Original #13 by Original Magazin

#ZNAMDAMOŽEMO ČEMU NAS JE NAUČILA NAJVEĆA IT KONFERENCIJA U SRBIJI

PROFIL: TIM KUK, APPLE KAKO IZAĆI IZ SENKE VELIKANA

Budućnost i budućnost startapova u Srbiji

O IGINAL MAGAZIN BROJ

OKTOBAR CENA

PROF. ALEKSANDAR S. JANKOVIĆ TREBA NAM KULTURA KOJA NIJE SAMO „OVDE I SADA“

VELIKO ISTRAŽIVANJE ORIGINALA KO SE (I ZAŠTO) BORI PROTIV SREDNJE KLASE

2016. 199 RSD

JELENA ĐOKOVIĆ

KAKO SAM PRONAŠLA

MIR U EKVADORU PRVI PUT ZA MEDIJE O SVOM PUTOVANJU U DOLINU DUGOVEČNOSTI

I U SEBI

MNOGI SU ME PITALI PUTOVANJE, ALI MOJE DUHOVNO PUTOVANJE I RAST NEMA POSEBNU DESTINACIJU ILI ODREDNICU. ONO SE DEŠAVA SVUDA I STALNO

WWW

JESAM LI IŠLA NA DUHOVNO ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL : FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE

NAJBOLJE SVETSKO NOVINARSTVO SAMO U Nedeljniku

ČITAJ VIŠE. ZNAJ VIŠE.

SADRŽAJ BROJA

OKTOBAR

#13

fotografija s naslovne privatni album Jelene Đoković

6 / #ZNAMDAMOŽEMO Domaći startapovi obezbedili su 50 miliona investicija samo u prethodnih godinu dana, preko 30.000 radnih mesta je trenutna potražnja na tržištu rada za IT stručnjacima, prosečna plata zaposlenih iznosi 1.225 evra

32 / ISTRAŽIVANJE Srednja klasa vrlo često bi bivala zaboravljena, opterećena smanjivanjem plata ili lošom ekonomijom, pa čak i nedostatkom kulture, zabijana u ćošak i dodatno ceđena zahtevima

36 / STOJAN RADENOVIĆ Najcitiraniji profesor u Srbiji priča za Original kako mu je matematika ulepšala život

16 / TEMA BROJA Kako je Apple opet promenio svet ... I kako je Tim Kuk izašao iz senke velikog Stiva Džobsa

24 / DARKO VIDIĆ Darka Vidića nervira to što nam za većinu administrativnih poslova i dalje treba pečat. Zanimljiv je ponajviše zato što daje konkretne predloge. Nije od onih koji samo kukaju. I to što govori ima smisla. Ima i odjeka, a ima i ozbiljnu podlogu u profesionalnom pedigreu koji godinama gradi van tviteraške lajne

54 / SAJA JANKOVIĆ Profesor Istorije filma na FDU doktorirao je sa tezom „Bitlsi kao kulturni artefakt“, čime je uveo pop kulturu na univerzitet. Ali i oni koji nisu studenti niti su upućeni u profesorski kadar, poznaju Aleksandra S. Jankovića iz štampanih i elektronskih medija

4 / SER RIČARD BRENSON 12 / ODBACI APATIJU 28 / STARTUP SCENA 30 / FREELANCING U SRBIJI 38 / MOĆ INTROVERTNIH 42 / SUZAN SARANDON 52 / GALA VEČE U MILANU 60 / POP KULTURA 64 / GORAN NIKOLIĆ 68 / NIKOLA ČULJIĆ 72 / ALEKSA STANKOVIĆ 74 / ŽENE I BOKS

Impressum Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.co.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

esto sam isticao da su najuspešniji preduzetnici imali makar jednog, ako ne i nekoliko mentora. Nedavno mi je stiglo pismo jednog mladića koji mi je napisao koliko se divi onome što sam postigao, i posebno tome što radim ono što volim. Pitao me je i kako bi mogao da postane moj učenik. Veoma mi je drago kada čujem mlade ljude koji imaju šta da kažu i koji se ne plaše da unesu promene u biznis. Bez obzira na to što su mnogi od njih – kao Džastin, koji mi je pisao – tek na početku, mogu da im garantujem da će strast koju osećaju prema poslu obezbediti da i njihova srca i njihove glave ostanu „u igri“ dugi niz godina. Počastvovan sam svaki put kada me neko pita da mu budem mentor. To mi se ne dešava retko, i uglavnom su to ljudi koji i čitaju ovu kolumnu. Veliki sam pristalica filozofije da u životu i u poslu treba odgovarati sa „da, da, da!“, ali nisam u poziciji da budem mentor kakvog zaslužuje mladić koji mi je napisao pismo. Da bi mentorstvo uopšte funkcionisalo, i mentor i njegov učenik moraju da posvete znatno vreme jedan drugom, i tek tada to partnerstvo postaje važno. Pošto vodim Virgin grupu, koja ima na stotine kompanija širom planete, to znači da i nemam vremena kakvo mladi ljudi zaslužuju.

DA BI MENTORSTVO UOPŠTE FUNKCIONISALO, I MENTOR I NJEGOV UČENIK MORAJU DA POSVETE ZNATNO VREME JEDAN DRUGOM, I TEK TADA TO PARTNERSTVO POSTAJE VAŽNO

ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

MENTORSTVO JE DVOSMERNA ULICA Tražite nekoga ko ima iskustvo i veze u industriji kojom se bavite. Napravite listu uspešnih ljudi u vašoj okolini. Postoji li neko kome se posebno divite i koga poštujete? Pitajte ih da ih odvedete na ručak, ili ih jednostavno zamolite za pola sata njihovog vremena

TEŠKO JE, PONAVLJAM, ODBITI TAKVE PONUDE, POSEBNO KADA PROČITAM priče koje mi ljudi šalju. Ali pošto ne mogu lično da budem mentor svima koji to od mene traže, učestvujem na događajima i u aktivnostima na kojima mogu da podelim sve ono što znam sa drugim preduzetnicima, i da zauzvrat od njih naučim nešto novo. Svake godine, Virgin je domaćin konferencije pod nazivom „Fast Track 100“, u okviru koje, u Oksfordširu, dodeljujemo i nagrade na večeri. To je predivan celodnevni događaj, na kojem redovno upoznam mnoge zvezde u usponu britanskog biznisa, i učestvujem na panelu sa pitanjima i odgovorima. Uvek ima mnogo toga što se može reći, i posle tog dana osećam se veoma inspirisanim. Mnogo drugih preduzetnika upoznajem i kroz VOOM, takmičenje koje organizuje Virgin Media Business. Učesnici se takmiče za šansu da pičuju svoj projekat i da dobiju mišljenje od panela eksperata u ovoj oblasti, uključujući i mene, koji im pomažu da svoje ideje pretvore u realnost ili da ubrzaju svoj napredak. Čitavo takmičenje, koje traje tri meseca, fokusira se na mentorstvo, pošto britanski startapovi sve vreme dobijaju savete od naših stručnjaka zaposlenih u Virgin StartUpu.

Pratim VOOM svake godine i nastavljam da pratim sve te sjajne kompanije koje su uključene u to. Kada dođe finale, naoružam se dobrim savetima kako bih pomogao finalistima da probiju svoj biznis. TAKOĐE PUTUJEM NA DOGAĐAJE ŠIROM SVETA. NEDAVNO SAM POSETIO Sjedinjene Američke Države, gde je pokrenuta serija panela Virgin Atlantica pod nazivom „Biznis je avantura“ – to je program koji istražuje kako najveći američki biznis lideri stvaraju svoje epske avanture. Bilo mi je ogromno zadovoljstvo da ćaskam sa preduzetnicima i da slušam zapažanja lokalnih biznis heroja u Vašingtonu i Los Anđelesu. Mnogo sam naučio. To je najbolja stvar u vezi sa mentorstvom: ono je dvosmerna ulica, i svaki put se oduševim što mogu toliko da naučim od mladih snaga. Zato bih vas ohrabrio da pratite našu avanturu onlajn, ili da, ako ste u mogućnosti, i lično dođete. Volim da izlazim i da upoznajem nove ljude, ali kada to nije moguće, koristim svoj blog kao platformu za razmenu znanja, za savete i razmišljanja. Iako ne mogu da budem mentor uživo, mogu da budem virtuelni, ako dođete na Virgin.com i pratite me na društvenim mrežama. Još jedna stvar: nemojte da vas to što sam ja nedostupan odbije od traženja nekog mentora. Tražite nekoga ko ima iskustvo i veze u industriji kojom se bavite. Napravite listu uspešnih ljudi u vašoj okolini. Postoji li neko kome se posebno divite i koga poštujete? Pitajte ih da ih odvedete na ručak, ili ih jednostavno zamolite za pola sata njihovog vremena. Ako vam niko ne pada na pamet odmah, istražujte još više. Ako ste odlučni i puni entuzijazma, ako su vam i srce i glava na pravom mestu – pravi mentor vas čeka tamo negde.

DOGAĐAJ GODINE

KONFERENCIJA STARTITA I ORIGINALA #onokad #znašdamožemo Ima taj trenutak na konferenciji Startita i Originala kada se okrenete oko sebe i kada sramota odmah nestaje i ustupi mesto ponosu – što ovakvi ljudi postoje u Srbiji, što ih je toliko, što su nasmejani i što govore istim onim jezikom kao i čelnici najuspešnijih kompanija na svetu

Piše Marko Prelević Fotografije Oksana Toskić

DOGAĐAJ GODINE

ma taj jedan trenutak na konferenciji Startita i Originala „Znam da možemo“ u sredu, 28. oktobra uveče u Domu sindikata, u kojem laika u IT svetu, poput potpisnika ovih redova i dobrog dela uredništva magazina Original, bude sramota. Da ne ulepšavamo stvari i da ne tražimo eufemizme, treba reći tako – sramota, još jednom – i treba biti iskren, kao što su iskreni bili govornici na najvećem i najznačajnijem regionalnom IT događaju u Srbiji. Sramota što prvi put čuješ te ljude, koji rade ogromne stvari, koji prave aplikacije, igre, unapređuju naše živote, koji pomažu preduzetnicima, koji leče rak, koji oporavljaju naš organizam, koji su se vratili u ovu zemlju jer su verovali u nju i jer shvataju da u 21. veku možeš da radiš za bilo koga, bilo gde, dok god svakog jutra pogledaš nasmejano lice u ogledalu. O njima se ne priča, sem na specijalizovanim sajtovima; valjda mejnstrim medijima priče o uspehu nisu dovoljno inspirativne ako se do njega ne dođe preko noći, već obrazovanjem i konstantnim radom na sebi? Ničeg skandaloznog nema tu, ničega što bi prodalo naslovnu stranu, tek na hiljade i hiljade pojedinaca i udruženja što iz dana u dan, u svojim kompanijama, na događajima i konferencijama, na predavanjima u Beogradu, u Novom Sadu, u Inđiji, u Valjevu, Vršcu, Zrenjaninu, rade nešto da bi svima sutra bilo bolje.

KAKO DOSADNO, ZAISTA... ZBOG TOGA TREBA DA NAS BUDE SRAMOTA, KAO MEDIJE i naciju; ali ima nade, shvatiš u drugom trenutku, dok slušaš Branka Milutinovića iz Nordeusa, koji povezuje Konjarnik i Silicijumsku dolinu, i basket i softver, shvatiš da nisi sam – gde je počeo (i gde će nastaviti) Original, pojaviće se valjda još magazina, časopisa, blogova, portala koji će pomoći da se za ove ljude čuje.

IT zajednica je, recimo i to, dosad bila najbolje čuvana tajna Srbije. Tek su se pre nekoliko meseci i vlastodršci osvestili, probudili se iz svog dubokog sna, shvatili da je IT sektor i proizvodnja softvera ne samo najveća izvozna srpska šansa već i platinasta

DOGAĐAJ GODINE

Pet novih centara ove godine Startit je najavio otvaranje novih centara u Vršcu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Valjevu, Majdanpeku, pored već postojećih u Beogradu i Inđiji. Veliku podršku svim ovim centrima dali su upravo članovi IT zajednica iz svih tih gradova. U Vršcu, partneri su Vršačka online zajednica (VOZ), u Zrenjaninu ekipa portala I love Zrenjanin, a oba centra otvaraju se uz podršku Ministarstva omladine i sporta. U Valjevu pomoć stiže od ekipe iRevolucije, dok će Startit u Majdanpeku raditi zajedno sa grupom entuzijasta predvođenom Jovanom Petrovićem, produkt menadžerom za mobilne aplikacije firme Hide My Ass. I Zoja Kukić i Vukašin Stojkov govorili su o tome koliko su značajne male sredine, uz opasku da su i dva najveća Srbina, Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, potekli iz malih sredina.

ulaznica za Evropu i svet; samo jedno nisu shvatili – ljudi koji su govorili na konferenciji „Znam da možemo“ i 2.000 ljudi u publici postali su uspešni i veliki uprkos svim stegama birokratije i ove države, a ne zahvaljujući njoj. Oni su moderni trejlblejzeri, pioniri koji idu u korak s vremenom, pa ga ponekad, čulo se i to sa bine u dupke punoj dvorani Doma sindikata, i pretiču. Domaći startapovi obezbedili su pedeset miliona investicija samo u prethodnih godinu dana, preko 30.000 radnih mesta je trenutna potražnja na tržištu rada za IT stručnjacima, prosečna plata iznosi 1.225 evra, a Startit obrazuje i programerskim koracima podučava i decu, i nezaposlene, i sve željne znanja.

IMA I TAJ TREĆI TRENUTAK NA KONFERENCIJI STARTITA I Originala kada se okrenete oko sebe i kada sramota odmah nestaje i ustupi mesto ponosu – što ovakvi ljudi postoje u Srbiji, što ih je toliko, što su nasmejani i što govore istim onim jezikom kao i čelnici najuspešnijih kompanija na svetu. A najuspešnije su, čitaćemo o tome i u ovom broju Originala, one koje su shvatile da je digitalno jednako život, i obrnuto.

Ovogodišnji skup otvoren je specijalnim obraćanjem Jelene Đoković, direktorke Fondacije Novak Đoković i magazina Original, suorganizatora Startit konferencije. Ona je iz publike imala podršku svog supruga i prvog tenisera sveta, Novaka Đokovića. Novak se, za promenu, našao s druge strane bine – on je bio u mraku, on je aplaudirao govorima poput onog koji je o životnom putu, stazama i bogazama i tome kako od sebe napraviti planinu, pa onda i planinski venac, održala Dragana Đermanović, ili Slavku Fodoru koji je pričao kako je posle pet godina rada u Fejsbuku, u San Francisku, odlučio da se vrati u Srbiju. Jer ako nemaš onaj osmeh na licu, prijatelje i podršku, čak ni rad u kompaniji koja ima najbolje uslove za zaposlene neće ti predstavljati zadovoljstvo.

150 obuka, konferencija i okupljanja kroz koje je prošlo 15.000 ljudi. Ovim događajem smo potvrdili da startap scena u Srbiji ima ogroman potencijal, ali i volju, energiju i entuzijazam da napravi značajan društveno-ekonomski pomak. Naravno, ovaj događaj nije kraj, već samo još jedan novi početak, jer mi do kraja godine planirano otvaranje čak pet novih Startit centara širom Srbije“, rekla je Zoja.

DO KRAJA 2020. STARTIT ĆE PRUŽITI FUNKCIONALNO OBRAZOVANJE ZA RAD U IT INDUSTRIJI ZA 100.000 LJUDI.

Na binu je potom izašla Jelena Đoković. „Kada smo prošle godine pokretali magazin Original, želeli smo da napravimo kvalitetan, ali i praktičan vodič za mlade ljude koji prave svoje prve korake u poslovnom svetu. Želeli smo da se povežemo sa njima, da pronađemo način da ih usmerimo i pomognemo im da iskoriste svoje pune potencijale. U ovom času, na ovom skupu za sve njih imamo dragocenu poruku – vaša budućnost je u vašim rukama. Znanje je danas dostupno, postoji mnogo više načina da unapredite svoje veštine, da učite i obezbedite sebi bolje uslove rada i života. Za mene, učenje je velika strast i želim uvek i svuda da pošaljem poruku koliko je važno da radimo na sebi“, kazala je Jelena. „Verujem da će vas inspirisati i pokrenuti priče ljudi koji su uz pomoć i podršku Startita preokrenuli svoje živote – postali uspešni i dobro plaćeni IT stručnjaci i preduzetnici. Oni su pronašli način da preuzmu inicijativu i krenu napred, i spremni su da ga podele sa vama. Želim da, u ime magazina Original i u svoje ime, zahvalim na neverovatnoj prilici da učestvujemo na ovom događaju, da pomognemo da se priče učesnika čuju i motivišu mlade ljude da krenu njihovim stopama.“ Ima i još jedan trenutak, kada pred auditorijum posle Zoje i Jelene izlaze, jedan po jedan, ljudi sa svojim idejama i sa svojim projektima, podržani od Startita ili ICT Huba, neki i prvi put pred toliko ljudi, neki sa vidljivom tremom, ali nema veze – od reprezentativca u karateu koji

Uvodno slovo pripalo je Zoji Kukić, koja je suosnivač Startita. „KLJUČNA VIZIJA DOGAĐAJA ‚ZNAM DA MOŽEMO‘ JESTE AFIRMACIJA USPEHA naših mladih ljudi koji su svojim primerom pokazali da je u Srbiji moguće graditi svetsku karijeru i biznis, a ono na šta smo mi kao organizatori posebno ponosni jeste to što je Startit danas potvrdio da je neodvojiv deo domaće startap scene. U okviru Startit programa pokrenuto je 40 tehnoloških kompanija koje su proteklih godina prikupile na desetine miliona evra investicija, koje danas zapošljavaju više od 100 ljudi. Paralelno sa time, svih ovih godina aktivno smo radili i na edukaciji, te je do sada realizovano više od

pravi prvu karate igru, do dve mlade žene koje zajedno imaju petoro dece i želju da promene svet medicine – i vidiš da mogu, i znaš da mogu, i da se ideje ostvaruju, ako dovoljno vredno radite na njima. I onda shvatiš da je najvažnije da te taj osećaj – nikada ne prođe. Jer ova priča, kao što je rekla Zoja Kukić, budite sigurni, tek počinje.

ODBACI APATIJU

PSIHOLOGIJA ŽIVLJENJA Ujutru već odredite šta je to lepo i dobro što želite da učinite u toku dana. Druga stvar koju treba da učinite jeste da svaki put kada komunicirate s nekim, uradite nešto lepo, budete prijateljski nastrojeni i saosećajni. I treće, pokušajte da sa malih znakova pažnje pređete na nešto veće, poput volontiranja

Kako male promene u navikama mogu da promene život nabolje Ne postoji univerzalni recept kako da razvijete pozitivan način razmišljanja i razbijete negativne i opsesivne misli, ali svakodnevna vežba je ključ uspeha. Obratite pažnju na negativne misli i probajte da ih "razbijete" svaki put kada se pojave Piše Jovana Radovanović

vi želimo da promenimo nešto u svom životu. Želimo da počnemo zdravije da se hranimo, da budemo srećniji, da vežbamo. Da čitamo više ili da naučimo novi jezik. Ideje kako da napravimo velike promene u životu često nam dođu iznenada, i istog momenta donesemo odluku „Od sutra ću drugačije“. I onda dođe sutra, a velike ideje o promenama ostanu samo ideje. Nekad ih izguramo dan, nedelju ili dve, ali najčešće ni toliko. I to ne znači da nemamo karakter niti volju da menjamo sebe, već isključivo loš pristup. Često ne obraćamo pažnju na važnost dnevnih navika čije male izmene bi mogle da naprave velike promene u životu i karijeri. Te promene je lakše dostići i održavati, a kada su uspešne, dobijamo samopouzdanje uz pomoć kojeg ćemo mnogo brže dostignuti zacrtane ciljeve. Korak po korak. AKO ODLUČITE DA POČNETE DA VEŽBATE, NE MOŽETE PRVOG DANA DA POČNETE DA TRČITE MARATON, već morate da krenete sa šetnjom. Najuspešniji ciljevi i promene su upravo oni koje možete bukvalno da skinete sa liste i napišete „Ovo sam uradio“. I da sledećeg dana podignete lestvicu za jedan nivo. Ukoliko pokušate da napravite više malih izmena odjednom kako biste brže

dostigli svoje ciljeve, učinićete suprotno. Jedan neuspeh pokrenuće domino efekat i zaustaviti napredak ostalih promena. Zato je važno fokusirati se na jednu promenu. Ipak, treba imati na umu da promene dnevnih navika nisu lake, potrebno je vreme da se naviknete na nove rutine. Istraživanja su pokazala da je potrebno tri do četiri nedelje kako biste ih zaista implementirali u svoj život, i par meseci kako biste ih „zacementirali“. I zato je neophodno da ne odustajete, i da kad posustanete – nastavite dalje. Promene u dnevnoj rutini mogu znatno da utiču na stanje duha. Jedan od temelja jeste razvijanje pozitivnog načina razmišljanja. Ta navika pomoći će vam da razvijete i druge. Pozitivno razmišljanje neće vas samostalno voditi ka uspehu, ali će vas motivisati. NE POSTOJI UNIVERZALNI RECEPT KAKO DA RAZVIJETE POZITIVAN NAČIN RAZMIŠLJANJA i razbijete negativne i opsesivne misli, ali svakodnevna vežba je ključ uspeha. Obratite pažnju na negativne misli i probajte da ih „razbijete“ svaki put kada se pojave. Druga, veoma važna navika koju treba da uvedete u život jeste vežbanje. Vežbanje će vas dovesti do toga da se bolje osećate i da imate više samopouzdanja, što vodi do drugih pozitivnih promena. Ono vas oslobađa stresa i odlično je vreme za razmišljanje, što će vam popraviti men-

ODBACI APATIJU

PRELISTAVANJE

talno zdravlje. Takođe, pokazala su istraživanja, vežbe podižu kreativnost. Često najbolje ideje dobijate dok trčite na traci. Jednako važna navika koju treba da usvojite jeste singltasking. Kao što i sama reč kaže, obrnuto od multitaskinga. Ovaj način rada učiniće vas efikasnijim i koncentrisanijim. Smanjiće i nivo stresa, što će vam zasigurno učiniti dan srećnijim. Upravo fokusiranje na jedan cilj, kao i na promenu jedne po jedne navike, učiniće vas uspešnijin. Iako to deluje kao veoma težak zadatak, fokusiranje na jedan cilj umesto raspršivanje energije na više doprineće bržem uspehu. UKOLIKO IMATE VIŠE VAŽNIH CILJEVA, ODABERITE JEDAN, RAZBIJTE GA U MANJE CILJEVE UKOLIKO JE DUGOROČAN. Odaberite zadatak koji možete da uradite tog dana i ponavljajte to dok ga ne ispunite – jedan zadatak svakog dana. To će vas dovesti do ispunjenja ciljeva bez previše stresa. Još jedan način da budete srećniji i uspešniji jeste izbacivanje nebitnih stvari iz života. Da biste to uradili, morate prvo da odredite koje stvari su vam najvažnije, koje najviše volite. Sve ostalo izbacite. To će pojednostaviti čitav proces i ostaviti vam prostora da se bavite onim što je važno. Ovaj princip možete da primenite na bilo šta. Od personalnog života do poslovnih mejlova. Na taj način izgradićete život

kakav želite, fokusirati se na važne stvari i smanjiti stres. JOŠ JEDNA OD DNEVNIH NAVIKA KOJA ĆE VAM PROMENITI ŽIVOT IZ KORENA JESTE DOBROTA. Kao i sve ostale, i ona može da se implementira. Fokusirajte se na nju svakodnevno i videćete kako vam se život menja iz korena. Bolje ćete se osećati, videćete kako ljudi menjaju svoj odnos prema vama nabolje. Kako biste razvili ovu naviku neophodno je da kao cilj zacrtate da ćete svakog dana učiniti nešto dobro. Ujutru već odredite šta je to lepo i dobro što želite da učinite u toku dana. Druga stvar koju treba da učinite jeste da svaki put kada komunicirate s nekim, uradite nešto lepo, budete prijateljski nastrojeni i saosećajni. I treće, pokušajte da sa malih znakova pažnje pređete na nešto veće, poput volontiranja. STVARANJE DNEVNIH RUTINA MOŽE DA NAPRAVI VELIKE PROMENE U VAŠEM ŽIVOTU. Najbolje rutine su one koje činimo na početku i na kraju radnog dana. One će vam pomoći da lepše započnete dan i da ga završite spremni za naredni. Pomoći će vam da učvrstite navike i rutine koje se tiču vašeg posla i da se fokusirate na važne stvari. I što je najvažnije, na taj način ćete osigurati da završite ono što vam je zaista važno tog dana. ®

O ČEMU OVE JESENI PIŠU NAJVAŽNIJI SVETSKI ČASOPISI TIME, 3. oktobar Igrač američkog fudbala Kolin Kapernik kleknuo je, iz protesta zbog odnosa prema Afroamerikancima, tokom intoniranja američke himne na jednoj utakmici, i tako otvorio veliku debatu o tome kako Amerika definiše svoj patriotizam i šta uopšte znači biti patriota. NEW YORK MAGAZINE, 19. septembar „Nekada sam bio čovek“, kaže Endru Saliven u svom čudesnom eseju o tome kako nas tehnologija i obilje loših, neproverenih, „žutih“ informacija polako ubijaju. Njega su slomili, pa je odlučio da podeli svoje viđenje i svoja iskustva sa čitaocima. FORBES USA, oktobar Ugledni časopis za biznis donosi priču o klaud-servisu za komuniciranje Twilio i njegovom osnivaču Džefu Losonu, kojeg mediji nazivaju pravim čarobnjakom za aplikacije. Gotovo da ne postoji uspešna kompanija koja ne koristi Twilio, a Loson prvi put otvara svoja vrata u velikom intervjuu. THE ATLANTIC, oktobar Do najvažnijih izbora na svetu, onih za Belu kuću, ostalo je još oko mesec dana. Politički i društveni časopis The Atlantic vraća nas u doba kada su televizijske debate odlučivale ishode na biralištima i predviđa šta će se dogoditi 8. novembra širom Sjedinjenih Američkih Država. LE NOUVEL OBSERVATEUR, 28. septembar Francuski magazin pozvao je najveće ekonomiste sveta i postavio im pitanje o tome može li svet pun ovakvih nejednakosti da preživi. Njihov odgovor nije ni najmanje optimističan.

ODBACI APATIJU

Kako prebroditi prvu godinu studija

krining na depresiju koju su sproveli stručnjaci iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenata u Beogradu pokazao je da dve trećine studenata koji se obrate psihologu ili psihijatru ima simptome blage depresije, a gotovo svaki treći među njima je umereno ili teže depresivan. Najviše su pogođeni oni na prvoj godini fakulteta, njih 65 odsto, a više od polovine je iz unutrašnjosti. Ti podaci, koji su objavljeni u maju 2016. godine, nisu iznenađujući, odvajanje od roditelja i prijatelja, kao i prilagođavanje na novu sredinu uvek su težak zalogaj za mlade. Akademski izazovi s kojima se suočavaju studenti mogu da budu veoma zahtevni s obzirom na to da se od njih očekuje da preuzmu odgovornost za učenje, samostalan život i zadatke koje treba obaviti u kratkom roku, te nije ni čudo što su brucoši često pred „pucanjem“ već na kraju prvog semestra. Tu je i suočavanje sa činjenicom da fakultet, najčešće, nije ono što su očekivali i čemu su se nadali, što izaziva veliki stres. Upravo taj hroničan stres s kojim se suočavaju studenti povećava rizik od razvijanja depresije, ali dobra vest je što je to nešto sa čime možete i sami da se suočite i da naučite kako da ga ublažite.

Dve trećine studenata koji se obrate psihologu ili psihijatru ima simptome blage depresije, a gotovo svaki treći među njima je umereno ili teže depresivan. Najviše su pogođeni oni na prvoj godini fakulteta

stvar koju želite, ali istraživanja su pokazala da samo 20 minuta vežbanja može da znatno smanji nivo stresa. Koju vrstu vežbe ćete izabrati – na vama je. PRILAGOĐAVANJE FAKULTETU MOŽE BITI VEOMA STRESNO I ZATO JE EMOTIVNA PODRŠKA NEOPHODNA. Sve frustracije i brige možete podeliti sa osobom u koju imate poverenja – bilo da je to prijatelj ili član porodice. Bitno je da ne bude neko ko će vas osuđivati. Ukoliko ste daleko od kuće i prijatelja, tu su i psiholozi koji mogu da vam pomognu u tranzicionom periodu. Veoma je važno i da ne odustanete od stvari koje volite da radite. Vaš raspored može biti pun predavanja i vežbi, ali probajte da odvojite par sati nedeljno za nešto što volite da radite – bilo da je to hobi ili aktivnost u kojoj uživate. Takođe, pokušajte da se ne preopteretite. Studenti često preuzimaju previše obaveza na sebe i to ne mogu da podnesu. Predavanja, vežbe i učenje dovoljno su opterećujući, a nije mali broj ni onih koji nađu posao kako bi se samostalno izdržavali. Ukoliko je to neophodno, nađite part-tajm posao ili posao preko interneta koji vas neće previše opterećivati. Obavezno pravite pauze između učenja, predavanja i posla. Iskoristite ih da se vidite sa dragim ljudima ili prošetajte sami.

Kada osetite da ste pod stresom, jednostavna vežba disanja može da vas opusti. Probajte da udahnete polako kroz usta, zadržite dah par sekundi i izdahnite. Ponovite to koliko god puta da je potrebno

NEISPAVANOST I PREMORENOST KOJE SU ČESTA POJAVA KOD STUDENATA ŽELJNIH IZLAZAKA JEDAN SU OD POJAČIVAČA STRESA I ZATO JE DOBAR SAN NEOPHODAN. Koliko god bilo primamljivo druženje do ranih jutarnjih sati, to ostavite za dane kada nemate predavanja rano ujutru. Osim što pojačava stres, neispavanost može dovesti do ozbiljnih bolesti poput dijabetesa, gojaznosti i depresije, upozorava dr Dejvid Forbs, američki stručnjak iz oblasti upravljanja stresom. Ishrana je nezaobilazan faktor kada je reč o smanjenju stresa. Fast fud, energetska pića, kafa i slatkiši na kojima studenti žive tokom ispitnih rokova zapravo su njihov najveći neprijatelj. Oni daju organizmu kratkotrajni nalet energije, međutim smanjuju otpornost na stres. Energetski napici i ostali veštački stimulansi mogu da vam pomognu da ostanete budni tokom noći, ali energija će kad-tad pasti i dovesti do toga da ste podložniji stresu. Probajte da se hranite zdravije i da zamenite nezdrave namirnice voćem, povrćem i kuvanom hranom. Kada ste pod stresom, fizička aktivnost je verovatno poslednja

JEDNA OD NAJVEĆIH ZABLUDA I OMILJENIH „REKREACIJA“ STUDENATA JE ALKOHOL, za koji postoji uverenje da smanjuje nivo stresa. Istina je potpuno drugačija. Alkohol vas može opustiti nakratko, ali uz nezaobilazni mamurluk dan posle, vaše emocije, kao i nivo stresa biće pojačani. Jedna od najvažnijih i najmanje komplikovanih rutina koja može da smanji tenziju jeste disanje. Kada osetite da ste pod stresom, jednostavna vežba disanja može da vas opusti. Probajte da udahnete polako kroz usta, zadržite dah par sekundi i izdahnite. Ponovite to koliko god da je puta potrebno. Ova vežba sprečava kratko i plitko disanje koje je čest pratilac anksioznosti i tenzije. ZAPAMTITE DA NISTE USAMLJENI. VELIKI BROJ KOLEGA SUOČAVA SE SA ISTIM PROBLEMIMA. Shvatite da imate limite i naučite da radite u okviru njih. Postavite sebi realne ciljeve. Ne razmišljate o tome da li ćete razočarati okolinu, najvažnije je da ne razočarate sebe. I ukoliko uvidite da ne možete da se izborite sami, potražite pomoć profesionalca. ®

ODBACI APATIJU

IZ UGLA JEDNOG BRUCOŠA Na zidu iznad kompjutera nalepila sam belešku: „Oseti strah, ali delaj.“ Strah je često iracionalan i svakako ne bi trebalo da bude razlog za povlačenje, ali ako promenimo stav i ugao iz kojeg gledamo na njega, može biti motivacija da damo više nego što mislimo da možemo Piše Tara Cvetković

NI SAMA VIŠE NE ZNAM KOLIKO SAM RAZLIČITIH ODGOVORA dala na pitanje: „Kako se osećaš zbog predstojećeg polaska na fakultet?“ Kada bi neko uporedio moje iskaze, nastala bi prava zbrka. Kako da znam kako se osećam povodom fakulteta na koji još nisam krenula? Nedavno sam smislila jedan jedinstven odgovor, koji stavlja tačku na dalja pitanja i koga bih želela da sam se setila ranije, jer bih izbegla da se nekoliko puta pretvorim u ispitanika koji naširoko i nadugačko obrazlaže nešto što ni njemu samom nije jasno. Odgovor koji me je spasao glasi: „Očekujem da natenane vidim šta me čeka.“ Prvi put se na duže vreme odvajam od roditelja. Prvi put će sve u mom životu biti novo. Da li se plašim? Da! Da li to iko zna? Ne! Upisala sam ono što sam oduvek želela: novinarstvo. Okolina je u početku negodovala, katkad prikriveno poturala alternativne izbore, katkad se otvoreno suprotstavljala mojoj odluci. Na kraju su se pomirili s tim da tvrdoglavi vukovac ne želi da bude visokocenjeni arhitekta. OKIDAČ ZA MOJU ODLUKU I ODABIR BIO JE JEDAN čas matematike na kome nas je profesor pitao šta ćemo da studiramo. Dlanovi su mi se znojili od nervoze da ne stigne do mene. Zvono me je spaslo. Nije mi bilo svejedno kako će reagovati što nemam u planu da studiram meni tako dragu matematiku ili nešto u vezi s njom, ali imam u planu novinarstvo koje mi pruža da u njega ugradim više ljubavi i posvećenosti nego što bih ikada mogla kroz matematičke formule. Kocka je bila bačena. Odluku sam donela dok sam slušala njegove reči: „Deco, znate čime se bavi moj prijatelj koji od svih mojih drugova najviše zarađuje? On vam je auto-mehaničar i toliko obožava svoj posao da je postao najbolji auto-meha-

ničar u našem gradu. I sami znate kakva je situacija u zemlji i svetu, jedini put je da postanete najbolji u onome što radite. Da biste dotle stigli, morate da volite svoj poziv. Ja vam želim da upišete ono što volite, da sami donesete odluku i da svakoga dana svoj posao radite sa zadovoljstvom. Trećinu života ćete prespavati, tako da ćete polovinu ‚budnih‘ sati raditi. Šta je ono što ne možete da zamislite da ne radite svakog dana?“ Očekuje me selidba u novi grad. Deliću sudbinu svih brucoša koji odlaze od svoje kuće negde na studije. Uzbuđena sam, srećna, plašim se i pred spavanje imam ogroman osmeh od mešavine svih tih osećanja. „Nemoj da mi potpisuješ ovaj tekst, molim te“, rekla sam uredniku koji je odbio moju molbu. „Ne želim da svima priznam da imam tremu još pre nego što sam počela.“ ALI EVO, IPAK SAM PRIZNALA, I TO ZATO ŠTO mislim da takvo priznaje nije ništa čega bi trebalo da me bude stid. Drugi razlog je taj što želim da pružim podršku svim brucošima jer sam sigurna da sam samo jedna od mnogo nas koji imamo neku vrstu žabe u stomaku pred početak studija. Zato sam na zidu iznad kompjutera nalepila belešku: „Oseti strah, ali delaj.“ Strah je često iracionalan i svakako ne bi trebalo da bude razlog za povlačenje, ali ako promenimo stav i ugao iz kojeg gledamo na njega, može biti motivacija da damo više nego što mislimo da možemo. Sindrom „Aska i vuk“. Ali zašto bismo čekali vuka da zaigramo svoju najlepšu igru? Zašto se ne bismo trudili već u početku? Ne možemo videti ceo put kada smo načinili tek prvi korak. Sigurna sam da će strahovi nestati i da će zadovoljstvo nadvladati kada polako budemo počeli da pronalazimo sebe kroz ono u čemu smo uspešni, kroz nešto što je nakon srednje škole bio naš izbor i naša odluka. ®

16 16

TEMA

KAKO JE APPLE OPET

PROMENIO SVET ... I KAKO JE TIM KUK IZAŠAO IZ SENKE VELIKOG STIVA DŽOBSA

Piše Slobodan Maričić Kada je Kuk preuzeo Epl šest nedelja pre Džobsove smrti u oktobru 2011. godine, pretpostavljalo se da će nastaviti tradiciju „omerte“. Bio je poznat kao stidljiv, izuzetno vredan i kul tehnokrata, dok je Džobs bio nestabilan i vođen dizajnom. Kao generalni direktor Kuk je bio čovek koji je obezbeđivao da se sve obavi na vreme, osigura da proizvodi budu spremni do zadatih rokova. Ljudi su ga se plašili ne zato što bi mogao da „pukne“ kao Džobs, već zato što bi ih tiho izrešetao nizom pitanja očekujući odmah odgovore. Kuk je gotovo sve iznenadio željom da promeni kulturu kompanije i od „blagog diktatorstva“ stvori otvorenije radno okruženje. Rad na novim proizvodima, među kojima je i Epl sat, zahtevao je veću saradnju odeljenja kompanije nego ranije

TEMA

AppleInc. ČETRDESET GODINA INOVACIJA

1976. Istorija Epla počinje u garaži kuće Stiva Džobsa, u Los Altosu, Kalifornija. Tamo su Stiv Voznijak i Džobs testirali prvi Apple I računar. The Byte Shop naručio je 50 komada i prodavao ih po ceni od 666,66 dolara.

1976. Ronald Vejn dizajnira prvi logo kompanije, ali prodaje svojih deset odsto u Apple Computer Company za 800 dolara, u strahu od bankrota. Kasnije je pričao da se nije pokajao.

1977. Apple predstavlja svoj prvi uspešni proizvod, računar „Apple II“, koji se prodaje po ceni od 1.298 dolara. Multimilioner Majk Markula investira 92.000 dolara u kompaniju.

1978. Počinje razvoj neuspešnog Apple III računara.

1979. Počinje razvoj projekta „Macintosha“. Džef Raskin, ekspert za interfejs, nazvao ga je po svojoj omiljenoj sorti jabuka.

ri plave stolice poređane u vrstu, jedna do druge. Rasklapaju se, deluju udobno. Svaka ima i malu nadstrešnicu u slučaju da padne kiša. Odmah do njih je ekipa od tri mala žuta šatora. Beli papirić je zalutao tu negde nošen vetrom. Iza se vidi zgrada koja deluje kao da su se tamo družili jedan Čendler i jedna Monika. Gomila ljudi. Kampovanje u centru Njujorka. Istog dana, u istom trenutku, okean, nekoliko država i oko 6.500 kilometara dalje četiri stolice namenjene za kakvo dvorište kuće u predgrađu smestile su se na hladan berlinski beton. Muškarac u zelenoj jakni sedi na jednoj. Pored njega na dušeku na naduvavanje u po bela dana spava devojka pokrivena sa dva ćebeta. Kampovanje u centru Berlina. Devojka u Berlinu verovatno sanja ono što moderna i staklom obložena drugarica zgrade Monike i Čendlera pokazuje velikim znakom da svi vide – jabuku kojoj fali jedan deo. U PETAK 16. SEPTEMBRA NOVI „AJFONI“ NAŠLI SU SE u prodavnicama. Fanovi su svoje pozicije u redovima ispred prodavnica zauzeli mnogo ranije. Prvi je, kažu, svoj šator ispred prodavnice Epla u Njujorku postavio više od dve nedelje ranije. Nisu palili logorsku vatru, pekli kobasice nabodene na štap i uživali u svežem vazduhu – ipak je to bilo kampovanje na trotoaru, ne u prirodi – ali neko je čak uspeo i da zaradi od svega toga. Oni koji su prvi hteli da se dočepaju novog „ajfona“ a mrzelo ih je da sede ispred prodavnice danima, mogli su da angažuju profesionalnog čekača u redu.

On stane, čeka i prepusti mesto tik pred otvaranje prodavnice, a takvo zadovoljstvo plaća se oko 3.000 dolara. Tog petka kada je „ajfon“ pušten u prodaju, jedan mladić u Madridu viđen je ispred prodavnice kako lebdi, uhvaćen škljocom foto-aparata u skoku, sa plenom ponosno podignutim iznad glave. Nešto više od sedam dana pre njegovog lebdenja prvi čovek Epla Tim Kuk pevao je u kolima karaoke verziju „Sweet Home Alabama“ sa Džejmsom Kordenom i Farelom. Korden je Kuka „bacio“ na događaj u San Francisku na kojem je novi „ajfon“ predstavljen. Kuk je tada izašao pred ljude i kablovima zaposlenim na raznim uređajima širom sveta možda potpisao otkaze koji će početi da važe za koju godinu.

DOSTA TOGA ISCURILO JE OVE GODINE, KADA JE REČ o karakteristikama novog „ajfona“, znali smo skoro sve. Dizajn „ajfona 7“ je praktično isti kao kod njegovog prethodnika, jedino što ima nove boje: roze, srebrnu, zlatnu, crnu i najbolju – „jet black“, boju kacige Darta Vejdera. Doduše, boje se maltene neće ni videti kada se telefon zaštiti. Kao jedan od glavnih aduta predstavljena je dvostruka zadnja kamera od 12 megapiksela, ali to važi samo za model „7 Plus“, skuplji naravno. „Običan“ model „ajfon 7“ imaće prednju kameru od 7 MP i zadnju od 12 MP. Nova kamera dolazi sa boljom optičkom stabilizacijom slike, a fotografije su oštrije, svetlije i sveukupno bolje. Fotografije su takve da je časopis Sports ilustrejted koristio „ajfon 7“ za fotkanje na jednom NFL meču, tvitovao je Tim Kuk. Dve kamere nisu ništa novo, androidi ih imaju već neko vreme, ali Epl je upravo u tome najbolji – u usavršavanju onoga što već postoji. Osim toga, novi „ajfon“ otporan je na prskanje i prašinu. Postoje verzije sa 32, 128 i 256 giga, a cene – 649 i 769 dolara. Ipak, ono što je izazvalo najviše reakcija jeste izbacivanje džeka za slušalice, koje su tako postale bežične. To takođe nije njihov izum, bežične slušalice postoje već neko vreme. Doduše, ovo nisu tamo neke bežične slušalice, ove slušalice imaju mozak. Zovu se „AirPods“ i imaju sopstveni čip zvani W1, a povezivaće se putem „lajtning“ priključka i „iClouda“ sa Eplovim uređajima. Da li se nalaze u ušima ili ne uređaj

TEMA

1981. IBM predstavlja svoj personalni računar po ceni od 1.565 dolara, koji se pojavljuje pre nego što se na tržištu nađe „Lisa“, koji je napravio Apple. Markula postaje predsednik kompanije, Voznijak se povlači.

Ono što je možda važnije i od kamere, i od slušalica, i od procesora jeste mali brkati vodoinstalater. „Super Mario“ stiže na „iOS“, neki novi klinci će tako moći da skaču kornjačama na glavu, ulaze u cevi i preskaču lavu da bi spasli princezu

će moći da detektuje na osnovu specijalnih senzora i kažu da je zvuk mnogo bolji nego na „ajfonu 6“. Inače, kad jednu izvadite iz uveta, muzika prestaje. I da, naravno da će kakvi srednjoškolci moći da ih podele, stave svako po jednu i tako skrate dosadu na času koji ih baš nešto preterano i ne interesuje. SLUŠALICE ĆE SE DOBIJATI UZ UREĐAJ, A U ZASEBNOJ varijanti biće dostupne od oktobra, i to po ceni od 159 dolara. Mogu da rade samo sa „iCloud“ nalogom, tako da ukoliko ih neko izgubi ili ih ukradu – džaba. Osim ukoliko ta osoba nije haker. Inače, adapter je devet dolara, najjeftinija stvar koju je Epl ikada imao. Kada je reč o memoriji, korisnici će na raspolaganju imati uređaj od 2 GB RAM-a sa prostorom za skladištenje podataka od 32 GB, 128 GB i 256 GB, dok „iPhone 7 Plus“ dolazi sa 3 GB RAM-a. Novi „ajfon“ ima i 40 odsto brži procesor od svog prethodnika i kažu da je on najsnažniji čip u nekom telefonu. Pojedini korisnici „sedmice“ prijavili su čak „zujanje“ u njihovim telefonima. Objašnjenje – to je zbog jačine tog čipa. Kako se navodi, reč je samo o jednoj seriji u kojoj je to tako, nije u svim telefonima. Dobili su zamene. Jačina baterije još nije pomenuta, ali je

1983. najavljeno da će trajati dva sata duže. Ono što je možda važnije i od kamere, i od slušalica, i od procesora jeste mali brkati vodoinstalater. „Super Mario“ stiže na „iOS“, neki novi klinci će tako moći da skaču kornjačama na glavu, ulaze u cevi i preskaču lavu da bi spasli princezu. Moraće da se plati igranje, ali se to i dalje računa kao društveno korisni rad, klinci novog veka upoznaće Marija kako treba, a to nije mala stvar. Osim toga, tu je i redizajnirano „home“ dugme koje se ne kreće, više nije mehaničko, već imitira osećaj fizičkog dodira. To je jedna od najvećih promena i najzanimljivijih stvari pored slušalica. Imate utisak da se nešto kreće a ne kreće se, stvara iluziju da se dugme pomerilo, da ste pritisnuli taster. Kako se navodi, tech industrija je trenutno u „dosadnoj fazi“. Ništa epohalno se neće promeniti i Epl pokušava da se diferencira. Bave se malo i proizvodnjom sadržaja, biznis se mora širiti, kao i njihov ekosistem. Ipak, postavlja se pitanje: zašto su baš sada slušalice dobile „šut-kartu“? To nije samo kozmetička promena, a nije ni zbog prostora. Kako kažu, to je tako zbog hrabrosti. Epl time poručuje svojim fanovima „da vidimo ko će živeti sa nama dok ovo ne zaživi u punom jeku“.

Apple lansira „Lisu“ 19. januara, ali prodaje svega 100.000 primeraka, najviše zbog cene od 9.995 dolara, ali i problema sa procesorom Motorola 68000, koji nije uspevao da dobro pokrene kompleksni operativni sistem.

1983. Stiv Džobs ubeđuje Džona Skalija, predsednika Pepsija, da dođe na mesto prvog čoveka Epla, i to čuvenom rečenicom: „Hoćeš li da prodaješ zašećerenu vodu ceo život, ili ćeš sa mnom promeniti ovaj svet?“

1984. Prikazuje se čuvena reklama „1984“, tokom 18. Superboula. Jednominutni spot baziran na Orvelovom romanu predstavlja originalni „Mekintoš“, koji će koštati 2.495 dolara.

TEMA

1985. Stiv Džobs se povlači iz Epla nakon sukoba sa bordom direktora i Džonom Skalijem. Osniva NeXT Computer sa nekoliko bivših kolega iz Epla.

1987. Microsoft izbacuje prvu verziju „Windowsa“, koja je bila veliko razočaranje.

1991. Džon Skali se povlači sa mesta direktora. Pojavljuje se PDA (lični digitalni asistent) „Newton“ koji doživljava debakl na tržištu.

1995. Microsoft objavljuje „Windows 95“, koji za kratko vreme prevazilazi upotrebu „Mac OS-a“.

1997. Apple, koji sada predvodi Džil Amelio, kupuje NeXT Computer i zapošljava Stiva Džobsa kao savetnika. Kompanija je u problemu, i sa gubicima od 700 miliona dolara. Džobs ubrzo postaje privremeni CEO.

Razlika između „većeg od života“ Džobsa i Kuka u tome je što Kuk ne želi da bude u oblacima – deluje da može da čuje šta mušterije traže i da te proizvode učini dostupnim. Veći ekrani za „ajfon 6“ su takvi jer je javnost to tražila BEŽIČNE PAMETNE SLUŠALICE NEĆE PROMENITI SVET, ALI MOGU BITI ono što političari vole da zovu „kamen temeljac“ za budućnost. Sledeća faza možda će doneti značajnije promene, pa vi budite hrabri i izdržite – to je trka na duge staze. Osim toga, Epl poseduje Bits koji ima najveći udeo na tržištu kada je reč o slušalicama, tako da će im se to sigurno isplatiti. Predstavljena je i nova generacija sata, dorađena i otporna na vodu i do 50 metara dubine za one koji vole da posećuju takva mesta. Sve to za samo 369 dolara, što bi rekli na nekoj od reklama, a satovi prve generacije padaju na 269 dolara. Gardijan je u tekstu pre promocije pisao da je ulaz za slušalice veoma dobar i univerzalan, da slušalice možete da ubacite u smartfon, tablet, kompjuter, radio, gejmboj ili konzolu, i da je to tako dosta godina unazad. „Totalno mogu da prihvatim hipotezu da je budućnost ‚vajrles‘, ali u sadašnjosti

postoje kablovi. Ukoliko kupite „ajfon 7“ na prvi dan njegove prodaje, upustićete se u najbolniji deo tranzicije. Pokušajte da uđete u to otvorenih očiju“, glasi jedan od komentara. Stiv Kovač iz Biznis insajdera takođe je skeptičan. On kaže da je slušanje muzike preko blutut slušalica osveženje na „ajfonu 7“, ali da je Epl ignorisao činjenicu da ostatak sveta koristi obične slušalice. „Kada sam leteo za Njujork prošle nedelje, želeo sam da gledam film na Delta sistemu za zabavu u avionu, ali imao sam novi par ‚lajtning slušalica‘, a Delta sistem je zahtevao obične. To znači da sam morao da izvučem drugi par slušalica koje sam imao uz svoj ’ajfon 6’. Blutut nije dolazio u opciju“, ističe on. Dok internetom kruže tekstovi naslovljeni sa „Smrt ulaza za slušalice“, Epl obećava da će baterija na njihovim bežičnim trajati pet sati. Osim toga, dolaziće uz kutiju koja će takođe biti

TEMA

1998. Povratak Stiva Džobsa vidi se već kada se na tržištu pojavi „iMac“, ljupki, providni, šareni all-in-one računar koji je dizajnirao Džoni Ajv. Počinje finansijska stabilizacija.

1999. „iMac“ dobija i svoju prenosnu verziju „iBook“.

portabl baterija, tako da se pune kad se ne koriste. Mnogi su postavili i pitanje stabilnosti: šta ako ispadnu? Hejli Cukajama iz Vašington posta kaže da je zaspala sa njima slušajući podkast i da je ujutru jedna i dalje bila tamo gde treba da bude – u uvetu. To je, kako kaže, više nego što je moguće sa običnim slušalicama. „Automatsko pauziranje je možda i najimpresivniji deo slušalica. Kada su uparene sa ’ajfonom’, slušalice znaju kada su u ušima. Epl ih je dizajnirao da pauziraju kada izvadite jednu da kažete nešto nekome ili da čujete nešto. I da, i dalje možete da podelite po slušalicu sa prijateljem, čak i je lakše bez kabla“, piše ona. Ističe i da je kvalitet zvuka dobar, ali ne mnogo drugačiji od „lajtning slušalica“ koje dolaze sa novim „ajfonom“ ili Eplovim standardnim analognim slušalicama. „Lepo je biti u mogućnosti udaljiti se od telefona, veza je držala kroz vrata do trotoara ispred kuće, oko 12 metara. Ono što brine je praktični deo – šta ako se izgube“, dodaje ona. Stvar koja je svakako pohvalna je to što nema više zamršenosti slušalica koje uvek kao da se namerno zamrse čim uđu u džep. Na neki način „AirPods“ su ispred svog vremena, navodi ona. Ipak, koliko je Epl uticajan vidi se i po nizu tekstova poput „Epl je izbacio kablove iz slušalica, koje još kablove treba da izbacimo iz naših života“. Tu se pominju svi mogući kablovi za punjenje, produžni kablovi, kablovi za kuvala za kafu... Doduše, taj tekst na kraju ironično

navodi da su i creva za sipanje goriva suvišna, da je mnogo lakše pucati gorivo kroz vazduh u rezervoar. Za to vreme neko je već stigao da napravi i „lajfhek“ video – bušilicom je napravio rupu na mestu gde bi trebalo da bude džek za slušalice i –taraaam. „Ajfon 7“ je skup manjih i suptilnijih promena koje kada stavimo zajedno daju uređaj koji jeste nov, a koji očigledno nije tako nov. To je dokaz da je tech industrija ušla u „dosadnu fazu“, ničega epohalnog neće biti u skorije vreme. A bilo bi dobro videti, na primer, ojačanje prednjeg stakla, lako pucaju kada ispadnu. Tu su male promene dovoljan razlog ljudima da nastave da kupuju. Ipak, većina komentara nakon izlaska „ajfona 7“ glasi da vas on ne tera da se nužno apgrejdujete. Promene su suptilne, novi „ne S“ model liči na „S“ model. Kako kažu, ko je sa „ajfonima“ došao do „šestice“, neće se apgrejdovati na „sedmicu“. Od toga kako će se „pametne slušalice“ primiti delom zavisi i to kako ćemo u budućnosti gledati na Tima Kuka, čoveka koji je u Eplu morao da uđe u velike cipele, a kada je ušao, izazvao je dosta bure. Rođen je 1960. godine u Alabami, otac mu je bio radnik na brodogradilištu, a majka je balansirala između troje dece i rada u apoteci. Radio je za IBM i Compaq pre nego što ga je Stiv Džobs zaposlio u Eplu 1998. godine. Dve godine pre toga dijagnostikovana mu je multipla skleroza, ali je dijagnoza bila pogrešna. Ipak, toliko se uplašio da je postao fitnes zavisnik.

2001. Otvaraju se prve Apple Store, u Tajsons Korneru u Virdžiniji i Glendejlu u Kaliforniji. Još važnije, Stiv Džobs predstavlja iPod, koji „čitavu muzičku kolekciju stavlja u vaš džep“. U narednim godinama pojavljivaće se i verzije „iPod mini“, „iPod shuffle“, „iPod nano“ i „iPod touch“, potpomognute „iTunes-om“, servisom za download muzike.

2007. Džobs predstavlja „iPhone“ na čuvenoj konferenciji.

2008. Pojavljuje se najtanji noutbuk u istoriji, „MacBook Air“. Kasnije te godine dobijamo i prodavnicu za aplikacije, App Store.

TEMA

2010. Nakon dugo spekulacija najzad se pojavljuje „iPad“, sa ekranom od 9,7 inča.

2011. Apple pretiče naftnog giganta ExxonMobil i postaje najvrednija kompanija na svetu. To je i danas, iako ju je kratko pretekao Google, odnosno glavna Googleova kompanija Alphabet.

2011. Petog oktobra 2011, dan nakon što su se pojavili „iPhone 4S“ i Siri, preminuo je Stiv Džobs. Dugo se borio sa retkim oblikom kancera pankreasa.

2014. Tim Kuk predstavlja „Apple Watch“, prvi nosivi uređaj kompanije.

2015. Pojavljuje se Apple Music.

2016. U jeku borbe sa FBI-jem oko enkripcije i špijunaže smartfona, Apple prvo izbacuje iPhone SE, a potom i iPhone 7.

„Epl je ranije preživeo plotunsku paljbu na društvenim mrežama zbog predstavljanja stvari koje je Stiv Džobs otvoreno mrzeo, ali Tima Kuka to ne dotiče – on gradi svoje nasleđe.“ Tim rečima je britanski Telegraf počeo tekst prošle godine kada je predstavljen novi „ajped pro“ koji ima jedan dodatak – Epl olovku, nešto što je Stiv Džobs otvoreno „hejtovao“ „Epl je ranije preživeo plotunsku paljbu na društvenim mrežama zbog predstavljanja stvari koje je Stiv Džobs otvoreno mrzeo, ali Tima Kuka to ne dotiče – on gradi svoje nasleđe.“ Tim rečima je britanski Telegraf počeo tekst prošle godine kada je predstavljen novi „ajped pro“ koji ima jedan dodatak – Epl olovku, nešto što je Stiv Džobs otvoreno „hejtovao“. „KO ŽELI OLOVKU? MORATE DA JE IMATE, SPUSTITE JE negde. Izgubite je. Bljak. Niko ne želi olovku“, rekao je Džobs te 2007. godine na predstavljanju originalnog „ajfona“. Osam godina kasnije Epl je predstavio svoju olovku. Naravno, njihova olovka je naprednija verzija svojih preteča koje su dolazile uz naprave drugih proizvođača prethodnih godina. To pokazuje volju Tima Kuka da sruši pravila koja je postavio jedan od osnivača kompanije i konačno izađe iz Džobsove senke, pisao je tada Telegraf. Tokom predstavljanja tog proizvoda Kuk je svetu pokazao i niz novih stvari – mešavinu malih i velikih promena na starim stvarima. „Ajfon 6“ i „ajfon 6s plus“ dobili su veći ekran i bolju kameru. Osim toga, na bini se pojavio i Kirk Kenigsbauer iz Majkrosofta i na kraju je novi Epl TV dozvolio svojim ljudima da stvore aplikacije i tako dovedu do mogućnosti striminga. Džobs je bio poznat kao protivnik svih tih stvari – velikih telefona, Majkrosofta i medijskih usluga sa pretplatom. Ipak, i pored toga Kuk je imao hrabrosti i samopouzdanja da krene protiv toga. „On više nije čuvar nasleđa, on aktivno gradi svoje nasleđe“, navodi Telegraf

ističući da se to isplaćuje jer će njegove stvari „zauzeti tvoje radno mesto i dnevnu sobu dok će on i dalje praviti najprofitabilnije proizvode na planeti“. Eplov sat je bio prva potpuno nova spravica napravljena pod njegovim liderstvom, dizajnirana bez Džobsovog uticaja i mešanja. „Ne možemo da kažemo da li će se to sve isplatiti – da li će ljudi početi da kupuju i nose Epl satove, pretplaćuju se na Epl muziku ili plaćaju preko ApplePay. Ipak, to znači da Epl ide napred i nastavlja da eksperimentiše, umesto da se ostane na onome što već postoji i već profitabilnom nizu proizvoda“, pisao je britanski list. Zapravo, jasno je da je „Kukov Epl“ finansijski zdrav. Akcije su porasle otkako je Džobs umro, što u prevodu znači profit koji se meri u milijardama. Iako se u poslednje vreme dosta govori o opadanju kupovine Eplovih pametnih telefona, oni imaju jednu od najvernijih baza fanova na svetu, ljude opsednute njihovim proizvodima koji će kupiti šta god oni da izbace. Kako se navodi, velika razlika između „većeg od života“ Džobsa i Kuka u tome je što Kuk ne želi da bude u oblacima – deluje da može da čuje šta mušterije traže i da te proizvode učini dostupnim. Veći ekrani za „ajfon 6“ su takvi jer je javnost to tražila – tako da ona olovka nije baš anatema. Istina je da Epl nekako uspeva da natera ljude da prihvate njihove nove proizvode i kod njih gradi lojalnost koju retko koji drugi brend ima. Na memorijalnoj službi za Džobsa 2011. godine Kuk je sa svetom podelio savet koji mu je Džobs dao pre nego što je umro. „Među poslednjim savetima koje je

TEMA

što njegovi zaposleni imaju rezervacije u restoranu ili kartu za neki meč ukoliko i dalje nisu rešeni neki problemi. Živi sam u iznajmljenoj kući i fanatik je kad je u pitanju vežbanje. O njemu se znalo samo toliko. Sa druge strane, Džobs je osnovao kompaniju i rukovodio svakim aspektom njenog uspeha. Odeljenja kompanija – prodaja, marketing, dizajn – radila su u potpunoj izolaciji jer je samo jedan čovek morao da zna šta svako od njih radi. Neverovatna tajnovitost koja je okruživala razvoj „ajfona“ bila je takva jer ni visoki zvaničnici kompanije nisu potpuno razumeli na čemu se radi.

imao za mene bilo je da se nikada ne pitam šta bi on uradio. Samo šta treba uraditi“, kaže Kuk. U PRVOM INTERVJUU REKAO JE DA JE POSAO U Eplu njegov kiseonik i da mu je Džobs rekao da bude svoj čovek: „To je apsolutno bio najtužniji dan mog života, kada je on umro. Stiv je bio genije i vizionar. Nezamenljiva osoba. Original, mislim da takav ne postoji nigde više. Nikada nisam osetio pritisak da budem Stiv. Ja to nisam, to nije cilj u mom životu.“ Bio je Džobsova desna ruka u Eplu više od decenije, ali je Džobs taj koji je predvodio revoluciju sa „ajpodima“, „ajfonima“ i „ajped“ tabletima. Emotivno je tada govorio o tome šta je sve naučio pored Džobsa, uključujući i lično olakšanje da je „radost u samoj avanturi“. Ipak, rekao je da nije imao taj luksuz dugog procesa tugovanja. „U jednom trenutku te godine neko me je šokirao i rekao mi: Vreme je da se nastavi dalje.“ Gardijan navodi da je Kukovo „autovanje“ označilo transformaciju od efikasnog tehnokrate u senci Stiva Džobsa do mogućeg šampiona nove ere korporativne odgovornosti. „Kompanija za koju imam toliko sreće da je vodim dugo se borila za ljudska prava i jednakost svih. Nastavićemo da se borimo za naše vrednosti i verujem da će bilo koji CEO ove neverovatne kompanije, bez obzira na rasu, pol ili seksualnu orijentaciju uraditi isto. I ja ću nastaviti da zagovaram jednakost svih.“ Apple, the good person. Oni su protiv

ugrožavanja ljudskih prava i ugrožavanja životne sredine, a za zdravije čovečanstvo. Ljudska prava, okolina i zdravlje. To jeste marketing, ali je i tačno. Pritom, Epl je verovatno jedina kompanija koja može da napravi kul priču od recikliranja. To je jasan način na koji Kuk izlazi iz Džobsove senke – stvara drugačiji stil liderstva. Svako ko je pratio Epl od njihove renesanse pod Džobsom može biti više iznenađen time što je bilo šta takvo objavljeno nego tim što je Kuk objavio da je gej. Donedavno Epl je bio poznat po opsesivnom kultu tajnosti. Džobs nije verovao u javne govore osim kada je morao da predstavlja neke nove proizvode. Nije razgovarao sa medijima i svojim prijateljima, a kolegama je rekao da ne pričaju o njemu u javnosti. Kada je Kuk preuzeo Epl šest nedelja pre Džobsove smrti u oktobru 2011. godine, pretpostavljalo se da će nastaviti tradiciju „omerte“. BIO JE POZNAT KAO STIDLJIV, IZUZETNO VREDAN I KUL tehnokrata, dok je Džobs bio nestabilan i vođen dizajnom. Kao generalni direktor Kuk je bio čovek koji je obezbeđivao da se sve obavi na vreme, osigura da proizvodi budu spremni do zadatih rokova. Ljudi su ga se plašili ne zato što bi mogao da „pukne“ kao Džobs, već zato što bi ih tiho izrešetao nizom pitanja očekujući odmah odgovore. Imao je i običaj da šalje mejlove u pola pet ujutru, traži onlajn sastanke u bilo koje doba, okuplja radnike u nedelju uveče da se spreme za radnu nedelju i ignoriše to

KUK JE GOTOVO SVE IZNENADIO ŽELJOM DA PROMENI KULTURU kompanije i od „blagog diktatorstva“ stvori otvorenije radno okruženje. Rad na novim proizvodima, među kojima je i Epl sat, zahtevao je veću saradnju odeljenja kompanije nego ranije. Kuk dolazi iz okruženja radničke klase u kojoj je homoseksualnost daleko od prihvaćene. Gradonačelnik mesta u kojem je odrastao – Robertsdejla – kaže da je „homoseksualnost trebalo da zadrži za sebe“. „To što sam gej pomoglo mi je da dublje razumem šta znači biti manjina i dalo mi uvid u to sa čime ljudi drugih manjinskih grupa moraju da se suočavaju svakog dana. Bilo je teško i neprijatno ponekad, ali mi je dalo samopouzdanje da pratim svoj put i izdignem se iznad problema i netrpeljivosti.“ To je, kako navodi Gardijan, i dalje retkost u korporativnoj Americi. Tako se na listi „Fortune 500“ nalazi samo 25 žena koje su glavne, pet Afroamerikanaca i – jedan otvoreno gej muškarac. „Ukoliko će to da je CEO Epla gej možda pomoći nekome da shvati ko je i šta je, ili možda dati utehu nekome ko se oseća usamljeno ili inspirisati ljude da insistiraju na svojoj jednakosti, onda je to vredno menjati za moju privatnost“, izjavio je jednom Kuk. Taj čovek je tako sredinom septembra svetu predstavio bežične pametne slušalice. Možete njima da pozovete „Siri“. Postaju pametne na način na koji ranije nisu bile. „Siri“ se prvi put pojavila na „ajfonu“, sada je „ajpedu“, „meku“, preko sata je stigla i na ruku i sada će biti na slušalicama. I ona je prešla dug put. Ukidanjem klasičnog džeka ušli smo u eru pametnijih slušalica; ako ih svi budu imali za koju godinu, to će biti primer kako je Epl opet pogurao čitav svet napred.

MODERNA EKONOMIJA

Ako posao pukne – ti ne smeš da pukneš. Ako shvatiš da je vreme da se gasi, ideš dalje dok ne upali Darka Vidića nervira to što nam za većinu administrativnih poslova i dalje treba pečat. Zanimljiv je ponajviše zato što daje konkretne predloge. Nije od onih koji samo kukaju. I to što govori ima smisla. Ima i odjeka, a ima i ozbiljnu podlogu u profesionalnom pedigreu koji godinama gradi van tviteraške lajne. Kao revizor bavi se „uvođenjem 21. veka“ u jednu od najvećih srpskih banaka. Kad je pre šest godina pokrenuo danas vrlo uspešan startap Green Design, otvorio je i Tviter nalog kao „Zverko“. Nekako spontano, baš tu je iznosio sve misli o različitim aspektima poslovanja u Srbiji, i to onim tonom kojim se priča sa najboljim prijateljima u dnevnoj sobi, u poluvremenu neke utakmice Razgovarala Miljana Nešković Fotografije Oksana Toskić

arko Vidić je za većinu zanimljiv dečko sa Tvitera. Drčan je. Nervira se zbog toga što Srbija nije ekonomski uređena onako kako bi mogla da bude. Nervira ga to što nam za većinu administrativnih poslova i dalje treba pečat. Zanimljiv je ponajviše zato što daje konkretne predloge. Nije od onih koji samo kukaju. I to što govori ima smisla. Ima i odjeka, a ima i ozbiljnu podlogu u profesionalnom pedigreu koji godinama gradi van tviteraške lajne. Kao revizor bavi se „uvođenjem 21. veka“ u jednu od najvećih srpskih banaka. Kad je pre šest godina pokrenuo danas vrlo uspešan startap Green Design, otvorio je i Tviter nalog kao „Zverko“. Nekako spontano, baš tu je iznosio sve misli o različitim aspektima poslovanja u Srbiji, i to onim tonom kojim se priča sa najboljim prijateljima u dnevnoj sobi, u poluvremenu neke utakmice. Ubrzo je pokrenuo i blog Zverko.rs koji je počeo da koristi za deljenje poslovnih iskustava i saznanja, rešavanje paradoksa, konstruktivnu kritiku proizvoda u kontekstu zaštite potrošača, davanje saveta novim startaperima... Nije prošlo mnogo i dobio je epitet

uticajnog tviteraša u struci, strastvenog borca za 21. vek, i, generalno, vrlo upornog mladog čoveka sa neta. Pored pečata, poseban trn u oku Darka Vidića je Narodna banka Srbije, koju često naziva najvećim kočničarom modernizacije domaće ekonomije. Te njegove reči retvitovane su bezbroj puta, a citirane su čak i u Skupštini. Ipak, sve pozive za pristupanje postojećim političkim partijama Vidić je odbio. Odbio je i da objavi PR tekstove mnogih proizvoda na svom blogu. Neće da potpiše ništa što ne bi i sam bez novca napisao. Fura svoj fazon. Green Design se pokazao kao veoma uspešan startap koji povezuje grafičke dizajnere i firme kojima je bilo kakav dizajn potreban, sada i van granica Srbije. Nije postao profitabilan preko noći. Kako je izgledao taj proces rasta?

Trebalo nam je vreme. Treba dosta vremena i startapovima sa ogromnim ciljnim grupama. Nama su ciljna grupa firme koje treba da ulože u dizajn u zemlji u kojoj se ne ulaže u dizajn. Ali dobro, zaživelo je. Green Design je startovao 2010. godine. Sada je profitabilan. Imamo preko 10.000 dizajnera i preko 400 klijenata. Konkursa ima stalno na portalu. Trenutno smo u fazi privlačenja investicija. Izlazimo na globalno tržište. Uspeli smo da sredimo finansije i prava tako da možemo da radimo sa Pejpalom i iz Srbije, ne moramo da se selimo. Jeste teže poslovati odavde, ali videćemo. U početku, normalno je da ljudi nemaju novca. Nismo ga imali ni mi. Zlatno pravilo važi – ako nemaš para, napravi diverzifikovan tim. Ako si programer, nađi dizajnera i profesionalca za marketing. Lakše

MODERNA EKONOMIJA

Kad držim predavanja, uvek pitam: „Ko želi da pokrene startap?“ Svi dignu ruke. Onda pitam: „Ko ide na more ove godine?“ Opet svi dignu ruke. Od toga nema ništa. Kad sam pokretao Green Design, tri godine nisam išao ni na more, niti na zimovanje. Sav novac od plate u banci ulagao sam u GD. Isto su radili i moji partneri

je da vas troje podelite 1.000 evra nego da svako od vas sam uloži po 1.000 evra u svoj posao. Pritom, svako ima ekspertizu koju će da koristi, i možete da radite za udeo u budućoj firmi na osnovu ugovora koji sklopite. Tako smo mi počeli. Dosta se priča o tome kako pokrenuti uspešan startap. Šta od toga, iz današnje perspektive, smatraš najvećim početničkim iluzijama?

Ogroman je hajp oko startapa. Mnogo je otrcanih fraza i mnogo besmislenih motivacionih postera. Stalno slušam: „Ako nisi sto odsto posvećen, nećeš uspeti.“ To nije tačno. Možeš da radiš u firmi i da paralelno pokrećeš svoj startap. Stiv Džobs je radio u firmi dok je pokretao Apple. Ričard Brenson je radio u drugim firmama dok je pokretao svoje biznise. Vladimir Nikolić je par godina radio u tuđoj

firmi dok je pokretao svoj Limundo, a danas ima 50 zaposlenih. U svetu je toliko primera ljudi koji su radili za druge dok su pokretali svoje biznise. Mora od nečega da se počne, ali neke stvari moraju i da se žrtvuju. Kad držim predavanja, uvek pitam: „Ko želi da pokrene startap?“ Svi dignu ruke. Onda pitam: „Ko ide na more ove godine?“ Opet svi dignu ruke. Od toga nema ništa. Kad sam pokretao Green Design, tri godine nisam išao ni na more, niti na zimovanje. Sav novac od plate u banci ulagao sam u GD. Isto su radili i moji partneri. Moraš da štediš

MODERNA EKONOMIJA

lovu za svoj biznis. Ako radiš – super. Odvajaj od plate i ulaži. Da se malo obratim bankarskom revizoru i tviterašu u tebi. Svaki put se obraduješ kad neka državna institucija prihvati fakturu bez pečata i proslaviš to kao malu pobedu. Koliko je Srbija, po tvom mišljenju, daleko od tog 21. veka u poslovanju za koji se zalažeš na Tviteru i u praksi?

Protiv pečata ćemo se boriti još onoliko! Srbija je mnogo daleko od tog 21. veka. Mislim da je to nešto za šta svi treba da se borimo, a posebno mladi ljudi koji tek žele da grade uspehe u ovoj zemlji. Što se tiče mog posla u banci, sve što se tiče internet bankarstva, digitalnih medija i ostalih bankarskih procesa pokušavam da dignem na viši i moderniji nivo. Uvek može bolje. Problem je u tome što imamo užasno zastarele i prevaziđene zakone. Na primer, Zakon o deviznom poslovanju je, mislim, jedan od trenutno najkatastrofalnijih zakona tog tipa u svetu. Stvarno ne znam zemlju koja ima toliko restriktivan zakon, koji toliko vezuje ruke ljudima i sve brani. Na primer, ja tebi preko telefona mogu da prebacim tri miliona dinara i niko neće prstom mrdnuti. Ali zato ne mogu da ti prebacim pet evra. Zakonom je zabranjeno. Dinarska plaćanja ne podležu nekim velikim kontrolama. To je zvanična valuta Srbije. Sa druge strane, sve što nije dinar prati se kao da je ne znam kakav terorizam. Narodna banka kaže da to tako mora da bi se sprečilo iznošenje novca, pranje para... Na stranu to što u ovoj državi odavno više nema para za iznošenje, kako to onda u drugim državama nije problem? Pritom, sve u Srbiji je u evrima. Krediti za stan i kola su u evrima, svaka druga pomisao ti je vezana za evro. Najzad, sve pada u vodu sa primerom od pet evra. Zašto bih ja prao pet evra? Nije sve u evrima. Nešto je i u švajcarcima.

Blago nama! Uvek ističem da je NBS glavni kočničar modernizacije, sa mnogim lošim zakonima. Među njima je i Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Firme imaju veliki problem kad treba da pošalju novac u inostranstvo.

Mi iz Green Designa imali smo veliki problem sa isplaćivanjem dizajnera koji su u inostranstvu. U normalnim zemljama toga nema. Svi koji su otišli i svoje firme i startapove preselili u inostranstvo čim su napravili neki uspeh, znali su zašto idu – da bi mogli da posluju normalno. Sada više nemaju opterećenje ni prilikom primanja novca, ni prilikom plaćanja. Od početka su imali Pejpal i sve ostalo što im je bilo potrebno bez besmislenih restrikcija. Mi sa Green Designom nismo hteli da napuštamo Srbiju. Još se držimo...

KAD SAM OBJAVIO BLOGPOST „ZAŠTO NIJE USPELA DIRURA“, DOBIO SAM MNOGO POZITIVNIH, ALI I MNOGO NEGATIVNIH I PODRUGLJIVIH KOMENTARA. „PA NE RADI SE TO TAKO“, „PA NISI OVO DOBRO URADIO, GDE TI JE PAMET“... DOBRO, NISMO NEŠTO DOBRO URADILI. PA ŠTA? PROBALI SMO. NA ZAPADU LJUDI SVAKI DAN OTVARAJU I ZATVARAJU RESTORANE, APOTEKE... AKO USPE – SUPER. AKO NE USPE – IDEMO DALJE

Nedavno si na Tviteru ušao u javnu diskusiju na temu da li smo najbolja zemlja sa porezima. Ko je sve bolji od nas i da li ti šabloni mogu da se primene kod nas, prema tvom iskustvu iz prakse?

U javnosti se često čuje da je Srbija jedna od najboljih zemalja kad je reč o porezima, i sa najmanjim doprinosima. To nije baš istina. Deset minuta je potrebno da se tako nešto proveri. U Evropi i razvijenom svetu doprinosi su mnogo manji nego u Srbiji, postoji progresivno oporezivanje, a u zakonima su prepoznati frilenseri. Čak ni u Albaniji firme ne plaćaju doprinose na plate do određenog nivoa, a porez na dobit je izuzetno mala. Takođe, u nekim drugim državama kao frilenser se možete legalno registrovati i povoljno raditi, jer ne plaćate porez na svaki posao, već jednom godišnje, i to tek kad godišnji profit pređe određenu normu. U Srbiji, ako radiš kao frilenser, a nećeš da otvaraš firmu i inkorporiraš se kao preduzetnik, moraš da radiš po ugovoru o autorskom delu. Porezi u tom slučaju idu do 55 odsto, i plaćaju se svaki put po primljenom poslu. To znači da veb-dizajner, na primer, koji uradi logo i naplati ga 100 evra, mora državi da plati 55 evra. Zbog toga postoji tako široka siva zona. Porezi su ogromni do te mere da ne ostavljaju ljudima prostora za preživljavanje. Zakoni koji su inovativniji i manje restriktivni sami podstiču ljude na zdravo poslovanje. Kako si preživeo epizodu sa dovođenjem Pejpala u Srbiju?

Pejpal se mučio da dođe kod nas, jer je njima naša regulativa katastrofalna. Pejpal ne pravi razliku da li ćeš da plaćaš u inostranstvu ili u svojoj zemlji. Jedan Englez može drugom Englezu u Engleskoj da plati u evrima, funtama, dolarima... Kako god hoće. Ljudi koji su u Srbiji mogu to samo u dinarima. Pejpal nikad nije pravio takvo ograničenje, oni puštaju svima da razmenjuju novac u valutama koje njima odgovaraju. Trenutno, svi koji prebacuju novac u Srbiji zapravo krše zakon. Pejpal nema nameru da menja svoj način poslovanja, a NBS očigledno ne planira da u saradnji sa državom modernizuje neke zakone, niti da poslovanje olakša tako što će da se puste i neke druge valute u okviru zemlje. Stalno kritikujem državu, ali postoje neki sjajni ljudi unutar državnih institucija koji razumeju modernu ekonomiju i koji se neizmerno trude, pregovaraju i bore se za modernizaciju. Nekako su uspeli da dovuku Pejpal i kod nas. Imaš 7.5K pratilaca na Tviteru i u proseku oko 10.000 poseta po blog-postu na Zverko.rs. Da li si od početka imao plan da koristiš internet za širenje svojih ekonomskih rešenja i ideja?

U vreme kad sam pokrenuo Green Design, napravio sam i nalog na Tviteru. Bila je 2010, i bilo je jasno da je marketing kroz internet kanale budućnost. Tviter sam u početku koristio zbog novih poznanstava i poslovne saradnje. Ljudi su počeli dosta da me prate. Svideo

MODERNA EKONOMIJA

mnogo pozitivnih, ali i mnogo negativnih i podrugljivih komentara. „Pa ne radi se to tako“, „Pa nisi ovo dobro uradio, gde ti je pamet“... Dobro, nismo nešto dobro uradili. Pa šta? Probali smo. Na Zapadu ljudi svaki dan otvaraju i zatvaraju restorane, apoteke... Ako uspe – super. Ako ne uspe – idemo dalje. U Srbiji se svaki neuspeh tretira kao neka kataklizma za ličnost.

im se moj način komunikacije i borbe. To me jeste na neki način ohrabrilo. Počeo sam sve više i glasnije da se borim. U principu, prate me ljudi iz struke. Mnogi su mislili da ti je Skupština cilj. Kako to da si odbio politički angažman?

Dobio sam konkretne pozive od dve političke stranke. Oba sam odbio. Bila je tu još jedna stranka, ali taj poziv nije bio tako direktan i ozbiljan, pa ga ne bih ni računao. Ne interesuje me politika. Ovakav kakav sam, kad bih ušao u politiku, ili ne daj bože postao neki ministar, toliko bih insistirao na drastičnom menjanju stvari da bi me verovatno ubili u roku od 48 sati (smeh).

Koliko često razmišljaš o novim projektima?

Dobro, šta bi sve promenio? Šta tebi kao bankaru, ali i mladom preduzetniku u IT sektoru najviše smeta?

Iako je NBS nezavisna institucija, na papiru i po zakonima, ona nije nezavisna. Izuzetno zavisi od vladajućih garnitura. Prvo bih izvršio sav mogući pritisak na njih da odmah regulišu neke svoje podzakonske odredbe kojima krše neke druge zakone. Uporedo bih odmah radio na menjanju Zakona o deviznom poslovanju, Zakona o platnom prometu i Zakona o privrednim društvima gde bih obavezno ubacio frilensere. Radio bih i na poreskom zakonu, na njegovom menjanju... Ekonomija je vrlo jednostavna stvar. Pri ovakvom kursu koji jeste, kada bismo se preorijentisali na izvoz, mi bismo mnogo izvozili. Prosto, cena naših proizvoda izražena u stranoj valuti je trenutno niska. Onda bismo postali i vrlo konkurentni na tržištu. Mislim da nije potrebno da čovek bude neki preterani genije za ekonomiju da bi umeo da sabere dva i dva. Kako to kočenje nepotrebnim regulativama izgleda na konkretnom primeru?

Recimo, jedan momak iz Srbije je počeo da pravi super farmerke, koje koštaju 200 ili 300 dolara. Rešio je da ih prodaje po celom svetu. Ali onda se događaju naša carina i pošta. Carina je katastrofa koja mora da se menja. Na primer, on proda farmerke nekom Japancu. Upakuje on svoj proizvod savršeno, ali pošta svaki paket mora da otvara, jer se u Srbiji sve tretira kao bomba. Država generalno tretira firme kao da su neke kriminalne organizacije. Na tebi je uvek da dokažeš da nisi. Dakle, svaki paket se otvara, poštarina je skupa i milijardu papira za carinu moraš da popunjavaš svaki put. Kad farmerke konačno stignu do Japanca, on ih dobije prokisle i zgužvane. Ulaže reklamaciju i vraća ih u Srbiju. Onda ovaj momak mora da popunjava carinsku deklaraciju i da plaća carinu kao da on to uvozi, iako je reklamacija. Tada mora da diže cene i postaje nekonkurentan. Taj momak je, naravno, preselio svoj biznis u neku drugu zemlju u kojoj može lepo da radi. Green Design se pokazao kao veoma uspešan startap. Ipak, imao si i neke neuspehe na svom putu. Šta si naučio iz njih?

Mi smo pokrenuli biznis Dirura. Trebalo je da to bude najveći regionalni sajt za kupoprodaju ručno rađenih predmeta, umetnina i slično. Bila je to super ideja, ali nije prošla. Nema veze, negde u martu smo zvanično ugasili sajt. Neuspeh je dobra stvar. Srbi se plaše neuspeha. U Srbiji veliki broj ljudi neće da pokrene biznis zbog tog straha od neuspeha. Možda je to vezano za mentalitet. Ako u nečemu nisi uspeo, odmah si glup. Kad sam objavio blog-post „Zašto nije uspela Dirura“, dobio sam

STALNO KRITIKUJEM DRŽAVU, ALI POSTOJE NEKI SJAJNI LJUDI UNUTAR DRŽAVNIH INSTITUCIJA KOJI RAZUMEJU MODERNU EKONOMIJU I KOJI SE NEIZMERNO TRUDE, PREGOVARAJU I BORE SE ZA MODERNIZACIJU. NEKAKO SU USPELI DA DOVUKU PEJPAL I KOD NAS

Ideja imam stalno, samo nemam vremena da se kvalitetno posvetim nekim stvarima. Svemu što radim posvećujem se kvalitetno. Svi me pitaju kako stižem. Manje spavam, pogotovu sad kad imam i dete, ali sve se može kad se voli. Pokrenuli smo nedavno Carz.rs, kao hobi. Ideja je bila da radimo objektivne testove automobila, da budemo nešto kao srpski Top Gear. Ali ovde su firme naviknute na PR. Samo su Toyota i Opel želeli da nam daju vozila, a da se pritom ne mešaju u to šta ćemo da kažemo i puste nas da budemo objektivni. Od nekih smo čak i dobijali uputstva o tome kako treba da izgleda pozitivni test vozila koji nam daju na test. Besmisleno. Trenutno sam fokusiran na GD kao glavni projekat i naš perspektivan startap. Sve zavisi, videćemo. Meni jednostavno sine ideja i uđem u projekat. Što bi rekao Ričard Brenson: „Just do it.“ Šta je po tvom iskustvu najvažnije za podizanje uspešnog internet poslovanja? Šta je vama donelo uspeh?

Istrajnost. Internet je budućnost, naročito u Srbiji. Sve više ljudi kupuje kompjutere, telefone i tablete. Internet se sve više koristi, tako se vrše kupovine i ta praksa će tek da se širi. Sve će manje ljudi vršiti oflajn kupovine u budućnosti. Za ulaganje u internet biznis potrebno je mnogo manje novca nego za oflajn poslovanje. Za uspešan internet biznis potrebno je između sedam i deset godina da bi krenuo baš lepo da funkcioniše. To je prosek. Mi smo sa portalom Green Design sada došli na nivo profitabilnosti. Više ne ulažemo svoj novac. Nije nam se još vratilo uloženo, ali vratiće se. Dakle, potrebni su vreme, požrtvovanje i ogromno odricanje. Ako posao pukne – ti ne smeš da pukneš. Ako shvatiš da je vreme da se gasi, ideš dalje dok ne upali.

STARTUP SCENA

VELIKE AKVIZICIJE I ISKORACI U GEJMING INDUSTRIJI

etnje primirje se završilo i u septembar smo ušli punom parom. Pre svega, kraj meseca obeležio je događaj „Znam da možemo“, posvećen domaćoj startap i IT zajednici, koji je okupio 1.600 ljudi. Realizovan u saradnji Startita i magazina koji upravo čitate, proslavio je sjajne ljude koji su uspeli iz Srbije, predstavio nove mlade nade domaće startap scene i zarazio pozitivnom energijom sve prisutne, od kojih se očekuju sledeće velike stvari.

STARTUP SCENA

Prethodni mesec obeležila je i jedna od najvažnijih vesti godine na domaćoj startap i tehnološkoj sceni, a to je akvizicija jedne domaće kompanije. Devana Technologies kupljena je od najvećeg svetskog registra domena, GoDaddy. Proizvod Devane, „ManageWP“, jedan je od najuspešnijih domaćih proizvoda svih vremena i vodeći softver za programere i administratore koji rade na platformi WordPress. Šta to znači za dalji razvoj scene u Srbiji? Za početak, GoDaddy će, prema nezvaničnim informacijama, u svojoj novoj kancelariji u Beogradu zaposliti još 150 ljudi i prisustvo ovako velike kompanije na tržištu svakako će imati uticaja na razvoj. S druge strane, osnivač Devane seli se u Ameriku i zajednica ostaje bez jednog izuzetno iskusnog i retko uspešnog preduzetnika, koji je poznat po deljenju znanja i iskustva sa novim nadama. Još jedna akvizicija obeležila je prethodni mesec, ali na lokalnom nivou. Jedna od najvećih internet grupacija u Srbiji, Infostud, postala je vlasnik sajta 4zida. rs i time zakoračila u oblast nekretnina. Infostud je do sada prisutan u više oblasti – automobilizmu, zapošljavanju, obrazovanju, turizmu i osiguranju. Jesen je počela i proslavljanjem uspeha marketinškog tima Nordeusa, najuspešnije domaće tehnološke kompanije. Sproveli su digitalnu kampanju tokom Evropskog prvenstva za svoju igru „Top Eleven“, koju igra više od sto deset miliona ljudi

NAJNEOBIČNIJI STARTAP Ovog meseca, najneobičniju ideju predstavlja tastatura Archtor, koja ima prilagodljivu dugmad koja postaju baš ono što vi želite od njih, a idealna je za gejmere. Trenutno je u toku prikupljanje sredstava za njeno kreiranje na Kickstarter.com.

širom sveta, dobili nominacije dva međunarodna tela (Lovie i Drum Content Award) za najkvalitetnije realizovanu kampanju i time se našli u društvu sa poznatim imenima poput Googlea.

NAJUSPEŠNIJI STARTAP

Pored toga, značajan iskorak zadesio je još jednu domaću gejming kompaniju. Novosadski Eipix sa svojih 300 zaposlenih najuspešniji je kreator igara HOPA žanra na svetu, a početkom meseca prvi put ulazi u novi žanr igara – „Free-ToPlay“ igre sa izdanjem „Hoppy Land“.

4zida.rs, koji je upravo postao deo Infostud grupacije i kreće u osvajanje sve interesantnijeg lokalnog tržišta nekretnina.

Dobre vesti došle su i iz akademske zajednice – nakon slučaja u kome je Fakultet tehničkih nauka iz Novog Sada prvo akreditovao, a odmah zatim i ukinuo studijski program za informacioni inženjering, iz tog grada, ali sa Prirodno-matematičkog fakulteta stižu ipak dobri signali: akreditovan je master program „Primenjena matematika – nauka o podacima”. „Data Science“ jedna je od najpopularnijih i najbolje plaćenih profesija na svetu, pa je izuzetno važno da savremenim programima hvatamo korak sa svetskim izuzetno brzim promenama.

NAJKREATIVNIJI STARTAP Za izlazak iz tradicionalnog, ovog meseca pohvaljujemo Eipix, koji je prvi put promenio žanr i izbacio svoju novu igru, „Hoppy Land“.

Jesen je počela i proslavljanjem uspeha marketinškog tima Nordeusa, najuspešnije domaće tehnološke kompanije. Sproveli su digitalnu kampanju tokom Evropskog prvenstva za svoju igru „Top Eleven“, koju igra više od sto deset miliona ljudi širom sveta, i dobili nominacije dva međunarodna tela

BUDI PREDUZETNIK

DIGITALNI NOMADI KAKO JE FREELANCING

Piše Jovana Radovanović

ilioni pretežno mladih ljudi u poslednjoj deceniji ruše radne navike utkane u osnovu društva i okreću se alternativnim načinima zarade koji im dozvoljavaju da kreiraju koliko će posla imati, kada će ga raditi, gde i kako. Freelancing pokorava svet, a broj ljudi koji se okreće tom načinu poslovanja je toliko veliki da će, pokazuju istraživanja, polovina radnog stanovništva u SAD i Velikoj Britaniji do 2020. godine raditi kao freelanceri, odnosno biti „samozaposleni“. Izveštaj „Freelance Industry Report“ iz 2012. godine pokazao je da je 90 odsto frilensera zadovoljnije nego što su bili dok su radili u kancelarijama i da su kao „samostalci“ mnogo bolje podneli ekonomske udare nego stalno zaposleni. Gotovo 80 odsto njih bilo je veoma optimistično kada je reč o budućnosti frilensinga. I nisu pogrešili. Danas frilenseri ne prave jednogodišnje već desetogodišnje planove, što govori o ozbiljnosti tog vida poslovanja. Tajna vrtoglavog uspeha frilensinga je u slobodi. Slobodni ste da birate za koga ćete raditi, koliko ćete raditi i gde. Ne morate da budete vezani za jedno mesto i stres prouzrokovan pritiscima šefova koji vam dišu za vratom ne postoji. Međutim, ta sloboda dolazi sa određenom cenom. I ona nije mala. Frilenseri, pogotovo početnici koji treba da se probiju na već poprilično popunjenoj sceni, ne mogu da računaju na stalan izvor prihoda.

UTICAO NA EKONOMIJU

U poslednjih par godina freelanceri su stvorili novu profesionalnu stazu koja je miljama udaljena od one „tradicionalne“ uslovljene radnim vremenom, šefovima i kancelarijama. Tajna vrtoglavog uspeha freelancinga je u slobodi. Slobodni ste da birate za koga ćete raditi, koliko ćete raditi i gde. Ne morate da budete vezani za jedno mesto i stres prouzrokovan pritiscima šefova koji vam dišu za vratom ne postoji

BUDI PREDUZETNIK

OVAJ VID RADA MOŽDA NE PODRAZUMEVA STALNO RADNO VREME, ali svakako podrazumeva rad. I to ozbiljan. Nekada to znači da ćete raditi više nego osam sati da biste došli do toga da možete zaista da živite od posla, objašnjava Emil Lampert, CMO i kreativni direktor Career Foundry, koji već sedam godina frilensuje sa klijentima širom sveta. Da je Lampert u pravu pokazuje i studija „The State of Freelancing“ iz 2015. godine koja je pokazala da četvrtina frilensera radi više od osam sati dnevno, a oko 20 odsto oko osam sati. Upravo je jedna od najvećih zabluda, kada je reč o frilensingu, da je dovoljno da uključite kompjuter, registrujete se na platformu i sedite i čekate. Nažalost, koliko god lepo zvučalo, to nije ni blizu istini. Frilenseri, bar oni koji su odlučili da to bude jedini njihov prihod, ulažu mnogo vremena u svoju promociju, nadogradnju znanja i u svoje klijente. Ako se pomirite sa činjenicom da frilensing nije nimalo lak posao i da će biti dana kada će vam novčanik biti prazan, i odlučite se na taj korak, neophodno je da istražite da li vaše znanje vredi na tržištu, i koliko vredi. Ukoliko u početku stavite visoku cenu rada a nemate čime da je potkrepite, nećete dobro proći na platformama na kojima se veliki broj ljudi, od kojih su mnogi spremni da rade za nižu cenu, bori za svaki posao koji se pojavi. Veliki broj frilens sajtova znatno je olakšao poslodavcima da dođu do osoba sa karakterističnim znanjem koje će im završiti posao, ali ponuda, kao i u većini biznisa, i dalje je veća od potražnje, pa frilensing, koliko god lepo zvučao, može da bude nesiguran posao. I ZATO, UKOLIKO ODLUČITE DA KAŽETE DOVIĐENJA STALNOM POSLU i pređete na ovaj vid poslovanja, neophodno je da o tome obavestite sve one s kojima ste sarađivali. Pre svega kako biste obnovili svoje kontakte i dobili nove, ali i kako biste dobili reference na osnovu kojih možete da „pojačate“ cenu svojih usluga i da dobijete bolje poslove. Ovaj korak, tvrdi Lampert, prvi je i osnovni, i mora biti učinjen bar mesec dana pre nego što otvorite profil na nekoj ili svim platformama. Imajte na umu da je frilensing u osnovi igra brojeva. Što više kontakata imate, to ćete lakše doći do posla. Drugi jednako važan korak jeste „brendiranje“ svog imena i usluge koju nudite. U moru frilensera, koje će veoma brzo prerasti u okean, malo je poslova koji nisu

Odabir platforme na kojoj ćete nuditi svoje usluge takođe je veoma važan korak. Iako postoji veliki broj platformi sa šarenolikom ponudom, tu su i one specijalizovane za određena zanimanja koje ne smete da preskočite. Vaš profil mora da bude sređen, kao i vaše društvene mreže

TOP 5 FREELANCE PLATFORMI TOPTAL Sa veoma drugačijim pristupom od ostalih servisa sa liste, Toptel je idealan za talentovane frilensere. Ukoliko prođete njihov skrining proces, dobićete pristup velikim klijentima poput JPMorgana, Zendeska, Arbnba. Za svoj posao bićete veoma dobro plaćeni.

pokriveni, zbog toga je veoma važno da svoju uslugu i svoje znanje predstavite što bolje možete. Društvene mreže vam mogu olakšati taj proces. Sredite i popunite svoj Linkedin profil, uradite slično i na Fejsbuku i Tviteru, priključite se zajednici frilensera, naravno onoj koja je vezana za vaš posao. Pitajte šta vam nije jasno i dajte odgovore na pitanja u koja se razumete. Što više interakcija imate, to lakše ćete upoznati ljude, što će vam popuniti listu kontakata, ali ćete i dobiti savete koliko da naplatite svoje usluge, gde se najlakše nalaze klijenti, na koji način treba da predstavite svoje ideje.

UPWORK Sa preko milion i po klijenata, Upwork nudi ponešto za sve tipove frilensinga. Na Upworku možete pronaći i dugotrajne projekte i „on time“ poslove. Pogodan je i za početnike, ali i za profesionalce.

FREELANCER Pored toga što vam nudi milione projekata, Freelancer vam omogućava da se takmičite sa drugim frilenserima kako biste pokazali svoje veštine. Ukoliko imate takmičarski duh i samopouzdanje, ovo je odlična platforma za privlačenje novih klijenata.

PEOPLEPERHOUR PeoplePerHour je sajt za one koji se bave veb-projektima, uključujući softver inženjere, digital dizajnere, SEO stručnjake. Alatka WorkStream olakšava naplaćivanje usluge, komunikaciju sa klijentima i menadžment.

99 DESIGNS Kao što mu i ime govori, 99 Designs je platforma isključivo za dizajnere, ali razlikuje se od ostalih u načinu na koji dolazite do posla. Svaka ponuda koju dobijete je na neki način takmičenje. Poslodavci određuju budžet, daju instrukcije, a zatim dizajneri daju svoje predloge. Na kraju „naticanja“ poslodavac izabere omiljeni dizajn i plati dizajnera.

TAKOĐE, DOBIĆETE PRILIKU DA NAUČITE NEŠTO NOVO I UNAPREDITE svoje veštine. Drugi frilenseri jesu vaša konkurencija, ali vam mogu i olakšati put do uspeha. Zašto biste pravili iste greške kao oni na svojim počecima, kada od njih možete da naučite kako da ih izbegnete. Lampert ističe da mu je to što je gledao kako drugi rade pomoglo da poboljša svoje veštine i da klijentima ponudi bolju uslugu. Odabir platforme na kojoj ćete nuditi svoje usluge takođe je veoma važan korak. Iako postoji veliki broj platformi sa šarenolikom ponudom, tu su i one specijalizovane za određena zanimanja koje ne smete da preskočite. Vaš profil mora da bude sređen, kao i vaše društvene mreže. Iskustvo, portfolio i dobra prezentacija igraju veliku ulogu kod potencijalnih klijenata. Svet frilensinga prepun je mogućnosti i izuzetno je važno da znate gde treba da tražite posao. I ne očajavajte ukoliko ne krene sve kako ste planirali. Frilenseri su u osnovi vlasnici malih biznisa i da bi biznis uspeo, on mora da raste. I zato je potrebna stalna nadogradnja znanja. Poboljšanje „ponude“ i dobar odnos sa klijentima neophodni su za uspeh. Ako ste vešti i ako stvorite brend, nema razloga da ne uspete u svetu frilensinga, kao što su mnogi pre vas. ®

RADAR NOVE GENERACIJE

rednja klasa se često pojavljivala kao termin u objašnjenju srpske apokalipse iz devedesetih godina, pa i kao adut tranzicije. Bez nje nema nam boljitka, napretka, ona mora da bude oslonac i „peti“ stub društva, i političari bi je „targetirali“ tokom svakih izbora. Potezalo se i teškim rečima kada je trebalo optužiti one iz sredine društva za lenjost, pasivnost, apatiju, za neizvršavanje građanskih dužnosti, posebno kad se glasa. Zato su, navodno, i propale sve građanske političke opcije. Ali ta srednja klasa često bi bivala zaboravljena, opterećena smanjivanjem plata ili lošom ekonomijom, pa čak i nedostatkom kulture, zabijana u ćošak i dodatno ceđena zahtevima, bez ikakvog uvećavanja prava. Kako je to lepo sročio prvi čovek Mikser Housea Ivan Lalić, srednja klasa je pristojan svet koji nema medije. Kroz istoriju se često potezalo srednjom klasom. Ako ne zađemo tako duboko i daleko, već samo nekoliko decenija unazad, ona je dobila sasvim novi smisao. Shvatana je kao urbana homogena grupa koja postaje glavni junak naših života. U realnosti? Srednja klasa su često oni koji su prvi uhvatili red za kanadsku, američku ili australijsku vizu. Srednja klasa je glavni akter američkih filmova i serija. Preko nje režiseri, i filmski i televizijski, objašnjavaju prilike u SAD. Ono kada se mladi bračni par penje uz stepenice društva i uzima kuću u predgrađu gde je vazduh čist, travnjaci podšišani, a sve na kredit, baš kao u našem slučaju. Doduše, veliki deo srednje klase ima i onaj dodatni, koji joj ne da priliku da bude srednja klasa.

REČNIK POJMOVA JEDNOSTAVNO OBJAŠNJAVA DA SU TO DOBRO OBRAZOVANI ljudi, doktori, advokati, profesori, sa dobrim poslovima, niti veoma bogati, niti veoma siromašni. Postoji i gornja srednja klasa, u kojoj su biznismeni ili profesije kao što su, opet, advokati, doktori ili savetnici. Danas je dobar posao relativna stvar, a savetnik više ne mora da bude obrazovan. Ekonomista Goran Nikolić objašnjava da srednju klasu ne čine ljudi prosečnih primanja iako to prvo padne na pamet zbog reči „srednja“. On je u autorskom tekstu za Novosti objasnio da je ona kroz istoriju prošla brojne transformacije, pa su je najčešće činili sitni trgovci, nižerazredni činovnici, vojnici, preduzetnici, imućniji seljaci, sitni zemljoposednici i svi oni koji su imali novac i imovinu iznad proseka.

Srednja klasa je pristojan svet koji nema medije Kroz istoriju se često potezalo srednjom klasom. Ako ne zađemo tako duboko i daleko, već samo nekoliko decenija unazad, ona je dobila sasvim novi smisao. Shvatana je kao urbana homogena grupa koja postaje glavni junak naših života. U realnosti? Srednja klasa su često oni koji su prvi uhvatili red za kanadsku, američku ili australijsku vizu. Potezalo se i teškim rečima kada je trebalo optužiti one iz sredine društva za lenjost, pasivnost, apatiju, za neizvršavanje građanskih dužnosti, posebno kad se glasa. Zato su, navodno, i propale sve građanske političke opcije. Ali ta srednja klasa često bi bivala zaboravljena, opterećena smanjivanjem plata ili lošom ekonomijom, pa čak i nedostatkom kulture, zabijana u ćošak i dodatno ceđena zahtevima, bez ikakvog uvećavanja prava

„Danas srednju klasu čine lekari, profesori, sudije i advokati, bankarski službenici, radnici u administraciji. Određen stil života, kulturna samoidentifikacija“, navodi Nikolić. SOCIOLOG DR OLIVERA PAVIĆEVIĆ SA INSTITUTA ZA KRIMINOLOŠKA I sociološka istraživanja objašnjava da se pojam srednja klasa često pojednostavljuje i homogenizuje. „Postoji nekoliko nivoa pojednostavljivanja pojma srednje klase, u kojima se ona neistorijski posmatra kao središnji sloj koji uvek obezbeđuje društvenu ravnotežu. Uz to, taj se pojam neretko neopravdano homogenizuje prenebregavajući da srednja klasa obuhvata različite segmente koji su često međusobno interesno suprotstavljeni, posebno u periodima društvenih kriza. Pitanje pozicioniranja savremene srednje

Istraživala Zorica Marković

RADAR NOVE GENERACIJE

klase u hijerarhijskoj strukturi društva problematizovano je činjenicom da ona, s jedne strane, ima izvesne moći i učešće u ostvarivanju dobiti, a opet je u nekoj vrsti najamnog odnosa. Odnos stručnjaka spram fizičkih radnika sve više se razdvaja procesom razdvajanja rada i znanja, ali položaj na tržištu rada ih svrstava u grupaciju najamnika“, navodi dr Olivera Pavićević. „DEVALVACIJA VISOKIH KVALIFIKACIJA, POVEĆANJE OPŠTEG NIVOA OBRAZOVANJA, MEHANIZACIJA I racionalizacija kancelarijskog i fabričkog rada, standardizacija i rutinizacija rada uopšte, tržišna merljivost kako fizičkog rada, tako i duhovnog stvaralaštva, rezultati su prošlovekovne tehnološke revolucije. Usled strukturne neuhvatljivosti, srednja klasa danas se može pozicionirati i kao vla-

dajuća, i kao ‘tampon‘ klasa između dva pola, ali i kao klasa koja je sve bliže nižim društvenim slojevima budući bez realne društvene moći. Savremena srednja klasa je vrlo heterogena u pogledu društvenog položaja, visine prihoda, obrazovanja, načina života i ideoloških ubeđenja svojih pripadnika. Dok se njeni vrhovi po mnogim karakteristikama približavaju eliti, vladajućoj klasi, dotle na njenom nižem stratumu obitavaju slojevi prilično niskog socijalnog ranga. Stoga se mora uvažiti unutarkonfliktni karakter srednje klase koji joj retko dopušta da na društvenom planu deluje jedinstveno i na društvene promene reaguje jednako u svim svojim segmentima, naročito u periodima dubokih društvenih kriza i promena“, dodaje ona. Dok je znatni deo srednje klase trpeo velike gubitke u „rovovskoj bici za pre-

Najprohodniji put ka srednjoj klasi je obrazovanje. Pedigre nije toliko bitan, u stvari, više uopšte nije bitan. U SAD, na primer, 1992. polovina svih domaćinstava srednje klase imala je nekog od članova sa srednjom stručnom spremom ili niže od toga, dok danas samo 37 odsto srednje klase nije bio na koledžu Goran Nikolić, ekonomista

RADAR NOVE GENERACIJE

življavanje“ i praktično bio zbrisan već u prvoj polovini devedesetih, niče novi sloj privatnih preduzetnika, ljudi koji su uspeli da za sebe iznađu dobru ekonomsku poziciju u novoj klimi sankcija i rata. „Uslužno zanatstvo, trgovina, građevinarstvo, ugostiteljstvo, turizam, slobodne profesije, postaju mesta gde se stalno ili privremeno pronalazi zaklon za preživljavanje i bekstvo od posrnulog društvenog sektora. Drugo mesto koje se otvorilo kao mogućnost za premošćavanje, ali i bogaćenje srednjeg sloja, bile su aktivnosti koje se u literaturi označavaju kao ’specifične vrste stručnog rada’, a koje se na prikrivenom tržištu ispoljavaju kao preduzetnički rad, lobiranje i rad ‚ratnih profitera‘.“ Na kraju, od svih su, tokom tih kriza, najveći gubitnici bili urbani srednji slojevi stručnjaka i penzioneri sa malo dodirnih veza sa selom i inostranstvom, objašnjava sociološkinja. Kao dobitnici su izašli oni vrlo blizu vladajućem sloju i sa velikom ambicijom da ga se domognu. Unutarslojno diferenciranje srednje klase pokazalo je isto onoliko surovosti koliko je bilo surovo i vreme u kome se odvijalo, konstatuje Olivera Pavićević. „Negovanje srednje klase u smislu društvenih vrednosti pretrpelo je velike

promene u savremenom potrošačkom društvu, pa je pitanje šta su zapravo danas vrednosti srednje klase. U svakom slučaju, nije se mnogo promenilo stanje po pitanju nagrađivanja društvenih vrednosti koje se pripisuju srednjoj klasi kao obrazovanom sloju stanovništva, jer obrazovanje bez materijalnog statusa ne predstavlja istinsku društvenu vrednost, i to je veliki problem, koji duboko utiče na formiranje i izbore mladih ljudi.“ OLIVERA PAVIĆEVIĆ NAVODI ČETIRI KRITERIJUMA KORISTI OD SREDNJIH SLOJEVA. „Ukoliko ima snažne i dobro pozicionirane srednje slojeve, društvo se može smatrati socijalno pravednijim i stabilnijim jer ekstremna ekonomska polarizacija podrazumeva duboke nejednakosti, izrazito nejednake životne šanse i veoma malu i nepredvidljivu društvenu pokretljivost. Zatim, srednja klasa je stub neke zemlje kao najbrojnija socijalna kategorija i poželjno je da kao takva uključuje što veći obim zanimanja, bilo da su proizvodna, neproizvodna, manuelna, intelektualna, slobodne ili državne profesije. Obezbeđujući srednji status što većem broju svojih članova, društvo potvrđuje visok standard i pravedniju socijalnu politiku, što je u suprotnosti sa preovlađujućim global-

Famozna srednja klasa vredno radi, plaća poreze i zapravo – izdržava državu. Oni su, nažalost, politički potpuno neupotrebljivi. Nakon propasti petooktobarskih ideala, postali su izbeglice u sopstvenoj zemlji. Više nikom ne veruju. Ne čitaju tabloide, ali idu u pozorište, na koncerte, gledaju svoja posla Ivan Lalić

RADAR NOVE GENERACIJE

Obezbeđujući srednji status što većem broju svojih članova, društvo potvrđuje visoki standard i pravedniju socijalnu politiku, što je u suprotnosti sa preovlađujućim globalnim trendovima neoliberalnog ekonomskog i političkog poretka Olivera Pavićević, sociološkinja nim trendovima neoliberalnog ekonomskog i političkog poretka. Treće, srednja klasa se ojačava podizanjem materijalnog standarda, ekonomskom i kulturnom politikom koja se suprotstavlja spekulaciji, monopolima, klijentizmu, podržava inovaciju, znanje kao edukaciju, a ne kao tržišni proizvod. I na kraju, u kriznim stanjima, kakvo je kod nas permanentno već decenijama, može se svima manipulisati, a intelektualci su često i subjekat i objekat manipulacije.“ Ipak, srednja klasa nam je potrebnija nego ikad. Ona bi trebalo da bude obnavljajuća snaga sistema. „Generalno se smatra da srednju klasu treba da čine ljudi koji mogu udobno da žive od onoga što zarade, da mogu platiti svoje račune, da mogu izdvojiti deo prihoda za štednju za starost i za finansiranje dece na koledžu, te da mogu sebi priuštiti odmor i zabavu“, objašnjava Nikolić u Novostima i dodaje da srednju klasu ugrožava urušavanje koncepta socijalne države u Evropi, pre svega usled postepenog gubljenja globalne tržišne utakmice od Kine ili Indije. „Dok je najbogatiji sloj u poslednjih 40 godina snažno povećao svoje bogatstvo, medijalni realni dohodak srednje klase jedva da se promenio.“ Ekonomista Goran Nikolić navodi da je praksa pokazala da je najprohodniji put ka srednjoj klasi – obrazovanje. Pedigre nije toliko bitan, zapravo, više uopšte nije bitan. „U SAD, na primer, 1992. polovina svih domaćinstava srednje klase imala je nekog od članova sa srednjom stručnom spremom ili niže od toga, dok danas samo 37 odsto srednje klase nije bilo na koledžu“, piše Nikolić. Srednja klasa je glavna žrtva tranzicije devedesetih, pa onda dvehiljaditih, a onog trenutka kada je pomenuto da bi bilo uvedeno dodatno oporezivanje za sve sa prihodima od 100.000 dinara, a kasnije i izvedeno smanjenje plata javnom sektoru – gle čuda, profesori, lekari, sudije spadaju u srednju klasu i u javni sektor, to je shvaćeno kao udar na srednju klasu u trenutku 21. veka kada bi ona trebalo da vodi. Profesor Milojko Arsić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu objašnjava da zapadne zemlje, pre svega SAD, u znatnoj

meri opterećuju srednju klasu progresivnim porezima, ali zato što je ona dosta imućnija nego u Srbiji. On kaže da bi i kod nas bilo opravdano da srednja klasa plaća procentualno nešto veće poreze, a bogati još veće, jer bi tada srednja klasa na još jedan način bila pokretač društva, ali da progresivnost treba da bude umerenija nego u Zapadnoj Evropi. „Raspodela poreskog tereta je mnogo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Kao rezultat toga često teret poreza, čiji je cilj bio da optereti bogate, snose siromašni – na primer povećanje poreza na stanove može da poveća stanarine, a podstanari su uglavnom siromašniji građani. Oporezivanje zemlje može da dovede do rasta cene poljoprivrednih proizvoda, pa se tada deo tereta prevaljuje i na siromašne građane u čijoj potrošnji više učestvuju prehrambeni proizvodi.“ SVE PROCENE RELEVANTNIH ANALITIČARA, ALI I PREDSTAVNIKA SINDIKATA, KAŽU da je za iole normalan život u Srbiji potrebna plata od 150.000 dinara. I to pod uslovom da to nije jedini lični dohodak u kući, pošto je potrošačka korpa odavno prebacila 60.000 dinara... Svet se menja, pa tako i nova istraživanja kažu da više od polovine Amerikanaca ima problema da izdvoji 400 dolara za hitne slučajeve i da je srednja klasa sve više u krizi. U taj budžet trebalo bi da se uklope i sve dodatne aktivnosti koje se očekuju od „srednje klase“ – odlasci u pozorište, pa i bioskop, kupovanje knjiga i filmova, kupovina stana... i nastavite niz. Sećate se kada su se stvorili redovi ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta zbog cene ulaznica od 100 i 200 dinara? Tada se postavilo pitanje i povela ozbiljna polemika: da li je srednja klasa toliko osiromašila ili je taj marketinški trik samo veoma dobro uspeo? „Ne bih tu previše mistifikovao stvari. Srbi vole rasprodaje, pogotovu tako brutalne. I na kraju, ne verujem da među ljudima koji su čekali u redu ima previše novih posetilaca pozorišta“, komentarisao je Lalić. „Što naravno ne znači da je ciljna grupa koja posećuje pozorište ili koncerte urbane provenijencije u Beogradu mala. Naprotiv. Ti dobri, plemeniti ljudi požu-

rili su da nabave karte po zaista smešnim cenama. Šta tu ima čudno? Jugoslovensko dramsko pozorište je veoma dobro posećeno i kada ljudi plaćaju punu cenu karata.“ Ispostavilo se da je nakon tih redova bilo redova i za džez festival, pa su tapkaroši imali posla, pa se opet povela priča da srednja klasa u Srbiji ipak postoji, iako je teško vidljiva. Da li je osnaženje srednje klase osnaženje svega, jer tajkune ne zanima toliko kultura baš kao ni one koji dežuraju pred Pinkovim zvezdama? A ujedno – srednju klasu mrze i tajkuni i sirotinja? „Srednja klasa je svakako stub svakog zdravog društva“, kaže Lalić. „Pristalica sam teorije da u Srbiji postoji tiha većina pristojnih ljudi. Famozna srednja klasa koja vredno radi, plaća poreze i zapravo – izdržava državu. Oni su, nažalost, politički potpuno neupotrebljivi. Nakon propasti petooktobarskih ideala, postali su izbeglice u sopstvenoj zemlji. Više nikom ne veruju. Ne čitaju tabloide, ali idu u pozorište, na koncerte, gledaju svoja posla.“ „Ako sam išta naučio, naučio sam da, kada američki narod govori dovoljno glasno, Kongres sluša“, rekao je odlazeći predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama. Da bi dominantan deo društva bila srednja klasa koja govori, ona mora da izađe iz apatije. I tu se vraćamo na početak. ®

BUDI VREDAN

a profesora dr Stojana Radenovića većina nas je čula nakon što je Beogradski univerzitet ušao na Šangajsku listu 300 najboljih fakulteta. Profesor Radenović se našao i na listi sto „najuticajnijih naučnih umova sveta u 2015. godini“, a i ove godine će ga biti među tim besmrtnima, mada mu to ništa ne znači, kaže dok ispija kaficu u kraju kojim često šeta, nedaleko od Mašinca. U penziju je otišao sa Mašinskog fakulteta, iako je svojevremeno i bio nastavnik u Četrnaestoj gimnaziji, pa i na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu. Ali on kaže da i dan-danas, svakoga dana, satima radi matematiku. Za to mu ne treba mnogo – papir i olovka, i dovoljna je čak i jedna šetnja. Šta je matematika?

Ovo sam čuo od svog profesora, mada nema oštre podele. Imate intelektualnu aktivnost, koja se deli na umetnost, nauku, filozofiju i matematiku. Matematika je iznad svih. Ona je formalni sistem, ona nije nauka. Iako u matematici možemo da dobijamo nova tvrđenja, teoreme i stavove, oni postojeći ne mogu da budu prevaziđeni. Dok u biologiji ili u medicini imate danas nešto, a sutra je već prevaziđeno, sa napretkom nauke. Matematika je srž promišljanja. Vi onda ne cenite društvene nauke?

Naprotiv, ja veoma cenim društvene nauke. Ogist Kont je osnivač sociologije u 19. veku, ali je on, a to malo ljudi zna, bio matematičar, i dao je ideju da se osnuje sociologija. Uvek je postojala ideja da se proučava ljudski rod i ljudsko društvo i zato je i nastala sociologija. Nauka je jedna, ali matematika mi je doprinela da ulazim dublje i da kritički posmatram.

Dr Stojan Radenović, najcitiraniji srpski profesor

Matematika me je učinila boljim čovekom Profesor Radenović se našao na listi sto „najuticajnijih naučnih umova sveta u 2015. godini“, a i ove godine će ga biti među tim besmrtnima, mada mu to ništa ne znači, kaže dok ispija kaficu u kraju kojim često šeta, nedaleko od Mašinca. Njegovi naučni radovi citiraju se u svetu – čak preko 3.300 puta, objavljivao je u oko 40 svetskih časopisa, štampano mu je oko 250 radova, zbog čega se Beogradski univerzitet najpre i našao na Šangajskoj listi. Za njega su to samo brojke, a ume da kaže i da je matematika teška čak i matematičarima jer ne znaju njenu suštinu. On smatra da je u matematici mnogo toga, pa i filozofija života

Recimo?

Kad učite, to se znanje „nagomilava“ i onda vam ostaje samo da promišljate. Šta je matematički paradoks? Glavno je pitanje zašto je čovečanstvo ovakvo kakvo je, a morate da priznate da nije dobro. Paradoks je da ljudi dozvoljavaju da bude rata bilo gde, ali da posle traže ratne zločince. Kakve to veze ima sa matematikom?

Ona vas tera da duboko promišljate. Ljudski rod i priroda su stvoreni i u stalnom su sukobu, ali su ti sukobi i uslov napretka. Ratovi i ubijanja su uslov opstanka i uslov napretka. Čak i u siromašnim zemljama, kao i u bogatim, ljudi na institutima smišljaju sve bolje oružje. Matematičari i fizičari su na kraju ipak rešili Drugi svetski rat. Dali su atomsku bombu i bili su svesni toga i sigurno su, ubeđen sam, dobili novac za to, iako je Ajnštajn rekao da nisu znali šta će biti. Ali to je nemoralno, i netačno. Vrhunski naučnici su u suštini nemoralni. Dok piloti nisu ni znali šta su bacali. To baš sve ima veze sa matematikom. Priroda nas je stvorila kao vrlo koristoljubive, a koristoljublje se ogleda kod nas na različite načine. Recimo, kod predsednika vlade da ostane upisan u istoriji, kod mene da rešim neke probleme i budem najcitiraniji – što sam ostao i u ovoj, 2016. godini, što znači da će naš univerzitet sa velikom verovatnoćom i iduće godine biti između stotog i dvestotog mesta. Stari grčki filozofi su govorili da državom treba da vladaju filozofi. Da li vi onda mislite da treba da vladaju – matematičari?

Ne. Ja ne smatram da sam nešto izuzetno, iako sam matematičar, niti pravim neke epohalne stvari. Ja samo radim i uživam u tome.

Razgovarala Zorica Marković Foto Oksana Toskić Drži me ta radoznalost da još radim i istražujem. Danas je drugačije. Kad sam ja počeo da se bavim matematikom, sve je bilo besplatno, čak smo dobijali i stipendije, pa se sećam da sam svojevremeno kupio neki gramofon „trubadur“ koji je bio tada hit. Kao sada najskuplji telefon. Dobijao sam novac u vrednosti današnje prosečne plate, i kada sam magistrirao i doktorirao, ništa nisam plaćao, čak dok sam radio u gimnaziji, zvali su me da mi daju za „troškove za magistraturu“, a kasnije i za doktorat. Danas radim, iako ne moram, da bih pomogao BU i ostalih pet državnih univerziteta u Srbiji. I moram da vam kažem da su izuzetni. Znam da ljudi kukaju, ali uopšte nije tačno da su naši univerziteti loši. Ali to mnogi kažu.

Zavisi kako gledate na sve – uslovi života su se promenili i interes mladih... Deci su te knjige komplikovane i previše je tu gradiva i radnih svezaka... S ovim napretkom, informacija mi je odmah tu, evo sad sam razmenio ideje sa dvojicom Kineza, dao sam im ideju i oni su to uradili za vodeći naučni časopis. Nemamo mi baš malo naučnika, ne znam zašto vlada to mišljenje. Ljudi su objavili 3.750 naučnih radova i čak i bez mojih bili bismo izuzetno visoko rangirani na listi. Znate li šta to znači? Da Srbija nije više u tom zaostatku iako je siromašna zemlja. Postali smo vidljivi u svetu i sada je to nezaustavljivo i ne zavisi od toga ko je ministar prosvete i hoće li dati neku crkavicu. Već je to u njihovom biću, biću tih mladih ljudi. Mada mi-

BUDI VREDAN

tet. I u tom smislu se potroše i većina njih su namrgođeni, jer kad nisu uspeli, nastavnik ih gleda na drugi način jer kroz njihov uspeh i nastavnik veliča sebe. Ja se zalažem za mekši pristup. Ne morate da budete mnogo rigorozni. Pustite decu da ona dokazuju neke stvari. Ako vi neke stvari koje su veliki matematičari dokazivali tokom 19. veka, pokažete studentima matematike u roku od mesec dana, onda ste ih obesmislili i umanjili kvalitet i vrednost jer hoćete da svi budući inženjeri to nauče. Da pojasnim: uzmite neko Betovenovo ili Mocartovo delo, i ako tražite da svako to zna da izvede, onda ste ga obesmislili. Jer ono mora da postoji kao muzička gromada. Ali na fakultetima ne žele mekši pristup. Znate kom oni pristupu naginju? Rigidnom. Da sami nabubaju i onda uz napore ispričaju taj dokaz ili gledaju u koncept, a posle kad dođe usmeni, ne daju studentima da gledaju u koncept, nego im traže da to nabubaju. Zato i nemaju naučni rezultat. Nema tu pedagogije. Profesor mora da bude sa strane, sa mnogo ljubavi i poštovanja prema mladima. Najpre morate da budete učitelj. Slažete li se onda sa ovim novim pristupom da se roditelji umešaju u obrazovanje dece i ocenjivanje škola?

slim da sve mnogo zavisi i od učitelja i profesora. Oni ne treba da budu u centru pažnje, već da posmatraju i da inicijativu prepuste đacima. Jer to je pravo obrazovanje i to su pravi učitelji. Da li su onda profesori krivi što deca ne razumeju matematiku?

Delimično su krivi. Evo, deca koja idu u drugi razred gimnazije, gde ide moja starija unuka, imaju svaki dan po sedam časova i samo jedan dan imaju šest, ali taj dan će imati razredni. Ja se ne sećam da sam imao toliko. To je preveliko opterećenje i oni će da se potroše pre nego što postanu ljudi. Kako će se potrošiti?

Potrošiće se zbog velikog napora. U Matematičkoj gimnaziji ta takmičenja nisu loša, čak sam i ja išao na neka, ali tada su bila iz ljubavi, ne zato što vas neko pritiska. A sad ako kiksnu nešto, oni se osećaju loše. Ne možete u dva-tri dana takmičenja da pokažete pravo znanje ili da pokažete svoj pravi kvali-

To je besmislica. Roditelji i nastavnici su već ionako u nekim zaraćenim odnosima. U moje vreme nisu dolazili u školu. Sad gledam u školi gde je moja mala unuka, roditelji prosto skaču na učitelje i ljube se sa njima. A kako biste to rešili?

U pedagogiji postoji deset principa kojih morate da se pridržavate. Jedan od glavnih je frontalni rad. Danas učitelj i nastavnik otvore dnevnik i prozivaju, a nemaju pravo da to rade. To rade zato što prosvetne vlasti ne intervenišu. Profesor koji sedne za sto, zapiše i odmah proziva, nije profesor. On je prekršio glavni pedagoški princip. On mora da ustane, ako može, i da vodi čas i da kaže: hajde, deco, da vidimo šta smo radili poslednji put. Tako da onaj koji nije znao, nauči i tako se obnavlja lekcija. Tada on spontano upiše dve-tri ocene na času. U frontalnom radu, on oceni đake. Tu koristi imaju svi: dobri đaci obnove gradivo, a oni koji nisu učili, nauče jer čuju od njih. Tako sam ja radio. Četrdeset godina sam radio i nema veće sreće od toga da radite 40 godina sa mladima koji će ponekad i da vam se podsmehnu. Oni koji to ne umeju, koji su surovi prema

đacima, pokazuju da su poluintelektualci. Slobodan Jovanović je u jednom svom članku objasnio šta to znači: to je čovek koji je možda završio i više fakulteta, ali mu nedostaju dve stvari – kulturna savršenost i moralna savršenost. Razlikujete ih kad slušate malo našu skupštinu. U čemu vam je matematika pomogla u životu?

Prvo, učinila me je dobrim, boljim čovekom. Učinila je da razumem. Da nemam tu sujetu, zavist i halapljivost, to mi je matematika dala. Pa učiti matematičku gimnaziju vrlo je opasna stvar. Nije opasna za onog ko je slab, već za onog ko je izuzetan, pobeđuje na olimpijadi, on je tu ugasio i dobija veliki broj zavidljivih ljudi. To nije ništa novo, recimo i Ajnštajn i Hilbert u 19. veku su bili u sukobu. Matematika je gromada. Rezultati matematike dobijeni juče i danas zaslužuju stranice i stranice... To su sjajne stvari za budućnost. Mene ova slava nije ponela jer sam davno shvatio da to ništa ne znači, osim onima koji su zavidljivi. Gde je danas potrebna pomoć mladima?

Sada se, na primer, uvodi dualno obrazovanje, svedoci smo stalnog pretumbavanja. Ali promena mora da bude postupna, sve mora da bude u hodu i postepeno, ne možete nešto da menjate odjednom. Naše školstvo sa svim negativnostima, u suštini, nije loše jer je njegov početni koncept iz 19. veka baziran na francusko-nemačkom konceptu. Ako govorimo o nekim promenama, moraju da budu postepene i nevidljive, nenametljive. Treba nam nešto nenametljivo, ne mora da bude u sredstvima informisanja odmah. Kod nas je naglo došlo do promene sistema. Sad, opet, imate i više izdavača, pa se dešava da se u jednoj školi u jednom odeljenju radi po jednoj zbirci, a u drugom po drugoj. Uniformnost škole mora da postoji. Šta biste vi menjali?

Tvrdim da je do osmog razreda dovoljno da deca triput nedeljno imaju po jedan čas matematike i da kasnije mogu da se bave vrhunskom matematikom. Ali esnaf matematičara bi to teško dozvolio. Oni su za maksimum. Verujete li u budućnost naše nauke?

Naravno da verujem. Tu nema nazad. ®

POPULARNA PSIHOLOGIJA

PRITAJENI TIGAR, SKRIVENI ZMAJ

ISTINA O INTROVERTIMA Kada kažemo za nekoga da je introvertna ličnost, uz to prećutno ide i negativna ocena. Jer biti povučen i ćutljiv, pogotovo u svetu predrasuda u kojem je teško naći miran kutak, smatra se nečim lošim. Da nije tako pokazala su brojna istraživanja, a spisak uspešnih i poznatih ličnosti koje su zadužile čovečanstvo svojim genijalnim izumima, delima i naučnim doprinosima poput Gejtsa, Gandija, Ajnštajna, Ive Andrića... definitivno ruši mit o introvertima kao tipovima koji na zabavama sede u najzabačenijem ćošku sami. Najnovija istraživanja, posle godina nepravde, sada su na strani introvertnih ličnosti i kažu ukratko da su „gikovi“ srećniji nego što to okolini izgleda i da mogu da postignu mnogo veći uspeh u životu nego drugi tipovi

Piše Ana Mitić

POPULARNA PSIHOLOGIJA

ta povezuje Baraka Obamu, Kristinu Agileru, Emu Votson i Nikolu Teslu? I šta ih sve zajedno razlikuje od Donalda Trampa? To što su introvertne ličnosti. I što su za razliku od američkog predsedničkog kandidata koji je „bučan“, oni „tihi revolucionari“. Kada kažemo za nekoga da je introvertna ličnost, uz to prećutno ide i negativna ocena. Jer biti povučen i ćutljiv, pogotovo u svetu predrasuda u kojem je teško naći miran kutak, smatra se nečim lošim. Da nije tako pokazala su brojna istraživanja, a spisak uspešnih i poznatih ličnosti koje su zadužile čovečanstvo svojim genijalnim izumima, delima i naučnim doprinosima poput Gejtsa, Gandija, Ajnštajna, Ive Andrića... definitivno ruši mit o introvertima kao tipovima koji na zabavama sede u najzabačenijem ćošku sami. Ne da biti introvertan nije loše, napro-

tiv. To je osobina ličnosti koja, pokazaće se, daje prednost u životu. Crta u karakteru koju dobro opisuje naša izreka „Tiha voda breg roni“ ili ona „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“. Samo što, kad smo kod karaktera, taj zmaj izgleda kao da spava, a tigar kao da neće da napadne. Međutim, činjenice kažu da introvertne ličnosti zapravo upravljaju svetom. Zmaj uopšte ne spava, a i tigar ume da napadne. ZATO JE NEPRAVEDNO NAZIVATI IH ČUDACIMA. PROCENE SU DA je oko 30 do 50 odsto ljudi na svetu introvertno. Na suprotnom polu su ekstrovertni, a dobar deo čovečanstva su ljudi koji su na granici između ova dva „suprotstavljena“ tipa ličnosti. Prema Jungovoj teoriji o psihološkim tipovima, ekstrovertnost ili introvertnost zavise od načina na koji čovek misli, oseća, na koji se ponaša, kao i na koji prima i procesuira informacije. Ekstrovertne ličnosti okrenute su ljudi-

ma i spoljnom svetu, pa zato vole da budu u centru pažnje, otvorenije su, pričljivije, lako sklapaju prijateljstva, ne kriju misli i osećanja, žive sada i ovde... Sa druge strane, introverti su uronjeni u svoj svet, okupirani svojim mislima i osećanjima, povučeni, zamišljeni, rezervisani, sumnjičavi su i nepoverljivi, lako ih je postideti i osramotiti... Teže ostvaruju kontakte, zbog čega nemaju mnogo prijatelja, i više vole da posmatraju druge nego da učestvuju. Najnovija istraživanja, posle godina nepravde, sada su na strani introvertnih ličnosti i kažu ukratko da su „gikovi“ srećniji nego što to okolini izgleda i da mogu da postignu mnogo veći uspeh u životu nego drugi tipovi. „Čudaci“ imaju mnoge skrivene prednosti, kako za posao, tako i za intimne veze i društvo – veze koje grade su dublje, oprezniji su i vole dobro da razmisle o svemu, pa u finišu donose mnogo bolje odluke.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

pravde prema „tihim“ (introvertnim) adolescentima i njihovim roditeljima pošto je i sama kao dete prošla kroz teške trenutke zbog toga što je bila „povučena“. Ako se pronalazite u njenoj priči i imate utisak o sebi da ste nekako drugačiji od okruženja, da se često ne uklapate, da ne volite baš sve što vole mladi, da vas guši savremeni način komunikacije, vajberi, Fejsbuk, mesinžderi, selfiji, ako vas u momentu stresira kad vam zazvoni telefon, ako radije birate samoću uz dobru knjigu, toplo ćebe i šolju toplog napitka mesto da partijate celu noć, onda od Kejnove možete da saznate zašto to sve i nije tako loše za vas. Jer došlo je vreme da se kaže da prava moć leži u „pritajenim tigrovima“. Suzan Kejn kaže da su mnogi introvertni ljudi, u poznim godinama, nakon što su pročitali knjigu imali sledeći komentar: „Šta bi bilo da sam to znao kad sam bio dete...“ „Kada je izašla moja prva knjiga, dobila sam mnogo pisama ljudi od 40, 50, 60 godina koji su još imali rane zbog toga što su kao introverti odrastali u svetu ekstrovertnih“, rekla je Kejnova za Gardijan.

Ako takvu osobu imate kao prijatelja, verovatno vam se neće javljati danima i odgovarati na poruke, ali će vas zato bolje saslušati. Ume da sedne i fokusira se, sklon je usamljeničkom radu, što se pokazalo kao najbolji put da se dođe do svežih ideja, jedne od karakteristika biznis lidera. Sa druge strane, ekstrovertne osobe imaju veće šanse da budu hospitalizovane zbog povreda, da imaju afere, da češće raskidaju veze, željni su nagrada, preambiciozni, skloniji riziku... Suzan Kejn, autorka bestselera Tišina: Moć introverta u svetu koji ne prestaje da priča, prevedenog na 40 jezika, podrobno se bavila problemom introvertnosti, istaknutim ličnostima koje imaju tu crtu, čime je srušila mit o „čudacima koji baš ne umeju da se zabavljaju“. Sada je objavila nastavak Qiuet Power (Moć tišine) u kojoj joj je fokus ispravljanje vekovne ne-

SUPERUSPEŠNI INTROVERTI Dž. K. Rouling

Bil Gejts

Abraham Linkoln

Ljudi koji su introvertni najčešće najbolje stvaraju kada ostanu sami sa svojim mislima, a ne kada su u grupi. Autorka Harija Potera i sama je priznala da je ideju za knjigu dobila davne 1990. godine kada je putovala sama vozom.

Osnivač Majkrosofta je introvertan, ali nije stidljiv. „Nikada neće biti Bil Klinton, koliko god radio na socijalnim veštinama, ali ni Bil Klinton nikada neće biti kao Gejts, koliko god sedeo sam pred kompjuterom“, kaže Suzan Kejn.

Opisuju ga kao osobu koja nije svojom superiornošću vređala druge. U njegovo doba introvertima je bilo lakše da steknu poštovanje.

Kristina Agilera

Ema Votson

Albert Ajnštajn

Za pop zvezdu niko ne bi pomislio da je introvertna, ali ona je u prirodi stidljiva i da nije njene blajhane plave kose, ne biste je ni primetili da prođe pored vas. Priznala je da se zbog stidljivosti oduvek osećala kao autsajder.

Važi za nekoga ko ne voli da ide na zabave i kaže da je zanimljivo što joj ljudi često govore da je kul što ne izlazi i opija se sve vreme po klubovima. „Cenim to, ali ja sam po prirodi introvertna osoba. To nije svestan izbor. To je ono kakva sam zaista.“

Najpoznatiji fizičar i otac teorije relativiteta najbolje je razmišljao kada bi bio sam. „Monotonija i povučen život stimulišu kreativni um“, govorio je.

Odri Hepbern

Voren Bafet

Mahatma Gandi

Iako je bila javna persona, britanska glumica se identifikovala kao introvertna ličnost. Često je citirana: „Ja sam introvertna... Volim kakva sam, volim da sam napolju, volim duge šetnje sa svojim psima i da posmatram drveće, cveće i nebo.“

Legendarni investitor i jedan od najbogatijih ljudi na svetu bio je poznat po tome da pažljivo razmišlja kada svi oko njega izgube glavu. Govorio je da uspešno investiranje nema veze sa IQ-om, jer kad imaš inteligenciju, ono što ti još treba jeste temperament da kontrolišeš nagone.

On je dokaz da ne morate da budete ekstrovertna ličnost da biste bili lider. Jedno je rekao: „Na nežan način, možete da uzdrmate svet.“

Roza Parks Legendarna aktivistkinja koja je odbila da ustupi svoje mesto u autobusu belcu 1955. govorila je mirno, slatka i sitnog rasta. Kada je umrla u 92. godini, poplava umrlica podsetila je da je bila „povučena i stidljiva“, ali je imala „hrabrost lava“. Opisivali su je frazama „radikalna poniznost“ i „pritajena hrabrost“.

Danas znamo da među milijarderima, uspešnim ljudima, poznatim ličnostima, državnicima ima podjednako „tihih“ kao i „bukača“. I da to što neko ne voli da bude u centru pažnje ne znači da neće zapevati na sceni, ući u politiku ili otkriti aplikaciju koja će promeniti svet. Da nije dobar govornik i lider. Uostalom, pogledajte spisak superuspešnih introvertnih ljudi

POPULARNA PSIHOLOGIJA

KEJNOVA SE SEĆA SVOJIH STRAHOVA KADA BI SVAKOG JUTRA čula školsko zvono, grupe prijatelja okupljenih u krug, koji brbljaju. Seća se kada je prozvana na času engleskog da odglumi scenu iz „Magbeta“, improvizujući sopstvenim rečima. Nije mogla da govori, pocrvenela je, počela je da se trese i morala je da sedne. Tog dana je otišla sa časa potpuno osramoćena. Kejnova je iz porodice introvertnih. U večernjim satima, tokom vikenda, njeni roditelji i njen stariji brat i sestra bi sedeli u dnevnoj sobi i nestajali u svojim knjigama. „Verovatno sam bila najekstrovertnija od bilo koga od njih“, kaže ona. Na mnogo načina, introspekcija je nije zadržala – otišla je na Prinston, a zatim studirala pravo na Harvardu – ali ju je svakako oblikovalo to na koji način vidi stvari. „U adolescenciji, svačije samopoštovanje trpi veliki pritisak“, kaže ona. „Za mene, bilo je kristalisano oko tog osećanja da bi trebalo da budem društvenija, otvorenija, da treba da provodim svoje subotnje večeri i noći sa grupom od 20 dece. Kao odrasloj osobi to mi nimalo nije smetalo – ali i dalje sam viđala kako se ekstrovertnost uzdiže kao ideal.“ Ona smatra da postoji suptilna pristrasnost protiv introvertnih osoba, i generalno rasipanje talenta, energije i sreće. „Takođe sam čula tokom godina da stidljiva deca koriste supstance kako bi im dale veštačku hrabrost da se osećaju bolje u društvu“, kaže Kejnova na koji način svet „ekstrovertnih“ surovo deluje na one koji to nisu i koji su nepravedno osuđeni kao neobični. „Možda je vreme za svet da nauči zaboravljenu prednost sedenja i ćutanja“, kaže Kejnova. (Rad Suzan Kejn možete pratiti na njenom sajtu Quietrev.com) PRVI KOJI SE BAVIO PROUČAVANJEM INTROVERTNOSTI JESTE PSIHOLOG SA Harvarda Džerom Kagan, poznat po svom eksperimentu iz 1989. godine nad grupom četvoromesečnih beba. Tada je utvrdio da je oko 20 odsto beba visokoosetljivo, što ih predodređuje da odrastu u introvertnu osobu. Svoju teoriju je potvrdio godinama kasnije kada su bebe porasle, a on ih ponovo okupio u svojoj laboratoriji. Bebe koje su tokom eksperimenta burnije reagovale na pucanje balona i miris alkohola izrasle su u introvertne tinejdžere. Danas znamo da među milijarderima, uspešnim ljudima, poznatim ličnostima, državnicima ima podjednako „tihih“ kao i „bukača“. I da to što neko ne voli da bude u centru pažnje ne znači da neće zapevati na sceni, ući u politiku ili otkriti aplikaciju koja će promeniti svet. Da nije dobar govornik i lider. Uostalom, pogledajte spisak superuspešnih introvertnih ljudi. Zato je vreme da se prekine sa potcenjivanjem osoba koje ne dominiraju javnim prostorom, nisu sklone selfmarketingu i više vole da stvari rade na neki svoj, mirniji način, ne mareći mnogo koliko su popularni. Kao što se mogu jačati mišići tela, tako se mogu jačati i karakterne crte ličnosti, za šta je neophodno ulaganje energije. Što više energije ulažemo u to, veća je verovatnoća da će crte ličnosti kao što su saosećanje, zahvalnost, pozitivnost ojačati. Ponavljana energetska ulaganja doprinose neurološkim promenama i rastu. Ta ulaganja mogu biti kroz čitanje, pisanje, razgovor, vizuelizaciju, bavljenje nečim... Kako da ojačate svoju ličnost i podignete samopouzdanje i da poradite na nekim svojim osobinama koje smatrate manama, a koje to zapravo nisu jer možete da ih preokrenete u svoju korist, kao što je to slučaj sa introvertnošću, Original će vam otkriti u nekom od tekstova u narednim brojevima. ®

PROCENE SU DA JE OKO 30 DO 50 ODSTO LJUDI NA SVETU INTROVERTNO. NA SUPROTNOM POLU SU EKSTROVERTNI, A DOBAR DEO ČOVEČANSTVA SU LJUDI KOJI SU NA GRANICI IZMEĐU OVA DVA „SUPROTSTAVLJENA“ TIPA LIČNOSTI

TEST KOM TIPU LIČNOSTI PRIPADATE

1. Da li vam ide bolje a) slušanje drugih b) pričanje 2. Najčešće ste duša svake zabave a) netačno b) tačno 3. Malo vas je teže upoznati a) tačno b) netačno 4. K ada ste u društvu, svaki razgovor ili ćaskanje za vas su a) teški i mučni b) laki i interesantni 5. Za vas bi se moglo reći da ste a) tiha reka breg roni b) eksplozivna energija 6. K ada ste sa ljudima, odmah postajete vođa a) netačno b) tačno

KAO ŠTO SE MOGU JAČATI MIŠIĆI TELA, TAKO SE MOGU JAČATI I KARAKTERNE CRTE LIČNOSTI, ZA ŠTA JE NEOPHODNO ULAGANJE U ENERGIJU. ŠTO VIŠE ENERGIJE ULAŽEMO U TO, VEĆA JE VEROVATNOĆA DA ĆE CRTE LIČNOSTI KAO ŠTO SU SAOSEĆANJE, ZAHVALNOST, POZITIVNOST OJAČATI. PONAVLJANA ENERGETSKA ULAGANJA DOPRINOSE NEUROLOŠKIM PROMENAMA I RASTU. TA ULAGANJA MOGU BITI KROZ ČITANJE, PISANJE, RAZGOVOR, VIZUELIZACIJU, BAVLJENJE NEČIM

7. Najčešće a) d obro promislite pre nego što nešto uradite b) glasno mislite 8. Pre biste izabrali a) d a ostanete kod kuće uz dobru knjigu b) da pogledate dobar film 9. Lako vas je postideti i osramotiti a) tačno b) netačno 10. K ada odete na utakmicu ili koncert, više volite a) da se zavalite i posmatrate b) da glasno navijate

Ako je većina odgovora pod A, najverovatnije vam je introvertnost dominantna strana. Ako je većina odgovora pod B, najverovatnije vam je ekstrovertnost dominantna strana. Ukoliko imate prilično izjednačen broj A i B odgovora, smatrajte da su vam prilično uravnotežene obe strane.

IKONA

Suzan Sarandon

AKO NISTE HRABRI SA 20 GODINA, KADA ĆETE BITI? Osvojila je Oskara, misli da je Berni Sanders čudo i uporno tvrdi da je Isus bio aktivista. Suzan Sarandon uskoro puni sedamdeset godina i jedna je od najobožavanijih holivudskih glumica. Kao majka troje, govori da je njen žarki aktivizam zapravo neka vrsta produžetka duboko ukorenjenog prirodnog majčinskog instinkta. „Govorim i svojoj deci neprestano da budu hrabri. Ako niste hrabri sa 18 ili 20 godina, kada ćete biti?“ Piše Margita Milovanović

ni koji su je intervjuisali kažu da se razgovor uvek vrti oko nekoliko ključnih tačaka – politike, crkve i Vudija Alena. Samo, ne ume ona da uvija u oblande i mašne. „Ne glasam svojom vaginom“, tvitovala je u februaru. „Uvredljivo je što ljudi misle da će sve žene glasati za Hilari samo zato što je žena.“ Otresita crvenokosa, britkog jezika, nakon nekoliko minuta već ospe po deregulaciji američkih medija, grdeći jednako i nekadašnjeg demokratskog predsednika Klintona i trenutnog republikanskog kandidata Trampa. Osvojila je Oskara, misli da je Berni Sanders čudo i uporno tvrdi da je Isus bio aktivista. Suzan Sarandon uskoro puni sedamdeset godina i jedna je od najobožavanijih holivudskih glumica. Međutim, politički vajb čini je legendarnom – seks-simbol i aktivistkinja. U trenucima kada je ne samo budućnost Amerike već i čitavog sveta dovedena u pitanje i kada su predsednički kandidati popularniji od svake Bijonse, Suzan je podigla prašinu odlučivši da ne podrži Klintonovu u trci za Belu kuću. Nikako joj Hilari nije draga, štaviše, ostaje verni pristalica njenog poraženog rivala Bernija Sandersa. Smatra da bi demokrate trebalo da daju priliku ljudima koji bi mogli da povedu na put progresa; Hilari Klinton, kaže Suzan, nije progresivac. „Berni je čudo.“

UZEVŠI U OBZIR NEPOBITNU ČINJENICU DA JE TRAMP KAO predsednički kandidat vrlo diskutabilan i da je centar mnogih polemika, te da ga najčešće nazivaju „opasnim“, Suzan govori da postoje opasnije stvari od njega. „Opasno je misliti da možemo da nastavimo ovako, sa militantnim policijskim snagama, privatizovanim zatvorima, smrtnim kaznama, niskim minimalcem, ugroženim ženskim pravima, a najopasnije je misliti da se ne može uraditi ništa dovoljno krupno da promeni sve te stvari.“ Ali, da mora da bira, izabrala bi Klintonovu za opasniju. „Ona definitivno ništa nije naučila iz situacije sa Irakom, intervencionista je i činila je strašne stvari. Znam da je netransparentna i da nikome za to ne odgovara. Mislim da ćemo završiti u Iranu za dve sekunde.“ Ovo je posebno pogodilo koleginice Debru Mesing i Džejmi Li Kertis koje su je oštro osudile na društvenim mrežama zbog indirektnog odobravanja Trampovog političkog delanja, iako se nijednog trenutka nije eksplicitno izjasnila da će Tramp dobiti njen glas. Ali nju to ne deranžira previše. Ima onu osobinu koju The New York Times pripisuje milenijalcima – „iskrenost na granici sa neposlušnošću“. Na Tviteru je i odgovorila u milenijalskom maniru – „LOL kao da bih ikada glasala za Trampa.“ Samo još jednom: ima 69 godina.

SPISAK NJENIH AKCIJA DUG JE I RAZNOLIK JEDNAKO KAO ONAJ NA IMDB-u. IMENOVANA JE ZA AMBASADORA UNICEFA, NEPRESTANO POMAŽE KAMPANJE ZA GEJ PRAVA I REDOVNO UČESTVUJE U JAVNIM DISKURSIMA O IRAČKOM RATU, STUDENTSKIM DUGOVIMA I RODNOJ NEJEDNAKOSTI. PROŠLE ZIME UPUTILA SE PRAVO U GRČKU, GDE JE I PROVELA PRAZNIKE MEĐU IZBEGLICAMA IZ TURSKE

Suzan je debitovala još 1975. godine u kultnom klasiku The Rocky Horror Picture Show, a zatim svoju tek stečenu reputaciju dobro zacementirala ulogama u filmovima Atlantic City, Thelma & Louise, Lorenzo‘s Oil i The Client, koji su svi nominovani za Oskara. U poslednjem filmu The Meddler, komičnoj drami koja istražuje dinamiku porodičnih odnosa, Suzan briljira kao mama Australijanke Rouz Birn. TEŠKO JE POVEROVATI DA JE PROŠLO VEĆ DVADESET PET godina od famoznih Telme i Luiz, revolucionarnog road movieja Ridlija Skota u kome se ona i Ðina Dejvis, kao prave prafeministkinje, oslobađaju bukagija muške predominacije. Dve devojke s pištoljima u Teksasu i kaubojkama nije trebalo da ciljano budu feministički manifest. Ali bilo je neminovno da će takav utisak proizvesti i da će on neizmenjeno egzistirati kroz filmsku istoriju do danas. Američki magazin The Atlantic u svom opisu navodi da je film „vizionarski feministički; crnohumoristička bajka koja odlučno i neustrašivo smešta dve žene u centar zbivanja i ne dozvoljava da ih otpišemo kao dve bespomoćne princezice“. I Ðina i Suzan brzo su se dale u aktivizam; gospođa Dejvis pokrenula je Institute on Gender in Media i u okviru njega Bentonville Film Festival koji neumorno rade na integraciji female-driven kinematografije u filmsku industriju. Inicijalna kapisla za

IKONA

postane srčani protivnik smrtne kazne, te se pridružila i borbi za život Ričarda Glosipa, osuđenika na smrt iz Oklahome čiji je slučaj pretrpan kontroverzama. Međutim, Suzan, iako odgajana kao katolikinja, ne deklariše se kao vernica, već katoličanstvo priznaje samo kao nasleđe. „Oduvek sam bila takoreći otporna na organizovanu religiju. Nekako, kada se religija institucionalizuje, svi ti briljantni ljudi koji su to započeli... Njihove reči koriste se da isključe i odstrane druge ljude. Nikada, naprosto, nisam imala osećaj da je institucionalizacija sprovela uspešnu tranziciju Hristovih, Budinih ili Konfučijevih reči.‘‘ Suzan je u avgustu na filmskom festivalu La Dolce Vita u Melburnu podržala inicijativu protiv vršnjačkog nasilja.

početak bilo je vreme provedeno sa Suzan na snimanju. „Sedele smo u kolima, čekale da počne snimanje, a ona bi se malo-malo nagnula ka meni i rekla: ‚Vidiš li koliko je zabavno raditi sa ženama?‘“ IRONIČNO, SUZAN SEBE NE NAZIVA EKSPLICITNO FEMINISTKINJOM; ONA JE, radije, humanista, i to sa stavom da je ženskom pokretu neophodan ribrending. „Reč ‚feminizam‘ dugo je svima parala uho i ljudi su masovno izbegavali da je koriste“, objašnjava. „Mislim da treba voditi računa o tome da ne izgubimo fokus trošeći previše vremena na polemisanje koju ćemo reč koristiti. Svi smo za jednakost i muškarci bi trebalo da su feministi.“ Spisak njenih akcija dug je i raznolik jednako kao onaj na IMDB-u. Imenovana je za ambasadora UNICEF-a, neprestano pomaže kampanje za gej prava i redovno učestvuje u javnim diskursima o iračkom ratu, studentskim dugovima i rodnoj nejednakosti. Prošle zime uputila se pravo u Grčku, gde je i provela praznike među izbeglicama iz Turske. „Otišla sam tamo samostalno jer sam želela da vidim ko su ti ljudi i da svakom ko je želeo isto, a nije mogao da tamo ode, prenesem njihovu priču.“ Njena glumačka karijera i aktivistički put čvrsto su isprepleteni. „Gluma je maštanje“, kaže. „Kada umete da maštate, imate empati-

Svaka akcija je politička akcija. Jedina stvar u koju sam totalno sigurna jeste da ne-akcija nije prihvatljiva opcija je. Kada ste empatični, teško je ne uključiti se.“ Uloga sestre Helen u Dead Man Walking definitivno joj je najdraža. Film je režirao njen tadašnji muž Tim Robins i osvojio je nominaciju za Oskara. Ona je osvojila Oskara za najbolju žensku ulogu, a Šon Pen za najbolju mušku u Berlinu; njegovo hramanje do električne stolice jedna je od najupečatljivijih filmskih scena svih vremena. Te 1996. uspela je da zaigra u svom hardwon projektu nakon što je pročitala knjigu sestre Helen o položaju savetnice za smrtnu kaznu u američkim zatvorima. Fascinirao ju je način na koji Helen percipira moral i ljudske odnose, njena lična religiozna paradigma sveta koji nimalo nije spiritualan po sebi i njeno poimanje katoličke doktrine u najčistijem obliku. Ona je inspiracija, govori Suzan. I definitivno je jeste inspirisala da

IAKO SAMA NIJE BILA ŽRTVA ZLOSTAVLJANJA U DETINJSTVU, SPOZNALA je probleme nasilja kroz oči svoje dece – iz vizure žrtve i njenog branioca. Jedan od njenih sinova bio je žrtva vršnjačkog nasilja u školi, te je, svesna toga da se maltretman ne sankcioniše, skočila u raspravu sa profesorima jer nisu adekvatno reagovali. „Samo suspendovati nasilnike neće promeniti ništa“, govori strasno. „Moj predlog je bio da dobiju zadatak da napišu esej iz ugla mog deteta.“ Kao majka troje dece, često govori da je njen žarki aktivizam zapravo neka vrsta produžetka duboko ukorenjenog prirodnog majčinskog instinkta. „Govorim i svojoj deci neprestano da budu hrabri. Ako niste hrabri sa 18 ili 20 godina, kada ćete biti?“ Sarandonova je, takođe, jedna od glumica koje su učestvovale u snimanju dokumentarca The Celluloid Closet koji je istraživao problematično pozicioniranje homoseksualnosti u filmskoj industriji. Kasnije, 2003. pojavila se u reklami Love is Love is Love koja promoviše afirmisanje prava LGBT zajednice. Nedavno, 2015. godine, pokrenula je platformu Represent.com za prikupljanje novca za finansiranje dokumentarnog filma Deep Run koji govori o siromašnom tinejdžeru iz Severne Karoline koji se podvrgava operaciji promene pola. (A i ljubakala se sa Katrin Denev 1983. u The Hunger.) Posvećena je toliko da je u Njujorku 1999. bila hapšena na protestu protiv policijske brutalnosti. A zbog javnog polemisanja o ratu u Iraku dobila je pretnje smrću i optužbe da je ‚“anti-Amerikanka‘“. „Svaka akcija je politička akcija. Jedina stvar u koju sam totalno sigurna jeste da ne-akcija nije prihvatljiva opcija.“ ®

EKSKLUZIVNO

JELENA ĐOKOVIĆ O PUTOVANJU U DOLINU DUGOVEČNOSTI

ESEJ IZ VILKABAMBE

KAKO SAM PRONAŠLA MIR U EKVADORU i u sebi

Ovog leta Jelena Đoković je otišla na sasvim drugačije letovanje, a mediji i fanovi širom sveta pitali su se pune dve sedmice gde je nestala i šta je to zaista tražila u dalekom, nepristupačnom Ekvadoru. Prvi put, specijalno za Original, ona do detalja opisuje šta je doživela u Vilkabambi, gde je u dve komune, koje se ponose životom u skladu sa prirodom, ali i ljubavlju i poštovanjem s kojim se odnose prema svima, uključujući i došljake poput nje, upoznala ljude neverovatnih sudbina i životnih priča. Ovo je ne samo reportaža već i njeno putovanje u samo središte duše i uma, jer su uvek najteži i najbolji oni putevi na kojima čovek stigne do – sebe TEKST I FOTOGRAFIJE JELENA ĐOKOVIĆ COPYRIGHT ORIGINAL

EKSKLUZIVNO

K Kada sam krenula na fakultet u Milano, svu svoju „klinačku“ spontanost i radoznalost sam ostavila iza sebe. Počela sam da vodim vrlo programiran i predvidiv život, kako bih mogla da postignem sve zacrtane ciljeve. Nikada nisam ni pomislila da ću se sada, kao majka, odlučiti da obnovim tu spontanost i upustim se u jednu prelepu avanturu, sama. Zašto da ne? Na kraju krajeva, mi smo uvek sami sa sobom. Što pre to prihvatimo, lakše ćemo živeti sa drugima. Uz podršku najbližih, uputila sam se preko okeana ka malom selu koje je u svetu poznato i pod imenom Dolina dugovečnosti. Moja ruta je bila prilično duga: London–Majami–Gvajakil–Loha, pa tri sata kolima do konačne destinacije – Vilkabamba, Ekvador. Provela sam ukupno 30 časova u putu, spavala na klupici na aerodromu u Gvajakilu dok sam čekala konekciju jer je avion iz Majamija kasnio pet sati. Osećala sam se kao tinejdžer! Eto, prava mala avantura već u putu. Odsela sam u gostinskoj kući jedne divne ruske porodice i nisam se nijednog trenutka pokajala. Toliko topline i ljubavi, pažnje i poštovanja prema jednom strancu. Valjda sam navikla da to očekujem samo od nas Srba. I većina lokalnog stanovništva živi u vrlo harmoničnom odnosu. Vilkabamba je posebno mesto. Svi su mi pričali da ljudi ili obožavaju to selo ili pobegnu glavom bez obzira. Oni koji ostaju su uglavnom ljudi koji i žele da se vrate osnovnim vrednostima života, da se okrenu prirodi. To sve mogu da pronađu u Vilkabambi. Najviše ima Amerikanaca i Kanađana koji su zasićeni korporacijama i rijaliti televizijskom scenom. Oni osnivaju zajednice sa svojim pravilima, i

ko god želi da živi tamo, mora da doprinosi zajednici time što će pomagati u bašti, u uzgoju životinja, izgradnji kuća od prirodnih materijala... Sve u skladu sa prirodom, i sa ljubavlju i poštovanjem prema ostalim članovima. Upoznala sam interesantne ljude sa specifičnim životnim misijama i pričama.

YVES, DVA PSA, MAČKA I POHLEPNI EDISON Yves je četrdesetogodišnjak koji je pre 13 godina kupio neplodno zemljište na planini dva sata pešačenja od Vilkabambe, kako bi stvorio malu zajednicu koja će oporaviti zemljište. Vodio se sledećim stavkama: zemlja ne sme da bude pristupačna automobilom, ne sme da ima struju, treba da bude blizu nekog planinskog izvora vode i mora da bude neplodna. Zavetovao se sa svojom tadašnjom devojkom da će toj zemlji posvetiti narednih 15 godina života i učiniti je dobrom za uzgoj biljaka i životinja. Posle 15 godina, obećao je, napustiće to zemljište i ostaviti ga zajednici, a on će nastaviti da putuje širom sveta i podržava slične inicijative. Devojka ga je napustila posle dva meseca života u šatoru i ostao je sam. „Sedeo sam na planini, sa svoja dva psa i mačkom. Posmatrao sam prelepe zalaske i izlaske sunca i imao divan pogled, i sve što mi je padalo na pamet je da sam potpuno sišao s uma i koga briga za pogled. Ovo je tako teško! Ruke pune žuljeva od kopanja, opekotine od sunca, bolovi u leđima... šta mi je sve to trebalo!“, govori Yves. Ali, s obzirom na to da je dao zavet i obavezao se zemlji da će joj pomoći u oporavku, nastavio je avanturu. Zemlju je nazvao Sacred Suenos – Sveti snovi. Srećom, mnogi mladi ljudi iz ce-

ESEJ IZ VILKABAMBE

log sveta dolazili su da volontiraju u njegovoj zajednici i da mu pomognu da izgradi kuće. Sada njegova zajednica ima osmoro članova i mnoštvo volontera koji ostaju po nedelju-dve, a neki i celo leto. Neki odustanu posle par dana, neki odustanu prilikom penjanja uzbrdo... dva sata pentranja po planini jeste naporan izazov, posebno sa torbama i rančevima. Zato nije ni čudo da neki odustanu i pre nego što se popnu. Pre nekoliko godina, neki filantropi su podržali njegov zavet i pomogli mu da kupi još okolnog zemljišta. Sada zajednica ima dva projekta – uzgajanje organskog voća i povrća, pravljenje kozjeg sira, ali i čitanje knjiga i pravljenje tehnoloških izuma. Ovde uzdižu rad Nikole Tesle i pokušavaju da repliciraju neke njegove zamisli, kriveći sistem što jedan takav velikan nije uspeo da dobije pažnju i poštovanje sveta u svoje vreme. A Tomasa Edisona? E, njega zovu „pohlepnim“. Yves je po završetku viših studija napustio Kanadu, i sada više ne sme ni da se vrati tamo jer je odbio da plati zajam banci za školovanje. Kada mu zatreba novac za neke projekte u zajednici, drži časove engleskog ili otputuje u Kaliforniju, gde radi na plantažama marihuane na crno.

HIPICI, ŠAMAN I JEDAN SKROZ NEOBIČAN OBUĆAR Druga zajednica koju sam posetila je hipi-zajednica koju je osnovao Amerikanac Tom Osher, koji je svoje ime promenio da bude kratko i jasno Mofwoofoo – Mufufu. To je malo imućnija komuna. Zemlja na kojoj žive nalazi se u Vilkabambi, pored reke Ćamba. Svoju zajednicu je prvo nazvao Shambala, ali je onda to promenio u Ćamba la bamba. Tamo postoje i bina za žurke i akrobacije, studio za snimanje muzike, malo jezero sa peščanom

plažom, škola za decu bez učitelja, voćnjaci i povrtnjaci, a čak uzgajaju i spirulinu! Žive ili u kućicama na drveću, ili u indijskim šatorima. Uglavnom nemaju prozore jer je vreme toliko lepo tokom cele godine da za tim nema potrebe. A na komarce su navikli! Ovo selo je do pre desetak godina bilo jedno od najprivlačnijih ljudima koji žele da provode penziju u mestu sa lepom klimom, zdravom prirodom i niskim cenama kvalitetnih namirnica za život. No, kada je magazin International Travel objavio reportažu odavde, lokalno stanovništvo je podiglo cene zemljišta, pa sada i nije tako pristupačno kupiti kuću u Vilki. Pa ipak, ljudi i dalje dolaze. Često se organizuju „Raw food retreats“ – kampovi gde ljudi jedu samo sirovu hranu, koja dobro uspeva cele godine. Imaju plantaže kafe, kakaoa, banana, te kokosovo drveće, avokado, pomorandže, đumbir, ananas, kivi, nar...

MALO KO IMA SVOJ AUTOMOBIL. TO JE LUKSUZ ZBOG VISOKIH POREZA I CARINA; ZATO SE SVI VOZE TAKSIJEM ILI AUTOBUSOM, KOJI NISU SKUPI. NEDOSTATAK AUTOMOBILA ČINI I DA ZAGAĐENOST VAZDUHA BUDE NISKA. NEMA NI BIOSKOPA NI POZORIŠTA, NITI ŠOPING-MOLA. SVEGA NEKOLIKO RESTORANA, U KOJE DODUŠE NISAM IŠLA, JER SAM IMALA DOVOLJNO IZBORA U BAŠTI KUĆE U KOJOJ SAM ODSELA

EKSKLUZIVNO

SVAKO PUTOVANJE JE PRILIKA DA NAUČIMO NEŠTO NOVO O DRUGIMA, ALI I O SEBI. POŽELELA SAM DA BUDEM U PRIRODI, BEZ TERETA IMENA I OČEKIVANJA. I TO SAM TAMO PRONAŠLA. JESAM LI MOGLA TO DA NAĐEM I NEGDE BLIŽE? O, DA! SVAKAKO! SADA TO IMAM U SEBI, I NE PLANIRAM DA TO IZGUBIM. SVUDA SA SOBOM NOSIM MIR KOJI SAM PRONAŠLA NA OVOM PUTOVANJU, I SADA GA MOGU PRONAĆI SVUDA; U SVAKOM GRADU, SELU I DRŽAVI. JER MOJ MIR ŽIVI U MENI I ZAVISI OD MENE. ŽELIM TO I SVIMA VAMA

ESEJ IZ VILKABAMBE

Ljudi dolaze i na spiritualna putovanja. U selu žive različiti šamani, a neki nude i napitak ayahuasca (ajavaska) uz poseban obred. Kada ga čovek popije, ulazi u trans i ima halucinacije, pošto su mu čula vrlo osetljiva. Neki ljudi ispričali su da su iskusili komunikaciju sa anđelima i drugim višim bićima. Mnogi koji pokušavaju da uhvate prečicu do duhovnog uzdignuća uzimaju ajavasku. Iskustvo nije nimalo prijatno, prate ga dijareja i povraćanje (motiv koji stoji iza toga je čišćenje od parazita). Po Vilki se priča da su šamani čak i seksualno zloupotrebljavali žene koje su došle na taj obred jer kada se popije napitak, narednih šest sati nemate kontrolu nad telom. Ja sam imala vrlo prijatno iskustvo sa šamanom po imenu Karlitas. Inače je umetnik i bavi se slikanjem fresaka i ikona po crkvama, kao i privatnim kućama imućnih Ekvadoraca. Sa njim sam provela nekoliko sati, pričajući o njegovim sposobnostima i njihovom korišćenju. Bio je vrlo fin i kulturan. Kada posmatra ljude, pričao mi je, gleda ih veoma stidljivo, jer može da vidi mnogo toga što ni sam ne želi da vidi, a verovatno ni ti ljudi to ne žele da mu pokažu. Pričao mi je na španskom, a ja njemu na italijanskom, i dobro smo se sporazumeli. Ume da tumači mandalu, pa je uspeo da protumači i crtež koji sam napravila tog jutra. Pričao mi je o otvorenosti mojih čakri i dao mi savete kako da kroz meditaciju otklonim neke energetske blokade. Potom sam upoznala obućara po imenu Paulo. On je poreklom iz Venecije, i otisnuo se u svet zahvaljujući kuvarskim sposobnostima. Radio je u restoranima kao šef za pravljenje pice, ali ga to nije ispunjavalo. „U kuhinjama u kojima sam radio svi su se stalno svađali, mrzeli... Hrana koju smo spremali obilovala je takvom energijom. Nisam to mogao da podnesem. Želeo sam da odem negde i probam da živim na

sirovoj hrani, u harmoniji sa prirodom i okolinom. I svi moji putevi su vodili u Vilkabambu“, kazao mi je Paulo. Sem što je promenio dijetu i profesiju (postao je lokalni obućar), upustio se u duhovnu avanturu i krenuo je na „silent retreats“ koji se zovu vipašana. Na njima se deset dana meditira po deset časova dnevno, bez ikakve komunikacije sa ostalim ljudima. Samo doručak i – ništa više. Tih deset dana je posvećen unutrašnjem miru, životu u sadašnjem trenutku i zahvalnosti na svemu oko sebe. Potpuno me je oborila s nogu njegova posvećenost. Čak 29 puta je išao na te meditacije, a matematika je laka – nije pričao ukupno 290 dana! Nekada je znao da veže i četiri vipašane zaredom! Uzmite u obzir da je Italijan, a oni su prilično brbljivi...

BEG OD SVETA I DIJETA OD MORSKOG PRASETA Dok stranci dolaze na spiritualna putovanja i bave se zdravim životom, lokalci su još zarobljeni u nekom dobu koje smo mi prevazišli pre dvadesetak godina. Pre

„U KUHINJAMA U KOJIMA SAM RADIO SVI SU SE STALNO SVAĐALI, MRZELI... HRANA KOJU SMO SPREMALI OBILOVALA JE TAKVOM ENERGIJOM. NISAM TO MOGAO DA PODNESEM. ŽELEO SAM DA ODEM NEGDE I PROBAM DA ŽIVIM NA SIROVOJ HRANI, U HARMONIJI SA PRIRODOM I OKOLINOM. I SVI MOJI PUTEVI SU VODILI U VILKABAMBU“ PAULO, OBUĆAR IZ ITALIJE

EKSKLUZIVNO

TIPIČAN DAN JEDNOG MEŠTANINA SVODI SE NA RAD U BAŠTI I POLJU, I OKO KUĆE. NEKI UZGAJAJU KOKOŠKE, KOZE, KRAVE. ČESTO KRAJ PUTA PRODAJU MESO, NA STOLU ILI NA ŽICI, ALI ONO SE KONZUMIRA JEDNOM NEDELJNO, NE VIŠE OD TOGA. FASCINANTNO JE I ŠTO DOSTA NJIH KORISTI „COMPOST“ TOALETE. SAV IZMET KORISTE KAO ĐUBRIVO ZA BAŠTU I SVU HRANU TAKOĐE RAZGRAĐUJU SODOM BIKARBONOM I KORISTE ZA ĐUBRIVO. KADA VIDE KONJSKU ILI MAGAREĆU BALEGU PORED PUTA, OBRADUJU SE I SKUPE JE ZA BAŠTU godinu i po dana uveli su bežični internet u selo, ali nisu previše „opsednuti“ događanjima iz sveta. Preko Vilke ne preleću nikakvi avioni, a za svaki put morate da izdvojite barem tri sata – utoliko ih manje dotiču dešavanja van njihovog sela. Čini mi se da bi potcenjivački bilo nazvati Vilku selom. U stvari je to rasprostranjena zajednica. Ja sam letnje raspuste često provodila u selu kod bake i deke, gde ima oko 3.000 stanovnika, a Vilka ima čak 7.000 žitelja i konstantan priliv novih lica. Priroda je, međutim, toliko divna i gusta, da se uopšte ne oseća prisustvo ljudi. Do pre desetak godina, oni nisu imali toliko procesirane hrane pakovane u plastične ambalaže i hranili su se vrlo zdravo. Sve što bi pojeli, a to bi uglavnom bilo voće i povrće, bacili bi na zemlju jer je bilo razgradljivo, tako da nikada nisu stekli naviku da bacaju otpatke u kantu za đubre. Sada kada jedu čips, slatkiše, konzerviranu hranu i pića, i dalje bacaju sve

na zemlju, verujući u koncept razgradnje. Čak i u autobusima možete da vidite natpis „Ne bacajte smeće po autobusu. Sve otpatke bacite kroz prozor“. I nije uopšte retko videti kako kesu punu smeća šofer zafrljači kroz prozor, na put, u pokretu. Još veruju da je veliki stomak odraz „bogatstva“ a ne neadekvatne ishrane, pa muškarci i žene (pa čak i kučići!) s ponosom šetaju svoj višak kilograma. Njima od milošte tepaju „debeljuce“ (na španskom je bucmasta devojka – gordita). Zaprepastilo me je da je ekvadorski specijalitet – grilovano morsko prase! Dok ih mi kupujemo kao kućne ljubimce za dečicu, oni ih poslužuju kao gurmanski specijalitet. To svakako nisam imala nameru da probam. Istina, ne jedu previše životinjskih proizvoda. Mahom se hrane živom hranom iz svojih bašta, semenkama i orašastim plodovima. Jedan taksista mi se žalio kako se pre desetak godina otvorila prva apoteka u selu, kada

su počeli da se doseljavaju stranci. Pre toga su koristili lekovite biljke i čajeve za lečenje, i živeli su jednostavnim životom, pa se malo ko od njih razbolevao. Sada imaju pristup i alkoholu i procesiranoj hrani, pa se sve više vide posledice u vidu dijabetesa, gojaznosti i kardiovaskularnih problema. Malo ko ima svoj automobil. To je luksuz zbog visokih poreza i carina; zato se svi voze taksijem ili autobusom, koji nisu skupi. Nedostatak automobila čini i da zagađenost vazduha bude niska. Nema ni bioskopa ni pozorišta, niti šoping-mola. Svega nekoliko restorana, u koje doduše nisam išla, jer sam imala dovoljno izbora u bašti kuće u kojoj sam odsela. Tipičan dan jednog meštanina svodi se na rad u bašti i polju, i oko kuće. Neki uzgajaju kokoške, koze, krave. Često kraj puta prodaju meso, na stolu ili na žici, ali ono se konzumira jednom nedeljno, ne više od toga.

ESEJ IZ VILKABAMBE

Fascinantno je i što dosta njih koristi „compost“ toalete. Sav izmet koriste kao đubrivo za baštu i svu hranu takođe razgrađuju sodom bikarbonom i koriste za đubrivo. Kada vide konjsku ili magareću balegu pored puta, obraduju se i skupe je za baštu. U nekim zajednicama praktikuju i koncept „kokošjih traktora“: dok se kokoške šetaju po dvorištu, svojim kandžama grebu po zemlji i tako je obrću kao što bi to radili traktori, samo bez zagađenja okoline. Pritom vrše nuždu i na taj način đubre zemlju. Prvo ograde kokoške u mali deo i tu ih ostave da „rade“, i tako ih pomeraju po različitim delovima. Kome ne smeta kokodakanje – ima mnogo koristi od pernatih radilica. Turisti mogu da idu na jahanje konja po planinama ili da iznajme bicikle. Obišla sam i jedan mali zoološki vrt, sa svega nekoliko kaveza – mali majmuni, noj, ptice čudnog izgleda, i to je to. Deca se igraju na ulici ili po dvorištima. Imaju i veliki fudbalski teren i teretanu na otvorenom. Mladi ljudi najčešće idu na duge šetnje po planinama ili na reku da se kupaju. Vreme je lepo tokom cele godine, tako da nemaju potrebu da budu po kućama. Tu gledaju i filmove, umesto bioskopa. A kada ih pitate da li bi želeli da putuju – većina će vam reći da je srećna u svom selu. Momak koji me je vozio jednom prilikom rekao je da bi eventualno želeo da jednog dana poseti Toskanu, ali da je najsrećniji kod kuće.

tajni hram Inka, neprirodno i natprirodno nadovezan na planinu. Nacionalni park Podokarpus prostire se velikim delom Anda koji okružuju Vilku, i jednog dana sam krenula iz sunčane Vilke kolima, da priđem Andima sa druge strane amazonske prašume, kako bih videla veličanstvene vodopade. Za svaki put treba minimum tri-četiri sata, po vrlo lošim, krivudavim putevima. Amazonska prašuma obiluje kišama i hladnijom klimom, pa sam odustala od prvobitnog plana da se kupam na vodopadu. Ali bilo je veličanstveno. Tako divna, mirna energija. Drveće i biljke tamnozelene boje i mnoštvo orhideja okolo. Rastinje je gusto i nepregledno zeleno. Odmor za oči i dušu.

NEPREGLEDNO ZELENILO I DUHOVNO UZDIGNUĆE Vilka je okružena Andima sa svih strana. Nalazi se na 1.500 metara nadmorske visine i preko cele godine temperatura se kreće od 18 do 28 stepeni Celzijusa. Kada sam putovala u Ekvador, na internetu sam tražila tačnu vremensku prognozu za Vilkabambu, ali pošto u selu – naravno – ne postoji nijedna meteorološka stanica, nisam dobila pravu sliku. Spremala sam se za kišu i temperaturu od 13 do 22 stepena, što je bila velika greška. Provela sam dve prelepe nedelje na 27 stepeni, sa mnogo sunca i nedovoljno šortseva. Nakon samo nekoliko dana boravka u Vilki, uputila sam se u osvajanje vrha planine Mandango koji je poznat i kao „Uspavani Inka“. Kada iz daljine posmatrate planinu, zaista liči na nekog faraona koji spava. I sam vrh deluje neverovatno, kao

SEDEO SAM NA PLANINI, SA SVOJA DVA PSA I MAČKOM. POSMATRAO SAM PRELEPE ZALASKE I IZLASKE SUNCA I IMAO DIVAN POGLED, I SVE ŠTO MI JE PADALO NA PAMET JE DA SAM POTPUNO SIŠAO S UMA I KOGA BRIGA ZA POGLED. OVO JE TAKO TEŠKO! RUKE PUNE ŽULJEVA OD KOPANJA, OPEKOTINE OD SUNCA, BOLOVI U LEĐIMA... ŠTA MI JE SVE TO TREBALO! YVES, ČOVEK KOJI JE DAO ZAVET ZEMLJI

Zatvorila sam oči i prepustila se zvucima prirode. Sve sam čula: i kišu, i vodopad, i šuštanje lišća i ptice... A leptiri! Koliko sam samo prelepih leptira videla, svih boja! To su sve nedirnute kišne šume u kojima žive mikroorganizmi koji potiču iz ledenog doba. Na najvišem vrhu parka je tundra sa 14 jezera u kojima se nalazi otopljena voda sa glečera. Kažu da to „mleko glečera“ sadrži metalne koloidne minerale. U toku kišne sezone, jezera se izlivaju i sva voda se spušta niz tundru i sliva u vodopade. Kada voda stigne u dolinu, meštani je sakupe i koriste za ličnu upotrebu. Zbog toga su vodu iz Vilke proglasili jednom od najčistijih i najzdravijih na svetu – to je jedan od razloga zbog kojih je ova dolina proglašena dolinom dugovečnosti. Svaki dan je imao posebnu čar. To nije tipično mesto za odmor, posebno zato što je toliko teško doći do njega. Za mene je ono imalo sve što sam tražila i ostvarila sam prelepa prijateljstva koja sa velikom ljubavlju želim da održavam. Mnogi su me pitali jesam li išla na duhovno putovanje, ali moje duhovno putovanje i rast nema posebnu destinaciju ili odrednicu. Ono se dešava svuda i stalno. U Vilkabambi sam imala više vremena za sebe i svoje potrebe, jer koncept vremena i žurbe ne postoji. Telefon sam koristila kao foto-aparat i jedino je bio u funkciji kada bih pronašla WiFi. U tom smislu, jesam bila spiritualno uzdignuta jer nisam imala nikakve distrakcije tehnološke prirode. Imala sam dovoljno vremena da radim na sebi, svojim verovanjima i stavovima, da se naspavam, pročitam mnoštvo knjiga i napunim baterije; i vratim se puna ljubavi i energije koju sada nesebično delim sa svojom porodicom. Svako putovanje je prilika da naučimo nešto novo o drugima, ali i o sebi. Poželela sam da budem u prirodi, bez tereta imena i očekivanja. I to sam tamo pronašla. Jesam li mogla to da nađem i negde bliže? O, da! Svakako! Sada to imam u sebi, i ne planiram da to izgubim. Svuda sa sobom nosim mir koji sam pronašla na ovom putovanju, i sada ga mogu pronaći svuda; u svakom gradu, selu i državi. Jer moj mir živi u meni i zavisi od mene. Želim to i svima vama. Što pre pronađemo način da budemo u harmoniji i ljubavi sa nama samima, to ćemo lakše i lepše moći da živimo i sa drugima.

FONDACIJA

DOBROTVORNA GALA VEČERA U MILANU

JER VERUJEMO U NJIHOVE SNOVE! Cilj čitave večeri bio je da filantropi širom sveta vide mališane iz Srbije kroz naše oči, da shvate da su snovi jednog Laze, Ane, Luke, Jasne i hiljada drugih mališana nama sve na svetu. Jer šta je, na kraju krajeva, sav glamur crvenog tepiha naspram iskrenog osmeha jednog deteta Piše Selena Ivanović Tekst preuzet sa bloga Fondacije Novak Đoković

ala večera je okupljanje filantropa širom sveta, ljudi koji su spremni da doniraju svoj novac u dobrotvorne svrhe. Galu pripremamo već neko vreme, dugo smo među sobom pričali o tome kako bismo ono što radimo i vrednosti za koje se zalažemo na najbolji mogući način mogli da predstavimo potencijalnim donatorima. Posle prijatnog kraćeg leta, našli smo se na aerodromu u Italiji, dan pre nego što će se održati gala, i tako je zvanično otpočela naša milanska avantura. Pošto smo se prijavili u hotel, nije nam trebalo mnogo da se raštrkamo po gradu. Naravno, sladoled i pizza su neizostavni elementi boravka u Italiji. Nema smisla opisivati tu sinesteziju ukusa – morate da probate. I pored jakog tempa, nismo posustali. Došlo je veče, po dogovoru smo krenuli na timski sastanak sa Jelenom vezan za glavni događaj, u seriji događaja koji imaju za cilj prikupljanje sredstava za našu fondaciju kako bismo ostvarili što veća ulaganja u rani razvoj i rano obrazovanje mališana iz Srbije. Sama pomisao na ta nasmejana, iskrena lica dečice koja dobijaju nešto što može da im promeni ceo život motivisala bi nas u trenucima kada nas je umor već sustizao. Sastanak se odigravao na lokaciji sutrašnje dobrotvorne večere, čarobnom zamku Sforcesko. Magično mesto kao iz bajke je poređenje koje se samo po sebi nameće. Mislim da mogu da kažem u ime celog

Kada je reč o dobrotvornoj aukciji koja se održavala tokom večere, najzanimljivije nadmetanje vodilo se za meč sa Novakom i Rafaelom Nadalom u Milanu, odnosno sa Serenom Vilijams. Ništa manje nije bilo uzbudljivo kada se vodila aukcija za "ceo dan na Vimbldonu sa Borisom Bekerom"

tima da je u pitanju bila ljubav na prvi pogled. Samo smo čekali da neka od naših predivnih gošći zaboravi staklenu cipelicu i da pobegne pre ponoći ostavljajući nekog mladog, zelenookog, čežnjivog Italijana iza sebe. PRIPREME SU BILE VEĆ UVELIKO U TOKU. MOGLI SMO da vidimo naznake glamura i elegancije u kojima će naši cenjeni gosti sutra uveče moći da uživaju. Jelena je već bila tamo zbog finalnih izmena, dočekala nas je sa toplim osmehom i iskreno srećna što je njen tim konačno na okupu. Ona je već nekoliko dana neumorno radila na organizaciji ove večere. Ispričala nam je da su ona i Novak rešili da nemaju unapred pripremljene govore kako bi govorili iskreno, iz srca. To se moglo primetiti i dan kasnije kada su izašli na pozornicu. Harizma i iskrena želja da se pomogne onima kojima je pomoć potrebna su sve. Strast sa kojom su govorili o mališanima nemoguće je pretočiti u reči. Osetili smo se još ponosnije što smo deo njihovog tima. Malo je reći da je njihovo prisustvo bilo inspiracija za sve nas tamo. Dan održavanja gale. Rešili smo da ga iskoristimo koliko možemo, obilazili smo Duomo – čuvenu katedralu posvećenu

FONDACIJA

Uznesenju Marijinom, možda najznačajniji simbol Milana. Obilazili smo parkove, ulice popločane kaldrmom. Oduševila nas je opcija iznajmljivanja bicikala. Čuli smo da se ne isplati voziti automobil preko dana zbog ogromne gužve, zato svi voze vespe,

skutere i sl. Prosečan Italijan mesecima ne seda u auto... Vratili smo se u hotel i počeli sa pripremama za odlazak na galu, koje su potrajale, s obzirom na to da se radi o četiri devojke od pet mlađih članova tima. Još jednom je došao do izražaja timski rad. Ništa bez sjajnih koleginica. Putujući do zamka Sforcesko iskusili smo na svojoj koži tu gužvu u saobraćaju, na koju Italijani upozoravaju. Kada smo stigli, dočekao nas je crveni tepih i Jelenina i Novakova iskrena dobrodošlica. Veče je prošlo brzo. Videli smo, prvi put u životu, osobe koje smo do tada imali priliku samo da gledamo na televiziji. Naša glavna zvezda je bio fudbaler Ševčenko, sa kojim smo se svi slikali i objasnili mu da smo njegovi najveći fanovi ikad. Uverili smo se da su predstavnici i legende visoke mode Armani i Ana Vintur, osnivačica Voga, oličenje elegancije i stila. Serena Vilijams ne zaostaje mnogo, moram priznati. Čudno je kad pomislite da su svi ti ljudi bili tu zbog naše dece, zbog dece iz jedne male zemlje kao što je Srbija. Kada je reč o dobrotvornoj aukciji koja se održavala tokom večere, najzanimljivije nadmetanje vodilo se za meč sa Novakom i Rafaelom Nadalom u Milanu, odnosno sa Serenom Vilijams. Ništa manje nije bilo uzbudljivo kada se vodila aukcija za „ceo dan na Vimbldonu sa Borisom Bekerom“. JEDAN OD NAJLEPŠIH MOMENATA, ZA NAS IZ TIMA, BIO je video koji prati put od kuće do škole jednog mališana, koji se zove Laza i koji priča kako on i njegove sestre pešače sat vremena da bi stigli do škole. Mali Laza želi da uči i bude što bolji u svemu kako bi pomogao svojim roditeljima. Posle toga, Novak je izveo na binu našu počasnu gošću, Lazinu učiteljicu Marijanu, koja je prošla obuke učitelja koje smo organizovali u okviru projekta „Školice života“. Učiteljica je pričala o uslovima u kojima su radili dok naša fondacija nije došla u njihovo selo, Kadinu Luku, pored Ljiga. Istakla je da je njihova škola sada prerasla u edukativni centar, mesto okupljanja dece svih uzrasta, i to ne samo u vreme nastave. Utisak večeri su bili nastupi male Zie Ju Iing, čiju muzičku karijeru Novak i Jelena već neko vreme podržavaju, i italijanske grupe Il Volo, koji su se deklarisali kao Novakovi najveći fanovi. Il Volo je za kraj izveo čuvenu italijansku kanconu „O, Sole Mio“, i, na njihovo insistiranje, Novak je morao da im se pridruži prilikom izvođenja, što je izazvalo

mnogo smeha i podrške od strane gostiju. Obećali su da će ga izazvati na teniski meč, kada budu dovoljno trenirali. Mada je delovalo kao da govore o dalekoj budućnosti. Veče se primaklo kraju. Došlo je vreme da se vratimo u hotel pošto smo imali rani let. Već kroz nekoliko sati smo bili u Beogradu, gde nas je sačekala jesen i povratak obavezama, nekim novim sjajnim projektima kojima se unapred radujemo. Deluje nestvarno da je sve zaista prošlo, nismo ni imali vremena da saberemo sve utiske. Međutim, za manje od nedelju dana održava se četvrta po redu „Drugarijada“, program osmišljen pre svega za decu iz ugroženih seoskih područja Srbije, kako bi se družili na najlepši mogući način i poneli lepa iskustva i, nadamo se, prijateljstva koja će trajati mnogo duže od samog događaja. Projekti kao što su „Školice života“ i“ Drugarijada“ su naši omiljeni i ono zbog čega postojimo. Cilj ove gale je bio da filantropi širom sveta vide mališane iz Srbije kroz naše oči, da shvate da su snovi jednog Laze, Ane, Luke, Jasne i hiljada drugih mališana nama sve na svetu. Jer šta je, na kraju krajeva, sav glamur crvenog tepiha naspram iskrenog osmeha jednog deteta? Hvala što ste bili uz nas! Vaš NDF tim ®

EX CATEDRA

PROFESOR

ALEKSANDAR

S. JANKOVIÄ&#x2020;

EX CATEDRA

„

Danas kritika postoji ali je njena relevantnost sada potpuno svedena na minimum. Bar kod nas. Medija je sve više, i vizuelnih i štampanih, ali kritike kao da nema

Profesor Istorije filma na FDU doktorirao je sa tezom „Bitlsi kao kulturni artefakt“, čime je uveo pop kulturu na univerzitet. Ali i oni koji nisu studenti niti su upućeni u profesorski kadar, poznaju Jankovića iz štampanih i elektronskih medija. Pisao je filmske i muzičke kritike za sve bitne magazine. I tu ne prestaje njegova „prosvetiteljska“ uloga jer je tokom godina učestvovao na stotinak tribina koje su se uže ili šire bavile pop kulturom. Upravo ga je to učinilo savršenim sagovornikom za Original Razgovarao Branko Rosić Fotografije Aleksandar Karaulić

EX CATEDRA

amo negde sedamdesetih, osamdesetih, pa čak i devedesetih godina rokenrol je smatran sporednom stvari, nešto kao usputna pojava u svakom odrastanju. Ali kada neko doktorira na rokenrolu, onda je to dokaz da se ne može pričati ni o kakvoj sporednoj i nebitnoj stvari. Profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Aleksandar S. Janković doktorirao je sa tezom „Bitlsi kao kulturni artefakt“, čime je uveo pop kulturu na univerzitet. To mu nije bilo dovoljno, pa je pop kulturu ustoličio na Beogradskom univerzitetu i istoimeni predmet (zajedno sa predmetom Istorija nacionalnog i stranog filma) predaje na FDU i u Rektoratu Univerziteta umetnosti. Neupućeni u profesorski kadar, poznaju Jankovića iz štampanih i elektronskih medija. Pisao je filmske i muzičke kritike za sve bitne magazine. I tu ne prestaje njegova „prosvetiteljska“ uloga jer je tokom godina učestvovao na stotinak tribina koje su se uže ili šire bavile pop kulturom. Upravo ga je to učinilo savršenim sagovornikom za Original. Šta će značiti budućim generacijama to što si profesor koji je doktorirao na Bitlsima?

Verovatno sve manje, skoro ništa... Ja se ne razmećem tim podatkom, budući da je to bilo pre deceniju, a prođu i generacije da ne znaju da sam se bavio rok i filmskom kritikom i da sam imao neke izvedene predstave, sa kojima doduše nisam bio najsrećniji. Modna industrija je obezvredila i relativizovala značaj velikih rok bendova. Mladi šetaju majice sa logoima Ramonesa, Bitlsa, čak i Joy Divisiona a da ne znaju gotovo ništa o tim bendovima. S obzirom na to da je cela kultura tog printa počela po sistemu „razlikujem se od svojih vršnjaka“, onda je sve dovedeno na nivo apsurda. U mom sistemu, prikazivanje TV serije „Antologija“ desilo se prekjuče, a ja sam doktorirao na Bitlsima juče, i to treba da zna ceo region i šire, a zapravo prva stvar se desila pre 20 a druga pre 10 godina, čitave generacije su prošle, pa ne čudi ovoliko interesovanje za dokumentarac „Eight Days a Week“ koji je snimio Ron Hauard da bi približio „bitlmaniju“ širokoj publici.

Zašto si odabrao u životu Bitlse, a ne Stounse? Na primer, jedna moja drugarica koja živi već tri decenije u Engleskoj i koja je po sopstvenom priznanju neizlečiv snob, juče mi je rekla da voli Rolingstounse jer kad živiš u Engleskoj onda ti je taj liverpulski akcenat Bitlsa ili mančesterski akcenat Oasisa duboko odbijajući, a Stounsi su kao gradski mangupi. Ovo je budalaština i ne znam zašto je spominjem, ali hajde, profesore Jankoviću, zašto Bitlsi a ne Stounsi?

Prvo, čak i u ono vrlo skromno medijsko doba kada sam odrastao, bilo je više Bitlsa nego Stounsa, a ja sam Bitlse ukačio poprilično rano, pored „Yellow Submarine“ crtaća i pesme, sviđala mi se pesma „You‘ve Got a Hide Your Love Away“ zbog onog „Hej“ u refrenu. Taj momenat prikrivene homoseksualnosti Brajana Epštajna saznaje se poprilično kasnije... a siguran sam da ni „Žuta podmornica“ nije pesma o falusu. Jednostavno, Bitlsi su bili prijemčiviji, prirodno... ne možeš preadolescenta zakačiti prvo na Stounse. Na kraju, to je i poredak stvari, Bitlsi su baza za čitav rokenrol, Stounsi su nadgradnja. Na kraju, ta priča o akcentu mi se uopšte ne sviđa jer koliko bendova ima iz Glazgova ili ljute velške provincije, koji kad pevaju – pevaju kao Englezi, a kad govore – govore lokalno. Tako bi valjda trebalo da se nerviramo kad momci iz Nežnog Dalibora zapate vranjanski dijalekt objašnjavajući suštinu rokenrola a mi da ih gađamo paradajzom ili teglama ajvara. Na kraju, ja nisam ništa odabrao na štetu onog drugog. U mom životu to je uzročno-konsekventno išlo tim pravcem, i niko nije na gubitku. Tokom duge novinarske karijere pisao si recenzije o muzici i filmu. Odrastali smo u vreme kad su te recenzije bile bitan deo našeg sazrevanja. Kako danas gledaš na situaciju da je čitav taj ogranak žurnalistike postao skoro pa nebitan?

„

Ja sam novinarsko dete i uvek me je fascinirao značaj dnevnih novina i periodike. Mislim da se u mojoj kući čitalo sve. Prirodno, film i

Bilo bi lepo da mladi preko npr. „Dilana Doga“ dolaze do Poa i Lavkrafta ili preko Sendmena do Šekspira, međutim toga je sve manje. Šekspir se uzima zdravo za gotovo, ali mislim da su postmoderne verzije njegovih drama poput verzija „Romea i Julije“, „Ričarda III“ ili „Bure“ potrebne i važne da se shvati nepromenjeni kontekst muzika su u našim generacijama prvo na šta reaguješ, a pošto nisam bio sklon prirodnim predmetima već ovim drugim, na mene su relativno rano počele da utiču kritike iz Džuboksa, Zdravo, Rocka Pece Popovića i Vladislava Bajca, i na kraju kao šlag je došao Ritam Mome Rajina gde sam pronašao kojoj školi se treba privoleti, što se vrlo brzo i desilo. To je vreme bez interneta, kada ako godišnje odslušaš dvadesetak novih albuma – ti si najsrećniji na svetu, a na kraju stigneš i da im se posvetiš. Informacije su dolazile iz strane periodike i to je sve bilo prirodno, da ne kažem antropološki normalno, i po čoveka na kraju 20. veka. Ubrzavanjem vremena, dolazi do vrtoglavih manipulacija infor-

EX CATEDRA

macijom i dobijamo svet za koji nismo spremni i gde se gubi inicijalna strast prema svim tim stvarima koje su nas ispunjavale, slušanju muzike i gledanju filmova u bioskopu. Mi smo se veoma akuratno naslanjali na prethodne generacije sa ponekim novinama kao što su gramofon, kasetofon, vokmen, kolor TV... i dalje smo čitali knjige, što su radili naši roditelji i njihovi roditelji. Odjednom, milenijumskom krizom dobili smo akceleraciju tehnologije i njene percepcije tako da su nove generacije dislocirane od roditelja, izgubio se svakakav konsenzus i logika. Deca nauče da igraju igrice na telefonu ili tabletu pre nego što progovore, što je valjda dobro za njihovu motoriku, ali ne i za socijalnu inteligenciju. U tom novom bizarnom i perverznom svetu nema mesta za kritičko mišljenje. Posle više od 25 godina u jedinom magazinu u kojem sam pisao kritike, zamoljen sam da se prebacim na najave novih filmova, jer više nikog ne zanima kritičko mišljenje, pa bilo da ste doktor nauka ili entuzijasta. Tako da sam svoj kontinuitet koji je trajao četvrt veka i kusur prekinuo, ali sam svestan epohe i nepotrebnosti kritika koje su bile opšta kultura. Danas kritika postoji, ali je njena relevantnost sada potpuno svedena na minimum. Bar kod nas. Medija je sve više, i vizuelnih i štampanih, ali kritike kao da nema... Ipak, mnogo veći problem je što je radio-kultura nestala preko noći zbog intervencije nekih virtuelnih pretnji u fantomkama... ili fantomskih pretnji.

Kako danas uopšte gledaš na novinarstvo u Srbiji? Da li si srećan što ne moraš da učestvuješ u tom sunovratu i banalizaciji?

Nisam srećan, dapače. Osećam se kao da mi je 150 godina jer sam svedok tog sunovrata o kome pričaš. On se desio vrlo promućurno i brzo, nije nam dozvolio da se okrenemo oko sebe. Istina, postoje novine kao što su Nedeljnik, Original, NIN, Vreme, koje su ostale na putu svete i svetle tradicije, ali je to sve manje bitno ljudima. Za novac koji odvojiš za neki magazin možeš da kupiš pola kile mlevenog mesa, a to je ručak za dva dana za užu porodicu. Užasno je što u ovim kombinatorikama razmišljamo i 1945, i 1993, i danas..... Mislim da su neka velika imena poput Tirnanića, pa čak i Tijanića na putu večitog zaborava u običnom svetu. A o imenima poput Juga Grizelja, Đoke Vještice ili Vlade Bulatovića Viba da i ne govorimo...

EX CATEDRA

Kao teoretičar pop kulture, da li se slažeš sa tim da je nama odavde pomalo teško da sagledamo devedesete godine – kod nas jedna marka plata, a u svetu poslednja zanimljiva decenija u rokenrolu od brit-popa, preko tehna, do grandža i trip-hopa? U svetu su zaista bile vesele devedesete?

Postoji taj Nat Geo dokumentarac „Dekada koja nas je povezala“ s obzirom na to da je i internet devedesetih postao standard. Ali Evropa je zaista ušla u mnogo srećniju geopolitičku epohu posle pada Berlinskog zida koja je predstavljala neku vrstu Bell Epoque pred smenu milenijuma. Ne mogu da kažem da smo mi bili u informatičkom mraku. Imali smo nekoliko TV kanala koji su puštali rok muziku (STB, TV Politika, RTS, Treći kanal), radio je bio vrlo potentan medij, a tek na kraju devedesetih, domaći rokenrol je dobio suštinsku buntovnu i političku oštricu „mi protiv njih“. Na stranu rat, inflacija, kriza, u popkulturnom smislu mi smo bili specifičan i lokalni i globalni fenomen. Mladi nisu bili inertni i nezainteresovani kao danas. I dalje je postojala nada i vera u bolje sutra. Mediji i kultura nisu bili u potpunom mraku i čemeru autocenzure kao danas, jer je Milošević shvatio da je kultura marginalizovana, pa je puštao taj privid slobode. Ja ću se devedesetih sećati poprilično ambivalentno, i kao vremena dostupnosti muzike preko bugarskih diskova, vremena Ritma i X Zabave, vremena Muzičke televizije Srbije i nekih zaista velikih rok albuma. Da tebe pitam: zašto je propao srpski rokenrol?

Jer mu deca nisu bila verna? Ne mislim da je srpski rokenrol propao. Mlade i dalje zanima ta vrsta muzike, pogledajte veb-izdanje „Jelen top 10“. Mislim da koncerata i koncertnih mesta ima više nego ikada, samo je medijska pokrivenost tih događaja minimalna. Postoji jaka rok supkultura, možda i jača nego kad je svirala Urbana gerila, samo se akcenat načina konzumacije promenio, da ne kažem evoluirao. Vidim da se dosta bendova s početka devedesetih vratilo na scenu, neki nikad nisu ni odlazili. Mislim da je percepcija „propalog rokenrola“ stvorena od tvoje generacije koja je navikla na drugačije deljenje karata i pravila igre pa je onda bilo – ako ne može po našem, ne može nikako. Ne bih se žalio da se pojavi neki magazin kao X Zabava, Ritam ili Huper godinu dana pred gašenje, možda bi bilo zainteresovanih, ali sa druge strane, i u svetu magazinska kultura „uspešno“ umire godinama. Strategija se promenila, ali rokenrol je živ.

Postoje te razne teorije da je srpski rokenrol nestao s padom Miloševića i razlozima za bunt. Zašto su se DOS i svi kasnije odrekli rokenrola, pa je on bio bitniji u doba borbe protiv Miloševića?

„

POSTOJE NOVINE KAO ŠTO SU NEDELJNIK, ORIGINAL, NIN, VREME, KOJE SU OSTALE NA PUTU SVETE I SVETLE TRADICIJE, ALI JE TO SVE MANJE BITNO LJUDIMA. ZA NOVAC KOJI ODVOJIŠ ZA NEKI MAGAZIN MOŽEŠ DA KUPIŠ POLA KILE MLEVENOG MESA, A TO JE RUČAK ZA DVA DANA ZA UŽU PORODICU. UŽASNO JE ŠTO U OVIM KOMBINATORIKAMA RAZMIŠLJAMO I 1945, I 1993, I DANAS

Mislim da je dominantna generacija koja je dovela do pada Miloševića jednostavno prestala da sluša rokenrol i počela da zasniva porodice i da ulazi u neke ozbiljne poslove. Ako si slušao Plejboje i Darkvude sa 23, sada sa 31, ako govorimo o 2001. godini, nekako je deplasirano jer nema tu iste energije. Poslednji diskografski trzaj bio je talas hip-hop bendova okupljenih oko prvenca Beogradskog sindikata, Marčela i sličnih. Onda je CD medij zamro i vaskrsao kao mp3, to jest iz pipačke kulture smo prešli u virtuelnu kulturu. Nekad si mogao da maziš ploču, kasetu, CD, da gledaš i čitaš omot i buklet... Posle toga ne možeš da se maziš sa hard diskom ili USB-om. Tako da je rokenrol u vreme DOS-a ušao u prirodnu tranziciju koja ne znam da li je uspela, uostalom kao ni DOS. Da je Vuk pobedio na tim famoznim izborima u septembru 2000, možda bi sve bilo bolje i drugačije (smeh). Ako bi se danas neki roker pojavio kao bitan politički imperativ za izbore, mislim da bi to mogao jedino Bajaga, ali takođe mislim da mu to ne treba. Odavno su rokeri prestali da budu politički relevantni. Kao predavač pop kulture, šta bi rekao: koja je danas ona granična podela između pop kulture i masovne kulture?

Masovna kultura je nešto što postoji odavno. Na kraju, jedan od najboljih primera prelaska elitne u masovnu kulturu jeste Vuk Karadžić koji je uništio postojeći jezik, njegove dogme i kanone, stvorivši narodni jezik i recidive narodne kulture kao dominantni obrazac. Ona masovna kultura kakvu danas izučavamo nastala je u Londonu krajem 19. veka kada je grad dobio noćnu rasvetu, pa ste mogli da posećujete pozorište, kulturne manifestacije i kada je noć i da se lepo vratite kući. U stvari ta zamena dana za noć donela je paradigmatičnu kulturnu transformaciju. Čovek je do tog dana radio danju i spavao noću. Odjednom je sve to relativizovano. Pop kultura kakvu znamo i prihvatamo kao svoju počela je s Elvisom koji je prvi put na kulturnu mapu stavio mlade, to jest tinejdžere kao važne konzumente i konstituente kulture. Od tog trenutka teror mladosti traje i do danas. Kod nas, popularna kultura je marginalizovana i svodi se na elitni populizam: rok muzika, film, strip, TV serije. Masovna je sve ostalo... i nju uživa 90% društva jer je dominantna na svim poljima. Osamdesetih je RTB imao kulturnu politiku jer nije bilo konkurencije. Poslednjih 25 godina jedino važno jeste konkurentnost i zato svi TV kanali liče jedni na druge. To je ono stanje kada imate stotine TV kanala a ništa pametno da se gleda na njima. Ako pričamo o pop kulturi, masovnoj kulturi, da li se slažeš da su paralelno s propašću domaćeg rokenrola cvetale sve moguće mutacije od turbo do pop folka?

Slažem se. To je prirodno stanje stvari. Turbo-folk je morao da evoluira u pop-folk specifičnog obrasca gde npr. Miligram izgleda kao Divlje jagode 1986, a ipak svira narodnjake sa malo više durova. Kao što je Nirvana svirala Bitlse uprljane durovima. Mladi to vole jer je instant nadražaj, a celokupna današnja kultura zasniva se na „odmah i sada“ što je perverzna varijanta popkulturne paradigme šezdesetih „Be Here Now“.

EX CATEDRA

Ti si diplomirao dramaturgiju kod jednog od najvećih i najvažnijih srpskih režisera Živojina Pavlovića. Da li ti je teško što su vremena takva pa studenti, koji će kod tebe diplomirati, neće biti u prilici da snime svoj film već će morati da se bave snimanjem reklama ili nečim drugim.

Pa neće kod mene diplomirati jer katedra na kojoj radim nije matična, to jest nemamo svoje studente već predajemo teorijske predmete svi-

nos prema njoj pravi od nas bolje i kompletnije ljude. Filmski klasik, na primer neki vestern Džona Forda ili nema komedija Bastera Kitona može da ima isti, pa čak i prefinjeniji i profinjeniji filmski jezik ili emotivni sklop nego neki savremen film. Film je mlada umetnost, ali je odavno deo opšte kulture i treba tako da ostane. Što se drugog pitanja tiče, bilo bi lepo da mladi preko npr. „Dilana Doga“ dolaze do Poa i Lavkrafta ili preko „Sendmena“ do Šekspira, međutim toga je sve manje. Šekspir se uzima zdravo za gotovo, ali mislim da su postmoderne verzije njegovih drama poput verzija „Romea i Julije“, „Ričarda III“ ili „Bure“ potrebne i važne da se shvati nepromenjeni kontekst. Kako ti izgledaju nove filmske prilike kada ne možemo da se setimo ko je pre tri godine dobio Oskara i ko je pre pola godine pobedio u Kanu? Šta to govori? O hiperprodukciji informacija ili o krizi svetskog filma?

ma. To što kažeš je delimično istina jer većina reditelja uspe da dođe do kakvog-takvog dugometražnog filma. Mislim da je sada bolje nego pre, recimo, desetak godina kada to što tvrdiš nije bilo toliko daleko od istine. Postoje konkursi, neki ozbiljni, neki manje ozbiljni, ali danas zaista nije potrebno toliko mnogo za snimanje dobrog filma. Lokalnih festivala je sve više. Dobar primer je „Pored mene“ Stevana Filipovića, koji se uglavnom događa u nekoliko školskih enterijera a osvojio je glavnu nagradu u Puli. Postoji pitanje laika da li je danas neophodno studente FDU, koji možda skidaju najnovije epizode svih mogućih novih filmova i serija, podučavati o Ajzenštajnovom filmu „Krstarica Potemkin“? Zašto je važna filmska klasika? Da li je to isto kao da moramo čitati Šekspira iako se pojavio Uelbek, doći ćemo mi i do njega?

Mislim da je važno zbog kontinuiteta i perspektive. Kad se pojavio famozni pokret „Dogma 95“ Larsa fon Trira, svi su mislili da se radi o najoriginalnijoj stvari na svetu, međutim svih tih postulata bilo je već odavno tokom francuske avangarde, italijanskog neorealizma, pa čak i francuskog novog talasa. Umetnost se kreće ciklično i ako se ima neko znanje o tome, stvari su lakše. Naravno da postoje reditelji koji su gledali dva i po filma u životu i misle da stvaraju istoriju, ipak od-

To je ono što mi nismo antropološki spremni za sve pošasti digitalnog doba. Mi nismo napredovali u smislu da smo prestali da ratujemo što smo radili i pre 600.000 godina kad nam je dlaka prekrivala celo telo. Samo je način sofisticiraniji. Tako mislim da nismo spremni za selekciju informacija, ili bar većina nas to nije. Nagrada je sve više, ali značajnih, zaista značajnih manifestacija je sve manje. Na primer, kad se u Kanu pojavila ekipa iz „Goli u sedlu“, to i dan-danas pamtimo jer su te fotografije ikoničke. Ali tada je svet bio tragično i drastično drugačiji. Sada tehnologija ide tragično i drastično ispred nas. Novi filmovi su sjajni, i nova muzika je sjajna... ali sve manje nam to znači. Manje se družimo, postali smo sebičniji i usamljeniji i neće nam biti bolje. A na kraju, pop kultura je odavno prestala da bude relevantna jer su njeni dominantni narativi na izdisaju. Kultura slušanja albuma je odavno izumrla. Jedina grana pop kulture pred kojom je svetla i izvesna budućnost je video-gejming. Da završimo kao što smo i počeli – s Bitlsima, da li si bio na Ušću na koncertu arhineprijatelja – Stounsa?

Jesam. Bio sam i relativno blizu, ali sam 85% koncerta gledao u ekran jer su tamo na bini bili neki maleni ljudi koji đipaju, što sam mogao i kod kuće. Bio sam i na koncertu Pola Makartnija pre petnaestak godina u Budimpešti – na manje od deset metara od bine. I onda – zašto više volim Bitlse od Stounsa?

(POP) KULTURA

MLADE NADE EVROPSKOG DŽEZA

KAJA DRAKSLER I SUSANA SANTOS SILVA

PUŠTAMO MUZIKU DA BUDE ODSVIRANA Kaja i Susana predstaviće se auditorijumu na Nova festivalu, koji se održava od 13. do 15. oktobra u Pančevu, Beogradu i Kovinu, koncertom u čuvenom Studiju 6 Radio Beograda

ve mlade muzičarke s dva različita kraja Evrope, slovenačka pijanistkinja Kaja Draksler i portugalska trubačica Susana Santos Silva, vrlo su se brzo ustoličile kao vodeće nove snage savremenog džeza na našem kontinentu. Jedna na pragu tridesetih, druga nekoliko godina starija, u muzici kojom tradicionalno vladaju prekaljeni veterani, predstavljaju pravo osveženje na diskografskoj i koncertnoj sceni. Premda su već zabeležile značajnu saradnju sa legendama žanra, obe muzičarke su najpre okrenute vlastitim projektima, iskazujući ne samo sviračku već i kompozitorsku i aranžersku kreativnost. Saradnju su krunisale prošle godine albumom „This Love“, objavljenim za najznačajnijeg evropskog izdavača avangardnog džeza, portugalski Clean Feed Records. Kaja i Susana predstaviće se auditorijumu na Nova festivalu, koji se održava od 13. do 15. oktobra u Pančevu, Beo-

gradu i Kovinu, koncertom u čuvenom Studiju 6 Radio Beograda. Kako ste započele saradnju?

Kaja: Upoznale smo se svirajući u big bendu European Movement Jazz Ensemble, koji je nastao kao projekat Evropske unije, sa slovenačkim, portugalskim i nemačkim muzičarima. Šta volite jedna kod druge u sviranju i pristupu muzici?

Kaja: Volim kako Susana zvuči! Takođe, osećam se veoma slobodno dok sviram s njom, jer se odlično razumemo, u smislu estetike i pravaca u muzici, osećaja za formu i dinamiku. Volim pažnju koju posvećuje detaljima i njene ludačke produžene tehnike sviranja. Susana: I ja volim Kajino sviranje! Kao što je rekla, veoma dobro se razumemo i zahvaljujući tome se muzika razvija u zanimljivim smerovima. Dosta se slušamo i odgovaramo jedna drugoj u

(POP) KULTURA

sviranju, i mislim da mi zapravo puštamo muziku da bude odsvirana, umesto da se jako trudimo da je mi odsviramo.

STRIP O POSEBNOM SUPERHEROJU

„Superuvce“ u Srbiji

Obe dosta koristite takozvane proširene tehnike sviranja instrumenata. Kako ste došle do vlastitog stila i šta najviše volite kod vašeg instrumenta u tom smislu?

Kaja: Veoma mi se dopada orkestarski potencijal klavira. Volim da AKO BI TREBALO sviram unutar klavira, ali koristim različiti pristup za svaku od grupa u DA OPIŠEM ŠTA JE kojoj sviram, zavisno od pravca koji DŽEZ, REKLA BIH DA odredimo. Svirajući sa različitim JE TO KREATIVNA ljudima, moj „stil“ nailazi na izazoMUZIKA KOJA SE ve i obogaćuje se. Susana: Truba nije lagan instruUVEK ŠIRI ment, tako da kažemo. Mislim da se SUSANA svaki trubač/trubačica samostalno bori s tim najbolje što može, tako da svako ima svoj osoben stil. Izazovno je svirati trubu i naterati je da zvuči kao muzika, a ne samo kao parče metala. To je ono što volim kod nje, pokušavanje da se napravi nešto prelepo i posebno od tog parčeta metala. Koji su vaši uzori u muzici?

Kaja: Moji uzori su pijanisti koji razmišljaju kao kompozitori – Djuk Elington, Telonijus Monk, Sesil Tejlor, da nabrojim samo nekoliko njih. Takođe osećam povezanost sa ženskim umetnicima kao što je Nina Simon. Susana: Na mene utiče sve sa čime sam u kontaktu, na ovaj ili MOJI UZORI SU onaj način. Toliko je mnogo sjajnih PIJANISTI KOJI muzičara koji me inspirišu. Baš sam malopre naletela na neke nove viRAZMIŠLJAJU KAO deo-zapise Petera Evansa (savremeKOMPOZITORI – nog džez trubača, op. a.), njegovog DJUK ELINGTON, novog solo rada na platformi ViTELONIJUS MONK, meo, i ne mogu da ga ne pomenem SESIL TEJLOR jer mi je on ogromna inspiracija. Lepota koja izvire iz Peterovog sviKAJA ranja kroz taj ludi instrument totalno me obuzima! Šta mislite o terminu „džez“ danas, kada se mnogi festivali i muzičari udaljavaju od njega kako bi izbegli etiketiranje vlastite muzike. Šta danas znači biti „mladi džez muzičar“ i da li sebe smatrate takvim?

Susana: Sebe smatram „muzičarem“, a ako treba još uže, onda – improvizatorom. Više od etikete, to je za mene način bivstvovanja, življenja, ili osećaja sveta. Ako bi trebalo da opišem šta je džez, rekla bih da je to kreativna muzika koja se uvek širi. ®

JEDINSTVENA STRIPSKA PUBLIKACIJA „SUPERUVCE“ SISI BEL (SAD), PROGLAŠENA NAJBOLJOM STRIPSKOM PUBLIKACIJOM I JEDNOM OD TRI NAJBOLJE KNJIGE ZA DECU U AMERICI U 2015. GODINI, dostupna je na našem tržištu od sredine septembra ove godine u izdanju Udruženja za podršku razvoju dece oštećenog sluha „Sajberuvce“ i Izdavačke kuće „Čarobna knjiga“, a uz podršku kompanije MED-EL / CI Studio Pulsar. „Superuvce“, autobiografska priča uspešne autorke oštećenog sluha, na zanimljiv i lako razumljiv način bavi se iskustvom odrastanja devojčice Cece koja, usled preležanog meningitisa, ostaje oštećenog sluha i dobija slušne aparate. Knjiga govori o izazovima s kojima se susreće svako dete, međutim, priča se dodatno komplikuje zbog Cecine različitosti od vršnjaka. Cecino iskustvo je puno iskrene napetosti, drame, ali i divnih trenutaka kojima obiluje život svakog novopečenog školarca. Čim Ceca otkrije da ima „supermoć“ koja joj omogućava da čuje učiteljicu i kad je van učionice, situacija počinje polako da se menja. Ona postaje superheroina zvana Superuvce i stvari kreću nabolje. O cilju izdavanja ovog stripa kod nas predsednica udruženja „Sajberuvce“ Jelena Pavićević Ilin rekla je: „Naša osnovna ideja je da ‚Superuvce‘ upozna decu oštećenog sluha u Srbiji sa iskustvima nekog njima sličnog, kao i da na zanimljiv način ovu temu učini razumljivijom svoj deci, roditeljima i javnosti uopšte. Hvala svim ljudima dobre volje koji nas podržavaju u ovom važnom poduhvatu.“ ®

(POP) KULTURA

RODOLJUB STOJANOVIĆ Najveći mit je da je ono što je dominantno u medijima stvarno i popularno u narodu Država se uvek interesuje za ukus naroda jer je svakoj vlasti važno ono „hleba i igara“, da narod bude zadovoljan i da ne talasa, kaže za Original zastupnik Universala i jedan od najvažnijih muzičkih menadžera u prethodnim decenijama Rodoljub Stojanović, koji je ispričao i kako je organizovao koncertnu podršku u svrgavanju Miloševića DOS-u, čiji su lideri brzo zaboravili rokenrol i izbrisali ga iz medija

Piše Branko Rosić

SVUDA JE INDUSTRIJA ZABAVE POZNATA KAO ONA GRANA KOJA PRAVI OZBILJNE PARE; I OVDE ONA PRAVI OZBILJNE PARE, ALI JE POSMATRAJU KAO NEOZBILJNU STVAR

roteklih meseci bili smo svedoci da je na desetak koncerata rokenrol autora i bendova prošlo oko pola miliona ljudi. To me je podsetilo na moje godine u dnevnim novinama kada su urednici onih šarenih strana, koje su se bavile estradom, bili sa uvažavanjem pitani šta to imaju za danas jer je neverovatna stvar imati storiju o pevačici koja nikada nije imala koncerte na prostoru većem od prigradskog bazena, kako farba jaja ili u paparaco storiji pravi piknik na travi sa svojim i komšijinim detetom. Bilo me je ponekad sramota da pred takvim ekskluzivama kažem da imam intervju s bendom koji je rasprodao Arenu. Zato mi je bilo zanimljivo da se nađem sa Rodoljubom Stojanovićem, nekadašnjim menadžerom koji je devedesetih organizovao veliki broj koncerata bitnih bendova po Srbiji, kao i čuvenu turneju rok bendova sa DOS-om pred 5. oktobar kada se spremalo svrgavanje Miloševića, a danas radi kao zastupnik čuvenog internacionalnog džina Universala, i da saznam šta se zaista sluša u Srbiji. Imali smo seriju koncerata pop i rokenrol žanra kroz koje je prošlo skoro pola miliona ljudi. Na televiziji i u novinama nas uveravaju u neke zvezde nekog sasvim drugačijeg žanra. Šta zaista sluša Srbija?

Pojavom novih tehnologija naši mladi ljudi dolaze do svetskog mejnstrima istovremeno kad i svetski klinci. Ono što spada u top 50 u svetu, prolazi i kod nas. Istovremeno, živimo paralelan život gde u medijima nisu eksponirani svi ti ljudi koji su zaista popularni jer je rijaliti format u

poslednje dve-tri godine prevazišao i sam sebe i svi misle da je to najpopularnije. Ali realna slika je drugačija i mi je vidimo kroz prodavnice i daunloudovanje. Ko formira ukus? Da li država i dalje pazi šta ćemo slušati i gledati?

Devedesetih godina određenim političkim strukturama je bilo veoma važno da kroz muziku provuku ono što je po njima moglo da kontroliše narodne mase. Imamo činjenicu da su nekadašnji, a i sadašnji političari, radili kao cenzori muzičkih produkcija. Kad slušaš srpsku izvornu pesmu, ona, i kad je u pitanju tužna priča, nema negativni kontekst. Ali od sredine osamdesetih pa do kraja devedesetih, veoma je bilo važno da ima negativan karakter da bi se kroz njega kontrolisale narodne mase. Srpska izvorna muzika daje pozitivan pristup i tužnim i negativnim stvarima, za razliku od turbo-folka. Bilo je vreme rata i kontrolisane su numere, a bez cenzora nije moglo ništa da ide u objavljivanje početkom devedesetih. Imali su diktat da prođe samo ono što je prošlo cenzora. Važno je istaći da smo svi mi koji smo organizovali koncerte devedesetih godina nesvesno činili uslugu tadašnjim vlastima tako što smo mlade odvlačili sa ulice. Zato su i ljudi na čelu institucija koje smo rentirali za organizaciju koncerata imali određene benefite od države jer su mladi dolazili na koncerte umesto da se okupljaju i organizuju proteste protiv vlasti. Da li se danas preko rijalitija vrši kontrola naroda?

Rijalitiji imaju drugi karakter. To su uvezani

(POP) KULTURA

televizijski programi sa marketinškim agencijama koje jedne drugima zatvaraju usluge. Ti na osnovu gledanosti naplaćuješ TV reklamu, ali interesantno je da u tim programima nema stranih brendova. Uglavnom su to domaći brendovi koji se reklamiraju, a sve to povlači zaključak i pozadinu. Na ovim televizijama nema više ni muzike. Ona je skrajnuta. To možemo da vidimo iz plej-lista koje televizije šalju nama, kolektivnim društvima (SOKOJ, PI, OFPS). Videćemo da li je to dobro jer možda se vrsta muzike resetuje na ovim kanalima. Vlasnik jedne od najvećih privatnih TV kuća je rekao da je njemu rijaliti mnogo više odneo nego doneo. Doneo mu je popularnost, ali je odneo svetske oglašivače. Ipak, zbog bolje gledanosti je pristao na to. Da li se danas država interesuje za ukus naroda?

Država se uvek interesuje za ukus naroda jer je svakoj vlasti važno ono „hleba i igara“. Da narod bude zadovoljan i da ne talasa. Meni je žao što ne postoji dugoročna kulturna politika. Mi imamo ad hok kulturnu politiku od ministra do ministra, od političke opcije do političke opcije, a nemamo kao ozbiljne države jedinstvenu nit koja se provlači. Ta nit se kod nas provuče zahvaljujući pojedincima koji samom svojom pojavom ne dozvoljavaju da budu skrajnuti na marginu. I to je nešto što održava kulturu. S druge strane, državna kulturna politika ne postoji od 1985, od bivše Jugoslavije. Postoji samo politička kulturna politika. Da se vratimo na prvo pitanje o onome šta forsiraju mediji, a s druge strane imali smo prepune koncerte rokenrol autora.

Bez obzira na to što mediji forsiraju određenu vrstu muzike i autore, kvalitetna muzika ipak dođe do publike i mi to vidimo po koncertima određenih bendova, a najbolji primer su Partibrejkersi na Tašmajdanu. O njihovom novom albumu je malo pisano, malo se vrteo na radiju i TV, ali su napunili stadion. S druge strane, imaš zvezde koje se ne skidaju sa TV i naslovnih strana – ali kad naprave koncert, ne mogu da okupe ni hiljadu ljudi. To je taj životni disparitet koji se stalno javlja kod nas, a to znači da ono što je dominantno u medijima ne znači i da je popularno u narodu. Koji je stvarno značaj Jutjuba i kako je on promenio muzičku industriju?

Cela naša muzička industrija je stala ispod jedne jedinstvene mreže koju smo napravili. Svaka velika mreža ima veliki broj subscribera,

ONOG TRENUTKA KAD SMO SE DIGITALIZOVALI KAO MUZIČKA INDUSTRIJA, NAPRAVILI SMO ZAJEDNIČKE JUTJUB KANALE KOJI NAM DONOSE NOVAC. SVAKI POJEDINAČNI KANAL NE DONOSI PROFIT, ALI KAD SI ORGANIZOVAN U MREŽU, ONDA TE GUGL PRONAĐE I PREKO TEBE PLASIRA REKLAME. ILI KAKO NEKI KAŽU – KOLIKI TI JE BROJ SUBSCRIBERA, TOLIKO VREDIŠ

a veliki oglašivači na takve mreže stavljaju skupe oglase. Kad pričamo o Jutjubu, treba reći i da je zahvaljujući njemu muzička industrija u Srbiji postala ozbiljna „izvozna grana“ jer novac koji se isplaćuje domaćim kućama dolazi iskorišćavanjem dela sredstava iz inostranstva, pa je to automatski i podizanje kreditnog rejtinga države. Inače, kreativna industrija u Srbiji učestvuje sa 4,6% BDP-a, a toliko donose i banke, pa zato ljude iz kulture ne treba potcenjivati i iz tog razloga. Radio si čuvene turneje srpskih rok bendova koji su pratili turneju DOS-a pred 5. oktobar.

Bile su dve turneje, „Izađi na crtu“ i „Nije ljudski ćutati“. To je bio način da se mladi animiraju da izađu na izbore. To se radilo preko koncerata rok bendova koji su organizovani u Srbiji čak i u gradovima u kojima je bilo teško to produkcijski izvesti. Bendovi su bili protiv Miloševića, a dobili su priliku da sviraju na vrhunskoj opremi, kao što su mladi ljudi dobili mogućnost da prvi put u svojim mestima vide te izvođače. A šta se desilo posle 5. oktobra, to samo političari znaju. Zašto su te ljude koji su im pomogli da dođu do mladih ljudi koji su glasali za njih, sklonili iz medija. Mislim da je i tu došlo do neminovne tranzicije svega onoga što nam se dešava i u ostalim segmentima, da su pojedini vlasnici privatnih medija shvatili da im je mnogo bolje da se ne zameraju određenim političkim strukturama i da ne puštaju rokenrol koji može biti angažovan. Kad si na vlasti, uvek imaš paranoju da su protiv tebe. ®

BUDI PLEMENIT

GORAN NIKOLIĆ

ČOVEK KOJI TRČI 50, 8, 440, 55, 2.377

BUDI PLEMENIT

U danu kada smo razgovarali o sportu i cilju koji je zacrtao, trčao je 18. maraton uzastopce. U danu kada izlazi ovaj broj Originala, trčaće 36. Plan mu je da obori Ginisov rekord i istrči 55 maratona u 55 dana. To je 2.377 kilometara, ili gotovo cela dužina granica Srbije. Goranu bismo mogli da dodamo još dve brojke, iako ga one ne određuju: 5 i 0. Toliko vidi. Pet odsto na jednom oku, nula na drugom. Obaranje Ginisovog rekorda za njega nije hir, niti je počeo da trči da bi postao legenda. Nikolić trči da bi pozvao ljude da pomognu prikupljanje sredstava za opremanje Regionalnog centra za sport i rehabilitaciju osoba sa invaliditetom „Iskra“ u Kragujevcu, ali i da bi deci pokazao da mogu sve i da ih beli štap ne ograničava Piše Jovana Radovanović Fotografije Oksana Toskić

ADA BI LJUDE PRIKAZIVALI U BROJKAMA, GORAN NIKOLIĆ BI BIO OPISAN KAO: 50, 8, 440, 55. On ima 50 godina, osam godina trči maratone, a u jednom mesecu istrči 440 kilometara, ili 20 polumaratona. U danu kada smo razgovarali o sportu i cilju koji je zacrtao, trčao je 18. maraton uzastopce. U danu kada izlazi ovaj broj Originala, trčaće 36. Plan mu je da obori Ginisov rekord i istrči 55 maratona u 55 dana. To je 2.377 kilometara, ili gotovo cela dužina granica Srbije. Goranu bismo mogli da dodamo još dve brojke, iako ga one ne određuju: 5 i 0. Toliko vidi. Pet odsto na jednom oku, nula na drugom. Urođena bolest nije ga sprečila da se bavi onim što najviše voli – trčanjem. Obaranje Ginisovog rekorda za njega nije hir, niti je počeo da trči da bi postao legenda. Nikolić trči da bi pozvao ljude da pomognu prikupljanje sredstava za opremanje Regionalnog centra za sport i rehabilitaciju osoba sa invaliditetom „Iskra“ u Kragujevcu koji je njegovo čedo, ali i da bi deci koja se suočavaju sa istim i sličnim problemima pokazao da mogu sve i da ih beli štap ne ograničava. „Invaliditet ne smatram hendikepom već motivacijom, moj najjači adut jeste upornost i volja“, kaže Nikolić. Svoju trku započeo je u Kragujevcu 3.

septembra, a završiće je u Budvi 27. oktobra, kada se obeležava Međunarodni dan belog štapa. „Simbolično je što ovaj tekst izlazi u oktobru, s obzirom na to da su dva veoma važna datuma za slepe i slabovide upravo u ovom mesecu – Međunarodni dan belog štapa i Međunarodni dan zaštite vida“, kaže Nikolić u razgovoru za Original. U danu kada smo se sastali Nikolić je trčao maraton u Beogradu, gde ga je podržalo oko 50 drugih trkača, neki od njih istrčali su i ceo maraton sa njim. Podrška drugih sportista mu i te kako znači, kada ne pokušavaju da se takmiče s njim i da mu remete ritam. „Kada su ljudi pozitivni, a retki su ljudi koji bi samo da žure i remete vaš ritam, naravno da podrška znači. U Beogradu su upravo bile te pozitivne grupe koje su me inspirisale. Trčali smo daleko od preporučenog vremena koje iznosi oko pet sati. Poneo nas je adrenalin i završili smo za četiri sata i sedam minuta. Ali bilo je lepo“, ističe Goran. Odluka da kroz sport promoviše ljude sa invaliditetom došla je iznenada, pre osam godina. Do tada nije trčao maratone, iako se bavio sportom. „Tada je u Savezu slepih i slabovidih došlo do sukoba mišljenja i dominirala su shvatanja ljudi koji nemaju nikakve veze sa sportom. Onda sam ja rekao da sam veći sportista od njih i da mogu sad da ustanem iz fotelje i istrčim maraton. Shvatio sam da je bolje da nešto radim i da kroz maratone promovišem fizički potencijal nego da teoretišem u zatvorenom prostoru. Kada sam istrčao prvi Beogradski maraton, video sam da su mediji to ispratili dobro. Imao

BUDI PLEMENIT

sam tada 42 godine i bio sam simpatičan medijima. Bio sam jedini na Balkanu koji u pedesetima trči maraton, sa samo pet odsto vida na jednom oku. Kada je ta priča narasla u nešto veće, kada sam maratone trčao sa prijateljima koji su slabovidi i slepi i kada je sve više slabovidih i slepih počelo da se bavi sportom, to je meni postalo stalna praksa – da uvek istrčim neki maraton. Ove godine, kada su u arhivi videli da sam istrčao sedam beogradskih maratona uzastopno, organizatori su mi dodelili priznanje ‘Heroj Beogradskog maratona‘.“ NAKON ŠTO JE OSMISLIO I ZAJEDNO SA SARADNICIMA OSNOVAO Paraolimpijski klub „Junior“ u Kragujevcu i Paraolimpijsku akademiju, koja je zasad to samo inicijalno, jer još ne radi u punom kapacitetu, shvatio je da to nije dovoljno. Dugogodišnja saradnja sa Delta holdingom i Delta fondacijom koji su savezu svake godine donirali sportsku opremu i skupe patike bez kojih nisu mogli da trče, inspirisala ga je da učini nešto više. Skupio je hrabrost da u ime svih zatraži od Delta fondacije da se izgradi jedan objekat tipa porodične kuće koji bi bio motivacioni centar za roditelje dece sa invaliditetom i decu. „Suočavanje porodice sa činjenicom da vam je dete bolesno često je ozbiljan problem i mnogi to ne mogu da prihvate. Ideja je bila da roditelje, decu, ali i nastavnike, s obzirom na to da su deca sve

više u inkluzivnom programu, dovedemo u centar i da ih motivišemo. Plan je bio da im prikažemo snimak slepog olimpijca sa zimske paraolimpijade u Torinu. On je postavio rekord u spustu i skijao je 110 kilometara na sat. Kada ti roditelji vide da slep čovek može da skija 110 na sat, shvate da slepo dete može da trči, da vozi tandem bicikl, da se bavi sportovima za koje se koristi zvučna lopta. I da se, kada promoviše takav sportski potencijal, nameće kao kvalitetan radnik, rešava svoju egzistenciju i lakše pronalazi posao. Ako čovek u 50. godini, koji pritom vidi samo pet odsto, istrči ne jedan, nego 55 maratona u nizu, zašto ne bi mogao da radi poslove kao neko ko nije invalid.“ NIKOLIĆEV PLAN JE USPEO, ALI JE UMESTO PORODIČNE KUĆE u Kragujevcu izgrađen objekat površine 700 kvadrata. Taj kompleks se nalazi samo 200 metara od svih sportskih sadržaja – otvorenih i zatvorenih bazena, fudbalskog stadiona sa atletskom stazom, celog kompleksa Šumarice sa trim-stazom, sa jezerom koje je idealno za pecaroše sa invaliditetom i paraolimpijske discipline kao što je veslanje. „Napravili smo jedno sportsko utočište za sve one koji nisu bili u mogućnosti da se bave sportom. U tom centru je i slepima i gluvonemima i ljudima sa telesnim invaliditetom dostupno sve što im treba. To je jedini objekat takve vrste na Balkanu“, kaže Nikolić koji je upravnik ovog centra. „Nakon što smo to završili, došao sam na

Zanimljivo je da kada skinete „Garmin“ sat, kojim se verifikuje vreme, a koji ima vezu sa satelitom i mapu koja vam pokazuje kuda ste se kretali, koliko ste pretrčali, on na kraju svakog istrčanog maratona kaže da je preporučeno vreme odmora 12 dana, a ja se odmaram 19 sati između dva maratona

ideju da dam i lični doprinos, on je znatno skromniji, ali to je sve što mogu da uradim – da trčim. Kao upravnik centra shvatio sam da sam potrebniji na drumu nego u kancelariji. Da to svoje zanesenjaštvo, ljubav prema sportu i svakodnevne navike podelim sa javnošću.“ Tako je doneta odluka da otrči do svakog grada, da predstavi „Iskru“. Ginisov rekord nije njegov glavni motiv, naprotiv, to je samo sredstvo da privuče što više ljudi.

BUDI PLEMENIT

Sam Ginisov rekord mi je na petom mestu, mnogo mi je bitnije da obezbedim opremu, da pozovem institucije, privrednike, fondacije da nam pomognu. A Ginisov rekord mi je na kraju. Pre svega jer nemam percepciju u glavi da obaram neki rekord, i prosto bi bio greh razmišljati tako

zove da dođu u „Iskru“, da pošalju klince. Na pitanje da li mu pada teško svakodnevni napor, Nikolić odgovara odrično.

„OSEĆAM DA MOGU DA ISTRČIM I 100 MARATONA, ALI bi onda javnost rekla: ‚Dokon čovek, ima sve vreme ovog sveta, pa trči.‘ Verovatno bi me optužili da radim na ličnoj promociji. Međutim, kad kažete Ginis, to postaje neki magnet za medije. To znači da to niko u svetu nije uradio. Sam Ginisov rekord mi je na petom mestu, mnogo mi je bitnije da obezbedim opremu, da pozovem institucije, privrednike, fondacije da nam pomognu. A Ginisov rekord mi je na kraju. Pre svega jer nemam percepciju u glavi

da obaram neki rekord, i prosto bi bio greh razmišljati tako. Japanski sportista koji ga je postavio pre par godina postavio je visoku lestvicu. On je istrčao 52 maratona. I to je vredno svake pažnje i poštovanja. To nije nešto što treba rušiti i obarati, već nadgraditi“, kaže Nikolić. Nikoliću, kako kaže, ide u prilog i to što su njegovi školski drugovi rasuti po čitavoj Srbiji. Svi su išli u istu školu – za slepe i slabovide u Zemunu. Plan mu je i da njih obiđe na svojoj maratonskoj ruti, da ih po-

„SVAKI DAN SAM SVE BOLJI ZATO ŠTO ME MEDIJI prate, zato što moja poruka stiže do onih kojima je namenjena, jer imam povratnu informaciju da je to što radim prava stvar. Odmaram se po podne. Znate, zanimljivo je da kada skinete „Garmin“ sat, kojim se verifikuje vreme, a koji ima vezu sa satelitom i mapu koja vam pokazuje kuda ste se kretali, koliko ste pretrčali, on na kraju svakog istrčanog maratona kaže da je preporučeno vreme odmora 12 dana, a ja se odmaram 19 sati između dva maratona. To vreme odmora i oporavka je presudno za moj uspeh. I zato imam medicinski tim, sa Nebojšom Jevremovićem na čelu, koji vodi računa o mom zdravlju. Međutim, moji motivi su jaki, i pošto mi rekord nije motiv i moje baterije su sve punije. To doživljavam kao svoj svakodnevni trening i tako se i ponašam.“ Najveća podrška i motivacija su mu svakako deca koju sreće svakodnevno. „Deca su impresionirana. Imao sam priliku da se sretnem sa nastavničkim osobljem i sa decom iz Škole za zaštitu vida „Dragan Kovačević“ iz Beograda. Bilo je mnogo mališana i mi smo se dogovorili o njihovim kolektivnim posetama centru. A centar će, nakon što oni završe škole u Zemunu i Beogradu, biti mesto gde će moći da se bave sportom. Susreo sam se i sa decom iz inkluzivnog obrazovanja, kojima, sve i da hoće, nastavnici fizičkog ne mogu da se posvete kvalitetno. Kada neko ima 30 učenika u odeljenju i jedno slepo i slabovido dete, pre će da mu kaže: ’Ti si dobar matematičar, sedi uči to što znaš, ne moraš ni da ulaziš u salu’, to je sve samo ne prava inkluzija. Svi oni, kad završe školu, nemaju gde, i zato ’Iskra’ treba da bude njihovo sportsko utočište.“ ®

BUDI UMETNIK

Crteži kao fotografije Nikola Čuljić, samouki umetnik čiji talenat je eksplodirao iznenada, zahvaljujući internetu, budući da nikada nije ni kročio u školu za crtanje, stvara crteže koji to na prvi pogled nisu jer izgledaju kao da su načinjeni kamerom, a ne čovekovom rukom Piše Ana Mitić

e, ovo što vidite na stranicama koje upravo posmatrate nisu fotografije. Ovo su realistični crteži tridesetogodišnjeg Nikole Čuljića iz Velike Drenove kod Kruševca zbog kojih je bio tema stranih sajtova i blogova kao što su „Bored Panda“, „Mashable“ i drugi. Crteži su postali viralni, obišli svet, a onda su, posle sveta, za Nikolin talenat saznali i ljudi u Srbiji. Jer Nikola Čuljić, samouki umetnik čiji talenat je eksplodirao iznenada, zahvaljujući internetu, budući da nikada nije ni kročio u školu za crtanje, stvara crteže koji to na prvi pogled nisu jer izgledaju kao da su načinjeni kamerom, a ne čovekovom rukom. A sve je počelo kada mu je stigla poruka novinarke velikog stranog portala „Bored Panda“ i predložila mu da napravi kratku priču o sebi i objavi nekoliko svojih radova na njihovom sajtu.

BUDI UMETNIK

Dva najveća uzora u svetu 3D umetnosti su mu Marcello Barenghi i Stephan Pabst „TO SAM I URADIO NE NADAJUĆI SE NEKOM VELIKOM uspehu, ali je ta moja objava za vrlo kratko vreme doživela pravi bum. Za svega nekoliko sati su počeli da kontaktiraju sa mnom i ostali strani portali, tako da je vest o meni i mojim radovima stigla i na naše prostore“, priča Čuljić za Original. Zanimljivo je što je svoj talenat počeo da razvija relativno kasno, tek pre tri godine, iako mu je genetski upisan -- nasledio ga je od oca. To je potvrda da nikada nije kasno. Nije pohađao nikakve umetničke škole, a sve o crtežima je učio preko tutorijala sa interneta. „Krenuo sam sa jednostavnim crtežima i portretima, ali u moru školovanih i fantastičnih umetnika nisam mogao naći prostora da se iskažem u toj sferi, pa sam rešio da radim nešto što manji broj ljudi radi i da mi to bude fokus. I dalje crtam portrete, ali ne toliko često, više volim da crtam realistične 3D radove“, kaže Nikola. Dva najveća uzora u svetu 3D umetnosti su mu Marcello Barenghi i Stephan Pabst. Pokušava, dodaje, da od obojice „ukrade“ ono što najbolje rade i stvori nešto posebno.

Objašnjava nam kako izgleda proces nastanka jednog realističnog crteža sa njegovim potpisom. „Za ovo treba baš mnogo strpljenja i živaca. Ranije je bilo vrlo teško, ali vežbom je iz dana u dan sve lakše. Vreme crtanja se ne smanjuje, ali je detalja više, crtam preciznije nego pre. Što se tiče 3D crteža, prvo olovkom napravim skicu izduženog crteža, često gledam papir pod oštrim uglom ili

Za ovo treba baš mnogo strpljenja i živaca. Ranije je bilo vrlo teško, ali vežbom je iz dana u dan sve lakše. Vreme crtanja se ne smanjuje, ali je detalja više, crtam preciznije nego pre

kroz objektiv kamere da vidim da li su sve crte postavljene kako treba. Nakon toga nanosim boju i senke. Na kraju dolaze detalji i sečenje. Deluje lako, ali ovo je tek početak onoga što tek imam želju da uradim u svetu umetnosti“, kaže samouki umetnik. IAKO SU NA CRTEŽIMA PREDMETI IZ OKRUŽENJA, KAŽE DA inspiraciju ne nalazi svakodnevno, ali kada vidi neki objekat ili neku dobru sliku za 3D rad, ne ustručava se da je nacrta. Ne meri vreme i ne crta mnogo vezanih sati preko dana. „Ali znam da provedem i po celu noć za stolom“, ističe. Posle medijske podrške potražnja za njegovim radovima je porasla, a bilo je i nekih poslovnih ponuda. „Nadam se da ću ih u skorijoj budućnosti uspešno realizovati. Neke svoje radove sam zadržao, neki su prodati, a po porudžbini radim i za naše i za ljude širom sveta. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć, zasad ću nastaviti da crtam kao i do sada. Trenutno sam zadovoljan onim što postižem i kako zarađujem. A kada je reč o izložbi, verovatno ću je napraviti onda kada budem imao dovoljno materijala za to“, kaže Nikola Čuljić. ®

BUDI EDUKOVAN

Diplomirala sedma generacija DM akademaca

STALNA EDUKACIJA KAO KLJUČ USPEHA Kako se transformiše tradicionalno oglašavanje? Da li sve znamo o kontent menadžmentu? Kako koristimo jezik brenda i neuroscience tehnologije u marketingu? Kakvi su biznis potencijali regiona jugoistočne Evrope, a kako IT menja naše živote? Da li koristimo emocije u poslu, a kako treba da ih koristimo na društvenim mrežama? Ovo su samo neka od pitanja na koja su polaznici DMA dobili odgovore u danima trajanja akademije

smesi i čestitanja poslednjeg dana na Direct Media Academy. Polaznici DMA 2016 položili su završni ispit, odbranili radove i još jednom potvrdili marketinško i komunikacijsko znanje i neosporni talenat. Sedmi put, sada u Hrvatskoj, a po tradiciji svake godine u drugoj zemlji regiona, održana je Direct Media Academy, razvojni edukativni program Direct Media sistema. Kako se transformiše tradicionalno oglašavanje? Da li sve znamo o kontent menadžmentu? Kako koristimo jezik brenda i neuroscience tehnologije u marketingu? Kakvi su biznis potencijali regiona jugoistočne Evrope, a kako IT menja naše živote? Da li koristimo emocije u poslu, a kako treba da ih koristimo na društvenim mrežama? Ovo su samo neka od pitanja na koja su polaznici DMA dobili odgovore u danima trajanja akademije. Na početku godine unutar mreže Direct Media biraju se najtalentovaniji zaposleni, kako bi pohađali intenzivni trodnevni seminar razvojnog edukativnog centra agencije čiji je cilj razvoj kompetencija i poslovnosti zaposlenih. Nakon serijala predavanja iz različitih komunikacijskih disciplina, a budući da je tema ovogodišnje DMA bila transformacija oglašavanja, na test su stavljene sposobnosti polaznika da u kratkom roku demonstriraju naučeno. Direct Media Academy je i svojevrsni team building, budući da na jednom mestu u timovima okuplja advertajzing profesionalce sa različitih tržišta, dok u grupama učestvuju polaznici iz svih sektora: medija planeri, research i insight analitičari, kreativna i PR odeljenja, digital, print i TV timovi.

BUDI EDUKOVAN

ULAZAK NOVOG BRENDA NA TRŽIŠTE, REPOZICIONIRANJE POSTOJEĆIH, TARGETIRANJE, RETARGETIRANJE, KREIRANJE KONTENTA I NJEGOVO OGLAŠAVANJE, KROZ POTPUNO NOVI PRISTUP UPOTREBI MEDIJA, BILI SU ZADACI DM AKADEMACA KOJE SU MORALI DA REŠE ZA MANJE OD 24 SATA

ULAZAK NOVOG BRENDA NA TRŽIŠTE, REPOZICIONIRANJE POSTOJEĆIH, TARGETIRANJE, RETARGETIRANJE, kreiranje kontenta i njegovo oglašavanje, kroz potpuno novi pristup upotrebi medija, bili su zadaci DM akademaca koje su morali da reše za manje od 24 sata. Ispitnu komisiju činili su najiskusniji „dajrektovci“, među kojima i Mitja Tuškej, direktor Direct Media Slovenija, ekspert za brend komunikaciju i dugogodišnji predavač na DMA.

„Živimo u vremenu u kojem se najbrže do sada menja koncept brendinga, oglašavanja i komunikacija. Da bismo bili uspešni u poslu, svakoga dana moramo da pravimo izmene u pristupu radu“, kaže Mitja Tuškej. „Ako je čarolija co-creating i ako se slažemo da klasično oglašavanje polako odumire, onda moramo da menjamo naš state of mind i da počnemo da radimo na potpuno drugačiji način. Moramo konstantno ulaziti u polje novog tipa kreativnosti i o tome učimo na DMA ove godine“, kaže Mitja Tuškej. NIŠTA MANJE ZANIMLJIVO NIJE BILO POSLEDNJEG, FESTIVALSKOG DANA DMA. Među predavačima su i ove godine bila vodeća regionalna i evropska imena iz oblasti ekonomije, semiologije, strateškog brendiranja, digitalnog marketinga i psihologije. Predavanja su počela izlaganjem Milana Deskar-Škrbića, makroekonomskog analitičara iz Erste Bank koji je predočio ekonomski razvojni potencijal jugoistočne Evrope. Bojan Leković, osnivač portala Kupujemprodajem.com specijalno je došao iz Holandije kako bi DM akademcima predstavio način na koji IT tehnologije trasiraju dalji razvoj medija i kako će izgledati advertajzing u vremenu kada štampani mediji postanu elektronski listovi, a televizije mobilne aplikacije. Izvršna direktorka Digital Communications Institute iz Beograda Ana Mirković govorila je o ličnom brendingu na društvenim mrežama, dajući odgovore na pitanja ko ima ključnu ulogu u razvoju ličnog brenda na društvenim mrežama, mi ili ljudi koji nas prate, te da je fokusiranost na emocije ključna u izgradnji identiteta na društvenim mrežama, kako brendova, tako i pojedinaca.

Tobias Wecker, kreativni lider jedne od najnagrađivanijih svetskih agencija hasan & partners iz Finske je, u predavanju pod nazivom „Advertising that doesn‘t suck“, kroz sjajne primere svoje agencije, podsetio na čuvenu Ogilvijevu krilaticu da „potrošač nije moron, već vaša žena“ te da iz samo takve perspektive moraju nastajati marketinške kampanje. U svom prepoznatljivom maniru, Zenel Batagelj, predsednik i suosnivač Valicona predstavio je rezultate istraživanja upotrebe neuroscience tehnologija u marketingu demonstrirajući kakve kampanje zaista bude pažnju i emocionalnu reakciju konzumenata, te kako koristiti neurooptimizaciju video-sadržaja. O semantičkom brand auditu govorio je Anthony Mathe, stručnjak u toj oblasti koji je na DMA stigao iz Londona gde radi i predaje. GOVOREĆI O BRENDINGU KAO AHILOVOJ PETI DANAŠNJEG OGLAŠAVANJA, ANTHONY Mathe je naglasio da se o semantici brendova malo zna, te da je ona ključna za konzistentnu i uspešnu komunikaciju brenda. Tamara Tomović, ekspert iz oblasti emocionalne inteligencije, predavala je o skupu veština emocionalne inteligencije i načinu na koji se mogu razvijati i doprineti uspehu pojedinaca i organizacije. Ni ovoga puta nije izostao DMA party kojim je krunisano trodnevno radno druženje advertajzing profesionalaca iz celog regiona. U godini obeležavanja 15 godina od osnivanja i isto toliko godina uspešnog poslovanja, u živopisnom ambijentu obližnjeg dvorca, Direct Media je proslavila još jednu uspešno završenu Direct Media Academy, uz poruku da nastavlja da ulaže u svoje ljude i poslovanje. ®

BUDI KREATIVAN

Aleksa Stanković

Jedini profesionalni igrač iz Srbije igre (LoL) koja već godinama vrti milijarde evra i čija profesionalna liga se ne razlikuje mnogo od bilo koje druge sportske lige, Aleksa Stanković, u razgovoru za Original otkrio je šta je sve potrebno kako bi uspešno predstavljao svoju zemlju na Svetskom prvenstvu u toj netipičnoj sportskoj disciplini, a pojavljivanjem u medijima i na reklami za jednog mobilnog operatora razbio je predrasude da su to klinci koji po ceo dan sede ispred monitora... Piše Jovana Radovanović

leksa Stanković, u igri „League of Legends“ poznatiji kao „DoubleAIM“, jedini je profesionalni igrač iz Srbije igre koja već godinama vrti milijarde evra i čija profesionalna liga se ne razlikuje mnogo od bilo koje druge sportske lige. Aleksa je u razgovoru za Original otkrio šta je sve potrebno kako bi uspešno predstavljao svoju zemlju na Svetskom prvenstvu u toj netipičnoj sportskoj disciplini, ali i razbio predrasude o klincima koji po ceo dan sede ispred monitora.

LIGA LEGENDI

Kako sam dospeo među najbolje

Uskoro će se navršiti godinu dana otkad si dospeo u centar javnosti, kada se LoL tim Mantra W, čiji si osnivač i kapiten bio, vratio sa Svetskog prvenstva u Južnoj Koreji sa zlatom oko vrata. Odakle ideja da počneš da igraš LoL i predstavljaš Srbiju na prvenstvu?

LoL igram već osam godina, u početku je to bilo isključivo sa društvom, međutim, s obzirom na to da sam takmičarskog duha, sve vreme sam pokušavao da budem bolji od njih. Nakon dve godine igranja sreo sam druga iz osnovne škole koji je gajio slične afinitete kao i ja i odlučili smo da napravimo svoj prvi tim. On se zvao Belgrade 5, po uzoru na Moskovski tim iz profesionalne lige. Sa tim timom stigli smo sa top 100.000 u top 100, što je za nas bila velika motivacija. Prvo prvenstvo na koje smo otišli bilo je u Rumuniji, ali tamo nismo prošli slavno. Međutim, umesto da se povučemo, odlučili smo da guramo dalje. Nakon par meseci odugovlačenja nastao je tim Mantra W s kojim smo predstavljali Srbiju u Južnoj Koreji. Danas si jedini profesionalni igrač u Srbiji. Šta to znači i za koga trenutno igraš?

Biti profesionalan igrač znači da ste ugovorom vezani za jedan tim i da možete da se takmičite u jednoj od LoL liga. Do pre mesec dana bio sam u ruskoj profesionalnoj ligi član tima Veavictis Esports. Pored ruske, koja je najmlađa, tu su i američka, evropska i turska liga u kojima igrači sa naših prostora mogu da igraju. Znatno slabije od ove četiri su kineska, korejska, brazilska i okeanska liga, koje inače ne uzimaju igrače iz Evrope.

BUDI KREATIVAN

Kako izgleda jedan profesionalni tim u LoL-u?

Svaki tim se sastoji od menadžera, trenera, pomoćnog trenera i pet igrača i dva rezervna. Tu je i direktor tima. Nema nikakve razlike između naših timova i sportskih klubova. Da li je LoL zaista jedna vrsta sporta?

Ja sam se dosta bavio sportom. Igrao sam košarku, igrao sam stoni tenis i u tome bio veoma dobar – bio sam u top 30 u Beogradu. Iako ja ne bih LoL nazvao sportom, on jeste priznat kao sport. I šah i pikado su sportovi, a za njih, kao ni za LoL, nije neophodna fizička spremnost. Recimo, jedna od zabluda je da se u igranju LoL-a ne koristi mozak. LoL-u profesionalni timovi pristupaju veoma ozbiljno. Ni po čemu se ne razlikuju od bilo kojih drugih profesionalnih sportskih klubova. Kako izgleda dan profesionalnog igrača?

Ukoliko je reč o danu u toku sezone koja traje sedam nedelja i aktuelna je dva puta godišnje, tada imam obavezu da sa svojim timom igram tri sata u danu, a potom još dva do tri sata posvetim strimingu. Ima dana kada se to oduži, ali stižem i da izađem, da se vidim sa društvom, da odem u teretanu. Igranje LoL-a, bar u mom slučaju, jeste profesija, sa fleksibilnim radnim vremenom. U toku sezone moram da odigram 21 sat u nedelji sa timom, ali to nije fiksno u smislu da moram da igram ponedeljkom, već je onako kako se dogovorimo. Ja zaista stižem sve. To znači da ne provodiš po ceo dan ispred ekrana igrajući igrice, zatvoren u sobi?

To je jedna od najvećih predrasuda o ljudima koji igraju igre, rame uz rame sa stavom da smo asocijalni. To prosto nije tačno. Počeo sam da igram družeći se sa ljudima i uvek kada sam igrao taj aspekt druženja mi je bio veoma važan. Naravno da postoje ekstremi. Kao što ima onih koji provode ceo dan igrajući, ima i onih koji ne igraju igre, pa su opet stalno ispred monitora. Zahvaljujući LoL-u ne samo što sam upoznao veliki broj ljudi – sa nekima se i sprijateljio i družio van tog sveta – već sam i mnoge druge stvari uspeo da uradim. Bio sam voditelj turnira, radio sa produkcijom, naučio kako da vodim program, kako da razgovaram sa sagovornicima. Putovao

sam, obišao razne zemlje. Bio sam u Južnoj Koreji, čime ne mogu mnogi da se pohvale, a pitanje je da li bih i ja mogao da ne igram LoL. Predstavljao sam svoju zemlju. To mi je značilo više nego puko igranje igrica. Smatraju te jednim od najboljih igrača sa Balkana. Kako se trenutno kotiraš?

Važno je istaći da Evropa ima dva servera – istočni i zapadni. Ovaj drugi je mnogo jači i zahtevniji i obiluje kvalitetnim profesionalnim igračima. Na njemu sam u prvih 350. Na istočnom serveru sam negde oko 30. mesta. Jedini sam koji igra profesionalno u Srbiji, ali ne mislim da sam najbolji. Aljoša Kovačević je veoma dobar, čak i bolji od mene, ali on ne radi na tome da se probije. Na Balkanu neprikosnoven je Luka Perković iz Hrvatske. On je trenutno u najjačem evropskom timu. On je superstar. Ubedljivo najuspešniji i najbolji igrač na Balkanu. Da li je upornost i rad način da se stigne do profesionalne lige?

Kontinuitet pre svega. Međutim, da biste igrali profesionalno, treba imati i dosta sreće. Kao i u svakom sportu, mora neko da vas primeti, a da bi vas neko primetio, morate dosta da igrate. Tamo gde su profesionalne lige i sponzori, tu je i novac. Da li može da se živi od igranja LoL-a? Na koji način igrači mogu da zarade novac?

Ukoliko ste mnogo dobri, možete. Prvi način, kao i u svakom sportu, jeste da imate profesionalni ugovor. Da igrate za neki tim i da igrate profesionalnu ligu. Van učešća na turnirima i nagrada sa turnira, svaki igrač samo od igre dobija pare zato što je profesionalni igrač. Negde je reč o ozbiljnim parama, negde o manjim sumama, tačne cifre nisu poznate jer je to i dalje tabu tema, i o tome se ne govori mnogo. Ono što se zna jeste da najbolji profesionalni igrači zarađuju i milion evra godišnje samo od lige i tima. Drugi način je od strimovanja, gde najpopularnije igrače i profesionalne i „neprofesionalne“ gleda 20.000 do 40.000 ljudi uživo u svakom momentu. To znači da taj broj ljudi mesečno da pet dolara kako bi gledao tog igrača. Najpopularniji strimeri su u suštini multimilioneri. Zarađuješ li ti od strima?

Ne. Ja se strimovanjem bavim iz ljuba-

vi. To u Srbiji nije popularno. Imam nešto više od 5.000 pratilaca, ali mi nemamo razvijenu kulturu onlajn doniranja, po evrodva, koja je popularna u zapadnim zemljama. Planiram da počnem da strimujem na engleskom, i možda tada počnem i da zarađujem. ®

NAJPOPULARNIJE ONLAJN IGRE 1. League of Legends dvanaest miliona igrača dnevno, trideset dva miliona pojedinačnih korisnika mesečno

2. Hearthstone pedeset miliona igrača u avgustu ove godine; najpopularnija igra za gledanje onlajn

3. Dota 2 deset miliona igrača svakog meseca

4. World of Warcraft „teškaš“ u ovoj kategoriji i jedna od najdugovečnijih igara u istoriji; svakog meseca igra je pet miliona korisnika

5. Counter Strike: Global Offensive igra je tri miliona ljudi svakog meseca, ali prosečno se mesečno u njoj „potroši“ dvesta pedeset miliona sati

REPORTAÅ½A

DEVOJKE

OD MILION

DOLARA

REPORTAŽA

U Americi, Meksiku i Argentini ženski profesionalni boks je vrhunski, na nivou šou programa, sa svim elementima kiča za potrebe obrta velikog novca. Ćerka Muhameda Alija jedna je od najpoznatijih svetskih promoterki boksa. Ali Evropa je daleko od toga, a u Srbiji se na prste mogu izbrojati devojke koje profesionalno treniraju boks. O tome su za Original pričale Nina Stojanović, najbolja srpska profesionalna bokserka, i njena učenica, talentovana petnaestogodišnjakinja Anja Bajković Piše Ana Mitić, fotografije Oksana Toskić

REPORTAŽA

ugo su krv i znoj, razbijene arkade, slomljeni nosevi, nokauti, sparinzi, rukavice i runde bili rezervisani samo za muškarce. Muhamed Ali, Frejzer, Tajson, filmovi o Rokiju. Klasična muška priča. A onda se pojavila „Devojka od milion dolara“. I tada su mnogi saznali da i žene umeju da biju. Film je nagrađen sa nekoliko Oskara, a rađen je delom po istinitoj priči, o konobarici iz siromašne zabiti Amerike koja odlazi i veliki grad u želji da trenira boks, moli čuvenog trenera da je uzme pod svoje, postiže neverovatan uspeh i ostvaruje san koji se ruši posle jedne fatalne povrede, koja će je do kraja života vezati za bolnički krevet. Holivudski blokbaster sa potpisom Klinta Istvuda, koji i tumači ulogu bokserskog trenera, i Hilari Svonk koja je „Million Dollar Baby“, vredan priče koja je jedna u milijardu, iako daleko od realnosti i toga kako je stvarno u svetu ženskog boksa, mnogima je približio to kako izgleda ženska borba među konopcima četvorougaonog ringa. Jer to nije sport za devojčice. I nije za „devojčice“, kako oni koji žene posmatraju kao „slabiji“ pol vole da nazivaju slabe. Jer kad si žena, pa još u boksu, znači da stvarno moraš da budeš ili luda ili mnogo hrabra da ne odustaješ od onoga što voliš, pa čak i kada niko ne veruje u tebe. Kao i „devojka od milion dolara“ koja je danima udarala u krušku – sve dok trener koji joj je svaki put izgovarao rečenicu „Ne treniram devojke“ nije pristao da je nauči zanatu iz ringa. „Žene u boksu su diskriminisane“, kaže nam odmah na početku razgovora Nina Stojanović (25), najbolja srpska profesionalna bokserka i svetska šampionka u boksu u muva kategoriji. „Kad se priča o ženama u boksu, čujem kako ne mogu da urade podjednak broj zgibova ili trbušnjaka kao muškarci. A to nije tačno, samo je pitanje volje. Što si više u boksu, shvataš koliko su daleko holivudske priče, i da ne postoje primeri, pogotovo ne u Srbiji, siromašnih devojaka koje rade u kafiću, saznaju za boks na ‚box promotion‘ flajeru i onda ih neko primeti. Ne verujem u te fantastične priče. U Americi je to još i moguće, ali kod nas ne“, objašnjava Nina kako stoje stvari u ringu. U boks je ušla iz čiste radoznalosti i sa tipičnim ženskim

„problemom“ – viškom kilograma i namerom da smrša. A onda se dešava prelomni momenat kada otkriva crtu za koju nije znala da je poseduje i odlučuje da boks rukavice i džak budu njen izbor. „Prvi sparing. Radila sam sa nekom devojkom koja je bila dosta krupnija od mene. Udarila me je u nos, raskrvavila mi usnu... I tada sam shvatila da se ne bojim udarca. Da mi je to izazov. Trener koji me je gledao odmah je to ukapirao. Najvažnije je da se ne bojiš. Nije mi problem ni ako je protivnik krupniji, a ni teži od mene“, kaže Nina koja je visoka 158 centimetara i ima nešto više od 50 kilograma. Da razbijemo i druge predrasude – nije muškobanjasta, izgleda i oblači se kao i druge devojke, šminka se i ide kod frizera pred svaki meč, u ringu nastupa u suknjici, koju je čak sama kreirala, udata je. U Americi, Meksiku i Argentini ženski profesionalni boks je vrhunski, na nivou šou programa, sa svim elementima kiča za potrebe obrta velikog novca. Sve sija, od zlatnih i srebrnih suknjica bokserki koje su sve redom lepotice, pa do dvorana u kojima se dešava šou za široke narodne mase. Zato je u Las Vegasu svakog vikenda ludnica zbog spektakularnih borbi. Ćerka Muhameda Alija jedna je od najpoznatijih svetskih promoterki boksa. Ali Evropa je daleko od toga, a u Srbiji se na prste mogu izbrojati devojke koje profesionalno treniraju boks. Ima nekoliko amaterki u olimpijskom boksu, par kik-bokserki, ali svima njima je zajedničko što ih gledaju sa predrasudama i podozrivim pitanjem: „Šta će jedna devojka u ringu?“

Držala sam nekoliko treninga nekim momcima i bili su vrlo razočarani u sebe pošto nisu mogli da urade nešto što ja radim sa lakoćom

DISKRIMINACIJA JE UVEK TU. „Ne volim mnogo da pričam o tome. Svima kažem da dođu da vide moj trening, pogledaju moj sparing i kako izgleda moja priprema. Držala sam nekoliko treninga nekim momcima i bili su vrlo razočarani u sebe pošto nisu mogli da urade nešto što ja radim sa lakoćom. Postoje neki mečevi od kojih me je

REPORTAŽA

sramota umesto tih muškaraca. Posle nekih mojih mečeva prilazili su mi ljudi koji su mi govorili: ‚Auu, mala, kako ti biješ!‘“ I RODITELJI SU BILI PROTIV NJENOG IZBORA. „Slave svaku moju pobedu, ali nikada to nisu prihvatili. Imaju stalno strah od povreda. Ali ljudi ne znaju da u boksu ima manje povreda nego u fudbalu, rukometu, košarci. Kad ste čuli da je neki bokser prekinuo karijeru zbog povrede?“, pita Nina koja kao svoju najtežu povredu navodi pocepanu arkadu pošto ju je glavom udarila jedna Nemica, kako kaže „slučajno“. „Srećom, nisu mi lomili nos. Osim te povrede arkade – koja me nije ni bolela, samo je bilo mnogo krvi – nije bilo povreda. Ne računam kad mi ruke budu modroplave od mnogo treninga pred meč. Suprug mi govori da nisam normalna, ali to je sve normalno u boksu“, dodaje. Najpre je trenirala kik-boks u Zvezdi, bavila se amaterskim boksom, bila višestruka šampionka i reprezentativka Srbije, osvojila je više međunarodnih medalja, pa je usledila profesionalna karijera. Krajem prošle godine postala je svetska šampionka kada je pobedila Evu Foreberger, uzela joj titule u WBF, WiBF i GBU verziji i iz austrijskog Lajbnica se vratila kući sa tri pojasa. Ninina pobeda iznenadila je sve u Srbiji, osim onih koji znaju koliko radi. Jer situacija u srpskom boksu je dobra ako se posmatra kvalitet sportista, ali malo je stručnih trenera, nedostaje novca jer je malo njih spremno da investira u boks, a kamoli u ženski. Na putu do uspeha, na kojem je upisano i da je neporažena u

devet profesionalnih mečeva i da je u tri nokautirala protivnicu, niko finansijski ni sponzorski ne stoji iza nje, pa njena porodica plaća njenu ljubav ka plemenitom sportu. „Trener Dušan Mileusnić, menadžer Luka Popović, kondicioni trener David Radulović, profesor Vesko Drašković – to je tim koji je doveo do mog svetskog rezultata. Svi su bili iznenađeni kada mi se desio uspeh. Nažalost, u Srbiji niko nije pratio moj dugogodišnji rad, ali ljudi iz udruženja znaju koliko je tu znoja proliveno, kao i rada koji traje punih sedam godina.“ SVE BARIJERE KOJE STOJE NA PUTU NE SPREČAVAJU NEKOLICINU devojčica i devojaka da krenu putem gvozdenih rukavica. Petnaestogodišnja Anja Bajković je jedna od njih. „Kao i svi roditelji, moji su mi rekli: ‘Šta će devojčica na boksu?!‘, i da to nije sport za žene. Sa drugaricom sam krenula na kikboks da bih ušla u kondiciju, jer ceo život treniram nešto. Ubrzo sam prešla kod Nine i svidelo mi se jer trening nije samo udaranje u džak“, odgovara Anja na pitanje: „Zašto baš boks?“ Ni reakcije vršnjaka nisu na njenoj strani. „Dečaci ne vole kad je devojka sportski tip i ima mišiće, ali im ne smeta kada puši i pije. Ali mene ne zanimaju komentari iz okruženja“, kaže Anja čiji pogled odiše smirenošću. Nina kaže da je ta njena hladnokrvnost i balans ono po čemu se izdvaja: „U pogledu tehnike, ona je dorasla, a kada je reč o fizičkoj pripremi, ni to ne bi predstavljalo nikakav problem. Snašla bi se.“ Nina dodaje da devojčice kao Anja mogu da napravi uspeh jer u Srbiji nema velike

konkurencije. Konkretno, Anjina prednost je i to što ima ženskog trenera jer skoro i da nema trenera u boksu koji nije muškog pola. „Sve ovo što Anja prolazi sada, ja sam prošla težim putem. Imala sam nepotrebne greške, a ona može da ih ima neuporedivo manje jer ima mene. Može da napreduje u ženskom boksu i da stigne do reprezentacije. Ja sam prošla golgotu jer sam mnogo puta imala emotivne krize, krahove, plakanje, izbacivanje sa treninga, i sada znam da reagujem na takve situacije“, ističe Nina. KADA JE NJEN SADAŠNJI TRENER DUŠAN MILEUSNIĆ, KOJI JE inače vodio poslednju jugoslovensku reprezentaciju na Olimpijskim igrama, počeo da radi sa njom pripreme za meč koji će joj doneti svetsku titulu, nije sve išlo tako glatko, što govori koliko je komplikovan položaj žene u boksu. „Priznao je kako mu je bilo neobično na prvom treningu jer je navikao da se dere na muškarce: ‘Ajde, udri, majmune...‘ Rekao mi je da je bio zbunjen: ‘Kako sad da vičem na jednu devojčicu!?‘“, prepričava Nina, pre jedna u milion nego „devojka od milion dolara“. Ali nijednog momenta tokom razgovora sa njom ne sumnjate da je boks njen život, i pored toga što, osim porodice, nema nekoga ko bi stao iza nje. „Žao mi je što nemam taj ’gas’ i od drugih ljudi. Nekoga ko bi rekao: ‘Guraj ovo!‘ Mora mnogo rundi da prođe da bi se uloženo vratilo, da li kroz Anju ili kroz nekog drugog. Ne mora preko mene jer možda se ja neću ostvariti, ali će možda Anja ili neka druga devojčica da napravi svetski rezultat. A predrasude ćemo rušiti.“ ®

ZDRAVLJE

Za Original piše Predrag Blagojević, student Fakulteta organizacionih nauka, kojem je dijabetes tip 1 ustanovljen 2004. godine. U januaru ove godine počeo je sa pisanjem o životu sa dijabetesom na blogu www.mojdijabetes.com, kako bi svojim iskustvima i razmenom iskustava sa drugima pomogao nekome da svoj život sa dijabetesom proživi kvalitetno, jer je život sa hroničnom bolešću pun nejasnoća koje ne možemo sami da odgonetnemo i uvek nam treba savet i iskustvo drugih

MOJ ŽIVOT S DIJABETESOM

ZDRAVLJE

ijabetes je posao koji se radi 24 časa dnevno svih sedam dana u nedelji. On obuhvata svakodnevno merenje, ubrizgavanje insulina, prilagođavanje ishrane i još mnogo faktora koji se ne mogu zanemariti i koji se ne mogu ostaviti negde po strani ni u jednom trenutku. Suština dijabetesa je u imitaciji i zameni funkcije organa koji ne radi, a na koji utiče veliki broj svakodnevnih aktivnosti kao što su: ishrana, fizička aktivnost, raspoloženje, hormoni, prehlada, itd... Zameniti funkciju nekog organa nije lako, kod dijabetesa je moguće i potrebno kako bismo svoje telo sačuvali od brojnih posledica. Nekada imati dijabetes nije teško. Nivo šećera u krvi je u savršenoj kontroli, u sve što radiš ulažeš malo truda i sve funkcioniše. Jedeš zdravo a uz to imaš i fizičku aktivnost, lepo se osećaš u svojoj koži, zadovoljan si sobom. To su neki od dobrih dana u životu sa dijabetesom. Ali gde god ima dobrih, tu su i loši dani, pa je tako i sa dijabetesom. To su dani u kojima nivo šećera u krvi „divlja“. Možda zbog toga što sam prethodnog dana pojeo više ugljenih hidrata ili parče više omiljenog kolača, ili je u pitanju stres u školi, kući ili na poslu. Tada je potrebno sebe opustiti i prihvatiti da „savršena kontrola“ dijabetesa nije uvek moguća. Takva vrsta teških trenutaka u dijabetesu je česta, neki poremete više a neki manje. Ali kada sagledamo koliko je nesavršen i pun izazova život sa dijabetesom i koliko je teško skupiti energiju potrebnu za preokretanje dijabetesa u pozitivnu stvar, i uvidimo da su ti brojevi skloni manipulaciji, onda shvatimo da je život sa dijabetesom samo život. Dijabetes je konstantan izazov, ali ima potencijal da te učini boljim i uspešnijim u svakom aspektu života ako dozvoliš da te nauči šta je važno i kako želiš živeti.

O ISHRANI Jedno od najčešćih pitanja koje čujem kada neko sazna da imam dijabetes jeste: „Smeš li to da jedeš?“ -- „Da, smem da jedem sve kao i osoba koja nema dijabetes, ali moj izbor hrane mora biti pametniji kako bih šećer u krvi održavao na normalnom nivou tokom dana i tako sebe sačuvao od komplikacija koje mogu nastati“ -- uglavnom je odgovor kojim pokušavam

da objasnim nekome kako je to imati dijabetes. Ljudi vezuju dijabetes za potpuno izbacivanje šećera iz ishrane, kao namirnice koja je apsolutno zabranjena. Zapravo, i nije baš tako. Nekada slatkiš, kolač ili parče torte pojedem kada je nivo šećera u krvi nizak ili sebi dajem trenutak oduška koji je prethodno pokriven fizičkom aktivnošću i dovoljnom dozom insulina.

u krvi samo pokažu da nešto nismo dobro uradili, i da nešto u vezi sa svojim telom nismo dovoljno naučili. Započinjanje intenzivnijeg treniranja potrebno je uraditi polako i planirano kako bi glikemija ostala i bila normalna tokom tog perioda. To nekada nije lako, ali bitno je shvatiti šta se dešava u telu tokom svake vrste treninga i znati kako telo i nivo šećera u krvi tada reaguju.

Manjak svesti o tome šta dijabetes predstavlja i kako živeti sa njim, ljudima stvara strah i predrasude o ovoj hroničnoj bolesti sa kojom živi skoro svaka deseta osoba na svetu Dijeta koje se pridržavam u svojoj svakodnevici sa dijabetesom puna je voća i povrća, zdravih masti i ugljenih hidrata, žitarica i lakih mesa uz izbegavanje prerađene hrane. Koliko god to zvali „dijetom“, to je način kako bi svaka osoba trebalo da se hrani. Odlučivanje šta jesti i posledice konzumiranja određene hrane stvari su koje svako treba da ima na umu, bez obzira na stanje svog pankreasa. Osobe sa dijabetesom su samo medicinski primorane da prave dobre izbore sa hranom zbog njenog vidljivog uticaja na zdravlje.

O FIZIČKOJ AKTIVNOSTI Konstantna i redovna fizička aktivnost je od velikog značaja za kontrolu i vođenje dijabetesa. Ona povećava osetljivost ćelija organizma na insulin, pa kada ste fizički aktivni, možete povećati unos hrane sa istom količinom insulina ili smanjiti dozu insulina. Takođe, fizičkom aktivnošću se kontroliše telesna masa, sprečava se povećanje koje može negativno uticati na kontrolu dijabetesa. Nema sumnje da je izazovnije imati fizičku aktivnost ako imate dijabetes, posebno ako koristite insulin. Nizak i visok nivo šećera u krvi glavni su izazovi koje je potrebno sprečiti tokom fizičke aktivnosti bilo kog tipa. Vežbanje sa dijabetesom nije nauka, potrebno mu je samo temeljno prići i s vremenom eksperimentisati. Nekada nam nizak ili visok nivo šećera

Dijabetes je u stalnom rastu. Širom sveta svakodnevno se otkrivaju novi slučajevi dijabetesa svakog oblika, kako kod odraslih, tako i kod mladih i dece. Koliko je u rastu pokazuje podatak da je u 2014. godini u svetu živelo četiristo dvadeset dva miliona obolelih od dijabetesa, u poređenju sa sto osam miliona u 1980. godini, što je povećanje sa 4,7% na 8,5% celokupne populacije. U 2014. godini, dijabetes i komplikacije dijabetesa uzrok su milion i po smrtnih slučajeva u svetu. Svi ti podaci pokazuju celokupan rast i pandemiju dijabetesa u svetu prouzrokovanu lošim načinom života punim stresa, lošom ishranom i manjkom fizičke aktivnosti. U našem okruženju, kao i u svetu, glavni problem je nedostatak edukacije. Manjak svesti o tome šta dijabetes predstavlja i kako živeti sa njim, ljudima stvara strah i predrasude o ovoj hroničnoj bolesti sa kojom živi skoro svaka deseta osoba na svetu. Zato je neophodno da osobe sa dijabetesom, i oni koji ne boluju od njega, razumeju ovu bolest i na taj način lakše vode svoj život, a samim tim pomognu osobama u svojoj okolini da lakše žive sa njom. ®

MIRIS I UKUS

KAKAO superhrana bogova Svi znamo da je kakao nezamenljiv sastojak svake čokolade, međutim malo je poznato da kakao predstavlja jednu od najkompleksnijih i najzdravijih namirnica na planeti koja sadrži preko 300 aktivnih supstanci. Ali samo ako se konzumira sirov! Piše Irina Bulatović, Zdravo živo – Raw food & juice bar*

KAKAO PRAH SE DOBIJA OD PLODA DRVETA THEOBROMA CACAO, što znači: hrana bogova. Vodi poreklo iz tropskih krajeva Južne Amerike. Drvo kakaoa ne raste u području koje je previše visoko, hladno ili suvo, zaštićeno je od vetrova i sunca drvetom koje je više od njega, najčešće drvetom banane. Zahvaljujući svom bogatom i lekovitom sastavu, kakao ima znatne dobrobiti za zdravlje. Za Maje i Asteke, kakao je bio sveto drvo. KAKAO JE BROJ JEDAN IZVOR MAGNEZIJUMA I KALCIJUMA. POMAŽE srcu, mozgu i sistemu za varenje, pospešuje razvoj kostiju. Odličan je izvor gvožđa: u 28 grama kakaoa nalazi se više od 300% dnevne preporučene količine gvožđa. Vitamin C važan je sastojak kakaoa, kao i hrom i bakar. Tu su takođe antioksidansi i omega 6 masne kiseline koji sprečavaju razvoj mnogih bolesti. Naučno je dokazano da se osećamo lepo i srećno kada konzumiramo kakao, budući da on pospešuje lučenje endorfina, dopamina i serotonina. IAKO KAKAO PRVENSTVENO POVEZUJEMO SA JEDNOM OD NAJPOPULARNIJIH SLATKIH namirnica: čokoladom, važno je znati da se u komercijalnoj proizvodnji sve prednosti kakaoa gube termičkom obradom, te mešanjem kakaoa sa šećerom, mlekom i aditivima. Zato je važno kakao upotrebljavati u sirovom obliku kako bi naš organizam iskoristio sve zdrave sastojke tog magičnog praha. Poslastice od sirovog kakaoa lako možete pripremiti i kod kuće. Možete ga pomešati i samleti sa svojim omiljenim orašastim voćem, ili prah dodati smutijima i kašama, pripremati home made sirovu čokoladu, ili ukoliko volite malo gorči, intenzivan ukus, grickati sirova zrna kakaoa. Kakao je takođe odličan za negu kose i kože. Probajte da pomešate malo kakaoa, meda i maslinovog ulja i nanesete na lice i vrat. Kakao je odličan i za ishranu beba. Pomešajte malu količinu praha sa biljnim mlekom ili sa voćem, i dobićete ukusnu i veoma zdravu poslasticu (za bebe od 12 meseci). Na koji god način ga pripremili, uživaćete u njegovom intenzivnom ukusu, u toj pravoj superhrani bogova! ®

Recept

Smuti od kakaoa i banana l 1 kašika sirovog kakaoa l 1 kašika čia semenki l 1 veća banana l 1 šolja bademovog mleka ili vode l Sastojke ubaciti u blender i sjediniti * Ove i mnoge druge poslastice od sirovog kakaoa možete probati u restoranu Zdravo živo – Raw food & juice bar, Jurija Gagarina 14 lj, naselje Belvil.

ROBERT ROUZ

S V E T S K I P O Z N AT I MARKETINŠKI STRUČNJAK

INTERESANTAN SADRŽAJ TREBA DA IZNENAĐUJE, OBRAZUJE, ZABAVLJA I INSPIRIŠE VEĆ VIŠE OD 20 GODINA, ROBERT ROUZ POMAŽE KOMPANIJAMA i organizacijama da uspešno ispričaju svoju priču kroz digitalne medije. U poslednjih pet godina sarađivao je sa više od 500 kompanija različitih veličina, uključujući 15 sa liste najuspešnijih „Fortune 100“. Pruža savete u oblasti strateškog marketinga za globalne brendove kao što su Capital One, Dell, Caterpillar, Hewlett Packard, Microsoft, Fondacija Bila i Melinde Gejts i UPS. Robert trenutno radi kao glavni strateški savetnik Content Marketing instituta i viši je konsultant za Digital Clarity Group. Učestvovaće na konferenciji Content Experience, koju 3. i 4. oktobra u hotelu „Metropol Palace“ organizuje agencija Represent Communications.

Kako se dolazi do kreativne ideje?

Proces koji se meni dopada jeste onaj koji predlaže Džon Kliz u predavanju o kreativnosti. Ključ leži u tome da sebi date vremena, prostora i opet vremena, da imate veru i humor. Ne pokušavajte da rešite problem u određenom roku već ostavite sebi vremena da budete nesigurni oko svakog zaključka do koga ćete doći. Onda, treba da verujete da ne postoji „pogrešan“ odgovor. Humor je možda ono što vam najviše treba. Pomaže da otvorite um i prihvatite nove kreativne ideje. To je proces koji lično volim da primenjujem. Šta je danas, u eri opšte digitalizacije i zatrpanosti informacijama, zanimljiv sadržaj, i po čemu se razlikuje zanimljiv od nezanimljivog sadržaja?

Interesantan sadržaj je onaj koji ima određenu vrednost. On iznenađuje, obrazuje, zabavlja, inspiriše ili na neki način

prenosi vrednost potrošaču tog sadržaja. Najveći izazov sa kojim se većina brendova suočava jeste: kako predstaviti svoje vrednosti. Treba biti spreman, ustati i reći: „Ovo je zabavno“, ili „Ovo je naše mišljenje o svetu“, ili „Ovo je najbolji način da se nešto uradi“. Veliki broj brendova se plaši da uradi tako nešto zato što bi takav stav mogao odvratiti nekog od njihovog proizvoda ili usluge. To je važna tačka: kako biste bili odgovarajući za nekog, treba da budete spremni da budete neodgovarajući za drugog. Po tome se sadržaji razlikuju. U kom pravcu će se u budućnosti kretati digitalni marketing i kako će velike promene u medijima koje se dešavaju uticati na to?

Marketing je sada potpuno digitalan, ne razumem zašto brendovi i dalje imaju odvojene sektore za digitalni i „regularni“ marketing. Budućnost marketinga u digitalnom svetu jeste da je najvažnije stvaranje vrednosti kroz digitalno iskustvo. Većinom, to su iskustva koja pokreću sadržaj. Tradicionalni mediji se takođe razvijaju u pravcu u kome će nuditi neku vrstu proizvoda kao način monetizovanja njihovog sadržaja.

Pomažete velikim svetskim kompanijama da uspešno ispričaju svoju priču kroz digitalni marketing. Koja je formula uspeha, odnosno kako se priča uspešna priča?

Ne postoji samo jedna formula uspeha. Da postoji – bio bih veoma bogat. Ha-ha. Ključna stvar kako biste bili u stanju da ispričate uspešnu priču ovih dana jeste da ulažete, posvetite vreme i talenat sadržaju kao strateškoj funkciji poslovanja. Kompanije koje su zaista uspešne jesu one koje kreiraju i ulažu u strategije koje pokreću priče, a koje se oslanjaju na tehnologiju radije nego da jure svaku novu tehnologiju pokušavajući da shvate kako da je napune sadržajem. Radili ste sa više od 500 brendova. Na tržištu je borba brendova kako i ko će brže i bolje dopreti do korisnika svojim porukama. Šta je presudno da bi ta komunikacija bila uspešna i koliki značaj se daje psihologiji korisnika u celoj priči?

Razumevanje vašeg potrošača i šta su njegove potrebe uvek je bila i biće najvažnija veština koju odeljenje za marketing može imati. Najvažnije je razumeti da nije neophodno da brendovi budu brzi, oni samo treba brzo da reaguju. Biti brz odnosi se na brzinu. Definiše brzinu kojom možemo da se pomeramo sa jednog na drugo mesto. Tu većina biznisa pravi grešku. Oni „jure“ za tehnologijama i kanalima i komunikacionim strategijama i frustrirani su kada odmah ne dobiju rezultate.

KAKO SAM DOVDE STIGAO

Dejan Stojiljković PISAC, KOAUTOR SERIJE „SENKA NAD BALKANOM“ DRAGANA BJELOGRLIĆA KOJA USKORO POČINJE DA SE EMITUJE

OSNOVNA ŠKOLA ⊲ Imao sam tu sreću da mi period od prvog do osmog razreda osnovne protekne u jednoj divnoj državi po imenu SFRJ. Išao sam u školu koja je nosila ime lokalnog narodnog heroja, a nalazila se na samo par stotina metara od mesta gde su se sreli Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa. Pevali smo na časovima prirode i društva partizanske pesme, ucili o Titu i ofanzivama, citali smo Tik-Tak i Dečje novine. Skupljali albume sa sličicama i stripove: Zagor, Blek, Komandant Mark... Jedan od prelomnih trenutaka u mom životu se desio avgusta 1987. kada sam na trafici „Borbe“ ugledao prvu epizodu Dilana Doga. Negde u to vreme sam i napisao svoj prvi nindža-roman. U svesci „na kocke“. SREDNJA ŠKOLA Srednja škola je bila pakao. Možda najgori period u istoriji ove zemlje, 1991–1994, sankcije, ratovi, siromaštvo... Išao sam u elektrotehničku školu koja se nalazila na obodu grada, odmah pored Elektronske industrije koja je baš tih godina krenula da propada. Često nije bilo grejanja, čak ni struje, bežali smo iz škole jer smo bili gladni.

MOJA PRVA OBJAVLJENA PRIČA JE „LEVA STRANA DRUMA“ koja je dobila prvu nagradu na konkursu zrenjaniskog časopisa „Ulaznica“ 2002. To je ujedno i naslov moje prve knjige koju je objavio SKC Niš 2007. godine. Prvo sam pisao tzv. „stvarnosnu prozu“, ali sam se onda okrenuo ka žanru i istorijskim temama. Konstantinovo raskršće, moj prvi roman, izašao je jula 2009. i uspeh te knjige bio je za mene kao grom iz vedra neba. Onda sam dobio i Nagradu „Miloš Crnjanski“ a knjiga je potom bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Ceo moj svet promenio se za samo šest meseci. Bio sam „slavni“ pisac. Usledila je onda knjiga Duge noći i crne zastave, novi uspeh kod publike, a onda i angažman u pozorištu, jedno slatko-gorko iskustvo, pre svega vezano za predstavu „Konstantin“. Predstava je kasnije uzela dve Sterijine nagrade.

ŠKOLOVANJE

FAKULTET Upisao sam Pravni fakultet i tamo upoznao svoju buduću suprugu Hristinu. Pre toga sam, kao brucoš, sedamdeset i kusur dana šetao gradom protestujući zbog izborne krađe. Objavio sam prve tekstove u fakultetskom listu Pravnik. Nedugo kasnije sam dobio poziv da predem u akademski list Pressing što je bio početak moje novinarske karijere. Posle je usledila vojska, Prištinski korpus, Kopnena zona bezbednosti.

PRVA ZARADA

PISANJE

PRVI NOVAC SAM ZARADIO na građevini. Mešao sam malter. Dve lopate peska, dve lopate cementa, pa kofica vode. Prvi novac od pisanja sam zaradio kada sam poslao neku bezveznu priču nekom časopisu za tinejdžere. Honorar mi je doneo poštar i od njega sam kupio šal „Radničkog“ koji i sada imam. Radio sam svašta, lepio plakate za političke stranke, organizovao koncerte, bio šanker, preprodavac diskova, dizajner, DJ... Bio sam urednik u Pressingu od 2005. do 2009. a istovremeno sam pisao i za neke druge medije, najvažniji medu njima svakako je legendarni pop-kult magazin Popboks gde mi je urednik bio sjajni Goran Tarlać od koga sam mnogo naučio. Na kraju, uspelo mi je ipak ono o čemu sam sanjao – da živim od pisanja.

Nakon toga ulazim u „kolaboraciju“ sa prijateljem i kolegom Vladimirom Kecmanovićem, pišemo zajedno, u četiri ruke, prvo bestseler Kainov ožiljak a onda serijal „Nemanjići“. U oba slučaja imamo ogroman uspeh kod publike. Dobijam poziv od Dragana Bjelogrlića, radimo seriju „Senke nad Balkanom“ zajedno sa Vladom i Danicom Pajović. Dve i po godine teškog rada, ali kada se sve završilo, mogu slobodno da kažem da tih 11 epizoda serije smatram krunom svoje dosadašnje spisateljske karijere.