, bacila sam mu novac i izletela iz auta pre nego što je uspeo da se zaustavi.

Utrčala sam u Martinezovu zgradu, uletela u lift, kucajući kod od penthausa. Moje srce je lupalo jače sa svakom brojkom koja me je pribliţavala penthausu. Vrata su se otvorila, ludost je sada obuzela moj um. Šta sam dođavola to radila? Šta ću da kaţem?

Udahnula sam duboko, da se umirim. Polako sam šetala po njegovom stanu. Ruke su mi bile u vazduhu, da pokucam na drvena vrata, ali nešto me je obuzelo i ja sam samo ušla.

Bilo je otključano.

Nikad nije bilo pre.

Ušla sam unutra tiho zatvarajući vrata za sobom. Momentalno utešena ţivotom koji sam i dalje ţelela celim svojim srcem. Njegov miris opet je bio svuda oko mene. Moja kuća. Smirivala mi je nerve, ali nervoza od onoga što dolazi i dalje je bila prisutna u mom krvotoku. Pumpalo je mojim venama, puštajući vibracije celim mojim telom. Odbacila sam osećaje koji su obuzeli celo moje biće.

Penthaus je bio tih. Jedino svetlo bilo je od sunca, koje se probijalo kroz prozore u dnevnoj sobi. Okrenula sam se da odem, odjednom osetivši nervozu. Nešto jednostavno nije kako treba. Moja ruka bila je na kvaci kada sam čula buku dole niz hodnik. Privlačila me je kao da sam na uţetu, krenula sam ka zvuku.

Jedan korak.

326

Ĉetri koraka.

Osam koraka.

Deset.

“Baš tako, dušo. Uzmi moj kurac.” Ĉula sam ga kako reţi iz svoje sobe.

Odjekivalo je od zidove. Ja sam ustuknula, stavljajući ruku na svoja usta da sakrijem jecaj. Nisam ţelela da me čuju.

Trebala sam stati.

Trebala sam se okrenuti i otići.

Istina je surova, udarila me je pravo u lice. On je nastavio dalje. Sa nekim ko nije ja.

Nisam mogla da sprečim svoja stopala od kretanja.

Petnaest koraka.

Dvadeset šest. Ĉetrdeset.

Do njegovih otvorenih vrata sobe.

Ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam videla, na ono što sam osetila. Kao da sam primila metak u svoje jebeno srce. Samo što nikada nisam pretpostavila da će Martinez biti taj koji će drţati napunjen pištolj.

On je bio naslonjen na uzglavlje, na mojoj strani kreveta, steţući dugačku plavu kosu koja mu je bila u krilu. Pomerao je njenu glavu gore dole dok mu je ona sisala kurac. Bila je kompletno gola i leţala je na stomaku.

Naslonjena na njegovu butinu dok je drugom rukom stezala njegovu alatku. Zadrţala sam dah dok su mi oči letele svuda po njihovim telima.

Spojila sam oči sa njim.

Bila sam tu, ali nisam.

Hladne, tamne beţivotne oči gledale su me sa iskrenim pogledom koji nisam mogla da objasnim. Udahnuvši sav vazduh iz svojih pluća, svog srce, srca koje je on posedovao, koje je slomio u milion jebenih komadića.

Takav bol nikada ne bi trebao biti iskušen. Bio je sirovo, bolano mučenje.

Koliko god sam se terala da ne gledam, da sklonim pogled, pobegnem, ostala sam na mestu. Moje noge nisu se pomerale podamnom, terale su me da svedočim istini koja se odvijala pred mojim jebenim očima.

Dovedena sam ovamo sa razlogom. Morala sam da vidim ovo, koliko god da me je bolelo, koliko god da me je ubijalo...

Morala sam ostati jaka. Nisam smela pokazati slabost.

Njegove oči nisu napuštale moje, dok je prihvatao ono što mu je ona davala. Pomerao ju je gore dole sa jednom rukom, a drugom mazio njen 327

vrat, ruke i grudi. Kao što je uvek radio sa mnom. Paţljiv, neţan, ovo nije bio samo čin na brzaka. Bili su poznati jedno drugom, svojim pokretima i telima. Njegovi kukovi počeli su da se kreću ka njenim usnama i ruci, zabadajući svoj kurac dublje u njeno grlo. Ona je ţelela da je on poseduje, da oseti njegovu dominaciju dok se tvrdi kurac zabijao u njena usta. Za sisala ga je jače i brţe.

Njegove usne su se razdvojile, zastenjao je glasno.

Ona je zastenjala, zadovoljna sobom. Pokreti su mu postali agresivniji što se više pribliţavao svršavanju. Grabio ju je za kosu. Milovao stranu njenog lica. Gurajući se duboko u njeno grlo sa svakim prodorom.

On je zastenjao. “Da li si od ovog vlaţna? Znam da ţeliš da nam se pridruţiš Leksi.” Spustio je svoje oči dole i spojio ih sa njenim. Milujući stranu njenog lica. Nije prestala ni na sekundu da mu puši kurac. “Sviđa ti se to? Zar ne cariño?”

Snaga koja me je vodila ka njima, eksplodirala je. “Ti smeće jedno!” vrištala sam mu.

Ona se trznula, skočivši sa kreveta. Povlačeći čaršav sa sobom, u pokušaju da pokrije svoje golo telo. Martinez se nije pomakao, niti trepnuo okom. Nije se čak zamarao ni da se pokrije.

Zgrabio me je za struk, podiţući me i bacajući me na leđa na krevet u jednom laganom pokretu. Namestio je moje telo tamo gde ga je hteo, drţao me je za struk i nadvio se nad mene. Morala sam da okrenem svoju glavu od njega. Njegov miris koji sam jednom volela bio je zamenjen parfemom i seksom.

“Pusti me!” vikala sam, pokušavajući da se borim sa njim. Osećajući se jadno što uopšte pokušavam.

“Jebeno se gubi odavde odmah!” naredio je snaţnim dominantnim tonom.

Pogledala sam nazad u njega, shvatajući da se ne obraća meni.

Naređivao je njoj, plavuši koju sam prepoznala iz časopisa. Njegova tajanstvena ţena.

“Ne moţeš me tako tretirati! Mad...”

“ODMAH Klarisa!”

Ja sam se cimnula, njegov glas protresao je celo moje telo. Ona se spoticala po sobi, kupila svoje stvari. Zalupivši vrata na svom odlasku.

“Pusti me,” vikala sam.

328

Pogledao je dole u mene. “Mislim da već jesam. Ovo je moj penthaus.

Ti si ona koja je ušla kao lopov u jebenoj noći, nepristojno prekidajući moje jebeno sretno svršavanje. Moj kurac se neće sam isprazniti. Pa zašto si jebeno ovde, Leksi?”

“Ti jebeni kučkin sine! Zar si mislio da neću videti novine?” ignorišući njegovu izjavu. Boreći se ispod njegovog stiska.

“Ne, nisi napuštala svoj usrani stan mesec dana.” “Ĉija je to jebena krivica?” prsnula sam. Nisam bila zapanjena činjenicom da me je posmatrao.

On je zabacio glavu u stranu, pribliţavajući se mojim usnama.

Izdahnuo je. “Tvoja. Sad prestani se jebeno boriti sa mnom. Ili ću te naterati da završiš ono što je ona započela.”

Ja sam zavrištala u frustraciji. Besno se bacakajući okolo, ali nije bilo svrhe. Ne idem nigde osim ako on to ne bude ţeleo. Moje grudi bile su teške za vazduh, njegovo lice i dalje je bilo na milimetar od mog gledajući ga duboko u oči ponovila sam, “Moja? Šta sam ikada jebeno uradila da zasluţim ovo?”

“Rođena si.” “Šta? To nema jebenog smisla! Pa je li ona razlog? Razlog zbog kog si me ostavio? Voliš je?” nisam mogla da izgovorim pitanja dovoljno brzo.

“Da li ćeš jebeno začepiti na pet prokletih minuta,” prsnuo je. “Upravo si me prekinula u vođenju ljubavi sa njenim ustima. Pa reci mi Leksi... Da li ikad dovodim ţene u svoju kuću? U svoj krevet? Imaš svoje odgovore. Ne moram da ih kaţem da bi znala. Pametna si ţena, mislim da moţeš i sama da poveţeš sve, ja sam ti samo otvorio te proklete oči. Nisi ţelela da vidiš istinu, onu koju sam toliko očajno pokušavao da sakrijem.”

Zatresla sam glavom uništena. “Sve što sam ikad radila je volela te.

Nakon svega što sam prošla zbog tebe. Sve što sam radila bilo je da sam te jebeno volela... kako si mi mogao to uraditi. Baciti mi svoju vezu pred lice tako? Kao da ti ništa nisam značila. Isuse hriste, pretpostavljam da sve ţene tretiraš kao smeće. A one samo nastavljaju da se vraćaju po još. Proklet bio!

Zaista jesi Đavo, zar ne?” vikala sam pokušavajući svoj glas da odrţim pod kontrolom da ne pukne.

“Nikada nisam tvrdio da sam nešto drugo.”

“Da li si me varao? Da li si je viđao svo vreme? Da li si jebao nju, a onda dolazio kući meni?”

329

“Ne, moraš biti u vezi da bi se nešto računalo za prevaru. Mi nikada nismo bili zajedno Leksi. Nismo mogli biti. Bili smo prokleti od samog početka. Sve oko nas bilo je pogrešno. Pokušao sam da ostanem daleko od tebe. Godinama, pokušavao sam. Gledao sam te izdaleka, štiteći te na jedini način na koji sam znao. Nikada nisi trebala biti u mom ţivotu. I ja nikada nisam trebao biti u tvom. Ali sudbina nas je spojila i bilo je samo pitanje vremena kad će nas sudbina i uništiti. Ţeliš da znaš istinu. Napokon ću ti pokazati jebeni prokleti dokaz.”

On se odmakao puštajući me. Ustao je sa kreveta, oblačeći pantalone koje su bile na podu. Ne zamarajući se majicom. Izašao je iz sobe, vodeći me u svoju kancelariju. Bila sam odmah iza njega, nikada ni u milion godina nisam očekivala ono što sam videla.

NAŠ SVET KNJIGA 330

Četrdeset jedan Leksi Ĉim smo ušli klimnuo je ka fajlu koji je bio smešten pored njegovog pištolja. Isti fajl koji nikad nije napuštao njegov sto.

“Istina je bila skrivana ovde svo vreme.” Rekao je, gledajući ka fajlu.

“Idi cariño. Ţelela si deo moje slagalice? Pa ja sam ih sve razotkrio za tebe.

Reši misteriju. Vreme je da saznaš ko sam jebeno zaista.”

Otišla sam do stola, izvukla njegovu stolicu i sela Stomak mi se okretao, a srce je lupalo kao ludo čineći da mi bude teško i da dišem. “Šta će ovo promeniti?” zatekla sam sebe kako pitam, gledajući u njega. Prestravljena da saznam istinu.

“Sve cariño,” jednostavno je rekao, zatvarajući vrata i sedajući na stolicu ispred stola. Naslonio se unazad i prebacIo članak preko kolena.

Naše uloge su se zamenile. Klimnuo je ka fajlu opet.

Progutala sam jako, polako otvorivši prvu stranu. Uzdahnula sam na prvu sliku. Pogledala sam u njega, šokirana, onda nazad na sliku podigla sam je. “Ovo...” zastala sam, da odbacim suze. “Nisam videla ovu sliku od kako sam bila dete. Zašto imaš sliku moje mame?” Prešla sam drhtavim prstima preko njenog prelepog lica.

“Nastavi,” odgovorio je prirodnim tonom.

Jesam, gledala sam u svaku od njih, slagajući ih jednu na drugu. Jedna po jedna, bila je poloţena na sto. Njeno lice me je obuzeli, ona je bila ţiva na ovim slikama, smejala se, sretna.

Ni nalik ţeni koja me je odgajala.

“Kako imaš ove? Moji plesni recitali, ja na autobuskoj stanicu, moj prvi dan škole... šta se dođavola dešava? Kako imaš sve ove slike? Da li si ovako znao gde sam odrasla? Da li sam te poznavala? Kad sam bila dete, da li sam te upoznala?”

On je suzio oči na mene, prelazeći prstom preko usne. Razmatrajući kako da pristupi temi.

“Odgovori mi! Gde si jebeno nabavio sve ove slike?” udarila sam pesnicom od sto. Pozdravljajući bol koju sam osetila. Trudeći se opasno da ne odam ni jednu emociju.

331

“Znam te od dana od kad si rođena Leksi. Od tvog prvog udaha, znam ko si?”

Moje oči su se proširile. “Kako? Ne razumem.”

“Otvori sledeći folder.”

“Ne dok mi ne odgovoriš na moja pitanja.”

“Slike vrede više od hiljadu reči mala devojčice, a sad otvori sledeći jebeni folder.” Naredio je, govoreći kroz prste.

Izvukla sam fajl ispod razbacanih slika i otvorila ga, “Oh, moj boţe.”

Vrisnula sam ispuštajući ga da padne na sto kao da me je opekao.

Istina je bila previše za mene da je podnesem, slike su pale svuda po stolu. Moje oči gledale su u svaku i poslednju sliku, nisam mogla da odlučim na koju da se fokusiram više. Gledajući slike njih zajedno, ljube se, smeju, leţe zajedno. Videla sam čoveka koji sam znala da i dalje ţivi u Martinezu. Shvatajući da je čovek iza skupog jebenog odela...

Jednom pripadao mojoj majci.

“Ona je bila tvoja devojka,” postavila sam pitanje. Puštajući nekoliko suza da pobegnu, ali sam ih brzo obrisala.

“Ne,” rekao je, privlačeći moju paţnju na njega.

Pogledali smo se u oči. Nagnuo se napred, stavljajući svoje laktove na kolena. Gledajući me pravo u oči. “Ona je bila moja verenica.”

“Ne....” ja sam počela mahnito da tresem glavom. “Ne... laţeš. Ti si jebeni laţov. Ovo je neka bolesna šala? Misliš da je ovo smešno? Ne...” ja sam cvilela, glas mi je pucao. Nesposobna da se sklonim loših misli.

Spoticala sam se od reči koje su izlazile iz mojih usana.

“Sofija nije uvek bila depresivna ţena koja te je odgajala Leksi. Ja sam joj to uradio. Ja sam je pretvorio u nekog ko nije mogao da ustane iz jebenog kreveta, u nekog ko je mrzeo svoj usrani ţivot.” On je sadistički rekao, ne mareći što sam se ja bukvalno raspadala prednjim.

“Pretpostavljam da je to cena koju je platila što me je volela.” Šmrknuo je.

“Uzeo sam joj nevinost, baš kao što sam i tvoju. Pretpostavljam da vas dve imate mnogo toga zajedničkog nego što si mislila.”

Ja sam se cimnula nazad, njegova istina me je zapanjila, preplavila me.

Neću biti ništa nakon što završi.

“Zašto mi ovo radiš? Ne verujem ti! Laţeš!” vrištala sam, dovoljno glasno da polomim stakla.

On je opuštano rekao. “Znaš li koliko sam puta tokom godine morao da sprečim sebe da te ne nazovem Sofija? Da zaustavim sebe da ne 332

izgovorim njeno ime, umesto tvog dok smo se jebali. Sve ove godine pitala si me šta cariño znači. Uvek je to bila tvoja majka Leksi. Ona je bila moja cariño.”

Suze su padale niz moje lice. Bila sam slomljena. Nije me bilo briga ako ih vidi. Nisam marila u vezi ničega. Umirala sam iznutra. Reči su mogle da se zabodu dublje nego noţevi, a on me je ubijao. “Molim te... molim te prestani... Alehandro, ja ne mogu...” nisam mogla da dođem do daha, soba je počela da se okreće. Da se vrti i vrti i vrti.

“Oh, ma daj cariño,” zacvilio je ustajući.

Izazivajući da uzmem korak unazad, da dođem u kontakt sa njegovom policom za knjige iza sebe. Pozdravila sam oslonac, trebajući nešto, bilo šta da mi odagna bol od soli koju je posipao po mojoj otvorenoj rani.

“Mislio sam da ţeliš da znaš ko sam ja, Leksi?” zabacio je glavu u stranu, podiţući obrvu. “Zar nije to ono za šta si preklinjala? Ţeleći da te pustim u svoj ţivot? Da ti saznaš sve o meni? O mojim demonima...?”

Još suza je palo niz moje lice, poloţila sam ruku preko srca.

Pokušavajući da ga zadrţim od raspadanja. “Da li si i nju slomio?” zajecala sam.

On je udahnuo, zatresao glavom. “Ne ona je slomila mene. Ostavila me je. A ne ja nju. I provela je ostatak svog jadnog jeben ţivota ţaleći. Ali ne brini, srce, tvoj otac se pobrinuo da zabode poslednji bodeţ u njen jebeni kovčeg.”

“Moj otac? Znao si mog oca?” pokušavala sam da udahnem, ali nije bilo vazduha za mene. Bio je sav isisan iz mene.

Od njega.

“Oh i više sam nego ga samo znao. Jebeno sam ga mrzeo. Tvoj tata je uvek imao osećanja za tvoju mamu. Moju devojku. Ĉak i dok smo bili zajedno, gledao ju je izdaleka. On je delom razlog što me je jebeno ostavila.

Ali nisam ga mrzeo zbog toga.”

Ja sam zatresla glavom. “Ne, ne, ne, ne,” rekla sam stavljajući ruke preko ušiju kao dete, ne ţeleći da čujem više. Bilo mi je dosta, došla sam do tačke pucanja.

Zašto mi ovo radi? Šta je ţeleo?

“Mihael, to govno, prevarilo je moju sestru nakon što ju je oţenio. Tvoj tata jebao je tvoju mamu, mojoj sestri iza leđa.”

Istina me je pogodila kao boca ledeno hladne vode. “Molim te... molim te... prestani...” molila sam, jer nisam bila u stanju više da slušam, soba se 333

zatvarala oko mene, gubila se iz mog fokusa. Telo mi se mahnito treslo, osećala sam kako se gubim. Njegov glas odzvanjao je u daljini. Sklizla sam dole niz policu za knjige, noge su me izdale.

Nisam mogla disati.

Nisam jebeno mogla disati.

“Sofija i Amari bile su najbolje drugarice. Tvoj otac je video momenat slabosti, usamljenosti i to je dovelo do tebe. Mihael je prevario Amari kad je Brigs jedva i hodala.”

“Ućuti! Samo jebemo ućuti!” ja sam vikala. Moje ruke po letele su na moje uši, ţeleći da ih iščupam iz jebene glave. “Molim te! Prestani!” jecala sam “Ne ţelim da slušam...” jecaj, “Još jednu... jebenu... Oh moj boţe...” udah, “Reč.” Zaustavila sam vrisak. Jedva sam bila u stanju da vidim njegovu siluetu kroz bes.

“Da li ti sad sve ima smisla, cariño? Da li su se delovi sloţili? Zašto je tvoja majka mrzela samu sebe? Zašto je postala jebeno depresivna? Zašto nije mogla da napusti prokletu kuću? Mrzela je sebe zbog jadne odluke koju je napravila. Njeni izbori uništili su njen jebeni ţivot.”

“Molim te... Alehandro... molim te... ne mogu... ne mogu više da slušam...” ja sam molila, gledajući ga kroz zamućene oči.

On se nagnuo nad sto. Gurajući slike u mom pravcu, letele su svuda, padale oko mene. Bila sam napokon opkoljena ničim do istinom, baš kao što je i ţeleo.

“Ja sam bio tu na dan kad te je upoznao. Krijući se u senci, u tami. Gde sam ţiveo celog svog jebenog ţivota. Gledajući ga kako te drţi prvi put.

Gledajući Sofijino slomljeno lice kad joj je rekao da on neće biti deo tvog ţivota. Da si ti greška, nesreća. Tvoj tata nikad te nije ţeleo. A tvoja majka provela je ceo ţivot boreći se sa svojim demonima svaki put kad bi te pogledala u oči.”

Zatvorila sam ih, morala sam. Bol me je razarala.

“Gledaj me u jebene oči kad pričam sa tobom,” on je prsnuo.

Polako sam ih otvorila, shvatajući da sam se sada zaista našla licem u lice sa El Diablo po prvi put.

“Bilo je dovoljno loše što je prevario moju sestru, ali drkadţija nije čak imao muda da ostane u blizini i pomogne u odgajanju svog deteta, kamoli da prizna grešku i ostane čist. Dao sam mu vremena, nadao sam se da će se osvestiti iz svojih sranja, ali nikad nije. I dalje se pretvarao da je sve što je 334

moja sestra ikada ţelela,” ispljunuo je. “Pa sam doneo odluku, izdao sam naređenje... da Mihaela. Tvog oca... ubiju.”

Moja usta su se otvorila. Udišući vazduh.

On se nacerio. “Ja sam ga ubio Leksi. Niko drugi, nego ja.” “Šta? Ali Brig je rekla da su poginuli u saobraćajnoj nesreći. Ubio si i svoju sestru takođe? Ne... NE!” Njegove oči su se suzile i bol se ocrtao u njegovim očima na sekundu.

Onda ga je otresao, treptajem oka. Rekao je. “Zašto ne, ubio sam rođenog oca... Sad dopusti mi da se predstavim, evo čoveka iza jebenog skupog odela. Da li je on sve što si mislila da jeste?”

Kaţu da se zločin iz strasti moţe desiti u sekundi. Ako trepneš propustićeš ga. Osoba moţe biti gurnuta preko ruba ludila. Preko same ivice. Samo sam ţelela da prestane da priča. Nisam ţelela da čujem više ni jedu reč koju je rekao. Molila sam ga, preklinjala da prestane. Nikad nisam nameravala da ga povredim.

Ili moţda...

Jesam.

Pre nego što sam i shvatila šta radim, podigla sam pištolj sa stola.

Uperila ga pravo u njega. Pokušavajući da umirim drhtavu ruku.

Nije se pomakao.

Nije bio iznenađen.

Bilo je očekivano od mene da to uradim, kao da je to ţeleo od samog početka.

On se nagnuo nazad, opušteno stavljajući ruke u svoje dţepove.

Stajući mirno, ponosno, spreman za bilo šta. Odmeravao me je od glave do pete. “Da li si ikad pre drţala pištolj?”

“Molim te... Martineze... molim te... samo stani...” ja sam izdahnula jedno za drugim.

“Ruka ti se trese. Prvo pravilo drţanja pištolja. Nikad ne dopusti tvom neprijatelju da vidi tvoj strah. To te samo čini jebenom pičkicom. Pa koji je tvoj sledeći potez? Ovde sam.” Raširio je ruke u obe strane izbacivši grudi napred. “ Ovo je tvoja šansa da me se rešiš. Uradi to! Povuci jebeni obarač!

Uradi to.” Izazivao je.

“Stani!Molim te“ Jebeno stani!” vrištala sam, bes je zvonio kroz moje telo.

“Ja sam loš čovek! uradio sam uţasne stvari. Ovo je tvoja šansa! Jebeno je iskoristi! Pošalji me pravo u jebeni pakao! Sada!”

335

Ja sam se cimnula, skoro padajući na zemlju ne shvatajući šta sam upravo uradila. Oči su mi podivljale, srce mi je podivljalo. Glasan udarajući zvuk odzvonio je od zidove prateći njegovo telo kako pada dole na zemlju sa treskom.

“O moj boţe,” izdahnula sam.

Nisam imala vremena da dođem do njega, da mu pomognem. Vrata kancelarije su se sa treskom otvorila. Njegova nećaka, moja polu sestra Brigs našla se licem u lice sa ujakom, koji je leţao u lokvi sopstvene krvi.

“NE!” ona je vrištala, padajući na kolena. “NE, NE! NE! NE! MOLIM TE NE!” vrištala je, prekrivajući ranu rukama. Krv je šikljala kroz njene prste dok je ona pokušavala da je pritisne.

“Brigs!” Austin je viknuo, ulazeći u sobu odmah nakon nje. Zastajući kao ukopan, zureći u nju u njega, u mene.

Ostalo se odigralo usporeno.

Ona je podigla pogled ne očekujući da će me videti iza pištolja koji se dimio.

“Leksi?” ona je rekla sa uţasnutim pogledom na licu.

Ja sam momentalno pustila pištolj. Pao je na pod sa udarom. “Ja... O moj boţe... šta se desilo... o moj boţe, o moj boţe, šta sam uradila!” Bila sam u šoku, moje oči nisu se skidale sa njega. Bilo je tako puno krvi.

“Jebiga!” Austin je rekao, momentalno grabeći pištolj. Stavljajući ga u svoje farmerice. “Idi!” naredio je, gledajući me. “ODMAH!” “Šta?” odgovorila sam, zbunjena.

“Austine, šta to radiš?” Brigs je pitala, privlačeći moju paţnju na nju.

“Nije se trebalo ovako odigrati. Jebiga! Idi Leksi! Odmah! Ovo mesto će vrveti od policije za nekoliko minuta! IDI!” Ja sam zatresla glavom, “Šta...”

“Dejzi,” Martinez je rekao, iskašljavajući krv, Ona je pogledala dole u njega sa ničim sem ljubavlju u očima. “Pusti je. Zasluţio sam. Pusti je...” dodao je dok su mu se oči okretale. Gubeći svest polako.

“Gubi se odavde! ODMAH!” Austin je naredio.

Pogledala sam po sobi po poslednji put. Preplavljena, zbunjena, puna ţaljenja i jebeno prestravljena.

Zašto me puštaju?

Nisam se premišljala.

Potrčala sam.

Trudeći se kao vrag da se ne okrenem.

336

Četrdeset dva Leksi Šest dana, šest sati, šest minuta od kako sam povukla obarač. Đavolji broj, ironija mi nije promakla. Ušla sam u svoj stan, lupajući vratima iza sebe. Spuštajući sve novine, magazine i slike na pod dnevne sobe. Upalila sam televiziju pred sobom.

“Alehandro Martinez, narko i krimi bos Njujorka danas je preminuo, nakon što je ranjen u svom penthausu pre nedelju dana. Istraga je i dalje otvorena i nema tragova do sada ko je odgovoran što je oduzeo ţivot muškarca, najčešće poznatog kao El Diablo. Bićemo uključeni uţivo sa njegove sahrane za nekoliko minuta. Ljudi su dolazili sa svih strana sveta u ovom značajnom trenutku. Gde je pravda zadovoljena. Dokazujući da dobri momci mogu pobediti, na kraju. Ja sam Marija Kastelo i izveštavam uţivo. Molim vas ostanite sa nama.”

Uhvatila sam stomak momentalno mi je opet bilo muka. Ova cela stvar me je razbolela, do te mere da povraćam. Moju savest, moje srce, moju dušu. Sve to me je jelo. Mislim da nisam ništa spavala u poslednjih nedelju dana, jedva da sam i napuštala svoj stan do danas. Jesam, zato što sam morala. Borila sam se sa sobom da se predam, krenula sam ka vratima, uhvatila se za kvaku, govorila sam sebi da je danas dan kad ću priznati. Ali nisam mogla. Morala sam platiti što sam oduzela ţivot koji mi ne pripada.

Nisam bila ništa bolje nego on.

Zašto su me pustili? Ĉak je i Martinez pustio svog ubicu.

Mene.

Zašto su Austin i Brigs uopšte bili tamo?

Nikada nisu dolazili u posetu. Nije mi imalo smisla. Ništa nije. Bila sam više zbunjena sada nego ikad pre u svom ţivotu. Nisam znala čak ni kako je to moguće. Stalno sam očekivala policiju da počne kucati na moja vrata u bilo kom trenutku. Konstantno sam gledala preko ramena i dalje sam osetila njegovo snaţno prisustvo svuda oko sebe.

Njegov duh.

337

Da li će ikada nestati? Da li je ovako bilo i njemu? Sve te godine dok je osećao sve te ţivote koje je oduzeo? Da li zato nikad nije spavao? Njihove duše su ga progonile? Kako ga i dalje mogu voleti? Ţaliti za njim nakon svega što mi je rekao? On je bio sa mojom mamom. On je bio njena propast. Kako da nastavim od toga?

Pogledala sam dole u novine. Svi naslovi bili su isti.

“FBI uhvatio Dţimija Bosa u Sančez vili. Uhapšen od strane FBI-aja.”

“Veliki narko lordovi uhapšeni širom sveta i privedeni pred vrata pravde.”

“Najveće kriminalističke organizacije u istoriji uhvaćene nakon smrti Alehandra Martineza.”

“Krimi bosovi širom Amerike privedeni na ispitivanje. Isplivala su imena, Bendţamin bos Robinson priveden je u pritvor.”

“Najtraţeniji čovek iz kolumbije, Franko ’ Frenki mali ’ Vaskez pogođen od strane FBI.” Od Martinezove smrti krimi porodice i organizacije su padale svuda po svetu. I to je bio samo jedan deo slagalice celog lanca. Bar će neki od njih trunuti u zatvoru.

Moţda sam uradila pravu stvar?

Onda zašto se osećam tako jebeno pogrešno?

Iskreno nisam znala kako se osećam. Išla sam od ţaljenja do besa pa opet nazad na ţaljenje. Bila sam na emocionalnom lorerkosteru koji je išao gore dole. Znala sam jednu stvar sigurno. Nisam mogla ostati u Njujorku više.

Previše uspomena koje su me progonile i vrebale iz senke bile su tu.

“Vraćamo se da izveštavamo uţivo sa sahrane Alehandra Martineza,” novinarkin glas privukao je moju paţnju nazad na televizor.

“Upravo su izvukli kovčeg iz vozila...” ustala sam, trčavši u kupatilo, izbacujući sadrţaj svog stomaka u šolju. Nesposobna da se suzdrţim.

“Uhf“ pustila sam napolje, povrativši još malo. Ispravila sam se, brišući svoja usta pozadinom svog dlana dok sam puštala vodu.

Sedela sam tamo nekoliko minuta, odolevajući porivu da povratim opet. Trljala sam stomak, udisala kroz nos, emocije, osećaje, haos u koji se moj ţivot pretvorio. Ustala sam, odlazeći do umivaonika. Promućkala sam usta vodim i ispljunula, gledajući se u ogledalo. “Šta si to uradila Leksi? Šta si to jebeno uradila?”

Otišla sam u kuhinju uzela bocu vode. Pokušavajući da opet ne povratim. Koliko god nisam ţelela da vidim sahranu, moje oči odlazile su 338

na ekran. Brigs se pojavila na kameri, slomljena, Austin ju je drţao. Ţalovala je za čovekom koji ju je odgojio. Za jedinom porodicom koja joj je ostala. Pored nje bili su njeni prijatelji i njihove ţene, šetajući odmah pored njih. Zatekla sam se pitanjem da li su rekli njihovoj maloj devojčici Amari da je njen ujka otišao da neće više biti tu da je drţi, da se igra sa njom ili skajpa ikad više. Suze su počele da padaju.

Moja polu sestra.

A ona nikada neće saznati. “Ţao mi je Brigs,” jecala sam, gaseći televizor. Znajući da nikada neću biti u stanju da zaboravim slike nje kako se raspada.

Upalila sam tuš, podešavajući ga na najvreliju moguću temperaturu, ušla sam unutra, pozdravljajući toplotu. Pustila sam da vrela voda ispeče moju koţu, nadajući se da će mi to onesposobiti osećaje. Ništa više nisam znala. Ja sam bila prazna rupa ničega. Sve što sam mogla da osetim bili su njegovi snaţni prsti svuda po meni, njegovo telo na mom, njegove uverljive reči. Pogled koji se uvukao u moje srce. Znala sam da nikad neće nestati.

Bez obzira koliko se trudila, koliko snaţno to ţelela. On će uvek biti deo mene.

Moj um je divljao. Nisam ga mogla zaustaviti, slika za slikom od tog dana u njegovoj kancelariji igrale su mi pred očima. Prislonila sam ruke na zid u kabini, naslanjajući čelo na hladne pločice. Zatvorila sam oči i dalje sam čula njegove okrutne reči.

“Ovo je tvoja šansa da me se rešiš. Da osvetiš smrt svoje majke. Uradi to!

Povuci jebeni obarač, uradi to!” njegove reči ponavljale su se zajedno sa slikama. Scena za scenom, zvuk pucnja i sve što se desilo nakon toga.

“Ja sam ga ubio, Leksi. Niko drugi nego ja.”

“Uvek je bila tvoja majka, Leksi. Ona je bila moja cariño.”

“Ubio sam rođenog oca.”

Pala sam na kolena pod tušem, stavljajući ruke preko ušiju, gaseći njegov glas, gaseći moj sopstveni. Tresla sam glavom napred nazad.

Jecajući, moleći se bogu, njemu, sebi da mi oprosti. Nikada nisam nameravala nekog da povredim. Trebajući malo mira, malo tišine. Krivica je prevelika.

“Kako mogu nastaviti ovako?”

Ostala sam pod tušem dok se voda nije ohladila, plakajući dok više nisam imala suza. Obukla sam majicu i gaćice, umotala kosu u peškir.

339

Zgrabila sam sliku koja je leţala na podu u dnevnoj sobi. Bila je to jedina stvar koja mi je ostala od njega.

Od nas...

Provela sam ostatak dana u krevetu, ţaleći nad gubitkom čoveka kog sam ubila. Terajući se da zaspim. Izmorena i sama.

“Stvari za kojima ţalim još se nisu desile. Ako mi se nešto ikad desi, samo upamti uvek ću biti sa tobom. Bez obzira na sve, ovde.” Moja ruka mahinalno se podigla do mog srca.

Osećajući ga.

Moje oči su se brzo otvorile. Hvatala sam vazduh. Tama je bila svuda oko mene, jedino svetlo bilo je od meseca koji se probijao kroz moj prozor. Njegovo prisustvo, njegov miris, njegov dodir bio je svuda oko mene. Uzela sam par dubokih udaha, namestila sam se u krevetu opet zatvorivši oči, puštajući da me san obuzme još jednom. Usnula sam opet u isti san.

Cimnula sam se, čuvši poznat, dubok glas u svom snu.

“Tako si jebeno lepa.” Velike, zelene napete oči, zurile su u mene u mom snu. Bio je tako blizu, tako stvaran.

“Hmmm... ” prevrnula sam se do druge strane svog kreveta. “Jako mi je ţao,” zatekla sam se kako govorim u snu.

“Dobio sam šta sam zasluţio cariño. Uradila si ono što sam ja ţeleo od samog početka.”

“Tako sam usamljena...” uspavano sam rekla.

“Ne nisi. Imaš mene... otvori oči, Leksi.”

“Ti nisi stvaran... ubila sam te. Molim te.”

“Otvori oči dušo. Ovde sam.”

Zaustavila sam disanje, moj um je svojevoljno otvorio moje oči, da se probudim. Osećajući sa svakim delom svog bića da kad ih otvorim.

Ja ga neću naći kako sedi tu.

Kako me pazi.

Moj tamni anđeo.

Martinez Njene usne bile su otečene, lice naduto, oči krvavo crvene od bezdušnih minuta, sata, dana plakajući. Ţaleći nad gubitkom čoveka koji nije zasluţio njene suze.

340

Za mnom.

I dalje mi je oduzimala prokleti dah. Sedeo sam tu pored njenog kreveta u stolici satima, gledajući je kako spava. Ĉak ni u snovima nije mogla pobeći od mene. Cvilila je moje ime, izvinjavala se za zločin koji nije počinila. Koliko god sam ţeleo da je probudim, nisam mogao da gledam kako joj izazivam još bola, muke, pogotovo samo svojim prisustvom. Opet.

Njene oči su se raširile kao da me vidi prvi put.

Kako dišem. Ţiv.

Ona je poskočila na krevetu, daleko od mene. Uplašena slikama koje je videla u snu, pala je na pod između kreveta i noćnog stočića. Njene usne su se divlje otvorile, od potrebe za vazduhom, njene ruke bile su preko njenog srca. Gledala me je kao da je videla prokletog duha.

“Koji kurac Martinez!?” vrisnula je, udarajući leđima od stočić. Od udara jauknula je. “Šššš... prestani vrištati.” Umirivao sam je, ali ona se samo još više odmakla od mene. Stavljajući svoje ruke ispred mene u gestu straha, seo sam nazad na stolicu. “Znaš da volim kad vrištiš moje ime, ali sad nije ni vreme ni mesto. Tvoj usrani mali stan ima jebeno tanke zidove.”

“Tvoja sahrana je bila danas... videla sam... na televizoru... Brigs je plakala... Austin... ju je drţao... Ja sam te u pucala... krv... mnogo nje... svuda... ti ... mrtav... ja... sam te... ubila...” ona je mucala, ne pomerajući se ni milimetar od noćnog stočića.

“Videla si ono što sam ţeleo da vidiš.”

“Kakav je to jebeni odgovor?” ona je vrisnula. Mogao sam reći da je ţelela da jebeno pobegne odatle, ali ostala je nepomična.

“Jedini koji imam. Sad prestani jebeno vrištati i spusti svoje dupe nazad na krevet. Koliko god volim da zurim u tvoje sise, mi moramo da popričamo.”

Ona je progutala jako, polako je ustala i sela nazad na krevet, privlačeći kolena do svojih grudi, drţeći ih blizu svog tela kao gest utehe.

Pokrivajući svoje grudi koje su bile u prvom planu kroz njenu tanku belu majicu. Zabacila je glavu u stranu, suţavajući svoje oči na mene.

Pokušavajući da shvati da li stvarno sedim ispred nje ili sam još jedna iluzija u njenom umu. Pogledala je od mene ka podu, tiho mi govoreći da će da ustane sa kreveta. Polako, je spustila jedno stopalo na zemlju, a onda i drugo. Uplašeno stajući ispred mene, ona je posegla kad je bila dovoljno 341

blizu, ţeleći da se uveri da sam stvaran. Neţno je dotakla moje rame, njene oči se razgolačile dok je pomerala ruku do mojih grudi.

“Ali u pucala sam te.”

Koliko god sam ţeleo da zgrabim njenu ruku, nisam je ţeleo prepasti. Morao sam se kretati njenom brzinom.

“Ovde,” rekao sam stavljajući moju ruku na ranu. “Jedva si promašila srce.”

Ona se odmakla od mene, pokušavajući da ostane mirna, sakupljala je svoje misli. “Kako je ovo moguće? Kako si ovde? Šta se dešava?”

“Pusti me...”

“Nema više laganja, Alehandro.”

Klimnuo sam joj da sedne i jeste, vrativši se u svoj poloţaj uz uzglavlje.

Ja sam se nagnuo napred, namestio laktove na kolena, spajajući svoje ruke kao da se molim. Pogledao sam je duboko u oči i počeo. “Ţao mi je Leksi. Tao mi je jebeno ţao.”

Ona se cimnula, osetivši iskrenost u mom glasu. Nikada joj se za ništa nisam izvinuo proveo sam je kroz svašta u godinama koje smo bili rastavljeni. Ni jednom joj nisam rekao da mi je ţao što sam joj iščupao srce, iznova i iznova. Ja sam ţalio svakim danom svog usranog postojanja. Ţeleo sam da joj to kaţem. Samo prosto nisam bio takav. Ona je znala koliko mi je bilo teško da joj pokaţem slabost. Bilo kome. Pogotovo njoj. Ona je imala moć da me baci na kolena, a to nikad nije shvatila. I dalje je bilo toliko toga što je morala znati. Toliko toga što sam joj morao objasniti a tako malo vremena za sve to.

“Dao sam Mihaelu, tvom ocu, četri godine da se sredi. Ĉetri jebene godine da kaţe Amari istinu. Ona je zasluţila mnogo više nego što joj je to govno pruţalo. Nikada je nije voleo. Znao sam to od prvog dana. Amari je bila slepa, ali ljubav te učini takvim. Ostala je trudna sa Brigs da bi ga jebeno vezala za sebe, toliko je bila očajna da ga zadrţi. Toliko je jako volela tog drkadţiju. Voleo sam svoju sestru više nego ikoga na svetu, Leksi. Nije bilo ni dana da nisam mislio na nju. Svaki dan sam ţeleo da se ubijem, jer sam uzeo njen ţivot. Video sam je, osetio sam je svake proklete sekunde, gledala me je sa tako puno razočarenja u svojim očima. Amari je bila moje svetlo, isto koliko si i ti. Nikada nisam imao nameru da je povredim. I kad bih mogao da zamenim mesto sa njom, ne bi ni dva puta promislio o tome.

Amari se našla zahvaćena u unakrsnoj vatri. Esteban...”

342

“Esteban, Brigsin telohranitelj?”

“Da, on je sjebao sve i to je moju sestru koštalo ţivota. Mihael je trebao da bude sam. Ali Amarin auto se pokvario pored puta i Mihael je otišao da pokupi nju i Brigs...” zatvorio sam svoje oči, pognuvši svoju glavu. Uspomene tog dana igrale su mi pred očima. Ĉineći da proţivim opet taj dan, ćuo sam njen glas u govornoj poruci koju mi je ostavila taj dan kad je umrla, čuo sam je i svaki prokleti dan od tada. Da sam se samo javio na njen poziv, mogao sam sve sprečiti.

I dalje bi bila ţiva. Ne bi uništio Brigsin ţivot.

“Sve je pošlo naopako. Esteban nije video da su Amari i Brig u kolima sa Mihaelom. Uradio je ono što sam mu ja naredio da uradi. I umesto da mu polomim vrat dodelio sam ga Brigs. Terajući ga da gleda slomljenu malu devojčicu svaki dan. Osveta što je oduzeo njenu porodicu.

On je sjebao. To je takođe bio i moj način da je odgurnem od sebe. Nisam mogao da se nosim sa njenim slamanjem, upalšenošću i samoćom. Nikada nisam pustio Brigs blizu sebe nikada je nisam drţao kad je bila uplašena, nikad joj nisam rekao da je volim bio sam previše obuzet krivicom i sramom što sam joj oduzeo majku. To je bilo jedno od najvećih grešaka u mom ţivotu. Volim Brigs više nego išta. Samo je previše kasno da joj to pokaţem, šteta je već načinjena. Pokušao sam da joj nadoknadim tako što ći biti ujak koji je ona uvek ţelela da budem njenoj deci, Amari i Mihaelu.”

Nikada to nisam podelio ni sa kim. Niko nije znao istinu. Povukao sam kosu sa svog lica. Pogledavši gore u njene zacaklene oči. Ne mareći da će videti moj sirovi bol, moju uništenost tu pred njom. Bilo je vreme da sazna pravu istinu koja je bila zakopana pod površinom.

“Morao sam da odem iz svog stana. Slušajući Brigs kako se raspada svako veče, znajući da sam ja razlog njene patnje, to me je jebeno jelo ţivog.

Sasuo bi sebi metak u čelo da nije bilo nje. Ne mogu ti reči koliko puta sam drţao napunjen pištolj predamnom. Vodeći bitku sa sobom da ga ne podignem u svoju ruku i okončam sve. Ali nisam mogao, morao sam ostati ţiv zbog Brigs. Nisam mogao da budem sebičan. Moja sestra naterala me je da obećam da ako joj se ikad išta desi. Brigs me je trebala. Ja sam bio jedina porodica koja joj je ostala. Moja kazna bila je da nastavim jebeno da dišem.

Završio sam na Rhode Island gledajući tebe kako izlaziš iz svog školskog busa. Već si bila tako jebeno slatko dete. Znao sam da je Sofija u lošem stanju, znao sam da je samo pitanje vremena dok...” otresao sam misli iz svoje glave. “Imala si ruke odručene pored sebe, ponavljala si baletske 343

korake. Mumlajući melodiju na putu do kuće. Idući sama po usranom susedstvu kao da si odrasla. Nije bilo nikog da te pazi, ali jebiga... Leksi, to te nije nateralo da se prestaneš smejati. Da se tvoje celo lice ozari.”

Njene oči su divljale dok je upijala svaku moju reč.

“Nisam mogao da si pomognem, bio sam privuče tebi. Pratio sam te kući, a ti nisi to ni shvatala, što me je nateralo da jebeno mrzim tvoju mamu još malo više. Bilo ko te je mogao pratiti tako kući. Ušetala si u kuću vikajući svoju mamu. Otišao sam do bočne strane kuće i gledao sa prozora.

Našla si je sakrivenu u njenom ormaru, ţaleći za ţivotima Amari i Mihaela koje sam ja oduzeo.”

Suze su pale niz njeno lice, znajući tačno o kom momentu govorim.

Sve što sam ţeleo je da se nagnem napred i obrišem njene suze.

“Od tog dana cariño. Gledao sam te. Ne tvoju majku, ne Sofiju.

Tebe. Samo tebe.”

“Zašto?” rekla je toliko tiho da sam je jedva čuo.

Ignorisao sam njeno pitanje. “Platio sam Sofijinu sahranu. Osećajući se odgovornim za njenu smrt. Napravio sam da izgleda da je novac došao od povereničkog fonda tvojih deke i bake. Tvoje smeće od očuha to čak nije ni proverio. Šta više drkadţija je zadrţao nešto novca što sam ostavio za tebe i utapao se u viskiju. Nikad nisam pomislio da je sposoban da te povredi. Tako mi je ţao Leksi,” rekao sam, pročistivši grlo. Pokušavajući da se suzdrţim od pucanja. “Pokušao sam da stignem do njega što sam brţe mogao. Nisam znao da te dodiruje, da te povređuje dok nije bilo prekasno.

Ali naterao sam ga da plati. Obećavam ti, naterao sam tog kučkinog sina da plati za svaki put kad je ušao u tvoju sobu.”

Ona je zajecala, “Ti?” “Ĉekao sam dok ti nisi otišla tog dana. Imala si svoj vaţan plesački nastup. Posetio sam tvog očuha sa svojim ljudima. Naterao sam ga da ti napiše izvinjenje. A onda ga je jedan od mojih ljudi uputio u to kako je tebi bilo sve ove godine i kako si se ti osećala tokom svih ovih godina. Nije izdrţao ni pet minuta pre nego što se jebeno onesvestio od bola. Ubio sam dve muve jednim udarcem te noći. Brigs je mislila da je on odgovoran za smrt njenih roditelja. Bio je njen petnaesti rođendan, pa sam joj dao deo mira i oslobodio tebe. Ubijajući čoveka koji te je jebeno povređivao.”

“Oh moj boţe...” zacvilila je, usne su joj drhtale.

“Ja sam anonimno pozvao tvoju školu. Ali sam se pobrinuo da te smeste u dobru hraniteljsku porodicu. Nisu bili idealni, ali su sigurno bili 344

bolji od onog smeća sa kojim si ţivela. Zato si tako brzo smeštena u porodicu.”

Njena drhtava ruka podigla se do usana. Istina je bila skoro previše za nju da podnese.

“Nisam očekivao da ćeš se ikad pojaviti u mom striptiz klubu kada si imala petnaest. Ali sudbina ima zabavan način da te zajebava, kada najmanje očekuješ. Znao sam ko si iste sekunde čim si izašla iz kola.

Oduvek sam znao ko si Leksi. Kada si se pojavila tri godine kasnije, ne kao devojčica nego jebeno prelepa ţena i stala ispred mene. Nisam si jebeno mogao pomoći. Kliznuo sam taj dan i nazvao te cariño. Nikada nikog nisam zvao tako sem Sofiju. Pa sada očigledno shvataš zašto sam te izbacio iz kancelarije. Iako sam uţivao u maloj prestavi koju si izvela za mene nije bilo šanse da ti dozvolim da se skidaš za novac. To je bio razlog zašto te niko u gradu nije hteo zaposliti. Leksi, ja sam se za to pobrinuo. Nisam ni pomislio da bi od svih ljudi došla meni da traţiš pomoć.”

“Ti? To si bio ti?”

“Nakon što sam saznao da si dobila prihvatno pismo na Julijardu, imao sam nameru da uplatim novac na tvoj račun, ali si me preduhitrila sa posetom u mojoj kancelariji. Znao sam da je balet jedino što si ikad imala.

Tvoja sreća. Ţeleo sam da imaš nešto za šta da se drţiš. Ĉovek koji ti je pokazivao stan radio je za mene i tako si završila u mojoj zgradi. To mi je olakšalo da te nadgledam i imam na oku.”

“Znači tako si me spasao od Nikolaja. Da li si se ikada postarao za njegove ljude? One koji su me traţili?”

Coknuo sam. “Nikad te niko nije traţio cariño.”

Ona se cimnula zbunjeno. “Ali rekao si...”

“Znam šta sam reko, sve je to bila laţ.”

“Zašto? Ne razumem? Zašto si radio bilo šta od toga?”

“Iz istog razloga zbog kog sam te i odgurivao, terao te da me mrziš, tretirao te kao govno. Drţao te na odstojanju, nikad ti ne dopuštajući da vidiš čoveka kojeg si znala da još uvek posedujem u sebi... Ĉoveka koji te je štitio, nadgledao, pobrinuo se da jebeno budeš bezbedna. Razloga zbog kog sam te traţio nakon što si otišla u Evropu... Kada sam te video kako igraš na sceni shvatio sam da moram da te pustim... Isti jebeni razlog zbog kog sam se i vratio po tebe, doveo te kući sa sobom, brinuo se o tebi, terao te da vidiš ono što sam ja ţeleo da vidiš...” Napravio sam pauzu, puštajući da moje reči potonu. “Bio je uvek isti razlog od kako sam te prvi put video.

345

Jebeno sam zaljubljen u tebe. Te amo, Volim te Leksi. Sa svim što je ostalo u meni, jebeno te volim. Ja sam tvoj. Tvoj sam od kad pamtim.”

Sveţa suza pala je niz njeno lice, bio je to prvi put da sam joj rekao te reči. Iako sam umirao da joj ih kaţem od kako je nenajavljeno upala u moju kancelariju, kad je imala osamnaest godina.

“Da li me voliš zato što sam Sofijina ćerka? Zato što te podsećam na nju? Zato što nisi mogao da imaš nju, pa si se zadovoljio sa mnom? Da li sam ja zamenska devojka, drugi izbor, zar ne? Zato me voliš?” jecala je glas joj je pucao.

“Ne,” jednostavno sam rekao. “Volim te uprkos tome.”

Ona se cimnula unazad, iznenađena mojim otkrivenjem. Njena ledena fasada padala je sloj po sloj. Dopirao sam do nje. Po prvi put, istina me moţda spasi.

“Ali veruj mi, cariño. Ne bi mogla biti toliko drugačija od Sofije ni da si se trudila. Nisi ni malo kao ona. Sofija je bila slaba, uplašena oko svega, nikada se nije za ništa borila u svom ţivotu, uključujući i mene.

Uvek joj je trebao neko da je vodi, da se brine o njoj. Ona nije bila ţena za mene. Mislio sam da je volim, mislio sam da je ona prava. Nisam mogao više pogrešiti u vezi toga. Proveo sam godine tugovajući za ţenom koja mi nikad nije pripadala.”

Njene oči pokazivale su mnogo različitih emocija, bilo mi je teško ispratiti ih.

“Ti si jaka, nezavisna, boriš se za sve u šta veruješ, pogotovo za mene. Nije bitno koliko sam puta pokušao da te odgurnem, znajući da je sve u vezi nas pogrešno. Ti nisi odustajala. Nikad me se nisi bojala Leksi.

Koliko god sam se trudio da ti pokaţem svoj pakao, ti si bila više nego voljna da goriš sa mnom. Nikada nisam upoznao nekog kao što si ti. Ti si prošla kroz toliko toga, ali nisi dopustila da te, te stvari definišu. To je jedna od stvari koje najviše volim kod tebe. Ti si stvorena za mene, cariño. I kunem ti se u ţivot svoje nećake, da nikad nisam pogledao u tebe i pomislio na Sofiju. Nikad nisam ţeleo da te zovem njenim imenom.

Oduvek si bila samo ti Leksi.”

Ona je udahnula duboko, brišući svoje suze.

“Ne duguješ mi ništa. Svestan sam toga dušo. Ali moraš da znaš istinu. Dugujem ti to i još mnogo toga.” Bio je moj red da udahnem duboko. “Za onih deset godina dok si bila u Evropi, jedva da sam jebeno bio ţiv. Provlačio sam se kroz mesece. Radeći ono što su od mene očekivali.

346

Ĉekao sam dan kada će me neko ubiti. Bio sam jebeno iscrpljen. Previše sam star za ovo sranje. Bio sam pokvareni kompas koji nije pokazivao ništa. Nedostajala si mi. Ĉeznuo sam za tobom. Sanjao te. Svake sekunde svakog dana nisam radio ništa drugo osim što sam mislio na tebe.

Jednostavno sam ţeleo sve da svršim. Da napustim ţivot u kom niko nije mario jesam li ţiv ili mrtav. Jebeno sam te trebao. Po prvi put u svom ţivotu trebao sam nekog. Tebe.”

“Isuse... Alehandro,” promrmljala je, drhtavim usnama.

“Znam da je mnogo da prihvatiš odjednom. Da imam više vremena da pričam sa tobom, bilo bi sve drugačije, ali nemam. I ne napuštam ovu sobu dok ti ne kaţem sve. Nema više tajni, nema više laţi. Nema više, demona...”

Ona je klimnula, ţeleći da čuje ostalo što sam imao da joj kaţem.

“FBI mi je u guzici godinama. Napasti. Austin je bio toliko zahvalan u mom udelu što su se on i Brigs pomirili. On mi je pomogao sa svojim prijateljem, Dilan je bio blizu toga da me razotkrije. Da me privede. On je narko detektiv i radio je na mom slučaju ko zna koliko dugo. Tada sam shvatio da je to moja šansa da izađem. Sa tobom. Da sve završim. To je bila moja prilika.”

Ona je zatresla glavom. “Ne razumem.” “Ţeleo sam da se vratim po tebe pre nego što si imala saobraćajnu nesreću, ali sam mislio da radim pravu stvar što te drţim podalje. Kada mi je Leo rekao da si jako povređena to je samo podstaklo ono što sam znao da moram da uradim. Ono što sam planirao. Mislio sam da sam te izgubio.

Zauvek. Kada si se probudila i videla me u svojoj sobi, sve je već bilo sređeno.” “Šta?” „Moja smrt.”

Ona je suzila svoje oči na mene i dalje nije razumela.

“Napravio sam dogovor sa vladom da odam sva imena i da dam informacije za sve velike narko bosove i mafijaše, a koje oni godinama nisu mogli da uhvate, a za uzvrat ja sam dobio novi identitet i slobodu da odem.

Znao sam da će za to trebati vremena, ali nikada nisam pomislio da će trebati tri godine. Proveo sam te tri godine kao onaj koji sam uvek i ţeleo da budem sa tobom, Trebajući da napokon upoznaš čoveka kojeg si oduvek ţelela. Pustio sam sebe da zaista budem sa tobom, po prvi put. Nije me više bilo briga. Ispravno ili pogrešno. Ti si moja. Kraj priče.” Objavio 347

sam, polagajući sve karte na sto. “Cariño, pokušavao sam da ti dam tragove najbolje što sam mogao. Nadajući se da ćeš moţda povezati. Nikad nisi. Dilan, Austin i Leo su znali sve od početka. Oni su mi pomogli oko svega. Brigs je znala da se nešto sprema, ali nije znala ništa određenije.

Zato su te pustili.”

“Videla sam te, sa ţenom, bila je u tvom krevetu. Ona je bila sa tobom svo vreme. Novine...”

“Videla si ono što sam ţeleo da vidiš. Ţena u mojim rukama bila je VIP. Ona je jebena Eskort. Trebalo mi je da me moji neprijatelji vide sa nekom drugom, za svaki slučaj. Zbog tvoje sigurnosti, morao sam skloniti poglede sa tebe. Samo na taj način sam mogao da te zaštitim. Taj dan kad si došla u moju kuću bilo je sve isplanirano. Bilo je sve namešteno. Ţeleo sam da me raniš. Zato sam bio toliko okrutan, govorio sam stvari koje nisam mislio. Ja nikad...”

“Krst tvoje majke, ona ga je nosila. Videl...”

Izvukao sam moj ispod svoje košulje. “Ovaj?”

Njene oči su se razgolačile u čudu.

“Ona nikada nije nosila ovaj krst. Napravio sam duplikat. Nikada nisam ţeleo opet da te povredim. Ubijalo me je iznutra što ti ovo radim. Na dan Mihaelovog krštenja. Dilan mi je rekao da imam tri meseca da izvedem ovo. I rekao sam njemu i Austinu da mislim da ne mogu dalje sa tim.”

“Oh, moj boţe. Pre nego što je Kred upao. O tome ste pričali?

Načula sam nešto. A kada sam te videla da ozbiljno razgovaraš sa Brigs o tome ste pričali“ Klimnuo sam.

“Zato si se odvojio od mene? Sve se promenilo... mislila sam da se dvoumiš oko nas. Mislila sam...”

“Jedina stvar koja me je drţala da nastavim bio je krajnji cilj.”

“Alehandro mogla sam te ubiti.”

“To je bio rizik koji sam bio voljan da prihvatim.”

“Zašto.”

Ustao sam i prišao joj. Gledala me je oprezno, ali nije ustuknula.

Nisam je mogao kriviti, jer me gleda tako. Zasluţio sam i više. Bio sam iznenađen što mi je dopustila da kaţem sve što sam trebao. Iako joj svakako ne bi dao izbora. Seo sam na ivicu kreveta i napravio veoma malu distancu među nama.

348

Ona je progutala jako, čekajući moj odgovor. Nisam ustuknuo, skinuo sam ogrlicu svoje majke.

“Zato što bi mi to dalo tebe. Mogao sam isprati svoju prošlost. I mogao sam imati novu budućnost sa tobom. Mogao sam te dobiti u svom ţivotu Leksi, ali nisam smeo da dozvolim da me odgovoriš od svega.

Morao sam da laţiram svoju smrt. Drţao sam se tvoje nespretnosti kao svog talismana.” Rekao sam, prelazeći preko njenog lica. Pokušavajući da olakšam anksioznost svojim dodirom. “Odrekao bih se svog ţivota i duše da budem sa tobom. Ţelim tebe, oduvek si bila samo ti. Nebitno mi je gde ćemo biti ili šta ćemo raditi. Ti si moj početak i moj kraj.”

Ona je zatvorila oči, sveţe suze pale su niz njeno prelepo lice. Stavio sam ogrlicu oko njenog vrata. I šapnuo joj na uvo. “Štitiće te. Uvek kada ja ne mogu.” “Šta će se sad desiti?” pitala je drhtavim glasom, hvatajući krst rukom. Oči su joj i dalje bile zatvorene.

“Sada ja odlazim.”

Ona ih je brzo otvorila. Posegao sam u dţep sakoa, predajući joj koverat. Ona je uzela iz moje ruke i otvorila ga.

“Italija?” ona je rekla upitno.

“To je karta u jednom pravcu, moţeš je upotrebiti kad god budeš spremna. Ţelim da dođeš dobrovoljno. Tamo ću početi svoj novi ţivot moleći se da ti budeš pored mene dok god sa ţiv. Sve što ti treba je u koverti. Uključujući i gde da me nađeš. Moja sudbina je u tvojim rukama.

Uvek je i bila u tvojim rukama. Ĉekaću te do kraja svog ţivota ako toliko treba. Tako mi je jebeno ţao ljubavi. Kad bi mi mogla dati šansu, ako bi mi mogla oprostiti, provešću ostatak svog ţivota da ti to nadoknadim.

Obećavam.”

“Alehandro...”

Slomila se, preplavljena emocijama.

“Treba mi malo vremena da sve ovo svarim. Sve je tako previše.

Mislila sam da sam te ubila, umalo se nisam predala. Moj ţivot je ništa osim ostataka sreće. I nisam samo ja.” Ona je počela da jeca jače. “Ne znam da li ti mogu oprostiti, Alehandro. Slomio si moje srce više nego jednom.

Jednostavno je previše. Mislim da ne mogu preći preko toga. Mislim da ti ne mogu oprostiti ovaj put.”

Povukao sam je u svoje ruke, steţući je jako. Trebao sam da je osetim, da je drţim, da je utešim.

349

Jebeno da je volim.

“Te amo Leksi. Volim te sa svakim uzdahom koji učinim. Sa svakim delom svog srca, moja budućnost pripada tebi, para siempre.” Rekao sam na njeno uho. “Molim te nađi u svom srcu snage da mi oprostiš. Trebam te.

Ne mogu da ţivim bez tebe. Pokušao sam...” šapnuo sam pokušavajući da se ne raspadnem. “Uzmi koliko god ti je vremena potrebno, ali molim te dođi mi.” Drţao sam je najduţe što sam mogao i nije bilo ni pribliţno dovoljno. “Moram da idem. Dozvoljeno mi je samo malo vremena koje sam davno prešao.” Poljubio sam je u čelo, čeznu ći da poljubim njene usne.

Drţajući je u rukama.

Zaključali smo oči.

Bilo je toliko toga što sam još ţeleo da joj kaţem. Davao sam sve od sebe da je ne prebacim preko ramena i odvučem je u avion sa mnom. Treba mi da ona sama to odabere, nisam više mogao donositi odluke umesto nje.

Pogledao sam je zadnji put.

Tiho se nadajući...

Da ovo nije kraj ljubavne priče.

Onda sam otišao.

NAŠ SVET KNJIGA 350

Četrdeset tri Martinez Tri meseca su prošla i nisam video niti čuo leksi. Kad sam stigao u Italiju, pobrinuo sam se da sve bude spremno za nju. Sve što bi ikada moglo da joj treba, čekao sam je kao očajan čovek. Nije još došla. Stare navike teško umiru i dalje ju je Leo nadgledao. U prvoj nedelji moje smrti nisam znao šta bi se moglo desiti pa sam Leksi drţao podalje od novinara, uposljavajući svakog ko je bio povezan sa mnom, osim Lea. Samo zato što je većina mojih neprijatelja trunula iza rešetaka, zahvaljujući meni, nije značilo da se ona nije mogla naći u unakrsnoj vatri.

Nikad nije ulazio u detalje naši razgovori bili su uvek kratki. Samo bi me uverio da je bezbedna. Da i dalje ţivi u onom usranom stanu na Menhetnu, umesto u raju sa mnom. U toku tri godine dok je FBI sakupljao informacije radeći tajno, sakupljala naloge za hapšenja, ja sam se pobrinuo da sve moje finansije dovedem u red pre nego što nestanem. Zato sam toliko vremena provodio radeći.

Leo je imao pristup mojim računima, radio je ono što je uvek i radio za mene. Pobrinuo se da ostanem bogat. Otvorio je više računa koji se nisu mogli pratiti, prebacivajući moj novac u Švedsku i Kajmanska ostrva. Tamo ih Američka vlada nije mogla dotaći. Otvorio je fond za moju sestričinu i sestrića, Amari i Mihaela. Za koledţ, svadbu ili šta godi im je jebeno bilo potrebno, za to sam ih obezbedio. Brigs nije bila setna kad sam joj rekao da sam i za nju otvorio fond takođe, ali dobro je znala da sa mnom nema rasprave oko toga. I dalje joj nisam rekao istinu o njenom ocu, nisam ţeleo da uništim iluzije savršenog oca koje je imala u svojim uspomenama.

Dovoljno sam negativnosti doneo u njen ţivot. Ĉekao sam Leksi, da vidim kako ona ţeli da pristupi Brigs koja je bila njena polu sestra. Ako ikada uopšte bude ţelela da joj kaţe.

Leo je otvorio jedan račun i za Leksi u slučaju da joj nešto zatreba, biće joj dostupno. Kupio sam kuću na Amalfi obali, odmah pored obale kao što je Leksi i ţelela. Provodio sam svaku noć na balkonu gledajući u zvezde, čekajući da mi ona dođe. Nisam mogao dočekati da joj pokaţem pogled, da je drţim u rukama dok gledamo zvezde. Kao tokom onih noći koje smo 351

proveli u Kolumbiji. Mislio sam da nakon što ostavim svoju prošlost iza sebe, da ću napokon imati mir. Po mogućnosti da ću moći da zaspim. Ni jedno od toga se nije desilo. I što je više vremena prolazio počeo sam da verujem da nikad i neće. Našao sam se kako odustajem od svake nade da će mi ona oprostiti. Bog je znao da nisam ni zasluţio oprost.

Samo nekoliko od mojih najbliţih znali su da sam ţiv, ljudi kojim sam znao da mogu verovati. Ako im je nešto trebalo znali su da trebaju zvati Lea i da će me on pronaći. Niko nije znao gde sam ili kako da dođe do mene, osim Lea, Brigs, i Austina. Pretpostavljam da je Amari već molila svoje roditelje da dođe da me vidi i lagao bih kad bih rekao da mi ne nedostaju. Nije bilo ničega da radim osim da mislim na njih.

Na nju.

“Señor, opet ste ovde?” Rosa, vlasnica rekla je sa italijanskim naglaskom.

Ona je bila sitna Italijanka u srednjim-sedamdesetim, koja je bila recimo negde do mog struka. Bilo je nešto u vezi ovog mesta što me je navelo da dolazim svaki dan. Bio je mali restoran. Podsetio me je na piceriju na Menhetnu gde su stolovi bili prekriveni crveno belim stolnjacima sa vazama punih ruţa.

“Kako to da dolazite sami? Svako veče ti dođeš. Piješ. Jedeš. Piješ još.

Pušiš el Sigaro. Ne smeješ se. Ne pričaš. Ali ipak opet dođeš. Isto svaki put.

Gde ti je signora?”

“No signora, Rosa,” odgovorio sam uzimajući dim cigare.

“No signora? Ti si tako zgodan. Imam ja sestričinu. Prelepu.

Bellissima.” Poljubila je svoje spojene prste. “Upoznaći vas.”

“Ne Rosa. Imam ţenu. Jednu koja…” udahnuo sam duboko “…me obuzima.”

“Ah, Señor, zaljubljeni ste. L'amore!” podigla je obrve odmeravajući me. “Gde je ta ţena, nikad nije ovde.”

Uzeo sam gutljaj vina. “Voleo bih da znam Rosa.”

“Ne brini, u Italiji si. Paradiso di amore! Doći će ti. Kad bude spremna.”

Klimnuo sam. “Tome se i nadam.”

“Vaša večera. Na moj račun. Ti pi, ti jedi, ne moraš da platiš.”

“Rosa, ne mora…”

“Señor, dovoljno sam stara da ti budem mama. Sada smo porodica.”

352

Ja sam se nasmejao. Nisam si mogao pomoći. Momentalno sam se setio Leksi kako je ţelela da ţivi ovde, jer su ljudi tako prijatni i gostoljubivi.

“Eto ga…” zgrabila je moje lice među svoje ruke. “Osmeh. Tako zgodan čovek. Veruj u ljubav. Ona će doći. Znam to.” Poljubila je moju glavu, a onda otišla.

Popio sam dve flaše vina i otvorio još jednu kad sam stigao kući.

Izašao sam napolje na balkon dok je sunce taman zalazilo. Ne zamarajući se da uzmem čašu. Legao sam na leţaljku, slušajući slabu italijansku muziku u daljini. Uvek je bio neki festival ili zabava u okolini. Moje misli su lutale, zamišljajući kako Leksi i ja igramo na balkonu tako sretni. Voleo bih da sam igrao sa njom više dok smo bili zajedno. Noć je pala, muzika je prešla u sporu romantičnu i mogao sam da zamislim kako leţim sa njom na ovoj leţaljci i nadoknađujem svo vreme koje smo proveli rastavljeni.

Odbacio sam osećaje, uzimajući još jedan gutljaj iz boce sa vinom.

Utapajući se u alkoholu, leţeći i gledajući u zvezde. Pitajući se da li ce ona ikada gledati u isto nebo kao i ja.

Hladan vazduh, vino i hrana napokon su me obuzeli i ja sam pao u dubok san. Sanjajući njeno lice, čuo sam njen glas, kako se smeje svuda oko mene.

“Leksi volim te…” mumlao sam u snu.

“I ja tebe volim, takođe.”

Moje oči su se brzo otvorile, trepnuvši nekoliko puta. Pomislio sam da se moj um igra sa mnom ili da mi je vino udarilo u glavu.

“Ovde sam Alehandro,” Leksi je uveravala.

Sedela je u stolici pored mene. Izgledajući kao jebena boginja. Koţa joj je blistala. Njene zelene oči su se caklile. Njena meka, svilenkasta kosa bila je puštena, letela je na vetru. Nosila je ţut haljinu.

Kurac mi je poskočio od samog pogleda na nju.

“Isuse hriste, lepša si nego što te se sećam.” Okrenuo sam se prema njoj, poseţući za njenim strukom. Ne ţeleći da trošim vreme, a da je ne dodirnem. Ona je podigla svoje ruke da me zaustavi.

“Leksi, nisam te video niti osetio tako jebeno dugo. Molim te samo dođi i leţi u moje naručje.” Suzio sam svoje oči na nju.

Ona se stidljivo nasmejala. “Moramo da razgovaramo.”

“To su reči koje svaki muškarac ţeli da čuje cariño.”

“Okej… onda ja moram da pričam ti moraš da slušaš. Znam koliko ti je to teško, ali…”

353

Nisam ustuknuo, rekao sam. “Dogovoreno.” I povukao sam je ka sebi.

Leksi Nije osustajao. Kad Martinez nešto ţeli, ništa ga nije moglo zaustaviti.

Bio je nezaustavljiv. Povukao me je napred, tako da se smestim pored njega. Njegove ruke momentalno su putovale po mojim butinama.

Zaustavila sam ga opet.

On se nacerio, gledajući me u oči. “Rekla si da moram da te slušam, ne da ne smem da te dodirujem.”

“Alehandro…” rekla sam glasom upozorenja.

On je stavio ruke iza svoje glave, što ga je učinilo samo još poţeljnijim.

Već je razbijao moju rešenost. Podigao je svoju obrvu kad je shvatio o čemu razmišljam.

“U redu je dušo. Ţelim da me dodirneš.”

Zatresla sam glavom pokušavajući da sredim svoje misli. “Ovo se ne odvija kao što sam planirala.”

“Ja…” “Ne pričaj.” Stavila sam ruku preko njegovih usana. “Samo slušaj. Ima toliko toga da ti kaţem pre nego što se slatkim pričama vratiš u moj ţivot.”

On je poljubio moj dlan.

Odvukla sam ga. “Prvo i osnovno, moraš da znaš, da sam ovde pod određenim okolnostima. Jedna od njih je da će naša veza biti platonska.”

On se cimnuo.

“Provela sam poslednja tri meseca misleći o tome šta da radim sa tobom. Sa nama. Merila sam uzduţ i popreko da li da dođem ovde. Pre nego što sam i znala šta se dešava, zatekla sam se na aerodromu. Ukrcavala sam se u avion za Italiju. Sve je nekako imalo smisao.”

On se nasmejao poseţući za mnom opet. “Ĉekaj, pusti me da završim,” ja sam ga zaustavila i odmakla njegove ruke. “Ono što ću sledeće reći moţda će te povrediti, ali sada… to me zaista ne zanima. Ne verujem ti dovoljno da me nećeš opet povrediti. Slomio si moje srce toliko puta da se ne usuđujem da brojim. Zapravo ţene bi verovatno rekle da sam luda što sam čak i ovde. I ne bi se slagale.”

On je otvorio usta da nešto kaţe, ali ih je brzo zatvorio kada sam mu dobacila još jedan pogled upozorenja.

354

“Ti si seronja Martineze. Prelepi jebeni skot. Tretirao si me kao smeće, a sve što sam ja radila bilo je da sam te volela. Razumem zašto si to uradio, sad. Shvatam da si morao da me odgurneš. Ali to ne menja činjenicu da si me ipak povredio. To ne menja činjenicu da si uništio uspomene koje sam pamtila, one stvari koje sam nosila sa sobom u snovima.”

Napravio je grimasu ne pokušavajući da sakrije kao što bi obično pokušavao.

“Uz to moram da kaţem da si spasao moj ţivot više puta nego što mogu i da se setim. Štitio si me, nagledao me, brinuo se o meni. Na uvrnuti način, bio si moj anđeo čuvar. Ne mogu to da ne vidim i ne ţelim. Ono što si uradio za mene dok sam bila dete…” moje oči počele su da se pune suzama. “Prvi put kad je monstrum došao u moju sobu. Spavala sam.

Probudio me je snaţan miris viskija koji je bio nadamnom. Zvao me je Sofija iznova i iznova dok sam osetila njegove ruke preko svog tela.”

Stresla sam se, jeza me je prošla. Otresla sam slike i nastavila. “Ţelela sam da pati. Ţelela sam da umre. Bio je to prvi put da sam osetila zlo. Od čega sam shvatila sa sam svo vreme bila sa tobom, Alehandro, u tvom svetu.

Zaista imala osećaj da sam bezbedna.”

Ozbiljan izgled na njegovom licu zatekao me je, jer to još nikada nisam videla. Što se samo još povećalo emocije među nama.

“Ti si se pobrinuo da budem smeštena u porodicu, platio si moj koledţ, dao mi dodatni novac od kog sam ţivela, spasao me od Nikolaja, moj baletski studio u tvom domu, brinuo si se o meni nakon nesreće, trošio bog zna koliko na najbolje doktore, na najbolju medicinsku pomoć. Moţda si me povredio emocionalno, ali si se uvek brinuo za mene fizički. Bez obzira na sve, ništa nisi dovodio u pitanje.” Rekla sam u dahu trebajući da to kaţem.

Njegove mirne oči zurile su pravo u moje, paleći vatru duboko u meni.

Nije gledao u mene. Gledao je kroz mene. Na isti način na koji uvek jeste.

Gledala sam ga duboko u oči. “Ti si zlikovac u svojoj priči, Martinez. U mojoj ti si uvek bio heroj.” Suze su sklizle niz moje lice. On je posegao prstima da ih obriše sa mog lica. Ţelela sam da ostanem izgubljena u njegovim očima na momenat, da upijem način na koji me je gledao, način na koji je privlačio moje telo koje mu je nepovratno pripadalo. Izvukla sam se od njegovog dodira, momentalno mi je nedostajao. On, njegov dodir.

Njegova ljubav. Morala sam da završim ono što sam pokušavala da mu kaţem.

355

“Sve dobro što si uradio za mene, prekriva ono lose. To je razlog zašto sam ovde. Dugujem nam da vidimo gde ćemo stići bez demona na našim ramenima. Bez prošlosti koja nas progoni. Sveţ početak. Nove uspomene.”

Udahnula sam duboko, nervozna od onoga što ću reči sledeće. Uradila sam ono što sam smatrala lakim delo, sad ide ono teško.

“Drug i najvaţniji razlog… je taj što to dugujem našoj ćerci.”

Bio je tih po prvi put u ţivotu. Lice mu je bilo preplavljeno emocijama.

Ja sam nastavila. “Ona zasluţuje da zna svog oca. Ona zasluţuje porodicu. Onu koju ja nikada nisam imala. Onu koju zaista ţelim da joj pruţim, sa tobom zajedno.”

Još tišine.

“Da li si me čuo Alehandro?”

Njegov pogled pao je na moj jedva vidljiv stomak, puštajući svoje oči da se tamo zadrţe na kratko, onda je pogledao ponovo u moje oči. “Trudna si?”

Klimnula sam.

“Sigurna si? Ovo…” Ja sam se okrenula, do moje tašne, grabeći je sa stola. Izvukla sam sliku ultrazvuka, stavila sam je među nas.

“Ja sam osamnaesta nedelja. Zdrava je. Nema komplikacija, samo neka jutarnja mučnina u prvom tromeseću. Ali sad sam dobro. Počela sam da je osećam kako se šutira prošle nedelje. Volela bih da si ti bio…” nisam završila ono što sam ţelela da kaţem, ne razmišljajući o tome šta govorim.

Nije presta da gleda sliku na svojim grudima. Kao da nije čuo ni reč koju sam rekla.

“Znači bila si trudna zadnji put kad sam te video?”

“Da. Saznala sam tog dana. Zapravo sam spavala sa slikom. Pala je između kreveta i noćnog stočića.”

Pogledao je u mene. “Bila si trudna celo jebeno vreme? I mislila si da nemam pravo da znam?” on je pitao sa toliko povređenosti u svojim očima.

“Naravno da si imao. Ja sam samo…” ja sam ciknula, jer nas je iznenada prevrnuo.

Namestio se blizu mog lica, njegovo celo telo bilo iznad mene. Gledao me je sa izrazom koji nisam mogla da pročitam. “Nosiš moje dete, ţivot koji smo mi stvorili, a čekali si jebeno do sad da mi kaţeš? Kakve su to gluposti da zasluţuje da upozna svog oca.”

“Ja…” 356

“Trebala me je znati od prvog dana Leksi. Imaš sreće što si trudna, inače bi te presavio preko kolena i istukao tvoje slatko malo dupe sve dok ne bi bilo jebeno crveno.”

Moje oči su podivljale. “Ale…” On je zabacio glavu u stranu. “Ja ću ti reći kako će se ovo nastaviti. Ja ću ti oprostiti što si krila činjenicu da si jebeno trudna. Što si ţivot moje devojčice dovela u opasnost.”

“Ona nikad…” njegovi prsti su pali na moje usne, da me ućutkaju.

“A ti ćeš oprostiti meni. Počećemo ispočetka. Nikakva platonska sranja da bi videli gde ovo vod…” on je zastenjao. “Jer jedino mesto gde ti ideš sada, je u moju jebenu sobu gde ćeš sesti na moje lice, a ja ću te jebati svojim jezikom. Ako budeš dobra devojčica, pustiću te da svršiš.”

Moje usne su se otvorile, ispuštajući vazduh koji nisam ni shvatala da zadrţavam.

“A ja u povratiti tvoje poverenje. Neću te nikad više povrediti cariño.

Kunem se ţivotom naše ćerke, uvek si bila ceo moj svet, sada će i ona biti takođe.” Poloţio je ruku na moj stomak i po mazio je prvi put. “Ali ako ikad više sakriješ nešto ovako od mene. Neću oklevati da te podsetim kakav je osećaj mog dlana na tvom dupetu..”

Nije mi dao šansu da odgovorim pre nego što su njegove usne dotakle moje. Spojio je naše usne, ljubio me neţno, s oboţavanjem, s obećanjem.

Upijala sam svaki dodir, svaki prodor, čak i najmanji pokret njegovih usana. Ljubio me je dublje, jače i zahtevnije.

Strast i trnci obuzeli su moje telo. Momentalno me čineći vlaţnom.

Nisam se više mogla suzdrţavati. Ovila sam svoje ruke oko njegovog vrata on me je poljubio još jače, podignuvši me kao da sam perce. Zgrabio je moje dupe dok sam ja obmotavala svoje noge oko njega, odneo me je u sobu. Naše usne nisu prestajale da osvajaju jedna druge.

On je stenjao, prelazeći jezikom preko mojih usana opet dok je češao moju macu od svoj kurac. Prošlo je tako mnogo od kad sam ga osetila. On me je drţao za zadnju stranu vrata, pribliţavajući nas još više. Nije bilo prostora niti distance među nama osim mog malog stomaka, dok me je nosio do kreveta.

“Volim te,” šapnuo je između poljubaca.

“I ja volim tebe,” rekla sam ne prekidajući kontakt. “Ţelim te.”

“Imaš me,” za reţao j,e “Uvek si me jebeno imala.”

357

Moja haljina, grudnjak i gaćice pale su sa mene u sekundi. Ljubio me je svuda po telu, polako uţivajući u mojoj koţi, zastao je kod mog stomaka.

Pogledala sam dole u njega, gledajući kako paţljivo mazi i ljubi moj stomak svaki inč njega. “Ţao mi je zbog svega što je tvoja mama prošla zbog mene. Obećavam ti, ja ću joj nadoknaditi i biti najbolji otac za tebe. Već te toliko volim, mi niña bonita” Moje oči su opet zasuzile, čuvši ga kako priča sa našom nerođenom devojčicom.

“Ti ćeš biti Martinez, jer će se tvoja mama udati za mene.” On je mumlao iz čista mira.

“Ale…” njegove usne našle su moje opet, uzimajući sve što sam imala da mu dam.

On je prošaputao. “To nije bilo pitanje.”

Proveo je ostatak noći vodeći ljubav sa mnom. Počinjali smo našu budućnost.

Napokon, zvanično bili smo zajedno.

NAŠ SVET KNJIGA 358

Epilog Leksi “Alehandro,” pozvala sam, dok sam ulazila u dnevnu sobu. Zovući ga sa njegovim pravim imenom samo zato što smo u privatnosti našeg doma.

Novo ime došlo je sa novim identitetom, ali za mene će uvek biti Alehandro Martinez.

Provela sam celo jutro u svom baletskom studiju koji je napravio u našoj kući, pokušavajući da se oslobodim bebine teţine. Studio je već bio ovde pre nego što sam ja uopšte doletela u Italiju da budem sa njim. On je rekao da je to jedna od prvih stvari koje je napravio u ovoj kući. Ţeleo je da me iznenadi ako ikad dođem. Imali smo mnogo više prostora sa kojim nismo znali šta ćemo. Kuća je bila masivna prelepa Mediteranskog stila na litici sa pogledom na vodu.

Adriana Dejzi Martinez je rođena pre tri meseca u tri ujutru u udobnosti našeg doma. Nije bilo bitno kako joj je prezime nije bila povezana sa ’Alehandrom Martinezom’ ozloglašenim narko bosom. Ne bi ni bilo drugačije da se Alehandro pitao ona je morala biti Martinez. Nazvali smo je po Alehandrovoj mami i Brigs, dve najbitnije ţene u njegovom ţivotu, Adriana je bila teška pet kila kada se rodila, imala je tamnu kosu i svetlo zelene prodorne oči kao njen tata. Porađala sam se oko trinaest sati i Martinez je svo vreme bio pored mene nije me ostavio ni na sekund, drţao me je za ruku kroz bol, disao sa mnom. Pomagao da njegova ţena donese na svet devojčicu. I baš kao njen otac, ona nikad nije spavala noću, ali nije imala problem da spava danju. Austin, Brigs i njihova deca doleteli su čim se Adriana rodila i Amari nije mogla biti srećnija što je dobila devojčicu za rođaku. Znajući da će ako i ja rodim dečaka biti brojčano nadjačana.

Martinez je ostavio da odlučim šta ţelim da kaţem Brigs oko istine o našem ocu. Nakon dosta razmišljanja ja sam odlučila da ţelim da zna da sam joj ja polu sestra. Iako sam znala da će deo nje biti slomljen kad sazna da njen otac nije bio čovek kog se sećala. Martinez i ja smo poseli dole nju i Austina čim su došli u Italiju nekoliko meseci nakon što sam ja došla.

Primila je vest teţe nego što sam zamišljala, ali je takođe bila sretna da zna da ima još porodice na svetu sem njenog ujaka.

359

Nikada joj nisam rekla istinu oko smrti njenih roditelja. Nije bilo svrhe lomiti joj srce opet. To joj ne bi vratilo roditelje i samo bi je odvojilo od Martineza jedine porodice koju je imala. Nikad mu ne bi oprostila da je znala istinu. Nisam mu to mogla uraditi. To je bila tajna koju ću odneti u grob.

“Tu si...” zaustavila sam se ukopana.

On je bio onesvešćen na kauču spavao je sa Adrianom na svojim grudima. Izgledala je tako maleno naspram njega. Njegove ruke bile su obmotane oko nje, drţao ju je blizu srca. Njegova ćerkica me je zamenila i ne bi ni volela da je drugačije. Oboje su izgledali tako slatko zajedno, nisam si mogla pomoći osim da stojim tamo i gledam svoje uspavane lepotice.

On se cimnuo otvorivši svoje sanjive oči. Gledajući u mene sa cerekom i oboţavanjem. On je i dalje voleo da me vidi u mojoj baletskoj opremi, da nije drţao drugu devojku u svojim rukama, iskoristio bi to.

“Pa, zdravo, gospođo Martinez.”

Nasmejala sam se, naslanjajući se na zid. Voleći što me je i dalje zvao tako. Preferirala sam to više od naših novih imena.

Venčali smo se nekoliko nedelja pre nego što sam se porodila. Imali smo intimno venčanje na plaţi blizu našeg doma samo nas dvoje. Bio je zacrtao da će se Adriana roditi u kompletnoj porodici. Pitajući kakav ćemo joj mi to primer dati ako ne budemo venčani. Nije da mi je bilo vaţno. Neće joj svakako dozvoliti da bude u vezi. Svaki njen momak moraće prvo da odgovara Martinezu. Sama ta pomisao bila je strašna.

Adrijana ga je vrtela oko malog prsta i ona je to već znala. Nakon svih ovih godina, ja sam se budila svako jutro sa njim pored sebe. Nikad sama.

A kad je Adriana stigla on je imao pune ruke posla. Većinu vremena ja sam bila obmotana oko jedne njegove strane, a Adriana oko druge.

Napokon je spavao.

Naravno koliko mu je novorođenče dozvoljavalo. Što nije bilo puno.

“Koliki dugo ona spava?”pitala sam, leţući pored njega na kauču. On me je povukao bliţe u zagrljaj.

“Upravo sam je nedavno uspavao,” sanjivo je odgovorio, ljubeći vrh moje glave.

“Izgleda da je i ona tebe uspavala stari,” nasmejala sam se, voleći čoveka koji nikad nije spavao iako više nije imao ni jedan problem.

“Ovaj stari te je obradio ovo jutro. Podsetiću te večeras kad budeš molila za moj kurac.”

360

“Martinez,” podigla sam se i pogledala ga u oči. “Da li se tako priča kad imaš ćerku u rukama? Ona će odrasti i početi da voli momke sa prljavim ustima, samo gledaj.”

“Ne ako se ja tu nešto pitam. Ona nikada neće izlaziti. A ako bude, ja ću jednostavno samo smestiti metak u njega.”

Moje usne su se rastvorile. “Šalim se, opusti se. Dođi ovamo.”

Ja sam se opet topila uz njega.

“Jednostavno ću unajmiti nekog drugog da to uradi.”

Pokušala sam da opet pogledam u njega, ali on mi nije dao, drţao me je čvrsto. Proveli smo ostatak posle podneva, dremajući na kauči.

Svi zajedno.

Martinez Moj ceo ţivot okrenuo se za trista šezdeset stepeni. Imao sam sve što sam ţeleo. Iako ni za milion godina to ne bih zasluţio. Sa mojim novim identitetom došao je i novi ţivot.

Moja budućnost.

“Kako nešto tako veliko, ispadne iz nečega tako malog?” Pitao sam Adrianu dok sam joj menjao pelenu.

Ona se smejala, bacakajući svoje male noge. Slušajući sve što sam joj govorio, kao da je to najvaţnija stvar na svetu. Njena mama je i dalje gledala u mene isto tako. Nisam mogao da skinem osmeh sa lica nad onim što smo stvorili zajedno. Ona je bila jebeno savršena. Sa tamnom kosom i dugim trepavicama.

“Ja nisam uvek bio ovakva pičk...” promenio sam se. “Ovakav mlakonja kojeg vidiš pred sobom, Tvoj tata je navikao da bude opak, niko se nije zezao sa mnom i ja sam ţiv da to i pričam. Ja sam ulazio u sobu i svi su poginjali glave. Pogotovo ţene, ali su one su se saginjale dole na drugačiji način. Način na koji ti nećeš nikad ili ću oseći tom muškarcu jaja bez oklevanja. Zapamti to, moja slatka mala Adriana.”

Ona se nasmejala i to je obasjalo celo njeno prelepo lice.

“Ali nijedna od njih nije bila vaţna, jer nisu bile tvoja mama. Ona je jedina ţena koja me je uhvatila za jaja, ali nemoj joj to reći. Pustila bi ih veoma brzo.” Šapnuo sam ljubeći je u nos. “Jednog dana kad budeš starija, reći ću ti o tome kako smo se upoznali. Kako sam je odmah jako voleo i 361

štitio. Baš kao i tebe.” Podigao sam je smeštajući je na svoje grudi, ljubeći njenu meku bebi koţu. Okrenuo sam se i video Leksi naslonjenu na dovratak, kako drţi bejbi monitor u ruci.

“Ja drţim tvoja jaja, huh?” ona se nacerila a onda nasmejala. “Moram to zapamtiti sledeći put kad mi budeš nešto zvocao.”

“I levo i desno. Od kad si ih stavila u svoja usta, mislim da se to računa, zar ne?”

Njene oči su podivljale. “Oh moj boţe, sve si uništio! Ti si bolestan!”

Poljubio sam njene usne. “Ti gutaš.” Pokušala je da me lupi po ruci, ali sam je ja uhvatio za zglob.

“Ljubiš ćerku sa tim prljavim usnama?”

“Ljubim tebe sa njima“ ponovio sam naš poljubac „Volim te, cariño. Te 17 amo ” Ona se namrštila, grabeći Adrianu iz mojih ruku. Dala joj je flašicu, uspavala je, a onda je stavila u krevet. Nakon mog tuširanja, obmotao sam peškir oko struka i otišao do Adrianine sobe. Ljubeći svog anđela pre spavanja, praveći krst preko njenog tela kao što je moja majka radila meni svaku noć kad sam bio dete i šapnuo sam “Volim te,” pre nego što sam tiho zatvorio njena vrata.

Nestrpljiv da odem svojoj ţeni, kao što sam radio svako veče.

Ušao sam u našu sobu i zatekao Leksi kako leţi u našem krevetu i čeka me.

Obučena u providnu spavačici i sa prelepim jebenim osmehom na usnama.

Ja sam zastenjao, naslonivši se na dovratak, prekrstio sam ruke na grudima. Gledajući u njenu seksi zadnjicu, ţenu sa predatorskim pogledom. Zbacio sam peškir, grabeći kurac u ruku i nateţući ga.

“Dopustiću ti da ga poseduješ večeras, znam kolko te čini sretnom.”

Polizala je svoje usne, sisajući donju usnu među zubima, gledajući moj kurac.

Prišao sam joj, svaki korak bio je lagan i proračunat. Sto sam i puzao na krevet, ljubeći svaki milimetar njene koţe. Grudi su joj se podizale i padale što sam se više pribliţavao tamo gde me je ţelela najviše njenoj maci. Lizao sam je preko gaćica, sklonio ih prstom u stranu, a onda ih

17

Španski- ljubavi volim te

362

svukao niz njene noge. Dajući si vremena da uţivam u njenoj slatkoj maci, dok ne bude vrištala moje ime.

“Cariño…” telefon je zazvonio, prekidajući me.

Leksi je sela i gledala me zabrinuto. Drţeći svoje grudi i krst koji nikad nije skinula od onog dana. Niko nikad ne zove na telefon. Ona je posegla i zgrabila ga sa noćnog stočića predajući mi ga.

Javio sam se ne razmišljajući ni sekunde. “Bolje da je jebeno hitno.” Za reţao sam u telefon.

“Hej čoveče, ţao mi ....”

“Leo? Bolje da je jebeno vaţno. Provodio sam neko kvalitetno vreme sa svojom ţenom,” za reţao sam, steţući Leksinu butinu. Gledao u njeno prelepo lice, klizeći svojom rukom do njene mace opet. Ona je opet zastenjala, a ja sam je gledao.

“Ne seri, ne bi te zvao da nije.” Udahnuo je duboko. “Ne znam kako ovo da ti kaţem, čoveče...”

“Prestani okolišati. Ispljuni već jednom.”

“Sigurno će te zvati i Brigs...”

“Isuse hriste Leo prekini sa preseravanjima.”

Udahnuo je još jednom duboko i progovorio samouvereno, “Kred je upravo zvao. Mia je. Ona je jebeno nestala.”

KRAJ Za Martineza i Leksi Ovo je samo početak ili je kraj za...

Kred i Miu...

NAŠ SVET KNJIGA 363