Original #19

magazin

april 2017.

broj

19

C ENA 1 9 9 r s d

Natalija Vodjanova jedna od najtraženijih manekenki sveta

Čovek mora da se usavršava dok je živ

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Ivana Španović

Visoka u letu, čvrsto na zemlji

Vuk Ršumović, Igor Kordej, Ričard brenson, sanja domazet, SPORTIFICO, dejvid linč, petar lubarda

Velika ispovest najbolje srpske atletičarke o inspiraciji, uspesima, mentalnoj snazi i snovima koje tek treba da ostvari : ORGNLmagazine

: @ORGNLmagazine

: ORGNLmagazine www. original.me

www. nedeljnik.rs/original

Kada tehnologija pomaže ljudima da oblikuju budućnost.

Tada oni za sobom ostavljaju bogato nasleđe.

To je “Ingenuity for life”. siemens.com/ingenuityforlife

sadržaj broja

april

#19

10 / sanja domazet

Velika ispovest heroine srpskog sporta Ivana Španović

Najpre je diplomirala pravo, ali pravdu nije isterivala u sudnici, već u redakciji.

Sanja Domazet je i nagrađivani esejista, dramaturg i romanopisac.

Magistrirala je i doktorirala na Fakultetu političkih nauka gde predaje novinarstvo

4 / ričard brenson 6 / odbaci apatiju 8 / valter i ekof 18 / izložba reči 22 / originalna knjiga 46 / natalija vodjanova 56 / Dejvid linč 60 / šaron ajal 62 / petar lubarda 68 / upoznaj svet 78 / miris i ukus

28 / miloš erić, sportifico „Sportska verzija LinkedIna“ nastala je 2016. godine u Beogradu, a idejni tvorac startapa je ajtijevac Miloš Erić, nekada i sâm talentovani sportista i golman

40 / stanko stojiljković Novu Galaksiju pokrenuo je jedan od urednika čuvene stare Galaksije Stanko Stojiljković, koji je za Original, osim o Galaksijama, govorio i o stanju u srpskoj nauci i o problemu na koji upozorava već više od dve decenije – odlasku mladih u svet sa kartom u jednom pravcu

48 / Vuk ršumović Svi imaju heroje iz bajki i crtanih filmova kojima se i danas vraćaju, a on je bio čuvar detinjstva mnogih koji su zajedno sa njim naučili sve fazone i fore potrebne za ono što sledi posle detinjstva.

Sećate se – on je Vuk i morate mu verovati na reč. Njegov filmski opus izuzetno je bogat. Učestvovao je u najpoznatijim filmskim ostvarenjima u Srbiji, što kao glumac, što iza kamere, u svojstvu scenariste i reditelja

Impressum

52 / igor kordej Za strip crtača koji je radio za gigante poput Marvela i DC Comisca to je u fudbalskoj paraleli ravno igranju za Real Madrid i Barselonu. Bio je prvi zaposleni strip crtač u Jugoslaviji...

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

Preduzetnica kojoj se najviše divim Preduzetništvo u svojoj suštini se svodi na identifikovanje rupe na tržištu i stvaranje korisnog proizvoda koji bi popunio tu rupu. A Sara Blejkli je pokazala svetu da to nekad može da bude toliko jednostavno kao odsecanje para čarapa Upoznao sam Saru Blejkli kada je bila takmičarka na mom američkom programu „The Rebel Billionaire“ („Buntovnički milijarder“), koji je trajao samo jednu sezonu, 2004. i 2005. godine. Kada se pridružila ekipi, tokom deset sedmica koliko je trajalo snimanje čitave serije, iznenadilo me je što sam čuo da je već četiri godine u biznisu koji je zvučao kao da ga vodi samo jedna žena. Kada sam je pitao ko vodi računa o prodavnici dok je ona odsutna, rekla mi je samo: „Ma ne brini o tome, tamo je Lori En i verujem joj skroz da će stvari ići kako treba.“ Sećam se da

sam se zapitao da li bih imao hrabrosti da napustim Virgin na nekoliko meseci kada je moj biznis imao svega četiri godine.

Da budem iskren, i bez ikakve zle namere prema mojim tadašnjim kolegama, odgovor je bio jedno glasno: „Nema šanse!“ Iako je Sara bila Do 2012. godine drugoplasirana u prodaja je finalu „Buntovničkdostigla og milijardera“, iskoristila je tih deset sedamsto miliona nedelja i potom se dolara i Sara je vratila biznisu gde u svom posedu je tiho nastavila da radi i postala, u 41. imala brend koji godini, jedna od je bio kao Google najmlađih self-made za pretraživače („nenaslednih“) milijarderki u interneta – Sjedinjenim Amergeneričko ime za ičkim Državama. O, čitav segment jesam li zaboravio da pomenem da je tržišta koji je ona Sara – ako to već osnovala niste znali – osnivač

i generalni direktor kompanije Spanx, koja proizvodi veš za oblikovanje figure, i koju je započela iz svog stana sa svega 5.000 dolara na računu. Sara nije uspela da se upiše na pravni fakultet i potom je postala prodavačica fotokopir-mašina od vrata do vrata na Floridi – time se bavila čak pet godina, što dosta govori o njenoj upornosti.

Rođenje Spanxa bilo je klasični preduzetnički case study: ako ne možete da nađete na tržištu nešto što vam treba, onda ga sami stvorite. Sara je nosila čarape sa kojih bi odsekla nogavice, ali uvek je imala probleme s tim što bi se čarape podizale uz nogu. Zato je počela da razmišlja o tome kako bi bilo napraviti „šejper“ koji bi obavljao posao. Mesecima je telefonirala raznim ljudima, a potom i fabrikama, pre nego što je pronašla jedan pogon u Severnoj Karolini koji je bio spreman da se okuša u tom proizvodu. U međuvremenu je usavršila svoje prototipe – što je dugo vremena bio samo jedan galimatijas donjeg veša, elastičnih steznika i spajalica.

Nakon toga nastupilo je vreme za odluku o brendu. Sara je negde čula da se brendovi sa slovom K u izgovoru dobro prodaju, pa joj je palo na pamet ime Spanks, ali taj naziv mnogima je u tradicionalnim južnjačkim krajevima Amerike zvučao uvredljivo. Zato je stavila kolekciju u crvenu kutiju i promenila spelovanje u Spanx sa X – neki su i dalje bili uvređeni, ali njoj je to zvučalo dobro. Kao što Sara kaže: „Izmislila sam nešto u jednoj od najdosadnijih kategorija. Jer ona žena koja nosi šejper ne želi nikome da kaže šta radi.“ Ali to je bilo pre nego što je Spanx promenio sva pravila poslovanja!

Sara izumitelj postala je Sara prodavačica. Nije imala previše novca da ide po sajmovima, pa je odlučila da krene u ofanzivu. Pokušala je da dođe do prodavnice Neiman Marcus, jedne od najvažnijih u Njujorku, ali nikada nije uspevala da se čuje sa direktorkom. Onda je jednog dana direktorka sasvim slučajno sama podigla slušalicu i Sara je na brzinu izrecitovala svoj dobro uvežbani pič, završivši sa: „I ako pristanete da se vidite sa mnom, doleteću u Njujork na sastanak samo s vama.“ Impresionirana Sarinom energijom i entuzijazmom koji je pokazivala za svoj proizvod, direktorka je pristala na sastanak, a ubrzo i na prodaju. Sara PR i zaštitno lice kompanije imala je veliku

Moji omiljeni citati o liderstvu 10. Liderstvo je kada druge činite boljima kad ste tu i kada vaš uticaj traje kada niste. – Šeril Sandberg 9. Ne zaboravite da uradite nešto za druge ljude. – Mark Beniof 8. Nemojte da vas plaši kada nešto ne znate. To može da bude vaša najveća snaga i omogućiće vam da uradite stvari drugačije od ostalih. – Sara Blejkli 7. Zaradite to da budete vođa svakog dana. – Majkl Džordan 6. Moramo da razmišljamo o budućnosti i o planeti koju ćemo ostaviti našoj deci i deci naše dece. – Kofi Anan 5. Jednostavno je: mi ne stvaramo usluge da bismo zaradili; mi zarađujemo da bismo stvarali bolje usluge. – Mark Zakerberg 4. Neiskustvo je prednost. Prigrlite je. – Vendi Kop 3. Liderstvo nije samo davanje energije... Već otkrivanje energije kod drugih ljudi. – Pol Polman 2. Promene neće doći ako čekamo na neku drugu osobu ili ako čekamo na neko drugo vreme. Mi smo oni na koje smo čekali.

Mi smo promena koju tražimo. – Barak Obama 1. Ne možemo od drugih da tražimo ono što nismo uradili sami. – Kristijana Figuereš

sreću kada je Opra Vinfri nazvala Spanx jednom od „svojih omiljenih stvari u 2000. godini“. Neverovatno, ali u to vreme Spanx nije imao ni sajt; pa ipak, samo u prvoj godini prodaja je dostigla čudesna četiri miliona dolara. Dogodine je QVC, televizijski kanal za kupovinu od kuće, počeo da reklamira proizvod i prodaja se udvostručila. Sara je krenula na dobar put, i od tada se nije zaustavila.

Do 2012. godine prodaja je dostigla sedamsto miliona dolara i Sara je u svom posedu imala brend koji je bio kao Google za pretraživače interneta – generičko ime za čitav segment tržišta koji je ona osnovala.

Nakon TV programa, Sara i ja postali smo dobri prijatelji, a pravila mi je društvo i kao sudija na prošlogodišnjem takmičenju u pičingu VOOM, koje je organizovao Virgin Media Business. Bilo je zadivljujuće videti kako Sara prenosi svoja iskustva od onoga što je naučila tokom godina u biznisu. Divim joj se

zbog stava, zbog humora i zbog jasne vizije za biznis koji vodi.

Preduzetništvo u svojoj suštini se svodi na identifikovanje rupe na tržištu i stvaranje korisnog proizvoda koji bi popunio tu rupu. A Sara je pokazala svetu da to nekad može da bude toliko jednostavno kao odsecanje para čarapa.

®

Rođenje Spanxa bilo je klasični preduzetnički case study: ako ne možete da nađete na tržištu nešto što vam treba, onda ga sami stvorite.

Sara je nosila čarape sa kojih bi odsekla nogavice, ali uvek je imala probleme s tim što bi se čarape podizale uz nogu.

Zato je počela da razmišlja o tome kako bi bilo napraviti „šejper“ koji bi obavljao posao

odbaci apatiju

6

Da li su mladi apolitični, ili su političari zastareli Milenijalci su obeleženi kao indiferentna i diskonektovana generacija, a reč je o mladima koji imaju izražen identitet kada je u pitanju građanski aktivizam. Do zabune dolazi zbog toga što milenijalci, za razliku od prethodnih generacija, ne vide aktuelne vlade kao mesto na kom taj aktivizam mogu da ispolje Piše Jovana Radovanović ni pune novinske stupce, o njihovim navikama, shvatanjima i stavovima sprovedeno je na hiljade ispitivanja. Optuženi su da su lenji jer ne veruju u stalan posao, da im je glava u oblacima i da ih ne interesuje dovoljno politika.

Ukratko, da nisu zainteresovani za svoju budućnost.

Oni su milenijalci, i nije tačno da ih ništa ne interesuje. Mnogo je tačnije da ih ne interesuju fraze koje im „odrastao“ svet prodaje. Pitajte samo dekicu Bernija Sandersa, on je naučio njihov jezik i uspeo koliko-toliko da ih pokrene.

Najbrojnija generacija u istoriji, odrasla u vreme novih tehnologija, u mnogo čemu se razlikuje od generacije svojih roditelja i zato poruke političkog establišmenta kod njih ne pale.

Upravo zbog toga milenijalci su obeleženi kao indiferentna i diskonektovana generacija, a reč je mladima koji imaju izražen identitet kada je u pitanju građanski aktivizam. Do zabune dolazi zbog toga što milenijalci, za razliku od prethodnih generacija, ne vide aktuelne vlade kao mesto na kom taj aktivizam mogu da ispolje.

Istraživanje centra Pew Research pokazalo je visoki nivo društvene aktivnosti u ovoj generaciji. Milenijalci možda izbegavaju establišment, ali imaju veoma izraže-

O

ne stavove o važnim društvenim pitanjima.

U Americi stavovi generacije Y mahom su levičarski – smatraju da je pravo žene da odlučuje o svom telu, da je OK legalizovati marihuanu i dozvoliti istopolne brakove.

Oni se zalažu sa obnovljivu energiju. Kao najveće izazove vide jednakost i ekonomski prosperitet. U Evropi slika je nešto drugačija. Sve češće stižu upozorenja da se mladi okreću desnici, za šta stručnjaci krive migrantsku i ekonomsku krizu koje su ozbiljno pogodile sve slojeve stanovništva, pa i milenijalce.

U Srbiji, koja takođe pati od boljke omladine, nije rađeno mnogo istraživanja na ovu temu.

Uoči predsedničkih izbora obavljena su istraživanja koja pokazuju da samo 10 odsto mladih od 18 do 30 godina glasa na izborima, te ne čudi činjenica, upozorili su iz Instituta za evropske poslove, što je samo 0,02 odsto budžeta Srbije namenjeno omladinskim politikama.

Srpske milenijalce optužuju da su nezainteresovani za društvena dešavanja, da ne znaju da izlaskom na izbore utiču i na svoj život (?!) ali i da imaju manjak vere da mogu bilo šta da promene. „Generalno, svuda u svetu mladi su kategorija koja nešto manje glasa. Najviše glasaju oni između 40 i 50 godina starosti, u svakom društvu. Nije to svojstveno samo

„nezainteresovane“

Kako političari da privuku milenijalce* * FEPS Young Academics Network 1. Promovisanje osnovnih sistema vrednosti poput transparentnosti, istinitosti i integriteta 2. Promena partijskih struktura i promovisanje građanskog aktivizma 3. Milenijalci su internacionalisti 4. Kritični su prema širokim koalicijama 5. Promovisanje jednakosti i kritika podele na osnovu pola, rase ili seksualne orijentacije 6. Zdravstveni sistem i jaka socijalna zaštita 7. Zaštita životne sredine 8. Rešavanje problema nezaposlenosti 9. Tehnološki napredak 10. Jak obrazovni sistem

milenijalcima, tako je bilo i u svakoj drugoj generaciji“, kaže Đorđe Vuković, programski direktor CeSID-a za Original. „Međutim, mlade generacije nisu u toj meri apolitične koliko se o tome govori, razlike u procentima kada je reč o starosnim grupama su tek oko deset odsto.“ Prema rezultatima ankete Biroa za društvena istraživanja, mladi Srbi glasaju da bi ispunili građansku dužnost, potom zbog uverenja da će izbori biti regularni, a tek na

odbaci apatiju

Dovoljno je da pogledamo Ameriku.

Mladi Obama 2008. uspeo je da animira veliki broj mladih glasača, 2016. uradio je to stari Berni Sanders. Poruke koje je slao nisu mu donele pobedu u trci protiv Hilari Klinton, ali su mu donele armiju mladih glasača, koji su kasnije, u velikoj meri, izneverili Klintonovu.

Sanders je tokom trke dominirao na društvenim mrežama. Od svih kandidata, njegovi postovi na Fejsbuku imali su najviše komentara, lajkova, šerova. Sandersova brendirana odeća bila je veliki hit na internetu. Berni je postao meme, kao nijedan političar pre njega. Sustigao ga je samo Tramp, ali iz potpuno pogrešnih razloga.

Veliki deo Sandersove kampanje pomogli su mladi volonteri. Oni su mu napravili sajt i aplikacije, pomogli su mu da proširi svoj glas, a sve zahvaljujući poruci koju im je slao. Govorio je o problemima koji se i njih tiču. O kreditnim zaduženjima, o socijalnom statusu. Približio im je socijalizam, kojem su skloni, na najjednostavniji mogući način. trećem i četvrtom mestu su kvalitet kandidata i predstavljenih programa.

Ipak, što su stariji, milenijalci, po prirodi stvari, postaju zainteresovaniji za politička zbivanja. Oni se informišu redovno: prema istraživanju američkog Pres instituta, njih 65 odsto kupuje svakodnevno novine i 85 odsto kaže da prati vesti koje su im veoma važne.

Vuković za Original kaže da je to normalan sled stvari. „Čim pređu u ‘starije‘ generacije, nađu posao, osnuju porodicu, oni postaju i mnogo više zainteresovani za politiku“, objašnjava Vuković.

Pojačano interesovanje najprimetnije je u Americi, gde je, prema Blumbergu, od dvadeset četiri miliona mladih glasača, na prošlogodišnje izbore izašlo manje od polovine, ali od početka godine oni su se mobilizovali te u sve većem broju prisustvuju raznim protestima širom SAD. Međutim, oni ne odustaju od svojih uverenja da establišment radi pogrešno. Njima nije jasno zašto su prava žena, ili LGBT zajednice, ili očuvanja životne okoline deo političke debate.

Ipak, postoji velika razlika između starijih generacija i njihovog mladalačkog doba, i milenijalaca, razlika koju političari retko uviđaju. Oni nisu naučili jezik mladih, i u kampanjama im se – pokazalo se to i u poslednjoj – retko, ili nikako ne obraćaju.

A šta mlade interesuje i čime političari, kako svetski, tako i srpski mogu da ih privuku?

Takođe, na Sandersovom primeru mile-

online i real life nisu, kao što je to slučaj kod starijih generacija, odvojeni. Mladi su osećali Sandersa. Sedamdesetdvogodišnjaka iz Vermonta.

Sandersov uspeh samo je delić velike slike. Milenijalci će veoma brzo promeniti svetsku političku scenu, saglasni su stručnjaci. Oni su spremni da stanu na crtu utemeljenim institucijama. Društvene mreže, koje su njihov teren, menjaju način na koji se debatuje u politici i na koji se ona finansira. Ono što je zajedničko za sve milenijalce širom sveta, bilo da su levičari, desničari ili na centru, smatraju stručnjaci, jeste da mogu da počnu da menjaju spore birokratske sisteme mnogo brže nego što se to očekuje i da promene političku sliku sveta.

U svetu se pojavljuju mladi političari, a mladi privrednici počinju mnogo više da se okreću politici, oni su vesnici promena. U Srbiji je „iskočio“ posve drugačiji fenomen, Ljubiša Preletačević Beli, politička satira u trci za predsednika Srbije, i privukao je mlade. On nema poput Sandersa jasan program, on nema rešenje za probleme, ali je idealan odgovor mladih srpskom establišmentu koji više od dve decenije urušava političku scenu. Beli ima super spotove, i nesvakidašnji pristup glasačima. Beli može da bude začetak promena u Srbiji koje će pokrenuti upravo milenijalci.

nijalci su pokazali da njihovi

®

7

PRELISTAVANJE New York Magazine, 20. mart Ko je prva dama Sjedinjenih Američkih Država?

To sigurno nije, kažu urednici magazina New York, Melanija Tramp, za koju bi se u neko staro vreme govorilo da je „naše gore list“. Umesto toga, najvažniji „ženski dodir“ u Beloj Trampovoj kući je onaj njegove savetnice Kelien Konvej, inače po struci novinarke. „Kelien je zvezda“, proklamovao je ovaj časopis u svom poslednjem broju, u tekstu koji potpisuje Olivija Nuci. A onda se autorka malo ogradila: „Možda nije vaša zvezda. Ali to je i poenta.“ The New Yorker, 3. april Jedno od najzagonetnijih pitanja tokom nekog ozbiljnijeg medicinskog zahvata je šta se događa sa našim telom kada izgubi svest. O tome govori i naslovna strana časopisa Njujorker, koju je nacrtala Malikaa Favr. „Pokušala sam da uhvatim onaj osećaj koji imate kada vas ljudi gledaju dok gubite svest...

Mnogi ljudi znaju o čemu pričam, ali to je i dalje velika misterija.“ Inače, ceo poslednji broj Njujorkera posvećen je napretku u medicini, zdravlju i pravilnom vođenju računa o sopstvenom telu.

The Atlantic, april O ženama u svetu računara i programiranja u ovom broju Originala govorila je Hajdi Harman iz organizacije GeekGirl Meetup. Ali položaj jednog pola koji bi po svim uzusima morao da bude čak i dominantan u IT industriji velika je tema i u svetskim časopisima, tolika da je zaslužila i naslovnu stranu prestižnog mesečnika The Atlantic. „Zašto je Sicilijumska dolina tako grozna prema ženama?“ – pitanje je koje dominira aprilskim izdanjem časopisa.

New Republic, april Američkom politikom se, na nimalo nežan način po čelnog čoveka najstarije svetske demokratije, bavi i New Republic.

Nekada prestižni časopis, koji je u poslednjim vremenima izgubio svoju oštricu, pokušava da se vrati na veliku scenu pitanjem da li je Donald Tramp tiranin i šta odvaja predsednika SAD od diktatora koje svet pamti.

8

JUBILEJ

Valter brani Ekonomski fakultet Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu je prva visokoobrazovna ustanova u Srbiji u oblasti ekonomije i ove godine slavi jubilej – 80 godina. Spremili smo za vas obilje informacija koje nisu poznate čak ni najboljim studentima ovog fakulteta Valter, rođeni Prijepoljac, upisao je Ekonomski fakultet, tadašnju Ekonomsko-komercijalnu školu, 1939. godine. U vreme kada je bio na službi u Hipotekarnoj banci u Sarajevu počinje sa obaveštajnim aktivnostima. Tokom rata postaje legendarna ličnost kao jedan od najistaknutijih obaveštajaca. Poginuo je u aprilu 1945. prilikom borbi za oslobođenje Sarajeva.

Kultni film Valter brani Sarajevo je, prema procenama, pogledalo više od milijardu i po gledalaca, ali je veoma malom broju poznata činjenica da je film inspirisan hrabrošću i podvizima Vladimira Perića Valtera (1919–1945), koji je bio student Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ispred Amfiteatra 1, nalazi se

njegova bista.

Trenutno na ovom fakultetu studira 9.179 studenata. Svake godine diplomu dobije oko hiljadu studenata osnovnih stu-

dija, oko 150 studenata master studija i oko 10 doktora nauka. Od osnivanja, 31. marta 1937. godine, na njemu je diplomiralo oko 50.000 ekonomista, skoro 4.000 magistara nauka i mastera i 800 doktora nauka.

Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu je prva visokoobrazovna ustanova u Srbiji u oblasti ekonomije i ove godine slavi jubilej – 80 godina.

U periodu između dva svetska rata, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji, visoko ekonomsko obrazovanje sticalo se na pravnim fakultetima do 31. marta 1937. godine kada je osnovana Ekonomsko-komercijalna visoka škola (EKVŠ), koja je bila u rangu fakulteta.

JUBILEJ

9

Tri puta više studenata nego studentkinja Tridesetih godina prošlog veka srednjoškolke su tri puta manje upisivale fakultete u odnosu na jači pol. Prema podacima Zavoda za statistiku iz 1938/39. godine, od 16.700 studenata na 24 fakulteta u zemlji, 12.900 su bili mladići, a 3.800 devojke.

Porodici Univerziteta u Beogradu, Ekonomski fakultet se pridružuje 1947.

Dve decenije studentskog časopisa

Prva doktorska disertacija odbranjena je na fakultetu već 1952. godine, kada je dobio i zgradu u kojoj se danas nalazi.

Disertaciju je odbranio Mirko Dautović, koji je kasnije postao i profesor Ekonomskog fakulteta.

Fakultet je jedan od retkih koji oko dve decenije neguje studentski časopis.

Monopolist je nastao u maju 1997. godine kao pilot-projekat na dve strane, a s vremenom je narastao na 50 strana. Od novembra 2006. godine MonopolList je deo evropske mreže studentskih časopisa (Student Press in Europe – SPINE).

Tokom pedesetih godina na Ekonomskom fakultetu doktorske disertacije brane i

kandidati iz inostranstva. Prvi stranac koji je odbranio doktorsku tezu bio je Amaizo Foli Prosper iz Konga.

Prvi izabrani dekan Ekonomskog

fakulteta (1946–1947) bio je dr Radivoj

Uvalić, jedan od glavnih inicijatora osnivanja institucije. On je bio pokretač i osnivač Društva ekonomista Srbije, prvog ekonomskog teorijskog časopisa Ekonomist, prvog ekonomskog instituta. Bio je i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Danas je Ekonomski fakultet moderna obrazovna ustanova, sa Centrom

za saradnju sa privredom, koji je zaključio 220 sporazuma o saradnji sa kompanijama, obezbedio praksu za više od 1.100 studenata i terensku nastavu za studente.

Centar realizuje predavanja i prezentacije predstavnika kompanija, mentorske programe, programe stipendiranja master i doktorskih studija, kao i saradnju sa srednjim školama.

Tokom pedesetih godina na Ekonomskom fakultetu doktorske disertacije brane i kandidati iz inostranstva. Prvi stranac koji je odbranio doktorsku tezu bio je Amaizo Foli Prosper iz Konga.

Prošle godine Ekonomski fakultet

Činjenica je da tri četvrtine

Fakultet ima i studentski Case study

i Univerzitet u Londonu potpisali su

tim, čiji članovi osvajaju

sporazum o realizaciji Međunarodnog programa osnovnih studija „Ekonomija i finansije“ koji će studentima obezbeđivati dve prestižne diplome – diplomu Univerziteta u Londonu i diplomu Univerziteta u Beogradu.

studenata koji u roku završe Ekonomski fakultet nađu posao odmah po završetku studija, često ističe dekan Ekonomskog fakulteta Branislav Boričić, koji je inače profesor matematike i dobro barata procentima. ®

prestižne nagrade na regionalnim i svetskim takmičenjima. U proteklih godinu dana, studentski timovi su osvojili čak 25 nagrada na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima u rešavanju poslovnih problema.

STUDENTSKI ŽIVOT

10

HARVARD I JEJL Prosto ti ne daju da ne uspeš

Marko Kostić, Jana Vraneš i Tijana Stanić studiraju na najprestižnijim univerzitetima današnjice. U razgovoru za Original oni su podelili neke tajne velikih fakulteta i omogućili nam da napravimo paralelu između „tamo“ i „ovde“ Piše Danijela Jovičić

ri samom pomenu Harvarda i Jejla ljudi dobiju onaj prepoznatljivi izraz lica strahopoštovanja. U najmanju ruku zamišljaju Hogvorts, studente sa naočarima u kariranim prslucima sa uvek punim rukama raznih knjiga. Postoje razni mitovi i zablude kako tačno tamo funkcioniše sistem, kakvi sve profesori predaju, i kojim retkim knjigama i tajnim društvima imaju pristup (da, da, i to sam čula u poslednje vreme nekoliko puta).

Istina je negde na sredini. Profesori koji tamo predaju jesu izuzetni (među njima nije zanemarljiv i broj srpskih predavača), ali to i ne čudi jer smo se već kroz naš časopis upoznali sa našim zaista neverovatnim profesionalcima koji svojim predavanjima menjaju živote svojih slušalaca isto kao i oni. No, atmosfera je drugačija, fokusi i ciljevi takođe, ali daleko od onoga što je naša mašta sastavila.

Imala sam zadovoljstvo da popričam sa našim studentima Markom Kostićem, Janom Vraneš i Tijanom Stanić koji studiraju na nekim od najprestižnijih univerziteta današnjice.

Svima je zajednička jedna stvar – velika želja i požrtvovanost koja ih je i dovela dotle. Odlučnost da je to taj put kojim moraju da krenu.

Pitanje slobodnog vremena – kao i svim studentima, nikad ga nema dovoljno, ali samo zato što oni to žele. Studentsko doba je vreme kada se zaista formirate kao ličnost, obrazujete način razmišljanja i otkrivate u kojoj sferi zapravo sebe vidite. Introspekcija je tada zasigurno najaktivnija, zar ne?

p

Učlanjujući se u mnogobrojne organizacije i klubove (Harvard ih ima

čak preko 400) studenti imaju priliku da se usavrše u raznim oblastima – u svim vrstama sporta i umetnosti, novinarstvu, politici, retorici – naprednim kursom iz nekog predmeta koji ih interesuje. To znači da u okviru istog fakulteta možete da naučite da žonglirate, plešete sambu, veslate, pišete predstavu i da naučite da branite svoje stavove. Naravno, postoje i klubovi koji okupljaju studente iz istih ili bliskih naroda. Ex-YU zajednica broji

dvadesetak članova i sastaju se svake nedelje kako bi se družili i razmenjivali iskustva.

Jedna od najvećih razlika između njihovog i našeg načina rada jeste odnos predavač–student. Sve je podređeno mladim mozgovima u razvoju, u svakom smislu. Predavanja su koncipirana tako da uvek postoje pauze kako bi studenti imali vremena za obroke i obavezan odmor između napornih predavanja. Dosta predavanja se snima i potom postavlja na njihove platforme kako bi i studenti koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju, mogli da ih pogledaju. Čak su omogućili i „običnim“ ljudima besplatan pristup svojim kursevima iz više od 25 oblasti. Jer se znanje množi deljenjem. Pored profesorskih konsultacija jedanput nedeljno, na raspolaganju stoje i njihovi asistenti, kao i mentori koji svake nedelje prelaze sa svojim štićenicima gradivo koje su u tih pet dana obrađivali i pomažu oko razumevanja domaćih zadataka. Jedna od studentkinja čak je kratko prokomentarisala: „Prosto ti ne daju da ne uspeš!“ Mislim da to najviše urušava naš sistem, poremećene vrednosti, i to sa obe strane, profesori se okreću više politici i hranjenju svog ega kroz neka trivijalna ponašanja, a studenti se povlače u sebe i ljuljuškaju se uz rečenicu: „Samo da pobegnem odavde, tamo je sve...“ (ovde se nižu, razumljivo, samo superlativi). A sve to jer su popustili pred svojim primarnim nagonima i zaboravili zašto su tu gde jesu. Tamo su profesori jasno okrenuti svojoj misiji i bore se za ono u šta veruju. Nama toga manjka, usled neke struje otupelosti i bezvolje, odjednom smo izgubili kompas i ustuknuli pred izazovom, onim da budemo drugačiji, da iskačemo iz gomile, da nam je važna budućnost nas samih ovde.

Još jedna stvar koja je toliko logična, a opet predstavlja jednu od nepremostivih prepreka u našem obrazovanju, jeste osavremenjavanje literature. I dalje smo svedoci predavanja iz udžbenika koji su davno prevaziđeni a koje su katkada napisali baš isti ti profesori koji iz njih predaju. Stoga učimo zakone koji se ne prime-

11 B(log) Original

Who run the world? Love!

Piše Đurđija Cvetić

................

I ako se u potrazi za ostvarenjem svog sna razočarate, nikada ne odustajte, budite uporni. Radite to iz ljubavi i verujte u svoj san. Bitno je da ga živite svakoga dana, a kada vam vaša prilika pokuca na vrata, da budete spremni. Potrebni smo jedni drugima i prihvatite to. U svemu.

Ne ustručavajte se da potražite pomoć od drugoga, to nije sramno. Isto tako naučite da primite pomoć ako vam je neko ponudi, to nije uvreda. ................

njuju već sedam godina, učimo da govorimo francuski kao da smo upravo izašli iz Prustove knjige, da lečimo pacijente lekovima koji dokazano imaju znatne nuspojave, da ih savetujemo da unose protein u sebe u što većoj količini kako bi se „izgradila mišićna masa“, dok moderna istraživanja dokazano pronalaze krivca u tome za povišeni holesterol, smanjenu funkciju jetre i mozga... Sigurna sam da ima još mnogobrojnih primera sa svake katedre.

Na Jejlu, naprotiv, svake godine koriste dopunjenu verziju knjige, kako bi na najbolji mogući način pripremili

svoje studente, da ih moderno doba ne bi sačekalo iza ugla. To nije nešto nedostižno, zar ne? Već prirodno i zdravorazumno, ako ostavimo iza sebe probleme sa egom i refokusiramo se.

Kada se zađe malo dublje u strukturu ovih sjajnih fakulteta, očito je da su oni tamo gde jesu zahvaljujući radu. Kako studenata, tako i pomoćnog osoblja i samih profesora. Ali onom posvećenom radu koji prožima sve sfere njihovog života, ali sa jednim prelepim ciljem – stvaranje individualaca koji će menjati svet, koji će učiniti posebnim i ponosnim sve ljude oko sebe, a naročito one koji su učestvovali u njihovom samoostvarenju. To je nešto što opravdava sav trud i što je uzvišeni smisao poziva profesora, njegov najlepši aspekat. Za ostvarenje svega ovog fali samo malo, sa naše (studentske) strane i one profesorske, i ništa nije nedostižno.

Imamo i mi sjajne primere kako sistem treba da radi, razne uspehe na takmičenjima studenata sa FON-a, Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, Elektronskog u Nišu...

Treba svi da podignemo lestvicu i da zahtevamo najpre više od sebe samih, a onda od profesora, fakulteta, grada, države. Jer nema ničeg plemenitog u tome da si superioran u odnosu na svog bližnjeg; prava uzvišenost je biti bolji od starog sebe. ®

Još pre dve godine je jedna neverovatna priča ostavila jak utisak na mene. Nosi snažnu poruku, a to je da nije bitno kojim jezikom govorimo, koje nam je boje koža, da li smo svetski umetnik ili ulični svirač, bitno je da svaki talenat bude podržan i svako znanje bude preneto na nekog drugog. Važna je naša volja, da stvorimo za nas i buduće generacije mesto gde će svi biti uspešni u onome što rade i što ih ispunjava. ....................

Priča je o tri momka iz Republike Mozambik. Bavili su se plesom tako što su nastupali u svom rodnom gradu Maputo, po svadbama i na javnim mestima. Stvorili su jedinstvenu vrstu plesa, poznatu kao Tofo ples, po čemu su i sebe predstavljali kao Tofo Tofo Boys. Nekome iz publike se to veoma svidelo, napravio je video-zapis i postavio ga na Youtube. Sasvim slučajno svetska zvezda Beyoncé Knowles je videla taj snimak i tek godinu dana kasnije, kada je radila na svom novom spotu za pesmu „Run the world (Girls)“, setila se tog jedinstvenog plesa. ...................

Odlučila je da ih pronađe, ali to se desilo tek posle četiri meseca uz pomoć američke ambasade, jer niko nije znao odakle su. Pristali su da pomognu nemajući predstavu čega će postati deo i ko je uopšte ona. Mislili su da će učestvovati u nekoj plesnoj radionici. Njeni asistenti su otišli po njih i zajedno su doputovali u Los Anđeles. Sa njom i njenom plesnom grupom uvežbali su koreografiju i učestvovali na snimanju spota. Koreografija je dobila dve nagrade, MTV Video Music Awards i Soul Train Music Awards, a Tofo Tofo ples je postao svetski fenomen.

Otvori nalog na platformi Moj Nedeljnik na sajtu www.nedeljnik.rs i piši slobodno. Najbolji tekstovi biće objavljeni na sajtu i u štampanom izdanju Originala.

BUDI VREDAN

12

Odličan pelcer za profesionalni razvoj Kompanija Siemens d.o.o. Beograd i Udruženje studenata elektrotehnike Evrope u saradnji sa Elektrotehničkim fakultetom i ove godine organizuju besplatnu stručnu radionicu PLC+ koja će mladim i perspektivnim budućim inženjerima pružiti detaljniji uvid u problematiku s kojom se inženjeri susreću u industrijskoj automatizaciji

ompanija Siemens d.o.o. Beograd i Udruženje studenata elektrotehnike Evrope ESSTEC, lokalni komitet Beograd, u saradnji sa Elektrotehničkim fakultetom i ove godine organizuju besplatnu stručnu radionicu PLC+ koja će mladim i perspektivnim budućim inženjeri ma pružiti detaljniji uvid u problematiku s kojom se inženjeri susreću u industrijskoj automatizaciji. Ovo je drugi put da se takmičenje organizuje u Srbiji, a s obzirom na to da su pobednici protekle godine u Zagrebu bili ni manje ni više nego iz Srbije, regionalni nivo takmičenja održaće se upravo u Beogradu 2. juna.

PLC+ radionica održava se u tri zemlje – u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. U svakoj od ovih zemalja postoji prvi krug radionice, usmeren na takmičare iz svake zemlje pojedinačno, i on se održava nezavisno od radionica u ostalim zemljama. Tokom prvog kruga, studenti dobijaju priliku da pohađaju različita predavanja koja drže profesori sa Elektrotehničkog fakulteta i stručnjaci iz kompanije Siemens, dok će ove godine učestvovati i eksperti sa Mašinskog fakulteta. Cilj ovih predavanja je da podignu uspešnost i olakšaju rešavanje zadatka koji će prijavljeni takmičari dobiti nakon dvonedeljnog perioda predavanja. Svi učesnici imaju rok od četiri nedelje da reše predstavljeni zadatak, a nakon ocenjivanja prvog dela takmičenja, tri najbolje ekipe iz svake zemlje takmiče se u drugom krugu. Drugi krug se sastoji od novog zadatka koji će biti prilagođen za potrebe šire javnosti jer će se rešenja predstavljati na zatvaranju takmičenja, 1. i 2. juna u Beogradu, kojem će prisustvovati takmičari i profesori iz sve tri zemlje, uz predstavnike kompanije Siemens, prijatelja organizatora i medija. Na zatvaranju će se dodeljivati i nagrade, a posebno će biti proglašena najbolja ekipa iz svake zemlje, kao i pobednik celog takmičenja PLC+ 2017.

K

Radionica je nastala 2015. u Zagrebu, da bi se 2016. proširila na Sloveniju i Srbiju, koje zajedno sa Hrvatskom čine Siemens Adria regiju. Veliko regionalno finale održano je u Zagrebu 10. juna 2016. godine. Takmičila su se po tri pobednička tima iz svake zemlje, odabrana nakon ocena stručnog žirija na lokalnom nivou. Kao najbolji tim u finalu – onaj koji je osvojio najviše bodova i bio proglašen ukupnim regionalnim pobednikom takmičenja – pokazao se

tim iz Srbije koji su činili Milan Utvić, Matija Veljić i Ivan Ujčić sa Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Matija Veljić, član pobedničkog tima PLC+ Challenge 2016, kaže da ga je da se prijavi najviše privukla mogućnost da nauči nešto novo upravo u domenu industrijske automatizacije i da je želeo da stekne osećaj kako izgleda konkretan zadatak u praksi i prođe kroz ceo proces njegove izrade i predaje. Praksa koju su imali u Siemensu značila im je, prema njihovim rečima, prvenstveno u pogledu sagledavanja pozicija ljudi u toj firmi. „Mogli smo iz prve ruke da vidimo koliko ljudi ima na kojoj poziciji, šta rade i koliko rade. To nam je kao studentima koji su pred kraj studija pomoglo da shvatimo u kom smeru treba da tražimo buduće zaposlenje.“ Savet za sve buduće takmičare je da u takmičenju daju sve od sebe – nije najvažnije koje će mesto zauzeti, jer će im stečeno znanje biti najvrednija nagrada. Ili, kako je to prošlogodišnji pobednik sročio, „odličan pelcer za dalji profesionalni razvoj“.

U kompaniji Siemens veruju da je spoj teorijskog i praktičnog znanja najbolji način za razvoj mladih studenata. „Važno je naznačiti da je programabilni logički kontroler (PLC) deo mnogih mašina i procesa u industriji, pa je i ovo takmičenje uz korišćenje Siemensovog PLC softvera još jedan korak napred u susret globalnoj digitalizaciji i automatizaciji koju tehnološka budućnost nalaže. Naše kolege, zajedno sa profesorima i partnerskim kompanijama, pripremiće stručna predavanja, kao i zadatak za studente.“ Radionica nudi mogućnost teorijske

Ovo je idealna strategija da studenti savladaju veštine koje će im biti potrebne pri zapošljavanju Prof. dr Zoran Jovanović, dekan Elektrotehničkog fakulteta

BUDI VREDAN

Programabilni logički kontroler (PLC) deo je mnogih mašina i procesa u industriji, pa je i ovo takmičenje uz korišćenje Siemensovog PLC softvera još jedan korak napred u susret globalnoj digitalizaciji i automatizaciji koju tehnološka budućnost nalaže

Prof. dr Zoran Jovanović, dekan Elektrotehničkog fakulteta, izjavio je da je ponosan što fakultet u saradnji sa EESTEC-om i kompanijom Siemens, koja je ključna za razvoj ovakvih projekata u Srbiji, sprovodi idealnu strategiju da studenti savladaju veštine koje će im biti potrebne pri njihovom zapošljavanju i radu u budućnosti. Na taj način pred studente se stavlja izazov da kroz takmičenje svojom kreativnošću i znanjem budu uključeni u istraživačke programe koje kompanija Siemens i Elektrotehnički fakultet svesrdno podržavaju. „Čestitam

nadogradnje znanja o radu s programabilnim logičkim kontrolerima (PLC) te pruža mogućnost usavršavanja na praktičnom zadatku, u svrhu što bolje pripreme za rad u poslovnom okruženju. Činjenica da ovaj projekat povezuje tri sjajne celine –

Elektrotehnički fakultet, studente i kompaniju Siemens – omogućuje da on ima i internacionalni karakter. Jedna od glavnih prednosti ovog projekta jeste i činjenica da studenti imaju prilike da rešavaju konkretne probleme iz prakse, da iz prve ruke čuju iskustva ozbiljnih inženjera iz kompanije Siemens, kao i profesora. Pri tom, takmičari iz Beograda dobiće sjajnu priliku da se povežu i razmene iskustva sa kolegama iz inostranstva, rekao je Miloš Pavlović ispred EESTEC-a verujući da će im to ići prirodno i lako, pošto imaju zajednički jezik – PLC. Na svečanom otvaranju takmičenja, održanom 31. marta 2017. u svečanom amfiteatru fakulteta, gostima su se obratili prof. dr Zoran Jovanović, dekan Elektrotehničkog fakulteta, g. Udo Ajhlinger, generalni direktor kompanije Siemens d.o.o. Beograd i g. Miloš Pavlović, član Upravnog odbora udruženja ESSTEC, lokalni komitet Beograd, kao i prošlogodišnji pobednici. Detalje zadatka koji će takmičari rešavati predstavio je profesor dr Goran Kvaščev, prodekan Elektrotehničkog fakulteta i jedan od predavača tokom predstojećih radionica.

13

prošlogodišnjim

stu-

dentima na velikom uspehu koji je omogućio da ove godine finale bude u Beogradu. Veliku zahvalnost izražavam EESTEC-u koji je svečanost lepo organizovao i kompaniji Siemens koje je uvek uz nas u našim ‘naučnim laboratorijama‘ pomažući nam da naše inženjere praktično obučimo i isporučimo gotove mlade eksperte da vrlo brzo nađu svoje mesto na tržištu rada.“ Nakon velikog interesovanja za učešće na takmičenju, u Srbiji će se 36 učesnika, raspoređenih u 12 timova nadmetati u rešavanju zadatka uz korišćenje Siemensovog PLC softvera.

Kompanija Siemens je za članove pobedničkog tima iz svake zemlje obezbedila praksu u lokalnoj kompaniji i posetu nekoj od Siemens fabrika ili istraživačkih centara u Evropi, ali i vredne nagrade za najbolji tim u regionu. Beograd će ovim projektom na finalnom takmičenju u junu postati prestonica znanja.

®

14

ex catedra

Sanja Domazet Razgovarao Dimitrije Đurić

Umetnost je utočište od banalizovane svakodnevice

Najpre je diplomirala pravo, ali pravdu nije isterivala u sudnici, već u redakciji. Sanja Domazet je i nagrađivani esejista, dramaturg i romanopisac. Magistrirala je i doktorirala na Fakultetu političkih nauka gde predaje novinarstvo.

Sanja je od onih profesora čija vam reč – pisana ili izgovorena, svejedno – može preplaviti dušu, tako da kada odlučite da je intervjuišete ili imate dilemu (možda tremu?) kako da počnete razgovor ili je nemate – možete čime god i kako god

ex catedra

anja Domazet je uvek odevena u crno, ali njena koloritna ličnost – višestruki talenat, harizma i šarm – specifičan su izazov novinaru početniku.

Najpre je diplomirala pravo, ali pravdu nije isterivala u sudnici, već u redakciji. Čitaocima se, međutim, nije predstavila samo kao novinarka nekoliko listova i magazina, već i kao književnica – ona je nagrađivani esejista, dramaturg i romanopisac. Magistrirala je i doktorirala na Fakultetu političkih nauka gde predaje novinarstvo. Sanja je od onih profesora čija vam reč – pisana ili izgovorena, svejedno – može preplaviti dušu, tako da kada odlučite da je intervjuišete ili imate dilemu (možda tremu?) kako da počnete razgovor ili je nemate – možete čime god i kako god.

Slučaj je hteo – mada Jung tvrdi da ništa nije slučajno – da sa Sanjom Domazet razgovaram neposredno posle predavanja o intervjuu dvojice urednika Nedeljnika na FPN-u – Veljka Lalića i Branka Rosića. Rekli su, između ostalog, da se intervju uvek počinje pitanjem zbog kojeg smo i pozvali baš tog sagovornika – dakle, aktuelnim povodom. Više nisam imao dilemu kako ću da počnem. Sanjina najnovija knjiga Božanstveni bezbožnici II nastavak je zbirke o najblistavijim umovima 20. veka, „junacima čije je ludilo spaslo naš san, čiji su rukopisi najdivnija ‚osveta smrtne ruke‘“. „Pisala sam o onima koji su svojim delom promenili sliku svetu u kome su živeli, o onima posle kojih ništa više nije bilo isto, onima koji su bili prvi na planeti u svojoj delatnosti, ljudima koji su zaista u sebi nosili božansku vatru, dar. ’Ne može se posmatrati ljudsko postojanje i biti zadovoljan onim što vidiš’, rekao je Josif Brodski. Ovo su ljudi koji su odlučili da iskorače iz tih zadatih običnih života, te andrićevske ’proklete avlije’ i odu dalje, zarone dublje ili se vinu više. Ovde je reč o ličnostima koje su imale čvrstinu, uzdržanost, dubinu i živele uvek cvetajevski

S

’protiv struje’. Tako su ovde junaci Fišer, koji mlad postaje prvak sveta i suočen sa pošastima koje predstavlja slava (a aplauz je heroin i Fišer je to prepoznao), odlučuje da se tako mlad povuče; Andrić koji je čitavog života želeo samo da ostane čovek neukaljanog obraza i nikada se nije sklanjao od bombardovanja tokom Drugog svetskog rata, ’jer drugi su imali ženu, decu ili novac, nalazili su razlog da se kriju, a ja sam imao samo ljudski život i bilo mi je ispod časti da se krijem zbog toga...’ Ovde je, dakle, reč o ljudima koji sebi nisu bili nikada na prvom mestu, već je to bilo njihovo stvaralaštvo.“ Osim čitaocima u unutrašnjosti naše zemlje, knjigu ste nedavno predstavili i našim ljudima u Beču.

Kako „obični smrtnici“ reaguju na Božanstvene bezbožnike?

Ne pišem tako da se dopadnem bilo kome.

Nudim one sadržaje za koje smatram da su, katkad, i elitistički. Ali ja sam uverena i stvarnost me nije demantovala, da elita kod nas, uprkos svemu, i dalje postoji. Pišem onako kako mislim da valja pisati – emersonovski na knjige od mastila treba odgovoriti knjigama od krvi i mesa. Kome se ne dopada, neka ne čita. I to je u redu. Ali se broj mojih čitalaca rapidno uvećao. Iznenadilo me je to.

Znam da imam sigurno oko dve hiljade čitalaca u Srbiji koji će kupiti moje knjige. No, sada je taj broj znatno veći. Za poslednjih godinu dana, moji putopisi Gradovi objavljeni su u tri izdanja, nagrađeni su i promovisani u mnogo gradova i više zemalja. Knjiga eseja Božanstveni bezbožnici II rasprodata je za dva meseca od izlaženja, tokom prethodne dve nedelje predstavili smo je u Beču i tada je ponovo otvorena srpska biblioteka u tom gradu, što je meni iznimno važno. Tamo ima mnogo naših ljudi, moraju pronaći knjige na srpskom jeziku. Takođe, knjigu smo predstavili u Kovinu, zatim u Temišvaru, Aradu...

A zatim u Pančevu.

U Pančevu postoji u knjižarama sveska gde su upisani čitaoci koji žele da kupe dru-

Studenti, iskreno rečeno, najbolji među studentima, čitaju veoma zanimljive knjige, gledaju odlične filmove i prate najvažnije predstave u teatru. To znači da su informisani, potpuno socijalno uključeni i upoznati sa društvom u kome žive, kao i sa gorućim problemima oko nas

15

go izdanje Božanstvenih bezbožnika II, čim izađe iz štampe. Taj red je u mom rodnom Smederevu u biblioteci samo postojao za knjige koje dobiju laskava priznanja... To čekanje, žudnja za knjigom, meni je ogromna satisfakcija. Pritom, u knjizi su eseji o ličnostima koje su mahom sve iz sveta elitne kulture – Modijano, Modiljani, Džozef Kornel, Leni Rifenštal, Marina Abramović, Ahmatova, Bili Holidej, Marija Kalas, Celan, Sioran... Nisu to baš ličnosti o kojima se svakoga dana govori. Nikakav lobi nije stajao iza njih. Ali – stoji njihova genijalnost. I ona možda u ovom i ovakvom životu ne pobeđuje, ali je na duge staze – nepobediva. Dokaz za to je strasno zanimanje za njih, dugo posle njihove smrti. „Čovek je ono što čita“, piše na početku priče o jednom od najvećih pesnika 20. veka – Konstantinu Kavafiju. S obzirom na to da predajete novinarstvo, kulturu izražavanja, kreativno pisanje, jeste li od onih profesora koji se plaše da pitaju studente šta čitaju?

Naravno da ne. Bojim se odgovora. Oni mogu biti i strahotni, ali i divni i inspirativni.

Pamtim da nam je pre nekoliko godina studentkinja druge godine rekla da upravo čita pisca Mir Jama... Ali dobijam i izvanredne preporuke. Studenti, iskreno rečeno, najbolji među studentima, čitaju veoma zanimljive knjige, gledaju odlične filmove i prate najvažnije predstave u teatru. To znači da su informisani, potpuno socijalno uključeni i upoznati sa društvom u kome žive, kao i sa gorućim problemima oko nas. Literatura i umetnost često govore o žarišnim problemima. Ako mladi ljudi sve to ne prate, oni su nešto poput Kamijevog stranca... Emigrirali su u duboku hibernaciju... Ne žive punim životom, ne dišu punim duhovnim plućima, što je šteta. Jer mladost može biti divno doba razvoja, formiranja.

Mislim da je lepota mladosti pomalo precenjena kategorija. Svi govore o lepoti mladosti, a malo ko se usuđuje da kaže da mladost može biti i period prepun kriza. Taj proces „izrastanja krila“, koji bi u mladosti valjalo da se dogodi, sazrevanje, nove spoznaje sveta, naročito nove, katkad neočekivane spoznaje sebe, za mladog čoveka mogu biti i veoma bolne. Zato bi bilo izvanredno da su mladi ljudi okrenuti ka literaturi, jer obrazovanom, istinski načitanom i duboko edukovanom čoveku malo ko šta može. Šta ako kažu da za čitanje imaju

16

ex catedra

malo vremena, a mnogo obaveza u školi, na fakultetu?

U životu uvek imamo vremena za ljude i aktivnosti koje volimo. Čitanje je mnogo slojevitija delatnost nego što se čini na prvi pogled. Nije to tek delatnost kojom se informišemo, to je proces koji direktno deluje na naš proces mišljenja, zaključivanja, percepcije, stvaranja unutarnjeg sveta, izuzetno važnog za mladog čoveka, jer je sloboda iznutra, a čitanje nam omogućava da stvorimo svoj unutarnji prostor slobode. „No man‘s land“, što bi rekla Nina Berberova, mesto koje je samo naše. U nauci se podrazumeva posebna, tesna veza između kulture i društvene moći, te se, s jedne strane, podrazumeva da je kultura sama po sebi moć i izvor društvene moći, ali je, s druge strane, kultura bez oslonca i bez potpore vlasti osuđena na propast, pa stoga nacionalna kultura nužno traži i zaštitnički krov države koja mora da promoviše kulturu i njen monopol.

Potreban je čvrst brak između kulture i države. Kod nas, u zemlji rijalitija, to očito nije već dugo vremena slučaj. Stoga, s obzirom da je čitanje prvi čin koji oblikuje duhovni svet pojedinca, jasno je da čitanjem gradimo kako sebe, tako i društvo, čuvamo i obezbeđujemo kako svoju, tako i budućnost nacije, jer štitimo naš jezik, nužno oplemenjen u literaturi. Nestale su tokom istorije sve nacije koje nisu imale pismo. Čitanjem, slavimo i čuvamo sopstveno biće, deo našeg integriteta. Ako pitate kada čitati, kažem – uvek. Ako nemate vremena, izbacite televizor kroz prozor. Otvoriće vam se kapije novih svetova. Sada i tako prosečan televizijski gledalac ima šezdesetak godina.

Teško da je ovaj novi sadržaj blizak studentima, ukoliko se obraća, a obraća se – starijoj ciljnoj grupi. Ovaj podatak dobila sam od urednika sa RTS-a, dakle – relevantan je.

Zanimljivo je da ste u romanu Fric napisali kako je upravo on gledao u ugašeni ekran televizora, tvrdeći da je program u njegovoj glavi zanimljiviji. Da li vaši čitaoci, u tom smislu, liče na njega?

I da i ne. To su sve individue, posebni kosmosi, svetovi za sebe. Ali sam sigurna da su programi u njihovim glavama inspirativniji od televizijskih... Kakvi god televizijski bili. Televiziju ne gledam od dvadesete godine. Još nisam osetila da sam bilo šta propustila.

Za roman Ko plače dobili ste nagradu „Meša Selimović“, ali i

nagradu „Žensko pero“. Verujete li u tu podelu na mušku i žensku književnost?

Ne. Kada bi mi neko definisao šta je muško pismo, tek tada bi bilo osnove da se definiše žensko. Iza podele na muško i žensko pismo stoji prikrivena diskriminacija. Bolelo nas to ili ne, mi smo još uvek patrijarhalna, mačistička kultura. Istorija književnosti uči nas da je ta podela besmislena. Najbolje romane o ženama napisali su muškarci – Tolstoj Anu Karenjinu, Flober Madam Bovari. Najbolje romane o muškarcima napisale su žene: Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar, na primer. Primera je veoma mnogo.

Politike, bar eksplicitno, nema u vašoj literaturi. Zašto?

Znate, ne mora svuda biti politike. Od nje se katkad valja i odmoriti. Nismo mi samo homo politikusi, mi smo i homo ludensi i homo erotikusi... Ako bi politika kompletno naselila i literaturu, to više ne bi bila ona ista književnost. Bez politike, naravno, ne možemo da živimo. Ali ne moramo da živimo samo u njenoj oporoj senci. Umetnost je i utočište od banalizovane svakodnevice.

Maštam da Srbija bar deset godina živi kao Švajcarska. U bogatstvu i miru. Sa građanima koji imaju luksuz apolitičnosti.

Iako ste mojim kolegama odgovorili da vaš esej o Putinu nema veze i sa vašim političkim sklonostima, zanimljivo je da su vas učili da je na Istoku – sve ljubav.

Forman je negde objašnjavao da je na Zapadu sve moguće – ali da više ništa nije važno, a da je na Istoku još uvek mnogo toga nemoguće – ali sve važno. Moja generacija je rasla preplavljena adrenalinom rokenrola, zapadne kulture, dok joj je, istovremeno, duša bila dupke puna ruske umetnosti, literature i uopšte tog slovenskog – na momente i fatalističkog – načina mišljenja. Otud i fatalizam predestinacije i Putinovog rođenja.

U vreme opsade Lenjingrada, mada ljudi izbegavaju da o tome pišu, bilo je i kanibalizma. Putinov otac je bio u ratu, a njegova majka je dala sina – Putinovog starijeg brata – u prihvatilište, smatrajući da će tamo jesti bolju hranu. Vladala je glad. Međutim, Putinov brat je umro, a majka je od žalosti pala u krevet i imala gotovo kliničku smrt. Kad se ranjen vratio sa ratišta, Putinov otac je na stepeništu zatekao kako mu iznose ženu na umoru, vratio je u stan i odlučio da se sam brine o njoj i vrati je u život. Fascinirala me je ta odlučnost i bezuslovna ljubav u njihovom

odnosu. U ratu, bez hrane, on njoj kaplje kap po kap vode u usta i ubeđuje je da nije kraj sveta, da otvori oči, da će biti još dece. Ona se ubrzo oporavlja, a nedugo zatim rađa se i Putin.

Orijana Falači, jedna od najslavnijih svetskih intervjuerki, a takođe jedna od vaših „bezbožnica“, pisala je i romane na osnovu činjenica iz stvarnosti koje su nekadašnje studentkinje novinarstva spavajući držale pod jastukom. O ljudima iz sveta politike govorila je kao o „gadovima koji odlučuju o našim životima“. Da li se možda zbog toga niste nikada bavili političkim novinarstvom?

U redakciji vas uvek rasporede da radite u onom sektoru koji najbolje poznajete. Ja sam najbolje poznavala literaturu i dobila sam da pratim sektor izdavaštva. I moj tadašnji urednik Dragan Stošić, u Danasu, očito je znao svoj posao. Obožavala sam sektor kulture. A najbolje pišete o onome što volite i što najbolje poznajete. Tada rad zaista, bahtinovski, prestaje da bude rad i postaje – naslada.

Razgovarali smo o knjigama, a sada pominjemo i novine. Predajete i onlajn novinarstvo. Da li se plašite da će knjige i novine – u digitalnom svetu u kome već živimo – prestati da se štampaju?

Ne bojim se da će knjige ikada nestati.

Imate Ekovu divnu knjigu na tu temu, Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga. Knjige suviše dugo postoje da bi ih bilo šta zbrisalo sa lica zemlje. Tako je, okolnosti se jesu drastično promenile. Ali one se menjaju tokom čitave istorije. A čovek ostaje isti. Sa istim potrebama. Jedna od bazičnih je i potreba za knjigom.

A novine?

Uverena sam da neće prestati da se štampaju, da će opstati najbolje, one elitističke sa poznatim novinarskim imenima. Suviše dugo ljudi kupuju novine, da bi od njih odustali. Ali svakojako će se menjati. Šta mislite o aktuelnoj ponudi što na tržištu dnevnih novina, što nedeljnika i ostalih izdanja kod nas?

Veoma volim novine, nedeljnike naročito.

Godinama čitam tri vodeća – sam Nedeljnik, Vreme i NIN. Ne mogu da odustanem ni od dnevnih novina, od Danasa u kom sam nekada radila – on će zauvek ostati deo mog

ex catedra

jutarnjeg rituala. Volim i Politiku koju je čitao moj otac. Pratim i sve ostale. Studenti treba da čitaju sve, da bi umeli da prave komparaciju i uočavaju razlike. Ali tabloidi se ne čitaju. Oni se pregledaju. Čitanje novina je i dalje način da steknete sliku sveta in vitro, u dubinu, jer informacije koje dobijamo onlajn, a koje su katkad dragocene, katkad interesantne, još uvek su samo to – informacije, bez interpretacije i tumačenja, što štampana izdanja neminovno nude. Zahvaljujući internetu, svaka ponuda je svetska, pa tako možete da birate najkvalitetnije sadržaje. Prednost dajem štampanim u odnosu na onlajn medije. Ali, ako biste otvorili moj telefon, videli biste da imam i pregršt aplikacija najrazličitijih svetskih novina.

A šta će u budućnosti biti perspektivnije, koje veštine će nam biti potrebnije – da pišemo ili da pravimo te aplikacije gde ćemo objavljivati tekstove? To je ono čuveno pitanje – Šekspir ili programiranje?

I Šekspir i programiranje. Dolazi vreme renesansnih ljudi, kome će biti potrebno renesansno znanje i veoma razvijena kreativnost.

Radili ste, kao što ste već rekli, u dnevnom listu Danas, građanske orijentacije, jednom od retkih koji nije tabloid. Takođe, potičete iz građanske porodice. Kakvim vam se čini građanski, srednji sloj u Srbiji?

Kriza, najpre, uništava materijalni deo nacionalnog bića, a potom i duhovni. To je ono najstrašnije. Tako je i ovde uništena građanska klasa. Ona je važna jer se iz nje regrutuje elita. To su porodice koje najčešće daju buduće literate, novinare, lekare, pesnike... Taj ko je odlučio da ukine elitu – a čini mi se da je to bio još Josip Broz – taj je znao šta radi jer je na dugi rok sebi obezbedio vladavinu, a Tito sebi – doživotnu. Od ljudi koje daje građanska klasa formiraju se oni koji su proaktivni – oni koji donose promene, novo, svetsko. Bez takvih, Srbija je ostala ksenofobična, kakva je i počesto bila u svojoj istoriji.

U javnosti često citirate Andrića – treba li reći da je i on među „božanstvenim bezbožnicima“? – a naročito onu njegovu: „U ćutanju je sigurnost.“ U tom smislu, plašite li se da svojim autoritetom možete uticati na studente?

Literatura i umetnost često govore o žarišnim problemima.

Ako mladi ljudi sve to ne prate, oni su nešto poput Kamijevog stranca... Emigrirali su u duboku hibernaciju... Ne žive punim životom, ne dišu punim duhovnim plućima, što je šteta.

Jer mladost može biti divno doba razvoja, formiranja U Rusiji se pedagogija smatra talentom i Pogorelićeva pokojna supruga, njegova profesorka klavira, bila je šesta generacija klavirskih pedagoga u svojoj porodici. Mislim da je doba striktnih autoriteta iza nas.

Najviše što pedagog danas može da učini jeste da deluje inspirativno. Ako studenti posle mojih časova smatraju da treba da se prema životu odnose proaktivno, da počnu da veruju u onu divnu krilaticu mladosti „Budimo realni, tražimo nemoguće“, ako shvate da od njih zavisi jeziva borba koja sledi narednih decenija na celoj planeti – hoće li pobediti Heleni ili varvari, mislim da sam učinila za njih nešto dobro. Doba autoriteta prolazi. Ali doba ljubavi i poverenja nikada neće proći.

Trudim se da na časovima budemo saradnici, saučesnici, vitezovi s iste strane bojišta.

Onog za kulturniji, bolji, senzibilniji, suptilniji, obrazovaniji, elitni svet.

Moj omiljeni Andrićev postulat je iz Znakova pored puta: „Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali, a nije trebalo, trebalo je živeti.“ Moja profesija vezana je za govor, reči, jezik, pisani i usmeni. Ćutanje, čak i da jeste katkad oblik sigurnosti, privatno doživljavam kao povlačenje.

Kad se to treba povući?

Ne treba po svaku cenu učestvovati u svim borbama koje život nudi, već samo u

17

onim koje su važne. Snagu treba prištedeti onda kada je očigledno da ne možete ništa da uradite. Dakle, treba se povući onda kada su okolnosti, svakako, po vas ili vaše ideje negativne i sačekati trenutak kada će one biti drugačije.

Danica Vučenić u svom „povratničkom“ intervjuu kaže kako je propaganda pobedila novinarstvo. Slično je i u svim drugim profesijama. Da li je ovo trenutak u kome se profesionalno treba povući?

Naprotiv, ovo je trenutak za najžešći napad. Onda kada je najteže, treba se najjače suprotstaviti. Nijedno vreme nije „dobro vreme“. Bolje vreme za rad od ovog danas neće doći, govorila je Cvetajeva. Jedno je biranje bitaka, ali ovo je bitka koja se mora dobiti. Izboriti se za novinarstvo znači izboriti se i za kvalitetno mišljenje, za svest, za umetnost, za život. Tu nema povlačenja i sa tim u vezi – u ćutanju nije sigurnost. Šta za vas znače „magične reči e2-e4“?

Ta dva slova i dva broja (polja na šahovskoj tabli, prim. D. Đ.) podsećaju me na detinjstvo, na početak putovanja, na voz koji se ljulja, na sneg, na neke januarske šahovske turnire u Vrnjačkoj Banji na koje sam redovno odlazila sa porodicom. Tada su najčešće igrane šahovske partije „na slepo“ između mog oca, brata i naših prijatelja.

U odnosu na današnje vreme, onda je bilo jednostavnije i lakše odrastati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je vreme sporije proticalo. Bilo je više vremena za razgovore, za duge šetnje, za čitanje. Čini mi se i da su leta, godine bile duže.

Bog, božansko, božanstveno – lajtmotivi su vašeg stvaralaštva. Pretpostavljam da ste versko vaspitanje, takođe, dobili u porodici.

Rodila sam se kao vernik, tako ću i umreti.

Mislim da se vernik ne postaje. U porodici sam naučena verskoj toleranciji, nemam predrasuda čak ni prema ateistima. Moja veroispovest je pravoslavna. Grčko-istočna, što bi rekao Crnjanski. Hristos jeste moj bog, a rekla bih i uzor.

Da li je bog hodao zemljom?

Kod nas je bog hodao svakojako, uz skute Andrića, Crnjanskog, Pogorelića, Đokovića.

Bog se u mom životu javlja kroz umetnost. Što sam mu bliža – srećnija sam.

®

18

dosije

a ć u j u t Pu žba o l z i i č e r Izneverovala sam koliko je jao snajper baba

Duh, jedinstvenost i „dubina“ jezika se gube i kao da su se izgubili u globalizaciji. Ako svi, na kraju, počnemo da govorimo istim jezikom, to je prelepo ako zamislite takav svet, ali to je kao da imate baštu sa samo jednom vrstom drveta. Tu su na scenu stupile Milja Vuković, Mihaela Miron i Irena Marjanović Cvetković, koje su osmislile „Putujuću izložbu reči“, interaktivnu izložbu na kojoj je predstavljeno oko hiljadu reči i dvadeset ilustracija i koja nas uči novim rečima iz različitih krajeva Srbije. Jer, kako autorke kažu, „kada jezik postane pasivan i ne stvara nove reči – on je mrtav“

N

Piše Ana Mitić / Fotografije Igor Pavićević i izložba

e znam da li me je tog jutra snimila neka od snajper baba na Konjarniku kada sam izašla iz stana i krenula na razgovor sa autorkama „Putujuće izložbe reči“. Na putu do centra ništa me nije izneverovalo. Jer brsno je bilo u vazduhu. Videh usput nekoliko genoveva kako opaljuju selfije, koje sigurno ne bi volele da im dečko bude džepozmijac.

A onda mi Milja Vuković, istoričarka umetnosti, i Mihaela Miron, menadžerka u kulturi, koje uz Irenu Marjanović Cvetković, takođe teoretičarku umetnosti, stoje iza neobične izložbe, objasniše još i ko je to mevlonja, a ko zakačka, za koji kliker u svakom gradu u Srbiji postoji drugačiji naziv, šta je to strvalj, ko je nenavid a ko kasvetan,

šta su guzernjak, kićak, prdibuka, kao i za koju to životinju u srpskom jeziku postoji preko 300 naziva; ali i da postoji 12 naziva za mesece u godini za koje verovatno niste nikada čuli, kao što su „biljar“, „grozdober“...

Objasnili su mi i da je cilj izložbe obnavljanje veze sa stvaralačkom moći srpskog jezika, i to kroz istraživanje, prikupljanje i predstavljanje autentično srpskih reči, lokalizama, arhaizama, žargonizama, izmišljenica...

Deo izložbe su i kovčežići, jedan u kojem možete pokloniti izložbi svoju reč i jedan iz kojeg možete da izvučete reč. Izložba putuje po Srbiji, interaktivna je i moguće je postaviti je za sat vremena. Na njoj je predstavljeno oko hiljadu reči i dvadeset ilustracija. Dosad je prikupljeno oko 300 novih reči.

Jedan od najzanimljivijih segmenata izložbe je čak 30 različitih naziva za kliker „džomba“ ili kako se već kaže u vašem kraju. Milja nam objašnjava kako su došli do tog klikeraškog podatka. „Bojan Purić i Nemanja Carević, koji su darovali ceo spisak naziva za klikere u Srbiji, dok su studirali, bili su cimeri u Studentskom gradu i u jednom trenutku su pričajući o detinjstvu sa momcima iz različitih delova Srbije shvatili da oni taj jedan kliker svi nazivaju drugačije. Njih dvojica su bili iz dva grada i u ta dva grada su taj kliker nazivali drugim imenom. Onda su pozvali i trećeg drugara koji je dao treći naziv. Rešili su da naučno pristupe tome i pozvali su i druge da daju naziv iz svog kraja i tako su došli do skoro 30 različitih naziva. Svaka od tih reči predstavlja nešto veliko i impo-

dosije

19

врх дрвета

абла део ст

ље д зем

изна

место на деблу где избија младица

уму љак

ситна густа шума

zantno, ali je svuda druga reč. I to je predivno – videti kako srpski jezik, zvukom i svime što jedna reč može da učini, predstavlja nešto što je ‘veće od svega ostalog‘. Ali je i zanimljivo što je to neka srpska priča – svi klikeri imaju zajedničke nazive, ‘ali mi u našem gradu imamo svoje ime za ovaj najveći‘“, objašnjava Milja Vuković.

Kaže da su izložbu spremili kao zaljubljenici u srpski jezik i da im nije namera da se bave stručnom analizom jer niko od njih nije lingvista. U kontaktu su sa Muzejom jezika i pisma iz Tršića i Filološkim fakultetom, tako da je dogovor da kako se prikupe reči iz nekog grada, sve reči šalju Muzeju i Fakultetu. Cilj je da izložba putuje po Srbiji i da stigne do dijaspore koja se posebno udaljava od srpskog jezika. Da se prikupi što više reči i da se one ilustruju. U svakom

gradu prave prezentaciju novih reči i daju ih ilustratorima, pa one odmah postaju integralni deo i žive.

Tako deo izložbe predstavljaju i umetnički radovi grafičkih

Radomira Vukovića i Nikole Puzigaće, ilustratora Dobrosava Boba Živkovića, slikarki Dunje Jung i Simonide Radonjić, strip autora Alekse Gajića, Reciklama nakita, muzičkog trija Trojica, fotografa Zorana Kokanovića i foto-kolektiva Kamerades....

Udaljavanje od jezika, međutim, nije problem samo u Srbiji. To je globalni problem. „Naš pristup tome nije ‚mi imamo strašan problem‘, niti pritiskamo ranjivo mesto i ističemo kritiku i negativnost. Srećnom igrom okolnosti upravo je suprotno: izložba dovede ljude na mesto na kojem je jezik živ, vrcav, kreativan“, priča Milja.

Kaže i da je to biološki problem jer je za preživljavanje čoveka na planeti neophodna upravo različitost. Ali u svetu u kojem živimo dolazi do izjednačavanja različitosti – kulturnih, jezičkih, muzičkih, kao i onih u pogledu oblačenja. Na tom putu gubi se stvaralačka moć jezika: govorni i pisani jezik više ne prate život naroda koji ga

Nazivi za kliker „džombu“ u različitim gradovima Srbije

dizajnera

– trobula, dumbo, topuzan, metuzalem, tulumbaš, kenzo, burdžolanac, toropandža, gloger, budža, džomba, bomba, džomber, bumbavela, gokavac, tompuz, tompuzinac, bambus...

20

dosije

LEVO Genoveva (Foto Milovan Milenković, Kamerades) gore Kukurek (Foto Marko Risović, Kamerades) dole Muzičku ilustraciju uradio je Trio Trojica

koristi, već postaju pasivni, preuzimajući reči iz dominantnog jezika ili globalne kulture, ne stvarajući sopstvene reči. „Time što se ujednačava cela planeta, mi radimo protiv svog preživljavanja:

i duhovnog– a jezik je deo duhovnog sveta – i fizičkog, za koji je vezana priroda. A mi ne treba samo da preživljavamo, već da živimo punim plućima i punim jezikom. Mi smo to videli prikupljajući reći za izložbu – nestaje priroda i nestaju reči za prirodu, i to je globalni fenomen“, priča Milja.

U Engleskoj su izdali knjigu Landmarks u kojoj su sve reči koje su nestale ili su na granici da nestanu, a koje opisuju pojave iz prirode. U delu koji se odnosi na Škotsku imaju reč za svetlost, mesečinu koja se odbija u vodi kada losos zamahne noću repom. Postoji reč za taj trenutak koji su Škotlanđani videli mnogo puta i to je deo njihovog sveta. Imaju reč za to, ali ta reč nestaje. „Sa nestajanjem te reči, nestaje i naša svest o tom trenutku i vrednost koju daje praćakanju lososa u vodi. U Srbiji imamo primer reči ‘brsno‘ koja se koristi početkom proleća kada olista drveće i prvo cveće za-

miriše, a to što je u vazduhu je brsno. Juče sam to osetila kada sam izašla napolje, a zatim sam se setila izložbe“, priča Milja.

Cilj izložbe nije da se vrate arhaizmi i lokalizmi, silovanje jezika i neki apsolutizam. „Mi smo nešto nasledili, jezik je nasleđe. Ali smo i mi nečiji preci.

Da li potomcima predajemo jednu pustaru, rasparčanu, rasprodanu, jalovu, ili predajemo jedan rascvetali vrt. E to je meni pitanje jezika“, objašnjava Milja. „Kada jezik postane pasivan i ne stvara nove reč – on je mrtav“, dodaje.

Ipak, ima mnogo novih reči. Očekivano, reči koje nastaju odnose se na tehnologiju.

Posebno su zanimljive one sa društvenih mreža i iz Tviter sveta. „Otetkila sam se“, jedan je od primera. Zanimljivo je i koliko nam je trebalo da porodimo „zapratiti“. Dugo je bilo „follow“, a onda smo je odjednom prihvatili. Kreativnost se vidi i kada poredite kako su za istu reč u Srbiji i Hrvatskoj, gde su jezici bliski, nalazili različite nazive, recimo za „selfie“ koji postade „svojko“ u Srba ili „sebić“ kod Hrvata, ili za reči iz Igre prestola gde se opet vidi ogromna kreativnost i kod Srba i kod Hrvata.

Gradski autobusi su riznice novih reči. Tamo se čulo sledeće: „Izneverovala sam koliko je jao“, što bi u prevodu bilo „Nisam mogla da verujem koliko je bedno“. „Dečko koji nam je to ‘dojavio‘ mislio je najpre da devojka koja je izgovorila rečenicu priča na drugom jeziku“, objašnjava Milja.

Trend kod mladih je da se kreativnost jezika izmešta regresivno u svet znakova kroz emotikone, kao da se vraćamo u vreme kada

Kreativnost se vidi i kada poredite kako su za istu reč u Srbiji i Hrvatskoj, gde su jezici bliski, nalazili različite nazive, recimo za „selfie“ koji postade „svojko“ u Srba ili „sebić“ kod Hrvata, ili za reči iz Igre prestola gde se opet vidi ogromna kreativnost i kod Srba i kod Hrvata

dosije

21

U kontaktu su sa Muzejom jezika i pisma iz Tršića i Filološkim fakultetom, tako da je dogovor da kako se prikupe reči iz nekog grada, sve reči šalju Muzeju i Fakultetu. Cilj je da izložba putuje po Srbiji i da stigne do dijaspore koja se posebno udaljava od srpskog jezika

gore „Srebrenka Golubica Ubavenka“ dole Različite vrste krušaka na ilustraciji Alekse Gajića i „Matine“ Dunje Jung

Nove reči

su pećinski ljudi ispisivali zidove crtežima i idemo u piktografski svet. „Žena koja radi kao psiholog u školi rekla nam je da kada razgovaraju o osećanjima, mladi ne umeju da ih izraze, sklanjaju pogled, ćute... Ali kada im je dala tablu i rekla da joj napišu kako komuniciraju, u roku od pet minuta tabla je bila ispisana slikovnim jezikom. U psihologiji se to smatra primitivnim i ona je bila šokirana. Ali to jeste deo našeg života i nećemo ga negirati“, objašnjava Milja Vuković.

Njoj je najzanimljivija nova reč koju je čula tokom izložbe „krtičiti“ ili čuvati skriveno nešto što je vredno. „To je recimo kad imaš neko dobro piće (rakiju na primer), koje čuvaš za neku važnu priliku“, pojašnjava ona.

Izdvaja i „poslatak“ ili „takeaway“ (hoćeš da poneseš?) što bi rekli Englezi – to je ono kad vam spakuju malo kolača ili hrane da ponesete kući posle slave, ali se odnosi i na to kada roditelji pakuju hranu deci koja studiraju u gradu.

Mihaela Miron priča da su ovaj projekat

počeli kao građanska inicijativa i ideja im je da pokažu šta su otkrili, ali i da podignu svest ljudi. „Želeli smo da inspirišemo ljude, ne samo da se prisete reči iz svog detinjstva već i da vide kako duh jezika može da bude umetnut kroz nove reči umesto da se koriste engleske kojima se uglavnom svi služe. U svom jeziku možete naći nove reči i to je duh i bogatstvo jezika“, napominje ona.

Pokušavaju da kroz izložbu istaknu da ne treba da zaboravimo i skrajnemo svet kakav poznajemo. A to

je univerzalno i dešava se sa svim jezicima. „Duh, jedinstvenost i ‘dubina‘ jezika se gube i kao da su se izgubili u globalizaciji. Ako svi, na kraju, počnemo da govorimo istim jezikom, to je prelepo ako zamislite takav svet, ali to je kao da imate baštu sa samo jednom vrstom drveta“, kaže Mihaela, dodajući da izložba pokazuje ne samo bogatstvo jezika već i kreativnost. „Sa jedne strane je to igra sa rečima, sa značenjem.

Vitgenštajn kaže da su granice našeg sveta granice našeg jezika. Mi živimo onoliko koliko govorimo.“ Izložba je dosad putovala kroz Beograd, Tršić, Šabac i Knjaževac. Posetioci su pozvani da doprinesu proširenju baze reči, pa su ostavljali reči iz svog rodnog kraja, reči kojih sećaju iz detinjstva ili neke nove, za koje su nedavno saznali. Prikupljene reči postaju deo sledećeg izdanja izložbe reči.

®

– erlava razdrljena, dronjava osoba – čiljav sebičan, ne da čak ni kad mu ne treba (Kruševac) – palamud onaj koji mnogo priča o nevažnim stvarima, bespotrebno filozofira, a ne radi – karaštak psihofizički, moralno, duhovno neprivlačna osoba (Trstenik) – loćikav nije baš sasvim loš, a ni dobar – musuveda prepredena osoba – očumaveo zarastao u kosu – očitaveo ozdravio – džepozmijac škrt dečko ili čovek – lucprda neozbiljna žena – skarlama žena koja je viša od svog partnera – milomužnica žena koja se pred mužem prenemaže – snajper babe starije žene koje sa prozora posmatraju šta se napolju dešava (Šumadija)

22

BUDI ORIGINALAN

Kako menjaju sve(t) oni koji se ne slažu s većinom Originalnost je kada krenete putem kojim se ređe ide i zastupate skup novih zamisli koje plivaju protiv struje, ali pre ili kasnije nešto poboljšaju. Originalnost počinje kreativnošću: iznalaženjem koncepta koji je i nov i koristan. Ali tu nije kraj. Originalni su oni ljudi koji preuzimaju inicijativu radi ostvarenja svoje vizije. To su samo neke od lekcija Adama Granta, čija je knjiga Originalni, inače svetski bestseler, odnedavno dostupna i u srpskom prevodu

R

Priredila Zorica Marković

azuman čovek se prilagođava svetu; nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi, stoga sav napredak zavisi od nerazumnog čoveka, govorio je Džordž Bernard Šo, a time je čuveni motivator Adam Grant počeo neverovatnu knjigu Originalni, u izdanju Lagune (prevod: Marko Mladenović), o tome kako postati drugačiji, originalan i svoj, odnosno kako plasirati svoju zamisao i promeniti svet.

Pre više godina psiholozi su otkrili da postoje dva puta do uspeha: konformizam i originalnost. Konformizam znači kretanje utabanim stazama i održavanje statusa kvo. Reč „originalan“ označava poreklo ili izvor iz koga nešto potiče ili se izvodi. Original – nešto jedinstvenih ili naročitih osobina; neko ko se razlikuje od drugih po nečemu privlačnom ili zanimljivom; čovek sveže inicijative ili inovatorskih sposobnosti. Originalnost je kada krenete putem kojim se ređe ide i zastupate skup novih zamisli koje plivaju protiv struje, ali pre ili kasnije nešto poboljšaju. Originalnost počinje kreativnošću: iznalaženjem koncepta koji je i nov i koristan. Ali tu nije kraj.

Originalni su oni ljudi koji preuzimaju inicijativu radi ostvarenja svoje vizije.

Ekonomista Majkl Hausman nedavno je predvodio projekat čiji je cilj bio da otkrije zašto neki agenti u kol-centru ostaju u radnom odnosu duže od drugih. Mislio je da će ljudi koji su često menjali posao davati otkaz pre drugih, ali nije bilo tako. Verovatnoća da će zaposleni koji su za minulih pet godina promenili pet poslova raskinuti radni odnos nije bila ništa veća od verovatnoće za ljude koji su pet godina radili isti posao. U potrazi za drugim pokazateljima, primetio je da je njegov tim sakupio informacije o tome kojim su se internet pretraživačem zaposleni služili kada bi se ulogovali da konkurišu za posao. Pretpostavljajući da je davanje prednosti ovom ili onom pretraživaču puko pitanje ukusa, nije očekivao da pronađe neku uzajamnu vezu. Ali nakon što je pogledao rezultate, ostao je zatečen: zaposleni koji su za pretraživanje interneta koristili Firefox ili Chrome, ostajali su u radnom odnosu 15 odsto duže nego oni koji su upotrebljavali Internet Explorer ili Safari.

Razlog za njihov ostanak, pouzdano pojavljivanje na po-

i uspeh nije sam pretraživač. Reč je o tome šta odabir pretraživača govori o njihovim navikama. Nije se ispostavilo da je grupa korisnika Fajerfoksa i Hroma stručnija u radu na računaru.

slu, ali

Originalnost nije data crta. Ona je slobodan izbor. Kao što je napisao veliki mislilac V. E. B. Dubojz: „On je bio jedan od vas a ipak je postao Abraham Linkoln“

Presudno je bilo to kako su ga nabavili: da li im je bio već instaliran ili su morali da pokažu inicijativu i potraže neki „bolji“.

Oni su tražili nove načine bavljenja svojim poslom; kada bi se susreli s nekom nepredviđenom situacijom, rešavali bi je. Oni su stvorili posao kakav žele.

Mnogi od nas u svakodnevnom životu prihvataju ponuđene vrednosti. U istraži-

BUDI ORIGINALAN

vanju političkog psihologa Džona Džousta o tome kako ljudi reaguju na neželjene ponuđene uslove, potvrdilo se ono što smo nekako i mogli da naslutimo: ljudi koji najviše trpe zbog datog stanja paradoksalno su isti oni za koje postoje najmanji izgledi da će dato stanje preispitivati, osporavati, odbacivati ili menjati.

Džoustov tim razvio je teoriju o opravdavanju sistema da bi objasnio tu neobičnu pojavu. Njena suština je u tome da ljudi imaju pobudu da racionalizuju status kvo kao opravdan – čak i ako se to neposredno kosi s njihovim interesima. U jednom istraživanju pratili su glasače demokrata i republikanaca pre američkih predsedničkih izbora 2000. godine. Kada je Džordž V. Buš prednjačio po broju glasova, republikanci su ga ocenjivali kao poželjnijeg, ali isto tako i demokrate, koje su već spremale opravdanja za predviđeni status kvo. Isto se dogodilo kada se povećala verovatnoća za uspeh Ala Gora: i republikanci i demokrate bili su mu naklonjeni.

Bez obzira na političke ideologije, kada se za nekog kandidata čini da mu je suđeno da pobedi, ljudi ga više vole. Kada mu izgledi opadnu, vole ga manje.

Opravdanje datog sistema ima funkciju utehe. To je sredstvo za ublažavanje duševnog bola: ako svet treba da bude ovakav, ne budimo nezadovoljni njime. Glavno obeležje originalnosti jeste odbacivanje ponuđenih vrednosti i istraživanje postoji li neka bolja mogućnost. Poriv da preispitujemo ponuđene vrednosti javlja se kada doživimo viža de, suprotno od deža vi. Deža vi se javlja kad se susretnemo s nečim novim, ali imamo osećaj kao da smo to već videli. Viža de je obrnuto – suočavamo se s nečim poznatim, ali to vidimo kao svežu perspektivu koja nam omogućava da steknemo nove uvide u stara pitanja.

Pritisak da se prihvate ponuđene vrednosti počinje mnogo ranije nego što mislimo. Ako uzmete u obzir pojedince koji će porasti i ostaviti trag u svemiru, prva grupa koja će vam pasti na pamet verovatno su čuda od dece. Ti genijalci nauče da čitaju sa dve godine, sa četiri sviraju Baha, sa šest s lakoćom savladaju računanje, a do osme govore tečno sedam jezika. Drugari iz razreda sikću od ljubomore; roditelji im se raduju što su dobili na lutriji. Ali da parafraziramo T. S. Eliota, njihove karijere obično se ne završavaju praskom. Čuda od dece, kako se ispostavlja, retko naknadno promene

svet. Kada proučavaju najistaknutije i najuticajnije ljude na svetu, psiholozi otkrivaju da mnogi od njih nisu bili neobično nadareni kao deca. A ako skupite veliku grupu čuda od dece i pratite ih čitavog njihovog života, shvatićete da oni ne zasenjuju svoje kasnije sazrele vršnjake iz porodica sličnog imovinskog stanja. Na prvi pogled to ima smisla. Pretpostavljamo da ono što imaju u knjiškoj mudrosti, darovita deca nemaju u uličnoj mudrosti. Da im, iako poseduju umne veštine, zasigurno nedostaju društvene, emotivne i praktične veštine za funkcionisanje u društvu. Kada se pogledaju dokazi, međutim, to obrazloženje ne zadovoljava: od društvenih i emotivnih problema pati manje od četvrtine nadarene dece. Većina njih je dobro prilagođena – izvrsna na koktel zabavi koliko i na takmičenju u pravopisu.

Premda su čuda od dece neretko bogata i talentom i ambicijom, to što ne nauče da budu originalna sprečava ih da unapređuju svet.

Dok nastupaju u Karnegi holu, pobeđuju na naučnim takmičenjima i postaju šahovski prvaci, događa se nešto neočekivano: vežbanjem se stiže do savršenstva, ali ne i do nečega novog. Daroviti nauče da sviraju veličanstvene Mocartove melodije i prekrasne Betovenove simfonije, ali nikada ne komponuju sopstvena originalna dela. Oni usredsređuju snage na usvajanje uzbudljivog naučnog

23

znanja, a ne na proizvođenje novih uvida.

Prilagođavaju se propisanim pravilima ustanovljenih igara, umesto da izmišljaju sopstvena pravila ili sopstvene igre. Sve vreme nastoje da zarade pohvale svojih roditelja i divljenje svojih nastavnika.

Glavno obeležje

Istraživanje pokazuje da za naj-

istraživanje postoji

kreativniju decu postoji najmanja

li neka bolja

da će postati učiteljevi miljenici. U jednom istraživanju, nastavnici iz osnovnih škola naveli su učenike koje najviše i najmanje vole, a onda ocenjivali obe grupe po spisku osobina. Najmanje omiljeni učenici bili su nekonformisti koji su izmišljali sopstvena pravila. Nastavnici imaju običaj da diskriminišu izrazito kreativne učenike, obeležavajući ih kao izgrednike. Kao odgovor na to mnoga deca brzo nauče da rade ono što se očekuje od njih, pa zadržavaju originalne ideje za sebe.

Jezikom autora Vilijama Derezijevica, ona postaju najbolje ovce na svetu.

U zrelom dobu, mnoga čuda od dece postaju stručnjaci u svojoj oblasti i vođe u svojim organizacijama. Ipak, „tek mali broj darovite dece na kraju izraste u revolucionarne odrasle stvaraoce“, jadikuje psiholog Elen Viner. „Ona koja to učine moraju da prođu kroz bolnu promenu“, od deteta koje „uči brzo i lako u nekoj ustanovljenoj oblasti“ do odraslog čoveka koji „naposletku preradi izvesnu oblast“.

Većina čuda od dece nikada ne napravi taj skok. Ona primenjuju svoje izvanredne sposobnosti na uobičajene načine, ovladavaju svojim poslom ne preispitujući ponuđene vrednosti i ne talasaju. U svakoj oblasti igraju na sigurno tako što idu utabanim

verovatnoća

originalnosti jeste odbacivanje ponuđenih vrednosti i

mogućnost. Poriv da preispitujemo ponuđene vrednosti javlja se kada doživimo viža de, suprotno od deža vi

24

BUDI ORIGINALAN

putem do uspeha. Postaju lekari koji leče pacijente, ali se ne bore da poprave pokvareni sistem koji mnoge pacijente lišava zdravstvene nege. Postaju advokati koji brane klijente zbog kršenja zastarelih zakona, a ne pokušavaju sami da promene zakone. Postaju nastavnici koji osmišljavaju zanimljive časove algebre, ali ne dovode u pitanje da li je algebra nešto što njihovi učenici moraju da nauče. Iako se uzdamo u njih da bi nam život tekao glatko, zbog njih trčimo na pokretnoj traci. se nešto ostvari zaslužan je za mnoga svetska dostignuća. Kad smo rešeni da se istaknemo, imamo gorivo da radimo vrednije, duže i pametnije. Kako kulture gomilaju brojna dostignuća, originalnost se sve više prepušta specijalizovanoj nekolicini.

Kada ode nebu pod oblake, poriv za uspehom ume da istisne originalnost: što više cenite uspeh, to više počinjete da strepite od neuspeha. Umesto da težimo jedinstvenim dostignućima, žarka želja za uspehom nagoni nas da stremimo sigurnom uspehu. Psiholozi Tod Lubart i Robert Sternberg predočavaju to ovako: „Kada ljudi pređu srednji nivo u potrebi da uspeju, postoje dokazi da oni zapravo postaju manje kreativni.“ Žudnja za uspehom i prateći strah od neuspeha sputavali su neke od najvećih stvaralaca i nosilaca promena u istoriji. Zaokupljeni održavanjem ravnoteže i postizanjem uobičajenih uspeha, oni su bili neradi da teže originalnosti. Umesto da samouvereno jurišaju punom parom, njih su nagovarali, uveravali ili primoraČuda od dece ometa pobuda da uspeju. Poriv da

vali da zauzmu neki stav. Mada se čini da su posedovali odlike rođenih vođa, njih su figurativno a katkada i doslovno, uzdizali sledbenici i kolege. Iz današnjeg ugla, Deklaracija nezavisnosti liči na neminovnost, ali do nje zamalo da nije došlo usled nespremnosti ključnih revolucionara. „Ljudi koji su preuzeli uloge zapovednika u Američkoj revoluciji bili su najneobičnija grupa revolucionara koja se može zamisliti“, priča istoričar Džek Rejkov, dobitnik Pulicerove nagrade. Džordž Vašington je bio posvećen svojim poslovima – uzgajanju pšenice, proizvodnji brašna, ribarenju i uzgajanju konja i pridružio se cilju tek nakon što ga je Džon Adams postavio za vrhovnog komandanta vojske. „Preduzimao sam sve u svojoj moći da to izbegnem“, pisao je Vašington.

Bezmalo dva veka kasnije, Martin Luter King Mlađi je strepeo da postane vođa pokreta za građanska prava; on je sanjao da bude sveštenik i predsednik koledža. Kada mu je papa naručio da naslika fresku na tavanici Sikstinske kapele, Mikelanđelo nije bio zainteresovan. Sebe je video kao vajara, a ne slikara, pa je pobegao u Firencu. I

Kada mu je papa naručio da naslika fresku na tavanici Sikstinske kapele, Mikelanđelo nije bio zainteresovan. Sebe je video kao vajara, a ne slikara, pa je pobegao u Firencu.

I astronomija je decenijama tapkala u mestu zato što Nikola Kopernik nije hteo da objavi svoje originalno otkriće da se Zemlja okreće oko Sunca, pa je ćutao o tome dvadeset godina

Korisne radnje za oslobađanje originalnosti A. Stvaranje i prepoznavanje originalnih ideja Preispitujte ponuđene vrednosti.

Umesto da status kvo uzimate zdravo za gotovo, zapitajte se zašto on uopšte postoji. Kada se setite da su pravila i sisteme stvorili ljudi, postaje jasno da oni nisu nepromenljivi – i tada počinjete da razmatrate kako se oni mogu poboljšati.

Utrostručite stvaranje novih ideja.

Isto kao što veliki igrači bejzbola imaju u proseku samo jedan udarac na svaka tri promašaja,

tako i svaki inovator zamahuje i promašuje.

Najbolji način da se poveća originalnost jeste da se proizvodi više ideja.

Uronite u neku novu oblast.

Originalnost se povećava kada proširujete referentni okvir. Jedan pristup je naučiti neku novu veštinu, poput naučnika nobelovaca koji su proširivali svoj kreativni repertoar tako što su se laćali slikanja, klavira, plesa ili poezije. Druga strategija jeste pokušati s rotacijom posla: obučiti se za radno mesto koje iziskuje novu bazu znanja i veština. Treća mogućnost je učiti o nekoj drugačijoj kulturi, kao modni kreatori koji

su postali inovativniji kada su živeli u stranim zemljama koje se veoma razlikuju od njihovih. Da biste uneli raznolikost u svoje iskustvo, ne morate ići u inostranstvo; u kulturu i običaje neke nove sredine možete uroniti jednostavno tako što ćete čitati o tome.

Odugovlačite strateški.

Kada iznalazite nove zamisli, namerno se zaustavite pre nego što stignete do kraja. Kada napravite stanku usred procesa brejnstorminga ili pisanja, veći su izgledi da ćete se upustiti u divergentno razmišljanje i dati idejama vremena da se razviju.

Tražite više povratnih informacija od kolega.

Teško je proceniti sopstvene zamisli zato što se obično zanesemo, a instinktu se ne sme verovati ako niste stručnjak u datoj oblasti. Takođe je teško oslanjati se na rukovodioce koji su obično odveć kritični kada procenjuju ideje. Da biste dobili najtačnije kritike, iznesite zamisli kolegama – oni su spremni da uoče potencijal i mogućnosti.

B. Iznošenje i zastupanje originalnih ideja Uravnotežite portfelj rizika.

Kada preduzimate rizik, poništite ga tako što ćete biti neobično oprezni u nekom drugom polju svog života. Kao što preduzetnici ostaju na stalnom poslu dok isprobavaju ideje, ili kao što je Karmen Medina prihvatila posao da bi se zaštitila od curenja poverljivih informacija dok je gurala CIA da prigrli internet, to vam može pomoći da izbegnete bespotrebno kockanje.

Naglasite razloge za nedavanje

podrške vašoj ideji.

Sećate li se Rufusa Griskoma, preduzetnika koji je investitorima rekao da ne ulažu u njegovu kompaniju?

To možete i vi. Počnite tako što ćete opisati tri najveće slabosti svoje zamisli i tražite od njih da navedu još nekoliko razloga da se ona ne podrži. Pod pretpostavkom da ideja ima određenu vrednost, kada moraju svojski da se potrude kako bi iznašli primedbe, ljudi će biti svesniji njenih vrlina.

Neka vam ideje postanu poznatije.

Ponavljajte se – tako je ljudima lakše da prihvate neku

BUDI ORIGINALAN

astronomija je decenijama tapkala u mestu zato što Nikola Kopernik nije hteo da objavi svoje originalno otkriće da se Zemlja okreće oko Sunca, pa je ćutao o tome dvadeset godina. Stiv Voznijak je odugovlačio da napusti posao kako bi se potpuno posvetio Eplu. „Jednostavno sam se bojao“, rekao je Voznijak.

Možemo samo da zamislimo koliki Vo-

poput Kinga nikada nisu ostvarili, predstavili ili promovisali svoje originalne ideje jer ih niko nije ni izvukao ni katapultirao u žižu javnosti. Možda ne težimo svi da napravimo remek-delo, ali zacelo imamo zamisli kako da unapredimo radno mesto, škole i zajednice. Šta ste učinili kad vam je poslednji put sinula neka originalna ideja? Pronalazimo prividne načine da izgledamo originalno: stavljamo leptir-mašnu, nosimo jarkocrvene cipele, ne izlažući se opasnosti da zaista budemo originalni. Kada je reč o moćnim zamislima u našoj glavi i suštinskim vrednostima u našoj duši, mi se cenzurišemo.

znijaci, Mikelanđeli ili ljudi

neuobičajenu zamisao.

Reakcije obično postaju povoljnije nakon deset do dvadeset izlaganja o nekoj ideji, pogotovo ako su kratka, u razmaku od po nekoliko dana i pomešana s drugim zamislima. Svoj originalni koncept možete učiniti primamljivim i tako što ćete ga povezati s drugim idejama koje ljudi već razumeju – kao kada je scenario za Kralja lavova dobio novi okvir kao Hamlet s lavovima.

Obratite se drugoj publici.

Umesto da tražite naklonjene ljude koji dele iste vrednosti, pokušajte da priđete neprijatnim ljudima koji dele iste metode. U mornarici Sjedinjenih

Država, mladi pilot Ben Kolman stvorio je izrazito uspešnu ćeliju za brzu inovaciju okupivši družinu mlađih oficira protiv kojih su se vodili disciplinski postupci zbog suprotstavljanja autoritetu. Bili su poznati po neslaganju iz principa, i premda su imali različite ciljeve, po navici doslednog protivljenja slagali su se dobro. Najbolji saveznici su ljudi koji su poznati po čvrstini i rešavanju problema sličnim pristupom.

Budite umereni radikal.

Ako vam je ideja ekstremna, smestite je u neki prihvatljiviji cilj. Tako, umesto da menjate tuđe mišljenje, obraćajte se vrednostima

Kakve su navike ljudi čija originalnost prevazilazi izgled i ogleda se u uobičajenim radnjama?

Kad se divimo originalnim pojedincima, obično pretpostavljamo da su drugačijeg kova. (Kao što se neki srećnici rađaju s genetskim mutacijama zbog kojih su otporni na bolesti.) Da nisu kao mi ostali.

Ali, kao što se vidi iz prethodnih primera, oni nisu ništa spremniji da se upuste u nepoznato. Često su igrali na sigurno umesto da sve stave na kocku. Oni su, postajući originalni u jednom segmentu života, u drugom bili sasvim obični.

Kako je osnivač „Polaroida“ Edvin Lend primetio: „Niko ne može da bude originalan u jednoj oblasti osim ako nema emotivnu i društvenu stabilnost koja potiče od nepromenljivih stavova u svim oblastima izuzev one u kojoj je originalan.“ Jednostavno rečeno: osećaj sigurnosti u jednoj oblasti daje nam slobodu da budemo originalni u drugoj. To, međutim, ne znači stalno se vrzmati u sredini tako što preduzimate umerene rizike. Umesto

ili uverenjima koje ljudi već gaje. Možete se poslužiti trojanskim konjem, kao što je to učinila Meredit Peri da bi sakrila viziju o bežičnoj struji iza zahteva za osmišljavanje transduktora. Isto tako možete postaviti svoj predlog kao sredstvo do cilja, kao što je Fransis Vilard preformulisala pravo glasa u način da konzervativne žene zaštite svoj dom od zloupotrebe alkohola.

Ukoliko ste već poznati kao previše ekstremni, prepustite rukovođenje i postanite gromobran, dopuštajući skromnijim ljudima da preuzmu kormilo.

C. Upravljanje osećanjima Motivišite se drugačije kada ste posvećeni i kada ste nesigurni.

Kada ste rešeni da delate, usredsredite se na put koji treba da prevalite – dobićete snagu da premostite jaz. Ako izgubite sigurnost, pomislite na napredak koji ste već ostvarili. Kada ste već dovde dogurali, kako sada da odustanete?

Ne pokušavajte da se smirite.

Ako ste napeti, teško je opustiti se. Lakše je pretvoriti uznemirenost u snažna pozitivna osećanja kao što su zainteresovanost i za-

25

toga, oni uspešni originalni preduzimaju krajnje rizike u jednoj oblasti i poništavaju ih krajnjom obazrivošću u drugoj. Pa čak je i Henri Ford radio još dve godine za Tomasa Edisona nakon što je napravio karburator i godinu dana nakon što je stekao patent. Pre nego što je potpisao Proglas o emancipaciji, Abraham Linkoln se šest meseci dvoumio da li da oslobodi robove.

Originalni se ipak razlikuju u stavovima prema riziku. Neki su neustrašivi kockari; drugi su škrtice s fobijom od klica. Da biste postali originalni, morate da pokušate nešto novo što podrazumeva prihvatanje izvesnog rizika. Ali oni najuspešniji originalni nisu pustolovi koji prvo skoče pa kažu hop. To su oni što nerado dođu na prstima na ivicu litice, proračunaju brzinu pada, triput provere padobran i postave sigurnosnu mrežu na dnu za svaki slučaj. Originalnost nije data crta. Ona je slobodan izbor. Kao što je napisao veliki mislilac V. E. B. Dubojz: „On je bio jedan od vas a ipak je postao Abraham Linkoln.“

®

nos. Razmišljajte zašto želite da osporite status kvo i razmišljajte o pozitivnim ishodima promene.

Usredsredite se na žrtvu umesto na počinioca.

Suočeni s nepravdom ako razmišljamo o počiniocu podstičemo bes i agresiju. Prebacivanje pažnje na žrtvu izaziva saosećanje, što povećava izglede da ćete bes kanalisati na konstruktivan način.

Umesto da kažnjavate ljude koji su naneli štetu, imaćete više izgleda da pomognete ljudima koji su oštećeni.

Shvatite da niste sami. Čak je i jedan jedini saveznik dovoljan da vam

drastično poveća volju da delate. Pronađite jednu osobu koja veruje u vašu viziju i zajedno se uhvatite ukoštac s problemom.

Ne zaboravite da se status kvo neće promeniti ako ne preuzmete inicijativu.

Razmotrite četiri reakcije na nezadovoljstvo: izlazak, iskazivanje nezadovoljstva, istrajnost i zanemarivanje. Vaše okolnosti poboljšavaju samo izlazak i iskazivanje nezadovoljstva.

Iznošenje nezadovoljstva je možda najbolji put ako imate kontrolu nad situacijom; ako nemate, možda je vreme da ispitate mogućnosti širenja svog uticaja ili odlazak.

BUDI PREDUZETNIK

26

Voditi firmu koja raste, to je kao igrati video-igricu sa više nivoa Izuzetno je važno da se veoma rano upoznate sa najbitnijim stvarima iz poslovnog života, bilo da radite negde ili imate svoj biznis, kaže u intervjuu za Original Bojan Leković, osnivač i CEO KupujemProdajem.com, jednog od najpopularnijih sajtova za onlajn trgovinu u Srbiji ali i u regionu, i jednog od najposećenijih sajtova u našoj zemlji ajt KupujemProdajem.com danas je jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji gde ukratko rečeno možete naći sve „od igle do lokomotive“, a Bojan Leković, jedan od najuspešnijih IT preduzetnika u regionu, osnivač je i izvršni direktor ovog portala koji je zaživeo 2008. godine.

Bojan poslednjih 16 godina živi u Holandiji, a deset godina je radio za KPN – Holandski kraljevski telekom, kompaniju sa prometom od trinaest milijardi evra, učestvovao je u razvoju i pokretanju prvog mobilnog internet servisa u Evropi i prvog standardnog mobilnog servisa za TV prenos u Evropi. Tokom karijere bio je na čelu brojnih mobilnih telefonskih inovacija i istraživačkih projekata za KPN Mobile, a danas blisko sarađuje sa mnogim vrsnim stručnjacima iz Azije i Evrope, kao i sa najvećim kompanijama za napredne tehnologije.

Za Original je otkrio „male tajne“ velikih preduzetnika u oblasti razvoja novih i startap kompanija, proizvoda, ali i marketinga i interneta.

S

Imate ogromno međunarodno iskustvo. Šta biste voleli da ste znali kada ste počinjali, ili da vam je neko to rekao ili pomogao, a što znate sada?

Voleo bih da sam još u toku školovanja učio o finansijama, organizaciji posla i kulturnim razlikama. Voleo bih da mi je neko ranije skrenuo pažnju koliko su lične kompetencije bitne za uspeh u poslu i da se one mogu razvijati i unapređivati. Izuzetno je važno da se veoma rano upoznate sa najbitnijim stvarima iz poslovnog života, bilo da radite negde ili imate svoj biznis. Mnogo tih stvari sam naučio radeći u Holandskom kraljevskom telekomu, a neke u sopstvenoj kompaniji, kada sam bio primoran da razmišljam o njima.

U poslednje vreme preduzetništvo mladih i uspešni startapovi su vrlo zastupljeni u Srbiji. Imamo Startit centar... Sve je više njih koji odlučuju da se upuste u ovu „priču“, a i država se polako uključuje i pomaže. Šta je ključno, po vašem mišljenju i na osnovu iskustva, da bi jedan onlajn startap ili bilo koja druga nova kompanija uspela?

Ako pretpostavimo da je poslovna ideja dobra i trenutak pravi, po mom mišljenju, ključni su osnivači. Da li su ti ljudi spremni na rizik, da li imaju dovoljno energije da reše sve probleme koji će se pojaviti, i da li imaju dovoljno širok spektar znanja koje je neophodno da sve rade sami dok firma ne ojača. A zatim, da li imaju viziju, fokus, objektivnost. Voditi firmu koja raste, to je kao igrati video-igricu sa više nivoa.

Šta je budućnost, odnosno gde je najveći prostor za nove startapove i uopšte pokretanje startapa? Gde za to vidite prostora u Srbiji – koje oblasti su neiskorišćene, a kakav je trend u svetu, u Holandiji?

Prvo, veoma je bitno da se razumemo oko pojma „startap“. To je privremena organizacija koja ima cilj da pronađe adekvatan poslovni model, koji je skalabilan i ponovljiv. Tek kada se u tome uspe, startap postaje biznis. Do tada mu je budućnost neizvesna. U Holandiji startapovi nastaju na nekoliko načina. Radite u nekoj kompaniji i uočili ste problem za koji imate rešenje, a ta kompanija ne može ili neće da se bavi time. Bavite se nekim zanatom i imate ambicije da to proširite ili da od toga napravite brend. Radili ste na fakultetu na projektu koji je inovativan i firme pokazuju interesovanje za to.

Ključni su osnivači. Da li su ti ljudi spremni na rizik, da li imaju dovoljno energije da reše sve probleme koji će se pojaviti, i da li imaju dovoljno širok spektar znanja koje je neophodno da sve rade sami dok firma ne ojača. A zatim, da li imaju viziju, fokus, objektivnost

BUDI PREDUZETNIK

27

U svakom slučaju, bitno je da ste negde nešto radili, jer samo tada ste došli u dodir sa problemima koje će vaš budući startap možda rešiti. Moj savet bi bio da poslovne ideje treba tražiti u tome kako da ono što je dostupno samo bogatima bude dostupno svima, i u tome da ono što se inače pravi generički bude napravljeno custom, po meri svakog. Ne treba raditi isto što i svi drugi koji su ranije počeli, na istom tržištu.

Koja je najveća greška koju ste napravili u dosadašnjem radu, odnosno da možete da vratite vreme, šta biste ispravili?

Svestan sam svojih grešaka, izvukao sam zaključke iz njih i ne žalim za njima. Filozofski gledano, nemam potrebe niti bih voleo da se vratim u prošlost da ispravim te greške. Na primer, u prvoj godini naše firme pola budžeta za marketing potrošili smo pogrešno i to je bio novac za učenje, jer sada znamo. Šta čeka svakoga ko se upusti u pokretanje i kreiranje startapa?

Sa jedne strane, potencijalno ostvarenje životnog sna i sloboda, a sa druge, nesigurnost koju nosi borba za opstanak. Zato kažem da je neophodno da to budu ljudi puni energije. Kada ste mali i početnik – onda ste mala riba koju žele da progutaju velike. Svi, a posebno kvalitetni radnici, žele da rade u velikim firmama, a ne u nepoznatim i nesigurnim startapovima. Kada startap poželi da raste, brzo shvati da su kvalitetni ljudi već sa dobrim platama u većim firmama i da te veće firme žele da mu uzmu ono malo dobrih radnika koje ima. Sa druge strane, naše siromašno tržište ne pomaže da se proizvodi brže i skuplje prodaju kako bi firma što pre porasla. Treba biti svestan toga da je neophodan dugačak dah i da uspeh neće doći preko noći.

Startapovi su vrlo važan činilac motora koji pokreće ekonomiju jedne zemlje. S obzirom na to da živite u Holandiji, kakav je tamo odnos države prema onlajn startapovima, koliko država pomaže? Kakvu bi Srbija trebalo da ima strategiju na tom polju i zašto je to sve važno?

Holandija ima izuzetnu poslovnu klimu i ona sama po sebi podstiče startap kulturu. Mislim da je pre svega bitno to što je poreski sistem blagonaklon prema početnicima u biznisu. Dobijete veliki poreski popust kada krenete. Postoji dobra infrastruktura na koju možete da se oslonite. Državnu administraciju ne osećate. Srbija bi, po mom mišljenju, primarno trebalo da snažno ojača obrazovni sistem jer on sada nije adekvatan, fokusiran je na znanje a ne na razmišljanje. Nedostatak ljudi koji adekvatno razmišljaju je najveća prepreka. Zatim Srbija treba da olakša započinjanje biznisa svima kroz poreske popuste. Naravno, neizostavno mora i da radi na infrastrukturi.

Onlajn startapovi mogu bukvalno u svakoj oblasti da se pokreću, od medicine do umetnosti, ali ljudi još ne znaju dovoljno o tome. Kakav savet biste dali svakome pre nego što se upusti u pokretanje sopstvenog biznisa? Ili šta je to što vam niko ne kaže kad uđete u ovu priču, a što bi trebalo znati?

Bitno je ne zanositi se pogrešnim idejama ili imati previše ideja i zbog toga biti bez fokusa. Dakle, prvo dobro proveriti da li ideja koju imate rešava nečiji problem ili potrebu. Proveriti sa prijate-

ljima, rodbinom da li prepoznaju taj problem ili, još bolje, da li na drugom tržištu neko taj problem već rešava. Nakon toga napraviti poslovni plan. Ako ne znate šta je to ili to ne umete, verovatno niste još zreli da se upustite u biznis. A onda tražite pomoć, tj. udružujete se sa ljudima ako sami ne možete da realizujete poduhvat.

Blisko sarađujete sa mnogim vrsnim stručnjacima iz Azije i Evrope, kao i sa najvećim kompanijama za napredne tehnologije. Kako će se u budućnosti razvijati odnos preduzetništva i interneta?

Taj odnos će biti sve intenzivniji, jer je internet zapravo najnovija industrijska revolucija. Internet nam pomaže da učestvujemo u globalnoj utakmici. Možemo biti zastupljeni na nekom udaljenom tržištu, kao da smo tamo. Pogotovu je bitna mogućnost učenja jer nam je skoro sve znanje sveta na raspolaganju. I to treba iskoristiti!

Kako biste objasnili uspeh portala KupujemProdajem, šta je bilo ključno kako bi se pozicionirao kao jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji?

Ja mislim da nam je uspelo jer smo pažljivo i do perfekcije uradili sve ono što je najbitnije da bi korisnici osećali da mogu brzo i lako da reše potrebu. Takođe, uspeli smo da postavimo IT arhitekturu sistema koja bez problema podnosi sadašnjih sedam-osam miliona otvorenih stranica dnevno i 40.000 novopostavljenih oglasa svakog dana. Setite se samo kako je državnom IT sistemu bilo teško da podnese par desetina hiljada zahteva za zdravstvene knjižice u prvim danima. Mi to imamo svakog dana, i to više godina unazad. Na kraju, vrlo nam je bitno da šta god da napravimo, to mora i apsolutni početnik na internetu da razume, a to je često najteži deo posla.

Da li iskustvo sajta KupujemProdajem potvrđuje izreku da „svaka roba nađe kupca“?

Bukvalno tako. Jer toliko je mnogo posetilaca koji pretražuju KupujemProdajem da ćete sigurno prodati šta želite, pod uslovom da ste razumni sa cenom i da ste jasno kroz opis oglasa napisali šta prodajete za taj novac.. Šta je trenutno najtraženiji proizvod u svetu?

Već mnogo godina unazad to je mobilni telefon. Nema drugog proizvoda koji se proda u preko milijardu primeraka svake godine. Srećan sam što sam 10 godina radio na inovacijama upravo za najfrekventniji proizvod, koji usput ima i najveću koncentraciju tehnologija i funkcionalnosti u odnosu na sve drugo što zamislite. Na sličan način, mobilni telefon je i najtraženiji i najkupovaniji proizvod na KupujemProdajem.

®

SPORT 28

ekskluzivno

Mladi sportisti su časni. To su ljudi koji su sa svojim timom i kada treniraju i kada im je teško, i kada pobeđuju i kada gube. Sasvim je besmisleno da ti statistiku postaviš netačno

IFICO Kao LinkedIn, samo sportski

Klizeći start na svetske startapove i društvene mreže Junaci naše priče dele žuljeve od kopački, butine razderane od klizećih startova i dresove natopljene znojem. Dele svakodnevne trbušnjake, vežbe snage, odlaske u teretanu, suve treninge koje niko ne voli i šuterske koji su svima omiljeni.

Dele glad za napretkom i žeđ za pobedama.

Zajedničko im je još nešto – profili na društvenoj mreži Sportifico, namenjenoj isključivo sportistima. Na njoj oni mogu da predstave svoje karijere, ocenjuju jedni druge, povezuju se, da objavljuju svaki trening, svaki gol, svaku asistenciju. Ova „sportska verzija LinkedIna“ nastala je 2016. godine u Beogradu, a idejni tvorac startapa je ajtijevac Miloš Erić, nekada i sâm talentovani sportista i golman Piše Slobodan Maričić

uzana Tanasković rođena je 4. januara 1997. godine. Igra za ŽFK Rad. Ima smeđu kosu koju veže u rep kada igra fudbal. Igra na poziciji ofanzivnog veznog. Oči su joj krupne, a lice lepo.

Andrija Milić ima 16 godina. Kapiten je mlađih kategorija FK Jagodina. Kosa mu je kratka, a držanje kapitensko. Igra zadnjeg veznog.

Suzana je početkom marta nastupila u finalu Kupa Beograda protiv Kolubare. U 18. minutu pobegla je svojim čuvarkama i rutinski zatresla mrežu. Rad je na poluvreme otišao sa prednošću od dva gola. Kolubara je zatim zaigrala ofanzivnije, prednost su smanjili u 60. minutu, da bi u zaustavnom vremenu iz slobodnog udarca došli do izjednačenja. Penali... A zna se, oni su lutrija.

Andrija je u dve utakmice prvog dela sezone Kadetske lige Srbije igrao 155 minuta, a zabeležio je dva gola i asistenciju. Jednom je bio igrač utakmice.

S

U prve četiri serije penala igračice i Rada i Kolubare bile su ne-

pogrešive. Suzana je tu ponovo zatresla mrežu. Čuvarka mreže ekipe sa Banjice Jelica Todorović potom brani dva udarca, dok jedna lopta odlazi preko prečke. Grešile su i fudbalerke Rada, ali su nakon osam serija bile bolje i pehar odlazi na Banjicu.

Andrija i Suzana imaju nekoliko zajedničkih stvari. Velike snove, bučne od desetina hiljada navijača koji za njih ili protiv njih navijaju. Trenutke u kojima baš oni golom u 90. minutu – lepom, što onaj jedan zid kaže, baš kao ona jedna što je posebna i ničija druga – odlučuju utakmicu i podižu pehar koji ima neobično velike uši.

Dele Olimpiko, Old Traford, Kamp nou i Bombonjeru kojima znaju svaki pedalj terena iako nikada nisu kročili na njega.

Dele i žuljeve od kopački, butine razderane od klizećih startova i dresove natopljene znojem. Dele svakodnevne trbušnjake, vežbe snage, odlaske u teretanu, suve treninge koje niko ne voli i šuterske koji su svima omiljeni. Dele glad za napretkom i žeđ za pobedama koje niko ne može da utoli.

Zajedničko im je još nešto – profili na društvenoj mreži Sporti-

30

ekskluzivno

fico, namenjenoj isključivo sportistima.

Na njoj oni mogu da predstave svoje karijere, ocenjuju jedni druge, povezuju se, da objavljuju svaki trening, svaki gol, svaku asistenciju.

Ova

„sportska

verzija

LinkedIna“

Beogradu, a idejni tvorac startapa je ajtijevac Miloš Erić, nekada i sâm talentovani sportista i golman. „Oduvek sam želeo da pokrenem svoju priču. Ali nisam razmišljao o tome kao o biznisu, jednostavno sam imao potrebu da napravim nešto. Veoma dugo sam se bavio sportom, a u međuvremenu sam ekstremno zavoleo računare, tu su se dve ljubavi spojile. Samo je kliknulo. Sport + IT = Sportska društvena mreža, Sportifico“, navodi Erić za magazin Original.

Kako kaže, motiv za pokretanje Sportifica pronašao je u sebi i svojim kolegama koji nisu na raspolaganju imali adekvatan način da budu primećeni.

U javnosti postoji veliki broj onih koji kažu da mlad čovek koliko god bio talentovan nikada neće uspeti ni u čemu, pa ni u sportu, ukoliko nema neku vrstu protekcije.

Kažu da nemaju svi jednake šanse za uspeh i da je pre svega drugog bitan pedigre.

Osim toga, mnogi rečenice „Bio sam veoma talentovan, ali nisam imao nikoga da me gura/ali povreda kolena“ često prizivaju u pomoć dok lamentiraju nad svojom sudbinom.

Ipak, činjenica je da neke stvari moraju da se poklope i onim najtalentovanijima.

Bitno je gde će neko skrenuti levo ili desno, na koga će naleteti usput i kako će taj neko gledati na njega. „S pojavom interneta informacije su postale dostupne svima, sada svi mogu da postanu doktori nauka. Postoji mogućnost da će to mnoge stvari da promeni, ne baš da će svi odmah uspeti u sportu, ali da će nešto promeniti. Zamisli društvenu mrežu na kojoj su svi sportisti i treneri. Tu možeš da predstaviš svoju karijeru, svoj CV i svoj sportski razvoj, i neko će moći da te vidi“, kaže Erić.

Doduše, od starijih se često može čuti da društvene mreže previše preokupiraju mlade koji „samo bulje u ekran po ceo dan“. „Svet se menja. Tehnologija se razvija.

Hajde da kažemo da je ovo nešto gde si i ispred ekrana sportista“, navodi Erić.

Rođen je 1993. godine. Počeo je da trenira sa sedam–osam, a igrao je za nekoliko beogradskih klubova među kojima su Železnik, Policajac i Čukarički. nastala je 2016. godine u

s Pojavom interneta informacije su postale dostupne svima, sada svi mogu da postanu doktori nauka.

Postoji mogućnost da će to mnoge stvari da promeni, ne baš da će svi odmah uspeti u sportu, ali da će nešto promeniti. Zamisli društvenu mrežu na kojoj su svi sportisti i treneri. Tu možeš da predstaviš svoju karijeru, svoj CV i svoj sportski razvoj, i neko će moći da te vidi

Upravo je jedan događaj iz Policajca, kada je bio još „petlić“, dosta uticao na to da Erić kasnije napravi svoju društvenu mrežu. „Imao sam 12 godina i imali smo sjajnu ekipu. Vodili su je Aleksandar Rogić i Miloš Bašić. Rogić je posle postao glavni asistent Radomiru Antiću u reprezentaciji i klubovima. Imali smo uspešnu sezonu i na kraju dolazi trener Aca i pravi nam sastanak sa celim timom. Počinje da deli neke papire, sećam se kao da je juče bilo. Na papirima je svakom ponaosob pisalo ime, prezime, pozicija, statistika, opis sezone i šta bi trebalo da unaprediš i poboljšaš. Tu je bio i broj nastupa, minuta na terenu, asistencija, golova, žutih i crvenih kartona. Bilo mi je neverovatno, sa 12 godina sam se osećao kao pravi profesionalac koji igra Ligu šampiona“, priča Erić.

Upravo zbog tog događaja mladi

svoje profile na kojima lično prave svoju biografiju i statistiku. Navode osnovne podatke o sebi – godište, klub, pozicija u timu – i obaveštavaju ostale na mreži o svim treninzima i utakmicama.

Kako to rade? Slično kao na Fejsbuku, objave status. „Dođem tu, navedem protivnika, rezultat, kada je odigrana utakmica, koliko sam proveo na terenu. Statistika – postigao sam jedan gol i imao asistenciju i proglašen sam najboljim igračem utakmice. Ubacim fotografije sa utakmice koje će biti na statusu i to mogu svi članovi mreže da vide. Opišem meč – odlična utakmica, čestitam protivniku na borbenosti – i to je automatski zabe-

sportisti na Sportificu imaju

leženo u mojoj karijeri.“ Svaki član mreže pritom ima svoje atribute i ocene, slično kao u Menadžeru, koje ostali mogu da podrže i tako mu povećaju reputaciju. „Pa mu se javljaju, pa ga dodaju kao prijatelja. To su ‘njuzfid‘ i profil. Osim toga, tu je i ‘teammates‘, alat dizajniran posebno za tim. To treba da bude najzdravije okruženje u kojem neko može da se nađe. Zamisli to kao privatnu grupu na Fejsbuku, ali baš za sportiste“, kaže Erić. Šta ona nudi? „Kalendar, spisak igrača i grupni čet, dakle kanal za komunikaciju. Trener može da zakaže treninge za ceo mesec. Znaš kako posle treninga uvek ostaješ deset minuta da ti trener objasni kada je sledeći trening, kada je sledeća utakmica, ko da dođe, ko da ne dođe, šta da se ponese od opreme... Ovde trener za deset minuta može da organizuje ceo mesec. Zakažeš trening u dva klika.

Kada se to dogodi, svima stiže notifikacija na telefon u kojoj piše kada je trening, njegov opis i zaduženja igračima“, kaže Erić. „Kada ti vidiš da je zakazan trening, jednim klikom možeš da kažeš: dolazim ili ne dolazim; a ako ne dolaziš, onda možeš da napišeš zašto: imam da učim za ispit, kontrolni... Kada to kliknem, treneru stiže notifikacija. On ima spisak svih igrača i za svakog mu piše da li dolazi ili ne dolazi. Tako može da prođe godinu dana unazad kroz kalendar i za svaki trening vidi ko nije dolazio i zašto nije dolazio“, dodaje on.

Međutim, postavlja se pitanje koliko je to primenljivo u Srbiji. Stariji ljudi uglavnom nisu baš najbolji sa njuzfidovima, fejvovima, lajkovima, androidima i internetima uopšte. „Dokazalo se da jeste. Imamo primere gde je jedan trener zadužio svog mlađeg asistenta i vođu tima, odnosno kapitena.

Kaže ono ‘Ja ne znam baš to, ja ću tebi da kažem, pa ti zakaži svima‘“, navodi Erić.

Osim profila i „timmejtsa“, tu je i „njuzfid“, to jest početna strana koja Sportifico čini društvenom mrežom. Ona sadrži objave svih članova, komentare, lajkove i čet.

Erić tu navodi da treneri kada žele da pristupe društvenoj mreži moraju da podnesu dokaz u vidu fotografije svoje licence, dok fudbaleri i fudbalerke moraju da stave svoju fotografiju na kojoj se vidi da su sportisti. „Prvi sistem provere je algoritam koji proverava nelogičnosti ukoliko dođe do

sportifico

31

Jedan od bitnih delova društvene mreže Sportifico je i „profeed“, tj. mesto na kojem velikani srpskog sporta kroz intervjue i tekstove savetuju mlade kako da treniraju i šta je sve potrebno da rade kako bi uspeli.

Tako su Bogdan Bogdanović i Marko Simonović pričali koliko puta je potrebno da na treningu lopta prođe kroz obruč da biste imali šut kao njih dvojica. „Dok sam čitao tekst o treningu Bogdanovića, došlo mi je da izađem u školsko i ubacim 100 ‘trojki‘. Mada bi to potrajalo“, kaže Erić uz osmeh. „Šalu na stranu, ovo je fenomenalno.

Ako postoji i jedan klinac koji je posle toga dobio motivaciju da vredno trenira, mi smo presrećni. To nas motiviše. Da bilo koje dete u razvoju ima priliku da trenira kao Bogdan, Ninković ili Novak, jeste nešto što niko do sada nije uradio“, ističe Erić

njih. Kada neki klub dođe, nije to samo jedan igrač, tu su i njegovi saigrači i treneri.

O jednoj utakmici će biti objavljeno više statusa, biće primećeno ako se pojavi neka nelogičnost. Nikada nam se do sada nije pojavila crvena lampica. Društvena mreža postoji mesecima, raste broj korisnika, raste broj aktivnosti, lampica se do sada nije pojavila“, navodi Erić. „Mi mislimo i sigurni smo da su ljudi i

mladi sportisti časni ljudi. To su ljudi koji su sa svojim timom i kada treniraju i kada im je teško, i kada pobeđuju i kada gube.

Sasvim je besmisleno da ti statistiku postaviš netačno“, dodaje on.

Govoreći o brojevima Erić kaže da oni svake nedelje rastu i da svake nedelje ima preko 100 statusa sa utakmica. Takođe navodi da je Sportifico optimizovan i za Android i za iOS. „Broj korisnika je prešao hiljadu, ponosni smo na taj uspeh dosada. Ovo je prvi naš intervju za medije, a već imamo više od 1.000 aktivnih korisnika. Od toga je 120 trenera među kojima svi imaju UEFA C, B ili Pro licencu. Kada igrač dođe i obrati se nekom treneru, može da zna da je to prava

stvar“, navodi Erić.

Prema njegovim rečima, posebno su ponosni na devojke. „Znamo da ih je znatno manje od muškaraca u fudbalu, ali njih kod nas ima oko 35 odsto. Čak su devojke među prvim korisnicima koji su došli na mrežu. Sreća je što i one imaju pravi način na koji mogu da se predstave.“ A zašto su baš one došle prve na Sportifico? „Dame imaju prednost“, kaže on uz osmeh. „Očekujemo i nadamo se da će ih još mnogo doći.“ Navodi da njihova društvena mreža ima članove iz 17 zemalja i iz preko 180 gradova. „Imamo igrača iz druge švedske lige, prve belgijske, iz Amerike, širom Evrope...

To su sve naši ljudi. Skoro smo imali jedan od najlepših momenata dosada. Dečko koji igra za Muskoron objavio je status sa utakmice protiv Genta koji je igrao Ligu šampiona, a dečko koji je bio ispod njega igra nižu ligu pionira iz nekog manjeg mesta u unutrašnjosti Srbije. Njih dvojica su potpuno jednaki. Jedan je objavio status, drugi lajkovao... To je, ako mene pitaš, pretpostavljam i ideja koju su ljudi imali kada su

osmišljavali Fifu, sport, fer-plej...“ Trenutno se bave samo fudbalom, ali u planovima imaju i druge sportove.

Na pitanje o budućim planovima odgovara da su trenutno maksimalno fokusirani na domaće tržište: „Srbija je zemlja sporta i želimo da tu pokrenemo ono što smo napravili. Sledeći plan je region, a već ima ljudi iz regiona koji se interesuju.“ „Najpre sam došao do pravih ljudi, okupio mlad tim – svi imamo manje od 30 godina. Reč je o mladim sportistima koji su se odlučili za profesionalnu, akademsku ili poslovnu karijeru, a pritom su vrhunski stručnjaci. Od te dve ljubavi, prema sportu i prema IT-ju, napravili smo stvar na koju ne gledamo više kao na posao, već kao da je ljubav iz detinjstva. Veoma smo optimistični mladi ljudi. I dalje je ogroman posao pred nama, ali veoma naporno radimo na tome da svi sportisti imaju jednake šanse za uspeh“, zaključuje Erić.

A na Suzani i Andriji ostaje samo da ne dozvole da im se dresovi osuše, a rane po butinama zacele. Sve će se to jednom isplatiti.

Tamo negde, na Old Trafordu. U devedesetom minutu, bello come lui.

®

32

ekskluzivno

Ivana Španović

Visoka u letu, a čvrsto na zemlji

intervju

33

Dvostruka evropska šampionka – dvoranskog i otvorenog prvenstva – i jednom srebrna, tri bronze i srebro sa SP (dvoranskog i otvorenog), pobednica Dijamantske lige, sve su to njeni uspesi, ne računajući mlađu konkurenciju. Svetski rezultat u ovoj sezoni i treći svih vremena u dvorani, ovu Zrenjaninku drže u samom vrhu.

Za sebe kaže da može još bolje i mi joj verujemo. Ivana Španović otvorila je, kao nikada ranije, dušu za Original i između dva treninga pričala o tome koliko je teško baviti se individualnim sportom, o mentalnoj snazi, o značaju atletike, o tome šta govori sebi pred odlučujuće skokove, o uspesima i neuspesima...

Razgovarala Zorica Marković

34

ekskluzivno

Z Bilo je momenata kada nisam bila na nivou ni fizički ni mentalno, ali su ta takmičenja bila ključna za moje dalje korake. Nisam dozvolila da me bilo šta poremeti jer je atletika nešto što sam sama odabrala i prihvatila sve izazove

latna medalja na nedavnom Evropskom prvenstvu u atletici u Beogradu bila je neka vrsta nagrade za sve ono što je najbolja naša atletičarka Ivana Španović očekivala da postigne prošle godine na Olimpijskim igrama u Riju.

Nacija se odavno ponosi njome, ali ima momenata kada je ona sama nezadovoljna čak i kada je cela Srbija presrećna.

Te Olimpijske igre u Riju donele su joj bronzu, a ona je patila što je bila tako blizu onoj sjajnijoj medalji, iako je nacija izašla na ulice. Ljubav koju je dobila od novinara i javnosti, odmah po izlasku sa staze, zalečila je trenutnu žal zbog „neuspeha“, ali je i dobar motiv za dalje. Dvostruka evropska šampionka – dvoranskog i otvorenog prvenstva – i jednom srebrna, tri bronze i srebro sa SP (dvoranskog i otvorenog), pobednica Dijamantske lige, sve su to njeni uspesi, ne računajući mlađu konkurenciju. Svetski rezultat u ovoj sezoni i treći svih vremena u dvorani, ovu Zrenjaninku drže u samom vrhu. Za sebe kaže da može još bolje i mi joj verujemo.

Njene minđuše sa brojem sedam simbol su mnogo toga, pa i činjenice da se čekalo da preskoči tu magičnu brojku od sedam metara, što je ona učinila prošle godine, a onda nastavila i da „gura“ još dalje na metru i granice pomera toliko da ne znamo gde je njen limit.

Novac nijednog trenutka nije bio razlog mog bavljenja sportom, već isključivo ljubav. Zbog te ljubavi, ali i sada već vrhunskih uslova za rad u Srbiji gde sam odabrala da živim, mogu slobodno da kažem da svoje snove ostvarujem Šta je to magično u tom broju sedam, objasni nam za početak.

Granica koja je delila snove od stvarnosti.

Voliš kad te novinari pitaju „da li si ti normalna“, kao posle Rija, pa sad i posle Beograda. Šta je to „nenormalno“ kod tebe?

Bilo mi je simpatično u Riju jer su pokušali da me oraspolože u trenutku kada sam bila izuzetno emotivna, tužna i nedovoljno svesna ostvarenog rezultata. „Nenormalno“ je to što sam u 90 odsto takmičenja nezadovoljna jer sam svesna grešaka i prostora za napredak.

Tvoj sport je individualan, kao i tenis. Tu si sam protiv svih, a pre svega protiv sopstvenih granica. Da li su te dve stvari povezane, da se lakše boriš sa sobom kad ne moraš da se boriš protiv svih? Protiv koga ili čega se ti boriš?

Ja sam vrlo rano otkrila da sam teška individua i da bolje učim na greškama koje sama osetim tokom rada. Samu sebe izazivam psihofizički svakodnevno i tu se krije moja motivacija i želja za konstantnim dokazivanjem i napretkom. Svi usponi i padovi koje sam doživela tokom karijere učinili su da budem istrajna kada je teško i da budem zahvalna u momentima uspeha i sreće.

Jedno vreme si živela od stipendije, sume koja jeste dovoljna za život kad si građanin pojedinac, ali koliko je bilo teško podmiriti sve što zahteva jedan vrhunski sport, pre svega vrhunski rezultat? Neverovatno je to da su rezultati preduslov da novac pristiže, a opet, za rezultate je potreban novac?

Skoro 15 godina sam sa svojim trenerom radila u veoma skromnim uslovima koji čak nisu bili ni prilagođeni sportu kojim se bavim. Bilo je vrlo teško ispoštovati plan i program do kraja, ali smo imali podršku saveza, sponzora, mojih roditelja, pa smo ipak pronalazili načine. Novac nijednog trenutka nije bio razlog mog bavljenja sportom, već isključivo ljubav. Zbog te ljubavi, ali i sada već vrhunskih uslova za rad u Srbiji gde sam odabrala da živim, mogu slobodno da kažem da svoje snove ostvarujem.

intervju

Posle tvojih uspeha, svetski mediji su pisali da si neverovatno mentalno jaka, što je verovatno i važnije od fizičke snage, ili isto. Šta te to čini mentalno jakom, gde se ta snaga gradi?

Snagu sam gradila u doba adolescencije kada su ljudi oko mene očekivali da budem bolja nego što sam u tom trenutku bila. Trebalo je da prođe određeno vreme da shvatim šta je to čemu ja težim i koja je težina i cena svega toga. U trenutku kada su rezultati krenuli sami da govore u kom smeru moja karijera ide, osećala sam se mnogo slobodnije u svom radu da učim još više i radim na tome da budem najbolja. Ja vrlo jasno znam šta želim i kako to da ostvarim, i zbog toga sam toliko sigurna u sebe na svakom nastupu.

Saša Đorđević je često pričao o tome kako je izvodio čuvene trojke, i kako je razmišljao posle one u Istanbulu, jedne od najznačajnijih u njegovoj karijeri. Šta ti sebi govoriš pred skok, a šta posle skoka, kad ostaneš sama da se tuširaš?

Uvek sebi govorim ono što bih volela

da vidim da sam u publici. Znam pred svako takmičenje koliko rezultatski vredim i šta treba da uradim. Posle takmičenja volim sa trenerom da pogledam snimke svih skokova nakon čega ostaje na meni da prokomentarišem greške i odgovorim na pitanje kako da se ne ponove.

Ričard Brenson je u Originalu otkrio tajnu kako se nosi s pritiskom. Kako ti to radiš? Može li se pući od tolikog iščekivanja, nadanja i emocija? Brenson kaže da je za uspeh dobro imati određenu dozu napetosti, jer to pomaže da se fokusiraš.

Trema je zdrava. Dobro je imati određenu dozu napetosti jer to onda znači da ti je stalo da budeš dobar u tom trenutku i da si svestan onoga što te čeka. U svemu je najvažnija priprema. Ja volim da na dan takmičenja radim obične stvari u kojima svakodnevno uživam. To je odlazak na obrok sa svojim timom i obavezno bar 15-minutno pijenje kafe, jer smo do tog dana uradili sve što je trebalo da takmičenje dočekam maksimalno spremna.

Da li je teže popeti se na vrh ili tu i ostati? I zbog čega?

Ja još uvek stremim ka vrhu i nije nimalo lako. Kako će biti kada tamo stignem, znaću uskoro.

Misliš li da ćeš imati motiv i kada, recimo, srušiš svetski i olimpijski rekord i uđeš u istoriju? Kome onda dokazuješ, ako dokazuješ?

Zasada su moji motivi i ambicije još veliki i dok svoj cilj ne ostvarim, ne mogu drugačije da razmišljam. Zasićenja su prirodna stvar i svi se drugačije ponašamo kada doživimo određene

Svi imamo pravo na loš dan, i jedan neuspeh ne sme da demorališe, kao što ni jedan uspeh ne znači da ste uspeli

35

36

ekskluzivno

Vrlo sam svesna sebe i kako izgledam.

Uz titulu najboljih često se bez ikakve potrebe pripisuju i drugi epiteti.

Ono do čega mi je uvek i jedino stalo, bilo je da pokažem svoj kvalitet

uspehe, ali su upravo ta osećanja razlog zbog kog radimo to što radimo i sigurna sam da, posle nekog perioda, taj osećaj zadovoljstva opet zafali. A da li ćemo nastaviti, zavisi isključivo od nas samih.

Gde je taj trenutak kad moraš sebi da kažeš da nema više izlazaka, zafrkavanja, nema više pica, koka-kole? Da li je zaista to tolika žrtva, jer priznaćeš, uspeh je sasvim dobra kompenzacija?

Sve su to vrlo kratka i mala odricanja u odnosu na onaj „ukus pobede“ koji mnogo duže pamtim od neke trenutne želje.

Tvoj poseban odnos sa trenerom Goranom čini vas pobedničkim tandemom. Kad si vodila najozbiljniji razgovor sa njim?

Bilo je teško na početku saradnje prilagoditi se promenama i rezultatskoj stagnaciji u kojoj sam morala da istrajem.

On je pre svega dobar čovek, pa vrhunski stručnjak. Verujemo jedno drugome i u tome leži naša zajednička snaga i zbog toga imamo dovoljno samopouzdanja da svako u svom delu posla pomera granice.

Nemoguće je da baš nemaš nikad loše emocije, onog „lošeg vuka“ u sebi, da nisi zlopamtilo, svadljiva ili možda čak i iznervirana.

Iskoristiš li te emocije za uspehe na terenu, pa se prilikom skoka prisetiš kako te je neko nagazio, ili možda inat nije nešto što te pokreće, kao što je jednom rekao Vladimir Grbić?

Postoje trenuci na kojima nisam zahvalna, ali učim da ih iskoristim kao „extra push“ umesto da dozvolim da mi to oduzima energiju. Dobro funkcionišem pod pritiskom jer su moja lična očekivanja od mojih nastupa uvek visoka.

Koliko ti je bilo teško posle Igara u Pekingu, na primer, ili na EP u Helsinkiju 2012, ili na Igrama u

Londonu? Mediji te nisu baš štedeli. Kako se te mentalne prepreke u glavi preskoče, kako se pobedi to što prestaneš da veruješ u sebe ili se demorališeš? Da li je bilo dana kad si rekla: okej, prelazim na rekreativu ili postajem trener, neka se neko drugi znoji ovoliko?

Bilo je momenata kada nisam bila na nivou ni fizički ni mentalno, ali su ta takmičenja bila ključna za moje dalje korake. Nisam dozvolila da me bilo šta poremeti jer je atletika nešto što sam sama odabrala i prihvatila sve izazove.

Veoma mlada si postala zvezda, pretilo je u jednom trenutku da će te mediji više pratiti zbog lepote nego zbog rezultata. Jesi li se uplašila da će mediji od tebe napraviti seks-simbol i „provući te“ kroz tabloide, a da nećeš imati priliku da pokažeš ko si zaista ti?

Ne, nikada, jer sebe ne doživljavam tako. Vrlo sam svesna sebe i kako izgledam. Uz titulu najboljih često se bez ikakve potrebe pripisuju i drugi epiteti. Ono do čega mi je uvek i jedino stalo, bilo je da pokažem svoj kvalitet.

Nekada su atletičarke smatrali neženstvenim. Čak su ih nazivali i muškobanjastima. Poslednjih godina to se skroz promenilo pa su i atletičarke postale seks-simboli, a i oprema je takva da ističe seksepil. Da li se ti slažeš s tim ili misliš da je to preterivanje? Ipak, činjenica je da te gledaju kao lepoticu i da je postalo mnogo važno što si i lepa i uspešna?

Atletika jeste postala mnogo atraktivnija za gledanje zbog lepih devojaka. Nije tajna da su atletičarke zgodne i ženstvene, ali kada se tome doda činjenica da su u nekim stvarima bolje od muškaraca, to onda daje posebnu draž i lepotu.

Imaš li utisak da si mnogo morala da daš u zamenu za sva ta zlata? To jesi želela, ali da li je cena previsoka i kolika je?

Od početka do ovog momenta u kom sam, nisam se služila nikakvim prečicama jer sam na svakom koraku upoznavala sebe i preispitivala svoje granice i mogućnosti. Ako me pitate da li je cena visoka? Ne, nikako.

Kažeš da su neka takmičenja emotivnija od ostalih, pa tako i zlato u Beogradu. Jesu li emocije prepreka uspeha, posebno u pojedinačnom sportu? Ko te je naučio da ih kanališeš u skok?

Za mene su to posebni trenuci sreće, da u najstresnijim momentima ostanem koncentrisana na ono što moram da uradim, ali sa osmehom na licu. Prošlo je skoro 20 godina da bih stigla na taj nivo.

Nedavno je Predrag Mijatović mom kolegi rekao da je u jednom trenutku uspeha pomislio da je nebo granica i da „može sve“, da je bog. Nažalost, porodični problem bio je nešto što ga je stalno vraćalo na zemlju i činilo ga „normalnim“. Imaš li nekad momente kada ne prepoznaješ sebe, kada pomisliš da te samo trenutak deli od toga da postaneš opijena uspehom, ili postoji nešto što te vraća na tlo smrtnih, pa kažeš sebi: Ivana, sve je to normalno?

Nisam sebi nikada dozvolila da me uspeh promeni iz razloga

intervju

37

puta sebe bodrila kad si mislila da ne može gore i kako si se bodrila? Koliko često „psuješ“ sebe?

Svi imamo pravo na loš dan, i jedan neuspeh ne sme da demorališe, kao što ni jedan uspeh ne znači da ste uspeli.

Na stazi se osvrćeš samo da vidiš rezultat. Ali kad se osvrneš na svoju dosadašnju karijeru, postoji li nešto što te je učinilo slabijom, a šta te je ojačalo?

Moja porodica, tim i prijatelji čine da se osećam dobro, srećno i samouvereno, visoka u letu a čvrsto na zemlji.

Slabostima ne pridajem značaj, pa neću ni ovog puta.

Tvoji treninzi su neverovatni, često vidimo slike nemogućih pozicija ili težina koje izvodiš i podižeš. Nisi li nekad pomislila da to jedna devojka ne može da izvede?

što se ovde nisam stvorila preko noći. Podsećam sebe na svoje početke i probleme sa kojim sam se suočavala i to je moj povratak u stvarnost. To je nešto što čini da se osećam samo ponosnije zbog uspeha i ništa više.

Prilikom primanja nagrade izjavila si da si srećna jer si u društvu ljudi koji su sledili snove. Koja je cena toga da slediš svoj san? I da li to stvara neprijatelje?

Vera u to čemu težiš je najbolji znak da li je vredno truda. Ako osećamo da jeste, ne postavlja se pitanje da li je vredno nekog odricanja ili žrtve.

Slušaš li ljude kada ti govore „ne, ti to ne možeš“, ili slušaš samo one koji ti kažu „da, možeš“?

Slušam samo one ljude koji su oko mene duži niz godina, koji me poznaju i kojima verujem.

Koliko te dotiču svakodnevne stvari, ili si izolovana od njih? Kako se braniš kada čuješ da mnogi mladi odlaze iz zemlje, kada čuješ da se neki ljudi bore da plate komunalije ili kredit? Možeš li da se uopšte zaštitiš od takvih vesti ili poželiš da se društveno angažuješ?

Moja odluka da ostanem u Srbiji pored ponuda iz inostranstva je, ipak, neka vrsta potvrde da sam svesna stanja i problema sa kojima se svakodnevno suočavamo. Sport mi je pružio toliko toga i osećala bih se loše kada to ne bih podelila sa drugima, u meri u kojoj mogu.

Kada ti je bilo najteže? Da li je to kada si se pela ka vrhu, kada si plakala i trenirala, ili si u suzama morala da ideš na stazu? Šta te je tada guralo napred?

Osećaj da svakodnevno dajem svoj maksimum u svemu što radim je nešto što mene čini zadovoljnom i bilo je potrebno da sačekam svoje vreme i svoj potencijal u potpunosti pokažem. Šta radiš u slučaju neuspeha? Neke ljude neuspeh demorališe, vrati ih na početak i sabotira. Drugi pak imaju strah od uspeha i šta će posle toga. Koliko si

Meni je to posao i meni je to normalno. Tek kada u priči sa drugaricama spomenem nešto od toga, shvatim da to nisu baš tipične ženske stvari i da je to za većinu devojaka nešto „nenormalno“.

Ti si imala samo šest godina kad je harao bend iz tvoga grada Zrenjanina „Oružjem protivu otmičara“, pa ne verujem da si stigla da ih ispratiš, ali šta si stigla od muzike da ispratiš i šta još pratiš? Imaš li faze da gledaš gomilu epizoda serije ili filmova odjednom, pošto ne stigneš od takmičenja?

Bioskopi i pozorišta su mesta kojih se prilično zaželim posle duge sezone. Muzika je nešto u čemu zaista uživam i pristupam joj sa pažnjom, slušam stari rok, instrumentalnu muziku, muziku iz sedamdesetih i osamdesetih...

Obično pitam sagovornike da preporuče nešto za čitanje, ono što je njima važno, što im je pomoglo i misle da bi trebalo drugi da pročitaju. Imaš li ti takvu neku knjigu?

Snagu sam gradila u doba adolescencije kada su ljudi oko mene očekivali da budem bolja nego što sam u tom trenutku bila. Trebalo je da prođe određeno vreme da shvatim šta je to čemu ja težim i koja je težina i cena svega toga

U zavisnosti od raspoloženja biram muziku, knjigu, film, predstavu... Knjiga koju čitam često je Derviš i smrt Meše Selimovića. Poslednja knjiga koju sam pročitala je Četiri sporazuma Don Miguela Ruisa, koju preporučujem svima.

®

BUDI PREDUZETNIK

38

Hajdi Harman

Devojke mogu menjati svet samo ako su udružene Kada je sa 25 godina osnovala svoju organizaciju GeekGirl Meetup, Hajdi Harman nije slutila da će njena ideja o povezivanju žena i širenju iskustva i znanja biti prihvaćena u celom svetu i širiti se svake godine na još neku zemlju. Trenutno, GeekGirl Meetup posluje u 17 zemalja na svetu. Hajdi je bila gošća ambasade Švedske, koja je na sajmu obrazovanja EDU Fair predstavila program „Study in Sweden“ Piše Vesna Glišić / Foto V. lukić

ajdi Harman je švedska preduzetnica koja se već 12 godina bavi osnaživanjem žena u IT sektoru i njihovim umrežavanjem. Kada je sa 25 godina osnovala svoju organizaciju GeekGirl Meetup, nije slutila da će njena ideja o povezivanju žena i širenju iskustva i znanja biti prihvaćena u celom svetu i širiti se svake godine na još neku zemlju. Trenutno, GeekGirl Meetup posluje u 17 zemalja na svetu. Hajdi je bila gošća ambasade Švedske, koja je na sajmu obrazovanja EDU Fair predstavila program Study in Sweden. Nakon Hajdinog predavanja o važnosti i ulozi žena u IT svetu, razgovarali smo sa njom o važnosti povezivanja žena, o razvoju programa korišćenjem ideja muških i ženskih programera i o značaju sagledavanja problema iz oba ugla.

h

Šta tačno ti radiš, možeš li to da opišeš u dve-tri rečenice?

Ja sam suosnivač organizacije GeekGirl Meetup i radim softver za regrutovanje sa ciljem da se do 2020. godine stvori održiv model za rešavanje nekih od različitosti koje postoje u IT industriji.

Radiš na osnaživanju žena, njihovom povezivanju i formiranju mreža. Zbog čega je to važno?

Ako smo za održivu ekonomiju, neophodne su nam inovativne ideje za ono što nam je potrebno, kao i veće i značajnije učešće žena.

Kako tvoja organizacija GeekGirl Meetup radi širom sveta?

GeekGirl Meetup je osnovan u Stokholmu u Švedskoj i ubrzo je proširen u Švedskoj, kasnije i na Dansku i Meksiko tokom prve godine. Ljudi iz gradova su se pridruživali, preuzimali koncept nakon razgovora sa nama. Imamo cilj da napravimo organsku organizaciju, sa minimumom birokratije, i za devet godina imamo proširenje na čak 17 zemalja, ili kako mi volimo da koristimo termin za razvoj softvera: otvoreni izvor (open source).

Kako uloga žena u IT svetu može biti poboljšana?

Uz fer-plej i sposobnost napretka bez predrasuda.

Zašto je važno imati timove sa podjednakim učešćem muškaraca i žena?

Raznoliki timovi mogu napraviti bolji proizvod, to je dokazano mnogo puta, tako da sada imamo vodeće kompanije kao što su Apple, Google i Facebook kojima je to prioritet.

Imaju li žene specifične IT poglede na svet?

Hajde da to pogledamo iz perspektive manjina. Ako su muškarci manja grupa u IT, oni će definitivno preinačiti ideju koristeći inovacije. Danas su nam potrebni i muškarci i žene sa svojim idejama o tome kako treba razvijati neke proizvode. Istorijski gledano, Ada Lavlejs razvila je prvu perforiranu karticu koja je postala baza za kompjutere, ali u današnje vreme žene su potisnute u industriji koja trenutno ima najviše mogućnosti za inovacije i biznis, a koje mogu ženama doneti korist i finansijsku sigurnost samo ukoliko su one više uključene. Raznolikost gradi bolje proizvode.

Imala si podršku svoje porodice za interesovanja koja si gajila. Koliko je važno imati podršku porodice, partnera ili prijatelja? Da li je to ključno u ovoj oblasti?

Meni je tata kupio prvi kompjuter, Atari, i mi smo oboje zajedno bili fascinirani. Učila sam kako da kopiram igrice još dok sam bila mala i shvatila da se nešto sjajno dešava. Upoznali smo se sa Motorola mini pozivima i razmenjivali smo poruke, slali jedno drugome.

Pitala sam se kada će biti moguće to raditi između računara. Kada sam imala 14 godina, videla sam internet u Švedskoj prvi put i odabrala da studiram tehničke i medijske predmete i da ne idem više u školu za akrobatsko klizanje i vežbam za Olimpijske igre. Mislim da je moj tata bio malo razočaran, ali takođe mislim da smo zajedno shvatili važnost toga da radim ono što volim i nikada me nije pritiskao da postanem lekar/advokat/inženjer. Moja mama me je uvek ohrabrivala i podržavala da radim ono što me čini srećnom sve dok su to dobre stvari. Budući da su oni dobro obrazovani emigranti iz Poljske koji su živeli u Velikoj Britaniji, a zatim se preselili u Švedsku, smatram da su imali veoma napredne i odlične ideje o tome.

Završila sam studije biznisa na Kaospilot.dk u Danskoj i nastavila sa programiranjem, što mi je dalo kreativnu podlogu i praktične veštine da izgradim svoju organizaciju. Kaospilot je jedna od najboljih biznis škola na svetu i neki tip D-škole za nordijski region.

Profesori su se čudili zašto se nisam odlučila za računarstvo, ali ja sam želela da naučim i razumem šta je to što kreira dobar tim, njegovu dinamiku, novu organizaciju i inovativne kompanije.

BUDI PREDUZETNIK

39

EDU Fair na štandu ambasade Švedske koja je predstavila program „Study in Sweden“. Da li imaš neke sugestije za mlade ljude koji sada biraju fakultet ili master studije? Treba li oni da prate svoje želje i snove, ili da razmišljaju praktično i odaberu neki siguran posao?

Sigurnost je nejasno definisana. Ništa više nije sigurno. Ako odlučiš da radiš samo za novac, verovatno nećeš biti u potpunosti srećan. Šta je sigurnije – biti uključen u dosadan posao do kraja života, ili biti slobodan i zadovoljiti se manjim? Ne znam i ne mislim da samo te dve suprotnosti postoje, mislim da je važno studirati, ali zapamtiti šta zaista voliš i želiš i to pratiti tokom svog obrazovanja.

Takođe, sve je više ljudi koji prelaze granicu svoje karijere, menjaju je i poboljšavaju radeći ono što više vole.

Imaš međunarodno iskustvo, kako u okviru porodice, tako i zbog škole i posla. Da li je to prednost ili ograničenje?

Tokom odrastanja u Švedskoj često su me pitali koje sam nacionalnosti ili kako se osećam, ovako ili onako. Odlučila sam da te dve opcije više nisu jedine i počela sam da odgovaram – internacionalno. Prednost je kad imaš više perspektiva, više mogućnosti i razumevanja različitih struktura, to je sjajno kada razvijaš softver, jer razumeš razmišljanje potrošača o inovacijama i primeni. Smatram da takve stvari mogu da se urade na mnogo načina i da je to bolje nego samo na jedan način. Zahvaljujući svom internacionalJoš jedna važna stvar: kada sam počela da se bavim ovim nom iskustvu, imam tu sreću. Studiranje u Danskoj je bilo sjajno, poslom, malo sam bila uplašena od mojih muških kolega, tada sam počela karijeru u Norveškoj, pa razmišljala sam šta će oni misliti o tome, u Švedskoj, i zatim se preselila u London nisam htela da ih isključim u svakom sluna dve godine. Poslednjih nekoliko godina čaju. Srećom, moje su potrebe bile jače provela sam u San Francisku u Kaliforniji, od mog straha. Moje kolege muškarci sa Ako odlučiš da radiš samo za radeći za druge ljude i njihove startap prostartap scene i kompanije u okruženju novac, verovatno nećeš biti jekte, ali sada ponovo radim svoje startapodržavale su me sve vreme i to je zaista pove i opet sam u Švedskoj. Nikada mi nije divno. I danas je divno gledati njihovu u potpunosti srećan. Šta je dosadno. decu kako rastu, a mi sada imamo žene sigurnije – biti uključen u na našoj sceni, govornice koji učestvuju dosadan posao do kraja života, na našim konferencijama – koje su sada Kakvi su ti planovi za budućnost? ili biti slobodan i zadovoljiti uzori, mi se smejemo, jer svako može Radim na novom startap projektu i volela napraviti takvu promenu, čak i kada je bih da napišem knjigu o organizaciji Geekse manjim? Ne znam i ne mislim to sasvim mala grupa koja želi promenu.

Girl Meetup za desetu godišnjicu postojanja. da samo te dve suprotnosti Prema tvom iskustvu, kako su devojke iz zemalja koje si posetila uključene u IT sektor, koji je načelno „muški svet“? Da li se to menja tokom poslednjih godina?

postoje, mislim da je važno studirati, ali zapamtiti šta zaista voliš i želiš i to pratiti tokom svog obrazovanja

Polako, polako, ali se ipak menja. Mislim da je važno reći da je potrebno minimum 30 godina da se promeni kultura, ali negde moramo početi i nikad nećemo prestati da „okrećemo pedale“. Šta misliš o Beogradu? Da li si upoznala neke devojke koje su zainteresovane da sarađuju sa tobom?

Bilo je sjajno sresti se sa lokalnim „Rails Girls“, devojkama koje rade ovde – osoblje ambasade Švedske uradilo je sjajno istraživanje i pozvalo ih. Da, srela sam sjajne ljude iz lokalne organizacije „Rails Girls“ i mi ćemo ostati u kontaktu i verovatno zajedno raditi. Ispostavilo se da znamo iste ljude, svet je neverovatno mali.

Bila si gost u okviru ovogodišnjeg sajma obrazovanja

Možemo li te ponovo videti u Beogradu?

Nadam se, što pre! Mnogo je ljudi iz Srbije u Švedskoj i imam mnogo prijatelja na Instagramu koji komentarišu moje slike i mesta na kojima sam. Nadam se da ću okupiti tu sjajnu grupu žena i doći u Beograd tokom leta na produženi vikend. Šta radiš u slobodno vreme? Da li su ti ekstremni sportovi i dalje strast?

Nakon što sam bila takmičar za Švedsku u akrobatskom klizanju još kao veoma mlada devojčica, nisam više zainteresovana za takmičarske sportove, ali sam počela sa snoubordingom čim sam prekinula klizanje. Kasnije, tokom poslednjih deset godina, počela sam jedrenje na talasima i mnogo to volim, to mi je kao potpuna meditacija. Međutim, budući da više ne živim u Kaliforniji, već sam se vratila u Švedsku, mnogo više slobodnog vremena sada provodim u viđanju sa prijateljima i porodicom i zaista uživam u tome.

®

40

ekskluzivno

STANKO STOJILJKOVIĆ Tri najteže bolesti srpske nauke su plagiranje, lažni doktorati i odliv mozgova VREME JE ZA TERAPIJU Retko koji časopis je bio voljen u staroj Jugi kao Galaksija. Čitali su je akademici i naučnici. Mladi i stari. Popularizovala je nauku, obrađivala teme koje su se često graničile sa naučnom fantastikom.

Gotovo tri decenije bila je prozor u svet. Supernova naučne zajednice u Jugoslaviji, koja je prestala da osvetljava srpsku nauku 2001. godine. Novu Galaksiju pokrenuo je jedan od urednika čuvene stare Galaksije Stanko Stojiljković, koji je za Original, osim o Galaksijama, govorio i o stanju u srpskoj nauci i o problemu na koji upozorava već više od dve decenije – odlasku mladih u svet sa kartom u jednom pravcu

Č

etrdeset pet godina od osnivanja časopisa za vazduhoplovstvo, astronautiku i istraživanje budućnosti Galaksija i 15 godina nakon njenog gašenja mladi će ponovo dobiti priliku da se kroz zanimljive teme upoznaju sa naukom, srpskim naučnicima i najnovijim trendovima.

Portal Nova Galaksija počeo je sa radom, i već je okupio impozantan broj stručnjaka. Na promociji su govorili predsednik SANU, akademik Vladimir Kostić, profesor dr Branko Kovačević, predsednik Akademije inženjerskih nauka Srbije (ANIS), Ilija Cerović, v. d. direktora Televizije Srbije i glavni i odgovorni urednik Naučno-obrazovnog programa.

Novu Galaksiju pokrenuo je jedan od urednika čuvene stare Galaksije Stanko Stojiljković, koji je za Original, osim o Galaksijama, govorio i o stanju u srpskoj nauci i o problemu na koji upozorava već više od dve decenije – odlasku mladih u svet sa kartom u jednom pravcu. „Srpska nauka nalazi se u dvojakom, dvojnom, čak dvostrukom položaju. Udubite li se, a pogotovo ako godinama pratite zbivanja, nećete se oteti utisku da podseća na dve ličnosti u jednoj. Na antičkog boga Janusa čija su dva lica gledala na suprotne strane“, rekao je Stojiljković za Original.

Koji su bili vaši motivi da ponovo pokrenete Galaksiju?

Galaksija je moja prva velika novinarska ljubav. Sanjao sam je sve ove godine.

Zbog nje sam mnogo rizikovao i u prošlosti kada sam napustio najveću novinsku kuću, Politiku, da bih uređivao jedan naučni časopis. Ali Galaksija je imala ogroman uticaj na nauku i uživala poštovanje naučne zajednice. Prvi cilj mi je da Nova Galaksija dostigne nedostižnu slavu stare Galaksije, a potom da napravim još bolju od prve.

Glavni naš zadatak jeste, naravno, promocija pre svega naučnika iz Srbije, ma gde sada živeli. U planu je i štampano izdanje, ali za to moramo da nađemo nekoga ko bi uložio u ovaj poduhvat. Za dosadašnju podršku u tzv. veb-administriranju veoma sam zahvalan mr Draganu Stojanoviću, čiji mi Računarski fakultet nesebično pomaže.

Ko sve piše za Novu Galaksiju?

Razgovarala Jovana Radovanović Fotografije Igor Pavićević i arhiva Galaksije

Počeli smo s četrdesetak vrhunskih autora, od kojih su šestorica akademici, tridesetak redovni profesori, a ostali doktori nauka i stručnjaci, i to sa svih meridijana.

intervju

Imam jak predosećaj koji se iz dana u dan potvrđuje da će nam se pridružiti najmanje još stotinu. Zamislite tu dugačku kolonu umnih pojedinaca! Galaksija se sigurnim korakom vraća na stazu stare slave, zbog čega sam neizmerno srećan.

Kudikamo je važnije šta su ovi vrhunski znalci napisali. Verujte mi na reč: uživao sam čitajući svaki esej, što mi se nikada kao uredniku nije desilo. Svaki za mene kao naučnog novinara s najdužim stažom u zemlji bio je iskreno iznenađenje. Uostalom, ukucajte na internet pretraživaču galaksijanova.rs i sami se uverite!

Ovo nije prvi put da se „susrećete“ sa Galaksijom. U staroj Galaksiji bili ste prvo novinar, a potom ste je uređivali. Kakav je bio prvi susret sa redakcijom u kojoj se stvarao jedini naučni časopis u bivšoj Jugoslaviji?

Moj susret sa Galaksijom bio je veoma neobičan. Časopis je stajao iza jedne divne smotre pod nazivom „Nauka mladima“, koja je okupljala srednjoškolce nastojeći da ih zainteresuje za nauku. Kao novinar Politike ekspres napisao sam reportažu o četvoro pobednika koju je taj dnevni list objavio.

Ubrzo nakon toga, glavni urednik Gavrilo Vučković pozvao me je u Galaksiju koju, da budem iskren, nisam ni čitao. Malo smo ćaskali, usput me je pohvalio i ponudio mi sa-

radnju. Moje vatreno krštenje u naučnom novinarstvu dogodilo se inače sredinom 1978. godine kada se na celoj stranici pominjanog dnevnika pojavio članak „Sunce će poteći žicama“, nastao na temelju razgovora sa izvrsnim fizičarom iz Vinče prof. dr Brankom Lalovićem, koji je prvi na našim prostorima počeo da govori o novim izvorima energije i sunčevoj energiji. U ondašnje vreme maltene nezamislivo.

41

Tamo gde država nije spremna da više ulaže u nauku i obrazovanje i da im se predano posveti, nauke nema

Nasledili ste Gavrila Vučkovića 1987. na mestu glavnog urednika.

Rukovodstvo BIGZ-a, izdavača Galaksije, šest meseci je strpljivo čekalo da prihvatim njihovu ponudu. U to vreme bio sam glavni urednik mesečnika Svet kompjutera, jedan od trojice osnivača, jedini koji nije najmanje znao o računarima od svih ostalih, ali s pozamašnim poznavanjem zbivanja u nauci.

Galaksiju sam uveliko zavoleo, kao što prva ljubav voli, i poziv da postanem njen glavni urednik doživeo sam kao vrhunac svoje novinarske karijere. Zvanje koje su mnogi izjednačavali s položajem direktora instituta. Nije me zanimalo kolika će biti moja plata, jedina dva uslova glasila su: da se honorari povećaju za 300 odsto, a lični dohodak zaposlenima za 200, ukoliko Galaksija pod mojim rukovodstvom počne da zarađuje. Predložili su mi da promenim celu redakciju, da dovedem nove ljude, ali

ja sam to odbio. Pošto sam počeo kao sportski novinar, rekao sam da je bolje da zamene trenera ako nešto ne ide nego ceo tim.

Rukovali smo se i ja sam se upustio u bitku da spasem Galaksiju koja je godinama pravila gubitke.

Za manje od dve godine časopis je počeo da zarađuje od prodaje i oglasa, ali rukovodstvo izdavača nije održalo obećanje i ja sam 1989. godine dao ostavku.

Galaksija je bila veoma poznata po naslovnim stranama zbog kojih je časopis, deceniju nakon zatvaranja, završio i na poznatom svetskom portalu koji se bavi naučnim temama. Ko je osmišljavao naslovnice koje su često prelazile iz nauke u

42

ekskluzivno

naučnu fantastiku?

U moje vreme to su bila dvojica vrsnih primenjenih umetnika, Dobrilo Doca Nikolić i Dušan Duća Mijatović. Gotovo da se nisam mešao u njihova ostvarenja, osim što smo podrobno i smotreno razmotrili novi prelom ili dizajn i, svakako, novo zaglavlje.

Malo ljudi zna da je Galaksija iznikla iz naučnofantastičnog časopisa Kosmoplov koji su pokrenuli Gavrilo Vučković i Tanasije Gavranović. Naučna fantastika je zaludela tadašnju Jugoslaviju. Isti dvojac je kasnije uspešno predvodio Galaksiju.

Ja sam iz dnevnih novina došao sa izbrušenim smislom za naslove, jer su se u tome utrkivale Večernje novosti i Politika ekspres. Na odlične naslove iz Večernjih novosti često nam je na studijama žurnalistike ukazivao prof. dr Sergije Lukač, bez sumnje najbolji i najobrazovaniji naš posleratni novinar. Mi smo uvežbavali da ih, kako se to kaže, hvatamo u letu. Morali smo da pišemo kratko, uzbudljivo i zanimljivo, za pisaću mašinu smo sedali, barem mi sportski novinari, s napisanim naslovom koji je izražavao suštinu poruke čitaocu.

Već smo pomenuli da je Galaksija bila jedini i neprevaziđeni časopis koji je pratio naučna zbivanja.

Kakav je bio njen uticaj u tadašnjoj Jugoslaviji?

Veliki, čak presudan u pojedinim događajima. Dovoljno je reći koja su imena pisala za Galaksiju. U naučnom savetu su sedeli akademici i profesori. Mnogo ih je bilo da bih ih se u ovom času setio, ali pomenuću akademika Tatomira Anđelića, univerzitetske profesore Ivana Draganića, Branka Lalovića, Vladimira Ajdačića, Dragana Uskokovića, koji je prvi u Jugoslaviji progovorio o nanotehnologijama. Galaksiju je čitao predsednik Srpske akademije nauka Pavle Savić i rado se odazivao da za nju govori, tako sam i ja s njim razgovarao povodom pet decenija otkrića fisije. Pisao je najveći stručnjak za naučnu fantastiku prof. dr Zoran Živković, urednik PC presa Dejan Ristanović, brojni hrvatski i slovenački autori. Tušta i tma znamenitih imena. Čitali su je uglednici iz nauke, kulture i umetnosti, čak i političari. Za moga zemana dva-tri puta je navratio nenadmašni srpski slikar Ljuba Popović, pa smo jednom zapodenuli temu nauka i umetnost. Za sve koji su nešto značili ili u nauci počinjali bilo je poželjno da se pojave u Galaksiji.

Mladi su bili redovni čitaoci, da li

su u ono vreme bili zainteresovaniji za nauku nego danas?

Decenije druženja s naučnicima naučile su me da ne dajem odokativne procene.

Kao dugogodišnji novinar, međutim, obavezan sam da odgovorim na pitanje.

Pre svega, Galaksija je bila jedna i jedina, mislim da su je mladi smatrali prozorom u novi svet, putokazom u svetlu budućnost. S te tačke gledišta, mislim da su se više zanimali za nauku. Tada se ona popularizovala i u osnovnim i u srednjim školama, svi su se utrkivali da je približe mladima; pre svega jer je Savez komunista propovedao da je nauka izuzetno važna za izgradnju socijalizma. Bila je, svakako, više uvažavana.

Danas postoji veliki broj izvora informacija, veoma je tanak sloj junoša željnih znanja i obrazovanja. Čini mi se da je manje zaljubljenika u nauku, jer uveliko pretežu oni koji uzore nalaze u lakoj zabavi i petparačkim napisima.

Ko je kriv za to?

Društvo, država u celini. Tamo gde država nije spremna da više ulaže u nauku i obrazovanje i da im se predano posveti, nauke nema. Srbija, nažalost, nedovoljno izdvaja iz budžeta, u čemu dobrano zaostaje za svetom, a privatnim kompanijama ni na kraj pameti to nije. Zašto? Zato što na ovdašnjem tržištu opstaju bez tog, u njihovom viđenju, suvišnog troška.

Kako biste ocenili trenutno stanje u nauci?

Najveća bolest savremene Srbije jeste neznanje koje je, zajedno sa beznađem, strahoviti opijum za narod – da se poigram marksističkom metaforom o religiji – pogubniji od svake droge. Nova Galaksija i ja pokušavamo da se izborimo s time. Kada mlade ljude ubijete u pojam, život im začinite glupostima, neko mora da ponudi nadu. I to je naš cilj.

Koji su glavni problemi u srpskoj nauci?

U srpskoj nauci postoje dve pojave koje se susreću na vrlo neobičan način. S jedne strane imate privid – primer za to je čuvena Šangajska lista – da naša nauka ide veoma ozbiljno uzlaznom linijom. S druge strane, kada malo bolje zagrebete, ispod te pozlate vidite da je pretežni deo srpske nauke u ozbiljnom zaostatku jer se ne meri sa svetom, i otuda sve te opasne pojave – plagiranje, lažni doktorati i pojačani odliv mozgova.

Tri maltene neizlečive bolesti koje će je, ne

budu li korišćeni jaki lekovi, umrtviti, čak usmrtiti.

Odliv mozgova je uvek aktuelna tema, koliko on utiče na srpsku naučnu zajednicu?

Odliv mozgova je u Srbiju očito pošast kojom se niko temeljno ne bavi. Ne primećujem da se iko, pogotovo u vlasti, previše uzbuđuje zbog toga. Upravo su se navršile tri decenije od mojeg intervjua sa akademikom Ivom Šlausom, u kojem se prvi put javno – naravno posle odobrenja komunista – progovorilo o odlivu mozgova, rak-rani današnje srpske nauke.

Srbija danas ima isti broj istraživača u rasejanju i u matici – oko 12.000. Ako biste uporedili njihove naučne biografije, odgovorno tvrdim da su napolju naši bolji naučnici. Šta je razlog tome? Bolji uslovi za rad?

I bolji uslovi. Ali su tamo naučnici prevashodno izloženi konkurenciji, legendarnom pritisku „objavi ili nestani‘‘. Ko ne publikuje svoje nalaze u časopisima, za mnoge ovdašnje istraživače ozloglašene SCI liste, taj ne postoji na svetskoj naučnoj mapi. Kao u fudbalu: ili igraš ili ne igraš u Ligi šampiona.

Jedna od ovdašnjih najvećih pogrešaka jeste što se znanje i novac naučnika poreklom iz Srbije, od kojih su mnogi na dobrim pozicijama u inostranim kompanijama, institutima i na fakultetima, ne koristi. Desetine vrhunskih su mi poverili da ne žele da sarađuju sa našom državom, jer su izgubili poverenje u nju.

U prethodnom broju Originala bavili smo se „lošom“ naukom i fabrikovanjem rezultata istraživanja. Koliko je to rasprostranjeno u Srbiji?

I jedno i drugo ozbiljno šteti našoj nauci.

Neustrašivi starogrčki junak Ahil imao je samo jedno ranjivo mesto – petu. A srpski naučnici? Najmanje deset, a možete sami još koje pribrojati: 1. Nepotizam ili nećaštvo – zapošljavanje svoje dece, rođaka i prijatelja na fakultetima.

2. Unapređenje poslušnika – u naučna zvanja se prilično često ne biraju najbolji na redovnim i doktorskim studijama.

3. Potpisivanje prijatelja, kolega i saradnika ispod naučnih članaka: po načelu – ja tebi, ti meni.

4. Prepisivanje (plagiranje) je u zama-

intervju

Malo ljudi zna da je Galaksija iznikla iz naučnofantastičnog časopisa Kosmoplov koji su pokrenuli Gavrilo Vučković i Tanasije Gavranović. Naučna fantastika je zaludela tadašnju Jugoslaviju

43

44

ekskluzivno

hu: pojedinci se ne libe da čak prepišu cela poglavlja članka ili knjige, a da ne navedu izvor.

5. Objavljivanje u ovdašnjim časopisima ili gostovanje na naučnostručnim skupovima po obrascu – pozoveš me, pozovem te.

6. Štampanje knjiga i udžbenika bez temeljnog udubljivanja u sadržaj.

7. Odobravanje teza za doktorate s temama koje su nepotrebne ili su jedva potrebne društvenoj zajednici.

8. Predstavljanje u javnim glasilima naučnika s gotovo nikakvim ili malenim naučnim učinkom. Veoma rašireno u društvenim i humanističkim naukama.

9. Nesrazmera između prirodnjaka i društvenjaka u učešću u budžetskom kolaču. Prirodnjaci i tehnolozi čine neznatan deo naučne zajednice Srbije, iako su oni lokomotiva i u istraživanjima, i u obrazovanju, i u privređivanju.

10. Neobuzdano nicanje privatnih fakulteta i univerziteta, a Srbija nema dovoljno priznatih naučnika ni za postojeće državne visokoškolske ustanove.

Vama pripisuju veliku ulogu u proboju Univerziteta u Beogradu na Šangajsku listu. Zašto je ona toliko važna?

Molim da to prihvatite kao mišljenje nekadašnjeg rektora Univerziteta u Beogradu i sadašnjeg predsednika AINS-a, prof. dr Branka Kovačevića, koji je to više puta javno izrekao, pa i nedavno na predstavljanju Nove Galaksije u RTS-u, kao drugi govornik, posle akademika Vladimira Kostića, predsednika SANU. Na njegov predlog uvršćen sam u Šangajsku komisiju, kao jedini novinar. Ostali su akademici i redovni profesori.

Zasluga se očituje u tome što sam, prvi u nas, u članku koji je na Božić 2005. osvanuo u Politici, obznanio da najveće srpsko sveučilište nije među 500 odabranih u svetu!

Narodski rečeno, prvi sam kukuriknuo, a nisam završio u loncu. Nakon toga sam objavio tridesetak članaka, intervjua i kolumni u kojima sam prilično oštro i jetko upozoravao da se ova visokoškolska ustanova neizostavno mora pojaviti u pomenutom razvrstavanju po vrednosti. I to se, na moje veliko uzbuđenje, dogodilo u ponoć 15. avgusta 2012. godine po našem vremenu.

Već sutradan sam ispio čašu prepunu žuči kada je na stranicama lista u kojem sam proveo maltene četiri decenije i utemeljio naučnu rubriku, nezasluženo osvanuo tuđi tekst. U knjizi Srbija do Šangaja i na-

Najveća bolest savremene Srbije jeste neznanje koje je, zajedno sa beznađem, strahoviti opijum za narod – da se poigram marksističkom metaforom o religiji – pogubniji od svake droge

zad napisao sam da ju je sustigla „duga šangajska senka‘‘. To je, samo da znate, najveći uspeh srpske nauke još od osnivanja Velike škole. Srbija se već petu godinu zaredom baškari u svojevrsnoj ligi šampiona znanja, koju podjednako uvažavaju i na Istoku i na Zapadu. Šangajska lista postoji od 2003. i svake godine ocenjuje oko 22.000 univerziteta iz celog sveta. Zar vam samo to nije dovoljan pokazatelj njene važnosti?

Ima li nade za srpsku nauku? Na koji način možemo da je unapredimo?

Bez nauke i visokog obrazovanja Srbiji doslovce nema spasenja. Možemo trubiti u svakojake trube, prvo i poslednje slovo azbuke srpske budućnosti jeste – N(auka). Ko to ne vidi, slep je kod očiju. Ali svedoci smo gromoglasnog ćutanja povodom najvećeg uspeha naše nauke i visokog obrazovanja, uvršćenja Univerziteta u Beogradu na najcenjeniju Šangajsku listu. Koliko je članaka tim povodom objavljeno, koliko je sati televizijskog i radijskog programa tome posvećeno? Eto zadatka za mlade novinare!

A prošle godine, kada se naša najstarija obrazovna ustanova ispela za dvestotinak mesta više u poređenju s 2012, gotovo se niko nije oglasio!

Nauka se unapređuje većim ulaganjem novca i strožim odabirom budućih naučnika. Po svetskim, a ne po srpskim merilima. Krilatica mora da glasi: „Svetsko a srpsko!“ A ko kod nas hoće nauku? Hoćemo – viču uglas i političari i naučnici. Prvi misle na zaluđivanje birača, drugi na očuvanje svojih položaja. Za utehu prvima, akademik Zoran Kovačević piše: „Dok je nauka sfera znanja, politika je sfera uverenja.“ I jedni i drugi, u suštini, onemogućuju napredak nauke koja, ako je prava, očas pokaže da je neko društvo samo obuklo „novo odelo“. Car je, dakle, go golcijat!

Ko su srpski naučnici na koje treba obratiti pažnju?

Izrekao sam se da najbolji odlaze, i bojim

se, s kartom u jednom smeru, kako sam to davno krstio. Ali zadivljujuće je da svakoga časa pristižu novi poletarci koji, čim stasaju, napuste Srbiju. Pretražite pažljivo sajtove elitnih inostranih univerziteta, instituta i kompanija. Samo iz Matematičke gimnazije, jedne od najboljih srednjih škola u svetu, a po osvojenim medaljama svakako najuspešnije, imate oko 500 doktora nauka izvan matice! Najblistavije sija ime Teodora fon Burga koji je jedini do sada osvojio četiri zlatne kolajne na matematičkim olimpijadama.

Kada biste morali da izdvojite jednog naučnika, našeg ili inostranog, ko bi to bio?

Pretpostaviću da odgovor, svakako, znate. To je čovek izvan vremena, kako je napisala na koricama svoje knjige Margaret Čejni. Verovatno poslednji izdanak renesansnog duha, Leonardu da Vinčiju u mnogo čemu sličan. Raskošni mislilac, blistavi naučnik, nenadmašni izumitelj i smeli preduzetnik.

Sudbina ga je štedro obdarila i surovo kaznila. Najmanje deset puta drugima je uručeno nobelovsko odličje za suštinske uvide u najveće tajne prirode koje je on prvi rastumačio. Pre svih Nikola Tesla je opisao: elektron, radio-vezu, rendgenske zrake, radar, elektronski mikroskop, akcelerator čestica i linearni akcelerator, kosmičke zrake, indukovanu radioaktivnost, laser i integrisano kolo.

Retko koji istraživač imao je toliko nezaobilaznih otkrića i zadivljujućih uvida, ali su slatke plodove ubirali drugi. Najveću nepravdu iskusio je kada su nobelovskim počastima okitili Guljelma Markonija za izumevanje radija (prva radio-veza u svetu), iako ga je „lički Prometej“ deceniju ranije osmislio i iskušao. U to vreme Italijan je išao u srednju školu. Nepravda je ispravljena, ali nije u celosti: Vrhovni sud SAD presudio je 1943. da je Srbin „otac radija“, Nobelov komitet ostao je nem!

Biće dete oluje ili svetlosti, prepirale su se te olujne noći 10. jula 1856. kada je došao u naš svet porodilja i primalja. Majka s kojom je do njene smrti nevidljivom pupčanom vrpcom ostao povezan, ispravno je predosetila. Rodila je budućeg „oca elektriciteta“ koji je kao dečak sanjario da osvetli ceo svet.

Učinio je to svojom naizmeničnom strujom poistovetivši – i u ovozemaljskom i u onostranom smislu – noć i dan. Dva prapočela stvaranja sveta. Nije li se time zamerio bogovima?

®

45

Završen drugi DM SMART LAB

Zaposleni Direct Media u ulozi predavača na Ekonomskom fakultetu rugi ciklus edukativnog programa za studente iz oblasti komunikacija, medija i oglašavanja pod nazivom DM Smart Lab, završen je takmičenjem studenata na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Cilj fakultativne edukacije koju na fakultetima organizuje Direct Media jeste da studentima približi komunikaciju brendova u praksi.

DM Smart Lab počeo je predavanjima menadžmenta i zaposlenih Direct Media studentima treće i četvrte godine fakulteta, koji su na kraju programa testirali svoja znanja rešavanjem studije slučaja brenda Apatinske pivare. „Studenti su pokazali veliku zainteresovanost za tematiku i redovno prisustvovali predavanjima, gde su imali priliku da znanja stečena na studijama nadograde i primene u rešavanju konkretnog komunikacijskog izazova. Ispunili su naša očekivanja u svakom smislu, i posvećenošću i talentom“, kaže Milica Marković, menadžerka za korporativne komunikacije u Direct Media.

D

Tokom edukacije, studenti su od zaposlenih Direct Media slušali o oglašivačkom eko-sistemu i ulozi oglašivačkih agencija, marketinškim istraživanjima tržišta, planiranju medija u oglasnoj kampanji, inovativnoj upotrebi digitalnih medija i komunikaciji na društvenim mrežama. Poslednjeg dana edukacije, osam studentskih timova imalo je po petnaest minuta na raspolaganju da žiriju predstavi rešenja zadate situacije i ubedi ga da je upravo njihovo rešenje najbolje za kompaniju.

DM Smart Lab je deo strateškog koncepta saradnje sa studentima Direct Media sistema, sa ciljem da doprinese razvoju mladih komunikacijskih talenata i prati razvoj najboljih, sa mogućnošću njihove stručne prakse, a onda i potencijalnog zaposlenja u Direct Media sistemu.

®

46

ekskluzivno

Natalija Vodjanova

Čovek mora da se usavršava i napreduje Jedna od najtraženijih manekenki na svetu kroz svoju fondaciju pomaže deci sa posebnim potrebama, a nedavno je postala i zaštitno lice nove, održive H&M kolekcije. U intervjuu za Original pričala je o održivosti u modi i zaštiti životne sredine, o značaju humanitarnog rada i nadi da će upravo to obeležiti njenu karijeru

Moje drugo dete sada nosi odeću svog starijeg brata. Meni je to kao majci vrlo slatko, a takođe je u službi održivog razvoja

intervju

atalija Vodjanova, ruska manekenka sa životnom pričom koja ima elemente moderne bajke – jer kako drugačije opisati devojku koja je od borbe za sestru obolelu od cerebralne paralize i odrastanja sa siromaštvom već u drugoj deceniji života uspela da pokori svetske modne piste i stigne do najtraženijeg i trećeg najplaćenijeg modela na svetu – ni posle tolikog uspeha ne staje i ne zaboravlja da život čine važne sitnice koje mogu da promene svet.

Ugovori vredni milione, naslovnice za najpoznatije modne magazine, zaštitno lice za „Kelvin Klajn“ ,“Guči“, „Pradu“, „Šanel“, „Versaće“, „Hugo Bos“... udaja za milijardera plemićkog porekla Džastina Portmana, pa razvod, petoro dece... samo su deo krcate biografije ove manekenke poznate pod nadimkom Supernova. Sve to, devojku koja je još kao devojčica sa 11 godina na pijaci prodavala voće sa majkom – jer ih je otac napustio odmah nakon njenog rođenja – kako bi zaradila neku kopejku da kupe, kako je pričala, dnevno samo veknu hleba, zadržalo je na zemlji i okrenulo filantropiji.

Natalija kroz svoju fondaciju pomaže deci sa posebnim potrebama, a nedavno je postala i zaštitno lice nove, održive H&M kolekcije. U intervjuu za Original pričala je o održivosti u modi i zaštiti životne sredine, značaju humanitarnog rada i nadi da će upravo to obeležiti njenu karijeru.

n

Šta za vas znači održivost?

Održivost je za mene veoma važna i predstavlja nešto čime svi mi treba da se bavimo.

To je odgovornost svake moderne osobe koja razmišlja korak ispred vremena, svesna je svoje okoline i u stanju je da utiče na nju i na čitav svet. A kada kažem svake osobe, tu mislim od pojedinaca koji vladaju državama pa sve do potrošača koji biraju šta će kupiti.

Svako ko ide u kupovinu treba da razmišlja o održivosti.

Šta je održivi stil?

To su dve stvari – šta kupujete i način na koji to radite, ali i kako nosite izabrani komad. Uvek gledajte na etiketi da li je odeća izrađena od održivih materijala i nemojte se plašiti da pitate prodavce. Počela sam da duže nosim stvari i da ih sve manje kupujem, sada to činim samo onda kada su mi nove stvari zaista neophodne. Takođe, odeću recikliram i čuvam je, posebno za moju decu.

Na primer, moje drugo dete sada nosi odeću svog starijeg brata. Meni je to kao majci vrlo slatko, a takođe je u službi održivog razvoja. Šta za vas znači biti lice nove H&M Conscious Exclusive kampanje?

Bila sam vrlo srećna i uzbuđena kada su me pozvali, pošto je celokupna ideja o osvešćenosti meni vrlo bliska. Od pre 12 godina imam svoju humanitarnu fondaciju „Golo srce“, a veliki deo života sam provela u darivanju i pomaganju. Oduvek sam želela da radim sa H&M-om pošto oni prvi pokreću stvari u modnoj industriji, posebno uzimajući u obzir njihov pionirski rad po pitanju održivosti. Šta možete da nam kažete o tkaninama i materijalima koji se koriste u projektu Conscious Exclusive?

Ono što najviše volim u ovom projektu jeste predanost H&M-a održivosti. Proveli su toliko vremena u radionicama i u radu sa dobavljačima kako bi razvili održivu tkaninu.

Neverovatno je da oni koriste tkaninu BIONIC koja je izrađena od ostataka plastike sa obala, puteva i pretvaraju je u nešto lepo i korisno. Sa druge strane, fantastično je da H&M sve to ne želi da zadrži samo za sebe.

Oni žele da njihovi dobavljači ta znanja podele sa svima u modnoj industriji, kao i da inspirišu druge brendove da slede njihov put prema održivosti.

Koji je vaš omiljeni komad iz kolekcije Concuisous Exclusive?

Zaljubljena sam u prekrasnu večernju haljinu koja je izrađena od recikliranog otpada sa obala. Tkanina je tako meka i prilagodljiva, što daje osećaj posebnosti dok se nosi. Reč je o prelepoj haljini i zaista je neverovatno da je izrađena od plastičnih boca i drugog otpada.

Nestrpljiva sam i jedva čekam da je nosim tokom predstojeće prolećne i letnje sezone. Šta mislite o naporima H&M-a u vezi sa održivošću?

Akcije H&M-a su u tom smislu veoma inspirativne. Napravili su snažne i impre-

47

sivne korake, održive ciljeve i odlučno im idu u susret. Jedna od najvažnijih je upravo odluka da se u proizvodnji koristi samo održiv pamuk do 2020. godine, sa vizijom da se upotrebljavaju samo reciklirani i održivi materijali. Kolekcija Concisious Exclusive ima posebne komade, a tokom cele godine H&M ide ka sve većoj održivosti, te kupci uvek mogu pronaći ove proizvode u njihovim prodavnicama.

Kako mislite da ljudi treba da uvrste održivost kao deo svog života?

Postoji toliko toga što svi mi možemo da učinimo u svakodnevnom životu. Ja ću svakako dati sve od sebe koliko god je to moguće – od zavrtanja slavine dok perem zube, tuširanja umesto kupanja u kadi, pa sve do kupovine organske hrane u održivom pakovanju. Zahvaljujući ovoj kampanji naučila sam mnogo i smatram da je veoma važno da čovek uvek bude spreman da se usavršava i napreduje.

Da li imate neke modne savete u skladu sa principom održivosti?

Održivost u modi nije samo u vezi sa dizajnom i proizvodnjom odeće, ona se isto tako tiče načina korišćenja i čuvanja. Treba da pokušamo da odeću peremo što je manje moguće, a kada to činimo, da je na niskim temperaturama, kao i da je ostavimo da se sama osuši umesto da je stavimo u mašinu za sušenje veša. Nosite odeću što je duže moguće i obavezno je reciklirajte, umesto bacanja.

Zanimljivo je kako uvek može da se napravi nešto novo od starog komada garderobe.

Na koji način koristite svoju slavu kako biste promovisali prave vrednosti?

Pre 12 godina pokrenula sam fondaciju „Golo srce“ sa ciljem da deci obezbedimo bezbedno mesto za igranje u urbanim sredinama u Rusiji. Do sada smo izgradili 177 igrališta, a pokrenuli smo i novi projekat za izgradnju sistema podrške za decu sa posebnim potrebama i njihove porodice. Tu realizujemo brojne aktivnosti – od organizovanja tribina do finansiranja letnjih kampova za obuku nastavnika kako da rade sa decom sa posebnim potrebama.

Razmišljala sam o svojim humanitarnim aktivnostima, sa željom da ih što više proširim po celom svetu, te smo 2015. godine lansirali aplikaciju „Elbi“ koja služi za onlajn doniranje humanitarnih priloga. Za mene, humanitarni rad i darivanje predstavlja najvažniji deo mog posla i nadam se da će ono obeležiti celokupnu moju karijeru. ®

48

ekskluzivno

Vuk Ršumović

Sistemi možda stvaraju strah, ali u nama leži sva sloboda ovog sveta Svi imaju heroje iz bajki i crtanih filmova kojima se i danas vraćaju, a on je bio čuvar detinjstva mnogih koji su zajedno sa njim naučili sve fazone i fore potrebne za ono što sledi posle detinjstva. Sećate se – on je Vuk i morate mu verovati na reč. Njegov filmski opus izuzetno je bogat. Učestvovao je u najpoznatijim filmskim ostvarenjima u Srbiji, što kao glumac, što iza kamere, u svojstvu scenariste i reditelja

Razgovarala Marija Božić Fotografije Igor Pavićević

V

intervju

49

uk Ršumović čovek je koji sa zadivljujuće podnošljivom lakoćom pliva u tri ozbiljne profesije koje se prepliću. Pamtimo ga po ulozi u kultnoj seriji „Fazoni i fore“ uz koju su odrastale generacije devedesetih. Dramaturg i scenarista koji je nedavno preuzeo rediteljsku palicu „serije za velike i male“ postavlja standarde kada je reč o kreiranju programa za decu. Nemojte da vas zavara pepeljasta boja njegove kose, ali i dalje ima isti glas kao onaj dečak sa malih ekrana od pre dvadesetak godina. Svi imaju heroje iz bajki i crtanih filmova kojima se i danas vraćaju, a on je bio čuvar detinjstva mnogih koji su zajedno sa njim naučili sve fazone i fore potrebne za ono što sledi posle detinjstva. Sećate se – on je Vuk i morate mu verovati na reč.

Novi serijal „Fazona i fora“ počeo je sa emitovanjem na Radio-televiziji Vojvodine. Poznata numera od koje nam „uši stalno zvone“ na početku emisije sa nekim novim klincima u kadru. Ne snima se više na Kalemegdanu i Terazijama i nema prepoznatljivih crvenih krovova Zelenog venca, sada je na uvodnoj špici najpoznatija katedrala u centru Novog Sada i ništa manje poznati sat na Petrovaradinu.

Radio-televizija Vojvodine u poslednje vreme ima inicijativu da pravi sopstveni dečji i igrani program tako da se to poklopilo sa našom idejom da ponovo pokrenemo „Fazone i fore“. Na kraju krajeva, pre 32 godine, kada je sve počelo, to je originalno bila serija Televizije Novi Sad. Ceo moj život, manje-više, obeležen je tom serijom. Ja sam na početku samo gledao snimanje kao klinac, a kasnije sam se uključio i kao autor jedne rubrike i učesnik u vreme kada sam studirao dramaturgiju. Sada sam konačno, u ova dva poslednja serijala, preuzeo i ulogu reditelja.

Iza sebe ima dosta iskustva u radu sa odraslima, ali i sa decom, pa može da uporedi koliko je zahtevno i odgovorno kreirati program za najmlađe.

Najvažnije načelo kojeg se treba pridržavati jeste da se deci ne povlađuje, već da se tretiraju kao da su odrasli ljudi. Patronizirajući odnos prema deci se u nekim emisijama uvukao u program za decu.

S druge strane, najveća odgovornost mislim da pada na televizije.

Mnogim televizijama su rejtinzi postali najvažniji, pa zato ne žele da ulažu u dečji program. Mnogo im je lakše i jeftinije da kupe strane emisije. Ne razmišljaju da kroz naše originalne emisije mi negujemo svoj jezik i uspostavljamo sistem vrednosti koji bi deca trebalo da preuzimaju.

Vuk je rastao i razvijao se uz „Fazone i fore“ koji su i nakon više od trideset godina ostali emisija za sve uzraste.

Porodična emisija kojoj se raduju i najmlađi, ali i nešto stariji članovi porodice. Mlađi otkrivaju jedan novi svet, a stariji mogu da se podsete zgoda i nezgoda koje su ne tako davno i sami pravili. Vukov sin Vid jedan je od najmlađih, ali po svemu sudeći najozbiljnijih članova ekipe novog serijala.

Vid je težak za rad jer je toliko svojeglav. Njegov deda Ljubivoje stvorio je lik Vida kroz knjige koje je objavljivao u poslednje vreme i onda je predložio da se i u novom serijalu „Fazona“ pojavi Vid. To je rubrika „Kad sam ja bio veliki“, u kojoj Vid u razgovoru s Borkom Tomović izmišlja priče o svemu onome što je on, tako mali, kao radio

50

ekskluzivno

kad je bio veliki. On ima tu crtu koju sam prepoznao i kod nekih drugih klinaca, a to je da im je zapravo sve dosadno pre nego što kamera počne da snima. I onda svoju nervozu leči tako što odbija bilo kakva uputstva unapred. A onog trenutka kada krene snimanje, on je tu, zna tekst i ispravlja Borku kada ona ne zna.

Duško Radović pisao je da se zdrava deca, pored ostalog „podižu na zdravim nervima svojih roditelja“, a Vuk otkriva kako je bilo odrastati pored Ljubivoja Ršumovića, jednog od najpoznatijih pisaca za decu i čoveka kojeg smo, makar potajno, želeli da imamo kao dedu ili dalekog rođaka.

Lagao bih kada bih rekao da je to što mi je Ljubivoje otac smetalo na bilo koji način. Ljudi poznaju njegovo stvaralaštvo, svi su čitali njegove pesme i odrastali uz njih. I to je uvek dobar start kad upoznate neku osobu da vas doživi prisnije kad shvati ko vam je otac. Bilo je situacija u životu kada mi je to pomoglo. Jedna od situacija bila je kada me je zaustavila policija jer sam nepropisno skrenuo ili tako nešto i policajac je video vozačku i provalio da mi je Ljubivoje otac. Onda mi je rekao: „Šta, moj sin mora da čita pesme tvog oca u školi, a ja sad tebe ovde treba da pustim.“ U jednom periodu, kasnije, jeste postalo malo opterećenje to što mi je Ljubivoje otac. Najviše zbog toga što se bavimo srodnim profesijama. Ali i to smo prevazišli. Možda i zato što smo se malo drugačije profilisali, ja sam se okrenuo filmu, i nikad, srećom, nisam pokušao ozbiljno da pišem poeziju.

Kao i jedan od njegovih uzora Dejvid Linč, i Vuk praktikuje meditaciju kao jedan od alata kojim dolazi u dodir sa kreativnošću i idejama.

Dejvid Linč svoj kreativni rad bazira na meditaciji koja je zapravo vrlo jednostavna tehnika kojom uranjate u nesvesno i dolazite u kontakt sa pulsom kompletnog čovečanstva. To je polje gde je sva kreativnost, sve ideje su već tu. Imao sam tu sreću da sam išao u školu Jungove analitičke psihologije koju je pokrenuo Beogradski analitički krug. Poznato je da je Jung mnogo polagao na istraživanje nesvesnog i arhetipova. Kod nas ljudi često imaju predrasude i ne shvataju, a transcendentalna meditacija je fantastičan način da dođete u kontakt sa samim sobom.

Apsolutno verujem da su svi odgovori u nama.

Nedavno sam se video sa mojim prijateljem i kolegom Rašom Bukvićem, našim glumcem koji već deset godina uspešno gradi karijeru u Francuskoj. I on je rekao to, kako veruje da je u nama sve. Ceo raspon ljudskih emocija i karaktera. U nama je i svetac i ubica.

Naravno, on kao glumac to doživljava na specifičan način, iz ugla svoje profesije, i baš zato to što priča ima težinu, jer je on sve to u sebi pronašao. Ja takođe u to verujem. Mi smo sposobni za veličanstvena dela, ali i za monstruozne stvari, i u nama je izbor i putanja koju ćemo sami odabrati. Društvo i sistemi nam stvaraju strahove, ali istina je da mi imamo svu slobodu da donosimo sopstvene odluke.

Nacionalizam je izuzetno opasan. Ali tu treba da se napravi distinkcija. Postoji neki osećaj nacionalne pripadnosti da smo mi Srbi, treba da budemo veoma ponosni na to, da negujemo pozitivne vrednosti koje dolaze sa našim identitetom Ipak, dodaje, previše slobode u kreativnom radu, u nekim situacijama nije dobro.

Previše slobode može da bude nešto što zapravo čini da to čime se bavite ne bude fokusirano, da gubi svoju suštinu. Za neke stvari je dobro da postoji određeni okvir, bilo da je to okvir u formi rokova koje ćete sebi dati ili okvir u smislu budžeta kojim raspolažete.

Film uvek od vas traži da imate sposobnost da se prilagodite okolnostima u kojima se nalazite. I od toga ne može da se pobegne. I retki su slučajevi u istoriji kinematografije da je autor imao neograničen budžet.

Sa suprugom Anom Tomović koja je pozorišni reditelj deli kancelariju na spratu UK Parobrod. Pronašao je svoj put i ostvario zapažene rezultate u svetu sedme umetnosti. Spisak nagrada koje je osvojio njegov debitantski film „Ničije dete“ impresivan je. Na festivalu u Veneciji osvojio je nagradu publike, kritike i nagradu za najbolji scenario. Kvalitet je prepoznala publika širom sveta, no, on je film krio od oca ali njegovo mišljenje mu je na kraju značilo. I dugo je čekao na utiske.

Kada imate jaku autorsku ličnost, jakog kreativca kao što je Ljubivoje, onog trenutka kada njemu kažete ideju, neku priču, on se odmah aktivira u kreativnom smislu i ima ideje za koje misli da bi bile fantastične. Tako je bilo i u vezi sa „Ničijim detetom“. A to je onda opterećujuće, jer vi imate svoju viziju. I u tom smislu je bilo važno da

se distanciram. Odmah nakon premijere me je zanimalo njegovo mišljenje, on je bio nekako ćutljiv. I tek sledećeg dana me je pozvao da mi kaže šta misli. I pričali smo pola sata. Prosto mu je bilo potrebno neko vreme da mu se sve to akumulira. Nakon toga je još jednom pogledao film na Cinema Cityju. Ta projekcija je zaista bila veličanstvena, na otvorenom, pred 1.500 ljudi. U tom ambijentu mislim da mu se film još više dopao.

Film „Ničije dete“ baziran je na istinitoj priči o dečaku Harisu koji je pronađen u šumama u Bosni krajem osamdesetih godina. Dečak iz divljine, poslat u sirotište u Beograd, uči da živi u zajednici i napreduje u procesu socijalizacije. Ali vraća se nazad kada stiže pismo od lokalnih vlasti jer počinje rat.

Ja sam znao da moram da ispričam tu priču, na ovaj ili onaj način. I mislim da je to dobar parametar za sve koji žele da se bave filmom. Ako vas priča kojom se bavite ne pušta dugi niz godina i nijednog trenutka ne posumnjate da li tu priču vredi ispričati, to je siguran znak da je to to.

Dešava se vrlo često da autori provedu određeno vreme sa svojom pričom i u nekom trenutku izgube strast i desi se neka paradoksalna situacija da u momentu kad ste skupili budžet i možete da snimate film vi nemate više želju da ga snimate. Sa iskustvom filma koji sam uradio, shvatio sam da prilikom izbora priče i teme kojom ćete se baviti uvek morate poći od sebe. Sami sebi ste uvek prvi kriterijum. Mislim da je pogrešno izaći iz sebe i razmišljati kakvi su trendovi, šta se sada traži, očekuje, to je uvek pogrešan princip. Ako krenete od sebe i vežete se intimno za određenu priču, vrlo je velika verovatnoća da će to ljudi prepoznati i kasnije se i sami naći u tome. Ja sam se na primeru „Ničijeg deteta“ uverio u to.

Izuzetno teška priča koja nije okarakterisana kao ratna, uspela je da dotakne živote ljudi.

Napetost traje tokom celog filma, da li će dečak progovoriti, da li će njegova životna priča dobiti epilog, srećniji nego što je bio život.

intervju

U stvarnosti taj dečak je progovorio, i to prilično brzo, i to je bio pokazatelj vaspitačima da je živeo sa ljudima pre nego što je ostavljen u šumi. Ja nisam to menjao kao činjenicu u filmu. Međutim, vaspitač koji mi je ispričao tu priču, Dragan Rolović, nije se sećao kako je dečak progovorio. Onda sam ja otišao kući i napisao tu scenu gde njemu uzimaju kliker i on iz frustracije progovori.

Doneo sam je nazad i pročitao Rolketu i on je rekao da nije siguran, ali da je sasvim moguće da se to baš tako dogodilo.

Film je imao uspeha gde god je bio prikazivan i karakteriše ga univerzalna priča, ispričana na način svojstven ovom autoru i podneblju iz kojeg dolazi.

Nama su i dalje u svesti devedesete, a to je već davna prošlost. Ljudi u inostranstvu nemaju u svesti sve detalje koji se tiču balkanskih ratova, ali prepoznaju sudbinu tog dečaka i dovode je u vezu sa mitovima i legendama iz njihove prošlosti. To mi se desilo u Marakešu, jedan član žirija mi je rekao da postoji legenda iz tih krajeva iz 12. veka, veoma slična priča, tako da u stvari postoji univerzalnost na tom nivou. Ja nisam bežao od specifičnosti naše istorije, autentičnost tih okolnosti koje su se nama dogodile zapravo čini tu poentu univerzalnom i to je tendencija i želja gledalaca da gledajući filmove dobiju uvid u druge svetove koje ne poznaju.

Da ga je neko pitao da li će raditi ratni film, odbio bi sa gnušanjem. Ljudi žele da izađu iz svoje realnosti, makar kroz film, ali razume gledaoce kada kritikuju autore zbog tema kojima se bave.

Specifičnost priče „Ničijeg deteta“ je sudbina tog dečaka i mi dok smo razvijali projekat nikada nismo pominjali da je to ratni film, iako je, naravno, rat bitan aspekt te priče. Ako su vaše potrebe autentične da se bavite određenom tematikom, pogotovo u našem društvu koje tako malo uspeva da razreši stvari iz svoje prošlosti, ja to apsolutno opravdavam. To govorim isključivo kao profesionalac. S druge strane, potpuno razumem i gledaoce, svi smo uronjeni u neku našu realnost i film je u velikoj meri vrsta zabave. Želimo da se osećamo lepo i pozitivno dok gledamo neki film. Publika je u pravu kada kritikuje autore i kaže – zašto se svi bave našom mračnom realnošću. Ja to nekako balansiram, radim film sa temom koja jeste teška, koja me duboko dira, a onda radim „Andriju i Anđelku“, seriju koja je nekako sama po sebi i duhovita i pozitivna.

Tema filma je pripadnost. Haris na toliko nivoa ne pripada nikome, a pokušava da pripada grupi dece sa kojima deli sudbinu u sirotištu, naciji, iako je ime dobio nasumično, pa čak i ljudskom rodu kada se vrati u ratom zahvaćenu Bosnu gde spoznaje da su ljudi mnogo veće zveri.

Nacionalizam je izuzetno opasan. Ali tu treba da se napravi distinkcija. Taj osećaj nacionalne pripadnosti

da smo mi Srbi, treba da budemo veoma ponosni na to, da negujemo pozitivne vrednosti koje dolaze sa našim identitetom. U tom smislu, to apsolutno podržavam i stojim iza toga. S druge strane, kada se kaže nacionalizam, najviše se misli na onaj negativni aspekt, ekstremni, koji onda podrazumeva međunacionalnu mržnju i koji je kod nas toliko izražen. Nacionalna previranja nisu razrešena i mislim da se u filmu jasno identifikujemo kao gledaoci sa tim dečakom koji ne pripada nikome, ne zna se šta je bio, niti je njemu to važno, niti ima te kategorije u glavi, a opet ga neko svojata pa kaže – ti si naš, a neko ga vređa. U tom smislu to govori o našem prokletstvu balkanskom, iz kog mi ne možemo da se iščupamo i da se konačno okrenemo budućnosti.

U Hrvatskoj sam dobio čitav niz nagrada za film. U Rovinju sam dobio nagradu „Mirko Kovač“ za najbolji scenario, u Puli smo dobili tri Zlatne arene, zatim i dve nagrade publike u Zagrebu i Splitu. To je razlog zbog kog, na kraju krajeva, i radite, kako biste kroz svoje umetničko, kreativno angažovanje spajali ljude. Kako biste našli zajedničko tlo – nešto sa čim svi, kao ljudi, možemo da se identifikujemo. Da vam ljudi kažu – ovo je nešto što govori o svima nama, što ukazuje na sve naše gluposti, ne izuzima nikoga. Eto, to je bila namera filma.

Njegov filmski opus izuzetno je bogat. Učestvovao je u najpoznatijim filmskim ostvarenjima u Srbiji, što kao glumac, što iza kamere, u svojstvu scenariste i reditelja. O temi novog filma kojim se bavi

Patronizirajući odnos prema deci se u nekim emisijama uvukao u program za decu. S druge strane, najveća odgovornost mislim da pada na televizije.

Mnogim televizijama su rejtinzi postali najvažniji, pa zato ne žele da ulažu u dečji program

51

priča tiho i bez digresija, kao i na početku razgovora. Tek ponekad skrene pogled ka zidu na kojem ima bezbroj fusnota, podsetnika i kartica napisanih crvenim markerom.

Tolerancija, između ostalog. I savremeno stanje duha u nekom širem kontekstu, u Evropi. To je priča o jednom čoveku sa istoka Srbije koji živi na selu, sam je, neoženjen. I on silom prilika od seljaka koji radi na zemlji postaje krijumčar i u toku tog jednog ilegalnog prelaska preko bugarske granice, tu se zadesi jedna devojka sa devojčicom koja je vrlo bolesna. Devojčica ostaje i nekim čudom preživljava, i onda naš junak sa njom kreće u potragu za njenom majkom. Ako sve bude u redu, sada nam sledi finansiranje, u zemlji i inostranstvu. Trebalo bi da budemo spremni za snimanje na jesen 2018. godine. I onda to znači da će u proleće 2019. film biti završen i moći će da se gleda.

Dok vodimo ovaj razgovor, podsećam Vuka na intervju koji su njegovi roditelji Nataša i Ljubivoje dali pre više od 35 godina. Tada su malog Vuka pitali šta je to tolerancija. „To je kada se meni nešto ne sviđa, pa volim mamu i hoću da joj učinim“. Danas nam je tolerancija potrebnija nego ikad, ali kaže da nema tendenciju da se vodi stavovima koji su opšti.

Ako govorimo o našem društvu, verujem da nam je tolerancija i te kako potrebna u raznim aspektima života.

Isto tako, svedok sam da u zapadnim društvima neka vrsta tolerancije, a tu pre svega mislim na jednu vrstu zaglupljujuće političke korektnosti, jeste otišla u neki drugi ekstrem. I to je stanovište blisko Jungu koje je bazirano na tome da zapravo u koju god vrstu ekstrema odete – to je nešto što samo po sebi povlači kontraefekat. I deo nekih desničarskih tendencija koje se sada javljaju u zapadnom svetu prouzrokovan je tim kretanjem, jer društvo nije zdravo i izbalansirano. U svakom slučaju, izborili smo se svi da budemo slobodni i živimo život kakav želimo da živimo, i to je svakako tekovina koju moramo da štitimo po svaku cenu.

®

52

BUDI ORIGINALAN

Igor

Kordej

BUDI ORIGINALAN

53

Džordž Lukas ima moj crtež na zidu Za strip crtača koji je radio za gigante poput Marvela i DC Comisca to je u fudbalskoj paraleli ravno igranju za Real i Barselonu. Bio je prvi zaposleni strip crtač u Jugoslaviji. U doba bivše Jugoslavije imao je studio sa Mirkom Ilićem i radio je omote za najpoznatije rok bendove poput Parnog valjka i Prljavog kazališta. Objavljivao je na stotine radova u časopisima Polet, Start, Mladina. Igor Kordej, dobitnik ordena viteza od francuske države, za Original je govorio o jugoslovenskom rokenrolu, onim čuvenim stripovima Zlatne serije koju su svi voleli, o cenzuri i političkom u stripu i o tome kako se stiže do „Lige šampiona“ u ovom poslu Razgovarao Branko Rosić e morate se razumeti u strip da bi se dočarala veličina Igora Kordeja. Jer za strip crtača koji je radio za gigante poput Marvela i DC Comisca to je u fudbalskoj paraleli ravno igranju za Real i Barselonu. Igor Kordej je crtao za ova dva strip koncerna, i to najpoznatije junake: X-Mena, Kapetana Ameriku, Betmena, Hulka, Tarzana, Ratove zvezda...

Pre toga je zabeležio još jedan raritet – bio je prvi zaposleni strip crtač u Jugoslaviji. U doba bivše Jugoslavije imao je studio sa Mirkom Ilićem i radio je omote za najpoznatije rok bendove poput Parnog valjka i Prljavog kazališta. Objavljivao je na stotine radova u časopisima Polet, Start, Mladina...

Danas živi na relaciji Beograd–Zagreb i objavljuje za francusko tržište. U Francuskoj je pre nekoliko godina odlikovan titulom viteza za doprinos kulturi.

N

Da li je bilo hrabro u ono doba sedamdesetih opredeliti se da budeš strip crtač?

U ono doba to nije bila neka hrabrost jer je Jugoslavija bila ogromno tržište. Bilo je omladinske štampe na sve strane, rok magazina, kao i strip izdanja od Stripoteke pa nadalje. Tako da si u ono doba mogao napraviti lagodan život ako si dobro i žestoko radio. Ja sam 1983. dobio poziv iz Marketprinta iz Novog Sada koji me je zaposlio u udruženom radu i bio sam prvi naš stripadžija koji je imao oficijalno zvanje – strip crtač, i radi u jednoj firmi za platu. Imao sam i radnu knjižicu.

Osamdesetih godina radio si mnogo omota za jugoslovenske rok bendove.

Bila je hrpa bendova kojima sam dizajnirao plakate i omote. Radio sam za Parni valjak, Prljavo kazalište, Bou... Jedino nisam radio za Bijelo dugme, ali jeste moj drug i kolega Mirko Ilić. Svako ko je držao do sebe dolazio je do nas. Mirko Ilić i ja imali smo studio – SLS (sporo, loše i skupo). U to doba smo radili gro dizajna za omote za celu Jugoslaviju. Onda sam se posvetio stripu i 1986. sam otišao sa stripovima pod miškom u Italiju na poznati festival stripa i tamo našao francuskog izdavača. Tamo sam upoznao Huga Prata, Milaca, Kena Parkera, Vila Ajznera, Sjenkijeviča... Baš me je Hugo Prat (Korto Malteze) preporučio i cimnuo za rukav jednoga izdavača i ugovorili su mi sastanak. To što sam otišao u Italiju bio je odličan potez. Imao sam osećaj da će biti sr... u Jugi, pa sam krenuo sa inostranom karijerom. Radio sam za Francuze, a 1994. počeo sam da crtam za Amerikance, a dve godine kasnije dobio sam poziv

Klinci danas previše razmišljaju da do svoje 25 godine zarade svoj prvi milion. Ali to ne ide tako jer igra je drugačija. Mene su učili profesori na akademiji da je 5% talenat a 95% teški rad. Pitaju me: „Koja je tajna vašeg uspeha?“ Odgovor je – nema tajne, sedi i radi

54

BUDI ORIGINALAN

za Kanadu od jedne firme za mesto kreativnog direktora. Bila je to najveća firma za kolore i prvi smo farbali stripove na mekintošu. Dao sam otkaz posle osam meseci i otišao u frilensere radeći za Marvel, DC Comics i crtajući X-Mena, Kapetana Ameriku itd.

Kako izgleda raditi za najveći svetski strip brend – Marvel?

Na početku je bilo odlično jer sam dobio poziv od glavnog urednika Marvela da dođem kod njih i činilo mi se da mogu da radim po svom. Ali to se nije dopalo fanovima jer sam grub i imam drugačiju energiju od američkih crtača. Dobio sam posle nekoliko godina otkaz, i to u periodu kada sam imao ekskluzivni ugovor. Otpustili su me jer su fanovi ludeli i govorili da je moj crtež esencija zle energije. Bila su ta dva stripa o X-Menu. Ali ispostavilo se da je taj otkaz savršena stvar jer sam, preko mog ondašnjeg a i sadašnjeg agenta, ponovo stupio u kontakt sa francuskim izdavačima. Vratio sam se na francusko tržište i to je bilo odlično jer bih pukao da sam ostao da radim za Amerikance koji imaju drugačije shvatanje stripa. Za njih je to franšiza i moraš da budeš podoban i uljudan i da ne čačkaš mečku, a ja sam uvek radio ispod žita. Moje heroine nikada nisu imale one duge noge kao u američkim stripovima nego su više bile u nekim ljudskim razmerama. Bunio sam se te poslednje godine u Americi protiv cenzure.

Postoji cenzura u stripu?

Sve je politika. Sećam se kada je 2001, nakon procvata Marvela, došao kao direktor kompanije republikanac umesto demokrate.

Došao je paralelno s Bušom i uneo novi konzervativizam. Sproveo je pročišćenje, likovi nisu smeli da puše, a sećaš se da je Vulverin oduvek pušio – ali sada više nije smeo. Takođe, niko nije smeo da pije, a heroine nisu smele da imaju one oskudne kostime i sve je preko noći postalo čedno. Vratili su većinu superheroja na njihov stari smešni izgled, sve da bi napravili uniformnu franšizu da bi ih mogli stavljati na bombone i ostale proizvode za klince. Ali meni je to dobro došlo da se prebacim na francusko tržište na kojem te tretiraju kao rok zvezdu, a najvažnije – poštuju te kao ljudsko biće. U Francuskoj te za sve pitaju, dok u Americi ne smeš da pisneš. U Americi si, za lovu za koju si plaćen, obična robovska radna snaga koja mora da igra po njihovom diktatu.

Nema tu vrdanja i ja sam dobio otkaz.

Ono što me sad najviše u retrospektivi rastužuje jeste činjenica da po ugovoru, na sve ove stvari koje sam radio za Marvel i DC Comics, a radio sam gomile kostima, ludila za junake X-Mena, nemam više pravo. Jer ti po ugovoru sve što radiš za Marvel ostaje u Marvelu. Tako je i kod Diznija, nema tu zezanja. Takođe, ne smeš da radiš sa strane dok crtaš za njih i čim to nanjuše, dobiješ otkaz. Ja sam 2001. imao ekskluzivni ugovor za Marvel gde su mi udvostručili pare ali sam smeo da radim samo za njih. Šta si sve radio za Marvel i DC Comics?

Za Marvel sam radio X-Mena, Kapetana Ameriku, Hulka, a za DC Comics sam radio Betmena, Tarzana, Star Trek. Svi bitni naslovi su mi prošli kroz ruke, pa sam čak radio i Predatora.

Oduvek me je zanimalo sledeće – kad god pitaš nekog velikog stručnjaka za strip ili strip crtača, svi se

Voleo bih da uradim omaž Teksu Vileru. Inače, od svih tih junaka koje su radili Italijani jedino je opstao Teks Viler. Još jedna zanimljivost je da su neke moje kolege iz novosadskog Marketprinta tezgarile crtajući Bleka Stenu.

Najviše me boli to što me niko nije zvao da radim dečje stripove

BUDI ORIGINALAN

redom gadite na Komandanta Marka, Bleka Stenu, i te junake Lunov magnusa i Zlatne serije, ali od čega ste vi krenuli kao klinci?

Moja generacija je imala sreću da je bila osuđena na odlične stripove. Od šezdesetih godina imali smo nekoliko strip izdanja i urednici su kupovali licence za dobre stripove. To znači da kada sam prvi put video Mirka i Slavka i Bleka Stenu, da sam se pitao ko može da čita to smeće. Kad ljudi imaju dobar izbor, onda ne biraju loše stvari, a meni su to loši stripovi zbog loših crteža, na stranu scenario i priča. Naučio sam kao mali dečak da čitam i pišem da bih mogao da čitam stripove i od malih nogu sam znao šta je dobar strip.

Ti italijanski stripovi i junaci Blek Stena, Komandant Mark, Zagor... to nigde u svetu nije prošlo osim kod nas?

Da, samo je ovde prošlo.

To se desilo i sa stripom Alan Ford, a zašto taj strip nije prošao nigde osim kod nas i u Italiji?

Ne znam što to nije prošlo. Pisane su studije i knjige o tome, a najbolji odgovor je dao Lazar Džamić u svojoj Cvećarnici... A danas je to još brutalnije, te naše sličnosti sa Alanom Fordom. Pre nekoliko godina me je novinar BBC-ja takođe pitao zašto je samo kod nas uspeo strip o događajima grupe TNT. Da li si imao neku ponudu da radiš nešto za te Italijane, mislim na ove što izdaju Bleka, Marka, Teksa i Zagora...?

Ne, ali voleo bih da uradim omaž Teksu Vileru. Inače, od svih tih junaka koje su radili Italijani jedino je opstao Teks Viler. Još jedna zanimljivost je da su neke moje kolege iz novosadskog Marketprinta tezgarile crtajući Bleka Stenu. Najviše me boli to što me niko nije zvao da radim dečje stripove. Ali ima dana.

Zanima me seksizam u stripovima jer smo ovlaš dotakli i taj segment?

To je bilo oduvek. Ljudi koji gutaju stripove su uglavnoim muškarci – dečaci koji neće da odrastu i imaju svoj fazon. To je čista psihologija. To ih pali čak i kad navrše šezdeset godina, ali to je samo jedan od simptoma opšteg profila tih ljudi. Nedavno sam se sukobio sa mojim francuskim scenaristom jer mi se nije dopalo kako je napravio jedan ženski lik u stripu. Taj strip crtamo moja žena Jana i ja. Nije nam se dopao taj ženski lik i mi smo napravili novu tablu i dijaloge. Kad smo to poslali, ovi u Francuskoj su poludeli. U stripu se često žene grozno tretiraju.

Imamo često i onaj profil fana stripa koji je u klišeu – slabo mu idu devojke, škola, kao neki luzer koji samo zna stripove kao onaj lik u Simpsonovima?

Klišei su dosadni, a i često netačni.

Džordž Lukas ima tvoj strip na zidu?

Ima jednu naslovnu stranu koju sam radio, jednog Darta Vejdera.

Ko sve od tih važnih i poznatih ima tvoje crteže u

kolekciji?

Nacionalna biblioteka u Njujorku, kao i MoMA u Njujorku. Ima mnogo mojih crteža u privatnim kolekcijama. Pre nekoliko meseci kontaktirao je sa mnom bogati broker iz Kanade jer je video da sam radio u Hrvatskoj omote za knjige Džordža Martina i hteo je da kupi neki od omota.

Nije on to kupio jer mu se nešto baš naročito dopao moj crtež već zato što je kolekcionar svega vezanog za ime Džordža Martina.

Jesi li još sretan što si pobegao sa Zapada i vratio se ovde?

I dalje sam sretan. Izdržao sam deset godina u Americi. Tamo je najbrutalniji kapitalizam. Super je otići na odmor u Njujork, ali kad radiš, bankarstvo, porezi, sve je okrutno. Brutalno te deru. Nema tamo ono „babe i stričevi“. Kad padneš ili oboliš, niko se ne okreće za tobom. Ovde kad si gladan uvek ima neki rođak iz Šumadije. Stalno govorim ljudima da zauzmu stav i ne odlaze odavde.

A ovi što stalno pljuju socijalizam?

Proveo sam u tom sistemu trideset i četiri godine i veoma se dobro sećam kako sam kao mali hipi klinac proputovao Evropu. Imao sam svoju gajbu sa devetnaest godina. Danas to ne možeš. Šta ti je doneo orden i titula francuskog viteza?

Doneo mi je ličnu satisfakciju, jer je neko ukapirao da si ti dobar u onome što radiš. To je titula za doprinos širenju kulture u Francuskoj i svetu. Ukupni životni doprinos širenju kulture. Moja filozofija je da treba ulagati punog sebe, a ne da razmišljaš o profitu. To će ti se kad-tad vratiti. Tu igru sam naučio, samo ga rokaj, bez zadrške, i vratiće se kad-tad. A ako radiš kalkulacije da li bi trebalo ovo ili ono, stvar će se stopirati. To je krivi film. Klinci danas previše razmišljaju da do svoje 25. godine zarade svoj prvi milion. Ali to ne ide tako jer igra je drugačija. Mene su učili profesori na akademiji da je 5% talenat a 95% teški rad.

Pitaju me klinci: „Koja je tajna vašeg uspeha?“ Odgovor je – nema tajne, sedi i radi. Ja sam slobodnjak i to je slično taksisti, bez deset sati dnevnog rada za stolom, nema hleba na stolu.

®

55

Super je otići na odmor u Njujork, ali kad radiš, sve je okrutno. Nema tamo ono „babe i stričevi“. Kad padneš ili oboliš, niko se ne okreće za tobom. Ovde kad si gladan uvek ima neki rođak iz Šumadije. Stalno govorim ljudima da zauzmu stav i ne odlaze odavde

56

IKONA

DEJVID LINČ

Nakon što je Eraserhead postigao kultni status, 1980. ponuđena mu je režija filma The Elephant Man, koji se smatra njegovim najkonvencionalnijim ostvarenjem. On mu je, pored proboja na mejnstrim scenu, doneo i osam nominacija za Oskara, uključujući one za najboljeg režisera i najbolji scenario

IKONA

57

Više volim greške i slučajnosti Twin Peaks se vraća. Kultna serija dobiće svoj nastavak, i to u 18 epizoda. Skoro 19, pošto će prva trajati dva sata. Dvadeset prvog maja vraćamo se u ruralni Tvin Piks na reunion sa intrigama mnogo zamršenijim od ubistva lepe srednjoškolke. Kada govori o svom stvaralaštvu, Linč ga definiše kao intuitivno istraživanje našeg „drugog ja“: snova, strahova, predrasuda. Podsvesti. Intuiciju definiše kao integralni sklop intelekta i emocije. Zato ga skoro intuitivno i povezujemo sa fantazmagorično-psihodeličnim, psihološkim, alegorijski kompleksnim i uvek poetičnim filmovima koji iscrtavaju američku dušu

K

Piše Margita Milovanović

o je ubio Loru Palmer devedesetih se pitala ne samo Amerika nego i Jugoslavija koja je Twin Peaks pratila u noćnom programu „Boja noći“ RTV Novi Sad. Onda je 10. juna 1991. prikazana poslednja epizoda, i u godinama koje su usledile više smo se bavili, naročito mi milenijalci, Linčovom filmskom zaostavštinom i svim novim dreamlike projektima, što slikarskim, što kad snimi reklamu za Iv Sen Loran.

Nedavno je, međutim, osvanula vest od koje je svakog hipstera i one koji to žele da budu umalo kap strefila. Twin Peaks se vraća. Da, da. Kultna serija dobiće svoj nastavak, i to u 18 epizoda. Skoro 19, pošto će prva trajati dva sata. Dvadeset prvog maja vraćamo se u ruralni Tvin Piks na reunion sa intrigama mnogo zamršenijim od ubistva lepe srednjoškolke.

Dejvid Linč je anomalija. Tako mi bar kaže sinopsis The Cinema of David Lynch: American Dreams, Nightmare Visions.

Znate ono kako je pitanje o pravom značenju ispod svih paradigmatičnih filtera, metafora i subliminalnih značenja obično neka vrsta optužbe za umetničku nepristupačnost, pretencioznost? Kako ono uvek implicira poteškoće pri razumevanju umetničkog dela, i kako se ta fraza, simptomatično, vrlo retko odnosi na holivudsku kinematografiju kojoj je svojstveno pojednostavljeno interpretiranje. E, Dejvid Linč je između. Ili oba. Uspeo je da se pozicionira unutar okvira mejnstrima, a da njegova kreativna prak-

sa ipak bude subverzivna i ironična. A to ne može svako. Dobro, skoro niko.

Rođen u Montani, detinjstvo je proveo putujući i seljakajući se pre nego što je upisao slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Filadelfiji, gde je počeo da se bavi i produkcijom kratkih filmova. „U Filadelfiji je bilo mnogo velikih i ozbiljnih slikara; svi su inspirisali jedni druge i to je bilo stvarno divno vreme“, ispričao je kasnije.

Upravo je na filadelfijskoj akademi-

kratki film Six Men Getting Sick 1966. godine, a ideju za film dobio je kada je shvatio da želi da vidi kako se njegove slike pomeraju. Prvobitno je želeo da napravi animaciju, ali nakon što je umetnik Brus Samjuelson otpao iz priče, Linč je odlučio da će ipak uraditi film sam. Kupio je najjeftiniju 16 mm kameru, smestio se u jednu od praznih prostorija na akademiji i potrošio sveuku-

ji Linč snimio svoj prvi

Uspeo je da se pozicionira unutar okvira mejnstrima, a da njegova kreativna praksa ipak bude subverzivna i ironična. A to ne može svako

pno 200 dolara. „Pedeset sedam sekundi razvoja i vatre, i tri sekunde povraćke“, kako je opisao film, dobio je prvu nagradu akademije.

A onda mu je, kako to inače u Holivudu biva, neki bogati kolega ponudio hiljadu dolara da snimi nešto novo. Tačno 478,28 dolara potrošio je na razbijenu Bolex kameru „njegovih snova“. Kada je završio sa produkcijom novog animiranog kratkog filma i shvatio da je dobio samo zamagljeni pozitiv bez okvira, pozvao je kolegu Barta Vasermana koji mu je dao novac. „Rekao sam mu: ‘Bart, film je katastrofa.

Kamera se pokvarila i nisam uspeo da napravim ništa‘, a on je odgovorio: ‘Ne brini, Dejvide, uzmi ostatak novca i napravi mi nešto drugo. Samo mi daj nešto.‘ Kraj priče.“ Odlučio je, gle čuda, da eksperimentiše.

Mešanje animacije i igranog filma dalo je četvorominutni kratki film The Alphabet iz 1968. godine u kome je lik devojke koja izgovara abecedu uz seriju slika konja pre nego što na krevetu iskrvari na smrt tumačila njegova tadašnja žena Pegi. Za zvučni efekat koristio je pokvareni kasetofon kojim je snimio plač svoje ćerke Dženifer koja je još bila beba. Inspiracija je došla, ako mu je verovati, kada je Pegina nećaka jedne noći imala košmare i u snu počela da izgovara abecedu. „Sve ostalo bilo je podsvesno“, objasnio je.

Saznavši za novoosnovani Američki filmski institut koji je davao stipendije,

Linč je odlučio da im pošalje kopiju filma

58

IKONA

Rođen u Montani, detinjstvo je proveo putujući i seljakajući se pre nego što je upisao slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Filadelfiji, gde je počeo da se bavi i produkcijom kratkih filmova. „U Filadelfiji je bilo mnogo velikih i ozbiljnih slikara; svi su inspirisali jedni druge i to je bilo stvarno divno vreme“, ispričao je kasnije

The Alphabet zajedno sa scenariom koji je napisao za svoj novi kratki film i koji je u potpunosti trebalo da bude igrani, The Grandmother. institut je pristao da ga finansira, ponudivši mu isprva pet hiljada dolara, iako je on tražio 7.200, ali kasnije se ipak predomislivši i odobrivši dodatnih 2.200 dolara.

Film je snimio u sopstvenoj kući s glumačkom ekipom koja se sastojala od njegovih kolega s posla i akademije. The Grandmother je priča o zanemarenom dečaku koji „uzgaja“ baku iz semena kako bi se ona brinula o njemu. Filmski kritičari Mišel Leblank i Kolin

Odel kasnije su istakli da iako je film bizaran, sadrži mnoge teme i ideje koje će kasnije biti utkane u njegov rad i koje ilustruju njegovo fantastično shvatanje filma kao medija.

Odlučivši da se u potpunosti posveti filmu, preselio se u Los Anđeles i 1977. producirao svoj prvi dugometražni film, nadrealni horor Eraserhead.

Uprkos planu da film traje tek 42 minuta, na kraju je trajao 89 minuta, iako je imao tek 21 stranicu scenarija. Naravno da su svi mislili da će biti glupost sa tako malo dijaloga i akcije. Ali, Linč je to.

Snimljen u crnobeloj tehnici, Eraserhead je priča o povučenom dečku Henriju koji živi u sivoj industrijskoj pustoši, a čija devojka rađa deformisanu bebu koju mu ostavlja da o njoj brine. Beba ne prestaje da plače i slučajno umire, a ceo svet počinje da se raspada.

Eraserhead, pisao je Gardijan, nije ništa drugo do slajd-šou Linčovog uma. Iako je on oduvek odbijao da potvrdi ili negira bilo kakvu interpretaciju filma ili „prizna lična razmišljanja u vezi sa apstrakcijama u filmu“, priznao je da je veliki uticaj na film imao njegov život u Filadelfiji, u to vreme turbulentan, zbog čega se snimanje i prekidalo u više navrata.

U suštini, rekao je, bila je to njegova „filadelfijska priča“.

Film je završen 1976. godine, nakon pet godina produkcije. Odbijen je u Kanu, u Njujorku, na gotovo svim prestižnijim festivalima. Ipak, projekciju je dobio u Los Anđelesu, zahvaljujući distributeru Benu Barenholcu. Premijeru je imao u ponoć.

Kažu da kad se završio, niko nije mrdao ni puštao glasa. Tišina. Tek onda, aplauz.

Ta ponoćna andergraund publika mu je i obezbedila kultni status, tik uz El Topo, Pink Flamingos, Rocky Horror Picture Show i The Harder They Come. Čak je i Kjubrik rekao da mu je Eraserhead jedan od najomiljenijih filmova svih vremena.

Nakon što je Eraserhead postigao kultni status, 1980. ponuđena mu je režija filma The Elephant Man, koji se smatra njegovim najkonvencionalnijim ostvarenjem.

On mu je, pored proboja na mejnstrim scenu, doneo i osam nominacija za Oskara, uključujući one za najboljeg režisera i najbolji scenario.

Usledio je Dune. Pa Blue Velvet. A taj „Plavi somot“ možda je njegov film u kojem je najočiglednija kvazilinčovska figura – clean-cut Džefri. Njegova opsesivna infatuacija i voajerizam pokrenuće se kada na putu do kuće pronađe odsečeno uvo. On se udružuje sa Sendi (Lora Dern), tinejdžerkom ćerkom policajca, i pokušava da otkrije kome to uvo pripada. Istraga ih dovodi do stana u kome

IKONA

Za Linča je muzika vrlo važna.

Po pravilu je pažljivo birana i neretko stvarana namenski za film na bazi montaže i ritma sekvenci slika

kabaretska pevačica Doroti (Izabela Roselini) ima sadomazohistički seks sa propalicom Frenkom (Denis Hoper). Džefri, koji ih špijunira iz Dorotinog ormara, intrigiran je tim prizorom i ne bi se bunio ni da sam proba malo tog S&M seksa sa Doroti.

Nikolas Barber za BBC Culture piše da bi imalo više smisla – ako se i za jedan Linčov film može reći da ima smisla – videti Blue Velvet ne kao osudu iskvarene Amerike već kao frojdovsku studiju dečaka na rubu odrastanja, razapetog između uloge uzornog građanina u rodnom gradu – predstavljenog u liku devičanske Sendi – i nedozvoljenih zadovoljstava koje oličava „fufa“ Doroti.

Postmodernistička forma u kojoj Linč pripoveda – dve suprotstavljene naracije koje kao da se dešavaju u odvojenim svetovima (kada Doroti otkrije Džefrija u svom ormanu, ona ga ogrebe kuhinjskim nožem po licu, ali sledećeg jutra njegov obraz je čist; druge večeri Frenk ga dobro isprebija, ali njegove modrice blede čudesnom brzinom...) – nije svima bila najprijemčivija. Pol Atanasio iz Vašington posta žalio se da je film neozbiljan i lakomislen.

U prikazu koji je dobio jednu zvezdicu, Rodžer Ibert iz Čikago san tajmsa tvrdio je da je Linč kukavica što stalno vraća Džefrija iz grešnog podzemlja Doroti i Frenka: „Da li se plaši da publika nije spremna za pravi S&M ako ih pre toga ne uveri da je sve samo šala? Odnos Roselinijeve i Meklahlana delovao mi je ubedljivo i privlačno i... Ne treba mi reditelj sa cilindrom i štapom koji će da mi kaže da je sve bio samo trik.“ Sve što je tada nerviralo Atanasija i Iberta devedesetih je postalo uobičajena praksa. Moderni, trendi, meta retro filmovi devedesetih sve što znaju naučili su od Linča, piše Barber. Pogledajte samo koliko Tarantinovi Reservoir Dogs imaju zajedničkog sa Blue Velvet: angažovanje glumačkog veterana koje će mu oživeti karijeru, narator u vidu radijskog di-džeja, odsečeno uvo, korišćenje decenijama starog pop hita.

Romanopisac Dejvid Foster Volas je 1996. otišao tako daleko da je nazvao Tarantina

populističkim imitatorom Linča, nekim čije je jedino dostignuće to što je „ono otrcano, opasno i karakteristično u Linčovom radu izmućkao dok nije dobio delo koje je pitko i hladno i higijensko za masovno konzumiranje“.

A odjeci „Plavog somota“ ne čuju se samo u radovima Tarantina već i Roberta Rodrigeza, Džima Džarmuša i braće Koen, da ne govorimo o masi nezavisnih reditelja koji sanjaju o Sandensu. Blue Velvet definitivno je „kriv“ za popkulturnu tendenciju da stvari postavi naglavačke i da bude ironičan i nestašan umesto da bude iskren.

Ta nadrealistička praksa koju je otpočeo sa filmom Blue Velvet nastavila se kroz sva buduća remek-dela. A kad kažemo remek-dela, baš to i mislimo: Wild at Heart, Lost Highway, Mulholland Drive i, naposletku, Twin Peaks s kojim je postao krunisani princ televizije.

Godina 1990. bila je Linčova annus mirabilis: U Kanu je Wild at Heart osvojio Zlatnu palmu, a Twin Peaks postao je smash hit.

Nimalo nije tendenciozno reći da je Linč pionir američke indi estetike, vizionar koji „surfuje na talasima kolektivne podsvesti“.

Filmu pristupa nadrealistički; specifični aranžmani sekvenci konstruišu celinu u kojoj je neretko vrlo teško razdvojiti san i javu, realnost od nerealnog. Stapa doktrine postmoderne ironije, interpretira ozbiljnost tako ozbiljno da gledaoci pomisle da mora da je reč o parodiji. Lynchian.

Leblank i Odel tvrde da su njegovi filmovi „toliko napakovani motivima, likovima, prikazima, kompozicijama i tehnikama koje se ponavljaju, da biste čitav njegov opus mogli da posmatrate kao jednu veliku slagalicu“. Jedna od ključnih tema su toliko puta ponovljeni snovi koje dvojica kritičara povezuju sa „nadrealističkim etosom“ koji se u proizvodnji vizuelnog doživljaja oslanja na podsvesno. To se najbolje čita u snu Džona Merika o njegovoj majci u filmu The Elephant Man, u snovima o crvenoj sobi u Twin Peaksu i dreamlike logici narativnog toka u Eraserheadu i Mulholland Driveu.

Vrlo je zanimljivo svojstvo koje gotovo po pravilu dodeljuje ženskim likovima – podeljene ličnosti, podvojenih identiteta i praktično rascepljenih uloga. Počelo je sa Šeril Li koja je u Twin Peaksu tumačila i Loru Palmer i njenu rođaku Medi Ferguson, a nastavilo se sa Patrišom Arket koja u Lost Highwayu ima duplu rolu – Rene Medison/ Elis Vejkfild, dok Naomi Vots u Mulholland Driveu igra Kamilu Rouds i Ritu.

59

Likovi u njegovim filmovima neretko su omnipotentni karakteri natprirodnih moći.

One se mogu ispoljiti kao fizička manifestacija više različitih koncepata, poput mržnje ili straha. Takvi su Bob iz Twin Peaksa i Mistery Man iz Lost Highwaya.

Za Linča je muzika vrlo važna. Po pravilu je pažljivo birana i neretko stvarana namenski za film na bazi montaže i ritma sekvenci slika.

Od Eraserheada 1977. naovamo neprekidno je demonstrirao talent za stvaranje istovremeno jezivih i sanjalačkih zvučnih pejzaža, sačinjenih od muzike i dijaloga.

Blue Velvet savršeno blenda pop muziku, originalne numere i linčovske zvučne efekte.

A Linč nikada nije sasvim ozbiljan, niti se uvek u potpunosti šali – uvek oba, u isto vreme. U The Cinema of David Lynch: American Dreams, Nightmare Visions, Nikolas Rombe tu Linčovu osobinu naziva „iskrenošću u ironiji“. On je zaista uvek potpuno iskren i ironičan, što se odnosi i na način na koji upotrebljava muziku.

Kada govori o svom stvaralaštvu, Linč ga definiše kao intuitivno istraživanje našeg „drugog ja“: snova, strahova, predrasuda. Podsvesti. Intuiciju definiše kao integralni sklop intelekta i emocije.

Zato ga skoro intuitivno i povezujemo sa fantazmagorično-psihodeličnim, psihološkim, alegorijski kompleksnim i uvek poetičnim filmovima koji iscrtavaju američku dušu.

Tako je zaradio tri nominacije za Oskara u kategoriji najboljeg reditelja i jednu za najbolji scenario; dva puta francuskog Césara za najbolji strani film, Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu i počasnu nagradu za životno dostignuće na filmskom festivalu u Veneciji. I to nije kraj. Francuska vlada dodelila mu je Legiju časti, najviše priznanje koje jedan civil može da dobije, a 2007. godine Gardijan ga je nazvao „najvažnijim režiserom ovog doba“. Allmovie proglasio ga je „renesansnim čovekom modernog američkog filmskog stvaralaštva“ i „prvim popularnim nadrealistom“.

A povrh svega, Linč je čovek koji mrzi doterane i lepe stvari. U tome se sažimaju njegova estetika i senzibilitet. „Više volim greške i slučajnosti. Zato i volim posekotine i masnice, one su kao mali cvetovi. Znam da se ljudi na samu reč posekotine ili masnice uznemire, ali kada ih vidite uživo, a da ne znate šta je to, mogu da izgledaju zaista divno.“ Zato jedva čekamo. Šta god da je spremio.

®

60

uhvati ritam

Šaron Ajal, koreografkinja

Podjednako uživam kad nastupam i u tehno klubu i u operi Priredila Ana Mitić

Ponekad mi se čini da je svako delo kao ljudsko biće. Zavisi odakle dolazi i odakle ga vaše oko posmatra

Šaron je ove godine bila u Beogradu kako bi primila nagradu „Jovan Ćirilov – za korak dalje“ koja joj je pripala, po odluci stručnog žirija, u okviru 13.

Beogradskog festivala igre za dela „Sara“ i „Killer Pig“, prikazana na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta prošle godine. Žena koja je stvarala komade za plesne kompanije širom sveta za Original je pričala o svom umetničkom stvaralaštvu i o tome koliko jednom umetniku znače nagrade

I

gračica i koreografkinja Šaron Ajal iz Izraela i Gaj Behar, jedan od najvažnijih ljudi koji kreiraju noćni život Tel Aviva, jedinstven su dvojac na svetskoj umetničkoj sceni. Jednostavno rečeno – ona je zadužena za ples, a on za muziku. Rezultat su plesni komadi koji na momente podsećaju kao da su istrgnuti iz spotova Lejdi Gage i Sije. I koji zato mogu da budu izvedeni i u noćnom klubu i na pozorišnoj sceni. Zato tako dobro komuniciraju sa publikom, naročito mlađom kojoj je zbog renesanse plesa i modernog baleta kroz pop kulturu, svet pokreta vrlo blizak. Šaron je ove godine bila u Beogradu kako bi primila nagradu „Jovan Ćirilov – za korak dalje“ koja joj je pripala, po odluci stručnog žirija, u okviru 13. Beogradskog festivala igre za dela „Sara“ i „Killer Pig“, prikazana na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta prošle godine. Igrači se kreću poput ljudi iz neke druge kulture, telima koja različito nose svet sopstvenih slika i sećanja, navedeno je, između ostalog, u saopštenju žirija. Najvažnije nasleđe Šaron Ejal i Gaja Behara je leksikon pokreta, koji ih razlikuje od svih drugih umetnika. To je njihov lični jezik, prepun strasti, a u isto vreme predivno delikatan. Šaron je dobitnica mnogih priznanja i stvarala je komade za plesne kompanije širom sveta.

Za Original je pričala o fenomenu koji čine ona i Gaj, o svom umetničkom stvaralaštvu i o tome koliko jednom umetniku znače nagrade.

uhvati ritam

Prošlogodišnja predstava vaše kompanije L-E-V ostvarila je neverovatan uspeh u Beogradu i donela vam prestižnu nagradu „Jovan Ćirilov“. Šta mislite o nagradama? Koliko su one važne koreografima?

Zahvalna sam i veoma srećna što sam dobila nagradu „Jovan Ćirilov“. Nagrade znače zahvalnost i poštovanje, i veoma mi je drago kada naše kreacije i umetnost dotiču ljude i kada stvaraju prostor u kome se može biti slobodan, živ i uzbuđen. I ja sam veoma uzbuđena. Hvala žiriju i publici. Nisam bila prošle godine u Beogradu, ali su mi rekli da su moji igrači ispraćeni pravim ovacijama.

Nagrada se simbolično dodeljuje i ukupnoj izraelskoj koreografskoj zajednici, koja predstavlja fenomen u svetu baleta. Da li možete da nam objasnite taj fenomen kao neko ko sa Gajem Beharom čini jedan od najznačajnijih parova izraelske umetničke zajednice?

Zaista ne znam da objasnim šta je razlog. Mogu samo da kažem da je prilično čudesno da toliko kreativnosti dolazi sa tako strašnog mesta.

Vaš koreografski jezik je zaista jedinstven, zasnovan na minimalističkoj estetici. Naša publika je imala priliku da vidi vaše „predstave“ na 14. Beogradskom festivalu igre – u izvođenju vaše kompanije L-E-V iz Izraela. Kako biste običnom gledaocu objasnili svoje komade?

Komad koji je izveden u Beogradu ima posve intimno značenje za mene. Poput čitanja knjige ili vođenja nekakvog ličnog dnevnika, to je tužan i osećajan komad, i veoma mi je drag. Ne umem to da opišem, ali ovu postavku sam od početka doživljavala kao nešto što podseća na starinski nakit. Teško je rečima objasniti rad koreografa. Takođe, svaki komad predstavlja različito stanje svesti, drugačiju zonu, i nešto je poput pozajmljenog vremena.

Vreme je veoma moćna komponenta kada ste na sceni, ali istovremeno varljiva – može stvoriti osećaj praznine, a u isto vreme i osećaj teškog bremena. Ta dva rada se međusobno umnogome razlikuju.

Nastala su u različitim periodima mog života. Ponekad mi se čini da je svako delo

kao ljudsko biće. Zavisi odakle dolazi i odakle ga vaše oko posmatra.

Prvo ste igrali, a potom postali koreograf. Koliko je i da li je pogled na igru drugačiji iz ta dva različita ugla i kada jedan plesač odluči da postane koreograf?

Oduvek sam igrala i bila kreativna – za mene to nisu odvojene stvari – moram da igram i stvaram zauvek.

Upravo vi ste se na koreografskoj sceni izdvojili kao umetnica koju inspiriše tehno, elektronska muzika, rejv kultura... Tako ste se i povezali sa parti producentom Gajem Beharom i di-džejom Orijem Lihtigom, a rezultat su – moderni, uzbudljivi scenski spektakli koji potpuno pomeraju granice plesne umetnosti. Koliko se balet na ovaj način i kroz druge vidove pop kulture približava publici?

Tehno i klupska kultura deo su moje generacije i ja sam povezana sa vremenom u kojem živim. Na kraju, stvaramo da bismo uživali i osećali povezanost sa onim što radimo bez kompromisa. Čini se da je umetnički odnos između vas, Gaja i Orija jedna uspešna kombinacija. Kako započinjete kreativni proces? Da li prvo

Zahvalna sam i veoma srećna što sam dobila nagradu „Jovan Ćirilov“. Nagrade znače zahvalnost i poštovanje, i veoma mi je drago kada naše kreacije i umetnost dotiču ljude i kada stvaraju prostor u kome se može biti slobodan, živ i uzbuđen

61

dolazi pokret ili muzika?

Ovaj pomenuti trojac temelji svoj rad na ljubavi, uvažavanju, prijateljstvu i ostvarenju zajedničkog sna. Stvaranje je za nas način života, a svaki rad koji kreiramo jeste deo našeg putovanja. Nemamo rutinu, već dinamični tok. Mogu samo da kažem da je muzika značajan deo moje inspiracije, kao i da mislim da je Orijeva muzika božija poezija. Gaj je umetnik istine, i zahvaljujući svojoj perspektivi i istančanom ukusu on uvek uspeva da kreaciju postavi kao kompletnu i pročišćenu.

U većini slučajeva sve se dešava spontano i simultano, a to je najvažnija stvar u našem zajedničkom radu – jaka veza između nas troje i igrača sa kojim radimo. Nešto poput pletenja tkanine – momenti magije.

Balet je poslednjih godina doživeo ogromne promene, pomeraju se granice izdržljivosti, kreativnosti i izraza, mešaju se stilovi pa tako imamo i miks sa hip-hopom, modom... Šta možemo da očekujemo od baleta ali i igre u budućnosti?

Ples se razvija iznutra, iz srca. Verujem da možemo da očekujemo da će ples nastaviti da izražava naša osećanja. A kada je dobar – dobar je.

Vaš nastup može da se izvede i u tehno klubu ali i u operi. Kako biste ga vi opisali – kakva je to igra?

Ne mogu opisati. Mogu samo reći da uživam na oba mesta. Šta mislite o Beogradskom festivalu igre?

Mislim da je Beogradski festival igre predivan festival, prepun ljubavi i tople dobrodošlice, i veoma smo počastvovani što mu se vraćamo.

Ovog proleća će se u Beogradu predstaviti 15 kompanija i 20 koreografa. Kako biste pozvali publiku na vašu predstavu i na predstave drugih koreografa?

Ne volim da se poredim sa drugim koreografima i sa drugim radovima. Verujem da svaki koreograf ima poseban način izražavanja i sopstveni glas. Mogu samo da pozovem publiku da moje radove iskusi otvorenog srca. Ja stvaram i igram iz ogromne ljubavi, i zahvalna sam što to mogu da podelim sa publikom, sa običnim ljudima. ®

62

UPOZNAJ SVET

Petar Lubarda

Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji.

Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj.

Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete

UPOZNAJ umetnost

63

SLIKAR JE PESNIK U Eurosalonu otvorena je izložba jedne slike. A tako je i trebalo da bude. Premda volimo i onu „Neviđeni Lubarda“ u Domu Jevrema Grujića, „Besta Fantastica“ je izložba za sebe.

Ona. Sama. Oko nje nema mesta drugima, nego je sebi samoj nekako dovoljna, da pred njom egzibicionistička, što ona intelektualna, što pomodarska publika kontemplira i uzdiše. Kao da je kakva „Mona Liza“. Ili „Vrisak“ Piše Margita Milovanović

Č

uveni Bijenale u Sao Paulu te 1953. godine bio je na samom početku ispisivanja svetske istorije moderne umetnosti.

Festival ni po čemu nije izgledao kao da se održava tek drugi put, odnosno da je prvi bijenale u tom gradu održan samo dve godine ranije. Naprotiv, po imenima koja su izlagala svoja dela u takmičarskom delu festivala, ali i stotinama dela vrhunskih umetnika koja su za ovu priliku povučena iz privatnih kolekcija sa svih krajeva sveta zbog prikazivanja u revijalnom izlagačkom delu, festival je mogao biti upoređivan sa bilo kojim drugim te vrste.

Svaka od iole značajnih država na umetničkoj mapi sveta poslala je, očekivano, dela svojih najboljih umetnika.

Austrijanci su, između ostalog, poslali devet ulja na platnu i jedanaest grafika Oskara Kokoške, Englezi Henrija Mura lično, sa svojih 69 skulptura izloženih u Sali Especial.

Norvežani, a šta drugo nego ono najbolje što imaju: Edvarda Munka, i to 19 komada, mahom ulja na platnu i čak 50 grafika.

Francusku je predstavljalo 51 delo Pabla Pikasa, od najrazličitijih materijala i tehnika izrade.

Predvodnik japanskih umetnika bio je tada već svetski poznati slikar Ikiro Fukuzava, a Holanđana dela velikog Mondrijana koji je preminuo samo deceniju ranije.

Jugoslavija je odlučila da pošalje Petra Lubardu. Komada 25. „Borba“, „Uznemirena životinja“, „Suvo drvo“, „Ptica grabljivica“, „Fantastična zver“, pet slika nazvanih – „Kompozicija“, „Gavran“, „Odbrana“, „U prostoru“, „Vatra“,

„Meduza“, „Mesečina“, „Guslar“, „Bik i njegov mesec“, „Pejzaž“, „Ritam 1 i 2“, „Stene“, „Red“ i „Tragedija“.

A na toj umetničkoj smotri u Sao Paulu te 1953. godine dogodilo se pravo umetničko otkriće. Ili, kako su to Herbert Rid i Henri Mur saželi, „bijenale nije pokazao ništa novo što svet ne bi poznavao, osim Jugoslavije i njenog Lubarde“.

Sa svojih 25 radova Petar Lubarda osvojio je čak i Internacionalnu otkupnu nagradu. Posle Bijenala, 24 slike vraćene su u Beograd. Ali ne i ona. Ona nad čijim su gubitkom doskora lamentirale krhotine zemlje iz koje je potekla. Ona je imala druga posla. Otišla je na neobičan put po svetu.

U domaćoj literaturi „Ribe“ (Savreme-

no jugoslovensko slikarstvo iz 1957)

ili „Riba“ (Petar Lubarda, iz edicije Slikari i vajari iz 1964), sa novim imenom „Besta Fantastica“ jedina je ostala u Brazilu, gde je otkupljena i gde je boravila narednih deset godina. Promenivši vlasnika, preneta je zatim u Francusku, u Lion, u privatnu kolekciju Marka Berbezata koji ju je čuvao nekoliko decenija. Nakon njegove smrti 1999. godine, ipak, porodica je otuđila ovu sliku i od tada joj se gubi svaki trag.

Dok se krajem februara ove godine nije zbila neočekivana stvar. Dobro, dve stvari.

Prva je da je u dnevnoj štampi zapravo bilo nečeg što je uspelo da tog dana zaseni sve politike, skandale i trivije. Druga je bila vest, i to u vrlo neobičnom trenutku, na obeležavanje stodesetogodišnjice od smrti velikog Lubarde. „Fantastična zver“ vratila se kući.

U Eurosalonu nekoliko dana kasnije otvorena je izložba jedne slike. A tako je i trebalo da bude. Premda volimo i onu „Neviđeni Lubarda“ u Domu Jevrema Grujića, „Besta Fantastica“ je izložba za sebe. Ona. Sama. Možda je do toga što budi restitutorski sentiment, neprocenjivo se vratilo pod naše ruho; možda i

64

UPOZNAJ umetnost

do toga što se nekako pozicionirala kao remek-delo per se, bez šireg konteksta da u njemu tako egzistira (iako bi se o tome dalo polemisati). Oko nje nema mesta drugima, nego je sebi samoj nekako dovoljna, da pred njom egzibicionistička, što ona intelektualna, što pomodarska publika kontemplira i uzdiše. Kao da je kakva „Mona Liza“. Ili „Vrisak“.

Ona s jedne strane jeste, istina, ti-

za period u kojem je nastala, a koji je po mnogima najplodnija decenija već umetnički zrelog i formiranog Lubarde. Sa druge se, ipak, sa uokvirenim motivom životinje na crvenoj podlozi i prepoznatljivim, ali naročito usaglašenim koloritom, jasno izdvajala od ostalih izloženih na Bijenalu. A gde i da ne bude dodatno raskošna s dimenzijama 195 x 110.

Na njoj, kao i na većini onih nastalih u pedesetim, preovlađuju boje, simultane surovost i pitomost, motivi rodnog Ljubotinja, podno Lovćena, „gdje kamenje i njegovi ukrasi izgledaju kao da su ovdje izrasli i sazreli kao hiljadugodišnji plodovi“. Pavle Pejović dobro zna za tu snažnu, čudnu Lubardinu vezu sa svojim rodnim krajem. „U ovoj ponosnoj osami stijenja, neba i neočekivane pitomine, naslonjene na moćna pleća Lovćena, nazubljene oštrim kamenim dljetima, iz kamenica punih vilinskih suza, iz ćupova vina i medovine, napajali su se preci Petra Lubarde, koji je i sam u ovoj surovoj ljepoti ugledao svijet.“ U istoimenoj knjizi posvećenoj slici „Besta Fantastica“, Petar Ćuković i Ješa Denegri napominju da je predmetna slika nastala 1953. godine istog vrednosnog nivoa kao i Lubardina remek-dela „Konji“ i čak šest verzija „Kosovskog boja“, nedugo posle takođe niza vrhunskih slika iz prethodne godine, kao što su „Guslar“, „Bik i mesec“ i „Mediteran“, što znači da definitivno pripada najplodnijem razdoblju Lubardine slikarske produkcije.

pična Lubardina slika

„Ali tematski i po likovnim svojstvima jedinstvena je u ovoj seriji slika, drugačija od ostalih po motivu svedenom gotovo do iščezavanja, prepoznatljivog predmetnog polazišta, ipak sačuvanog do mere zbog koje slika opravdano nosi navedeni naziv.

Specifičnost Lubardinog slikarstva iz prve polovine pedesetih godina, a što važi za ‘Fantastičnu zver‘, jeste u sintezi i sim-

biozi predmetnog i apstraktnog, pri čemu je predmet oslobođen opisnih i narativnih dodataka i sveden je na asocijaciju predmeta, nikada dakle na potpunu apstrakciju, da bi uprkos tome bila sačuvana visoka autonomija slikarskog jezika.“ Lubarda se u početku posvetio sticanju veštine i savlađi-

primarne materije, ubeđen da se preko predmeta, opšte uzeto, može dobro ući u slikarstvo. U Francuskoj je preispitivao tekovine fovizma, prilagođavao ih sebi i, prema njegovim rečima, imao problema da uhvati srž. „Voleo sam jako mnogo Rembranta, El Greka, za koje nisam ni znao ko su, ali video sam slike. A sada je nastala kod mene jedna velika nevolja. Šta je to – to kako su slike urađene, to je fasada nečega – a šta je to što goni na slikanje i zašto čovek stvara tu umetnost?“, ispričao je kasnije. To je problem koji ga je mučio. Šetao je kroz muzeje i galerije, a u njemu je tinjala drama. „Sećam se, došao sam jednom u jedan muzej i ugledao Sezanove slike. To je bio prvi put da sam ja video Sezana i gledao sam i čudio se kakvo je to slikarstvo.“ Ipak, počeo je da slika. „I slikao sam nešto, i mučio se, i gledao, gledao.“ I počeo je da shvata šta to rade Pikaso, Brak i Matis. Tako je već 1927. godine, sa navršenih dvadeset godina, Lubarda prvi put izložio svoja dela na grupnoj izložbi u pariskom Salonu nezavisnih, naredne godine nastupio na velikoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Parizu, a 1929. priredio prvu samostalnu otkako je otišao na studije da nauči zanat majstora iz Luvra. Ovog puta ne u Parizu, nego u Umetničkoj kući „Bragalja“ u Rimu. Po završetku izložbe vratio se u Pariz gde je nastavio da slika, ali nije mnogo prošlo kada je odlučio – ide kući.

Kada se vratio iz Pariza kući gde je tridesetih godina vodeći tok u umetnosti bio koloristički ekspresionizam, načinio je otklon od etabliranog i usudio se da zadre u nepoznato. Kao obeležje svog stvaralaštva definisao je maslinastozelenu gamu i nakratko se približio principu da etički dominira nad estetskim. Ipak, nije to bio pun krug.

Tek kasnije usledio je pravi zaokret ka izražajnosti materije, pikturalnosti i posebnoj atmosferi šumovitih krajolika. O simbolima sa pejzaža nema naučenog, utvrđenog tumačenja, ali se pretpostavlja opštevažeće značenje: da je zgrade rušio da asociraju na trošnost materijalnog, a da su kameni mostovi nekako prirodno simboli prelaza sa zemlje na nebo, iz prolaznosti u besmrtnost.

vanju

Lazar Trifunović je tačno zaključio da je naš nadaren i obrazovan slikar tridesetih godina prvi u srpsko slikarstvo uneo vanvremensku dimenziju i svoje slike pretvorio u moderne metafizičke ikone, uvremenjene u samom jezgru sopstvene epohe, ali stoga i svevremene. Dela iz ovog razdoblja svrstana su u poetski realizam, intimizam, koloristički realizam, ali bi možda najpreciznije bilo svrstati ih u umereni ekspresionizam molskog registra.

Tim pre što je, po Trifunovićevom mišljenju, slikao samo ono što je osećao, „iza“ predmeta, dajući svojim slikama tri značenja: likovno, psihološko i metafizičko. Pored mrtvih priroda što usmeravaju ka fovizmu, uradio je i nekoliko onih koje odlikuju prefinjene tonske fuge. Među njima, remek-delo – „Zaklano jagnje“ koje naturalistički tačnim, neprijatnim prizorom simboliše zlo Drugog svetskog rata i anticipira ustoličenje estetike ružnog.

Početak Drugog svetskog rata Lubardu je zatekao u Beogradu.

Odmah po okupaciji, kod Topole su ga zarobili Nemci i odmah ga

UPOZNAJ umetnost

sproveli u zarobljenički logor u Kremsu.

Kao ratni zarobljenik on neumorno sačinjava sumorne beleške iz logorskog života, ne lišivši ih sasvim ekspresionističkog tona kroz malo boje.

Bilo je onda nekako neminovno da se po povratku u Jugoslaviju, kako se pisalo u Vremenu povodom Lubardine izložbe u Muzeju „25. maj“ u Beogradu, tematski spoji sa zahtevima svog doba i uradi nekoliko izvanrednih kompozicija sa figurama partizana i akcijaša kod kojih se javlja življa koloristička orkestracija. Senzibilitet mu je to nalagao.

Tada je koristio i vibrantnije odnose plave, žute i bele. I to ne slučajno, kako je objasnio. „Ako je u mojim tadašnjim radovima bilo nekog zvuka onoga čime ja danas operišem, to nije ništa drugo do ono što zovemo karakterom jedne ličnosti, ono što je ličnost do kraja. Ja sam ja i svet slikam po

65

svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete.“ Njegova faktura je postala posna, kao na sopoćanskim freskama koje su ga oduševile, pisali su takođe; plastična struk-

tura bogatija, ispunjena istančanim pasažima i slojevitim, ali ne i reljefnim nanosima paste; kompozicije i mirne i dinamične; oblici barokno usplahireni ili pomalo geometrizovani; treća dimenzija često u potpunosti zanemarena; potpisi i zapisi konceptualno utkani u strukturu; kamen nije više samo deo plastične građe, nego njena suština, ujedno metafora života i pogleda na svet.

Uspeo je, takođe, da sačuva integritet. „Čak ni u vreme socijalističkog realizma nisam slikao vagonete i pruge zato što mi je to neko rekao ili naredio, jer to bi bilo monstruozno – niko nikome nema šta naređivati u umetnosti – već zbog toga što me je impresionirao taj džinovski spektakl, koji su ljudi sami sebi priredili: te eksplozije, pomeranje brda i blještavi sjaj razmrvljenog kamenja.“ Ta ratna stradanja proživljavao je i narednih ko zna koliko godina, pretačući more i košmare u tamne tonalitete, poput onih na „Bombašu“ ili „Sećanju na 1941. godinu“.

Svojim dramatičnim, asocijativnim prizorima, koji ostavljaju snažan utisak čisto likovnim elementima, reagovao je na sunovrat civilizacije; nazivom „Dosta krvi, dosta ubijanja“ poslao je poruku čovečanstvu

66

UPOZNAJ umetnost

Na umetničkoj smotri

Epska faza koja je usledila imala je em epski početak, em i epski kraj, ako se ikada i završila. Krajem 1945. započeo je profesoru na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i oženio se Verom Protić, tada studentkinjom slikarstva.

u Sao Paulu te 1953. godine dogodilo se pravo umetničko otkriće. Ili, kako su to Herbert Rid i Henri Mur saželi, „bijenale

Odmah nakon venčanja, sa Verom je

da pripremi radove za učešće na prvoj izložbi tek osnovanog Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore (ULUCG), čiji je upravo Lubarda drugi predsednik. Ta 1946. ispostavila se kao važna za sveukupni razvoj likovnog života u Crnoj Gori. U Leksikonu crnogorskih umetnika koji je izdalo Udruženje likovnih umjetnika Crne Gore 2001. godine zato stoji: „Lubardino slikarstvo puno dramatike i vječnih kosmičkih sukoba, svojom epikom, snagom i kolorističkom ekspresijom zauzima jedinstveno mjesto u savremenoj crnogorskoj umjetnosti.“ A kad je o Crnoj Gori reč, sporno je bilo uvek čiji je Lubarda.

On sam insistirao je na tome da je on srpski slikar, a ne crnogorski. Samo, važno je razumeti kontekst. Sedamdesetih godina razlike među narodima SFRJ bile su vidljive čemu je umnogome doprinosila loša saobraćajna povezanost. Zbog toga je Petar, krajnje pragmatično, poklonio dve svoje slike u dobrotvorne svrhe za izgradnju železnice Beograd–Bar. Nije poricao svoje poreklo, već podele, tvrdnje da nismo svi isti narod. „Živeo sam dok je trajalo to kratko detinjstvo u raznim krajevima Crne Gore.

Svuda sam video nešto slikovito. Pamtio sam Crnu Goru u slikama, a ja to naravno tada nisam znao. Kao što nisam znao da uopšte postoji neka profesija“, ispričao je kasnije. „Ja vidim i danas, u šezdesetoj godini, da kod današnje dece isto tako živi jedna vizija zavičaja, žive razne legende i na taj isti način ih gotovo i pamte. I umetnik se sam uvek vraća tim svojim korenima. Dolazi u zavičaj jer ga to vuče. Taj svet detinjstva. Ta etika. Čine mu suštinu stvari. Meni nije bio nikakav cilj tokom ovih četrdeset godina rada da napravim nekakvu nacionalnu umetnost. Na to nisam ni mislio. Nego da stvaram umetnost, pravu umetnost, da govorim kroz nju ono što mi iznutra misao diriguje.“ Ta epska faza, koja je potrajala nekih desetak godina, kulminirala je izložbom 1951. godine u Galeriji ULUS u Beogradu,

nije pokazao ništa

otišao na Cetinje

novo što svet ne bi poznavao, osim Jugoslavije i njenog označivši uvod u razmatranje estetike modernosti i raskid sa tradicionalnim slikarstvom.

Među izloženim delima našla su se ona koja su presudno uticala na oblikovanje savremene posleratne jugoslovenske umetnosti, poput „Bitke na Vučjem dolu“, „Ustanka u Crnoj Gori“, „Cetinja sa Lovćena“, „Na kuću ti gavran pao“ i „Crnogorskog sela“.

Njegovo slikarstvo transponovano je u jezik boje, linije i ritma.

Kompozicija sa slobodnim odnosom formi dobija ekspresionistički izraz: crtež – arabeska ne stvara figuraciju, već ritam, transkripciju duševnog; linija hitra, spora, uznemirena, teška, prati tok misli; oslobođen kolorit sveden je na oporu svetlost belog krša, sipke fakture i jake sudare gotovo čistih boja crvene, zelene, plave i ljubičaste. Svaka od ovih kompozicija bila je okružena desetinama manjih varijanata, skica i pojedinačno razrađenih detalja, tako da se može govoriti o posebnim tematskim ciklusima. To se posebno odnosi na najpoznatiji, Kosovski ciklus, čiji će se eho pronalaziti čak i kod „Srđe Zlopogleđe“ iz 1961. godine. Po svom ukupnom karakteru i zvuku, umesto dramatike iz prethodnih faza, astralna vedrina sada je glavni sadržaj slike. Lirizam dominira nad estetskom konstrukcijom.

Početkom šezdesetih godina, SANU bira Lubardu za redovnog člana, a na desetogodišnjicu čuvene izložbe na Terazijama, on priređuje desetu samostalnu izložbu u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu – utelovljenje inspiracije iznikle iz tragičnog masakra kragujevačkih đaka i monstruoznosti fašističkog okupatora. Kasnije je u znak sećanja na taj događaj u Memorijalnom muzeju „21. maj“ u Kragujevcu izložio svoja dela na temu „Dosta krvi, dosta ubijanja“, a koja je potom poklonio gradu Kragujevcu.

Kažu da je upravo tada postao svestan da je napokon na dobrom putu da dosegne najviši nivo umetničkog otkrovenja i ostvarivanja snažne veze sa prirodom, te da je zato otpočeo seriju slika na temu svetlosti i kosmosa. Otuda „Put u Kosmos“; monumentalno delo u fresko-tehnici, na zidu centralne sale u zgradi SIV-a, površine 100 kvadratnih metara.

Drugu polovinu šezdesetih godina proveo je u istraživanju novih slikarskih tehnika i tehnologija, primene sintetičkih bojenih lakova, istraživanja u oblasti slikane materije, potpunog apstrahovanja ideja i zamisli i intelektualnoj spoznaji izvan granica vidljivog sveta. A čini se da je u odnosu na svoje savremenike Lubarda u tome odmakao najdalje. Dve godine nakon retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Lubarda je prihvatio poziv Srpske akademije nauka da u galeriji ove

Lubarde“

UPOZNAJ umetnost

ustanove priredi retrospektivnu izložbu svojih najboljih dela – „Let ka suncu“, „Sazvežđe“, „Indija“, „Stihija-Firenca“ i „Španija“, „Borba sa bikom“, „Prometej“, „Zmajevi“, „Sumrak Lovćena“. U svima njima sadržala se filozofija života u čijem je jezgru „vreme nemerljivo“, kako je sam rekao, „rvanje sa nevidljivim koje mora postati vidljivo“.

Bilo je kod njega svojevrsnog paradoksa; Lubarda je realno redukovao do granica apstrakcije, a sa druge strane, ipak, nije je priznavao, tvrdeći da i najapstraktnija umetnost ima siže. Mišel Ragon, međutim, svrstao ga je među čelnike lirske apstrakcije u Jugoslaviji. Prema našim istoričarima umetnosti, sa druge strane, bliži je apstraktnim pejzažistima, odnosno umetnicima koji apstrahuju do asocijacije i znaka, a tim pejzažima on je započeo novu „geološku“ epohu naše umetnosti, uzbuđen pred jednom novom humanističkom koncepcijom sveta. A to je za umetnost Srbije i ondašnje Jugoslavije bila prava eksplozija svetlosti, od neizrecivog značaja. „Lubarda je iskonski osećao prirodu“, navodi se u članku povodom izložbe u Muzeju „25. maj“. „Ona je za njega bila rečnik, u njoj

je, poput Bodlera, video stovarište slika i znakova kojima će mašta dati odgovarajuće mesto i vrednosti. Od nje je kretao da bi, spajajući emocije i poštovanje zakona slike, eruptivnu snagu i krajnje uzdržan gest, pikturalno bogatstvo i izuzetan koloristički senzibilitet, uradio svoja najbolja dela. Bio je radoznao istraživač mogućnosti slikarstva, ali i svega što se dešavalo u vezi sa čovečanstvom.“ On je, zaista, sopstveni doživljaj vaseljene i ljudskog bivstvovanja pretočio u uzvišenost stvaranja. Svojim dramatičnim, asocijativnim prizorima, koji ostavljaju snažan utisak čisto likovnim elementima, reagovao je na sunovrat civilizacije; nazivom „Dosta krvi, dosta ubijanja“ poslao je poruku čovečanstvu. Šuplji šlemovi i portreti neprijatelja, kao zastrašujuće lobanje iskeženih ratnika, jahača Apokalipse, paukova mreža iz koje nema izlaza, razjapljene čeljusti divljih zveri što slute pokolj, jasna naznaka bezličnog i bezosećajnog stroja sejača smrti, posle čijih rafala ostaju samo humke, utvare straha, tamni oblaci, ali i otpor i požar, prometejska vatra i večna opomena da se zlo ne ponovi.

Lubarda je smatrao da slikar nije slikar ako nije i pesnik. I zaista, on je otkrio poeziju boja, rezonantnost crvene i crne, suptilne akorde onih nežnijih, sive, plave, bele, njihovim ritmovima i dinamikom izdiktirao najintimnije sumnje, slutnje i maštanja. I ne može niko poreći da je jedna od najznačajnijih umetničkih figura 20. veka na ovim prostorima. Značaj njegovog opusa prevazilazi okvire jugoslovenske zajednice toga vremena, i ništa više ne bismo ni tražili do da on bude on i svet slika po svojoj volji. Da uzburkava more, da se zapeni kao šampanj, i rasklapa bregove.

®

67

e h c s i t n a m o R e SS a r t S 68

UPOZNAJ SVET

0 5 3

a r a e t j i e l o m r o l a i č k e n a v u oč

Romantični put je trasiran neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Bavarska je imala sreću da pripadne zapadnim saveznicima, tačnije ušla je u američku zonu odgovornosti.

Američke okupacione vlasti imale su nameru da omoguće svojim vojnicima i službenicima da provedu prijatne i zanimljive vikende. Slučaj je hteo da se među njima našlo par obrazovanih i inovativnih oficira koji su, poznajući dobro teren, trasirali put koji je povezao seriju pitoresknih varošica, gradova, zamkova i tvrđava u jednu pravu turističku maršrutu, dajući joj i ime: Romantični put Piše Željko Pantelić dopisnik Originala iz Rima

UPOZNAJ SVET

70

ostoje putovanja koja su lepa ali nisu za ponavljanje i ona na koja biste ponovo pošli u po bela dana ili usred noći. Romantični put, od Vircburga do Nojšvanštajna, pripada drugoj kategoriji. Tri stotine pedeset kilometara puta od Majne do Alpa je kontinuirana čarolija u kojoj se prepliću varoši koje nisu promenile svoj izgled u poslednjih pet vekova, bajkoviti dvorci i gorde srednjovekovne tvrđave, gospodstveni mostovi, raskošni parkovi, pitome reke, kitnjasti vinogradi, spokojna jezera. Na par stotina kilometara načičkano je barem tridesetak mesta u kojima bi svako rado proveo deo, a neko i čitav život.

Taj zapadni deo Bavarske koji je već u prvim decenijama po rođenju Hrista bio povezan sa Rimom, imao je sreću i nesreću da bude poprište presudnih bitaka i događaja koji su promenili tok istorije.

U Augzburgu je potpisan mir između katolika i luterana kojim su sledbenici Martina Lutera priznati kao službena vera u Nemačkoj, Vircburg je bio jedna od varoši koje su sravnjene do temelja tokom Tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata, Ludvig II, poslednji bavarski kralj, tu je napravio svoj Nojšvanštajn koji je Volt Dizni učinio svetski poznatim u svojim animiranim filmovima, na tom potezu je i varoš Landsberg am Leh u kojoj je nacistički zločinac Adolf Hitler služio svoju zatvorsku kaznu i gde je napisao svoj pamflet Majn kampf. Na tom području i Dunav postaje ozbiljna

P

reka, a nešto severnije u Majni je „oprao ruke“ jedan od najboljih košarkaša svih vremena Dirk Novicki.

Romantični put je trasiran neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Bavarska je imala sreću da pripadne zapadnim saveznicima, tačnije ušla je u američku zonu odgovornosti. Američke okupacione vlasti imale su nameru da omoguće svojim vojnicima i službenicima da provedu prijatne i zanimljive vikende. Slučaj je hteo da se među njima našlo par obrazovanih i inovativnih oficira koji su, poznajući dobro teren, trasirali put koji je povezao seriju pitoresknih varošica, gradova, zamkova i tvrđava u jednu pravu turističku maršrutu, dajući joj i ime: Romantični put.

Već od samog početka Romantični put je bio pun pogodak za američke vojnike, njihove porodice, ali i čitav region koji se polako oporavljao od razaranja u Drugom svetskom ratu. Od maršrute koja je bila obeležena tu i tamo, bez odgovarajućih infrastruktura, stigli smo do jedne od najomiljenijih turističkih meta današnjice – perfektno obeležene i prilagođene za romantične „hodočasnike“ na četiri ili na dva točka, na biciklu ili na dve noge. Čak dvadeset pet miliona turista godišnje pređe put od Starog mosta u Vircburgu do Ludvigovog dvorca u Švangauu. Japanci, koji su najbolji parametar za lepotu jedne turističke atrakcije, svrstavaju Romantični put u pet destinacija koje obavezno treba videti pre odlaska u večna lovišta.

Najbolji period za krstarenje Roman-

tičnim putem jeste kasno leto i rana jesen. U zavisnosti od izbora da li želite da krenete iz Fisena ili Vircburga, najbliži aerodromi su u prvom slučaju Minhen a u drugom Frankfurt. S obzirom na veoma dobre biciklističke staze koje nisu previše zahtevne, ni ideja da se pređe u nekoliko dana 350 kilometara nije tako loša. Naravno, ako ste u formi. Ostaje uvek varijanta automobilom kao najkomotnija.

Cene smeštaja i hrane u restoranima su izuzetno povoljne za zapadnoevropske pojmove. Posebno je povoljan smeštaj u tzv. domaćoj radinosti gde ćete po pravilu naći i vrlo ljubazne i dobro raspoložene domaćine. Tip ljudi koji prolazi Romantičnim putem svake godine je takav da su oni koji dolaze u dodir sa turistima vrlo predusretljivi. U svakom slučaju, sobu možete naći za par desetina evra, a u sasvim pristojnim restoranima ručati ili večerati za po 10 do 15 evra po osobi, uključujući i neizbežne velike krigle piva.

VIRCBURG Vircburg spada u kategoriju gradova napravljenih po meri čoveka. Taj utisak steknete od prvog momenta kad stanete na Stari most a pogled vam leti sa vinograda ispod tvrđave Marijenberg na rečnu prevodnicu na Majni, pa na stari deo grada s druge strane reke, takođe oivičen vinogradima koji su se ugnezdili iznad krovova. Vircburg je imao nesreću da bude dva puta razoren, prvi put tokom Tridesetogodišnjeg rata od trupa šved-

UPOZNAJ SVET

skog kralja Gustava Adolfa, a zatim u Drugom svetskom ratu od britanske avijacije. Srećom, ostala je većina istorijskih spomenika, poput Rezidencijalne palate prinčeva-biskupa koji su vladali vekovima Vircburgom, koja je danas pod zaštitom Uneska, kao i tvrđava Marijenberg s druge strane Majne, Stari most. Šetnja istorijskim centrom grada, obalom Majne i Starim mostom, pogotovo u blage kasnoletnje večeri, poseban je užitak, baš kao i ispijanje čaša vina u baštama restorana oko Starog mosta, odakle se pruža pogled na brodove koji prolaze Majnom i tvrđavu Marijenberg. Da, u Vircburgu umesto piva pijte vino, jer ćete u svakom „Weinstubenu“ lako pronaći odlično lokalno vino. Tokom letnjih meseci u Marijenbergu se često organizuju manifestacije na kojima je sve u srednjovekovnom stilu, od pijace, nošnji, turnira, kafana. Kao da ste ušli u vremeplov i završili u periodu kada su prinčevi-biskupi vladali slobodnim gradom Vircburgom.

VAJKERSHAJM Vajkershajm je malo idilično mesto sa par hiljada duša smešteno na granici između Baden-Virtemberga i Bavarske.

Vredi ga posetiti radi istoimenog zamka koji je napravljen pre 800 godina, pre svega zbog parka koji ga okružuje. Palata je renovirana u renesansnom stilu, a park je sa brojnim statuama napravljen u baroknom. Koliko je dražesno okruženje svedoči činjenica da su dvorac i park jedno

Sobu možete naći za par desetina evra, a u sasvim pristojnim restoranima ručati ili večerati za po 10 do 15 evra po osobi

od najprestižnijih i najpoželjnijih mesta u Nemačkoj za organizaciju braka iz snova.

Jednostavno, park u Vajkershajmu može s ponosom da stoji uz Sansusi iz Potsdama. Kad ste već u Vajkershajmu, vredi posedeti malo na glavnom trgu koji se nije menjao od prvih godina 18. veka kada je dobio današnji izgled.

ROTENBURG NA TAUBERU Za Rotenburg važi isto pravilo kao za Firencu, kada bi se neki ispisnik Dantea Aligijerija iz Rotenburga kojim slučajem vratio u današnje vreme, ne bi imao nikakav problem da se snađe u svom gradu. Sve je gotovo identično kao pre pola milenijuma u toj varoši opasanoj srednjovekovnim zidinama i oivičenoj zvonicima i kulama. Unutar zidina, utvrđenog grada, nije dozvoljen pristup automobilima, kao što nisu dozvoljene neonske ili

71

svetleće reklame, bilbordi. U Rotenburgu je sve stvarno osim legende na osnovu koje se pravi velika fešta svake godine, a koja priča o spasavanju varoši zahvaljujući hrabrom gradonačelniku koji je pio u jednom gutljaju bokal vina od tri litra i izlazio na megdan protivnicima. Tako je posle „magične“ doze bokala vina predvodio svoje sugrađane u borbi protiv neprijatelja koji su opsedali grad 1631. godine.

Ta simpatična anegdota je plod mašte jednog lokalnog pisca iz 19. veka, u stvari neka preteča sada popularnih „fake news“, koja se toliko svidela svima da nikog nije briga što nije istinita. Baza za priču o Meistertrunku može se videti i na gradskom časovniku koji na svaki sat otvara svoj prozor i pokazuje zainteresovanima sve figure koje su učestvovale u „magičnoj pijanci“ koja je omogućila pobedu Rotenburžanima u jednoj od bitaka Tridesetogodišnjeg rata.

Za fanove muzeja torture, Rotenburški muzej će biti veliko otkriće sa svojom bogatom kolekcijom sprava, eksponata i dokumenata koji svedoče o ljudskoj uvrnutosti i mračnoj strani naše vrste.

DINKELZBIL Uz Rotenburg, Dinkelzbil je jedan od najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova, ne samo na Romantičnom putu već i u celoj Nemačkoj. Zato je već više puta od raznih magazina preporučivan kao idealna meta za letnji godišnji odmor. Dok skitate ulicama Dinkelzbila, imaćete utisak kao da ste usred kulisa nekog filma čija je

72

UPOZNAJ SVET

radnja smeštena u neke priče poput Gospodara prstenova ili Igre prestola. Pravu atrakciju predstavlja krug po celom gradu sa noćnim čuvarem. Naime, svake večeri, od maja do oktobra, ispred Crkve Svetog Georga, tačno u 21 dolazi noćni čuvar, obučen kao pre pola milenijuma, i kreće u obilazak grada, baš kao što su nekada noćni čuvari brinuli o redu i miru na ulicama Dinkelzbila, patrolirajući čitavu noć.

NERDLINGEN Ima nekoliko razloga zbog kojih ne bi trebalo da preskočite ovu varoš na Romantičnom putu. Prvi je što je ona nastala na mestu gde je pre petnaest miliona godina udario veliki meteorit stvarajući ogroman krater. Ostaci meteorita se i danas čuvaju u lokalnom muzeju i svedoče o ogromnoj steni prečnika dva kilometra koja se zarila u tlo. Stanovnici Nerdlingena skloni crnom humoru šale se da je zbog te eksplozije, čije su posledice bile kao nekoliko atomskih bombi, njihov grad pošteđen u bombardovanjima tokom Drugog svetskog rata. Upravo zahvaljujući toj srećnoj okolnosti Nerdlingen predstavlja školski primer kako su bili konstruisani rimski gradovi, opasan zaštitnim zidom sa bogomoljom u centru mesta; ovde je reč o crkvi Svetog Georga ili Đorđa.

DONAUVERT Ljubitelji piva kažu da je malo mesta na svetu gde se pije tako dobro pivo kao u centralnoj ulici Donauverta Reichsstraße.

Osim ukusa piva i rustičnog izgleda istorijskog centra grada, pogled na ušće Vernica u Dunav na kojem je i nikao još pre hiljadu i po godina Donauvert, jednostavno je nezaboravan, posebno za one koji su odrasli gledajući Dunav sa Kalemegdanske tvrđave kako se Sava uliva u njega. U Donauvertu, teško je poverovati da govorimo o istoj reci koja prolazi kroz Beograd. Reklo bi se da tek u tom bavarskom mestu Dunav postaje ozbiljna reka. Nije slučajno što je upravo zbog toga Donauvert bio vekovima jedno do važnih trgovinskih čvorišta u tom delu Evrope.

AUGZBURG Augzburg je najveći grad na Romantičnom putu. On je neraskidivo vezan za svog osnivača, prvog rimskog imperatora Avgusta Oktavijana, i familiju Fuger.

Svake četvrte godine, sledeći sastanak je 2019, Landzberg se pretvori bukvalno u dečju prestonicu razdraganosti i veselja zahvaljujući Rutenfestu. Čitav grad živi za mališane koji se sjate iz cele Bavarske i Nemačke, a centar varoši izgleda kao megaigraonica Istorijski centar grada sa katedralom i Biskupskim dvorcem, kao i sa Dvorcem Fugera i Herkulovom fontanom predstavlja pravu turističku bombonjeru u kojoj se uživa u baštama koje popunjavaju trgove.

Ipak, prava atrakcija je kvart Fuggerei.

Tu četvrt je sagradio Jakob Fuger, jedan od najvećih bankara koji su hodali našom planetom, zahvaljujući kojem su i njegovi potomci bili poznati kao papski bankari.

Posebnost Fugerove četvrti je u tome što je to prvi primer socijalnog smeštaja namenjen siromašnim porodicama, i što je Jakob odredio da stanari plaćaju simbolični godišnji zakup ali da moraju da se tri puta pomole svaki dan za svog dobrotvora. Kuriozitet predstavlja da u Fugerovom kvartu i dan-danas, 500 godina kasnije, živi oko 150 osoba koje godišnje plaćaju manje od evra za zakup stana i svaki dan se mole tri puta za dušu Jakoba Fugera i njegove potomke.

UPOZNAJ SVET

73

Prepliću se varoši koje nisu promenile svoj izgled u poslednjih pet vekova, bajkoviti dvorci i gorde srednjovekovne tvrđave, gospodstveni mostovi, raskošni parkovi, pitome reke, kitnjasti vinogradi, spokojna jezera. Na par stotina kilometara načičkano je barem tridesetak mesta u kojima bi svako rado proveo deo, a neko i čitav život

LANDZBERG NA LEHU Svake četvrte godine, sledeći sastanak je 2019, Landzberg se pretvori bukvalno u dečju prestonicu razdraganosti i veselja zahvaljujući Rutenfestu. Čitav grad živi za mališane koji se sjate iz cele Bavarske i Nemačke, a centar varoši izgleda kao megaigraonica. Ali Landzberg vredi posetiti svake godine i u svako godišnje doba. To je grad kaskada, promenada, kula i tornjeva, veselih fasada u nežnim bojama koje vam odmaraju oči dok ih gledate, i soli. Da, soli, Landzberg je doživeo svoj procvat kao grad soli i danas u samom centru mesta je moguće videti strukture gde se proizvodila i skladištila so pre nego što je kretala ka kupcima na četiri strane sveta. Landzberg živi sa svojom rekom Leh i njene kaskade u samom centru grada, kao i šetališta koja je oivičavaju, nude uvek dobar razlog za šetnju, vožnju biciklom, meditaciju ili jednostavno slušanje huka kaskada.

Centar varoši je ucickan i ukrašen baroknom fasadom Gradske kuće, okolnim crkvama i gospodskim kućama. Prateći označenu maršrutu kroz grad, za sat i po do dva mogu da se obiđu sva najznačajnija mesta, uključujući i tornjeve koji su zaštitni znak Landzberga, a među njima je najlepši i najelegantniji Bavarski toranj (Bayertor).

ROTENBUH I CRKVA U VISU Manastir Rotenbuh postoji gotovo hiljadu godina, ali je njegov zaštitni znak manastirska crkva u rokoko stilu koja

vam, čak i ako živite u Rimu, kao potpisnik ovih redova, oduzme dah kad u nju uđete. Svetlost, bela podloga zidova, freske i kitnjasti rokoko stil daju percepciju boga i crkvenih službi potpuno drugačiju od onih na koje smo naviknuti.

Hodočasnička crkva u Visu je otelotvorenje raja na zemlji. Brdašce na kojem se nalazi, proplanak sa poljskim cvećem, ukrašen pokojim drvetom, koji je okružuje, kompletira sliku idile. Ali to nije ništa sa onim što vas očekuje kada uđete u Hodočasničku crkvu, nazvanu tako jer je početkom 18. veka figura koja je predstavljala Isusa Hrista, odnosno „Ranjenog Spasitelja“, počela da emituje kapi vode, koje su vernici proglasili Hristovim suzama. Taj događaj je privukao veliki broj hodočasnika iz cele Evrope, od Rusije do Španije. Ipak, kada kročite u crkvu i kada vas dočeka njena prozračnost, milina boja, elegancija figura, imate utisak kao da vas Svevišnji blago gleda i osmehuje se, čak i ako niste vernik.

ŠVANGAU I KRALJEVSKI DVORCI Da nije Alpa i letnjih rezidencija bavarske kraljevske familije, Švangau bi bio jedno od lepih ali anonimnih sela na Romantičnom putu. Zahvaljujući pre svega Nojšvanštajnu koji je postao po antonomaziji dvorac iz bajki, čitav kraj je postao deo čarolije, zajedno sa Hoenšvangauom i Alpenzeom. O Nojšvanštajnu se sve već zna, ali ima par detalja koji promaknu dobrom delu turista, kao što je sporedni prilaz Nojšvanštajnu preko visećeg Ma-

rijenbrika i šetnja oko Alpenzea koje se nalazi u zaleđu oba dvorca i sa kojeg velelepni pogled na kraljevske dimore ulepšavaju labudovi koji se šepure po ogledalu jezera. Za Nojšvanštajn je vezana i tužna priča Ludviga II kojeg je njegov stric Luitpold proglasio ludim, svrgnuo ga s trona i na kraju ubio. Na Ludvigovu nesreću, on od svojih predaka nije nasledio samo psihičke poremećaje već je dobio i veoma zlog rođaka. Jedan od ključnih argumenata za zaveru protiv Ludviga bili su troškovi za izgradnju Nojšvanštajna.

Danas taj izgovor izgleda smešno, jer zahvaljujući toj i drugim „ludostima“ Ludviga, (konstruisao je još nekoliko dvoraca – Linderhof, Herenkimze, Šahenhaus) danas Bavarska inkasira, svake godine, po nekoliko stotina miliona evra.

FISEN Romantični put se završava ili počinje, zavisi od smera koji želite da sledite, na sever ili na jug, u Fisenu. Idealno mesto da se zaključi putovanje jeste živopisna Reichenstraße sa koje se vide tornjevi srednjovekovne letnje rezidencije augzburških prinčeva-nadbiskupa i vrhovi Algauskih Alpa. Poslednji pogled na Romantični put, ili još bolje na nekadašnju Via Claudia iz vremena starih Rimljana koja je u ono vreme bila svojevrsni auto-put, najbolje je baciti sa Tegelberga.

Do njega se stiže komotno gondolom, a ko je u formi može i peške. Pogled od 360 stepeni na Alpe, jezera, dvorce, brdašca i ravnicu na severu savršeno su „doviđenja do sledećeg puta“.

®

74

ESEJ

Put će malo potrajati, ali ne budite nervozni „Možda nismo sami? Pronađen sistem planeta udaljen 49 svetlosnih godina na kojem je moguć život“, pisalo je na novinama starim nekoliko nedelja koje su se lelujajući na vetru zaglavile ispod nekog štanda i tu ostale zaboravljene. Ovo je priča o saopštenju NASA koje je promenilo način na koji promatramo univerzum.

Ovo je i priča o nama. Ali je, više od svega, dobra priča

A

Piše Slobodan Maričić

ko se malo bolje zagledate, videćete jednog miša. Ima svetlosivu dlaku, prilično je čist i lepo vaspitan. Eno ga, tamo desno, na koji metar od kante za smeće pored koje leži nekoliko praznih limenki i ostataka cigareta. Nosi kofer.

Ako se malo bolje zagledate, na njegovom licu primetićete koju kap znoja na kojoj piše da žuri nekud. Pretrčao je preko fleke od žvake na asfaltu, uživao u njenom mirisu jagode, prošao pored beskućnika ruku ispruženih ka onima koji ga nimalo ne primećuju i stao na semaforu, kao sav uljudan svet.

Glave sa planinskih vrhova koji počinju od štikli, cipela, patika i poneke čizme oko njega nisu obraćale pažnju na to ko im se vrzma oko nogu. „Možda nismo sami? Pronađen sistem planeta udaljen 49 svetlosnih godina na kojem je moguć život“, pisalo je na novinama starim nekoliko nedelja koje su se lelujajući na vetru zaglavile ispod nekog štanda i tu ostale zaboravljene. „Pa gde je dosad“, moglo je da se pročita sa usana drugog miša, veoma malog, udaljenog dve ulice odatle. Čekao je na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme, cupkao i češkao se po glavi od brige i silnog razmišljanja.

Desetak minuta iz televizora su se potom čule vesele priče o nepopravljivoj zagađenosti planete, o tome kako je u morima više plastike nego ribe, o gladi u pojedinim delovima sveta koja odnosi brojne živote i o nekoliko desetina ratova koji traju, a da su i oni sami zaboravili zašto

76

ESEJ

Zeleno svetlo se upalilo i svetlosivi, lepo vaspitani miš bio je prvi u jurišu na drugu stranu. Jedna od osnovnih stvari koje je naučio u školi jeste da miš nikada ne prilazi nepoznatoj hrani (to je uvek zamka), da ne prelazi ulicu na crveno i da zauzme pol poziciju pred zeleno kako bi preživeo noge oko sebe.

Popeo se na trotoar, obišao par koji je šetao po nekom svom svetu, pazio da ne uplaši baku i njen štap, prošao ispod kolica u kojima su bile dve identične bebe i skrenuo levo. „Glavna železnička stanica“, pisalo je velikim prljavim slovima na vrhu ogromne stare zgrade pri kraju te ulice. Ubrzo je prošao pored nekoliko stepenika koji su vodili ka velikom glavnom ulazu i ušao u drugi oluk sa desne strane. Koji sekund kasnije već je bio na zidiću iznad tog ulaza, prilazeći slovima za koja je iz dedinih priča znao da znače 1.884, ali nije mogao da se seti zašto je to tako. „Ljudi su baš čudni“, pomisli miš.

Ispod prvog od tri slova C njegov brat se držao za ivicu i gledao na ljude koji su prolazili. „Ako još malo izviriš, nećeš ni stići da odeš na taj tvoj put“, reče mu uz osmeh. „Ma samo ti polako, nema veze, čekaće oni mene. Ide se samo na drugu planetu, šta“, odgovori mu mali miš kojeg su zbog tonaže svi zvali Vaška. „Izvini što kasnim, znaš kakva je, morao sam da prođem čitavo ispitivanje pre nego što sam izašao iz kuće.“ Zagrlili su se. Kofer sa osnovnim stvarima, nešto novca, hrane i knjiga – koji je prokrijumčario kroz prozor da dežurni policajac u vidu njihove majke ne primeti – ostavio je uz zid kod slova M i seo pored mlađeg brata. „Lep je ovaj grad.“ „Lep“, odgovori Vaška.

Ništa nije želeo da ga pita. Razumeo ga je i verovatno je bio jedini u tome. On je uvek važio da odgovornog, a Vaška za nemirnog. Voleo je da istražuje, da se pentra i ide tamo kuda ne sme, pa je upadao u kojekakve opasnosti. Padao je, lomio se i barem jednom godišnje bio u gipsu ili zavoju. „Jesi li siguran da to želiš“, upita ga samo. „Jutros sam bio siguran, sada sam malo nervozan, ali idem.“ „Razumem“, reče mu stariji brat. „Celog života gledam odavde kako vozovi dolaze i odlaze. Ovaj grad je najbolji

i najlepši na svetu, ali nije jedini. Hoću da vidim svet. Znaš i sam da nam nikada nije dala da se udaljavamo od kuće. ‚Ljudi su ovakvi, ljudi su onakvi, ne vole nas...‘ Ne mogu više. Sad kad su otkrili tu planetu na kojoj možda ima života, hoću da budem prvi miš koji je otišao tamo“, objasni mali miš glasom u kojem se osećalo pravdanje iako zaista nije bilo potrebe za tim, ne pred bratom.

Sa železničke stanice čula se kompilacija jačine oproštajnih zagrljaja, čangrljanja šina i onog peronskog glasa koji obaveštava putnike o dolascima i odlascima vozova, a koji niko nikada nije razumeo.

Zagrlila su se i dva miša. Tu, kod prvog slova C. „To je to, vidimo se za koju godinu!“ „Vidimo se“, reče Vaška. „Ti znaš da će te ona ubiti kad se vratiš sa te tvoje nove planete“, viknuo mu je kada je mali miš već malo odmakao. „Znam“, odgovori mu uz osmeh. „Ali ko će sada da razmišlja o tome.“

U jednom trenutku lokomotiva se podigla sa zemlje. Povukla je za sobom i ostatak vagona. Išli su jedan za drugim u savršenoj harmoniji. Kompozicija se podizala sve više i više. Sada su već bili iznad oblaka.

Zvezde su sijale, jedna naročito, treća od ogromne kugle. „Nadam se da su ljudi na toj planeti, ako ih ima, bolji od ovih ovde“, reče dečak sa sedišta pored prolaza. „A i miševi“, dodao je neko tiho u uglu

ESEJ

77

„Kgsuhz posdjuvuz jduzajkljdf“, odjekivalo je stanicom sa razglasa. „Ptachijićpsh hoađchu, suh zuah sfeuzsj“, dodao je peronski glas, dodatno objašnjavajući putnicima kada kreće novi voz, sa kog perona i koliko ima stepeni napolju.

Stanica je izgledala prilično staro i istrošeno, ali dostojanstveno. Kao starac u zastarelom i na više mesta pocepanom odelu na čijem se licu vidi da je preživeo mnogo toga, i lepog i ružnog.

Sa desne strane bile su dve kafane sa kariranim stolnjacima izranjivanim cigaretama, kriglama punim izvetrelog piva, starim televizorom na zidu i nekoliko onih koji su bili inventar lokala isto koliko i tanjiri, piksle, dim i dve umorne biljke. „Tabla“, reče mršav inventar podmuklog lica i desetkom pokupi četvorku herc i šesticu karo.

Njegov rival, matori namrgođeni muškarac vojnički disciplinovane frizure čija je svaka dlaka znala šta se sme, a šta ne, odluči da žrtvuje jednu devetku i tresnu je nemilosrdno o sto. „Tabla“, čulo se uz kez dok je ranjena devetka odlazila tamo gde ne treba.

Mrgud namrgođeno dunu kroz surlu, stegnu vilicu i zaklima glavom levo-desno koji put od silnog razmišljanja. Dva tri puta je prstom udario po cigareti, u pikslu je pao pepeo, a na staru fleku od vina mala dvojka. „Miš“, reče mršavi nesvesno dok je svojom dvojkom kupio obe karte, iznenadivši svog rivala, sebe i onu jednu damu koja mu je ostala sama u ruci. „Miš?“ Iz lifta u oluku u tom trenutku izlazio je mali crveni kofer, a zatim i veoma mali miš. Ugledao je vagon i duboko udahnuo, kao da će mu tih nekoliko litara vazduha u plućima dati hrabrosti da napravi prvi korak.

Zavera koju je njegova podsvest smislila ne bi li vazduhom obmanula hrabrost nije uspeo, što je i dobro jer da je napravio taj jedan korak, pogodila bi ga metla koja upravo leti ka njemu. „Ajkfsjoiz“, uskliknuo je mrgud zamanuvši svom snagom, držeći metlu iznad glave kao dvoručni mač. „Proiguacjđ“, odgovori mu neočekivano peronski glas širom stanice.

Vaška nije bio ni jak, ni vešt, ni baš najpametniji, ni preterano sposoban. Zato je morao da nauči da beži. To je jedino znao. Šestim čulom je osetio opasnost, potrčao i za dužinu jedne natprosečno duge dlake uleteo u stanicu gde mu se jedna žena toliko obradovala da je vrisnula od sreće. „Nema veze, to bi ti ionako bila loša sreća da si ga ubio. I tabla“, zadovoljno reče mršavi inventar.

Mrgud se vratio za sto sa još namrgođenijim izrazom lica. Ponovo je frknuo i mnogi će posvedočiti i malo zarežao. Pogledao je zbir tabli na izgužvanom blokčetu i počeo da gunđa.

Malo mu je bilo lakše na pomisao na keca kojeg je u rukavu gajio za neku drugu igru. „Dobar dan, poštovani gledaoci, vi gledate vesti“, reče u tom trenutku lepi ženski glas iz televizora u uglu.

Desetak minuta iz televizora su se potom čule vesele priče o nepopravljivoj zagađenosti planete, o tome kako je u morima više plastike nego ribe, o gladi u pojedinim delovima sveta koja odnosi brojne živote i nekoliko desetina ratova koji traju, a da su i oni sami zaboravili zašto.

Mrgud se posle toga osetio dosta bolje.

78

ESEJ

„Peta i šesta planeta su ogromne, a šesta ima i neke prstenove oko sebe. Sve ćemo to proći i lepo ćete moći da vidite i fotografišete. Planeta na koju idemo je treća od te ogromne kugle, pokrivena je 71 procenat vodom i ima jedan satelit, a površine je skoro kao ova naša“, istaknu duboki glas mašinovođe „Nema više ovde jednostavno mesta za mene“, reče iz nekog razloga čoveku do sebe u redu ispred trafike veoma visoka, mršava prilika. Čovek shvati da je niži od nje za glavu, da crna prilika kao da se nadvila nad njim, da ne zna da li je to muško ili žensko, ali je osećao da mu je nekako hladnjikavo, iako je proleće. Pomisli i da je crna prilika verovatno veoma usamljena.

Na sebi je imala do poda dugačak crni mantil, preko glave crnu kapuljaču toliko veliku da joj se lice uopšte nije videlo.

Tek bi ponekad iz tame provirio duguljasto-kukasti nos. „Ima mnogo posla, to je tačno“, nastavi prilika, „ali i mnogo nas radi, ne mogu da se probijem. Zato sam i odlučio da odem, nadam se da na toj novoj planeti ljudi žive u miru i da su lako zavadljivi.“ Muškarac samo klimnu glavom, ne znajući šta da kaže. „Izvinite, nemam baš dosta prilike da ćaskam sa ljudima, uglavnom oni sa kojima sarađujem ne progovaraju apsolutno ništa“, dodala je crna prilika uz zadovoljni osmeh koji se nije video.

Muškarac slegnu ramenima.

Stigli su na red. Crna prilika je kupila crnohumorni časopis, a muškarac jedan sportski, dva njuz-magazina i nekoliko onih za rešavanje enigmatike, tek da se nađe za put.

Rastali su se jednostavnim naklonom glave. „Tata, tata“, dotrča plavokosa kovrdžava devojčica od 12 godina i kusur do muškarca i uze mu časopise iz ruku. „Meni nisi ništa kupio“, upita listajući ih bez nekog reda i pravila. „Pa ti i onaj pikavac imate svoje knjige, ovo je za mene i mamu“, odgovori on. „Gde

su oni uopšte?“ Desetak metara odatle, na klupi odmah do prvog vagona sedeli su devetogodišnji dečak i njegova mama. Dečak nije mogao da dohvati pod pa je vitlao nogama koliko god je mogao, a po rukama je prevrtao malu gumenu lopticu. „Mogu da idem da gađam u onaj veliki zid“, upita majku. „Hmmm“, pogledala je na sat. „Hajde, ali uskoro moramo da uđemo.“ Samozadovoljno je ustao i krenuo ka zidu. Polako je hodao, spremajući se kao za dvoboj. Vrteo je lopticu po prstima i stezao je što je jače mogao. Stao je ispred zida i mrko ga gledao. Prsti su mu zaigrali kao da treba da potegne pištolj. „Šta radiš“, prekide ga sestra dok je bio u najvećoj koncentraciji. „Beži, dosadna si. Hoću da gađam u zid i vidim koliko jako mogu da bacim.“ „To je baš glupo“, reče ona, okrenu se i ode.

Devojčice, pomisli pikavac.

Bacio je prvi put i loptica mu se vratila tačno u ruke. Zgrada se iz nekog razloga nije zatresla. Bacio je drugi put, opet se vratila, a zgrada ništa. Nakon što je bacio treći put, loptica se nije vratila. Pogodio je rupu u zidu koju uopšte nije primetio.

Pa ne mogu da verujem...

Prišao je rupi, čučnuo, naslonio oko na nju, ali ništa se nije videlo. Podvukao je desni rukav i gurnuo ruku. Grabio je prstima, grebao i vukao, ali ništa. Grabio je sve dok nije pipnuo nešto mekano zbog čega se povukao kao opečen.

Nema veze, to je samo loptica.

Veliki železnički sat starog kova, glavni na stanici, glasno je otkucao podne. „Ophđajanšđaa“, viknu glas sa perona baš u tom trenutku. „Šta kaže?“

„Ne znam, valjda treba da uđemo“, reče muškarac listajući sportski časopis.

Džinovska kugla uletala je u skrovište u kojem je Vaška jadikovao nad svojom sudbinom i umalo ga nije smrvila. Mali svetlosivi miš bacio se što je brže mogao, rukama pokrio glavu, a mozak koristio za prisećanje svih bogova za koje je ikada čuo.

Nikada nije trebalo da napuštam kuću, nikada nije trebalo da napuštam kuću...

Kugla se odbijala od zidova, igrala fliper po prolazu, ali se ubrzo umorila i otišla na pauzu.

Kada više nije čuo nikakvu lupnjavu, tutnjavu i grmljavinu, Vaška proviri kroz prste koji su mu bili preko očiju. Desno od sebe video je kuglu kako se lenjo vuče.

Podigao se, otresao prašinu sa više ne tako čistog krzna i odmah seo uza zid, s glavom uronjenom u ruke.

Pomislio je na majku, brata, svoju sobu, šolju za mleko koja je samo njegova i prženi kačkavalj.

Nekoliko suza je poteklo, ali to samo zato što je debeli, prljavi kuvar obližnje kafane počeo da seče luk, ni zbog čega drugog.

Pogledao je desno. Mračan tunel iz ko-

ESEJ

jeg je došao posle silnog lutanja po tami.

Pogledao je levo. Mračan tunel i nešto svetlosti, ali svetlosti iz ulaza u sam pakao iz kojeg je kugla došla. Onda je osetio nešto.

Svetlosti iz ulaza je onda bilo sve manje.

Kao da je nešto polako zamračivalo sunce i odnelo svu sreću sa sveta. Kao da se nešto novo spremalo da izađe iz pakla. Čudovište sa pet ogromnih pipaka divljački ulete u prolaz. Pipci su grabili sve pred sobom. Vaška preblede. Strah je u bukagije vezao i svu brzinu koju je držao u sebi, nije mogao da mrdne, samo je bledo gledao u pipke koji su išli ka njemu.

Sve su bliži, pomisli njegov mozak. Šta misliš da počneš da bežiš, dodao je, ali mišići su mu svi kolektivno otkazali poslušnost pre davnih šest sekundi.

To je to, gotovi smo. Pa vi posle nemojte da me slušate...

U tom trenutku, u središtu čitave te tame i straha, tamo negde u dubinama Vaškine duše, pojavi se tračak svetlosti.

Vaška stegnu pesnicu i krene ka čudovištu. Kad je ovo već kraj, neka bude junački. Zamahnuo je ka pipcima koji su se baš tada spremali da ga zgrabe, ali se sapleo i

prostro na pod koliko god je dugačak, što baš i nije mnogo.

Osetio je kako čudovište skuplja pipke oko njega. Pomirio se sa sudbinom. Osetio je njegov dodir na leđima.

U sledećem trenutku čudovišta već nije bilo, brzo je pobeglo u ponore pakla iz kojeg je došlo. „Tako je! I ne vraćaj se više“, viknu Vaška za njim nakon što mu se vratila moć govora, ali onda ga užasnu ta pomisao i odluči da je bolje da ne izaziva univerzum.

Ali osećao se moćno, pobedio je čudovište koje je imalo pet ogromnih pipaka.

Pomisli kako će kada bratu bude pričao o ljutoj borbi prsa u prsa sa čudovištem reći da je pipaka bilo sedam, šta kad nije bio tu.

Osokoljen junačkim podvigom, Vaška podiže svoj kofer i krenu ka paklu.

Provirio je kroz otvor. Kada je dobro proverio da nema nikakvih metli i ljudi u blizini, Vaška izađe i krenu ka vagonu. Bio je tu jedan zaljubljeni par, ali oni ne bi primetili ni petopipko čudovište, a kamoli njega.

Obišao je nekoliko bara, spustio se na šljunak oko pruge i stao pred lokomotivom.

Tu se opet malo uplašio, ali je nastavio dalje. Popeo se uz jedan od točkova i lavirintom od šipki došao ispod vagona.

Mala rupa u podu mu se smešila. Uzvratio joj je osmeh. „Zašto ja moram da sedim pored glupog prolaza, hoću pored prozora“, durio se devetogodišnji dečak, ionako tužan jer je malopre izgubio lopticu. „Ova smo mesta dobili, dušo, ne možeš da sedneš gde ti hoćeš“, odgovori mu majka. „A ionako su sva mesta popunjena.“ Dečaka to nije ubedilo. Skenirao je sva sedišta u vagonu. Sa svakog je virila neka glava, sa jednog čak i neka čudna visoka crna kapuljača ispod koje se nije videlo lice. Kapuljača ga je pogledala, a on brzo skrenu pogled.

Snimio je jedno prazno mesto dva reda iza svog, ali do čoveka koji je imao tu čast da sedi pored prozora. „Mama, mama, mogu da idem da pitam onog čiku da on sedne na prazno mesto, a ja na njegovo. Molim te, molim te, molim te“. „Dobro, hajde“, odgovori mu ona. „Ali da mogu da te vidim u svakom trenutku.“ Ustao je i sa kezom od uva do uva stigao gde treba. Pročistio je grlo, nakašljao se i skupio hrabrost. Dodatnu sigurnost ulilo mu je i to što muškarac na sedištu koje treba da bude njegovo uopšte nije gledao kroz prozor.

79

Kažiprstom ga je gurnuo po ruci. „Izvinite, je l‘ mogu ja do prozora, a vi ovde“, pokaza na prazno sedište. „Nikada pre nisam nikud išao vozom i baš bih voleo da gledam napolje dok putujemo“, upitao je dečak najlepšim tonom koji je mogao da izvuče iz sebe. „Ne“, hladno odgovori izuzetno namrgođeni muškarac. „Poštovani putnici, dobar dan“, reče stjuardesa u tom trenutku i zamoli sve da se vrate na svoja mesta. „Hvala vam što putujete našom železničkom kompanijom, želimo vam ugodan put, a uskoro će vam se obratiti i mašinovođa.“ Voz je polako počeo da se oglašava, čulo se kako para napolju okupira čitav peron.

Putnike je onda odlučio da žestoko cimne i krenuli su. „Dobar dan, govori vam vaš kapetan.

Ispričaću vam nešto o ovom putu. Dakle, kao što znate, planeta do koje idemo udaljena je 49 svetlosnih godina, put će malo potrajati, ali ne budite nervozni. Pazite samo na red ispred toaleta, mnogo nas je ovde“, reče on.

Voz je sada već počeo da ubrzava. Pruga je uveliko čangrljala. Izašli su sa perona i ostavljali beli trag iza sebe. „Reč je o sunčevom sistemu u kojem ima osam planeta i jednu na kraju za koju nismo sigurni da li je planeta ili ne. Sve one zajedno kruže oko ogromne kugle od gasovite vruće plazme“, dodao je mašinovođa.

Voz se oglasi još koji put. Mahnuo je svom gradu, a grad mu je odmahnuo. „Peta i šesta planeta su ogromne, a šesta ima i neke prstenove oko sebe. Sve ćemo to proći i lepo ćete moći da vidite i fotografišete. Planeta na koju idemo je treća od te ogromne kugle, pokrivena je 71 procenat vodom i ima jedan satelit, a površine je skoro kao ova naša“, istaknu duboki glas mašinovođe. „Odmah da kažem, okrugla je, nije ravna ploča, kao što ni naša planeta nije ravna ploča“, dodao je uz osmeh.

U tom trenutku lokomotiva se podigla sa zemlje. Povukla je za sobom i ostatak vagona. Išli su jedan za drugim u savršenoj harmoniji. Kompozicija se podizala sve više i više. Sada su već bili iznad oblaka. Zvezde su sijale, jedna naročito, treća od ogromne kugle. „Nadam se da su ljudi na toj planeti, ako ih ima, bolji od ovih ovde“, reče dečak za sedišta pored glupog prolaza. „A i miševi“, dodao je neko tiho u uglu.

®

MIRIS I UKUS

80

Deset jednostavnih načina da uradite prolećno čišćenje svojih navika u ishrani Ima smisla započeti sa promenama koje će ti za najmanje truda dati najbolje rezultate. Ovo su moji najbolji mali koraci Piše Lorentin ten Boš Izvor: Foodmatters.com Kada čujemo reč „dijeta“, to zvuči malo zastrašujuće, zar ne?

Sama pomisao na kompletno menjanje svog načina ishrane može biti poražavajuća u najmanju ruku. To je razlog zašto dijete ne funkcionišu većini od nas na duže staze.

Spora promena je trajna promena (kako u životu, tako sigurno i sa hranom!).

Ona nam možda neće doneti instant nagradu, ali ako uvedemo promene u ishrani polagano, uskoro će se obrazovati nove, u potpunosti integrisane navike za koje postoji veća verovatnoća da će se zadržati.

Očigledno je da ima više smisla započeti sa promenama koje će ti za najmanje truda dati najbolje rezultate. Ovo su moji najbolji mali koraci ka prolećnom čišćenju svojih navika u ishrani.

1.

Obojite svoj tanjir sa malo dodatne boje

Boja je znak Majke Prirode da je hrana bogata nutrijentima. Na primer, ljubičaste namirnice su pokazatelj visokog nivoa antocijanina, koji je odličan za srčano zdravlje. Karoten je zaštitni znak narandžastog antioksidanta u šargarepi i bundevi, a njega naše telo koristi da pravi vitamin A. Dodajući malo više boja na svoj tanjir, možete da računate na to da unosite u sebe širok izbor voća i povrća – i samim tim da obezbeđujete širi raspon nutritivnih blagodeti.

2.

Pijte šejkove!

Ljudi me često pitaju koji je moj najbolji savet za trenutno poboljšanje njihovog zdravlja. Često odgovorim: šejkovi! To je vaš najbolji tečni vitamin, koji šalje spremne za apsorpciju hranljive materije odmah u vaše ćelije. A jednom kada počnete da pijete šejkove, nećete

moći bez njih!

Dok bi idealan bio hladno ceđeni zeleni šejk od povrća, možete da krenete od bilo čega! Nađite svoj stari sokovnik i krenite sa onim namirnicama koje imate u frižideru. Postoji i alternativa – pronađite lokalni đus bar i posećujte ga svaki dan.

3.

Neka porcija proteina bude veličine vašeg dlana

Istini za volju, određeni trenažni procesi i oboljenja zahtevaju od nas da unosimo više nivoa proteina.

Međutim, činjenica je da većina nas u zapadnom svetu konzumira mnogo više proteina nego što to našem telu treba. To je bitno jer: • Kuvani životinjski protein je primaran izvor krajnjih proizvoda glikozilacije, koji su povezivani sa zapaljenjima, rakom i hroničnim bolestima.

• Kada u svoje telo unesemo previše proteina, manja je verovatnoća za udovoljavanjem naših dnevnih potreba za drugim grupama hrane.

• Visok unos životinjskih proteina ima znatne posledice po održivost okoline.

Kad možete, pokušajte da se držite proteinskih porcija koje su veličine vašeg dlana. To bi trebalo da pokrije potrebu većine zdravih odraslih osoba.

4.

Svaki dan orašasto!

Postoji dosta istraživanja koja tvrde da dnevna doza orašastih proizvoda može da poboljša kardiovaskularno zdravlje i pomogne sa prevencijom mnogih hroničnih bolesti. Takođe, orašaste namirnice sadrže visoki nivo mikronutrijenata i dobar su izvor neživotinjskog proteina.

Interesantno je da su istraživanja pokazala da ljudi koji redovno jedu orašaste proizvode lakše održavaju zdravu telesnu težinu. Nakon što smo to rekli, treba napomenuti i da su oni takođe

krcati kalorijama. Tako da, osim ako ste vrlo aktivni, šačica dnevno bi trebalo da bude dovoljna! Preporučujemo njihovo aktiviranje pre unosa.

5.

Jedna vegetarijanska noć nedeljno

Iako ne promovišem niti osuđujem kompletno vegetarijansku ishranu, mislim da postoje određene blagodeti u povremenim vegetarijanskim obrocima.

Dobro izbalansirani vegetarijanski obroci su često bogati vlaknima, mikronutrijentima, i naravno... povrćem (kojih nikad dosta, zar ne?)!

I ne brinite! Vegetarijanski obroci ne moraju da izgledaju kao da su za zečeve pripremljeni. Ima mnogo zanimljivih recepata, potražite ih i živite opasno!

Bićete oduševljeni kako dobrog ukusa može biti vegetarijansko jelo i koliko ćete se osećati dobro nakon njega.

6.

ada jedete meso... birajte K ono organsko, uzgajano na pašnjaku

Kada je reč o hrani, nije bitan samo kvantitet onoga što unosimo u sebe, već i kvalitet.

Za životinje koje su uzgajane na pašnjacima gde su mogle slobodno da se kreću dokazano je da imaju viši nivo omega-3 i kvalitetnih masti. Ima nekoliko

MIRIS I UKUS

81

LAN Moćan saveznik zdravog tela Piše Irina Bulatović, Zdravo živo – Raw food & juice bar Samo jedna kafena kašičica mlevenog lanenog semena dnevno produžava osećaj sitosti, poboljšava mršavljenje, a nutricionisti tvrde da smanjuje nivo lošeg holesterola u krvi i do 50 odsto, a triglicerida između 25 i 60 odsto.

razloga za to. Prvo, kada je životinjama dozvoljeno da pasu napolju i izložene su hladnoći, njihova tela prirodno proizvode različite nivoe i tipove masti. Takođe, visoko kvalitetna ishrana za preživara poboljšava nutritivni kvalitet mesa.

7.

Hidratacija!

Naše telo iziskuje vodu za toliki broj ćelijskih, detoksirajućih i metaboličkih procesa – uključujući proizvodnju energije! Tako da, ako se osećate umornim, uvek je sjajna ideja da proverite da li ste uneli u sebe dovoljno vode.

Dehidracija može često da se manifestuje kao glad. Kada usvojite naviku da pijete dnevno dovoljno kvalitetne vode, manja je mogućnost da ćete se prejesti!

8.

Dobro se naspavajte

Ovo mora da je najbolji savet za zdravu ishranu, zar ne?

Iako zvuči prosto, imati kvalitetan san može biti dosta teško. A šta se dešava dok smo u krevetu zaista utiče na to kako se naše telo ponaša u toku dana.

Ciklusi spavanja koji se prekidaju mogu negativno da utiču na naš metabolizam. Studije o spavanju su pokazale da su ljudi koji redovno loše spavaju u većem riziku da se ugoje ili da razviju hronične bolesti. Još na to, kada smo

umorni, u mnogo većem smo iskušenju da uzmemo slatko i kofeinska pića radi jačeg i bržeg udara energije!

9.

Ne preskačite doručak

Za mnoge od nas, vreme za doručak je pomalo bitka.

To je onaj deo dana kada smo uvek u žurbi i mnogi od nas se ne bude sa apetitom.

No, istraživanja su ubedljivo dokazala, doručak ima veliki pozitivan uticaj na zdravlje, poboljšava koncentraciju, memoriju, unos nutrijenata i kontrolu težine.

10.

Jedite... malo... spooooooorije

Ovo je teško, zar ne?

Deluje kao da nemate vremena ni da pojedete nešto, a kamoli da usporite i pojedete ga na miru.

No, uzimanje hrane na smiren i miran način je bitno iz više razloga. Prvo, pravilnim žvakanjem hrane činite svom digestivnom sistemu veliku uslugu! Takođe, našem mozgu je potrebno najmanje 20 minuta da registruje da smo siti, tako da je veća verovatnoća da se prejedemo kad smo u žurbi.

Na kraju, hrana je veliki dar – privilegija. Zaslužuje naše prisustvo, zahvalnost i pažnju dok je jedemo.

®

Laneno seme bogato je vlaknima, što blagotvorno utiče na rad creva, sprečava zatvor i ubrzava metabolizam. Ulje u lanenom semenu štiti sluzokožu vašeg digestivnog trakta, tako da je ovo seme savršena hrana ako imate osetljiv stomak. Međutim, važno je znati da konzumirate mlevena, a ne cela zrna lana, pošto ona prolaze kroz digestivni sistem nesvarena.

Laneno seme ne sadrži gluten – tako da ako ste alergični na pšenično brašno ili patite od celijakije, samleveno laneno seme je jedna od najboljih alternativa pšenici.

Prebogat je omega-3 masnim kiselinama a lignani koji se nalaze u semenkama lana deluju preventivno i na pojavu srčanih oboljenja i osteoporoze, a imaju i antiupalni uticaj, pa efikasno ublažavaju tegobe usled artritisa i lupusa.

Semenke lana znatno podižu vaše raspoloženje a uspešno ojačavaju krte nokte i pomažu kod suve kože, kod ekcema, psorijaze, alopecije i peruti.

Laneno seme je blagog i neutralnog ukusa, te ga možete konzumirati uz salate, smutije, pa i čorbe.

Kaša od heljde i lana Potopite pola šolje heljde preko noći, procedite. Dodajte dve kašičice mlevenog lanenog semena, jednu bananu i proradite u blenderu.

Dodajte kašiku malina ili kupina i uživajte u savršenom doručku.

Specijalitete koji sadrže lan možete probati u restoranu Zdravo živo – Raw food & juice bar Jurija Gagarina 14 lj Naselje Belvil, Novi Beograd Radno vreme od 8 do 20 h, subotom od 9 do 16 h Dostava od 9 do 15 h

82

kako sam dovde stigla

Marijana Savić

Direktorka i osnivačica Udruženja građana „Atina“

ŠKOLOVANJE Išla sam u Osnovnu školu „Stevan Dukić“ na Karaburmi. On je bio antifašista koji je mlad poginuo tokom Drugog svetskog rata. Pevali smo: „Stevan Dukić, ime naše škole. Na ovo ime, ponosni smo mi, jer beše borac za radnička prava, slobodu, sreću, blagostanje svih.“ Prvu beogradsku gimnaziju sam upisala 1987. godine. Bilo je to vreme rokabili stila, rock&rolla, Čak Beri je obeležio taj period... Bilo je vrlo zabavno.

Formirale su se neke rokerske grupice, pa sam i ja imala jedan muzički pokušaj: svirala sam mini, dečju gitaru. Svirala sam, naravno, „Smoke on the water“ i tad je bila popularna „La Bamba“. Bila sam posvećena vežbanju i želela sam da svi čuju to šta sam uvežbala, međutim, u nekom trenutku sam shvatila da niko više neće da mi svrati na kafu.

AKTIVIZAM

TOLERANCIJA

Danas su sigurne kuće i taj urgentni vid zaštite ugroženih žena i devojaka najmanje potrebne. Naravno da to jeste rešenje za hitnu situaciju, međutim suštinska potreba jeste kasnije obezbeđivanje podrške zajednice, reintegracija u društvo, zapošljavanje i, pre svega, razumevanje nasilja.

Baš mnogo radimo sa institucijama sa ciljem da se ne samo prepozna nasilje već i da se na njega adekvatno reaguje.

Suština je, i to mora da se naglasi, nulta tolerancija na nasilje, ali ne samo od pojedinki i pojedinaca već i od celog društva, bez izuzetka.

MOTIVACIJA

Naša generacija je bila veoma politički aktivna već u gimnaziji. Verovatno nismo imali izbora jer smo bili svedoci VIII sednice, dolaska Miloševića, nacionalizam se orio po čitavoj Jugoslaviji, brzo se dešavala zamena identiteta od komunizma i socijalizma ka nacionalizmu... Tokom devedesetih sam bila aktivistkinja u raznim inicijativama za borbu za ženska prava i za LGBT prava. Na primer, 2003. godine smo reagovale na mizogine govore u nekoj emisiji Laneta Gutovića na TV Pinku.

Iste godine smo osnovale Udruženje građana „Atina“. Bio je to pokušaj odgovora na nepostojanje dugoročne podrške ženama koje su preživele trgovinu ljudima, eksploataciju i nasilje. Pokrenule smo prvu sigurnu kuću i to je bio jedini siguran smeštaj gde žene nisu bile zatvarane nego su, zajedno sa nama, preuzimale odgovornost za sopstvenu bezbednost. Kasnije smo se širile izvan Beograda, a od 2006. godine smo prisutne u celoj Srbiji.

Srećna sam, zadovoljna i optimistična, moram da kažem. Čak i kad razmišljam o svom odrastanju, ne bih tu ništa menjala. Možda okolnosti u kojima je naša generacija sazrevala i koje su nas definitivno iscrple. Mnogo toga smo, da budem iskrena, naučili iz tog vremena, ali takva iskustva ipak jedu životnu energiju. Svi mi znamo koliko problema naše društvo ima.

Na kraju, veoma sam ponosna na sve nas iz „Atine“, na naš „Bejgl Bejgl“, na sve devojke i žene koje su nekad bile korisnice naših programa, a danas su samostalne, slobodne i srećne... Poslednjih godina naše zalaganje i posvećenost primećuje društvo koje pokušavamo da menjamo nabolje. Draga su mi sva ta priznanja, naravno.

Međutim, najveća motivacija za moj dalji rad jeste vera u to da se problemi ipak mogu rešiti. Motiviše me i kad vidim energiju mladih ljudi oko mene koji se bore za „slobodu, sreću i blagostanje svih nas“.