Original #21

: ORGNLMAGAZINE

BROJ

21

: @ORGNLMAGAZINE

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

JUN 2017.

CENA 199 RSD

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

MAGAZIN

Dobitnica Oskara i Zlatnog globusa, jedna od najvećih glumica našeg vremena

Marion Kotijar Jedino ste vi odgovorni za svoj život Ekskluzivni intervju za Original u Kanu, na 70. godišnjicu festivala, o filmu, ulogama, omiljenim režiserima, medijskim lažima, razvodu Breda Pita...

UROŠ PETROVIĆ Onaj ko je prestao da mašta, pogodio je sam sebe bumerangom PREDRAG VUČKOVIĆ Ekstremni fotograf, čovek koji je pratio Feliksa Baumgartnera UDRUŽENJE „BALKANAC“ Mladi koji (stvarno) rade na pomirenju

+ Fenomen serije „13 Reasons Why“ + Najpoznatije zemunske stepenice (i priča iza njih) + Branislav Dimitrijević + Sećanje na Vita Nikolića

SADRŽAJ BROJA

JUN

#21

18 / NEMANJA CVETKOVIĆ

Ekskluzivne fotografije za Original Predrag Vučković

Nemanja Cvetković, Lejla Ibrulj i Ante Pereza ne žele da obnavljaju Jugoslaviju, a mogu li da pomire narode i isprave greške starijih generacija? „Balkanac“ je udruženje koje se bavi edukacijom, liderstvom i povezivanjem mladih ljudi u regionu

4 / RIČARD BRENSON 8 / BITCOIN 14 / FUTURING 26 / ZEMUNSKE STEPENICE 44 / EMA VOTSON 50 / 13 REASONS WHY 54 / NEPOZNATA GEOGRAFIJA 62 / ŠOPALOVIĆI S FON-a 64 / VITO NIKOLIĆ 72 / FRIDA KALO 76 / UPOZNAJ SVET

22 / BRANISLAV DIMITRIJEVIĆ Dva puta je istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević bio kustos paviljona Jugoslavije na Venecijanskom bijenalu, a njegovi kustoski projekti bili su izlagani i u muzejima i galerijama u Helsinkiju, Njujorku, Oslu i Utrehtu

30 / MARION KOTIJAR Dobitnica najveće filmske nagrade Oskar, u ekskluzivnom razgovoru za Original na Kanskom festivalu priča o svim zamkama slave, o novom filmu („Ismaelovi duhovi“, scenario i režija Arno Deplešen) i o tome kako je prestala da čita lažne vesti o svojoj ulozi u razvodu Breda Pita

Impressum

68 / UROŠ PETROVIĆ Dela Uroša Petrovića godinama su među najčitanijim naslovima književnosti za decu i mlade. Kao autor i voditelj zagonetnih priča, učesnik je i član stalne postave novih sezona kultnog serijala „Fazoni i fore“, smišlja zagonetke i pitanja u kvizu „Lavirint“ na Javnom servisu. Petrović je i koautor programa „NTC sistem učenja“...

60 / JOVANA GAVRILOVIĆ Jovana Gavrilović je još kao studentkinja skrenula pažnju javnosti na sebe.

Pojavljuje se u komadu „Zmajeubice“, kao i u drugim značajnim predstavama na gradskom repertoaru

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

KAKO DONOSIM POSLOVNE ODLUKE Donošenje odluke zasnovane na dobrim informacijama ne razlikuje se mnogo od sedenja u poroti – morate da odbacite svu sumnju i da budete potpuno uvereni u svoj stav pre nego što donesete bilo kakvu odluku. Na sreću, odluke u korporativnom svetu nisu baš pitanje života i smrti! Evo nekoliko opštih pravila za koja sam utvrdio da mi pomažu da dođem do prave odluke...

Ne sudi o knjizi po njenim koricama Možda ste, poput mene, neko ko se rukovodi prvim utiscima kada upozna neku osobu, ali ne smete da dozvolite da isti misaoni proces utiče na vaše donošenje odluka. Ako vas na prvo slušanje neka ideja oduševi, možda ćete i biti u pravu, ali ne smete da dozvolite da ta prva reakcija utiče na vašu sposobnost da objektivno posmatrate nedostatke – ali i dobre stvari – kada vam ih izlože.

Uradi domaći Samo zato što nema jasnih i vidljivih nedostataka, to ne znači da oni ne postoje.

Zato nađite nekog ko će malo kopati po projektu i ko će tražiti loše strane, dok još imate vremena – ako ih otkrijete nakon što je ugovor već potpisan ili projekat pokrenut, to baš i nije dobro. Insistiranje da ovaj „domaći zadatak“ bude obavljen postaje dvostruko važno ako i kada su svi jednoglasno za neki projekat. Ništa nije toliko savršeno, pa se potrudite da vredno radite i tražite sve skrivene nedostatke koje neki plan može da ima. Kada ih uklonite, sve će ići još lakše.

Ne donosi odluke u izolaciji Svaka odluka ima neki stepen uticaja na vašu sposobnost da usvojite druge šanse u budućnosti. Stručnjaci to nazivaju „tok odluka“. Možda nešto zvuči kao šansa koja je „previše dobra da biste je propustili“, ali kako će ona uticati na druge projekte ili prioritete i, ako sada nije pravi trenutak da se nešto uradi, koji rizici – ako ih ima – postoje da se stvar odloži na određeno vreme?

Ako ne možete da uskladite još jedan projekat sa nekim koji je na čekanju, koji će dobiti od vas palac nagore i zašto?

Uradi sve što možeš da preduprediš gubitke Svi mudri investitori trude se da urade to sa svojim portfoliom, i kada pokrećete novi biznis, treba da koristite iste strategi-

je. Primera radi, kada smo ušli u posao sa kompanijom Virgin Atlantic, jedini način na koji sam mogao da nateram partnere iz Virgin Recordsa da nevoljno pristanu na rizik, bila je odrednica u ugovoru sa Boingom da uzmu natrag avion „747“ posle godinu dana ako nam posao ne krene. Do ovog dana, sa gigantskim, veoma vrednim investicijama kao što su Virgin Galactic i Virgin Voyages, uvek provodimo dosta vremena pronalazeći inventivne načine da smanjimo potencijalne gubitke.

Budi strpljiv Ako imate vremena da koristite prilaz „orkestrirane prokrastinacije“, onda uradite to. Nikada nije loše da provodite više vremena na nekom projektu. Što više razmišljate o samo jednoj stvari, to ćete lakše uviđati bolje alternative ili posmatrati promene na tržištu.

Veliki lideri imaju mnogo novca upravo zato što su u stanju da donose mudre odluke. Ne postoji nikakva nauka koja će vam definitivno reći kako da svaki put pogodite. Donošenje odluka (nažalost) nije proces koji može da se programira. Ali, tokom pedeset godina u poslu, koristio sam savete i trikove iz ovog teksta da olakšam taj proces.

+

®

TRI LIDERSKE LEKCIJE KADA STVARI NE KRENU KAKO TREBA

1. VAŽNIJI JE PUT NEGO ODREDIŠTE Kada se setim trenutaka koji su mi u biznisu donosili osmeh na lice, to nisu profiti na kraju godine, pa čak ni nagrade. Ne, to su posebni trenuci sa zaposlenima i slavljenje novih projekata.

2. ČAŠA JE UVEK POLUPUNA Svi preduzetnici su veoma emotivno involvirani u svoj biznis – ako to nije slučaj, onda treba da se bave nečim drugim. Ali uprkos svim poteškoćama, važno je održati pozitivan način razmišljanja. Ja sam nepopravljivi optimista i volim što je tako. Oni koji plivaju u polupraznoj čaši udaviće se; oni koji plivaju u polupunoj neće.

3. KRAJ NE ZNAČI UVEK KRAJ Imali smo u Virgin Groupu na stotine biznisa i nikada nije lako kada moramo neki da zatvorimo.

Ali to je ponekad neophodno kako bi ostatak organizacije ostao zdrav. Virgin uvek pokreće nove biznise – i nećemo prestati.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

6

Kako d otvore a ostanete nog sr ca

Jeste li se ikad os organiz acije Ba ećali kao Mik i Kaštan y Area da svoje , do No trauma tično is nviolent Comm ktorka nauka Taj bol k zb is us u sa njom og odlaska dr tvo gubitka p nications, koja uosnivač rijateljâ agih lju je odluč ili sa nji di po ma, bio il potragu je jedan iz života i pitan deli sa drugim a za odg a o je o . v d orima k š PIŠE ZO oji su jo razloga zbog ta nije u redu RICA MA j u potp kojih je RKOVIĆ unosti p k romenil renula u i život ada sam sela da izbrojim koliko puta sam ostala bez prijatelja zbog toga što su drugi hteli, nisam mogla da naslutim da ću izbrojati 29 ljudi u poslednjih 27 godina, uglavnom bliskih prijatelja ili onih sa kojima sam bila često u kontaktu, koji su odlučili da me izbrišu iz svog života. Svaka od tih priča je priča za sebe.

Neke razloge razumem. Neke nikad nisam saznala, iako taj razlog ima smisla za tu osobu. Najgori period bile su dve godine kada sam izgubila sedam od sedam bliskih prijatelja, a nove nisam stekla narednih šest godina. Najsvežije iskustvo dogodilo se prošlog meseca, tokom posete Izraelu, sa jednim od malobrojnih ljudi u mom životu za koje sam verovala da su prijatelji doživotno. Ne više.

onim što se dešava već zavise i od onoga šta govorimo sebi o tome što se dogodilo.

Morala sam da analiziram to i bavim se duboko time. Stalno sam podsećana da nema načina da znam šta se tačno zbiva u drugoj osobi kada reaguje na način koji mi se ne dopada. Etikete koje im lepim su samo moje, a ne jednostavne i univerzalne istine o životu. Živo uverenje o tome šta ih motiviše da se tako ponašaju takođe je samo moje i govori više o meni nego o drugima.“ Nema izbora bez posledica i to važi i za ovakvu vrstu izbora, kaže ova hrabra žena. Ona kaže da ono što govorimo sebi može da otvori ili zatvori naše srce, može da nas vodi kroz život ili da pobegnemo od njega, ili čak može da nas povede ka novom identitetu, moćne, žive i otvorene osobe.

JESTE LI SE IKAD OSEĆALI KAO MIKI KA-

„SIGURNO SE NEKO PITA ZBOG ČEGA JE TO-

nauka i suosnivač organizacije Bay Area Nonviolent Communications, koja je odlučila da svoje traumatično iskustvo gubitka prijateljâ podeli sa drugima. Taj bol zbog odlaska dragih ljudi iz života i pitanje šta nije u redu sa njom ili sa njima, bio je jedan od razloga zbog kojih je krenula u potragu za odgovorima koji su joj u potpunosti promenili život. Ona kaže da se trgla kada joj je jedan prijatelj napisao da je njena upornost da nastavi da veruje drugima i bude otvorenog srca pravo čudo. „Iako sam znala da su takva odsecanja traumatična, i da sam izdržala mnogo veći broj gubitaka nego što je prosek, čitajući taj odgovor shvatila sam da ono što radim, i to kako reagujem na životne situacije, jeste nešto korisno i za druge.

Naše reakcije uzrokovane su ne samo

LIKO LJUDI

K

ŠTAN, DOKTORKA

odlučilo da napusti moj život.

Svi želimo da znamo zašto se nešto dešava. Ono što tišti je: naša civilizacija traži da odgovorimo na ‘zašto‘ upirući prstom u krivca. To znači da, što više ljudi bira da prekine kontakt sa mnom, više je dokaza da nešto fundamentalno nije u redu sa mnom. Jedina alternativa tome da nešto nije u redu sa mnom jeste posmatrati me kao žrtvu.“ Kao i u svim ljudskim odnosima, i u ovom dela se posmatraju kao izrazi potreba.

Ljudima je potrebno da pripadaju, a dve ključne stvari imaju veze sa tim ko smo postali. Jedna je bezbednost koja podrazumeva pripadanje, a druga je sloboda. „Tragedija socijalizacije unutar patrijarhalnog sveta u kojem živimo jeste da se ta dva trougla potiru“, kaže

Miki. „Kao deca, naš trougao sigurnosti nije dat, moramo da ga ‘zaradimo‘, da budemo ‘dobri‘ i da slušamo odrasle, njihove ideje i uputstva. Provlači se suptilna poruka da je cena sigurnosti i pripadanja gubitak slobode. Ogromna većina nas prihvata to i odustaje od slobode u korist potrebe da bude prihvaćena kao deo zajednice. Možemo da zaključimo da je sloboda nemoguća i da ostaje samo čežnja za njom.“ Veoma mali broj nas bira slobodu znajući u potpunosti šta znači živeti bez sigurnosti, pripadanja.

Miki kaže da je ona jedna od njih i da tu počinje njen put samoispitivanja i otkrivanja. „Čežnja za slobodom je tako snažna da mi ljudi često govore da sam bolje prošla zbog toga što sam zadržala slobodu.

Ne želim da poredim beleške. Rešenje bi bilo da imamo oba.“ ONA KAŽE DA JE MNOGO RADILA NA TOME

zadrži slobodu po svaku cenu, pa i po cenu nepripadanja. A cena je možda i upravo taj gubitak drugih. Po svaku cenu je štitila sebe i branila svoju nezavisnost.

Uvek je brinula o sebi jer je imala vrlo malo poverenja da će neko drugi brinuti dovoljno dobro o njoj da bi joj pružio podršku ili pomoć. Nikada nije videla bilo kakav razlog da govori o sopstvenim potrebama. Samo se trudila da opstane. „Ono što sam postepeno počela da

DA

shvatam jeste da sam stalno štitila sebe bez izbora. Kad god nisam imala strategiju kako da brinem o sebi a da se ne namećem drugima – što je uvek bila moja jasna obaveza – uvek bih se izgubila u nemoći. U tim momentima, koji se povremeno ponavljaju, iako mnogo slabije nego ranije, ja nažalost često reagujem naglo, na način koji je očigledno neprijatan drugima.“ Onda je odlučila da usvoji praksu „ranjivosti“. Spustila je štitove. Omekšala, postala nežnija, što joj je dozvolilo da, u izvesnoj meri, ostane mekog srca uprkos gubicima.

NA OVOM MOM PUTOVANJU, PRODUBLJIVANJE RANJIVOSTI DONELO MI JE, osim omekšavanja

po pitanju moje slobode i načina izražavanja ko sam istinski ja, i neočekivanu nagradu u smislu veza i odnosa sa drugima, kao i u trouglu pripadnosti. Bio je to mukotrpan i težak rad i, bez obzira na to koliko ona ranjena devojčica u meni nije u stanju da poveruje, imam krug ljudi koji me vole i podržavaju i kojima osećam da pripadam, koji me ne samo tolerišu, kao što sam se uvek plašila da rade, već i uživaju u tome ko sam ja i produbljuju vezu sa mnom. Da, ne postoji tako nešto kao zauvek, i uvek može da bude onih koji će izabrati da odu, ali to ne oduzima ništa od snage promene.“ Još jedan neočekivani rezultat ranjivosti je, kako Miki kaže, otkrivanje novih slojeva slobode koji postoje u tom osećanju pripadanja. „To je sloboda da se traži, uči i deli sa svetom iznad granica kojih sam se plašila da postoje. Vidim da, što sam mekša, više sam u stanju da ostvarim svoju potpunu, punu života, subverzivnu sebe, i smanjujem krug ljudi od kojih sam otuđena. Manje sam zaleđena strahom i verovatnije je da ću delati u skladu sa vrednostima koje zastupam.“ Zašto je ovo uopšte pisala? Miki kaže da je važnu ulogu odigrao i članak koji je pročitala o „neophodnosti radosti“. „Otreznila me je ideja da je radost povezana sa jednim osnovnim kapacitetom: kapacitetom da se primi.

Da bi se osetila radost, moramo da budemo spremni da nam se dogode stvari, da dozvolimo sebi da nas dodirne život. Čitajući to shvatila sam jasnije svu razornost posledica gubitaka koji su mi se dogodili. Živela sam bez radosti, veći deo života.

Kad sam pronašla način da učinim svoju ranjivost bezuslovnom, da je učinim načinom života, to me je istovremeno učinilo otpornom na ono što mi dolazi u susret. Kad god uspem u tome, osećam jednostavnu, istinsku radost u misteriji koja se zove život i življenju punim plućima.“

®

NEW MEDIA TEAM PR agencija godine u kategoriji malih i srednjih New Media Team proglašen je PR agencijom godine u kategoriji malih i srednjih na dodeli nagrada Priznanja, koju već dve decenije tradicionalno organizuje Društvo Srbije za odnose sa javnošću (DSOJ).

Na konkursu za ovogodišnje nagrade DSOJ-a, na kojem su agencije i kompanije prijavile 67 radova, New Media Team pobedio je i u kategoriji PR komunikacija u intergrisanim kampanjama za projekat Promocija UEFA Futsal Euro 2016. Za rad Predstavljanje HMXKenzo kolaboracije agencija je ušla u samo finale kategorije Najbolje implementirana internacionalna kampanja. „Veoma smo ponosni na ovo prizanje koje je velika potvrda kvaliteta našeg rada, stalnih napora da budemo još bolji, još kreativniji – da našim klijentima ponudimo najbolje ideje i rešenja.

Iza nagrade stoji timski rad, uzajamna podrška, kao i velika strast svakoga od nas. Naš cilj je oduvek bio da stva-

FOREST FEST: 40 godina posle Hajdučke česme, muzički spektakl kod Kumove česme Verovali ili ne, 40 godina posle Hajdučke česme, koja je bila prelomni moment za tadašnju hipi generaciju, održaće se novi muzički spektakl kod Kumove česme, koji može biti presudni događaj za generaciju njihove dece, za današnju omladinu.

Od 8. do 12. juna, kod Kumove česme u prelepom ambijentu Spomenika prirode Ribnica, kraj sela Paštrić, kod Mionice, Srbija dobija novi veliki festival – FOREST FEST. Festival će predstaviti 77 umetnika, 14 izdavačkih kuća i 10 organizacija iz 25 zemalja (V. Britanija, Belgija, Indija, Rumunija, Kanada, Brazil, Švedska, Italija, SAD, Nemačka...), koji će prezentovati najrazličitije žanrove trance muzike.

Posle ovog nesvakidašnjeg Šumskog

ramo dobre ideje, da gradimo veze naših klijenata i javnosti na drugačiji način – kreativno i predano u svakom trenutku. Izuzetno smo ponosni što je naš rad prepoznat i nagrađen od kolega i profesionalaca iz Društva Srbije za odnose sa javnošću, i to je dodatni izazov da budemo još bolji“, kaže Aleksandra Radujko, generalna direktorka New Media Teama.

®

festivala, na muzičkoj, turističkoj i umetničkoj sceni Srbije više ništa neće biti isto.

Dobra vest Obezbeđen odlazak talenata na međunarodne olimpijade Najbolji srednjoškolci matematičari, hemičari, fizičari i informatičari otputovaće i ove godine na međunarodne naučne olimpijade zahvaljujući podršci KPMG Beograd, koji je za sve učenike i mentore obezbedio avionske karte za takmičenja, kotizacije i prateće troškove u vrednosti od 2,3 miliona dinara.

Ugovore o donaciji od 2,3 miliona dinara potpisali su predsednici društava matematičara, fizičara i hemičara Srbije Vojislav Andrić, Ivan Dojčinović i Živoslav Tešić i direktor KPMG u Beogradu Džejms Tornli.

Srbiju će predstavljati 25 učenika i 11 mentora.

8

%

MODERNA EKONOMIJA

REVOLUCIJA MEĐU VALUTAMA Ima li BITCOIN budućnost?

U SVETU GLOBALNE EKONOMSKE MREŽE, KOJA DRŽI NA DLANU PROTOK NOVCA, OD RAČUNA KOJI DOBIJATE U PRODAVNICAMA PA DO MILIONSKIH TRANSAKCIJA, 2009. GODINE POJAVILA SE SASVIM NOVA VALUTA, KOJA ISKAČE IZ USTALJENE MREŽE I SVOJOM SVE VEĆOM POPULARNOŠĆU GRADI SOPSTVENI SISTEM. Kako je bitcoin digitalna valuta, fizički u rukama novac nikada nećete držati. Koliko god činjenica da novac imate, a ne vidite ga, uliva nesigurnost, prednost bitcoina predstavlja nezavisnost od institucija koje kontrolišu svetsku makroekonomiju.

Prvobitna namena ove kriptovalute bila je da olakša protok novca bez provizije, ali pitanje je dana kada će i multinacionalne kompanije i banke same početi da insistiraju na njegovom korišćenju i tako uštedeti ogromne količine novca koje danas izdvajaju na troškove transfera, a procenat bezgotovinskih transakcija iz godine u godinu raste i ima tendenciju dostizanja nivoa od 30% u narednih 10 godina.

Upravo je to plodno tlo da jedna sasvim nova platforma koja je demonstrirala novi red korišćenja valute, postane sigurnije mesto za „komunikaciju novcem“ nego što smo ikad mislili da je to moguće.

PIŠE JELENA SAVOVIĆ

USPON VREDNOSTI

Korisnici prave, razmenjuju i sami kreiraju vrednost valute koja s vremenom varira na bitcoin berzi. Put od nulte vrednosti koju je imao na osnivanju do današnjih preko 2.300 USD, zaista je impozantan.

Verovatno ta popularnost nije bila ni prvobitna zamisao i vizija njegovog tvorca, koji se javnosti predstavio pod pseudonimom Satoshi Nakamoto.

U tom ranom periodu, bitcoin nije zauzimao mesto koje mu je današnjom podelom karata dodeljeno. I njegova vrednost imala je mnogo uspona i padova, koji su se merili stotinama procenata. Tako skok vrednosti od 280% u svega nekoliko meseci ove godine govori koliko je bitcoin osetljiv na tržišne odnose ponude i tražnje.

Postoji priča koja na zanimljiv način oslikava pomenutu eskalaciju: jedan korisnik Tvitera je 2010. godine objavio zahtev da će dati 10.000 bitcoina osobi koja mu donese dve pice. Tada je 10.000 bitcoina vredelo oko 25 dolara. Samo tri godine kasnije, vrednost te „dve pice“ bila je šest miliona, a danas iznosi preko 17 miliona dolara.

MODERNA EKONOMIJA

%

9

Jedan korisnik Tvitera je 2010. godine objavio zahtev da će dati 10.000 bitcoina osobi koja mu donese dve pice. Tada je 10.000 bitcoina vredelo oko 25 dolara. Samo tri godine kasnije, vrednost te „dve pice“ bila je šest miliona, a danas iznosi preko 17 miliona dolara. Jedan od načina da kupite bitcoin je preko bitcoin menjačnica kao što su Kraken ili SpectroCoin. Kraken je najveća svetska menjačnica bitcoina koja podržava valute poput kanadskog i američkog dolara, britanske funte i japanskog jena. Preko online menjačnica dobijate priliku da postojeću svetsku valutu, kao što je dolar, zamenite za bitcoin koji se skladišti u vašem virtuelnom novčaniku – walletu

SKOK VREDNOSTI OD 280% U SVEGA NEKOLIKO MESECI OVE GODINE GOVORI KOLIKO JE BITCOIN OSETLJIV NA TRŽIŠNE ODNOSE PONUDE I TRAŽNJE

10

%

MODERNA EKONOMIJA

Bitcoin je imao svoje „bull and bear“ trendove, jer je morao sam sebi da pravi put kroz svet pun birokratije, administracije i bezbrojnih „neprijatelja“ iz sveta konvencionalnog biznisa i ekonomije, a vreme potvrđuje da je ipak mnogo otporniji na spoljne uticaje nego što se na početku mislilo. Uprkos sporadičnim hakerskim napadima na dark web prostoru, gde se trguje bitcoinom, i padu poverenja korisnika, bitcoin se uvek vraćao.

Među najupečatljivijim rezultatima tranzicije jeste rast od sedam uzastopnih godina, što nije imala nijedna druga kripto ili fiat valuta. A sve kratkoročne gubitke, računajući i onaj s početka 2017. godine od 30%, uspevao je da nadoknadi u svega nekoliko nedelja.

Tako je disbalans koji se javljao u kriznim situacijama kriptovalute tokom prvih godina njegovog faznog razvoja za kratko vreme bitno anuliran uz postizanje zavidnog nivoa stabilnosti, kao vetar u leđa trendovima adaptacije bitcoina u ekonomskoj mreži i prihvatanja od šireg kruga investitora.

RUDARENJE I SKLADIŠTENJE

Tokom prvih godina postojanja, kada bitcoin još nije bio uzleteo u svojoj popularnosti i vrednosti, veliki broj jedinica te valute kreiran je na svakih sat vremena, pa je bilo lakše prikupiti veći broj originalnim sistemom proizvodnje poznatijim kao – rudarenje.

Moćne procesorske jedinice omogućavale su u početku da, za kratko vreme, korisnik u svoj virtuelni novčanik sa unikatnim serijskim kodom, tzv. wallet, pribavi na hiljade bitcoina. Danas je taj proces znatno usporen i neefikasan, pa je rudarenje sporo i gotovo neisplativo.

Na početku 2017. godine, bilo je 16,25 miliona kreiranih bitcoina koji su bili predmet učestvovanja u transakcijama, od ukupno 21 milion koliko je predviđeno da ih bude maksimalno, što predstavlja više od dve trećine.

Na taj način ceo sistem poprima smisao rudnika, u kome korisnici imaju zadatak i potrebnu veštinu snalaženja pri „kopanju“ novih bitcoina.

Prema ovoj logaritamskoj zamisli svrha je zapravo postepeno povećanje broja bitcoina, dok ne postane šire prihvaćen i njegova cena na berzi ne dostigne veći nivo, kao što se i desilo, a potom redukovanje broja novokreiranih i držanje balansa

sa pojavom velikog broja učesnika u prometu.

Sa 120.000 korisnika koliko je imao u 2013. godini, bitcoin je narastao do 6,5 miliona u 2017, što je i dalje mali broj korisnika. Ako analiziramo progresiju rasta vrednosti, bitcoin bi trebalo da dosegne broj od 400 miliona korisnika i vrednost od čak pola miliona američkih dolara do 2030. godine.

KAKO KUPITI BITCOIN I UČINITI GA BEZBEDNIM?

Jedan od načina da kupite bitcoin je preko bitcoin menjačnica kao što su Kraken ili SpectroCoin. Kraken je najveća svetska menjačnica bitcoina koja podržava valute poput kanadskog i američkog dolara, britanske funte i japanskog jena.

Preko online menjačnica, dobijate priliku da postojeću svetsku valutu, kao što je dolar, zamenite za bitcoin koji se skladišti u vašem virtuelnom novčaniku – walletu.

Offline wallet, poznatiji kao „cold storage“, predstavlja najsigurniji vid skladištenja novca koji je značajan u trenucima kada računar ili mreža pretrpi napade ili oštećenja.

Hardver novčanik je odlično sklonište u vidu malog uređaja napravljenog isključivo za omogućavanje visoke protekcije kod velike količine bitcoina.

Bilo da je u pitanju online ili offline kupovina, pomoću Cryptopay debitne kartice, ovakav vid rezervne kopije walleta daje prednost bitcoinu, osiguravajući vaš novac u svakom trenutku. Takođe, dostava je potpuno besplatna, provizija je minimalna i kartica je prihvaćena svuda gde je moguća upotreba Visa kartice.

Bitcoin je inkorporirao anonimnost, bezbednost i lakoću. Svoju ekstenziju sačinjenu iz višeslojnosti plasira na sve bolju poziciju u birokratskom svetu, što doprinosi dominaciji kriptovalute u odnosu na ostale. A da li će ovaj još uvek mlad način obavljanja transakcija zavladati svetom, ostaje otvoreno pitanje.

DA LI JE BITCOIN UTOČIŠTE U SLUČAJU KRAHA VALUTA?

Mnogo toga može da krene i po zlu kada su kriptovalute i blockchain u pitanju. I dalje je Kina odgovorna za ogromnu većinu transakcija u ovoj valuti, što ne oslikava stvarnu spremnost tržišta da ga prihvati, već samo način da kineski građani

pretvore juan u neku od stabilnijih valuta, najviše US dolar.

Koliko je bitcoin osetljiv govori činjenica da burno reaguje na svaku odluku ili najavu državnih institucija. Tako je uvođenje transakcione provizije od samo 0,2% u Kini rezultiralo padom vrednosti kriptovalute od nekoliko desetina procenata. U isto vreme Komisija za hartije od vrednosti SAD odbila je da registruje dva bitcoin exchange fonda. Sve te odluke ne čude, s obzirom na to da je ovaj metod plaćanja, kao i ova valuta još u ranoj fazi svog razvoja i tek treba da nađe svoje mesto u svetskoj ekonomiji.

Na taj način je bitcoin već počeo da se prima u nekim drugim zemljama. U ranim jutarnjim časovima 3. aprila ove godine, po evropskom vremenu, pojavila se vest da je Japan proglasio bitcoin za legalno sredstvo plaćanja, nakon čega mu je momentalno porasla cena za 2,8%.

Druga potencijalna opasnost za bitcoin je neslaganje javnosti oko koncepta njegovog delovanja.

Sasvim je verovatno da programeri postave alternativnu platformu za trgovanje, koja ne samo što ne bi bila kompatabilna sa sadašnjom već bi i otvorila mogućnost funkcionisanja dva paralelna sistema bitcoina, što bi vodilo ka neizvesnosti, padu poverenja u kriptovalutu, a samim tim i padu njegove vrednosti.

IMA LI BITCOIN BUDUĆNOST?

Trgovanje bitcoinima na jedan mah se čini zaista komplikovanim, ali sa sve većom zainteresovanošću digitalnih entuzijasta i investitora, vodeći lideri u trgovini, kao što je market eToro, nude pravljenje virtuelnog portfolija na kojem korisnik može da vežba prodaju i kupovinu ove valute.

Već se pojavljuju mesta na kojima je plaćanje dozvoljeno isključivo bitcoinima, poput „Paralelnog polisa“, kafića u Pragu.

Prodor smartfona na tržišta trećih zemalja, dodatno utiče da se ljudi okrenu bezgotovinskim plaćanjima kada god za to imaju priliku.

Prema podacima Svetske banke, internacionalni transferi su se udvostručili u proteklih 15 godina, od 0,37% iz 2000. godine do 0,75% svetskog BDP-a. Ako kao parametar za poređenje uzmemo 1977. godinu, dakle period pre 40 godina kada su ovi transferi iznosili jedva 0,20% BDP-a, jasno je koliko se svetska ekonomija pove-

MODERNA EKONOMIJA

AKO ANALIZIRAMO PROGRESIJU RASTA VREDNOSTI, BITCOIN BI TREBALO DA DOSEGNE BROJ OD 400 MILIONA KORISNIKA I VREDNOST OD ČAK POLA MILIONA AMERIČKIH DOLARA DO 2030. GODINE

%

11

zuje iz godine u godinu i koliko je međunarodna razmena zastupljena.

Pomoću CryptoPay kartice protok novca bi se odvijao brže i lakše, poput slanja poruka. Tvrdnje za veliku zainteresovanost tržišta za kriptovalute argumentovane su sve većim protokom novca između pravnih, ali i fizičkih lica u svetu.

Napredak kriptovalute ili pak njeno potpuno prihvatanje dovodi do zaključka da bi bitcoin mogao ozbiljno ugroziti tradicionalne banke i finansijske servise. U ovom takmičenju, kriptovaluta je ipak ta koja trenutno biva ugrožena konkurencijom, sa kojom će voditi dugogodišnju bitku.

ŠIRENJE KRIPTOVALUTE PO SVETU

OFFLINE WALLET, POZNATIJI KAO „COLD STORAGE“, PREDSTAVLJA NAJSIGURNIJI VID SKLADIŠTENJA NOVCA KOJI JE ZNAČAJAN U TRENUCIMA KADA RAČUNAR ILI MREŽA PRETRPI NAPADE ILI OŠTEĆENJA

Kada je reč o odobravanju kriptovalute u vodećim zemljama sveta, Reserve Bank of India (RDI) ističe kako su u procesu nadgledanja rasta i razvijanja bitcoina, ali ga neće odobriti kao regularno sredstvo plaćanja. Ministarstvo finansija Indije planira da podnese izveštaj o lokalnom kretanju kriptovalute unutar zemlje koje ide ubrzanim koracima, postavljajući dobru podlogu za njenu legalizaciju koja je već uveliko predmet diskutovanja.

Zapadna Virdžinija, međutim, smatra da svrha bitcoina jeste kreiranje relacije između kriminalnih prinosa i pranja novca, formirajući zakon koji specificira novo krivično delo koje se odnosi na pranje novca kroz finansijske transakcije ili transfer, oduzimajući stečenu imovinu koja je uključena do tog trenutka.

Da li je ovo uvod u novi svet gde digitalne valute pronalaze svoju novu svrhu ili predstavlja samo jedan vid načina plaćanja koji koristi određeni procenat ljudi kompetentnih za to, teško je predvideti sa sigurnošću.

Ipak, dark web i kompletna sistematska mreža koja se proširila proteklih godina, pokazala je svoju moć.

Na taj način, može se sa velikom sigurnošću tvrditi da je sledeća decenija prelomna kada su kriptovalute u pitanju, oslikavajući sposobnost softvera u kombinaciji sa ljudskom rukom da kreira beskompromisni korak koji ima šansu da još jednom dokaže snagu digitalnog doba.

®

Tekst nastao u saradnji sa online blog magazinom The Foresighter

B ( LOG ) ORIGINAL

12

TRENIRAJ SVOJE SAMOPOUZDANJE PIŠE ANA STAMBOLIĆ

Samopouzdanje nam pomaže da privučemo druge ali isto tako nam pomaže i da se osećamo dobro u svojoj koži. Samouverene osobe znaju šta žele i rade na tome da to i ostvare eto je iza ugla. Vreme je za trening. Oslobodite se težine koja vas guši i pritiska. Iskažite svoj potencijal i zablistajte. Počnite sa izgradnjom i jačanjem samopouzdanja jer bez njega ni svi ti znojem isklesani mišići ništa ne znače.

Da li vam se nekad desilo da budete očarani nečijim izgledom a da nakon što malo bolje upoznate tu osobu budete potpuno „razočarani“? Ili vam se možda desila obrnuta situacija, da ste upoznali osobu koja vam se na prvi pogled baš i nije dopala (nije vaš „tip“), a da ste posle nekog vremena bili prosto oduševljeni.

Samopouzdanje nam pomaže da privučemo druge ali isto tako nam pomaže i da se osećamo dobro u svojoj koži. Samouverene osobe znaju šta žele i rade na tome da to i ostvare. Zato se pokrenite i počnite sa jačanjem samopouzdanja.

Trening za samopouzdanje:

L

¶¶ POSTANITE SVESNI SEBE. Shvatite ko ste i šta želite. Odvojite vreme da otkrijete svoje prednosti, sposobnosti i sklonosti i kako možete na najbolji mogući način da ih iskoristite za postizanje ličnog zadovoljstva i ispunjenja. Budite iskreni prema sebi i prema svemu u šta verujete. ¶¶ VODITE RAČUNA O SEBI. Kada se osećate dobro, onda i izgledate dobro. Lični rast i razvoj je kontinuiran proces i zato konstantno treba da brinemo o sebi i ulažemo u sebe. Negujte sebe i spolja i iznutra. Jedite zdravo, budite aktivni, zabavljajte se, čitajte, opuštajte se i uživajte u životu.

¶¶ DAJTE SVE OD SEBE. Kada radite najbolje što možete, uz ono najbolje što imate, ne možete a da se ne osećate dobro.

Uspostavite pozitivne navike i budite najbolja verzija sebe. Samo hrabro, dajte svoj maksimum i pokažite se u najboljem svetlu. ¶¶ BALANS. Samopouzdanje može da raste i da opada u zavisnosti od toga koliko radite na sebi. Jeste da kod nas kažu „od viška glava ne boli“, ali ni u čemu ne treba preterivati. Potrebno je da nađete pravu meru u svemu i da kroz zabavu i uživanje postignete svoj cilj. ¶¶ NE ODUSTAJTE. Svako nailazi na prepreke i zastoje. Ne dozvolite da vas to obeshrabri i prekine vaš put ka uspehu.

Tretirajte prepreke kao mogućnosti za jačanje svoje odlučnosti i istrajnosti.

Ostanite fokusirani i usredsređeni na

ono što želite. Ustanite i nastavite da hodate! ¶¶ MOTIVIŠITE SE. Svi mi se suočavamo sa lošim trenucima, trenucima u kojima sumnjamo u sebe i svoje sposobnosti.

Kada se to desi, moramo naučiti kako da se izborimo sa tim i kako da se motivišemo da nastavimo dalje. Setite se svojih dosadašnjih uspeha, zamislite željeni ishod i usmerite se na njega.

Razvijajte svoje mentalne sposobnosti, svoj pozitivan stav. Neka vaš mozak bude aktivan!

®

Otvori nalog na platformi Moj Nedeljnik na sajtu www.nedeljnik.rs i piši slobodno.

Odabrani tekstovi biće objavljeni na sajtu i u štampanom izdanju Originala.

BUDI ANGAŽOVAN

13

Biznis sektor i mladi moraju više da komuniciraju međusobno Među ciljevima održivog razvoja UN jeste i obezbeđivanje inkluzivnog i kvalitetnog obrazovanja i promovisanje doživotnog učenja, a kompanije koje razumeju društveno odgovorno poslovanje znaju da je ostvarenje tih ciljeva i njihova obaveza, kaže Milica Marković, menadžer za korporativne komunikacije u Direct Media Kako vidite ulogu kompanija u edukaciji mladih kroz različite programe?

Ušli smo u eru koju mnogi nazivaju četvrtom industrijskom revolucijom i sa kojom i biznis i obrazovanje pokušavaju da uhvate korak. Na drugoj strani imamo milenijalce, za koje mnoga istraživanja, između ostalih i ono koje je sprovela Direct Media, pokazuju da su najzahtevnija generacija i da ih definišu drugačija viđenja života, budućeg posla i karijere. Da bismo odgovorili na njihova očekivanja i ujedno zadovoljili poslovne procese u neminovnoj transformaciji, biznis sektor mora mnogo više da komunicira o svojim vrednostima i o svojim potrebama ka akademskoj zajednici i mladima. I obrnuto – moramo mnogo više da slušamo jedni druge.

Da li su kompanije i pojedinci u Srbiji spremni da se posvete mladima i studentima kroz edukativne programe?

Spremnost da se podrže mladi uvek je postojala i mnoge kompanije imaju sjajne edukativne programe. Da li su ti programi svrsishodni za sve tri uključene strane – fakultete, mlade i kompanije – odnosno da li se sprovode sistematično i posvećeno zavisi od svih učesnika, od potreba kompanija i institucija i razumevanja uloga u tom procesu. Kompanije koje imaju stav „mi ćemo da stipendiramo studente, a vi školujte naš kadar“, obično nisu svesne da promene u obrazovanju ne mogu istim tempom da prate potrebe na tržištu rada i da je neophodno da se mnogo više uključe u proces.

Pilot-program DM Smart Lab koji smo

KOMPANIJE KOJE IMAJU STAV "MI ĆEMO DA STIPENDIRAMO STUDENTE, A VI ŠKOLUJTE NAŠ KADAR", OBIČNO NISU SVESNE DA PROMENE U OBRAZOVANJU NE MOGU ISTIM TEMPOM DA PRATE POTREBE NA TRŽIŠTU RADA

pokrenuli prošle godine predavanjima naših zaposlenih na FON-u, a onda i na Ekonomskom fakultetu, naš je odgovor na izazove koje donose nova vremena, nova radna mesta i nove generacije. Imamo i program prakse sa jakim mentoringom po dolasku mladih u sistem i to sve zajedno daje rezultat: bolje upoznajemo studente i obrazovne institucije i oni nas, i zajedno radimo na edukaciji.

Da li ste na umu imali upravo edukaciju mladih kao jedan od ciljeva izložbe „Doživi Teslu“ koju je Direct Media poklonila povodom 15 godina poslovanja?

Među ciljevima održivog razvoja UN jeste i obezbeđivanje inkluzivnog i kvalitetnog obrazovanja i promovisanje doživotnog učenja, a kompanije koje razumeju društveno odgovorno poslovanje znaju da je ostvarenje tih ciljeva i njihova

obaveza. Projektom „Doživi Teslu“ želeli smo da komuniciramo vrednosti naše kuće, stalni razvoj i rad na sebi i ujedno da poručimo: hajde da učimo o Tesli na jedan novi način, kroz virtuelnu realnost. Danas tehnologije sve diktiraju i na nama je da ih dobro upoznamo i budemo u poziciji da definišemo njihovu primenu. To je poruka i za mlade. U novom dobu u kojem stasavaju, otvaraju im se neslućene mogućnosti za rast kroz učenje koje treba da iskoriste tokom celog života. Neizmerno nas je obradovala činjenica da su studenti tokom programa DM Smart Lab ostajali do kasno na fakultetu da bi naučili nešto novo i testirali svoja znanja, mimo nastavnog programa. To je dobar znak i motiviše nas da ovaj program nadogradimo u budućnosti.

IZVOR: DIPLOMACY AND COMMERCE

14

STARTAP

KAKO ĆE IZGLEDATI VEB-SAJTOVI BUDUĆNOSTI

FUTU

STARTAP

PIŠE ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ I

RING PRIVATNA ARHIVA

Ekipa studenata iz Srbije okupljena pod imenom Futuring razvila je novu generaciju sajtova virtuelne realnosti za koju veruju da je budućnost. Za Original otkrivaju kako će izgledati futuristički sajtovi, po čemu se razlikuju od tradicionalnih portala i zašto se njihov startap izdvaja od sličnih projekata u svetu, te se našao na listi najuspešnijih preduzetničkih projekata u Srbiji

15

STARTAP

16

a nam je neko pre pet godina pričao o revoluciji koju će na internetu izazvati društvene mreže, niko od nas to ne bi mogao ni da zamisli. I zato je teško ponekad prognozirati kakva je budućnost sadržaja na svetskoj mreži. Ali ekipa mladih studenata iz Srbije okupljena pod imenom Futuring razvila je novu generaciju sajtova virtuelne realnosti za koju veruju da je budućnost. Za Original otkrivaju kako će izgledati futuristički sajtovi, po čemu se razlikuju od tradicionalnih portala i zašto se njihov startap izdvaja od sličnih projekata u svetu, te se našao na listi najuspešnijih preduzetničkih projekata u Srbiji.

Futuring sajtove najlakše je zamisliti kao „Google Street View“ unutar objekta, samo što su na pogodnim pozicijama (npr. ram ogledala, slike ili vrata) postavljeni elementi (npr. galerija slika, Google mapa, Facebook stranica brenda). Za njihovo pregledanje nije potrebna nikakva dodatna oprema osim računara ili mobilnog telefona, kaže Ivan Pantović koji se razvijanjem internet softvera, mobilnih aplikacija i video-igrica bavi od svoje devete godine, a sa 12 godina napravio je server za onlajn igranje videoigrice „Grand Theft Auto: San Andreas“.

Objašnjava nam da njihovi klijenti ili brendovi, umesto tradicionalnih informativnih portala, imaju virtuelne ture sa svim potrebnim informativnim sadržajem. Jer ako uđete na sajt koji su oni kreirali, recimo na sajt jednog paba, izgleda kao da ste stvarno zakoračili tamo, otvaraju vam se mnogi prozori, npr. Fejsbuk stranice paba, iskače karta pića sa cenama, krećete se kroz prostorije lokala, a možete čak i muziku da pustite. Na taj način dobijate potpunu sliku kako to tamo negde izgleda i pre nego što

D

Ciljna grupa su nam prvenstveno bili ugostiteljski objekti, ali smo s vremenom počeli da dobijamo sve veće interesovanje kompanija iz drugih sfera, poput marketinga, prodaje i proizvodnje, što nas je nateralo da uzmemo u obzir i druge oblasti odlučite da skoknete do paba na kriglu piva. „Virtuelna realnost postaje sve popularnija, a verujemo da će budućnost veb-sajtova u sve većem broju biti u tom obliku. Ovakav vid prezentovanja od izuzetnog je značaja svim brendovima koji žele da se izdvoje od konkurencije i ostave upečatljiv utisak kod posetioca, koji to dalje deli“, kaže Ivan.

ONO ŠTO FUTURING NUDI JESTE TA SLEDE-

Umesto da bude statičan kao i dosad, korisnik ima priliku da se nađe unutar samog objekta, što svaki veb-sajt čini potpuno jedinstvenim, a kako to izgleda možete videti na prvom sajtu u virtuelnoj realnosti publin.rs. „To takođe omogućava mnogo lakše snalaženje na sajtu jer su sve neophodne informacije ‘na izvol‘te‘, a omogućava i da zaista doživite neki prostor mnogo bolje nego da samo pogledate fotografije. Na ovakvom tipu portala korisnik provodi znatno više vremena nego na klasičnoj verziji, a to mu omogućava da se bolje upozna sa nekim proizvodom i ponudom“, priča Una Vidaković.

Virtuelne ture postoje već duži niz godina, i u svetu i kod nas. Ali njihov startap izdvaja to što su prvi koji su virtuelnu realnost unapredili tako da na njoj mogu da prikažu sav potreban sadržaj.

Na realizaciji ideje radili su oko dve godi-

ĆA GENERACIJA VEB-SAJTOVA.

ne. Kroz razgovor sa prijateljima iz srednje škole, sa kojima je Ivan već radio na mnogim projektima, shvatio je da je njihovo uključenje prava stvar. „U radu smo imali konstantnu podršku najbližih – porodice i prijatelja. Kada smo pripremili prvi prototip svog proizvoda, dobili smo podršku od Privredne komore Srbije koja nas je uputila ka ‘Privrednom forumu mladih 2017‘ na kojem smo osvojili prvo mesto, a ono nam je otvorilo mnoga druga vrata i obezbedilo šest meseci boravka i savetovanja u Naučno-tehnološkom parku Beograd, gde ćemo osnovati svoju firmu“, priča Ivan kako se razvijao njihov preduzetnički put.

ZA NJIHOV STARTAP VEĆ POSTOJI ZAINTERESOVANOST.

„Praktično gde god smo bili ljudi su bili oduševljeni i izrazili želju da i njima ili njihovim prijateljima, koji su vlasnici firmi, uradimo jedan sajt“, ističe Sava Kragulj, koji je na projektu Futuring zadužen za sav multimedijalni sadržaj, a inače je čest gost predavanja u vezi sa startapovima. „Futuring sajtovi su najpogodniji pre svega za one koji žele da od svog biznisa naprave brend, da dobiju preporuku ‘od usta do usta‘ i da se predstave kao oni koji postavljaju standarde na tržištu“, ističe Marko Nikolić.

UPOZNAJ SVET

IMAJU VELIKE PLANOVE JER SMATRAJU DA

veb-sajta sjajna prilika ne samo za sve tipove ugostiteljskih objekata – restorane, kafiće, hotele, barove – već i za druge vrste poslovanja koja ističu enterijer i vizuelni doživljaj, poput raznih vrsta prodavnica. „Virtuelni veb-sajt omogućava firmama da se zaista istaknu na tržištu koje je veliko i kompetitivno. Za ugostitelje internet je nezamenljivi kanal marketinga, pa je samim tim i veb-sajt neophodan. Danas je vrlo teško ponuditi nešto novo i drugačije, ali virtuelni veb-sajt nudi upravo to. U potpunosti bi mogao da zameni dosadašnje JE OVAKAV TIP

‘statične‘ sajtove jer nudi mnogo više opcija i time omogućava kreiranje jedinstvenog identiteta na internetu“, ubeđena je Una u uspeh.

Aleksandar Milićević smatra da uvek postoji bolji, bogatiji i impresivniji način da se doživi svet, a virtuelna realnost je budućnost toga. Zato će, kaže, oni nastaviti da istražuju sve mogućnosti koje pruža i iskoristiti ih na najbolji način.

U BUDUĆNOSTI PLANIRAJU DA DODAJU JOŠ MNOGE OPCIJE KAO što je rezervacija stolova ili soba, interaktivna karta pića i hrane, pregled proizvoda ili hrane u 360 stepeni... „Imamo tu sreću da naša dela dobijaju sjajne reakcije publike. Ciljna grupa su nam prvenstveno bili ugostiteljski objekti, ali smo s vremenom počeli da dobijamo sve veće interesovanje kompanija iz drugih sfera, poput marketinga, prodaje i proizvodnje, što nas je nateralo da uzmemo u obzir i druge oblasti. Analizirali smo sve njihove želje i prema njima nastavili sa razvojem platforme, kako bismo, kada je zvanično lansiramo u toku juna, mogli što pre da počnemo da sarađujemo“, priča Ivan Pantović i u ime cele ekipe ističe: „Ono što radimo doživljavamo kao umetnost.“

®

17

LEADER projekat: Treba znati kako pokrenuti startap Ekipa koja stoji iza startapa Futuring učestvovala je na LEADER projektu koji su organizovali CANSEE – Kanadsko-srpsko poslovno udruženje, Privredna komora Srbije i Poslovna škola „Richard Ivey“ Univerziteta Zapadni Ontario iz Kanade. Una Vidaković je među 40 učesnika projekta pobedila sa svojim biznis planom. Ona kaže da im je do sada postalo jasno da im klasično obrazovanje neće dati znanje potrebno za razvijanje startapa niti za razvoj preduzetništva, i zato su veoma zahvalni CANSEE organizaciji koja im je omogućila ne samo da dobiju znanje od instruktora sa kanadskog univerziteta već i da razmene iskustva sa veoma uspešnim preduzetnicima iz Srbije i Kanade. „Na kraju programa imali smo priliku da predstavimo sopstvenu ideju i plan, a moja ideja za veb-platformu koja bi povezivala proizvođače rukotvorina sa kupcima odnela je pobedu. Svako ko ima dobru ideju treba da proba da je realizuje jer zaista nije teško doći do znanja kroz projekte slične ovom. U Srbiji postoji veliki broj stručnjaka sa kojima je lako povezati se, potrebno je da verujete u svoju ideju i da naporno radite na njoj. Čak i ako prva ideja ne doživi uspeh, steći ćete iskustvo, znanje i poznanstva koja će omogućiti razvoj neke sledeće ideje“, ohrabruje Una.

18

BUDI KREATIVAN

Niko neće da uloži u bilo šta ako se ne pokaže kvalitet.

Pokaži da možeš bez novca!

Tražili smo pomoć od državnih institucija. Ići ćemo i do evropskih institucija.

Moramo da nađemo zdrave osnove finansiranja. Uvek će biti nekih uslova, takav je svet. Moramo da imamo „crvenu liniju“ preko koje ne prelazimo. Ako neko hoće da stavimo njegov baner kada čistimo reku, stavićemo, nije problem, on to finansira, ali mi smo uradili dobru stvar NEMANJA CVETKOVIĆ

BUDI KREATIVAN

19

Nemanja Cvetković, Lejla Ibrulj i Ante Pereza ne žele da obnavljaju Jugoslaviju, a mogu li da pomire narode i isprave greške starijih generacija? „Balkanac“ je udruženje koje se bavi edukacijom, liderstvom i povezivanjem mladih ljudi u regionu. Misija koju imaju je razbijanje predrasuda, udruživanje i građenje boljih uslova za sve mlade na prostoru celog Balkana, u sklopu čega je i dokumentarni film „Zar nije bolje ovako“, koji je izazvao ovacije publike u punoj sali Doma omladine Beograd kada je premijerno prikazan u martu. Od ideje da će jednog dana, kao što su rekli u jednom razgovoru, takva vest biti na naslovnoj strani nekih novina, u ovom trenutku važnije je samo to da se i ovakvi ljudi – vaspitani, pametni, komunikativni, preduzimljivi, uopšte i nađu u novinama PIŠU DIMITRIJE ĐURIĆ I MARIJA BOŽIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ I LIČNA ARHIVA

20

D

BUDI KREATIVAN

DOK IZ ZEMALJA BIVŠE JUGOSLAVIJE SKORO PA NA DNEVNOM nivou stižu vesti o zategnutim odnosima između država i vode se verbalni okršaji, mladi iz regionalnog udruženja „Balkanac“ pitaju pesmom: „Zar nije bolje ovako: hajde da budemo drugovi, hajde prihvati ruku što prijatelj pruža ti! Zar nije bolje ovako: raširi krila, anđele, znam da ih imaš, u zlatnoj prašini nađi me.“ Njihov dokumentarni film „Zar nije bolje ovako“ izazvao je ovacije publike u punoj sali Doma omladine Beograd kada je premijerno prikazan u martu. „Ne želim da mrzim druge ljude samo zato što su drugačiji, svi smo mi isti – ničiji, svačiji i drugačiji“, odzvanjalo je u ušima dugo nakon projekcije filma.

Nemanja Cvetković, Lejla Ibrulj i Ante Pereza ne žele da obnavljaju Jugoslaviju, a mogu li da pomire narode i isprave greške starijih generacija? „Balkanac“ je udruženje koje se bavi edukacijom, liderstvom i povezivanjem mladih ljudi u regionu. Misija koju imaju je razbijanje predrasuda, udruživanje i građenje boljih uslova za sve mlade na prostoru celog Balkana. Žele da naprave regionalni centar koji bi okupio Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Albaniju, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Grčku. Žele da zajedno rešavaju brojna pitanja i tako učine ovaj deo sveta mnogo boljim.

Od ideje da će jednog dana, kao što su rekli u jednom razgovoru, takva vest biti na naslovnoj strani nekih novina, u ovom trenutku važnije je samo to da se i ovakvi ljudi – vaspitani, pametni, komunikativni, preduzimljivi, uopšte i nađu u novinama.

Na ideju da okupi vršnjake iz regiona i, za početak, snimi dokumentarni film o međuljudskim odnosima u tom istom regionu, pre tri godine, došao je Nemanja Cvetković, dvadesetdvogodišnji student iz Beograda. „Mi smo hteli da pokažemo neke dobre strane svojih gradova kroz dokumentarni film. Prvenstveno, da mladi ljudi mogu da se udruže i snime jedan dokumentarni film bez novca. I u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Splitu, bilo gde, postoje loši i dobri ljudi. Veoma smo blizu, ali nismo putovali. Nemamo dovoljno novca da odemo

ni stotinu kilometara van svog grada i onda slušamo medije i političare i stvaramo negativnu sliku“, objašnjava Nemanja zašto se odlučio na taj korak.

Da bi počeo sa gradnjom novih staza mira i poštovanja, Nemanja je pozvao mlade iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine da mu se pridruže i da zajedno putuju. Kaže da te 2014. kada je pravio plan putovanja, u Crnoj Gori nije bilo toliko netrpeljivosti, pa se odlučio samo za ove tri države, ali i zbog finansija. Ubrzo su mu se pridružili Lejla Ibrulj iz Sarajeva i Ante Pereza iz Zagreba i pripreme za putovanje mogle su da počnu.

Tražili su pomoć od institucija, ali je nisu dobili. Čak ni kameru kojom bi snimali doMi smo grupa kumentarac.

Balkanaca koja „Mi smo grupa Balkanaca koja se upoznala prvi put u životu, sjeli smo u autobus se upoznala prvi i putovali zajedno, živjeli zajedno, dijelili put u životu, sjeli komad hljeba, novac, probleme i snove. Posmo u autobus i kazali smo da je to najnormalnija stvar na putovali zajedno, svijetu, da su to sve obični ljudi željni jedni živjeli zajedno, dijelili drugih, omladina sa snovima, željama, plakomad hljeba, novac, novima, odličnim idejama, a bez mogućprobleme i snove. nosti. Zato što je neko nekada rekao da ne Pokazali smo da je treba da imamo jedinstvo i da volimo naše to najnormalnija različitosti, mi smo baš suprotno dokazali.

Bez ičega i bez pomoći uradili smo veliku stvar na svijetu, stvar i ona će zauvijek ostati dokaz da su da su to sve obični stariji pogriješili i da mnogi danas griješe“, ljudi željni jedni priča Lejla iz udruženja „Balkanac“ u Saradrugih, omladina sa jevu o prvim koracima snimanja. I danas snovima, željama, često nailaze na nerazumevanje okoline, planovima, odličnim opaske da obnavljaju bivšu državu, ali sve idejama, a bez su to predrasude koje su nakon raspada mogućnosti Jugoslavije postale obeležje ovih prostora.

Nijedno od njih troje nije imalo predrasude LEJLA IBRULJ prema ljudima iz drugih zemalja, ali neka vrsta straha je postojala pre nego što su krenuli.

ANTE PEREZA, STUDENT AKADEMIJE LIKOVNIH UMJETNOSTI I PREDSEDNIK UDRU-

Nakon dvije godine prepune stalnih putovanja po Balkanu, ne mogu zamisliti da negdje ne budem dobro dočekan i ugošćen ANTE PEREZA

GE „Balkanac“ iz Zagreba, smatra da je ovo najbolji način da se premoste prepreke. „Iako sam odrastao u jednom zdravom okruženju, neopterećenom takvim temama, moram priznati da sam prije mog prvog posjeta i Bosni i Hercegovini i Srbiji bio u određenom strahu. Uz onaj prirodni strah od odlaska negdje prvi put, tu je bio i onaj koji je u većini nas prvenstveno zbog krive slike koja se pušta u javnost preko medija. Ali onog trena kada sam kročio u Beograd i Tuzlu, sve je to palo u vodu. Politički i ‘narodni‘ odnosi su u potpunosti različiti.

Iako postoje predrasude i određena pasivna netrpeljivost, većina ljudi na ovim prostori-

BUDI KREATIVAN

ma vodi se drugačijim načelima nego političari. Kad se upoznaju, prestaje im biti važno tko je koje vjere ili nacije već kakav je tko čovjek. Nakon dvije godine prepune stalnih putovanja po Balkanu, ne mogu zamisliti da negdje ne budem dobro dočekan i ugošćen“, priča Ante.

JEDAN OD GLAVNIH RAZLOGA ZA SNIMANJE FILMA BILI SU problemi sa kojima se mladi u ove tri zemlje suočavaju kada završe studije.

Otići iz zemlje ili ostati, pitanje je koje je svako bar jednom postavio, a do odgovora nije jednostavno doći. Još tokom studiranja pruža se prilika za odlazak u inostranstvo i programi razmene sve su popularniji među studentima. I neki od njih odluče da se presele baš u te zemlje, da nastave stručno usavršavanje, pronađu posao i ostanu.

Postoji taj momenat u filmu kada Nemanja pita dvojicu momaka, frizera Zorana i Emira, gde vide sebe za desetak godina – ovde ili negde „preko“? „Pa, ovde!“, bili su jedini koji su tako odgovorili, a grohotan i neprijatan smeh zaglušio je Dom omladine, „zarađujemo lepo i pokušaćemo sve, ako ne ide, spakovaćemo se i otići.“ I po tom stavu slični su Nemanji, Lejli i Anti – srećni su, ispunjeni i zadovoljni u gradovima kojima žive i još ne razmišljaju o napuštanju zemlje. Još ne, jer veruju da može da bude bolje i da mogu kvalitetno da žive od svog rada. „Ako i dalje nastavimo biti na margini, na dnu, samo zato što neko ima koristi od toga“, bio bi Lejlin razlog za odlazak iz zemlje, a jedini uslov koji Nemanja ima jeste da može pristojno da živi od svog rada. „Jedini uslov koji tražim je da mogu da radim – od ponedeljka do petka, a da vikendom mogu da se posvetim porodici, pozovem prijatelje na ručak, a ne da razmišljam hoću li imati para da platim račune. Pod ovim uslovom koji sam naveo – svako bi ostao ovde ili

21

se vratio, ako je već otišao“, kaže Nemanja koji je već imao prilike da živi i uči u inostranstvu, u Parizu, gde žive dve generacije njegovih rođaka. I tek što se privikao, odlučio je da se vrati. „Da li će moj jedini pokretač biti novac u gradu u kom ne znam nikog? Mislio sam da bi energiju – sa svojih tada 19 godina – trebalo da uložim u ovu zemlju. Video sam kako to tamo izgleda: radio sam, zarađivao kao što ovde, verovatno, ne bih nikad, učio sam i dolazio u stan misleći: šta će mi ovaj novac? Tu slobodu, da se posle fakulteta opustim, popijem kafu, porazgovaram sa nekim – nisam imao“, poverava nam se Nemanja. „Mi ovde, međutim, imamo nesaradnju i lošu ekonomsku situaciju. I dobro, hajde da se najpre povežemo mi mladi, a onda da promenimo uslove u kojima živimo.“ I on, kao i Lejla i Ante odgovorne za situaciju i uslove u kojima žive vide u političarima. Godinama su na vlasti isti ljudi, a Nemanja smatra da nisu uspeli da pokažu šta mogu i da treba da ih zameni neko drugi. Međutim, umesto političkog, društveni aktivizam bio je njihov izbor. „DRUŠTVENI ANGAŽMAN JE NEPROCJENJIV, NEMJERLJIV, NESEBIČAN... MOŽDA BIH BILA dobar političar, ali to nisu moji afiniteti.

Ovako barem mogu doprijeti do omladine, ne zato što sam političar, već ‚neko iz mase‘ ko želi promjene i radi na tome. Ne želim reći da je politika loša, kao društvena nauka je odlična i kamo sreće da su nam na vlasti pošteni, pametni i školovani političari, ali nisu. O našim, vašim i bilo kojim političarima iz regiona nemam neko visoko mišljenje iz razloga što nam nisu dali povoda za to“, kaže Lejla. „Odabrali smo društveni angažman s ciljem da osvjestimo ljude koji na kraju krajeva biraju te političare, da otvore oči i shvate da je nacionalizam i zatvaranje u svoje granice zamka. A i ako pogledamo povijest, vidjet ćemo da je većina promjena nabolje došla od ljudi kao mase, a ne od političara“, pojašnjava Ante.

Pre nego što sa nekih govornica počnu da izgovaraju sve one krupne reči kao, na primer, netrpeljivost, tolerancija i mir, Lejla, Ante i Nemanja spremni su da, najpre, krenu od „sitnih“, lokalnih problema sa kojima se susreću u svom najbližem okruženju, recimo od ekoloških, pa da se okupe i očiste reku. Ali ni u tome nisu imali podršku. „NIKO NEĆE DA ULOŽI U BILO ŠTA AKO SE ne pokaže kvalitet. Pokaži

da možeš bez novca! Tražili smo pomoć od državnih institucija. Ići ćemo i do evropskih institucija. Moramo da nađemo zdrave osnove finansiranja. Uvek će biti nekih uslova, takav je svet. Moramo da imamo ‚crvenu liniju‘ preko koje ne prelazimo. Ako neko hoće da stavimo njegov baner kada čistimo reku, stavićemo, nije problem, on to finansira, ali mi smo uradili dobru stvar“, kaže Nemanja.

Pre nego što budu dobili finansijsku podršku i otpočeli sa realizacijom planova o osnivanju regionalnog centra, ova trojka, kao i njihovi „saborci“, još će se baviti onim istraživačkim radom. Snimiće još jedan dokumentarni film, ali ovog puta i sa vršnjacima iz Crne Gore i Makedonije.

I pre nego što pomislite da „sve ovo lepo zvuči, ali da, iskreno, od toga nema ništa“, pitajte se kada ste poslednji put putovali, na primer, u Sarajevo ili Zagreb. Ili kada ste poslednji put razgovarali sa svojim vršnjacima iz Bosne ili Hrvatske? Ovi ljudi su ustali protiv predrasuda, laži, zapaljivih retorika, zalažući se, ako ni za šta više – a uspeće oni u svemu, onda za međusobno razumevanje i poštovanje. A vi sad kažite, zar nije bolje ovako?

®

22

EX CATEDRA

EX CATEDRA

TREBA NAM NOVI OPTIMIZAM VOLJE Dva puta je istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević bio kustos paviljona Jugoslavije na Venecijanskom bijenalu, a njegovi kustoski projekti bili su izlagani i u muzejima i galerijama u Helsinkiju, Njujorku, Oslu i Utrehtu. Učesnik je velikog broja međunarodnih stručnih konferencija i kao predavač gostovao je na mnogim univerzitetima i umetničkim školama. Dve godine bio je pomoćnik ministra kulture. Njegova predavanja, kao i govori na raznim tribinama daleko su od šablonskih i profano rečeno predstavljaju vrhunski doživljaj...

PIŠE BRANKO ROSIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

23

ranislav Dimitrijević je diplomirao na Katedri za modernu umetnost Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, a magistrirao na Katedri za istoriju i teoriju umetnosti Univerziteta u Kentu, u Velikoj Britaniji. Doktorirao je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu sa temom „Utopijski konzumerizam – nastanak i protivrečnosti potrošačke kulture u socijalističkoj Jugoslaviji“.

I taj doktorat ima tematski veze sa njegovom novom knjigom Potrošeni socijalizam u kojoj se umnogome bavi potrošačkom kulturom u Jugoslaviji...

B

Na početku bismo želeli da čujemo nešto o razlozima koji su vas naveli da napišete knjigu Potrošeni socijalizam.

Verovatno je glavni razlog to što je danas u redovnom obrazovanju Jugoslavija praktično isključena. Za to vreme sećanje na nju obeleženo je dvema ekstremno suprotstavljenim pozicijama – po „totalitarnoj paradigmi“, ona je bila država jednoumlja, nemaštine, sivila i političke represije, dok za „jugonostalgičare“ ona predstavlja epohu blagostanja, napredovanja, sigurnosti... Pojava potrošačke kulture u SRFJ ovde je primer koji nam može pomoći da ono što jesu bile naizgled protivrečnosti tog sistema prepoznamo pak kao „nadodređenja“ tog sistema, kao njegove konstitutivne karakteristike koje su proizvod dinamičnih društvenih odnosa, a ne nekog represivnog jednoumlja. Nisam sklon jugonostalgiji ali mi je veoma važno da, posebno mlađim čitateljima, pokažem da je to vreme (naročito kada govorimo o pedesetim i šezdesetim) bilo vreme društvenog napretka kakvo je danas nezamislivo, ali i da je istovremeno važno videti šta su bile pukotine u tom sistemu koje su dovele do njegovog sloma, do toga da se on „potrošio“. Meni je takođe važno da pokažem razloge, i njih vidim u pojmu „društvene imaginacije“ koji je ključan za ovu knjigu, kako su se olako napustile socijalističke društvene aspiracije – jednakost, solidarnost, javni interes – i prihvatila liberalna imaginacija koja poznaje samo pojam lične sreće ili privatnog blagostanja.

24

EX CATEDRA

Kako je forsiranje potrošačke kulture u raskidu sa Rusima uticalo na Jugoslaviju? A šta je sve potrošilo Jugoslaviju pored nacionalizma s kraja osamdesetih?

Potrošačku kulturu u socijalizmu možemo pratiti još od početka pedesetih, od raskida sa staljinizmom. I svakako da ona jeste uticaj kulturne vesternizacije, ali isto tako i sistemska odluka koja nije trebalo da se kosi sa socijalističkim vrednostima i socijalističkom organizacijom proizvodnje. Čuveno bezalkoholno piće „Cockta“, na primer, lansirano je početkom pedesetih na skakaonici u Planici kao ozbiljan tehnološki, dizajnerski i marketinški zahvat – cilj je bio ne samo imitacija zapadnih modela već i njihova adaptacija u socijalističkom sistemu. Nezapamćeni napredak Jugoslavije tokom pedesetih (verovatno najefikasniji ekonomski rast u Evropi u 20. veku) omogućio je upravo amalgam diktirane modernizacije „odozgo“ i spremnosti ljudi da svoj rad ulože u izgradnju novog sistema, odozdo. Dakle nešto potpuno suprotno od ovoga što imamo danas.

Jugoslovenski socijalizam su potrošile dve ideologije, koje su na prvu loptu izgledale kao da su u sukobu ali su zapravo bile u neželjenoj ili nesvesnoj koaliciji. Pre svega, to su nacionalističke ideologije, ali su to i liberalne ideologije koje su verovale u svemoć tržišne ekonomije kao ključa za rešenje svih problema. Dok je tokom devedesetih još izgledalo da su te dve antijugoslovenske ideologije suprotstavljene (Milošević je reprezentovao prvu, a „demokratska opozicija“ drugu), one su potom našle zajednički interes, svoj politički amalgam, i od tada je ono što su bili temelji socijalizma potpuno razgrađeno – a pre svega su uništeni zdravstveni i prosvetni sistem.

Zašto se posle toliko godina i decenija nismo kao društvo dogovorili o Jugoslaviji? Mislim na njenu percepciju. Jugoslavija je u tim percepcijama ili najveća greška Srbije, tamnica hrvatskog naroda, a s druge strane imamo neprekidnu jugonostalgiju?

Zato što je ideologija kojom je rušena Jugoslavija i dan-danas vladajuća u svim njenim zemljama naslednicama, a njen glavni cilj je bila pljačka društvene svojine kao osnove jugoslovenskog socijalizma. Ta ideologija sada prikriva vlastitu katastrofu tako što jugoslovenski sistem

POKUŠAVAM DA NAĐEM RAVNOTEŽU IZMEĐU POTREBE DA SVOJE STUDENTE UPUĆUJEM DA „MISLE SVOJOM GLAVOM“ I ONOGA DA KAD POČNU DA MISLE SVOJOM GLAVOM STIČU I VEĆU ODGOVORNOST DA SVOJA RAZMIŠLJANJA PROVERE, UPOREDE I REVIDIRAJU U ZAJEDNICI. NAJVIŠE ME MUČI PITANJE ZA KOJE TO BUDUĆE VREME MI UOPŠTE OBRAZUJEMO MLADE LJUDE

označava kao totalitarni. Ali ovde postoji problem sadržan i u vašem pitanju – nije istorija nešto oko čega treba da se dogovorimo, ona mora biti zasnovana pre svega na činjenicama i te činjenice se mnogima ne sviđaju pa bi da uspostave „dogovornu istoriju“, i otuda imamo istorijski revizionizam koji je posebno koban kada je Narodnooslobodilačka borba u pitanju, ali i kada je reč o posleratnom periodu.

Iz Jugoslavije evo nas u tranziciji, u Srbiji; kako se definiše stanje u današnjoj kulturi ili na šta je „potrošena Srbija“?

Srbija je potrošena na ratove devedesetih iz kojih se mentalno nije oporavila, niti će dokle god njeni građani potiskuju i zaboravljaju to vreme, a svako potiskivanje i zaborav traumatičnog sadržaja vodi u najmanju ruku u frustraciju. Živimo u jednom sasvim frustriranom društvu.

Gotovo sve srpske vlade u tranziciji su prećutno išle po onome „prvo da sredimo stanje u privredi i društvu pa ćemo kulturu“. Ispada da su komunisti više ljubili umetnost – zašto ovim današnjim do toga nije stalo?

Zato što se ne isplati, odnosno zato što ne donosi profit. To je ta fantazija o samoodrživosti kulture, pa se fantazira kako kultura može biti privredni resurs. Može, ali samo u slučaju one kulture koja je tradicionalno hegemona kao što je, na primer, britanska, a ne neka mala periferijska kultura koja ne može da postoji bez sistemske podrške. Meni je najsmešnije kada slušam da je kulturna politika u SFRJ bila ideologizovana, a da sada više tobož nema ideologije. Pa pogledajte, recimo, aktuelne re-

zultate gradskog konkursa za finansiranje projekata u kulturi. To je čista ideologija, postoje crne liste nepodobnih, a novac se ne daje, recimo, za međunarodni festival nove muzike Ring-Ring nego za bizarne fenomene ovdašnje „rok kulture“ kao što su koncerti Nevernih beba ili grupe Alisa.

Za mene je to upravo primer ideološkog – koji bi inače bio razlog da grupa Alisa dobije trista hiljada iz gradskog budžeta a Ring-Ring za ozbiljan festivalski program samo sto hiljada? Pritom se krije ko su bili članovi komisije koja je donosila tako sramotne odluke. U SFRJ se vrlo dobro znalo ko je činio komisije koje su odlučivale u kulturi i ko je bio odgovoran za šta.

Pa otkuda je, na primer, toliko filmova koji su bili kritični prema sistemu (a što nije samo „crni talas“) snimljeno uz pomoć državnih fondova?

Da li je situacija sa zatvorenim muzejima najveći apsurd?

To je jasan simptom našeg duhovnog stanja. Pokušaj obnove muzeja bio je sasvim logičan zahtev iz muzeološke struke i on je i u slučaju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti bio rezultat onog kratkotrajnog optimizma koji je počeo rušenjem Miloševića a već 2003. okončan ubistvom Zorana Đinđića. Tada je izgledalo da je osnaživanje i reforma institucija prvi prioritet kulturne politike. Imali smo tokom prve decenije bar dve takve javne ustanove koje su pokazale kapacitet da se menjaju i da postanu otvorena i dinamična mesta savremene kulture – Narodna biblioteka dok je tamo bio direktor Sreten Ugričić i Muzej savremene umetnosti dok je direktorka bila Branislava Anđelković.

Znamo kako se to upravo u slučaju ove dve ustanove završilo. Danas smo dovedeni u situaciju da većina javnih ustanova kulture tavori, bez obzira na to da li su zatvorene, otvorene ili poluotvorene. Srećom po nas koji se bavimo istorijom jugoslovenskog perioda, Muzej Jugoslavije je jedan od retkih izuzetaka.

Ima rijalitija u svim zemljama Evrope, ali da li je teorija zavere da je svaka vlast od Miloševića pa naovamo koristila te turbo-folk derivate kao sredstvo za zaluđivanje naroda?

Ne verujem u teorije zavere, pa ni u tu!

Ne verujem da se sve može nametnuti odozgo, ali znam da se kultura može koristiti u političke svrhe, što uključuje i turbo-folk.

EX CATEDRA

Uostalom, turbo-folk je jedan od glavnih kulturnih identiteta ove sredine, spada u tri najpoznatija ovdašnja kulturna brenda ili kulturna „aseta“, u ono što ja zovem „Tri-T“: Tito, Tesla i Turbo-folk. Ja sam ranije pisao o turbo-folku i sklon sam da taj fenomen vidim kao globalni fenomen – svaka sredina ima svoj turbo-folk, taj najčešće prilično otužan i formulaičan primer savremene muzike. Ne pravim razliku između turbo-folka i one muzike koja se vrti na mejnstrim čartovima drugde u svetu. Šta je suština našeg nesporazuma sa Marinom Abramović?

Ako postoje nesporazumi u umetnosti, to je veoma dobra stvar – umetnost i jeste nekakav nesporazum, inače bismo se svi složili šta je njena definicija i ona bi izgubila svoju napetost. Koliko vidim, više Marina Abramović ima potrebu da istakne neki svoj lični nesporazum sa ovdašnjom sredinom. Ne znam, pisao sam ranije o tome u Nedeljniku, jer je ona za nekog ko se u istoriji umetnosti mora smatrati veoma radikalnom umetnicom pokazala mnogo malograđanskog i „pompijerskog“ jer očekuje nekakve državne počasti i nekakav poseban tretman u ovoj sredini. Zanimljivo mi je bilo kako je umetnica tako radikalne provenijencije preuzela kičastu retoriku kada je u Crnoj Gori primala nacionalna priznanja, pa ih sada očekuje valjda i u Srbiji.

Prosto sam verovatno naivno verovao da su umetnici počev od te generacije prevazišli takvo ceremonijalno tretiranje umetnosti i figuru umetnika od „nacionalne važnosti“. To se toliko kosi sa prirodom umetnosti koju je Abramovićeva praktikovala sedamdesetih, i na to su ukazali mnogi umetnici njene generacije – kako Ulay s kojim je dugo sarađivala (i koji je morao i da je tuži zbog eksploatacije zajedničkih radova), tako i Vito Akonči ili Ivon Rajner koja je njene sadašnje aktivnosti označila kao „groteskni spektakl za predstavnike krupnog kapitala i holivudski džet-set“.

Kada ste, uslovno, bili član Vlade Srbije, šta ste hteli da menjate u kulturi i šta je moguće ovde promeniti ili primeniti?

Nisam baš bio „član Vlade“, bio sam visoki državni činovnik, pomoćnik ministra kulture te dve godine. Mislio sam da je obaveza svih nas da, kad već imamo tolike primedbe na sistem u kulturi,

i ako smo u prilici, pokušamo nekako da ga iznutra menjamo. Tada se činilo da je to možda moguće – ja sam i prihvatio to mesto zato što, kao ni drugi pomoćnici u tom mandatu, nisam bio nameštenik neke političke partije. Zalagao sam se za promenu prioriteta u kulturi i formiranje transparentnih procedura u odlučivanju.

S obzirom na to da sam tada imao vrlo konkretno zaduženje koje se ticalo međunarodnih odnosa, najviše sam radio na pristupanju Srbije evropskim fondovima u kulturi, aktiviranju različitih oblika kulturne razmene, takođe sam bio predstavnik u evropskom fondu za kinematografiju „Eurimages“, itd. Nešto od toga je tada napredovalo, ali je bilo jasno da tadašnja vlast nije imala ni volju ni kapacitet da ozbiljnije uđe u formulisanje nove kulturne politike.

Zanimljivo je i jedno pitanje o savremenim autorima i njihovoj percepciji u budućnosti: na primer, prošle nedelje smo ispratili Dejmijena Hersta u Veneciji, koliko će on trajati u istoriji umetnosti? Koliki je njegov rok trajanja?

Herst već veoma dugo „traje“, dakle još od početka devedesetih. Ja bih rekao da je njegov postupak iz devedesetih jedan od najznačajnijih primera za period koji nazivam „visokom savremenom umetnošću“ i koji počinje i sa izložbom Frieze u Londonu 1988. koju je upravo organizovao Herst.

Ovo šta Herst radi u poslednje vreme – od hiperprodukcije „tačkastih slika“ do ove megalomanije u Veneciji – jeste prikaz delirijuma „visoke savremene umetnosti“.

Za razliku od lažnog humanizma Marine Abramović, Herst je lišen svakog humanizma. On je zato značajan umetnik ovog vremena, a karakteristika umetnosti ovog vremena je ono što nazivam „poznom sa-

DEJMIJEN HERST JE ZNAČAJAN UMETNIK OVOG VREMENA, A KARAKTERISTIKA UMETNOSTI OVOG VREMENA JE ONO ŠTO NAZIVAM „POZNOM SAVREMENOM UMETNOŠĆU“, NJENA DEKADENTNA, MANIRISTIČKA FAZA. ON JE U OVOM RADU NA VENECIJANSKOM BIJENALU TAKVO STANJE ZAPRAVO DOVEO DO APSURDA

25

vremenom umetnošću“, njena dekadentna, maniristička faza. On je u ovom radu na Venecijanskom bijenalu takvo stanje zapravo doveo do apsurda.

Imao sam sreću da slušam vaša predavanjima nama starijima, ali šta je najbitnije što želite da prenesete svojim studentima, mladima?

Pokušavam da nađem ravnotežu. I to između potrebe da ih upućujem da „misle svojom glavom“ i onoga da kad počnu da misle svojom glavom stiču i veću odgovornost da svoja razmišljanja provere, uporede i revidiraju u zajednici. Najviše me muči pitanje za koje to buduće vreme mi uopšte obrazujemo mlade ljude. S obzirom na to da ne umem da predviđam budućnost, nemam nikakvog kapaciteta za to, mislim da je moj zadatak kao istoričara da ukažem na istorijske primere u kojima postoji i jezgro ovog vremena, na primere koji im mogu poslužiti da razviju stav o ovom vremenu, a ne samo da nešto zanimljivo nauče o prošlosti.

Jeste li optimista kad je reč o današnjim studentima u Srbiji, i što se tiče umetnosti i što se tiče njihovog pogleda na svet?

Oko lažne dileme da uvek moramo izabrati između optimizma i pesimizma, ključ je davno našao čuveni italijanski teoretičar i komunistički političar Antonio Gramši sa svojom formulom – pesimizam intelekta, optimizam volje! Pogledi na svet mlađih generacija uslovljeni su, nažalost, svetom u kom kako manjka društvene imaginacije koja bi mogla da ulije taj optimizam volje, tako manjka i kritičkog mišljenja, onog preduslova za pesimizam intelekta. I nisu oni stvorili taj svet, oni samo pokušavaju da u njemu prežive.

U savremenoj umetnosti koju nastojim da pratim, iako sa smanjenim entuzijazmom, na neki način se vide ti lomovi i meni su najzanimljiviji oni umetnički postupci ili forme organizovanja koje znaju za te lomove i pokušavaju da se u odnosu na to aktiviraju. Pošto nastojim da koristim priliku da dam i neke pozitivne primere, u oblasti savremene umetnosti to bi, kada su mlađe generacije u pitanju, u Beogradu, recimo, bile aktivnosti Ostavinske galerije ili prostora Kvaka 22. I u drugim gradovima dolazi do novih formi samoorganizovanja gde prepoznajem taj optimizam volje.

®

26

BUDI VREDAN

STEPENIK ZA GRAD

BUDI VREDAN

G

ezim Ljalja rođen je 25. jula 1956. godine u Đakovici. Još kao veoma mali počeo je da juri za loptom i ubrzo je postao deo lokalnog fudbalskog

kluba „Vlaznimi“.

Sa 12 godina Ljalja je postao deo mlade reprezentacije Kosova koja je bila prva na turniru jugoslovenskih republika i pokrajina u Borovu. Odmah zatim postao je i deo mlade reprezentacije Jugoslavije na turniru u Monte Karlu.

Kada se to završilo, dvojica velikana Stjepan Bobek i Marko Valok doveli su ga u fudbalski klub Galenika u Zemunu. Bila je 1973. godina.

Nije Ljalji bilo lako da se privikne, došao je iz Đakovice u glavni grad – ili onaj pored glavnog grada, reći će neko – a i slabo je znao jezik. Ipak, u Zemunu je postao zvezda. Nastupio je i za olimpijski tim Jugoslavije.

Razgovarao je sa Draganom Džajićem da pređe u Zvezdu, ali se to nije ostvarilo, isto kao što kasnije nije postao deo francuskog Liona i čuvenog njujorškog Kosmosa. A mogao je, samo mu nisu dali.

Ostao je Ljalja u svom Zemunu ceo život. „BITI ZEMUNAC NIJE STVAR KRŠTENICE, VEĆ STANJE DUHA“, IZJAVIĆE jednom hro-

ničar Zemuna Branko Najhold.

Kao igrač Ljalja je bio brz, eksplozivan.

Imao je i dribling i tu kreativnost koja je krasila samo najveće, one koji vide nešto što drugi ne vide.

Bio je deo generacije koja je Zemun u sezoni 1981/82. odvela do polufinala kupa.

Tu su poraženi od Crvene zvezde, ali su zato pre toga izbacili Hajduk i Partizan.

Za Zemun odigrao je više od 350 mečeva.

Glumio je u filmu „Trener“ Puriše Đorđevića, završio je muzičku školu, učestvovao je na Salonu karikature, a kada je kopačke okačio tamo gde se one kače, posvetio se slikanju – jer Ljalja ipak nije samo tamo neki trkač za loptom – i deci u omladinskoj školi Zemuna.

Pored svega toga, Ljaljino ime i prezime ponosni su vlasnici 97. od ukupno 128 stepenika „Kalvarica“ u Zemunu na kojima se nalaze imena znamenitih Zemunaca. Onih koji su „doprineli afirmaciji grada i nikada ga se nisu odrekli“, navodi se u obrazloženju.

Te stepenice mogu vas, ukoliko to želite

27

Na 128 stepenika „Kalvarica“ u Zemunu nalaze se imena znamenitih Zemunaca. Onih koji su doprineli afirmaciji grada i nikada ga se nisu odrekli. Te stepenice mogu vas, ukoliko to želite i ukoliko imate dovoljno snage u butinama i vazduha u plućima, iz Ulice Svetozara Miletića – preko Dragana Mancea, Isidore Sekulić, Momčila Bajagića Bajage, Branka Pešića, Koraksa, Dušana Petričića, Davida Albaharija, Marka Valoka, Karakaševića (i jednog i drugog) i mnogih drugih – odvesti na Kalvariju, jedno od tri brda na kojima Zemun leži (druga dva su Gardoš i Ćukovac). Sve to je ideja mladog momka po imenu Nenad Hegediš koji je želeo da učini nešto lepo za mesto u kojem živi, što nije bilo lako

PIŠE SLOBODAN MARIČIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ I PRIVATNA ARHIVA i ukoliko imate dovoljno snage u butinama i vazduha u plućima, iz Ulice Svetozara Miletića – preko Dragana Mancea, Isidore Sekulić, Momčila Bajagića Bajage, Branka Pešića, Koraksa, Dušana Petričića, Davida Albaharija, Marka Valoka, Karakaševića (i jednog i drugog) i mnogih drugih – odvesti na Kalvariju, jedno od tri brda na kojima Zemun leži (druga dva su Gardoš i Ćukovac).

Zbog čega bi ljudi trebalo da dođu u Zemun? „Imamo sve ovde. Ima više tačaka, ali one zbog kojih bi svi stranci iliti Beograđani trebalo da dođu – imamo kulu, imamo Madlenijanum, Zemunsku pijacu, Zemunski kej, Zemunski park... Ali ima još mnogo stvari koje treba promovisati da budu kao u Brazilu. Još dosta tačaka može da se napravi, ali to sve mora kroz događaje, manifestacije i okupljanja. Žao mi je što to moram da kažem, ali naša opština ne ulaže dovoljno u mlade, ne bavi se uopšte njima. Mislim da mladi treba da se aktiviraju i dođu do opštine. Koliko god mrzeo tu politiku, što sam stariji hoću da uđem u to sa neke dobre strane da nešto radimo, a sa druge neću da se kaljam. Ipak sam ja nešto uradio. Zemun je ogroman potencijal gde možeš prvenstveno turistički da zaradiš. Eto, imamo i Zemunski muzej, ali on ne radi“, kaže Nenad Hegediš.

Sve to je ideja mladog momka po imenu Nenad Hegediš koji je želeo da učini nešto lepo za mesto u kojem živi, što nije bilo lako. Pokrenuo je akciju „Zemunci za stepenice“. „Cilj nam je bio da ostavimo istorijski trag, da napravimo turističku atrakciju, da privučemo što više stranaca i domaćih turista“, priča Hegediš u intervjuu za Original, ističući i edukativni karakter akcije. „Dakle, stariji da se podsete velikih Zemunaca, mladi da nauče nešto novo, a oni najmlađi mogu na stepenicama da nauče prva slova“.

PREMA NJEGOVIM REČIMA, ZEMUN JE UVEK BIO I KULTURNI i sportski grad i u njemu se

svašta dešavalo, a danas ništa. „Ovom inicijativom hteli smo da pokrenemo nešto, neku lavinu. Sami smo u projektu, niko nam ne pomaže, ali mislim da će se dosta ljudi uključiti i da se konačno nešto dešava. Od manifestacija u Zemunu imate samo ‘Leto na Gardošu‘. Treba ljude nekako animirati, zatrovani su. Bitno je da ljude pokrenemo i ujedinimo“, kaže Hegediš.

Zemunci su, znate, čudna sorta. A ni sam Zemun nije baš obična varoš. Prvo ozbiljnije naselje na njegovoj teritoriji bio je keltski Taurunum, za koji se smatra da je podignut oko 85. godine pre nove ere.

Družina onih finih i druželjubivih Huna opljačkala ga je i spalila, u njemu su se posle naseljavali i Franci, a osvajala ga je i Vizantija, pa Turci, Austrijanci i Nemci. Posle Drugog svetskog rata Zemun postaje deo Beograda, ali će većina Zemunaca na to samo odmahnuti glavom.

28

BUDI VREDAN

OVOM INICIJATIVOM HTELI SMO DA POKRENEMO NEŠTO, NEKU LAVINU. SAMI SMO U PROJEKTU, NIKO NAM NE POMAŽE, ALI MISLIM DA ĆE SE DOSTA LJUDI UKLJUČITI I DA SE KONAČNO NEŠTO DEŠAVA. OD MANIFESTACIJA U ZEMUNU IMATE SAMO „LETO NA GARDOŠU“. TREBA LJUDE NEKAKO ANIMIRATI, ZATROVANI SU. BITNO JE DA LJUDE POKRENEMO I UJEDINIMO

„VOLEO BIH DA POZDRAVIM SVOG UČITELJA

me je dočekao kad sam stigao u Beograd“, kaže Gezim Ljalja na promociji knjige Ljudi sa basamaka o znamenitim Zemuncima sa stepenica za Kalvariju. „Kad si stigao u Zemun“, prekida ga Najhold. „Kad sam stigao u Zemun“, ispravio se Ljalja.

Mnogi Zemunci slabo izlaze van svojih utvrđenih granica. U Zemunu, kažu, imaju sve. „Znaš gde sam danas bila kod lekara? Čak u Beogradu“, rekla je jednom kuma Anja potpisniku ovih redova.

Nenad Hegediš je jedan od njih, i to sa „pedigreom“ – njegova porodica je u Zemunu preko 150 godina, a on ističe da je ponosan na to što mu je otac Janoš prvi Zemunac koji je učestvovao na Olimpijskim igrama.

Inače, stepenice nisu prva stvar koju je uradio za svoj Zemun – sam je pravio kante za smeće koje je postavljao na plaži Lido. „Pre pet godina osnovao sam grupu za trčanje ‘Zemune, dobro jutro‘. Okupljanje je uvek bilo kod restorana ‘Venecija‘.

U početku je to bilo par mojih drugara, a posle, kada je krenula organizacija preko Fejsbuka, sigurno se više od sto ljudi učlanilo, došlo da trenira, istrčalo polumaratone, maratone, ostalo u sportu... Žao mi je što zbog povrede više ne mogu time da se bavim. Posle se to dosta omasovilo, danas ima dosta tih trkačkih grupa. Imali smo jogu, treninge na Lidu...“ MARKA VALOKA, PRVI

IDEJU DA SREDI STEPENICE ZA KALVARIJU U ČIJOJ BLIZINI je odrastao dobio je u Brazilu kada je tokom posete Rio de Žaneiru

Branko Najhold Zemunski istoričar i pre svega strastveni hroničar Branko Najhold preminuo je krajem prošle godine. Šest meseci kasnije Najhold je dobio svoj mural u Zemunu. „Biti Zemunac nije stvar krštenice, već stvar duha“, piše pored njegovog lika.

A kakav je bio Branko? „Vrlo težak, ali pravičan i nikada nije hteo da popusti. Ono što je on uradio za Zemun... Napisao je preko 50 knjiga, 00–24 Zemunac, kada bi ga pitali šta je po nacionalnosti, rekao bi da je Zemunac. Međunarodni salon karikature, sve sfere sporta, istorija... Sve što se moglo napisati o Zemunu on je pisao. Ne znam ko bi mogao da ga nasledi. Da neko uzme da kuca to što je on napisao, ne bi iskucao sve za 30 godina. Imao je ogromnu podršku svoje supruge Bojane Ivanović. Ja se i danas čujem s njom. Pokušaće da nastavi stvari koje on nije završio“, kaže Hegediš.

video stepenice koje je ukrasio čileanski umetnik Horhe Selaron. „Imao je ideju da na preko 200 stepenika uradi mozaik sa bojama Brazila. Dnevno tamo dođe po 500, 600 ljudi, posle Glave šećera i Hrista, to je najveća turistička atrakcija. To je ono što sam ja hteo – da privučemo ljude sa Novog Beograda, sa Čukarice, iz drugih gradova. Da dođu na stepenice, da vide, da pročitaju. Ne moramo mi ništa da zarađujemo, ali njihova sledeća tačka će biti Zemunski kej ili neki kafić ili nešto. Doći će tu da ostave novac.

Prvenstveno tu mislim na strance“, navodi Hegediš.

Međutim, prvo je trebalo dobiti dozvolu od onih pred kojima su se i najveći klanjali – pred šalterom. „Godinu dana smo čekali da samo dobijemo dozvolu da krenemo da radimo.

Veoma tužno. Na kraju sam otišao kod tog predsednika opštine i u turističku agenciju i bilo je – ajde, sine, koliko puta smaraš, ajde, evo ti dozvola. Pritom nisam dobio nikakav papir u slučaju da sutra dođe komunalna da me pita: šta radiš to? Sve je na reč, što u prevodu znači da sam to mogao odmah da dobijem. Doduše, za tih godinu dana smo pripremili ceo projekat, što je u neku ruku i dobro“, ističe Hegediš.

Navodili su kao problem i to što je donji deo stepenica u nadležnosti Direkcije za puteve, a gornji – Direkcije za imovinu.

Sličan problem trenutno ima Gardoš koji nije ni u čijoj nadležnosti, pa se o njemu niko ne brine i tamo niko ne čisti. „Besmisleno. Više puta sam išao i u katastar. Nisam ulazio toliko u proceduru, više sam bio – dajte ljudi dozvolu i ništa više, mene to uopšte ne zanima. To su razni izgovori... Opština je prvo htela da učestvuje, ali to je njima uvek samo želja, treba to pretvoriti u stvarnost. Stepenice i dalje niko ne čisti osim nas. Svakog vikenda dolazim ovde, dođem u pet da me ne vidi niko i sve to sredim. Gre‘ota je, pada kiša, sliva se, pravi se blato... Gre‘ota da propadne, toliko smo radili“, kaže Hegediš. „Ovim stepenicama sam prošao kroz dosta problema... Veoma je teško kad si sam. Uvek ti moraš da zoveš, moliš, preklinješ. A ništa od ovoga nemam. Ništa nisam zaradio, niti planiram“, dodaje on.

A kako su izabrani kandidati? „NISAM TOLIKO DOBAR POZNAVALAC ZEMUNA I NJEGOVE KOMPLETNE ISTORIJE,

pa sam hteo da to bude projekat građana, da se svi uključe. Onda mi je tata rekao: ‘Čoveče, pa zovi Branka Najholda, on je toliko knjiga napisao o Zemunu, ceo život samo Zemun, Zemun, Zemun...‘ Kako doći do Branka Najholda? Našao sam nekako njegovu suprugu Bojanu Ivanović, čuo se s njom, pa se video sa Brankom. Bio je fasciniran pre svega što neko tako mlad želi da nešto uradi. Rekao sam mu: ‘Potreban mi

BUDI VREDAN

je spisak, neću ništa da vam se mešam, vi izaberite 200 imena, a na Fejsbuku će biti glasanje.‘ Tu smo dobili neku brojku od 127 imena. Malo smo posle korigovali sve, na Fejsbuku su uglavnom mladi ljudi, a nije Zemun samo to od pre 15 ili 20 godina.“ Hegediš naglašava da su tri meseca proveli na pravljenju samolepljivih kalupa iz kojih su posle skalpelom sekli imena.

Za boje, logično, izabrali su plavu i zelenu.

Imena su žuta, ali ne obična žuta – asfaltna kojom farbaju ulice, da duže traje. Sve su sami platili. „Prvo je išlo čišćenje... Ne možeš da veruješ šta sam sve našao. I špriceva i đubreta ko zna kakvog... Ekipa ide i čisti prvih deset, odmah iza ide druga koja farba u zelenu i plavu. Tako sve do dole. Sunđerom smo močili u žutu farbu i tapkali imena. Radili smo 21 dan. Završimo sa poslovima, dođemo ovde oko četiri, pola pet i sve do deset uveče radimo“, priča Hegediš. „Bilo je dosta pozitivnih komentara, ljudi su nam donosili sokove, kolače...

Plašio sam se da nam neko nešto ne kaže, uvek imaš namćora koji će prići i reći: šta to radiš, kako te nije sramota, uništavaš...

Nijedan loš komentar nismo imali“, dodaje on.

Kada su stepenice bile završene, Nenad Hegediš i njegova ekipa hteli su da na tome stanu. Postavljene su kante, a jelka je tokom novogodišnjih praznika dočekivala planinare dovoljno hrabre za uspon.

Organizovana je i akcija prodaje 128 fotografija za pomoć Osnovnoj školi „Radivoj Popović“ za decu sa oštećenjem sluha i od prikupljenog novca kupljena su dva tablet uređaja koja deci služe za komunikaciju. „Potom smo organizovali akciju ‘Kad porastem biću...‘. Fotograf Milica Ristić je fotografisala decu sa natpisima šta bi voleli da budu kad porastu. Poenta je bila da se druže. Treća akcija je bio trening po veoma kišovitom danu kada su ljudi došli i trčali uz stepenice. Od tada svakog utorka ovde dolazi po 50–60 ljudi da se bavi sportom“, navodi Hegediš. „KADA SMO SVE ZAVRŠILI, NAPISALI SMO

GODINU DANA SMO ČEKALI DA SAMO DOBIJEMO DOZVOLU DA KRENEMO DA RADIMO. VEOMA TUŽNO. NA KRAJU SAM OTIŠAO KOD TOG PREDSEDNIKA OPŠTINE I U TURISTIČKU AGENCIJU I BILO JE – AJDE, SINE, KOLIKO PUTA SMARAŠ, AJDE, EVO TI DOZVOLA. PRITOM NISAM DOBIO NIKAKAV PAPIR U SLUČAJU DA SUTRA DOĐE KOMUNALNA DA ME PITA: ŠTA RADIŠ TO? SVE JE NA REČ

basamaka. Branko je to inicirao, da ja napišem svoj deo o akciji, on o biografijama, kako je došao do imena, i da to skupimo u knjigu. Onda smo napravili promociju, okupilo se preko 200 ljudi, a ja sam prvi put u životu sam stajao na bini. Bilo mi je ipak malo krivo, uglavnom su bili svi stariji, nije bilo mladih. Gube se, ne zanima ih... Specijalni gosti bili su neki od onih koji se nalaze na stepenicama, izlazili su i imali neku svoju tačku, a Branko je vodio program. Moram da naglasim da su Branko i Bojana od svojih para dali za štampanje knjige, a sav novac od prodaje su dali nama. Njihova želja je samo bila da se na stepenicama uradi tabla o akciji, a da ostatak ide za buduće ideje i projekte“, ističe Hegediš.

Danas na pola uspona do Kalvarije stoji tabla sa objašnjenjem ko je sve učestvovao u akciji, kako je do nje došlo i šta je bio cilj. Takođe, na njoj građani mogu da pročitaju biografije svakog od „ljudi sa basamaka“, na srpskom i na engleskom.

Ostalo je još da stepenice dobiju neko ime. „Nijedne stepenice u gradu nemaju ime, a trebalo bi. Na Fejsbuku su ljudi slali predloge, stavili smo na glasanje i pobedio je Jovica Piljak sa predlogom ‘Kalvarice‘.

Interesantan naziv.“, kaže Hegediš.

KNJIGU LJUDI SA

NA PITANJE KOJI SU DALJI PLANOVI HE-

će 25. juna na stepenice doći jedan od naših najboljih mađioničara i iluzionista Igor Trifunov, a kako dodaje, cilj je da pre svega dođu klinci. „Bitno je da ljudi izađu i shvate da se nešto dešava u gradu“, kaže on i ističe stanje parka na Kalvariji u koji dođu oni koji imaju dovoljno snage da se popnu uz svih 128 stepenika. „Odlična je pozicija za park. Treba još mnogo toga da se uradi, ja ću gurati priču da se park popravi. I plus sve to – manifestacije, manifestacije, događaji, dešavanja.“ Poenta je na kraju jedna – ako bi svako sredio svoj kutak i bavio se njime, živeli bismo u mnogo lepšem svetu. „Apsolutno je tako. Ne možemo uvek kukati da su nam drugi krivi, da su na vlasti ovakvi ili onakvi. Onog trenutka kada mi budemo plasirali život kakav mi hoćemo, sutra će nam se dešavati stvari koje su mnogo bolje. Nema tu mnogo pameti i matematike “, kaže Hegediš.

Kao Vukša koji sređuje Beograd.

Samo što on živi u drugom gradu, reći će neko.

GEDIŠ NAVODI DA

Niko ne može sve sam Nenad Hegediš navodi da ništa ne bi mogao sam da ostvari i ističe ljude koji su sa njim radili kako bi svoj Zemun učinili lepšim. „Likovni umetnik Nataša Čulina, Ivan Ponoš i Vera Šercel. Od početka su bili tu, mnogo su doprineli i mi se i danas družimo. Tu su i Ivan Ivanović, Tamara Stanojević, Stevan Sremac, Slavoljub Spasojević i Marija Bjelanović.

Plus Branko Najhold, čovek je doprineo preko 60%. Svakog dana sam se čuo sa njim“, govori Hegediš.

29

®

EKSKLUZIVNO DOBITNICA OSKARA I ZLATNOG GLOBUSA, JEDNA OD NAJVEĆIH GLUMICA NAŠEG VREMENA, NOSILAC LEGIJE ČASTI, AKTIVISTKINJA I ŽENA KOJA SE BORI ZA PRAVA ŽIVOTINJA I SPAS NAŠE PLANETE

MARION KOTIJAR Morate da ostanete jaki, jedino ste vi odgovorni za svoj život

Ekskluzivni intervju u Kanu o filmu, ulogama, omiljenim režiserima, medijskim lažima, razvodu Breda Pita...

PIŠE KSENIJA PAVLOVIĆ, EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL FOTOGRAFIJE JEAN-CLAUDE LOTHER/WHY NOT PRODUCTIONS I PROFIMEDIA

Nekada morate da pokaĹžete veliku snagu pred ljudima koji Ĺžele da vas uniĹĄte

D 32

EKSKLUZIVNO

DOBITNICA NAJVEĆE FILMSKE NAGRADE OSKAR – MARION KOTIJAR, U ekskluzivnom

razgovoru za Original na Kanskom festivalu priča o svim zamkama slave, o novom filmu („Ismaelovi duhovi“, scenario i režija Arno Deplešen) i o tome kako je prestala da čita lažne vesti o svojoj ulozi u razvodu Breda Pita.

Kako je naučila da živi u trenutku

U vreme kada sam počela da snimam filmove, bila sam presrećna. Snimala sam i sve je bilo uzbudljivo. Ipak, imala sam osećaj kao da sam prisutna u svom životnom snu, ali i da nisam prisutna, da ga ne živim.

Danas pokušavam da živim u sadašnjem trenutku, kako bih sve osetila. Zato je ovo iskustvo u Kanu umnogome različito od onog koje sam imala pre deset godina. Sada živim u trenutku.

O ulozi Karlote u „Ismaelovim duhovima“

Sve je bilo prilično lako u filmu, i to je uvek tako kada imate tako jedinstven i predivan scenario. Tekst Arnoa Deplešena poseduje specifičan ritam i melodiju, za koju vam treba vremena da se naviknete na nju; ali kada to učinite, vi ste u filmu, u tom novom svetu. To je pomalo kao Šekspir.

Po meni je Karlota svetlo ovog filma. Ona mora da se poveže sa svetlom i sa životom unutar sebe. Kada se vrati posle dvadeset godina i pojavi se u životima svog oca i supruga kojeg je napustila, ona se u stvari vraća da razbije poslednje katance, kako bi po-

Postoji taj ego, koji je jedna velika, neukroćena zver, i jednog dana ćete samo postaviti sebi pitanje: da li ja stvarno želim ovo da čitam?

ISMAELOVI DUHOVI Scenario i režija Arno Deplešen

Film priča o Ismaelu Vuijaru (igra ga Matje Amalrik), režiseru, udovcu, koji je usred snimanja svog novog filma, o čudnom diplomati, inspirisan svojim bratom. Počeo je novi život sa Silvijom (Šarlot Gejnsbur), ali i dalje pati za preminulom bivšom ljubavlju Karlotom (Marion Kotijar), koja je umrla dvadeset godina ranije; onda se Karlota vrati, a Silvija beži.

stala slobodna i živa. Mislim da je to jedan veoma zanimljiv kontrast u ovom filmu.

Kako biti i ostati jak

Jedina osoba koja može da uništi vaš život ste vi sami. Niko drugi to ne može da uradi. Nekada ćete imati strašna iskustva i sresti se sa lošim ljudima koji će pokušavati da unište vaš život, ali ako im to ne dozvolite, onda će vaš život ostati netaknut. Nekada morate da pokažete veliku snagu pred ljudima koji žele da vas unište. Vi i samo vi imate glavnu odgovornost za svoj život.

O režiserima sa kojima bi volela da radi u budućnosti

Idem tamo kuda me vetar nosi. Postoji mnogo režisera s kojima bih volela da sarađujem, ali ne mogu zasigurno da znam da će se to desiti. Jednom prilikom, bila sam sigurna da ću snimiti film sa jednim režiserom, ali on je preminuo pre nego što smo dobili priliku. Bio je to Klod Šabrol. Raznela me je vest da je umro, jer sam dugo čekala na iskustvo da radim sa njim. Razmišljala sam o tome da mu pišem, ali nikada nisam to uradila, i osećala sam se razorenom.

Drugom prilikom, poslala sam poruku jednom režiseru da želim da radim s njim.

Odmah je odgovorio, rekao mi je da ima film sa zaista neverovatnim scenariom. Životna uloga. Ali nedugo pre toga igrala sam u filmu braće Darden („Dva dana, jedna noć“, prim. aut.) u kojem je žena čiji lik tumačim u teškoj depresiji, a potom i u „Magbetu“, pa sam morala da mu kažem ne. Rekla sam mu: „Ovo je zaista neverovatno, da te odbijam.“ A bio mi je san da radim s njim.

Ali nakon što sam provela neko vreme živeći živote dveju veoma nesrećnih žena, u ove dve uloge, nisam mogla da zamislim da se ponovo predam ulozi koja je sjajna, ali duboko depresivna.

Probala sam da se zaštitim, da ne donosim posao kući, jer imam decu. Ali na snimanju želim da emotivno idem duboko koliko treba. U tom trenutku sam znala da ne bih mogla da podnesem tu ulogu.

Razgovarala sam telefonom sa tim režiserom i rekla sam: „Ovo je potpuno neverovatno. Odbijam najdivniji scenario, sa prelepo napisanim likom, pritom sam ja

INTERVJU

33

FILMSKA I AKTIVISTIČKA BIOGRAFIJA

bila ta koja je vas pozvala, ali ipak moram da odbijem.“ Razumeo me je. Još nisam gledala taj film, ali rekli su mi da je glumica koja je prihvatila ulogu bila sjajna, i raduje me što je ona igrala. Ne želim da pričam o tom filmu, jer je on njen, i ne želim da moja priča ugrozi njenu. Ali da, desilo se jednom da sam pokucala na vrata režisera.

Zašto nikada nije napustila Francusku

Imam veliku sreću što mogu da radim u svojoj zemlji, koja je odlična za sedmu umetnost i gde je film dobro zaštićen, a da u isto vreme mogu da radim u drugim državama, poput Engleske i Amerike. Imam priliku da biram sjajne projekte, ali uvek idem tamo kuda me osećaj vodi, gde znam da mogu da donesem nešto autentično. Neki ljudi u Francuskoj misle da živim u Los Anđelesu i da vodim lud život u Holivudu, ali ja nikada nisam otišla iz svoje zemlje.

O lažima koje su o njoj napisane u medijima

Ponekad je stvarno ludo što mediji objavljuju informacije koje nisu tačne. Koja je najbizarnija stvar koja je objavljena o meni? Ima toliko toga... Jednog dana sam samo prestala sve to da čitam. Kada ste mlad glumac, ne možete da se oduprete tom porivu da čitate o sebi. Ali to je neophodno. Znate, postoji taj ego, koji je u tom trenutku jedna velika, još neukroćena zver, a onda ćete jednog dana samo postaviti sebi pitanje: da li ja stvarno želim ovo da čitam?

Jer to je samo jedna strana priče. Treba ili da ne čitate ništa, ili da čitate sve, što bi oduzelo previše vremena. A čak ni tada ne biste našli ni nagoveštaj istine o onome što ste stvarno vi.

Kako je prestala da čita medijske laži

U jednom trenutku života bila sam ubeđena da niko ne može da bude strog prema meni kao što ja mogu da budem stroga prema sebi. A to mi nije donelo ništa dobro; u stvari je samo povećalo negativnost u mom životu. Umela sam da se iznerviram oko nečega što nije bilo istinito, nije ni postojalo. A onda sam shvatila da je sve to priča koja traje samo nedelju dana, a potom se zaboravi.

O njenoj ulozi u razvodu Breda Pita

Bilo mi je žao ljudi koji su pomislili da sam ja neka loša osoba a da realno nisu ništa znali o tome. To je bilo skroz neverovatno. Tu priču o Bredu Pitu u stvari nisam

shvatila lično, jer nisam ni na jedan način bila deo nje. Naslovi me nisu dodirnuli.

Ono što me jeste dodirnulo je dvoje ljudi koji su prolazili u tom trenutku kroz vrlo težak period u životu. Sa Bredom Pitom nisam imala nikad ništa, tako da nisam bila ni na koji način upletena u sve to. I moram da kažem nešto o tim komentarima...

Negativnost hrani ljude, a negativne priče prodaju se bolje od onih lepih i pozitivnih.

Ali u nekom trenutku, komentari su postali toliko strašni da smo svi počeli da plačemo od smeha. „Da li me zafrkavate?“ Ljudi su poludeli a da nisu znali apsolutno ništa o našim životima, i bilo mi ih je žao. Šta je to u glavama onih koji izmišljaju i objavljuju sve te stvari?

Iskreno, nisam želela da reagujem na tu priču jer nisam imala nikakve veze s njom.

Ali kada sam ispred svoje kuće imala paparace, moj suprug mi je kazao: „Moraš nešto da preduzmeš, ja ovo više ne mogu da podnesem.“ Na Instagramu sam objavila svoje saopštenje. Pomoglo je jer je bilo veoma direktno i jasno obraćanje javnosti.

O promenjenom licu medija

Kada se direktno obraćate javnosti, niko ne može da izvrne vaše reči. Lice medija se već promenilo. Danas je svako paparaco, svako može da čuje ono što kažete, da snimi ono što kažete, da vas slika; svako ima kameru. Promenio se način na koji komuniciramo.

O životnoj promeni koju joj je doneo Oskar

Odjednom sam se našla u svetu u kojem mi svi nude neverovatne stvari, u kojem imam pristup predivnim projektima, režiserima. To je raj za jednog glumca. Da, Oskar je promenio mnogo. Promenio je moj život. Doneo mi je stvari o kojima sam sanjala. Taj san je i dalje živ.

®

Od Edit Pjaf do zatvaranja u kavez nadomak Luvra Marion Kotijar rođena je 30. septembra 1975. godine. Sem što je glumica, ona piše pesme i svira, veliki je borac za zaštitu životne sredine i jedan je od portparola organizacije Greenpeace.

U rodnoj Francuskoj je već bila veoma popularna na prelazu dva veka, ali će joj međunarodnu slavu doneti film „La Vie en rose“ (2007), u kojem tumači lik Edit Pjaf.

Dobitnica je jednog Oskara (jedina je glumica koja je dobila najprestižniju nagradu iako je glumila na francuskom jeziku), nagrade BAFTA, Zlatnog globusa, dve nagrade Cezar. Ima najveće počasti Francuske, uključujući i Legiju časti, dobijenu 2016. godine.

Prvi put na engleskom glumila je u seriji „Gorštak“, a u Francuskoj je njena prva velika uloga bila u akcionoj komediji „Taxi“.

Debitovala je u Holivudu kao Džozefin Blum u bajkovitom filmu „Big Fish“ Tima Bartona.

Neke od njenih najpoznatijih uloga su u filmovima „Veridba je dugo trajala“, u mjuziklu „Nine“, u „Inceptionu“ Kristofera Nolana i u „Dve noći, jedan dan“. Na engleskom je glumila Ledi Magbet, kao i Mirandu Tejt u filmu „Dark Knight Rises“.

Aktivna je u filantropiji i zaštiti životne sredine. Od 2001. godine je član i portparol Greenpeacea. Članica je i World Wildlife Funda. Putovala je u Kongo kako bi spasla tropske prašume od seče, snimila nekoliko pesama koje skreću pažnju na klimatske promene. Sarađivala je sa fondacijama kao što je „Golden Hat“, koju je pokrenula Kejt Vinslet, a koja pomaže deci sa autizmom. Godine 2013. zatvorila se u kavez nadomak Luvra kako bi iskazala protest zbog hapšenja tridesetoro aktivista organizacije Greenpeace u Rusiji.

Bila je i ambasador umetničkog projekta „1 srce, 1 drvo“, koji se bori za očuvanje šuma, pluća naše planete.

34

EKSKLUZIVNO

Slike sa ivice mašte ... i svemira PIŠE MILICA PEROVIĆ SVE FOTOGRAFIJE IZ LIČNOG I PROFESIONALNOG ALBUMA PREDRAGA VUČKOVIĆA

Najšira javnost u Srbiji za PREDRAGA VUČKOVIĆA čula je kada je fotografisao Feliksa Baumgartnera nakon njegovog skoka iz stratosfere. Ali već tada je Peđa u fotografskim i ekstremnim vodama bio veoma poznat. U suštini, ako ste nekada videli fotografiju ekstremnog sporta i pomislili da je nemoguće napraviti baš takvu sliku, onda je sasvim izvesno da ju je napravio – baš on. Njegova neobična životna i stručna priča počela je iz hobija, koji se potom pretvorio i u profesiju. A uprkos svemu tome, stiže da se bavi još gomilom zanimljivih stvari, o čemu je govorio ekskluzivno za Original

FOTOGRAFIJA SE NE UČI, ONA SE STVARA

INTERVJU

35

36

EKSKLUZIVNO

Sve što radim zahteva konstantnu fizičku pripremu i konstantan fokus na predstojeće fotografske akcije i avanture. Moram da priznam da mi u poslednje vreme to nije nimalo lako jer stalna putovanja i život u avionu sprečavaju me da taj način života bude ujednačen

INTERVJU

37

EKSKLUZIVNO

U

U dosadašnjoj karijeri, Predrag Vučković fotografisao je preko 450 raznih sportskih dešavanja u više od 70 zemalja sa najvećim svetskim sportistima. Njegov stil i pristup savremenom načinu fotografisanja izdvajaju ga od drugih fotografa, ne samo u regionu već i u celom svetu.

Ako je neko specijalista za fotografisanje ekstremnih sportova u Srbiji, ali i šire, to je sigurno Peđa, kojem je specijalnost i podvodna fotografija.

On je jedan od nekolicine internacionalnih fotografa kompanije Red Bull, što mu omogućava da fotografiše neka od ekstremnih takmičenja. Vučković se od većine svetskih fotografa izdvaja po tome što, zahvaljujući svom bogatom iskustvu u ekstremnim sportovima, znanju i posebnim veštinama, stiže na mesta koja nisu dostupna običnim ljudima.

Njegova priča počela je iz hobija, koji se potom pretvorio i u profesiju.

Jednostavno, adrenalin i mogućnost da radi nešto što drugi ne mogu u ekstremnim sportovima uvek ga vuče da ide napred i pomera granice fotografije.

U žižu svetske i srpske javnosti došli ste 2012, kao deo fotografskog tima koji je pratio skok Feliksa Baumgartnera iz stratosfere. Kako se danas sećate tih dana?

Svakako je to do sada najveća referenca koja prati moje fotografije.

Taj projekat postao je važan segment mog portfolija, mojih predavanja i naravno svih tekstova koji predstavljaju moj fotografski rad. Druženje sa Feliksom od tada se nastavilo u nekom drugom obliku jer on kao pilot helikoptera često leti kao podrška fotografima na najvećim Red Bull projektima na kojima ja radim, tako da je Red Bull Stratos od te 2012. godine projekat kojeg se i te kako rado sećam.

A šta je za vas i vašu karijeru predstavljao taj skok u nepoznato?

Ceo projekat sa svim detaljima i pripremama za sam skok predstavljao je veliki izazov za sve nas, pa tako i za mene, a sa fotografske strane sve je bilo mnogo šire jer je tada trebalo da se zapiše jedan potpuno istorijski događaj kroz fotografije.

Podvodna fotografija zauzima posebno mesto u mom umetničkom stvaranju jer je podvodni svet okruženje u kojem se osećam spokojno i opušteno, gde dobijam specijalnu inspiraciju

38

INTERVJU

39

KADA ČUJEM KOMENTAR NA MOJE FOTOGRAFIJE: „TO JE FOTOŠOP“, BUDE MI SAMO KOMPLIMENT I ZNAM DA JE MOJA FOTOGRAFIJA DOSTIGLA NIVO NEČIJE MAŠTE I NEČEGA ŠTO JE NEKOME NEREALNO

U slučaju kada se motivacija i adrenalin smanjuju, ljubav prema fotografiji nadvladava i daje mi dodatnu energiju da nastavim dalje.

Vaš posao, koji vas vodi i u ekstremne temperature i zahteva od vas da pratite sportiste bukvalno u korak, nesumnjivo zahteva da budete u dobroj fizičkoj formi. Kako je održavate? Koliko se spremate za svaki zadatak?

Imate li neki recept za vežbe i za ishranu za čitaoce Originala?

Sve što radim zahteva konstantnu fizičku pripremu i konstantan fokus na predstojeće fotografske akcije i avanture. Moram da priznam da mi u poslednje vreme to nije nimalo lako jer stalna putovanja i život u avionu sprečavaju me da taj način života bude ujednačen. Česte promene vremenskih zona jednostavno vam ne dozvoljavaju da vam biološki ritam bude ujednačen i da vaša fizička pripremljenost uvek bude na najvišem mogućem nivou. Ali, bez obzira na sve to, trudim se da na svaki zahtevniji projekat odem u potpunosti

Dogodi li se čak i „ekstremnom fotografu“ da ga nešto uplaši, da nekad ustukne, da ponekad pomisli „Ovo mi nije baš trebalo“? Kako se borite u teškim trenucima, odakle vam motivacija kada adrenalin preti da iscuri?

Konkretno, kod mene pomisao „Ovo mi nije baš trebalo“ ne postoji. Razlog za to je dobro planiranje, još bolja priprema i poznavanje sporta, teme ili određene situacije. U poslednje vreme dugogodišnje iskustvo u svemu što radim pomaže mi da idem korak ispred i da mogu da predvidim dobre lokacije i situacije za savršeni momenat na fotografiji a da ne ugrozim sebe ili nekog drugog.

40

EKSKLUZIVNO

pripremljen, naravno, uz odricanje od odmora ili nekog dragocenog slobodnog vremena. Odlučnost kada su prioriteti u pitanju je najvažnija!

Otkud uopšte vi u „ekstremnim vodama“? Da li vas je i kao mladog privlačio taj adrenalin, i kako je izgledalo baviti se nečim za šta nije bilo previše uslova u Srbiji?

Uslovi za adrenalin uvek postoje bez obzira na to gde se nalazite. Ekstremni sportovi i ekstremne aktivnosti oduvek su bili sastavni deo mog života.

Nekada su oni predstavljali moju svakodnevicu, a danas mi poznavanje tih sportova i određenih veština koje sam stekao godinama unazad, pomaže da moje fotografije budu predstavljene na jedinstven i unikatan način.

Našim čitaocima koji su tehnički nadareniji sigurno će značiti i da nam kažete kakvu opremu koristite i koji je vaš najbolji, najverniji aparat?

Oduvek, moj izbor opreme je Nikon, a posebno poslednjih par godina, kao ambasador Nikona, dobijam mogućnost za korišćenje opreme koja je možda često nepristupačna drugima. Omiljeni aparat mi je trenutno Nikon D5 sa skoro punim setom objektiva koje Nikon poseduje.

Vidljivo je da je čitav svet, zahvaljujući aplikacijama za komunikaciju, postao „vizuelan“. Čak i na Tviteru su shvatili da se fotografijom govori mnogo, a o Instagramu i Snapchatu da i ne govorimo. Šta vi kažete na onu upadicu da, zahvaljujući Photoshopu, „danas svako može da bude fotograf“? Koliko je važno poznavati teoriju i tehniku, a koliko je u fotografisanju važna praksa?

Danas se svako ko poseduje telefon može nazvati fotografom. Nažalost, to dosta utiče na našu profesiju, ali sa druge strane zadaje nam domaći zadatak (barem meni) da moje fotografije budu drugačije i unikatne. Naravno, danas je vrlo teško uslikati nešto što neko drugi već nije, ili na način da nije već viđeno. Meni zasada to dobro ide jer smatram da većina profesionalnih fotografa svet gleda drugačijim očima. Takođe, kada čujem komentar na moje fotografije: „To je fotošop“, bude mi samo kompliment i znam da je moja fotografija dostigla nivo nečije mašte i nečega što je nekome nerealno.

Ja sam zagovornik teorije da se fotografija ne može naučiti već da je morate sami stvoriti. Vrlo lako možete da naučite teoriju, rukovanje foto-aparatom i određene tehnike fotografisanja, ali je to onaj manji segment koji vam je potreban da biste jednu fotografiju i napravili. Svakako dobra oprema, znanje i iskustvo na prvom mestu pomažu da

INTERVJU

41

EKSKLUZIVNO

42

od već dobre fotografije napravite još bolju koja će vas razlikovati od ostalih fotografa, korisnika telefona, nefotografa i svih onih koji se nazivaju fotografima. Žalite li za nekom slikom koja vam je „pobegla“? Šta fotograf poput vas kaže sebi u tom trenutku?

Moram da kažem da meni slike ne beže jer ih ja već imam u mislima i pre nego što ih napravim. Kao što sam već pomenuo, dobra priprema i planiranje pomažu vam da u takvu situaciju ne dođete.

Bavite se ronjenjem dugo i podvodna fotografija vam je jedna od specijalnosti. Šta biste nam izdvojili u vezi sa tim?

Podvodna fotografija zauzima posebno mesto u mom umetničkom stvaranju jer je podvodni svet okruženje u kojem se osećam spokojno i opušteno, gde dobijam specijalnu inspiraciju. Inače, profesionalno se bavim ronjenjem već oko 20 godina i instruktor sam ronjenja, pa je tako počelo da i ova vrsta fotografije bude deo moje profesije. Sada mi je apsolutno nezamislivo da zaronim ikada više bez foto-aparata u podvodnom kućištu. Član sam SUBAL pro tima (austrijska firma za proizvodnju podvodnih kućišta) i ambasador najvećeg ronilačkog brenda MARES. Osnivač ste i tima „Extreme Canyoning“. U Originalu se često bavimo prirodnim i neotkrivenim lepotama Srbije. Šta se po vašem mišljenju mora videti u Srbiji?

Srbija poseduje mnoga skrivena mesta koja jednostavno nisu pristupačna običnim ljudima i koja ja pokušavam da kroz fotografije i aktivnosti „Extreme Canyoninga“ predstavim širem auditorijumu. Sa jedne strane, srećan sam što do takvih mesta nije jednostavno doći jer znam da će ostati očuvana i netaknuta, dok, sa druge strane, većina ljudi u Srbiji i ne zna da takva mesta uopšte postoje. Mi u timu „Extreme Canyoning“ trudimo se da i nekim običnim ljudima pružimo mogućnost da dožive jedinstvene lokacije i pravu netaknutu prirodu.

Možete li da nam otkrijete koja je sledeća luda ideja koju ćete uraditi?

Ima ih mnogo i ne znam koju bih izdvojio kao najinteresantniju. Naredni period pokazaće o čemu se radi, a ostavljam ljudima koji prate moj rad da odluče koja je od tih ludih ideja uzela titulu najzanimljivije.

®

WEBSITE:

WWW.EXTREME-PHOTOGRAPHER.COM

INSTAGRAM: @PREDRAGVUCKOVIC FACEBOOK:

FACEBOOK.COM/

PREDRAGVUCKOVICEXTREMEPHOTOGRAPHER/

INTERVJU

43

EMA 44

IKONA

VOTS I SLUĐENA, I NESIGURNA, I NESAVRŠENA, I NEVEROVATNA, I SJAJNA

Kako je omiljena glumica milenijalaca, sa kojima je zajedno stasala igrajući u franšizi „Hari Poter“, dospela do toga da ne privlači publiku u bioskope, i kako je postala primer feministkinje novog doba, koja se ne libi da pokaže grudi na naslovnoj strani i da jednom rečenicom poruši sve postulate zastarelog feminizma koji nikako da se prilagodi novom vremenu?

PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

IKONA

45

IAKO STE GLEDALI SVE NJENE FILMOVE, SLUŠALI I PROČITALI SVE GOVORE, NIKO NE MOŽE DA KAŽE DA ZNA SVE O EMI. ONA O SVOM PRIVATNOM ŽIVOTU NE GOVORI

SON

IKONA

46

aman kada smo pomislili da je dvadesetsedmogodišnja Ema Votson prevazišla svoju postpoterovsku eru loših filmova zahvaljujući najočekivanijem filmu 2017. godine „Lepotica i zver”, kritika (kao i publika) na nož je dočekala najnovije ostvarenje mlade glumice „The Circle” (“Krug”, po romanu Dejva Egersa, koji je bio „ikona” Originala unazad nekoliko brojeva). Votsonova nikako da stigne među holivudske A-listere, ali čini se da mladoj glumici, aktivistkinji, feministkinji to nimalo ne smeta.

Ona ima malo drugačije planove, i u poređenju sa kolegama – a pre svega Danijelom Redklifom – koji svim silama pokušavaju da nastave da gaze holivudskom Stazom slave, čini se da se Votsonova nimalo ne trudi. „Prihvatam uloge koje mi se čine interesantnim“, rekla je jednom prilikom Ema.

T

KAKO JE OMILJENA GLUMICA MILENIJALACA, SA KOJIMA JE ZAJEDNO stasala igrajući

u franšizi „Hari Poter“, dospela do toga da ne privlači publiku u bioskope, i kako je postala primer feministkinje novog doba, koja se ne libi da pokaže grudi na naslovnoj strani i da jednom rečenicom poruši sve postulate zastarelog feminizma koji nikako da se prilagodi novom vremenu: „Kakve veze ima feminizam sa mojim grudima?“ Ema Šarlot Duere Votson rođena je u Parizu 1990. godine, a nakon razvoda roditelja ona i brat vratili su se u Englesku.

Njeno glumačko iskustvo pre „Harija Potera” gotovo da nije ni postojalo. Imala je tri male uloge u dečjoj produkciji, međutim, nakon preporuke njenog profesora glume i osam audicija, Votsonova je dobila ulogu

Hermione. Premijera prvog u nizu filmova “Hari Poter i kamen mudrosti” (2001) smestila je do tada nepoznatu osmogodišnjakinju i njene kolege Danijela Redklifa i Ruperta Grinta na listu najprepoznatljivijih glumaca na svetu. Do 2009. godine, kada je u bioskope stigao “Hari Poter i polukrvni princ”, Ema Votson izbila je na prvo mesto najplaćenijih glumica. Te godine našla se i u Ginisovoj knjizi rekorda kao glumica s najbržim rastom prihoda.

VOTSONOVA NIJE TIPIČNA HOLIVUDSKA GLUMICA. ONA ISKAČE IZ USTALJENOG koloseka

i na fin način bode vam prst u oko. Ona je i Hermiona i Bel. Štreber, lepotica, pametnica.

Nedavno je, gostujući kod Džimija Kimela, otkrila koliki je štreber bila. Od samog početka. Jer ukoliko zaista obratite pažnju na scene iz prvog filma o Hariju Poteru, možete da vidite da ona govori i linije svojih kolega. „Zaista sam želela da uradim svoj posao dobro“, objasnila je. „I na neki način sam preterala.“ Vesti o njenim odličnim ocenama i uspehu u školi jednako su popunjavale novinske stupce kao i neprimerene fotografije njenog tela. Votsonovoj se to nikada nije dopadalo.

„EMA VOTSON URADILA JE ZA ŽENE I DEVOJČICE VIŠE NEGO SVI MI ZAJEDNO“, REKLA JE SEM SMETERS, ŠEFICA ORGANIZACIJE FAWCETT SOCIETY KOJA VODI BORBU ZA RODNU RAVNOPRAVNOST I PRAVA ŽENE

Šta misli Ema Votson „Ako bih išta mogla da pružim ženama kroz feminizam, bila bi to sposobnost da prevaziđu sve, da načine otklon od svega lošeg.

Vidim mnogo žena koje imaju problem sa samopouzdanjem.

Znaju i čuju to, i čitaju u novinama i knjigama sve vreme da je ljubav prema sebi veoma važna, ali zaista je teško zapravo ponašati se tako.“

„Nemojte dozvoliti bilo kome da vam kaže šta možete ili ne možete da postignete. Ne dozvolite to.“

„Ukoliko prestanemo da definišemo jedni druge po onome što nismo i počnemo da definišemo sebe po onome što jesmo – svi možemo biti slobodniji i to je ono o čemu se radi u ’HeForShe’. O slobodi.”

„Želim da se osećam fantastično, i udobno, i seksi, i jako, i lepo.

I ako vam je nešto nelagodno, nemojte to da činite. Toliko je tužno ako morate da odete kući samo da biste seli. Odsad pa nadalje prioritet mi je da se osećam sjajno.“

IKONA

O tome je progovorila 2016. na Dan žena, prisećajući se svog 18. rođendana i paparaca koji su legli na pod kako bi zabeležili šta krije ispod suknje. „Da su ove fotografije objavljene samo 24 sata ranije, bile bi nelegalne“, rekla je u govoru, „međutim, s obzirom na to da sam napunila 18, bile su legalne.“ VOTSONOVU ČESTO MOŽEMO DA ČUJEMO KAKO SE BRANI OD napada i optužbi da je „bela feministkinja“. Ali retko kad možete da je čujete da govori o svom privatnom životu.

U tom smislu ona je anomalija u Holivudu.

Iako ste gledali sve njene filmove, slušali i pročitali sve govore, niko ne može da kaže da zna sve o Emi. Ona o svom privatnom životu ne govori. „Moj život je oduvek bio neka vrsta javnog interesa, zbog čega veoma strastveno čuvam lični identitet“, kaže.

U postpoterovskoj eri Votsonova je glumila u nekoliko ostvarenja sa, nažalost, neiskorišćenim potencijalom, ali ni kritika ni fanovi nisu joj baš bili naklonjeni. Nakon „Harija Potera“ usledila je sporedna uloga Lusi u „My week with Marilyn“ 2011. godine, zatim „The Perks of Being a Wallflower“ (2012), „The Bling Ring“ (2013), „Noah“ (2014), „Colonia“ (2015), „Regression“ (2015). Tek ju je film „Lepotica i zver“ vra-

„Osetila sam seksizam u tome što sam imala 17 režisera i samo dve režiserke. Kada je reč o producentima, radila sam sa 13 muškaraca i samo jednom ženom.

Ali sam srećna: uvek sam insistirala na tome da me tretiraju jednako i generalno sam osvojila tu jednakost.“

„Osećam da je devojčicama rečeno da moraju da budu nežne princeze, krhke, i to je glupost. Ja se identifikujem mnogo više sa idejom da budem ratnik ili borac.“

tio u središte filmske industrije. Usledio je i „Circle“ u kom glumi rame uz rame sa Tomom Henksom, no film je doživeo neuspeh već u prvoj nedelji prikazivanja.

Iako nije bila tražena poput kolege Danijela Redklifa, Votsonova nije sedela kod kuće skrštenih ruku. Posvetila se feminizmu i rodnoj ravnopravnosti. Kako to primećuje Gardijan, 2014. godine kada je imenovana za UN ambasadora dobre volje, Votsonova je postavila kamen temeljac svog javnog identiteta. Naredne godine našla se na Tajmovoj listi najuticajnijih ljudi. A u godinama nakon toga nastavila je da se uporedo bavi filmom i aktivizmom. Njene akcije, poput ostavljanja knjiga o feminizmu u londonskom metrou, često su tema naslovnih strana tabloida, ali i kredibilnih medija.

Međutim, njen feminizam je dočekan na nož. Često je optužuju da ga koristi u svrhu građenja svog brenda i da nije iskrena u svojim govorima. Ovim optužbama doprineo je i editorijal u Veniti feru, u kojem se Votsonova pojavila oskudno odevena, sa grudima „na izvol‘te“.

KOMENTARI POPUT „NE MOŽE DA SE BORI

a da istovremeno predstavlja sebe kao seks-simbol“, „prave feministkinje nikada ne bi pristale na takve fotografije“... i slični pretrpali su internet. Protiv Votsonove ustale su i znane i neznane feministkinje, borci za prava žena, zaštitari. Sud javnosti bio je: „Ema Votson je fejk?“ Da li je zaista?

Možeš li da ogoliš svoje grudi i da i dalje budeš feministkinja? Da li su onda pripadnice grupe FEMEN antifeministkinje poput Votsonove, ili su one dovoljno agresivne da im se golotinja prašta. Zar nije upravo odabir da sa svojim telom radiš ono što želiš, pa i da ga staviš na naslovnu stranu magazina, jedna od stvari za koje su se prvobitne feministkinje borile. „Ema Votson uradila je za žene i devojčice više nego svi mi zajedno“, rekla je Sem Smeters, šefica organizacije Fawcett Society koja vodi borbu za rodnu ravnopravnost i prava žene.

Nazivaju je belom feministkinjom. Kažu da je privilegovana. I donekle u tom nazivu ima istine. Votsonova nije agresivna u svojim stavovima. Ali ona je javna ličnost, povezana sa svetskom organizacijom, neko ko mora da vodi računa o imidžu i načinu na koji šalje poruke. To je ne čini ništa manje feministkinjom od drugih. Zapravo, čini je znatno uspešnijom u borbi za ravnopravnost. Njena poruka stiže dalje od agresivnih

PROTIV SEKSIZMA

47

akcija pojedinih feminističkih grupa.

Njena kampanja „HeForShe“ pokušava da poveže muškarce i feminizam, i nije čudno što je upravo ona izabrana za tu ulogu.

Ona je mlada, lepa, poznata. Britanska devojka iz komšiluka. Mladi muškarci su odrastali zajedno s njom i “Harijem Poterom”.

Idealan je izbor i nema ničeg pogrešnog u tome.

Na sve to, Votsonova i pored svih optužbi i dalje deluje kao da iskreno veruje u ono što govori. „Moram da probijem svest“, kazala je jednom. „Noć pre nego što sam govorila u UN doživela sam emotivni slom. Mislila sam da imam napad panike.“ I USPELA JE. NJENA KAMPANJA „HEFORSHE“ DOŽIVELA JE OGROMAN uspeh na internetu.

Haštag #HeForShe pomenut je više od milijardu puta na društvenim mrežama, čime je pitanje jednakosti muškaraca i žena došlo u centar pažnje javnosti. I opet je naletela na nož „old school“ feministkinja. Opet je proglašena antifeministkinjom, jer traži pomoć muškaraca u borbi za prava žena. Suludo.

Ipak, čini se da Emu ništa ne može da zaustavi. Iako joj filmovi ne idu od ruke u poslednjih nekoliko godina, sa jednim izuzetkom, iako je na lošoj strani „zajednice“ za koju se bori, ona ne odustaje. Preskače prepreke u jednim od nekoliko pari cipela koje ima (kaže da ne razume šta će joj na desetine pari obuće) i gura dalje. U 2015. godini Ema je dobila etičku nagradu Observera. Početkom 2016. započela je feministički čitalački klub „Goodreaders“ čiji je cilj da ponovo stavi u centar pažnje temu rodne nejednakosti kroz diskusiju o naučnim člancima i knjigama na tu temu. Kampanja „HeForShe“ i dalje je aktuelna...

A filmovi... Paradoksalno, izgleda da i nisu toliko važni ovoj filmskoj glumici.

®

ZDRAVLJE

48

Jesu li stare zavisnosti zamenile nove (i zašto nisu) Povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe droga koji se obeležava 26. juna, razgovarali smo sa RADMILOM DODER, studentkinjom prava i članicom Inicijative mladih koja se aktivno bavi problemima prevencije narkomanije. Ona je ove godine održala prvi govor tokom ceremonije otvaranja Commisson on Narcotic Drugs u sedištu UN u Beču, najznačajnijeg događaja na međunarodnom nivou kada je u pitanju problem narkomanije PIŠE ANA MITIĆ FOTO IGOR PAVIĆEVIĆ ada ste poslednji put pročitali ili čuli nešto na temu mladih i droge?

Problem zavisnosti prebacio se na društvene mreže i internet, pa tako slušamo kako su milenijalci mnogo zavisniji od igrica, lajkova, šerova, selfija i sličnih novih vrsta „droga“. I dok bi moglo da se zaključi da „stare“ psihoaktivne supstance iz prošlosti kao što su droga, alkohol i cigarete gube bitku pred naletom savremenih tehnologija, što i nije loša vest, ipak realnost to demantuje. Ne samo što ove nove generacije konzumiraju droge, i to ništa značajno manje nego neke ranije, već, iako imaju informacije na dlanu, vrlo malo znaju o njihovoj štetnosti po zdravlje.

Povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe droga koji se obeležava 26. juna, o tome smo razgovarali sa Radmilom Doder, studentkinjom prava i članicom Inicijative mladih koja se aktivno bavi problemima prevencije narkomanije. Ona je ove godine održala prvi govor tokom ceremonije otvaranja Commisson on Narcotic Drugs u sedištu UN u Beču, najznačajnijeg događaja na međunarodnom nivou kada je u pitanju problem narkomanije. „Ukoliko bih se oslonila na svoj subjektivni osećaj, rekla bih da se pre možda pet godina više pričalo o ovom problemu. Zavisnost od društvenih mreža svakako nije zanemarljiva i treba je shvatiti ozbiljno.

One su izuzetno moćno sredstvo ukoliko znamo da ih koristimo na pravi način. Štaviše, one mogu biti dobro sredstvo kada

K

je u pitanju podizanje svesti i generalno prevencija narkomanije. Međutim, koliko god zavisnost od društvenih mreža može izazvati probleme u životu pojedinca, problem narkomanije je po mom mišljenju daleko ozbiljniji“, ruši mit o tome da su „stare“ zavisnosti zamenile „nove“, odmah na početku.

A zatim i naglašava da mladi u Srbiji, i pored svih Fejsbuka, Instagrama, Tvitera... gde mogu da se o svemu informišu, ne znaju dovoljno o tome koliku štetu zdravlju nanose psihoaktivne supstance. „Nažalost, mladi danas nisu dovoljno osvešćeni. Takođe, mislim da je veliki problem što postoji veliki broj zabluda kada su psihoaktivne supstance u pitanju i da se upravo zbog tih zabluda mladi lakše upuštaju u konzumiranje tih supstanci. Ipak, kampanje zastrašivanja zapravo su se pokazale kao neefikasne, tako da podizanje svesti zahteva drugačiji pristup“, objašnjava Radmila Doder.

KADA JE U PITANJU OSOBA KOJA SE SUOČAVA SA ZAVISNOŠĆU, DVE KLJUČNE REČI SU PODRŠKA I STRPLJENJE – POGOTOVO PORODICE, A NA SVIM OSTALIMA JE DA OMOGUĆE ŠTO BOLJE USLOVE DA BI SE INDIVIDUA IZBORILA SA ZAVISNOŠĆU. NEOPHODNO JE POTRAŽITI PROFESIONALNU POMOĆ

Čini se, naglašava ona, da je upravo problem u nerazumevanju značaja zdravlja, jer nisu svesni koliko je ono važno i nekako svi ga podrazumevaju. „I KADA SE GOVORI O LISTI PRIORITETA, RETKO ĆETE čuti da će neko navesti zdravlje, a ono mora biti broj jedan jer kada se ono naruši, na sve ostale prioritete, odnosno važne stvari u našem životu možemo da zaboravimo. Redovan san, zdrava ishrana, fizička aktivnost, redovni lekarski pregledi su nešto za šta moramo naći vreme“, poručuje Radmila Doder.

Prema poslednjem nacionalnom istraživanju Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, upotreba ilegalnih droga je zabeležena kod mlađe populacije (18–34 godine starosti) sa većom zastupljenošću u odnosu na ukupnu populaciju u iznosu 12,8% (bar jednom u toku života). Dostupnost droge igra veliku ulogu, tako da je kanabis, kao najčešće zastupljena droga, i najdostupniji. Pored marihuane, najveći problem su duvan i alkohol, za šta možemo „zahvaliti“ društvenoj prihvatljivosti konzumiranja ovih dveju psihoaktivne supstance.

ZDRAVLJE

49

KAMPANJE ZASTRAŠIVANJA ZAPRAVO SU SE POKAZALE KAO NEEFIKASNE, TAKO DA PODIZANJE SVESTI ZAHTEVA DRUGAČIJI PRISTUP

U Srbiji između 1.640.000 i 1.762.000 stanovnika starosti između 18 i 64 su svakodnevni pušači. Štetno ili problematično pijenje dovodi se u vezu sa brojem između 257.000 do 318.000 ljudi, s tim što su većinom muškarci, i to približno 1/3 populacije uzrasta 18 do 34 godine starosti. Odnos među polovima u pogledu korišćenja duvanskih proizvoda gotovo je jednako rasprostranjena. Visokorizično konzumiranje alkohola je mnogo zastupljenije kod muškaraca, dok su brojke veće „u korist“ žena kada su u pitanju sedativi i hipnotici. „Upotreba drugih ilegalnih droga izuzev marihuane je daleko ređa između ostalog jer postoji visok stepen društvene osude.

Ukoliko poredimo situaciju u Srbiji sa situacijom u zemljama Evropske unije, zabeležena je niža prevalenca upotrebe ilegalnih droga u Srbiji“, kaže Radmila Doder.

Adolescenti su najranjiviji. To je uzrast kada su mladi najviše na udaru, odnosno kada posežu za psihoaktivnim supstancama. Neke životne situacije mogu biti „razlog“ za odluku da prvi put probaju. „Razloga ima mnogo – problemi u porodici, pritisak vršnjaka, radoznalost, loše okruženje, stresan život, depresivno

stanje samo su neki od mogućih okidača.

Najčešće korišćena ilegalna droga je svakako kanabis (marihuana i hašiš)“, priča sagovornica Originala.

PROBLEM ZLOUPOTREBE PSIHOAKTIVNIH SUPSTANCI JE IZUZETNO KOMPLEKSAN

je rešavati ga na više nivoa.

Izuzetno je važno da svi budu uključeni, što je više moguće, ali je važno uključiti upravo one kojih se to tiče – milenijalce. „Ovde mislim pre svega na porodicu i školu ali i na lokalnu zajednicu, državne institucije pod čiju nadležnost to spada, medije... U suštini, neophodan je jak sistem sastavljen od svih relevantnih prethodno spomenutih činilaca. Intenzivna i efikasna saradnja između državnih institucija, školskih ustanova, lokalnih zajednica, porodice ali i onih koji su najviše pogođeni ovim problemom – mladih, mnogo je važna“, objašnjava Radmila, dodajući da je upravo uloga mladih mnogo značajnija nego što se na prvi pogled čini. „Mladi su ti koji mogu i žele da menjaju stvari nabolje ukoliko im se to omogući.

Uostalom, pritisak vršnjaka je ne tako redak uzrok započinjanju konzumiranja psi-

I POTREBNO

hoaktivnih supstanci. Ne mogu se porediti odrastanje u bezbednom i uređenom kraju sa niskom stopom kriminaliteta i težim pristupom drogi i odrastanje u nebezbednom okruženju gde je droga na svakom koraku. Kada je u pitanju osoba koja se suočava sa zavisnošću, dve ključne reči su podrška i strpljenje – pogotovo porodice, a na svim ostalima je da omoguće što bolje uslove da bi se individua izborila sa zavisnošću. Neophodno je potražiti profesionalnu pomoć“, naglašava ona.

Radmila Doder je još dok je bila u gimnaziji učestvovala u projektima koji su se ticali primarne prevencije zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Sa 17 godina, 2013. je predstavljala Srbiju prvi put na Forumu mladih u sedištu UN u Beču i otada se aktivno bavi ovim problemom. O govoru koji je držala zajedno sa svojim dugogodišnjim kolegom i prijateljem iz Perua Marselom Martinezom u sedištu UN u Beču kaže da je to bio glas svih mladih širom sveta, tako da je bilo izuzetno bitno šta će reći. „Ipak, to je bio prvi put u istoriji CND-a da prvi govornici budu mladi. Trenutno radimo na prvom broju Youth Initiative Magazinea koji će predstavljati dokaz koliko mladi mogu imati značajnu ulogu, jer će govoriti o aktivnostima i rezultatima mladih na ovom polju, ali ta publikacija će biti i odličan alat za sticanje znanja za mlade koji žele da počnu da se bave prevencijom“, kroz svoj primer objašnjava Radmila zašto je važno da se mladi uključe u bitku sa psihoaktivnim supstancama. „Do sada sam radila najviše na projektima gde smo organizovali mnogobrojne aktivnosti za mlade od kojih su neke imale cilj da mladi postanu manje ranjivi i skloni konzumaciji psihoaktivnih supstanci.

Jedan od projekata koji je meni svakako bio najveći izazov jeste kada sam bila mentor grupi tinejdžera iz dve osnovne škole u Beogradu. Internacionalni projekti su mi posebno zanimljivi jer sarađivati sa mladim liderima sa svih kontinenata neverovatno je iskustvo u svakom pogledu“, ispričala je Radmila Doder za Original.

®

50

( POP ) KULTURA

HEY, IT‘S HANNAH. HANNAH BAKER...

( POP ) KULTURA

51

13 REASONS WHY Fenomen serije koja je podelila svetsku javnost i struku

„13 REASONS WHY“ JE SERIJA O KOJOJ SE NAJVIŠE TVITOVALO U 2017. GODINI I SUDEĆI PO BROJU TVITOVA, TEŠKO DA ĆE IJEDNA DRUGA OBORITI REKORD OVE GODINE. REAKCIJE TINEJDŽERA UMNOGOME SE RAZLIKUJU OD REAKCIJA STRUČNJAKA I RODITELJA

Dugo nijedna serija nije pokrenula debatu, a pogotovo među mladima, kao Netflixova „13 Reasons Why“. Od samog početka bilo je jasno da je adaptacija istoimene knjige dragulj onlajn striming kompanije.

Ali sa popularnošću i pohvalama stigla su i ozbiljna upozorenja da serija romantizuje probleme s kojima se mladi suočavaju.

Istraživali smo da li su reakcije na ovu seriju u stvari takve jer nas teraju da pogledamo sebe iznutra, da prebrojimo svaku grubu reč i svaki postupak Piše Jovana Radovanović I ne brinite, ovaj tekst ne sadrži spojlere

DUGO NIJEDNA SERIJA NIJE POKRENULA DEBATU, A POGOTOVO MEĐU mladima, kao

Netflixov „13 Reasons Why“. Od samog početka bilo je jasno da je adaptacija istoimene knjige dragulj onlajn striming kompanije.

Međutim, sa popularnošću i pohvalama stigla su i ozbiljna upozorenja da serija promoviše samoubistvo i samopovređivanje. Da romantizuje probleme s kojima se mladi suočavaju i da ih podstiče da dignu ruku na sebe.

Da li je zaista tako?

Da li audio-dnevnik Hane, njen pogled na događaje koji su doprineli tome da prereže vene stvarno može da podstakne nekog drugog da krene istim putem? Da li je scena samoubistva, za koju mnogi stručnjaci tvrde da je opasna, morala da bude uvrštena, kako to tim koji stoji iza serije tvrdi, jer prikazuje samoubistvo onakvo kakvo jeste: „užasavajuće, bolno i nimalo lako“?

52

( POP ) KULTURA

Ili je pak „13 Reasons Why“ odličan prikaz međuljudskih odnosa i lakoće „prelaska“ na drugu stranu, smešten u srednju školu, a lako primenjiv i na sva ostala okruženja, od kuće do radnog mesta. Da li su reakcije na ovu seriju, koja nikoga nije ostavila ravnodušnim, u stvari takve jer nas teraju da pogledamo sebe iznutra, da prebrojimo svaku grubu reč i svaki postupak?

ISTINA JE NEGDE IZMEĐU, ALI DA BISMO DOŠLI DO nje, moramo da krenemo od početka – poput aktera serije. „Hey, it‘s Hannah. Hannah Baker. That‘s right...“ – monologom tinejdžerke snimljenim na prvoj od sedam kaseta počinje emotivno putovanje kroz razloge zbog kojih se ubila. Ili su oni pak bili samo povod?

Serija prati Hanin život kroz oči Kleja Džensena, koji uz pomoć sedam kaseta i 13 audio-priča sklapa slagalicu odluka koje su Hanu navele na samoubistvo. Ona ne beži daleko od bestselera po kom je snimljena, barem ne kada je reč o suštini, ali nam daje malo dublji uvid u život Hane Bejker i njenih prijatelja, kao i porodice.

Na početku Hana ističe da će slušaocu ispričati „priču o svom životu“. Još tačnije – razloge zbog kojih se on završio. „Ako slušate“, čuje se Hanin glas, „vi ste jedan od razloga zašto.“ Od samog starta ova serija stvara jednu vrstu jeze, ali vas tera da nastavite dalje, da otkrijete šta je jednu tinejdžerku nateralo na tako očajan potez. Smenjivanje hladnih i toplih scena (boje su življe kada su prikazani momenti iz perioda dok je Hana i dalje živa) doprinosi da se zaista osećate kao

da ste na emotivnom rolerkosteru. „13 REASONS WHY“ VAS NAVODI DA UMESTO HANE POTRAŽITE izlaz iz situacija u kojima se ova akterka našla. Međutim, suvišno je analizirati da li je niz događaja u Haninom životu, od kojih su mnogi samo kap u prepunoj čaši, pravi razlog da neko sebi oduzme život. Oni su Hanini. Nekog drugog ne bi doveli do ivice, nekog trećeg bi pak mnogo ranije bacili preko.

Gledaocima mora da bude jasno, takođe, da su događaji koje Hana opisuje samo povod, ne i direktan uzrok. Oni su okidač za njeno već narušeno mentalno zdravlje.

Serija otvara mnoge teme koje su u školskim klupama tabu. Od samoubistva, depresije, do silovanja. I imajte na umu da serija nije laka za gledanje, nije blaga, niti uvijena u šarene papiriće za bombone.

Okrutna je i direktna, zbog čega je i naišla na bezbrojne kritike.

Nije tako delovalo na početku. Kada se krajem marta „13 Reasons Why“ pojavio na striming servisu, niste mogli da zaobiđete pozitivne kritike uglednih novina, kritičara, reakcije klinaca na društvenim mrežama.

A onda se sve okrenulo, psiholozi i psihijatri upozorili su da serija glorifikuje čin samoubistva te da može biti opasno uputstvo za svu decu koja prolaze kroz slične probleme. Škole širom SAD poslale su roditeljima poruke upozorenja o uznemirujućim scenama iz serije, pre svega scenama silovanja i samoubistva. Grupe za podršku i psiholozi preporučuju mladima sa suicidalnim mislima da izbegavaju seriju u potpunosti. Škola u Kanadi je zabranila pominjanje serije u

potpunosti, a američki Centar za kontrolu bolesti objavio je da je samoubistvo treći po redu razlog smrti dece od 10 do 14 godina u SAD, drugi po redu među onima koji imaju između 15 i 34. „VEĆINA STRUČNJAKA OCENILA JE DA JE SE-

pravila o izveštavanju o samoubistvu. Tih pravila bi se trebalo pridržavati u medijskom izveštavanju – a televizija jeste još uvek veoma moćan medij – jer su nastala na osnovu brojnih teorijskih pretpostavki i relevantnih istraživanja“, ističe za Original psiholog Marica Stijepović. „Po njihovom mišljenju, određeni sadržaji mogu navesti mlade ljude koji su već ranjivi da dodatno razmotre, a nekada čak i pokušaju samoubistvo.“ Popularno, kaže Stijepovićeva, ovaj fenomen naziva se „Verterovim efektom“, jer su istraživanja bila inspirisana pričom o negativnom uticaju Geteove knjige Jadi mladog Vertera. „Neke teze su nedvosmisleno potvrđene i na osnovu njih su date preporuke medijima kako da izveštavaju. Prema pravilima, treba izbegavati da se eksplicitno prikaže metod samoubistva, a nasuprot tome, serija veoma eksplicitno prikazuje Haninu smrt.“ Problematično je, ističe ona, i to što je serija pomalo koncipirana kao krimić, a pravila struke ne preporučuju da se o suicidu piše kao o nekom zločinu iz oblasti krvnih delikata. „Takođe, ono što struka zamera scenaristima je da se nijedno mentalno stanje koje može dovesti do suicida – na prvom mestu, depresija – u seriji ne pominje eksplicitno,

RIJA ‘PREKRŠILA‘ NEKA

( POP ) KULTURA

VEĆINA STRUČNJAKA OCENILA JE DA JE SERIJA „PREKRŠILA“ NEKA PRAVILA O IZVEŠTAVANJU O SAMOUBISTVU. TIH PRAVILA BI SE TREBALO PRIDRŽAVATI U MEDIJSKOM IZVEŠTAVANJU – A TELEVIZIJA JESTE JOŠ UVEK VEOMA MOĆAN MEDIJ – JER SU NASTALA NA OSNOVU BROJNIH TEORIJSKIH PRETPOSTAVKI I RELEVANTNIH ISTRAŽIVANJA MARICA STIJEPOVIĆ, PSIHOLOG

niti se naglašava da su ova stanja izlečiva, niti se upućuju mlade osobe gde i kako da potraže pomoć.“ Uprkos kontroverzi koju je izazvala serija, ljudi je gledaju. I to u velikom broju. „13 Reasons Why“ je serija o kojoj se najviše tvitovalo u 2017. godini i sudeći po broju tvitova, teško da će ijedna druga oboriti rekord ove godine. Reakcije tinejdžera umnogome se razlikuju od reakcija stručnjaka i roditelja. Oni vide sebe u svakom od likova, u Kleju, u Hani, u Aleksu, Džesiki, Džeku. To su njihove priče. „Potpuno je jasno da je tinejdžerima serija bliska. Štaviše, jedna od njenih najvećih vrednosti, kao i vrednosti knjige na osnovu

koje je nastala, jeste to što otvara mnoga pitanja vezana za život tinejdžera, a naročito tinejdžerki: to su uloga ‘reputacije‘ u srednjoj školi, vršnjačko nasilje ili isključivanje, problemi u prvom seksualnom odnosu...“, kaže Marica Stijepović.

Sudeći po analizi firme Parrot Analytics, nove serije Neflixa uglavnom dožive vrhunac u prvim danima po objavljivanju, koji prati pomama na društvenim mrežama, zatim sledi konstantan pad, pogotovo kada striming servis pusti čitavu sezonu u petak. „13 REASONS WHY“ NE PRATI TU FORMULU. NAKON OBJAVLJIVANJA popularnost serije je odmah skočila, što ne čudi, s obzirom na to da je istoimena knjiga bila veoma popularna, te je serija dugo očekivana. Taj momentum se nastavio, a vrhunac je dostigao deset dana nakon što je objavljena, što ju je učinilo najgledanijom serijom na Netfixu do sada.

Velika gledanost donela joj je i veliki procenat negativnih „poena“. Naime, prema real-time audience data kompaniji Taykey, 66 odsto priča o seriji je bilo negativno. „Stranger Things“ je, recimo, imao 12 odsto negativnih reakcija.

Da li je „13 Reasons Why“ zaista toliko opasan? Ili je pak poruka koju šalje, prikaz kako odnosi utiču na psihu mladih važan putokaz tinejdžerima. „Naravno, neće sva deca koja su žrtve vršnjačkog nasilja izvršiti suicid, neka neće čak ni razviti ozbiljnije stresogene reakcije, no upravo je značaj ove teme u potcrtavanju individualnih razlika, faktora zaštite i fak-

53

tora rizika, koji okolini mogu delovati kao ‘sitnice‘ – dok ne bude suviše kasno. Tinejdžeri često imaju utisak da su okolini njihovi problem banalni pa je rasterećenje videti da oni nisu prikazani kao takvi. Potvrđeno je da i sami ljudi koji su razmišljali o suicidu a nisu ga izvršili navode da ih je ponekad sa ‘puta‘ vratila neka sitna svakodnevna prijatnost ili ljubaznost“, kaže naša sagovornica. „TAKOĐE JE U PRAKSI POKAZANA ČINJENI-

pokušavaju suicid gotovo nikad ne traže pomoć direktno već je važno da ljudi oko njih prepoznaju upozorenja i znake, kao što su ‘oproštajna‘ pisma, oproštajni planovi, priča o sahrani i planiranje sahrane, suicidalno ponašanje, preokupiranost smrću, promene u ponašanju, odevanju, izgledu, osećanjima.“ Ona podseća da je autor knjige po kojoj je snimljena serija Džej Ašer izjavio da je važan način na koji tretiramo druge jer nikada ne znamo šta se dešava u srcu i glavi nekoga, čak ni ako izgleda da nije dodirnut ponašanjem i komentarima okoline. „Međutim, serija propušta da iskoristi taj uticaj i ukaže gledaocima na to šta da rade ako zaista primete da je neko u njihovoj okolini suicidalan, kako da razgovaraju sa tom osobom, kome da se obrate. Ljubaznost, pažnja i podrška vršnjaka jesu značajne, ali nisu dovoljne da zaista spreče nekoga ko pati od depresije da pokuša ili izvrši suicid.

Stoga mislim da je preporučljivo da tinejdžeri gledaju seriju u prisustvu nekog odraslog, kome mogu da postave ova pitanja.“ Netflix je najavio i drugu sezonu serije, koja će se, sudeći po finalnoj epizodi, baviti masovnim napadima vatrenim oružjem u školama. Problemom s kojim se SAD već godinama unazad suočavaju. I već je počelo da se nameće pitanje – da li autori i na taj način provociraju „tempirane bombe“. „S obzirom na učestalost te pojave u SAD, o školskim pucnjavama već su pisane knjige i snimani filmovi – ‘Moramo da razgovaramo o Kevinu‘, na primer, ili ‘19 minuta‘ Džodi Piko, ili ‘Slon‘. Kada nešto muči ili ‘žulja‘ jednu zajednicu, onda o tome mora da se govori, ne sme da se ćuti jer se negacijom problema ništa ne rešava. Međutim, isto tako je važno da li se odgovorno izveštava, upravo u ovom smislu o kome smo ranije govorili.

Teško je raspoznati potencijalnog masovnog ubicu u školi od ‘običnog‘ nezadovoljnog učenika koji nije uklopljen u vršnjačku sredinu. Ukoliko se serija zaista nastavi i pozabavi tom temom, na autorima je velika odgovornost“, kaže Marica Stijepović.

CA DA TINEJDŽERI KOJI

®

54

NACIONALNA GEOGRAFIJA

MESTO GDE TREBA BITI Koliko stvarno poznajemo Srbiju?

Znate li zaista na koliko brda leži Beograd? Čak ni oni koji su rođeni i žive više decenija u njemu, pa ni oni koji se bave izučavanjem grada, ne mogu sa sigurnošću da kažu da li je u pitanju dvadeset, dvadeset devet, možda dvadeset sedam ili trideset jedno ili dva brda, možda manje... toliko različitih brojeva ćete pronaći u različitim člancima. Još zanimljivije, Srbija ne zna ni koliko tačno planina ima.

Profesor na Geografskom fakultetu dr Aleksandar S. Petrović razotkriva neke od najvećih mitova o našoj lepoj zemlji PIŠE ZORICA MARKOVIĆ

NACIONALNA GEOGRAFIJA

MALO JE POTOKA IZ KOJIH DANAS MOŽE DA SE PIJE DIREKTNO, ČAK I TAMO GDE JE NAVODNA DIVLJINA. „TRAG ČOVEKA NAĆI ĆETE I U PRVOJ ZONI ZAŠTITE NA MIROČU, ŠTO NE BI TREBALO. NIJE TO DRASTIČNO ZAGAĐENJE, ALI PRONALAZITE ČOVEKA I NJEGOV UTICAJ“

55

56

NACIONALNA GEOGRAFIJA

M

esto gde treba biti.

Prizori Uvca, manastira Studenica, ulica Beograda i Novog Sada... sve je to zapakovano u poluminutni spot i pomenuti slogan u kampanji predstavljanja naše zemlje koja je nedavno krenula na BBC World i Eurosportu. Čak šest stotina puta u udarnih šest meseci, gledaoci će moći da upoznaju „mesto gde treba biti“.

Upoznati Srbiju kroz pola minuta nije moguće, niti kroz jedno proputovanje, čak ni onima kojima je posao da je upoznaju kroz decenije.

Na primer, Beograđani i ne znaju na koliko brda leži njihov rodni grad, a neki meštani da u njihovom kraju ima skrivenih vodopada.

Da, znate li zaista na koliko brda leži Beograd? Čak ni oni koji su rođeni i žive više decenija u njemu, pa ni oni koji se bave izučavanjem grada, ne mogu sa sigurnošću da kažu da li je u pitanju dvadeset, dvadeset devet, možda dvadeset sedam ili trideset jedno ili dva brda, možda manje... toliko različitih brojeva ćete pronaći u različitim člancima. Još zanimljivije, Srbija

ne zna ni koliko tačno planina ima.

Profesor na Geografskom fakultetu dr Aleksandar S. Petrović, koji drži predmete iz oblasti fizičke geografije, kaže da postoji još mnogo toga što danas definišemo, ali da to nije naša specifičnost. Primera radi, Evropska unija je zbog različitosti geografskih karakteristika, ali i koncepta, dozvolila svakoj državi da reši šta je za nju planina. „Stvar je u tome što imate Švajcarsku koja je puna planina i Dansku gde je najviši vrh, Nebeska planina (Sky Mountain), visok svega 170 metara. To ne može da bude planina, ali je nazivaju planinom.

Svako ima tu donju granicu od koje računa šta je planina. Mi kao zemlja koristimo tu starinsku podelu da je do petsto metara brdo, a sve preko toga je planina, pa tako imate nešto što može da ima 507 metara i da se zove planina, ali da se ni po čemu ne razlikuje od okolnih brda samo tridesetak metara nižih.“ Profesor Petrović kaže da je tako Miroč planina, opevana i u narodnim pesmama, u stvari jedna zaravan, površ na petsto me-

tara nadmorske visine sa dva vrha – Veliki (768 m) i Mali Štrbac (626 m), koje retko ko pominje. Uglavnom se govori o Miroč planini. I stvar je u percepciji onoga ko gleda, ali i u istorijskom kontekstu. „To objašnjava odličan film ‘Čovek koji se popeo na brdo a sišao sa planine‘ sa Hjuom Grantom koji govori o tom istorijskom merenju. Dvojica kartografa se popnu na planinu u Velsu, ali shvate da joj nedostaje koji metar da bi to i formalno bila, i nastaje problem jer narod kaže da to mora da bude planina, da su oni planinski narod i odlučuju da nadograde to brdo da bi ono postalo planina. Statistički, kad kažemo planina ili brdo, mi uvek imamo jednu zamišljenu sliku: brdo je oblo, a planina strma, sa vrhom, što je uopšte pogrešno i ne mora da bude tako. Zlatibor je planina, ali kad biste morali da je geomorfološki razbijete na niže činioce, to bi bila visoravan sa vrhovima koji se dižu iznad nje, samo što to komplikuje stvar i tiče se stručnjaka. Narodu je dovoljno da je zove planinom.“ Slična stvar je i sa brdima, posebno beogradskim. Geografi nemaju tačan naučni

Statistički, kad kažemo planina ili brdo, mi uvek imamo jednu zamišljenu sliku: brdo je oblo, a planina strma, sa vrhom, što je uopšte pogrešno i ne mora da bude tako. Zlatibor je planina, ali kad biste morali da je geomorfološki razbijete na niže činioce, to bi bila visoravan sa vrhovima koji se dižu iz nje

NACIONALNA GEOGRAFIJA

podatak koji bi u brdo potvrdio koliko Beograd ima brda, jer to zahteva ne samo merenje već i dogovor kako definisati brdo, da li striktno fizičko-geografski ili u kontekstu istorije. Takođe, ono što se zove brdo u Beogradu ne mora obavezno i da bude brdo, već deo neke druge talasaste celine. „Dugo želim da neko uradi simulaciju kako je izgledao Beograd pre nego što je sagrađen grad, gde su bile reke, potoci, jer je to bila nepregledna šuma, i tako bi moglo da se, između ostalog, vidi i koja su brda postojala.“ TEŠKO JE POVEROVATI DA U 21. VEKU U GEOGRAFIJI Srbije ima još nečega što je nejasno i neotkriveno. Profesor Petrović se bavi i speleologijom i kaže da se istraživači pećina često hvale kao retki koji mogu da otkriju još nešto što nije moguće naći. „Dogodilo se da jedan od naših mlađih kolega koji je pripremao master rad, uslovno rečeno pronađe vodopad. Na Staroj planini, koja je veoma bogata vodopadima, otkriven je vodopad za koji zna samo nekoliko lokalnih meštana, bukvalno oni koji

isteruju stoku na ispašu tokom leta, i niko drugi, čak ni lokalni lovci. A taj vodopad ima vertikalu od 25 metara i spada među više vodopade Srbije. Nevidljiv je sa svih staza kojima se ljudi obično kreću. Moguće je i u Srbiji naći nešto novo a da nije ispod zemlje, da nije pećina. Za pećine se uvek nadamo i većim i drugačijim prolazima, gde nismo mogli nekada da prođemo, da je sad prohodnije. Tako možete da imate problematičan ulazak a da posle samo dvadesetak metara imate dva do tri kilometra prostranstva. Bitno je ući u svaku malu rupu i videti šta se tu nalazi.“ Onda je pravo pitanje kako, a ne samo koliko poznajemo Srbiju, „mesto gde treba biti“. Mnoge podatke stručnjaci dobijaju i od pasioniranih ljubitelja prirode, pa se najbolje informacije o vodopadima dobijaju sa sajta zaljubljenika, amatera, čoveka koji nema direktne veze sa naukom. I kako kaže profesor Petrović, za geografe ima mnogo bazičnog posla. Srbija, brdsko-planinska zemlja, u kategorizaciji geografije podeljena je na tri dela: na ravničarsku,

57

na brda i pobrđa i na planinsko-kotlinsku Srbiju. „To je dinamična podela po svemu i imamo sreću da se nalazimo u sredini i klimatološki, i po reljefu i po prirodi, tako da smo vrlo dinamična i zanimljiva zemlja.“ Tu dinamičnost dala nam je bogata geografska istorija. Profesor Petrović, koji predaje paleogeografiju koja se i bavi otkrivanjem uslova koji su postojali na Zemlji u prošlosti, daje nam sliku onoga kako je Srbija izgledala mnogo pre naseljavanja. „Ako se Kalemegdan nalazi na miocenom sprudu, znači da je nastao na naslagama korala, što postoji samo u tropskim morima, to znači da je ovde nekad bilo tropsko more, u trenutku kad je nastajalo tlo na kojem se nalazi danas Kalemegdan. Prvo što učim studente je da ne budu „fiksisti“. Naša teritorija se menjala kroz vreme i uvek mora da se ubaci četvrta dimenzija u celu priču, a to je vreme. Promene na ovoj teritoriji bile su veoma dinamične, a poslednje ve-

58

NACIONALNA GEOGRAFIJA

liko što se dogodilo bio je odlazak Panonskog mora i nastanak tih lesnih zaravni tokom ledenog doba. Tada je nastala Vojvodina, ali ona je tako ravna ne zato što ju je more izravnalo, nego zato što ju je vetar idealno zaravnio nanoseći prašinu koja se vezala i stvorila te lesne platoe.“ ZAHVALJUJUĆI NAUCI MOŽEMO DA IDEMO I STOTINAMA MILIONA GODINA unazad i da

rekonstruišemo reljef. „Za određene delove teritorije naše zemlje, one najstarije, kao što je Šumadija, Šumadijska greda, jedno od prvih kopna koje je izašlo, može se ići i trista miliona godina unazad. Ali i to je vrlo dinamična kategorija jer niti se nalazila tu niti se kretala u tom pravcu. Jednostavno, kad je Afrika počela da gura Evropu, onda su počeli da se stvaraju Dinaridi, a oni su gurali ka istoku, to se sve ‘navlačilo‘ jedno na drugo, i zato imamo u istočnoj Srbiji niz navlaka koje su specifičan reljef sa tim velikim tektonskim udubljenjima, koje nazivamo kotlinama, i sa planinama, niskim i višim...“ O tome koliko se promene često dešavaju, profesor kaže: „Moj kolega bavi se pomeranjem meandra u Kolubari i tokom preciznog trogodišnjeg merenja primetio je zaista prave promene. Reka je vrlo dinamična kategorija i meandar može da se pomeri toliko da ‘otme‘ nekom deo imanja.

S jedne strane, nečije imanje je katastarski već uveliko u Dunavu ili Kolubari, dok s druge strane, neko je dobio zemlju povla-

čenjem reke. Prirodu ne možete zaista da zaustavite. Ali ovaj kraj se nije drastično i neće se tako drastično promeniti u kratkom vremenu jer se to dešava vekovima, zapravo, milionima godina. Male promene se dešavaju brzo i mi smo ti koji pravimo najbrže promene. Najveće promene u reljefu Srbije pravi čovek: kopa ogromne kopove, jalovišta se stvaraju gde ne bi trebalo da bude nečega, sad recimo imate brda oko Majdanpeka oko Bora, imate ogromne količine bačene jalovine, odnosno imate ogromne rupe, i taj antropogeni reljef je ono što čovek brzo menja i tu mogu da se jave problemi. Priroda je uvek jača. Možda ćemo je mi nadjačati u sto godina, ali ona će polako uraditi svoje, možda za hiljadu godina.“ ZATO JE PALEOGEOGRAFIJA VRLO ZANIMLJIVA, POSEBNO ŠTO KORISTI MNOGE

druge nauke – i fiziku, i hemiju, i nuklearnu fiziku za datiranje starosti. Profesor Petrović se posebno bavi paleogeomorfologijom, koja na osnovu starih tragova u reljefu pokušava da rekonstruiše kakav je taj reljef bio, ali i kakve su bile klimatske karakteristike. Nešto kao forenzika. „Proučavajući planine u Crnoj Gori i tragovi mi pokazuju da je tu nekad bilo lednika, da je tu bilo ozbiljnih količina leda i da je, recimo, na tadašnjih 1.600 metara nadmorske visine bilo kao danas na Alpima na 3.000 metara, što znači mnogo, mnogo hladnije nego danas. Time možete da uradite rekonstrukciju klime i to je vrlo interesantno za shvatanje ovih novih globalnih promena. Ako čovek shvati kako je

Zanimljiva geografija podrazumeva i spajanje matematike i geografije na najneočekivaniji način. Ona ne podrazumeva glomazne jednačine, već određivanje takvih neobičnih podataka kao što je taj da se Kragujevac, recimo, nalazi tačno u centru Srbije, na 44 stepeni severne geografske širine i na 44,21 istočne geografske dužine

bilo nekad, onda će razumeti šta mora da bude, a ako nije kako mora, onda će razumeti zašto nije tako kako mora. Recimo, kada su lednici u pitanju, na Alpima, mi vidimo kojoj brzinom se prirodno lednici povlače i smanjuju i čovek treba da kaže u čemu je problem, zašto je nekad dinamika bila takva a danas je ovakva. Naravno, doći ćemo do antropogenog uticaja na promenu klime, tako da su lednici, ne samo na polarnim kapama već i na planinama takođe jedan dobar pokazatelj tih promena.“ Zanimljiva geografija podrazumeva i spajanje matematike i geografije na najneočekivaniji način. Ona ne podrazumeva glomazne jednačine, već određivanje takvih neobičnih podataka kao što je taj da se Kragujevac, recimo, nalazi tačno u centru Srbije, na 44 stepena severne geografske širine i na 44,21 istočne geografske dužine. Može da odredi ekstremne dužine dana i noći, upadni ugao sunca... „Dogodilo se to da je jedan naš arhitekta trebalo da radi biblioteku na indonežanskom ostrvu i imao je problem da je postavi jer nije znao položaj sunca tokom godine. Mi smo zato po geografskoj širini izračunali i dali mu godišnju poziciju sunca, svakoga dana gde izlazi i zalazi, i na osnovu toga on je znao kako da je projektuje, kako da smanji potrebu za rashlađivanjem, a da ostane opet dovoljno svetla. Bez matematičke geografije to nije moguće.“ Profesor Petrović kaže da su naši ljudi oduvek bili dobri „prirodni“ geografi, ali

dodaje da smo se dosta otuđili od prirode. „Ranije niste imali problema sa velikim poplavama. Ljudi su znali kako i gde da grade i šta je to prva terasa koju reka nikad neće da plavi ni u hiljadugodišnjim vodama, i tu su pravili svoja naselja. Prenaseljenost nekih delova i glad za ravnim, dobrim zemljištem na kojem je lako graditi nas tera da siđemo u aluvijalne ravni. A to nije mesto gde se gradi. Vi to možete da branite bedemima, ali to je mesto gde reka u jednom trenutku, za deset, petnaest, dvadeset, trideset godina, mora da se izlije. Vi ćete bedemima uspeti jednom da odbranite, više puta... ali će doći neke stogodišnje ili kako ih sad zovu hiljadugodišnje poplave, kao u Obrenovcu, i one će uraditi svoje, preliće se, potopiće to što ste gradili. Sve je u našem nerazumevanju prirode. Slično je sa klizištima, jer zemlja će jednom rešiti da „krene“.

MOŽE LI SE REĆI DA PRIRODA ODREĐUJE KAKO SRBIJA izgleda ili smo mi ti koji je menjamo? Menjali smo Dunav u Đerdapu, što je bila jedna, kako profesor Petrović kaže, ozbiljna planinska reka, koja se probijala kroz te masive. Danas je to važan energetski sistem, kao i divno jezero dobro za turizam, ali sasvim sigurno nije isti prizor za one koji su je poznavali kao divlju. Naš sagovornik kaže da je naša turistička ponuda sve bolja, ali kao neko ko se posebno bavi planinskim turizmom, dodaje da je problem naših planina uvek infrastruktura, a ne lepota. „Neko ko očekuje da svuda vidi Švajcarsku, neće dobiti mnogo, ali mi i ne treba da kopiramo druge, već da ponudimo našu vrednost i stvari koje treba da potenciramo. Dosta naših planina je ili lako nedostupno ili nema infrastrukturu, i ja sam pristalica zelenog turizma, razvoja tog seoskog tu-

rizma, etnoturizma, po čemu je odličan primer Kosjerić.“ Profesor kaže da ima toliko neobičnosti koje treba videti, i daje primer istočne Srbije, koja na malom prostoru ima dosta prirodnih mostova koji su poznati kao prerasti. „Oni su ostaci pećina ili su nastali probojem vode kroz neke grebene, tako da izgledaju kao prirodni most, i veoma su interesantni. Ima ih sedam ili osam, i s obzirom na kvadraturu, istočna Srbija se računa kao bogata po prirodnim mostovima.

Vratna je jedna od najpoznatijih i pojavljuje se i u reklamama, ali ima dosta malih koje nisu toliko poznate a vredi videti ih.

Mi se trudimo da vodimo naše studente da vide što više, da bi i oni kasnije vodili svoju decu. I pećine je lepo posetiti s malom baterijskom lampom, ne moraju sve da se betoniraju i potpuno turistički urede. Vodopadi, klisure su nam predivne... Recimo, mnogi nisu videli vodopad Prskalo jer je veoma komplikovano doći do njega, ali to što ćete videti tamo vredi deset kilometara peške. Treba što više ljudima pričati o tome i što realnije pričati. Ne mora uvek da se priča da je u nekoj pećini neki hajduk sakrio zlato, ne mora da bude i najlepša, i najveća, i najvažnija. Đavolja varoš je predivna, ona nije najveća u svetu, ni jedinstvena, ali je divna i specifična.“ MNOGO JE VAŽNO I KAKVI SMO PREMA ŽIVOTNOJ SREDINI, a profesor Petrović kaže da, nažalost, tu ne može ništa dobro da kaže. Malo je potoka iz kojih danas može da se pije direktno, čak i tamo gde je navodna divljina. „Trag čoveka naći ćete i u prvoj zoni zaštite na Miroču, što ne bi trebalo. Nije to drastično zagađenje, ali pronalazite čoveka i njegov uticaj. Naš odnos posebno prema vodi je strašan, jer ’voda nosi sve’. Ali kuda? Postoji i problem

jama u koje se sve baca, a možda sto metara visinski niže neko pije vodu koja izlazi iz tog ‘čistog izvora‘. Dugo sam mislio da je rešenje u edukaciji, ali mislim da je rešenje u strogim zakonima i kažnjavanjima.

Doduše, važno je obezbediti i to gde će se bacati otpad i odnositi, jer ako nema kante ili deponija, ne možete se ljutiti na nekoga ko nije svestan da ne treba da baca van kante.“ Svakako, taj broj beogradskih brda ostaje neutvrđen, ali zašto je to uopšte važno? „AKO BISMO ZAISTA ŽELELI DA GEOGRAF-

brda, to nije teško. Ako gledamo sa istorijskog aspekta, to je totalno drugačiji pristup i tu nas interesuje gde su se neki toponimi promenili, zašto ih više nema, zašto su postojali i zašto su se tako zvali... i onda bi se pojavio i veći broj brda nego što zaista fizički, geografski gledano, ima brda. Ja znam da, kad krenem s jedne na drugu stranu od Vidikovca ka Voždovcu, moram bar po imenima da prođem četiri ili pet brda, a da li je između Miljakovca i Kanarevog brda neka velika razlika… jeste, ide jedan potok i to zaista jesu dve celine za sebe, i to jesu brda po nadmorskoj visini, ali između sebe se ne razlikuju visinski niti pedesetak metara. Gledajući od Petlovog brda ka Košutnjaku, na jednom grebenu se nalazi nekoliko uzvišenja i svako to uzvišenje smo nazvali drugačije: Petlovo, Labudovo brdo, Vidikovac kao vidikovačko brdo, Košutnjak i najniži deo – Banovo brdo. Takav jedan zatalasan greben u geografiji bismo zvali totalno drugačije, u geomorfologiji je širok raščlanjeni greben, ali zašto bismo istoriji uzimali ono što je njeno i zašto bismo uzimali da se to zove drugačije nego brdo. Taj društveno-istorijski koncept koji postoji vredi poštovati.“

SKI IZMERIMO KOLIKO IMA

®

60

RADAR NOVE GENERACIJE

JOŠ VERUJEM U SVOJU GENERACIJU Toliko toga još treba da otkrijem, naučim, iskusim i podelim. Svaki uspeh ili neuspeh ostaje zavezan za vreme koje mu je prethodilo.

Najviše me motiviše borba za opstanak srca i duše

RAZGOVARAO BRANKO ROSIĆ FOTO IGOR PAVIĆEVIĆ

Jovana Gavrilović je još kao studentkinja dobila ulogu u predstavi Mire Furlan "Dok nas smrt na razdvoji", gde igra uz Anitu Mančić i Mikija Manojlovića. Za tu ulogu dobila je regionalnu glumačku nagradu u Rijeci. Pojavljuje se u komadu "Zmajeubice", kao i u drugim značajnim predstavama na gradskom repertoaru. S Mirjanom Karanović igra u filmu "Rekvijem za gospođu J.", koji je ovih dana imao projekciju na čuvenom Kanskom festivalu

RADAR NOVE GENERACIJE

esto „viđam“ mladu glumicu Jovanu Gavrilović, i to na putu do redakcije.

Na toj ruti od kuće do posla prolazim tu i tamo pored JDP-a, a tamo stoji bilbord za predstavu „Zmajeubice“ u kojoj ona glumi jednu od uloga. I tako, dok prolazim pored tog bilborda i setim se Jovane, pomislim ponekad koji je njen motiv za dalje kada je skoro sve obavila što se može obaviti, a „klinka“ je.

Još kao studentkinja dobila je ulogu u predstavi Mire Furlan „Dok nas smrt na razdvoji“, gde igra uz Anitu Mančić i Mikija Manojlovića. Za tu ulogu dobila je regionalnu glumačku nagradu u Rijeci. Kad smo kod bilborda i predstave „Zmajeubice“, pojavljuje se kako u toj, tako i u mnogim drugim, sada već slobodno možemo reći najznačajnijim predstavama na gradskom repertoaru. Pa kad smo kod tog bilborda i predstave „Zmajeubice“, u njoj glumi sa Mirjanom Karanović s kojom igra i u filmu „Rekvijem za gospođu J.“, koji je ovih dana imao projekciju na čuvenom Kanskom festivalu. Kad sve to što mi pada na pamet spomenem Jovani i radoznalo pitam šta sanja kad je gotovo sve ostvarila, ona kaže da sebe vidi na početku. A početak intervjua je vezan za trenutno poslednji pasus njene biografije – projekciju u Kanu.

61

Č

Film u kojem glumiš „Rekvijem za gospođu J.“ imao je premijeru na Berlinskom festivalu, nedavno je pobedio na festivalu u Vizbadenu a očekuje ga projekcija na Kanskom festivalu. U čemu je tajna pa je tema filma tako univerzalna, a mislili smo da će je razumeti samo građani zemalja u tranziciji?

Čini mi se da iza svakog univerzalnog doživljaja duboko diše jedna autentičnost. Publika se identifikuje i saoseća sa glavnom junakinjom, gospođom J., koja se nakon raznih životnih i emotivnih gubitaka, suočava sa sopstvenom tranzicijom. To je pitanje života i smrti. A ono je valjda poznato svima, bez obzira na društvene okolnosti, koje su u ovom filmu samo datosti, nekima bliske, nekima ne.

Da li si ti u životu srela ili čula priču sličnu priči iz „Rekvijema za gospođu J.“?

Zastrašujuće mnogo puta. Čovek na našim prostorima do te je mere ponižen i ugrožen da je sam pred sobom obesmišljen.

Upisala si srednju zubotehničku školu. Šta bi bilo da nisi otkrila glumu i da li bi bila zadovoljna da danas praviš vilicu nekome u nekom domu zdravlja?

hendikepom. Još verujem u svoju generaciju. Verujem da se iz mraka rađa svetlost.

Zašto baš zubotehnička škola? Da li u tim godinama nisi bila načisto čime bi se bavila?

Bila sam pozvana na kasting. Trebalo je da spremim Sonjin monolog iz „Ujka Vanje“, za koji se posle ispostavilo da je krajnja tačka komada Mire Furlan. Imala sam veliku tremu, ali sam dobila ulogu, a što je još važnije, dobila sam i svoju pozorišnu porodicu. Uskoro ćemo imati 70. igranje predstave. To je baš lepo.

Ja bih bila zadovoljna, ali za pacijente nisam sigurna.

Nikada nisam ni sa čim načisto. Trudim se da umnožavam svoja interesovanja. Zubna tehnika je u tom trenutku došla na svoj red. To je plemenit, kreativan i prljav posao u isto vreme. Stalno su ti ispucale ruke i imaš tragove gipsa po sebi, a onda neko ima sve zube. Smeje se i žvaće. Volim prljave poslove, kad moraš da zavrneš rukave. Volim da krečim i da farbam drvenariju, rasla sam u kanalu automehaničarske radionice. „Čovek treba da radi, da radi u znoju lica svoga...“, što bi rekla Irina iz Čehovljeve drame. Zato volim i glumu.

U ovom filmu glumiš sa Mirjanom Karanović, glumiš sa Mikijem Manojlovićem u predstavi „Dok nas smrt na razdvoji“. Njih dvoje su postali velika glumačka imena u staroj Jugoslaviji. Da li smatraš hendikepom što si rođena u zemlji koja je mnogo manja od Jugoslavije i sa manjim sredstvima za film od nekadašnje jugoslovenske kinematografije?

Smatram da sam rođena u zemlji koja ima manje sredstava za sve, ne samo za film. Sa druge strane, to ne bih nazvala

Kako je došlo do toga da te još kao studentkinju odaberu za predstavu „Dok nas smrt ne razdvoji“ u kojoj glumiš sa Anitom Mančić i Mikijem Manojlovićem?

Trenutno ti baš ide jer se pojavljuješ u najbitnijim pozorišnim predstavama i filmovima, snimaš i seriju „Nemanjići“, a već si dobila regionalnu glumačku nagradu.

Koji su motivi za dalje kada deluje da je već sada dosta postignuto?

Iskreno osećam da sam na početku svih početaka. Toliko toga još treba da otkrijem, naučim, iskusim i podelim. Svaki uspeh ili neuspeh ostaje zavezan za vreme koje mu je prethodilo. Najviše me motiviše borba za opstanak srca i duše.

Kad smo kod ambicija, da li se osmeliš da zamisliš scenu u kojoj tvoj film u Kanu gleda neko od svetskih producenata, pa dobiješ poziv za neki bitan svetski film?

Nisam do sada razmišljala o tome, mada često volim da se našalim na račun svih svojih mana i kažem da sam velika ruska glumica.

®

BUDI ORIGINALAN

62

DRAMA AKADEMIKA LJUBOMIRA SIMOVIĆA JEDNA JE OD NAJPOZNATIJIH I IGRANA JE ŠIROM SVETA, A NJEGOVA DELA PREVEDENA SU NA SVE EVROPSKE JEZIKE. SIMOVIĆ VOLI DA KAŽE DA SU U NJEGOVOJ RADIONICI POMEŠANI ALATI PESNIKA I DRAMSKOG PISCA. AKO NISTE GLEDALI NI PREDSTAVU NI FILM "ČUDO U ŠARGANU", SIGURNO STE MAKAR JEDNOM U ŽIVOTU SVRATILI U TAKVU KAFANU

Šopalovići sa FON-a

Čemu pesnici u oskudno vreme? A glumci? Ova i još mnogo drugih pitanja postavljaju mladi iz Bufonerije, studentske organizacije koja deluje pri Fakultetu organizacionih nauka. Za razliku od većine studentskih organizacija, okupljeni su u ime umetnosti. Ona je za njih dar, lepota koja se hrani redom iz mora nereda, mašta na slobodi. Najstariji živi jezik čovečanstva. Za neke od njih i jedini način da progovore. Može li ljubav da otkrije umetnost, a sakrije umetnika? Bili smo na probi njihove drame „Putujuće pozorište Šopalović“ PIŠE MARIJA BOŽIĆ

BUDI ORIGINALAN

rama „Putujuće pozorište Šopalović“ počinje jednostavno. Bez velike buke i gungule, u Užice stiže pozorišna trupa. Na Rakijskoj pijaci glumci izvode jednu scenu iz Šilerove predstave „Razbojnici“, a slične performanse viđamo svakodnevno, najčešće u Knezu. Danas je to flash mob, a cilj je isti -- izazvati interesovanje publike za predstavu, animirati ih da dođu i pogledaju ceo komad. Problem je samo što su Šopalovići izabrali nezgodan trenutak, Užice je okupirano, a scene vešanja i streljanja postale su svakodnevne. Gde je granica između pozorišta i „stvarnog života“ i da li uopšte može jasno da se povuče? Da li je gluma život ili samo jedan njegov segment? I čuveno Helderlinovo pitanje: Čemu pesnici u oskudno vreme?

A glumci?

Ova i još mnogo drugih pitanja postavljaju mladi iz Bufonerije, studentske organizacije koja deluje pri Fakultetu organizacionih nauka. Za razliku od većine studentskih organizacija, okupljeni su u ime umetnosti. Ona je za njih dar, lepota koja se hrani redom iz mora nereda, mašta na slobodi. Najstariji živi jezik čovečanstva. Za neke od njih i jedini način da progovore. Može li ljubav da otkrije umetnost, a sakrije umetnika? Oni se ne kriju, već 21. maja scenu UK „Vuk Stefanović Karadžić“ pretvaraju u okupirani grad i predstavljaju život svojih junaka, Šopalovića. Da li je moguće odreći se umetnosti u trenucima kada nastupa „krvavo pozorište“ ili su „dve daske preko tri bureta“ dovoljne da se bar na momente zaboravi na strahote koje rat ostavlja za sobom?

D

OVA DRAMA AKADEMIKA LJUBOMIRA SIMOVIĆA JEDNA JE OD NAJPOZNATIJIH i igrana je širom sveta, a njegova dela prevedena su na sve evropske jezike. Simović voli da kaže da su u njegovoj radionici pomešani alati pesnika i dramskog pisca. Ako niste gledali ni predstavu ni film „Čudo u Šarganu“, sigurno ste makar jednom u životu svratili u takvu kafanu. Ima ih obično na periferijama, a takve krčme su stecište ljudi sa margine, prosjaka, bivših robijaša i političara. O takvim ljudima Simović piše. I nikada nije zaboravio „male ljude“ i njihov svakodnevni, ni po čemu poseban, a njima sasvim dovoljan život. U njegovim komadima role su imali najbolji glumci, pa je tako lik Vasilija Šopalovića tumačio Miloš Žutić, dok se na sceni Ateljea 212 u ulozi Gine, Užičanke koja životari nad koritom pojavljuje Dara Džokić. Ta uloga

je sada poverena Marini Pavlović, dvadesetdvogodišnjoj studentkinji novinarstva sa Fakulteta političkih nauka. I kada uči i kada ne uči za ispite, zajedno sa prijateljima iz Bufonerije bori se za bolju kulturno-umetničku scenu Srbije. „Gina je lik koji oslikava strahove, brigu, patnju i hrabrost. U njoj se vodi velika borba koja je pozadina svega što čini.

Njena briga za sina dokazuje da su ljudi, vođeni različitim impulsima, spremni na sve. Gina je u osnovi prosta i dobra žena, ali okolnosti je navode da izađe iz tih okvira -briga za sina koji je u pokretu otpora, muž pijanica, vezanost za kuću i korito. Njen odnos prema glumcima zato ne potiče samo od palanačkog mentaliteta. Tu nesrećnu i nezadovoljnu ženu, koja je život utopila u koritu, svakodnevno viđamo i danas. Danas je svaka treća ili četvrta žena zapravo Gina“, objašnjava Marina lik koji tumači.

A koliko je danas palanački mentalitet zastupljen i opasan? Ima li ga samo na sceni kada je predmet kritike ili pak više u dimenziji koju nazivamo stvarnošću?

Postoji i danas, samo u lepše upakovanoj formi, kaže Marina i dodaje da je „razlika u tome što meštani Užica iz ovog komada ne znaju, pa se iz te neprosvećenosti i opterećenosti svakodnevnim problemima suprotstavljaju umetnosti. Mi danas imamo i znanje i prosvećenost a opet nas prati taj palanački mentalitet. On je mnogo opasniji jer ne ugrožava samo umetnost već čitavo društvo.“ Rediteljskog posla prihvatio se Igor Vesović, student Fakulteta organizacionih nauka. I nikako ne sme da nas zavara što nisu školovani za ovo čime se bave. Ni neki od najpoznatijih glumaca nisu imali formalno obrazovanje pa ih to nije sprečilo da rade ono što vole i da u tome budu više nego dobri. I upravo to im je zajedničko. Sa mnogo posvećenosti i ljubavi pristupili su ovom komadu i nije im teško da počinju probe u ponoć, kada je sala slobodna, pa do ranih jutarnjih sati. „Za ovaj komad sam se odlučio zato što

63

on govori o poziciji umetnosti u društvu, o tome kako posmatramo umetnost, koliko ona crpi inspiraciju iz stvarnosti, a koliko je zarad nje potrebno otići izvan stvarnosti, napraviti otklon.“ Koliko smo svesni uloga koje igramo u životu i posledica koje mogu da nastanu, jedno je od pitanja koje se prirodno nameće kada gledate glumce u ulozi glumaca. „Pozorište je u nekom segmentu ogledalo života. Upravo ovo delo nam pokazuje koliko neke naizgled bezazlene situacije mogu da imaju velike posledice.“ IGOR SMATRA DA JE GLUMA STVAR POJE-

pa onda svih drugih, a neophodno je da istražimo sebe i onda te granice koje smo otkrili prezentujemo drugima. Jedan od najupečatljivijih likova u ovom komadu je batinaš Drobac. Da li je on predodređen za nasilje ili se s godinama poistovetio sa tom ulogom? Nemilosrdan i neumoljiv čovek koji ostavlja krvave tragove, pred jednom ženom je skinuo masku i bacio žilu kojom bije zatvorenike. Pred Sofijom, mladom glumicom iz trupe, on pada na kolena i biva opčinjen lepotom koja sigurno ima neku višu svrhu. Drobac se plaši mlade glumice jer pred njom shvata ko je, ali i šta bi mogao da bude. I te mogućnosti ga plaše. „Mogao si da skupljaš trave, da sve oko tebe miriše... Mogao si da kopaš grobove, da čistiš obore i štale, da tucaš kamen. I najgori posao, sve ti je bolje od toga“, uporna je Sofija. „Kao lik je osakaćen od društva, a ona u njemu budi nešto lepo, nešto što je davno zatrpao i na šta se ne vraća. On misli da je ona nešto natprirodno čim je uspela da probudi u njemu tako nešto“, pojašnjava Aleksandar Stević, budući student hotelijerstva, lik batinaša koji tumači u ovom komadu. Šopalovići su proputovali celu bivšu Jugoslaviju, Evropu i stigli do Japana u potrazi za lepim i u najsurovijim okolnostima. „Iako se radnja dešava u Drugom svetskom ratu, situacija nije mnogo napredovala, što može da nam da pouku“, kaže Tijana Milosković koja tumači lik radnice Dare prisutne na svakom mestu i kad god radnja počne da se zahuktava, jedan od glavnih aktera u predstavi. I ko zna dokle će stići ova pozorišna trupa, možda će ih posle premijere put naneti do „Sigurne kuće“ na pečenje ili do „Biblioteke“ na rakiju, što su samo neki od naziva lokala dovitljivih Užičana kojima marketing ide kao od šale. Ni Zavod za intelektualnu svojinu nije imao ništa protiv.

DINCA PRE SVEGA,

®

Pavle Vuisić bio je samo jedan od njegovih prijatelja. Njemu je posvećena pesma „Drumovi će poželjet ludaka“

BUDI PESNIK

65

Zaustavite planetu, ja hoću da siđem Velikani srpskog glumišta Petar Božović i Žarko Laušević na sceni Ateljea 212 oživeće lik pesnika koji je mogao da bude jedan od „ukletih“ u rangu sa Francuzima onog vremena.

Vito Nikolić bio je pesnik za koga su mnogo godina nakon što je zaustavio planetu i otišao u „vječnu skitnju među zvijezdama“, ustanovili da je ipak bio vredan pažnje. Pisao je jednoj Sonji, zvao ju je da skitaju, ali ona nikada nije iznela malo nežnosti ispod kaputa. O Vitu Nikoliću i značaju pesnika i pesništva ekskluzivno za Original govorila je ćerka Danica

PIŠE MARIJA BOŽIĆ

N

eki bi se čak usudili da kažu da je Vito Nikolić crnogorski Jesenjin, a on je bio „samo kafanski i više ničiji, bio pust i prezren – neželjen kao grobar“, kako je zapisao u svojoj pesmi „Intime“ pre više od dve decenije. „Dobri duh Nikšića“, kako Vita nazivaju sugrađani, zapravo i nije rođen u tom gradu. „Rođen sam u Mostaru. Majka mi je iz Bukovice, od Jegdića. Moji Nikolići su iz Ozrinića. Ja sam kompletan Nikšićanin, iako već dugo živim u Titogradu“, isticao je Vito. Za Pobjedu je pisao reportaže „Crnom Gorom, putem i bespućem“. Nikšić je bio njegov duhovni i egzistencijalni oslonac i zbirno središte. Tu su bila „sva njegova blaga, dobri i poznati ljudi“, kako se kaže u jednoj čuvenoj pesmi o gradu pod obroncima Trebjese. Možda su baš tog 27. aprila 1934. godine kada je rođen padale čuvene mostarske kiše iz pesme Pere Zupca. Otac mu je kao oficir bio raspoređen u Mostar, pa je Vito nakon rođenja proveo prve godine života tamo.

INTIMA Noćas tako želim da me neko voli, pregršt nečije nježnosti mi treba; noćas ću sve da zaboravim i prebolim i da se vratim u naručje neba.

Ja sam bio kafanski i više niči, i bio pust i prezren – neželjen ko grobar Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim i da mi opet kažu kako sam dobar.

66

BUDI PESNIK

Ako su drugi roditelji pred odlazak na posao djeci ostavljali poruke sa spiskom obaveza za taj dan, Vito je to činio pišući mi stihove, tako da i danas čuvam čitavu arhivu naših jutarnjih prepiski KADA JE IMAO SEDAM GODINA, POČINJE

a porodica se seli u Nikšić. Pre nego što je krenuo u prvi razred, njegova majka Danica umire, što ostavlja dubok trag u lirici u godinama koje su usledile. Skoro trideset i pet godina kasnije, dobio je ćerku i nazvao je po ženi bez koje je prerano ostao. I duboko priželjkivana nežnost, bila je nit koja se provlačila kroz njegove stihove.

Danica je u razgovoru za Original rekla da je najneobičniji bio po tome što je tek u četrdesetoj godini zasnovao porodicu, a razlikovao se i po načinu vaspitavanja ženskog deteta u konzervativnoj Crnoj Gori. Nada se da će uskoro imati dovoljno vremena da se posveti osnivanju fondacije koja će nositi ime njenog oca. „Ako su drugi roditelji pred odlazak na posao djeci ostavljali poruke sa spiskom obaveza za taj dan, Vito je to činio pišući mi stihove, tako da i danas čuvam čitavu arhivu naših jutarnjih prepiski. On i moja majka Jelena su mi omogućili prilično bezbrižno djetinjstvo lišeno pritiska ‘poznatog roditelja‘, tako da uopšte nijesam ni bila svjesna Vitovog značaja sve dok u osnovnoj školi nije došao red da se napamet nauče čuveni ‘Vrapci‘. Zahvaljujući njemu, moje djetinjstvo je proticalo uz neke od najvećih ljudi umjetničkog i društvenog, pa zašto ne i političkog, života Crne Gore i bivše Jugoslavije“, priseća se ona.

DRUGI SVETSKI RAT,

PAVLE VUISIĆ BIO JE SAMO JEDAN OD NJEGOVIH PRIJATELJA. Njemu je posvećena pesma „Drumovi će poželjet ludaka“.

Pesme koje je pisao pune su tuge i svaka je slika njegove lične tragedije. A koliko je mogao da bude težak život u sirotištu u kojem je odrastao nakon očeve smrti, kada su svi imali posete i dobijali pakete, a on ništa? „Ja nikada ne mogu imati prohtjeva većih od tri obroka dnevno i tople sobe“, bio je iskren i u svom bolu. U takvim situacijama ljudi i ne znaju da lažu. Bar on nije umeo. Njegova verna pratilja, bolest, vodila ga je od jednog do drugog sanatorijuma, od Brezovika do Kasindola, preko Bežanije. Šta bi bilo da je rođen i živeo u nekom

ROĐENDAN Rođendan...

Dvadeset i peta opomena za dugujući život.

Već – dvadeset i peta!

Kako se ludo okreće ova matora planeta, kao zaljubljena šiparica blesava od sreće.

Okreći se ti samo, stara, okreći, okreći... Što se tiče mene – ja ću samo da začepim uši, pa i poslije stote opomene, biću opet dužnik ravnodušni.

Ali da platim – ne, nikako!

Rađe odlazim iz ovog gnijezda.

Hej, zaustavite planetu, ja hoću da izađem, idem u vječnu skitnju između zvijezda.

PROLJEĆE Stariji za tamu jeseni tmaste i grublji za grubost ove zime prošle, ja vam ovoga proljeća neću mahati, laste, i neću vam reći toplo dobro došle.

Vrapcima ja moram, nježno kao otac reći nešto lijepo u dan ovaj plavi, vrapcima, tom sitnom grumenju života, što je cvrkutalo zimus na mećavi, dok ste vi negdje, ispod tuđeg neba izvodile svoje igre vragolaste.

Ne, vaš mi cvrkut sad, zbilja, ne treba, razmažene gospođice laste.

Oni su zimus zebli ispod streha, oni su voljeli i golo ovo granje.

Moje poštovanje, vesela ruljo smijeha, drugovi vrapci – moje duboko poštovanje.

drugom vremenu? Usudiću se da pomislim i na korak sam da izgovorim – francuski simbolisti bi ga prihvatili kao svog. Tu bi se uklopile pesme iz Drumovanja, prve zbirke koja je objavljena pre pedeset i pet godina. Tu zbirku, kao i Sunce, hladno mi je, pesnik je štampao o svom trošku, bez izdavača. Prema rečima njegove ćerke, „nije bio čovjek koji je želio da od svoje umjetnosti pravi estradu. Svaku svoju zbirku je objavio u samostalnom izdanju i malom tiražu, mada je dobijao ponude od velikih izdavačkih kuća. Jednostavno, to nije pripadalo njegovom konceptu života“.

NJEGOVU POEZIJU PRIHVATALI SU I ONI

nad kariranim stolnjacima dičili time da nisu pročitali nijednu knjigu u životu. Možda nisu znali da čitaju, ali su i te kako umeli da prepoznaju i cene ono što su čuli tokom beskrajno dugih noći, ali ne u Klubu književnika već u kafani gde je Vito zajedno sa prijateljima prenosio svoje, ali dogodovštine u kojima su mnogi mogli da se prepoznaju. Dobar deo njih nikada nije ni kročio u Nikšić, nije bio zaveden mirisom lipa ni prošetao krug po korzou, ali može da doživi i shvati kako „opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću“.

Na jesen će u Ateljeu 212, u režiji Ljiljane Todorović, premijerno biti izvedena predstava u kojoj će legende srpske glumačke scene Petar Božović i Žarko Laušević prikazati jednu epizodu iz Kancelarije Uprave državne bezbednosti ondašnje SFRJ, s kraja šezdesetih godina. Petar Božović tumači lik Vuka Dragovića, strogog i principijelnog pukovnika Udbe, a radnju komada pokreće sudska tužba koju je pesnik podigao protiv poznatog, društveno etabliranog jugoslovenskog pevača zato jer je neovlašćeno „posudio“ njegove stihove za kompoziciju koja je, u ono vreme, postala veliki hit.

Nepostojeći „stenogram“ ovog uzbudljivog saslušanja rekonstruisan je na osnovu šturih dnevničkih zapisa koji je pesnik vodio tokom 1966, 1967. i 1973. godine, potpuno lišenih literarnih elemenata i poetsko-filozofskih opservacija. Željko Mijanović, scenarista dramskog teksta „Zaustavite Zemlju, hoću da iza-

KOJI BI SE

ON KOJI JE JURIŠAO NA VETRENJAČE, DUGO DOŽIVLJAVAN KAO „LOKALNA ZNAMENITOST“ I ODBAČEN OD TADAŠNJE OFICIJELNE KNJIŽEVNE KRITIKE KAO „ESTRADNI UMETNIK“, DANAS ZADOBIJA SVE VIŠE POŠTOVALACA, A NJEGOVI STIHOVI POSTAJU OMILJENI NA MNOGOBROJNIM INTERNET STRANICAMA KULTURNOG I DUHOVNOG PROSTORA KOJI DANAS NAZIVAMO REGIONOM ŽELJKO MIJANOVIĆ, SCENARISTA PREDSTAVE

vlašću nisu bili epohalnih dimenzija niti je on želeo da bude revolucionar. „Njegovi ‘politički ispadi‘ uvijek su bili više kritika ukupnog društva i ljudi nego samog političkog sistema. Kada su ga jednom u Nikšiću priveli u policiju zbog nekog incidenta u kafani, policajac je ponosno došao da referiše tadašnjem gradonačelniku Veljku Mićunoviću, koji je sjedio za svojim stolom u hotelu ‘Onogošt‘. Kad mu je saopštio koga je uhapsio, Mićunović mu je odgovorio: ‘Sad fino da odeš po njega, odvedeš ga u njegov stan, legneš ga u krevet, pokriješ i onda opet dođi da mi kažeš da si sve to uradio‘“, otkriva Danica tu javnosti nepoznatu epizodu iz života svog oca.

ONIMA KOJI GA „OPTUŽUJU“ DA JE BIO CR-

đem“, lično nije poznavao Vita Nikolića, ali odrastao je u istom okruženju i sam bio aktivan u pesničkim vodama. Za Vita kaže da je fenomen. „OVAJ TUBERKULOZNI BESKUĆNIK NEUNIŠTIVOG DUHA KOJI JE BOLOVAO SVOJE

gorke rane i jurišao na vetrenjače, dugo doživljavan kao ‘lokalna znamenitost‘ i odbačen od tadašnje oficijelne književne kritike kao ‘estradni umetnik‘, danas zadobija sve više poštovalaca, a njegovi stihovi postaju omiljeni na mnogobrojnim internet stranicama kulturnog i duhovnog prostora koji danas nazivamo regionom“, kaže Mijanović u razgovoru za Original.

Da li bi književna kritika po Skerlićevim kalupima krojena, prihvatila Vita?

Odbacila je i ismejavala jednog Disa, pa čemu bi onda njegov brat po peru mogao da se nada? Danica otkriva da sukobi sa

rekao bi da nema razloga da se stidi Jesenjinovog uticaja, a naročito „svojih pjesnika, svog jezika i svoje tradicije“, kako je zabeležio Maksim Vujačić. Koliko god zvučalo kao topos, bio je jedan od poslednjih koji je poeziju živeo. I kako veliki pesnici pripadaju svima, onda ne treba da čudi što o njemu pričaju kao o bliskom prijatelju. Iako je prestao da drumuje 1994. godine, pesma „Noć sa Dubrovnikom“ pisana 11. i 12. decembra 1991. predstavlja njegov oproštaj od poezije i sveta. „I Vito i Žarko Laušević su svojevrsni životni tragičari, na različite načine. Laušević je nesporno veliki glumac i ne vjerujem da bilo kakva pauza može da naudi takvom talentu. Možda je upravo Vito Nikolić, po mnogo čemu, prava mjera Lauševićevog povratka u pozorište“, zaključuje Danica.

NOGORSKI JESENJIN,

®

PISMO MOJOJ UČITELJICI Draga gospođo učiteljice, ne začudite se ovom pismu kasnom, podsjetiše me na Vas dvije male ptice, dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča punih ljubavi za ptice nevine i slabe, poslije kojih smo, zbog svake praćke i kamička, klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam – daleko bilo, pa čak ni to što me vukoste za uši, sve je to danas na svoj način milo i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog rata, zime, gladi, bodljikave žice, nije, bogme, tada bilo jednostavno naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku, junaštvo dostojno poštovanja – učiti nekog ljubavi uz huku jednog strašnog rata, jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice, i ne začudite se ovom pismu kasnom, podsjetiše me na Vas dvije male ptice, dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

68

EKSKLUZIVNO

ONAJ KO JE PRESTAO DA MAÅ TA, POGODIO JE SAM SEBE BUMERANGOM

INTERVJU

Biseri i vrede zato što su retki i zato što sijaju, prave odraze oko sebe. Kakvo ono beše poreklo reči prosveta?

69

Dela Uroša Petrovića godinama su među najčitanijim naslovima književnosti za decu i mlade. Kao autor i voditelj zagonetnih priča, učesnik je i član stalne postave novih sezona kultnog serijala „Fazoni i fore“, smišlja zagonetke i pitanja u kvizu „Lavirint“ na Javnom servisu. Petrović je koautor programa „NTC sistem učenja“, gostuje kao predavač u školama i na fakultetima u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je i nekoliko eminentnih nagrada za fotografiju. Bio je predsednik Mense Srbije i osnivač je Mensa World Photo Cupa, globalnog fotografskog takmičenja. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ testa na svetu...

PIŠE SINIŠA BOŠKOVIĆ

roš Petrović pisac je knjiga za decu i mlade koje proširuju granice savremene srpske literature, kao i granice mogućnosti saznanja njegovih čitalaca. Počev od zbirki priča-mozgalica i romana u zagonetkama, do fantastičnih pripovesti, osobenosti opusa pomenutog autora jesu originalne pustolovine koje duhovno nagrađuju čitaoce. Kako Petrović tvrdi: „Ako hoćeš da doživiš pravu avanturu, ne moraš da odeš u džungle Nove Gvineje ili da istražuješ Severni pol – dovoljno je da zaroniš u neku knjigu. Tako ćeš doživeti sve to u fotelji.“ Razmrdavanje vijuga, susret s čudesnim, neobičnim, ali i jezovitim, raskošna mašta i karakteristični humor u Petrovićevim knjigama, sve više postaju omiljeno štivo i za odrasle.

Sva piščeva dela godinama su među najčitanijim naslovima književnosti za decu i mlade. Uroš Petrović dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za doprinos kulturi, kao i brojnih drugih priznanja i nagrada, između ostalih i nagrade Zmajevih dečjih igara 2011. godine za doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, dve godine zaredom dobija nagradu „Dositejevo pero“, zatim „Neven“ za najbolje delo iz oblasti popularne nauke, „Plavi čuperak“ za najbolju knjigu namenjenu deci i mladima. Prevod knjige Misterije Ginkove ulice na italijanski jezik nagrađen je priznanjem „Estroverso“ u Udinama. Knjige su mu objavljene i u Mađarskoj, Grčkoj, Italiji, Makedoniji i Češkoj.

Po romanu Peti leptir snimljen je 3D igrani film, prvi takve vrste u istoriji srpske kinematografije. Kao autor i voditelj zagonetnih priča, učesnik je i član stalne postave novih sezona kultnog serijala „Fazoni i fore“, smišlja zagonetke i pitanja u kvizu „Lavirint“ na Javnom servisu. Uroš Petrović je koautor programa „NTC sistem učenja“, gostuje kao predavač u školama i na fakultetima u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je i nekoliko eminentnih nagrada za fotografiju. Bio je predsednik Mense Srbije i osnivač je Mensa World Photo Cupa, globalnog fotografskog takmičenja. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ testa na svetu.

U

70

EKSKLUZIVNO

Budući da ste rođeni u Gornjem Milanovcu, te da ste tu opštinu kao dečak napustili i nastanili se u Beogradu, možete li nam otkriti šta je to po čemu Milanovac pamtite, šta ili ko ostavlja na vas najjači utisak pri pomenu imena grada pokraj Despotovice?

Detinjstvo smatram najvažnijim periodom života, jer taj komad boji ostale, nije obratno. Beležaka svih čula koje me podsećaju na odrastanje u Gornjem Milanovcu je mnogo. Evo nekoliko, po trenutnom toku svesti: strme ulice kao stvorene za spuštanje sa točkovima ili bez njih, potok nastanjen bujnim rastinjem i vodenim životinjama, ograde koje zovu na preskakanje, sneg preko glave, sivi fišek pun presoljenih semenki, mirisi kora za pite, pokošene trave, sličice Dečjih novina, baruta iz bakarnih kapisli,...

Gornji Milanovac je, jasno je već na prvo čitanje, neimenovani rodni grad dečaka Adama iz mog najnovijeg romana Karavan čudesa. Ta knjiga je nedavno nagrađena priznanjem „Plavi čuperak“ za knjigu godine, pa ću deo novčane nagrade još ovog proleća s radošću „upumpati“ u milanovačku malu privredu, zaslužio je.

Kako je školarac Uroš Petrović doživljavao svet oko sebe? Kako su izgledali njegova nadanja, želje i stremljenja u tim godinama na razmeđi nevinog detinjstva i nepredvidive mladosti?

Odgovor na ovo pitanje zaslužuje obim makar novele. Ovako, blesak po blesak, navešću tek ponešto. Neumorno sam crtao na poleđini zastarelih sudskih spisa, koje mi je majka donosila sa posla. Sećam se i maštanja da imam sopstvenu ilegalnu radio-stanicu u okupiranoj otadžbini. Metalna cev usisivača bila mi je moćna puška tandžara nepristojno velikog kalibra (koji je omogućavao i danas nedosegnuto nišanjenje bez vizuelnih posrednika, kroz samu unutrašnjost cevi). Sa izuzetnom strašću čitao sam stripove i nisam propuštao tada dostupne filmove i kvizove. U školu sam pošao godinu dana ranije, i ta mi je prečica prijala. Voleo sam da u stan dovlačim najrazličitije životinje, uzalud se nadajući da će mi biti dozvoljeno da ih zadržim. Voleo sam i drveće, i to srazmerno njihovoj vremešnosti.

Dakle, da su takva dečja stremljenja staze uske i jednosmerne, mogao sam postati ili slikar, ili ratnik, ili radio-voditelj, ili zoo-

log, ili autor kvizova, ili filmski stvaralac, ili učitelj, ili šumar... Dragocena spoznaja je što sam, kad malo bolje razmislim, sve to nekako i postao.

Redovni ste posetilac, kupac, kao i pisac kojeg smo navikli da viđamo na Sajmu knjiga. Da li biste mogli reći kakva su vaša zapažanja i iskustva povodom spomenute manifestacije i događaja sličnih pomenutom?

Beogradski sajam knjiga se oteo kontroli i upravo to je ono što ga čini uzburkanijim i slavnijim od sličnih manifestacija u ovom delu kontinenta. Kako su mi knjige objavljene i u drugim zemljama, nekoliko puta sam bio domaćin inostranim izdavačima svojih naslova na toj prestoničkoj svetkovini. Nisu mogli da veruju koliko živopisna može biti jedna manifestacija posvećena tako samotnjačkom mediju kao što je knjiga.

Ko su brojniji čitaoci vaših dela: veliki ili mali?

55,07% su deca.

Na vašim književnim gostovanjima poznato je da delite smajlije za tačno odgonetnute zagonetke. Šta se pokazalo, ko kući ode rešivši više zagonetnih pitalica: deca ili njihovi roditelji?

Da se bogatstvo meri osvojenim lopticama sa odštampanim osmehom, sedamdeset devet procenata imovine čovečanstva bilo bi u rukama najmlađih, sudeći po parametrima prvog kvartala ove godine. To je i logičan sled – odrasli se nasmeju petnaestak puta dnevno, dok mališani to čine mnogo češće.

Da li postoji poseban pristup u pisanju knjiga za čitaoce najmlađeg uzrasta, i za one nešto zrelije? Ako je odgovor potvrdan, šta ih to spaja, a šta odvaja?

U književnosti za decu nema nikoga ko je dosadan a da je opstao i tu iole primetno ostao. Smatram da je dobra knjiga za decu jednako dobra i za odrasle. Dobra knjiga za odrasle nema obratnu počast.

Znate li šta je potrebno da jedno dete bude zadovoljno i srećno?

Često je za to postignuće dovoljno – bar još jedno dete na drugoj strani klackalice (a

Obrazovni sistem je postao vidno sporiji od dece.

Naše je da dobro promislimo prioritete i da shvatimo šta nam je zaista najvažnije – da li je to vatromet sazdan od hiljada besmislica kojima smo manje ili više dobrovoljno zaslepljeni, ili sve ono, ne toliko raznobojno i mnogobrojno, što nas suštinski čini ljudima

INTERVJU

i tu spravu ovde pominjem u najširem smislu), pa bilo ono neka odrasla osoba ili kakva pitoma, razigrana životinja. Tužno je što postoje usamljena deca. Šta da čini kada se susretne s nerazumevanjem i neodobravanjem prilikom ispoljavanja urođenih osobenosti?

Da kroz takva iskustva uči kako da očuva posebnost, ali i opstane u svetu prepunom kalupa i predrasuda. Šta bi deca trebalo da čitaju, kako ih privoleti knjizi i koje je nezaobilazno štivo odrastanja svakog deteta? Šta ste vi voleli čitati kada ste bili dete?

Još od kada su se pojavili Duško Radović i potom Ljubivoje Ršumović, izbor kvalitetnog štiva uopšte nije problem. Ja sam, na primer, veoma voleo Vinetua, i siguran sam da mi se kodeks glavnih junaka te sage Karla Maja, tananim, nevidljivim nitima, utkao u karakter. Naravno, drugačija su vremena, ali mislim da bi svako dete trebalo da pronađe svog Vinetua.

Zašto deca treba da čitaju, zbog čega neprestano da maštaju, čak i kada, prividno, uplove u svet odraslih?

Deca koja čitaju uspešnija su od one koja to ne čine, i to ne samo zbog toga što se lepše izražavaju, imaju raskošniji rečnik, te veštije pišu i razgovaraju. Onaj ko je u jednom trenutku odrastanja prestao da se igra i da mašta, pogodio je sam sebe bumerangom pravo pod kolena. Ko čita knjige, razumeće šta sam ovom stilskom figurom želeo da kažem.

Kao koautor programa „NTC sistem učenja“ (pored dr Ranka Rajovića), možete li nam pobliže objasniti u čemu se sastoji, na čemu prebivaju prednosti takvog sistema učenja i da li su negde isprobane pomenute metode?

Program se primenjuje u dvadesetak zemalja Evrope – jasno je da nas svi ti stranci ne zovu u goste zbog prijatnih baritona (kojima, uzgred, obojica vešto raspolažemo).

O našem programu napisano je nekoliko desetina naučnih radova, poznat je i priznat u zemlji i inostranstvu isključivo zahvaljujući rezultatima – deca bivaju sposobnija, hrabrija, kreativnija, razigranija (i duhom i

telom), a uz sve navedene dobrobiti, i znatno uspešnija u školi.

Inače, detaljnije informacije o NTC sistemu učenja čitaoci će mnogo lakše pronaći na internetu nego što bih ja pronašao reči da ih pristojno smestim u nekoliko rečenica.

Nakon mnogobrojnih gostovanja u različitim školama, da li uočavate određenu zakonitost među našim najmlađim naraštajima? Da li se nešto izmenilo u poslednjih 30-40 godina?

Postoje zakonitosti koje se nekako uruše izuzecima, čim ih zapazim, pa ne volim da ih iznosim kao tvrdnje. Naravno, sve se promenilo, ali mnogo toga ostalo je isto još od Vavilona – ukoliko je deci nešto zanimljivo i izazovno, nema te oblasti, lekcije ili zadatka koji neće savladati. Sve to sa punom svešću da do nečega što iole vredi nije lako doći, i obratno.

Da li je, prema vašoj oceni, današnji školski sistem jednostran: kako se može unaprediti da bi bio u službi deteta?

Školski sistem je postao vidno sporiji od dece. Sa ubrzanim razvojem tehnologije još nismo naučili da se primereno nosimo – ne mislim u užem geografskom ili kulturološkom smislu, već na ljude uopšte. Naše je da dobro promislimo prioritete i da shvatimo šta nam je zaista najvažnije – da li je to vatromet sazdan od hiljada besmislica kojima smo manje ili više dobrovoljno zaslepljeni, ili sve ono, ne toliko raznobojno i mnogobrojno, što nas suštinski čini ljudima.

Kako deca treba da razmišljaju i da li sistem podstiče ili, naprotiv, podriva kreativnost i mogućnost kritičke analize?

Sistem sam po sebi nije pojam preterano sklon živahnom podsticanju kreativnosti i kritičke analize. Zato bi i unutar i van njega trebalo otkrivati, gajiti i razmnožavati one klice koje su se pokazale kao nadahnjujuće za našu decu. Nema ih bezbroj, ali ih ima. Biseri i vrede zato što su retki i zato što sijaju, prave odraze oko sebe. Kakvo ono beše poreklo reči prosveta? Čega dete treba da bude svesno kada kompjuter, telefon i tablet zameni knjigom i igrom sa vršnjacima u dvorištu, na igralištu pod otvore-

71

nim nebom?

Trebalo bi da bude svesno da će takvim navikama biti sve manje svesno.

Da li su Marta Smart, Aleksa, Adam, Aven i drugi junaci vaših knjiga upravo prototip onoga čemu bi dete trebalo težiti da bude: istraživačkog, neumornog avanturističkog duha, nesputane želje za saznanjem?

Nisam ih takve promišljeno stvarao. Oni su verovatno samonikli iz utisaka opisanih u odgovoru na vaše prvo pitanje.

Kako čitaoci mogu doći do vaših knjiga?

Nikada do željene knjige nije bilo lakše doći nego danas. Mogu da se poruče i preko interneta ali i da se iznajme iz biblioteka, a one su sve lepe i nalaze se u samom centru, gde je takvim ustanovama i mesto.

Nedavno sam naručio knjigu iz neke antikvarne knjižare na periferiji Mančestera – stigla mi je na kućnu adresu za nekoliko dana. Jasno je, za nečitanje više nema smislenog opravdanja – reč je o slobodno izabranoj mani.

Imate li u planu da obradujete svoje čitaoce novim naslovom u bliskoj budućnosti?

Uskoro izlazi Knjiga o Jangu. Radni podnaslov je „Uticaj jednog francuskog buldoga na moj životni put“. Biće nešto sasvim drugačije od svega što sam do sada objavio, ali ja se nekako najbolje i osećam na stazama kojima prvi put prolazim. Verovatno je i to posledica istraživačkog načina odrastanja, za šta zasluge podjednako dele mali rodni grad i hrabri roditelji. Ta dva parametra nisam mogao da biram, ali sam, kad se sad osvrnem, baš imao sreće.

Da li biste mogli, za kraj intervjua, postaviti našim čitaocima jednu zagonetku, kako bi „prodrmali svoje vijuge“ i istovremeno se zabavili prilikom rešavanja?

Mogao bih, ali ne želim da prilažem rešenje – ko je bude rešio, znaće i sam da je uspeo, reči će jednostavno da se slože! Za one koji je ne odgonetnu, sledi duga noć iznad Srbije.

Dakle: Ako uz nju stane biće koje krasi čudan hod, ona odmah manja biće, promeniće čak i rod.

®

72

UPOZNAJ UMETNOST

FRIDA KALO Stopala, šta ćete mi kada imam krila da letim

Njena introspekcija vodi vas u vašu sopstvenu. U Meksiku je zovu la heroína del dolor, heroina bola. Njena platna kao da su njeno meso i njena kost i, i dalje, kako je Erera jednom rekao, „zahtevaju – žestoko – da gledate u nju“ Piše Margita Milovanović

M MAGDALENA KARMEN FRIDA KALO I KAL-

osamnaest godina kada je doživela saobraćajnu nesreću u Sijudad Meksiku. Slomljen joj je kičmeni stub, karlica, ključna kost i rebra. Silina udarca raskomadala joj je odeću, ostavivši je nagu i krvavu. A onda je, kao da predviđa njen živopisni, tragični život, eksplodirala kesica zlatnog praha koju je kod sebe imao neko od putnika i posula joj slomljeno telo pahuljicama plemenitog metala.

To je bila prva nesreća. „Druga je“, rekla je jednom, „Dijego.“ Majka joj je od stolara naručila poseban štafelaj koji je mogao da se prikuje za bolnički krevet, a otac joj je doneo tempere.

Odmah je počela da opsesivno slika sebe; u sobu su joj doneli ogledalo i postavili ga tako da može da pozira sebi. Kasnije je rekla da je sebe slikala jer se osećala usamljeno.

Rođena u Kojoakanu 6. jula 1907. godine kao dete nemačkog Jevrejina mađarskog porekla i konzervativne katolikinje sa indijskim korenima, Frida je otelotvorila propulzivnu snagu društvene klime koja je prethodila Meksičkoj revoluciji.

U predgovoru njenim sabranim dnevničkim zapisima pisac Karlos Fuentes poravnava Fridu sa njenom domovinom, sugerišući da su bol i snaga koje su u srži njenog dela zapravo jednako potcrtale njen lični nemir i politička previranja u Meksiku. Opisujući njeno rođenje uoči pobune 1910. godine, on piše: „Rođena sa revolucijom, Frida Kalo utelovljuje i transcendira centralni događaj Meksika u dvadesetom veku, što je čini fantastičnim, neminovnim, opasnim simbolom – ili je to simptomatično? – Meksika.“ Dženis Heland u tekstu Kultura, politika i identitet u slikarstvu Fride Kalo tvrdi da su njen život i njena smrt bili politički.

Frida Kalo umrla je jedanaest dana nakon što je učestvovala u demonstracijama protiv američke intervencije u Gvatemali; 14. jula 1954. godine njeno telo ležalo je u Palati lepih umetnosti u Sijudad Meksiku, u kovčegu ogrnutom komunističkom zastavom.

DERON IMALA JE SAMO

Njen nacionalni zanos jeste bio toliko snažan i vatren, njene veze sa sopstvenom nacijom toliko neraskidive da je promenila datum svog rođenja da se podudara sa revolucijom, brišući hronologiju i čineći sebe tri godine mlađom

74

UPOZNAJ UMETNOST

Nigde joj više ne zavidite nego dok je gledate kako se cepa nadvoje da bi preživela – o saosećanju bi se već dalo raspravljati, umela je da izlije srce jednako potresno i po drugim platnima – nigde ne želite više da ste ona, da se gotovo natprirodnom sposobnošću spasete od propasti IAKO JE DUGO BILA LJUBIMICA ANDREA BRETONA, NJEN OTKLON od nadrealizma skrajnuo ju je sa evropske scene.

Ponovo je iskrsla kao međunarodno relevantna figura kasnih sedamdesetih kada je poraslo interesovanje za feminističku doktrinu i ženske umetnike. Biograf Erera veruje da je Frida Kalo „postala svojevrsna heroina američkih feministkinja koje su se divile razarajućoj iskrenosti sa kojom je beležila specifično ženska iskustva – rođenje, pobačaj, nesreću u ljubavi“. Čak i najpovršniji susret sa njenim oeuvre ukazuje na to da njena umetnost na sebi svojstven način zaista odražava i reprodukuje „realnost“ koja je jednako individualna i nacionalna. Njen nacionalni zanos jeste bio toliko snažan i vatren, njene veze sa sopstvenom nacijom toliko neraskidive da je promenila datum svog rođenja da se podudara sa revolucijom, brišući hronologiju i čineći sebe tri godine mlađom. Stvarnost koju je slikala i nazivala svojom nesumnjivo je bila kompleksni „mestizo“ – amalgam ni skroz spoljašnjih, niti u potpunosti unutrašnjih realnosti, simboličnih i simptomatičnih, krucijalno simbiotičkih, nekonzistentnih i međusobno povezanih, koje su, čini se, slikale nju samu. „Slikam sebe zato što sam prečesto sama i zato što sam tema koju najbolje poznajem“, govorila je. Njeno sopstvo jeste bilo njena stvarnost, a slike te stvarnosti koju je videla u ogledalu postale su Frida koja obitava na autoportretima.

titeta sa marginalizovanošću stoji „in between“, tvrdi Hejnsova.

SVIM AUTOPORTRETIMA, PORED PUSTIH, HLADNIH I PRA-

TENZIJU IZMEĐU OTPORNOSTI I RA-

ZNIH POZADINA, ZAJEDNIČKI je njen izraz lica – nedokučiv,

NJIVOSTI NIGDE IZRIČITIJE NITI HRA-

staložen, skoro poput maske; kroz portrete je vršila introspekciju, ispitivala sopstvenu seksualnost, svojim ožiljcima, borama i crtama lica pričala sopstvenu priču. Jedna od takvih slika je i „Autoportret sa ogrlicom“ gde slika sebe sa vencem od trnja oko vrata, nalik onom oko Isusove glave na raspeću; iako na slici ima izraz lica tipičan za svoje autoportrete, gotovo da vrišti s nje.

Izvori njenog hibridnog identiteta koji joj dodeljuje Ana Hejns u radu Frida Kahlo: An Artist „In Between“ jesu brojni, i upravo na toj ravni dolazi do presecanja autorkinog tumačenja i feminističkog čitanja Fride Kalo. „Ona koja je rodila samu sebe“, prema sopstvenim rečima, izvođač je rodnih uloga, naglašene ženstvenosti i maskulinosti, slikarka narativa koji istražuju tenziju između suprotnosti i njihov sudar. Njen rad identitet tretira kao dinamični i nezavisni element koji na različite načine egzistira u različitim kulturnim kontekstima, a u skladu sa senzibilitetom i duhom nosioca identiteta.

Hibridnost rase, pola, roda i seksualnosti u njenom radu poništava paradigmu „istog naspram različitosti“ iz koje su ponicali disidentski identiteti. Ona u mirenju iden-

BRIJE ne ilustruje nego u upečatljivom portretu svog slomljenog tela. „Slomljeni stub“.

Okvir čeličnog ortopedskog korseta drži joj telo u komadu, gotovo apokaliptični prikaz poslednje žene na sumornoj i neplodnoj zemlji, tkanina joj pokriva noge – kako su to njene ekstravagantne haljine inače činile – u pripremi za njen pokop. I taj karakteristični izraz lica što liči na masku, što odbija da podlegne suzama koje joj kupaju obraze, iskaz je njene doslednosti: rešenosti da se bori, da odoli i, povrh svega, preživi što je živa.

Najveće igle zariva sebi u srce i utrobu; dve svoje najveće slabosti.

Napisala je 1953, sada već čuveno, „Stopala, šta ćete mi kada imam krila da letim“. Verovala je da može da leti.

Samo godinu dana kasnije, nakon što je izašla na svoj poslednji protest, možda čak i od koktela potentnih lekova koje je dotad već uzimala, odletela je.

Poslednji zapis u njenom dnevniku, mastilom iscrtani anđeo čije crne čizme negiraju noge koje su joj uzrokovale toliko bola, kaže da je njena večita čežnja za mirom ispunjena: „San, san, san“, pisala je. „Brak slona i golubice“, veza sa Dijegom Riverom, pozicionirala ju je u samo središte moderne umetnosti.

Onako kako neki odlučno brane feminizam u Fridinom stvaralaštvu, a drugi ga poriču, onako kako tvrde da psihološki redukcionizam koji brutalnost Fridinog slikarskog poteza definiše kao potrebu da odagna svoju nesreću i patnju, nije nimalo pravedan prema njoj, jer tako slikarstvo duboko intelektualno i društveno prosvećene umetnice svodi na prosti vizuelni krik ličnog gneva, dok se drugi (i ja sa njima), sa njom povezu-

UPOZNAJ UMETNOST

ju upravo na toj najintimnijoj ravni, a političku paradigmu smatraju sekundarnom, tako joj je umalo pripisan i Minhauzenov sindrom, psihopatološki poremećaj fabrikovanja bolesti da bi se privukla pažnja. U ovom slučaju, upravo Dijega Rivere. Na koji ćete način percipirati njihov odnos umnogome zavisi od toga koliko ste fatalistični u poimanju ljubavi i patnje. Isto važi i za doživljaj njenog slikarstva.

veličanim fetusom, dok krv kaplje, kaplje, kaplje, a oko nje lokva. Dve krupne, jedre suze kotrljaju joj se niz lice i čak i mesec jeca.

Budi vam takav osećaj nemoći dok u nju takvu, nepomičnu, utrnulu gledate, osećate njenu bol kao svoju, toliko da vam kao burgija buši rupu u čeonoj kosti.

SLIKA „DIJEGO U MOJIM MISLIMA“ NASTALA JE 1940. GODINE, nakon što su se Frida i Dijego razveli, a završena

je 1943. ubrzo nakon pomirenja; ni u jednom drugom delu njena sveprožimajuća, sirova romansa sa koketnim Dijegom nije eksplicitnija. Na njoj ona nosi crveni karmin, zift crna kosa pomalja se ispod oreola ružičastog cveća, a Dijegova slika utisnuta joj je na čelu.

Ponovo je obučena u tradicionalnu meksičku tehuana nošnju, čiji se veo vijuga oko njene glave kao paukova mreža, spreman da njenu ljubav uhvati u klopku. Dijego joj je bio sve, pisala je u svom dnevniku: „Dijego = moj muž / Dijego = moj prijatelj / Dijego = moja majka / Dijego = moj otac / Dijego = moj sin / Dijego = ja / Dijego = univerzum.“ Njena nepomičnost – stillness, preciznije, u nedostatku ekvivalentne reči u našem jeziku koja bi tako sažela to stanje čudne mešavine spokoja, mira, i ukočenosti i hladnokrvnosti, pomirenosti – zapanjujuće je rečita.

Jednako su dirljive manje skice i fotografije. One obuhvataju i litografiju „Pobačaj“ iz 1932. godine koju je Frida stvorila nakon što je izgubila bebu. Ona gola leži na poljskom krevetu, a pupčanom vrpcom povezana je sa preu-

DVOZNAČNOST U SAMOM TEMELJU NJENOG DELA VIZIJA JE SOPSTVENOG alter ega. Njen dualizam napaja se, pored patnje koju nemilosrdno eksploatiše, i mitologijom drevnog Meksika i Asteka; on je osnov njene percepcije sveta i prirode univerzuma.

Otuda „Dve Fride“ najbolje ilustruju suštinu njenog stvaralačkog genija: površina podeljena na dva dela, jedan svetliji, jedan tamniji, prikaz sebe u dve odvojene ličnosti – evropska i meksička Frida, a obema im se vide srca. Ona istražuje sopstveni identitet iz dva ugla, dva ega povezana trijadnom sponom – ruka u ruci, arterija, klupa. Njeno meksičko biće prepoznaje se kao izvor njene energie vital; u tehuana haljini, tradicionalna Frida drži portret Dijega Rivere kao amajliju i srce joj je celo.

On je voleo meksički deo nje. Srce druge Fride, evropske, posečeno je, povređeno i krvavo.

Njeno racionalno „ja“ čiji je grudni koš prazan bori se da se održi u životu u trenutku kada je, neposredno nakon razvoda od Dijega, navodno izgubila joie de vivre karakterističnu za nju. Dopustiti srcu da prevlada nad glavom u takvim okolnostima moglo je da bude fatalno.

Nigde joj više ne zavidite nego dok je gledate kako se cepa nadvoje da bi preživela – o saosećanju bi se već dalo raspravljati, umela je da izlije srce jednako potresno i po drugim platnima – nigde ne želite više da ste

„Slikam sebe zato što sam prečesto sama i zato što sam tema koju najbolje poznajem“, govorila je. Njeno sopstvo jeste bilo njena stvarnost, a slike te stvarnosti koju je videla u ogledalu postale su Frida koja obitava na autoportretima

75

ona, da se gotovo natprirodnom sposobnošću spasete od propasti.

NE POSTOJI RAVAN – OSIM MOŽDA POBAČAJA – NA kojoj se žena može dublje identifikovati s njom. Sa porivom da iz sebe iščupate tu otrovnu ljubav od koje peče koža i pulsira u slepoočnicama od siline, makar to značilo da ćete sa njom iščupati i to prokleto srce što je hrani. Sa spoznajom da je vreme. Vreme da svog Dijega prebolite, onako kako je ona to učinila.

Polako, proračunato i smireno. Kada smo same i nevoljene, po Ibzenu smo najjače. Vreme je da učaurite onaj deo sopstvenog tela, grudi i glave koji još uvek diše i živi bez njega – možda onaj koji on ne voli? – i izmestite ga u svoje „drugo ja“. Da se zaštitite od sebe. To vam je možda jedina šansa da preživite.

Da ne dopustite srcu da pobedi glavu jer bi moglo da bude fatalno.

Ako joj se oduzme analitička paradigma – što ne znači nužno da s nje spirate onu krvavu politiku, ili je ogolite od ideoloških istina – ostane žena koja utelovljuje fatalnu tragediju per se. Tragediju sačinjenu od slomljenih kostiju, obojenih platna, ljubavi koja nagriza meso, korseta, neposlušne materice, meksičke zemlje i, povrh svega, večite zaglavljenosti između onoga što jeste, onoga što je želela da bude i onoga što bi trebalo. Ma kako prozaično zvučalo. Kao da nismo svi svesni da nema teže rabote, pa to brzo maknemo u banalizaciju.

Ima ona slika na kojoj pored sebe slika i školsku uniformu. Nju je nosila kad je srela Dijega. I ne znam ima li ičeg što bolnije i preciznije ilustruje tačku raspadanja ljubavnog odnosa. Simbol potrebe da se vratite toj školskoj uniformi, ili drugom poslu, ili crvenoj kosi; evociranje trenutka rađanja odnosa, čiji detalji postaju samo simbol lične propasti i lamenta.

Njena introspekcija vodi vas u vašu sopstvenu.

U Meksiku je zovu la heroína del dolor, heroina bola. Njena platna kao da su njeno meso i njena kost i, i dalje, kako je Erera jednom rekao Veniti feru, „zahtevaju – žestoko – da gledate u nju“. Autoportret Fride Kalo je samoterapija, odgovor na bol i patnju kao parabolu života. El fin.

®

76

UPOZNAJ SVET

RAJ NA ZEMLJI OKO LISABONA Lepote koje donose spokoj Sintra, Kaskais, Kabo da Roka, Palata Keluz, Monserat, čak i mesto sa imenom „Usta pakla“, definitivno pripadaju kategoriji iz naslova. Sve se nekako poklopilo u ovom zaturenom džepu sveta: mikroklime koje nude osveženje leti i blage zime, arhitektura od mavarske okupacije do danas, pa čak i smenjivanje perioda izobilja i oskudice koji su dodatno udarili pečat na čitav kraj. Današnjem izgledu znatno su doprineli i zaljubljenici u ove krajeve PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ

A

ko bih morao da izaberem jednu reč da opišem mesta koja okružuju Lisabon, onda bi to bila: milina.

I ne bih imao dilemu ako bih morao da biram da li da provedem vreme u glavnom gradu Portugalije ili u njegovoj okolini. Svuda oko Lisabona su mesta u čijim su blagodetima uživali domaći ili monarsi iz čitave Evrope, kada su republike „izgurale“ monarhije sa pozornice u dobrom delu Starog kontinenta.

Nije čudo što je Hans Kristijan Andersen, koji se u bajke razumeo kao malo ko, zapazio da je Sintra jedno od najbajkovitijih mesta na planeti a svakako najlepše u Portugaliji. Čak je i junak mog detinjstva Lord Bajron u svom Putovanju Čajlda Harolda predstavio Sintru kao Edenski vrt. Portugalski kraljevi su najlepše palate podigli u okolini Lisabona, dok se posle Drugog svetskog rata dobar deo evropske proterane aristokratije, iz svežih evropskih republika, skrasio na području od Estorila do Kaskaisa.

Postoje lepote koje bude nemir i one koje donose spokoj. Sintra, Kaskais, Kabo da Roka, Palata Keluz, Monserat, čak i mesto sa imenom „Usta pakla“, definitivno pripadaju drugoj kategoriji. Sve se nekako poklopilo u ovom zaturenom džepu sveta: mikroklime koje nude osveženje leti i blage zime, arhitektura od mavarske okupacije do danas, pa čak i smenjivanje perioda izobilja i oskudice koji su dodatno udarili pečat na čitav kraj. Današnjem izgledu znatno su doprineli i zaljubljenici u ove krajeve, bez obzira da li se radilo o mavarskim prinčevima, portugalskim kraljevima ili evropskim zetovima, poput Ferdinanda, poznatijeg u portugalskoj verziji svog imena Dom Fernando.

UPOZNAJ SVET

DO DVORCA PENA MOŽE DA SE STIGNE PEŠKE, BICIKLOM ILI GRADSKIM AUTOBUSOM I APSOLUTNO VREDI TRUDA. DA KOJIM SLUČAJEM NIJE ZAVUČEN U OVAJ KUTAK SVETA, BIO BI ONO ŠTO JE DANAS NOJŠVANŠTAJN. REČENO MEĐU NAMA, NE SAMO ŠTO JE NAPRAVLJEN 30 GODINA PRE DVORCA LUDVIGA II, VEĆ JE I LEPŠI, MAESTOZNIJI I VESELIJI OD BAVARSKOG DRAGULJA KOJI JE POSLUŽIO VOLTU DIZNIJU KAO INSPIRACIJA

77

Portugalija je zemlja bakalara, sira, vina, piva, i delicioznih kolača, uključujući l‘arroz doce, koji je veoma sličan našem sutlijašu. Osim što su cene u restoranima, u odnosu na druge zapadnoevropske destinacije, veoma povoljne, u svakom mestu je moguće naći male kioske u kojima se jede odličan bakalar za nekoliko evra, ili sveža riba ili morski plodovi. Ipak, velika komparativna prednost je što je u ovom delu Evrope još moguće naći sveže voće i povrće koje ima ukus koji smo zapamtili u detinjstvu.

Sintra, Estoril i Kaskais povezani su fantastično sa Lisabonom lakim metroom, tako da vam auto nije potreban ako limitirate boravak ili odmor samo na ta mesta.

Međutim, za malo detaljnije putešestvije po brdima i obali oko Lisabona potreban je automobil ili motor, osim ako niste u formi za bicikl. U tom slučaju biste mogli da se vratite spremni za triatlon. Vožnja bicikla po Serra de Sintra, šetnje kroz šumu Monserata i park Pena i plivanje na plažama od Estorila do Kaskaisa. Ako volite vindsurf ili klasičan surf, onda će vas teško odvojiti od plaže Ginčo (Guincho), a za ljubitelje luksuza tu se nalazi i jedan od najekstravagantnijih hotela visoke klase. Reč je o tvrđavi koja je transformisana u smeštaj sa pet zvezdica.

SINTRA Sintra je još u mavarsko vreme postala omiljeno mesto vlastele u kojem su se provodili letnji meseci. Razlog je vrlo jednostavan: dok se u Lisabonu „umire“ od vrućine, u Sintri se šeta u tankom džem-

78

UPOZNAJ SVET

peru. Već sam dolazak u brdsku varoš poseban je doživljaj, pogotovo ako dolazite vozom jer će vas iznenaditi železnička stanica koja je kao bombonjera. Od stanice do centra starog grada stiže se peške za 10-15 minuta i vaš trud će biti nagrađen prolaskom pored najlepše gradske fontane „Fonte Mourisca“. Kome se ne pešači, Sintru je moguće obići u lakim kočijama.

Na glavnom trgu, Trgu Republike, nalazi se Nacionalni dvorac, prepoznatljiv po paru krajnje neobičnih i velikih odžaka koji dominiraju čitavom konstrukcijom.

Najintrigantniji deo dvorca koji je napravljen u 14. veku, i to na mestu gde je nekada bila mavarska tvrđava, jeste Sala svraka (Sala das Pegas).

Prema predanju, portugalski kralj Žoao I bio je vrlo lak muškarac i padao je na dvorske dame. Pošto ga je kraljica uhvatila na delu dok je ljubio jednu od njenih dvorskih dama, Žoao je uzviknuo „por bem“. Da bi „iskajao“ svoje grehe i pokazao kako su priče o njegovom neverstvu samo zlonamerna ogovaranja, Žoao je dao da se ceo svod sale ispuni svrakama i rečima „por bem“. Vredna pažnje je i Sala grbova u kojoj se nalaze grbovi svih najvažnijih plemićkih porodica u Portugaliji.

Na centralnom trgu okruženom baštama restorana ispod gustih krošanja nalazi se i krajnje neobičan toranj časovnik. Okolne ulice su šarmantne na svoj način i kriju u sebi načičkane prodavnice, lokale, muzeje. Atmosfera koja se kreira tokom ručka i večere u baštama restorana u Sintri je kao oživljavanje dobrih vremena za koja smo mislili da su nepovratno prošla.

DVORAC PENA – SETEAIS – MONSERAT Do dvorca Pena može da se stigne peške, biciklom ili gradskim autobusom i apsolutno vredi truda. Da kojim slučajem nije zavučen u ovaj kutak sveta, bio bi ono što je danas Nojšvanštajn. Rečeno među nama, ne samo što je napravljen 30 godina pre dvorca Ludviga II, već je i lepši, maestozniji i veseliji od bavarskog dragulja koji je poslužio Voltu Dizniju kao inspiracija. Kao i većina dvoraca koje su portugalski kraljevski parovi izgradili, i ovaj je vezan za ljubav i seks. Njega je izgradio portugalski kralj Fernando II za svoju ljubavnicu groficu Edlu, kojom će se na kraju i oženiti posle smrti kraljice Marije II. Fernando je bio poznat kao „kralj umetnik“, baš kao i njegov blizak rođak Albert koji se oženio britanskom kraljicom Viktorijom.

PREMA PREDANJU, PORTUGALSKI KRALJ ŽOAO I BIO JE VRLO LAK MUŠKARAC I PADAO JE NA DVORSKE DAME. POŠTO GA JE KRALJICA UHVATILA NA DELU DOK JE LJUBIO JEDNU OD NJENIH DVORSKIH DAMA, ŽOAO JE UZVIKNUO „POR BEM“.

DA BI „ISKAJAO“ SVOJE GREHE I POKAZAO KAKO SU PRIČE O NJEGOVOM NEVERSTVU SAMO ZLONAMERNA OGOVARANJA, ŽOAO JE DAO DA SE CEO SVOD SALE ISPUNI SVRAKAMA I REČIMA „POR BEM“

Sam ulaz u dvorac podseća na Alisu u zemlji čuda. Vesele boje fasada, mešavine arhitektonskih stilova, tornjevi, kupole predstavljaju klasičan sklad u neskladu. Posebnost Pene je što su sobe, saloni, kuhinje, kupatila, istovetnog izgleda kao kada su ih napustili poslednji portugalski kralj Manuel II i njegova svita. Pored dvorca, svakako vredi proskitati po egzotičnom parku Pena i stići do najvišeg vrha Sere de Sintra, Cruz Alta (Visokog krsta), odakle se pruža pogled na Sintru. Tu ćete opaziti i figuru arhitekte koji je konstruisao Palatu Pena, barona Ešvega, u srednjovekovnom oklopu, kao da bdi nad svojim remek-delom.

Seteais je danas luksuzni hotel i restoran, ali iako niste gosti, možete da se prošetate po do u detalje uređenom parku i da uživate u pogledu na vinograde i okean koji se nazire u daljini. Ne sumnjam da će vam cela struktura izmamiti barem „sedam uzdaha“, baš kao što se i zove, budući da „seteais“ znači bukvalno „sedam uzdaha“, iako se ti „uzdasi“ vezuju za žal i nevericu Portugalaca kada su saznali da su Britanci dozvolili Napoleonu da povuče svoje trupe iz Portugalije bez odštete.

Park i palata Monserat predstavljaju pravo iznenađenje, čak i za putnika namernika. Čak i ako ste prethodno pogledali fotografije ili video-snimke, park i palata će vas iznenaditi. Priča o Monseratu vezana je za bogate Britance koji su iz mnogo razloga preferirali brda oko Sintre u odnosu na Ostrva, a među njima je Vilijam Bekford, poznati engleski pisac na prelazu iz 18. u 19. vek, koji se sklonio u Monserat od skandala koji je izazvalo otkriće njegove homosek-

UPOZNAJ SVET

sualnosti u tadašnjoj puritanskoj Britaniji.

Ipak, najzaslužniji za današnji izgled ovog imanja je bogati Englez Fransis Kuk, koji je sredinom 19. veka osmislio i začeo botaničku baštu i romantične vrtove, koji su se danas pretvorili u mali raj na zemlji na 30 hektara, sa dve hiljade različitih biljaka, jezerima, kaskadama, stazama zaljubljenih...

KABO DA ROKA – KASKAIS – ESTORIL Nastavljajući putem kroz Sere de Sintra u pravcu zapada stiže se do najzapadnije tačke evropskog kontinenta, a to je Kabo da Roka. Sa hridine, visoke 140 metara, ukrašene svetionikom, pruža se idealan pogled na Atlantik. To je savršeno mesto sa kojeg može da se posmatra kako sunce zalazi iza horizonta Atlantskog okeana, uz huk vetra koji se ne smiruje nijednog momenta. Na Kabo da Roki, za par evra, možete da dobijete diplomu sa vašim imenom i prezimenom koja svedoči da ste bili na najzapadnijoj tački kontinentalnog dela Evrope.

Od Kabo da Roke idemo na jug i dolazimo, posle nekoliko kilometara, do plaže Ginčo koja je prava meka za surfere i vindsurfere. Posebno interesantan je hotel utvrđenje, koji se nalazi na hridini pored plaže, sve sa topovima iz 19. veka i đuladima, osmatračnicama, šancima, dok je unutrašnjost miks orijentalnog luksuza i moderne tehnologije. Od plaže Ginčo pa sve do Kaskaisa, i dalje do Estorila vodi biciklistička i pešačka staza, idealna za bezbrižno hodanje, trčanje i vožnju bicikla sa plavetnilom okeana u očima. Ispred Kaskaisa, iz pravca

Kabo da Roke nailazimo na „Usta pakla“.

Reč je o falezima koje su voda i vetar tako isklesali da zaista liče na usta i kad je okean nemiran, iz njih skicaju veliki mlazevi vode, proizvodeći i veoma neobičan zvuk.

Kaskais je grad u kojem je nemoguće pobeći maštanju da bi se jednog dana moglo doći i ostati, bar na neko vreme. Sve je u toj varoši po meri čoveka i kao da je sve taman, ni stepen više ni stepen manje, ni metar dole ni metar gore. Veoma živahne kalete (sokaci), pretvorene u pešačke zone, vode ka centralnom trgu sa statuom Pedra I iza koje se nalazi marina, u zalivu koji je po antonomaziji prirodna luka, zbog čega je mesto imalo strateški značaj stolećima. Kaskais je već vek i po omiljeno mesto za odmor portugalskih vladara, još od kralja Luisa I koji je nekadašnje srednjovekovno utvrđenje pretvorio u svoju rezidenciju 1870. godine.

Luisov primer sledile su i bogate lisabonske porodice koje su izgradile vile, a za njima su došli i turisti iz čitavog sveta.

Plaža Konseisao idealna je za ljubitelje „urbanog“ letovanja sa svim mogućim sadržajima, od kafea i restorana do igraonica za najmlađe. Pešačka staza tik uz plažu vodi sve do Estorila i plaže Tamariz. Izgradnja i turistička ekspanzija praktično su spojile Kaskais i Estoril u jedan grad, s tom razlikom što Estoril ima više međunarodni status, kako zbog čuvene automobilske i moto piste, tako i zbog činjenice da je Estoril bio neka vrsta prestonice detronizovanih monarha Evrope, posle Drugog svetskog rata.

Na drugoj strani, Kaskais je više „lokalno“ mesto za Portugalce i stanovnike Lisabona. Nije slučajno da su posle portugalskih

79

kraljeva u Kaskais nastavili da dolaze na „predahe“ predsednici i premijeri, pa je tako deo nekadašnjeg Luisovog utočišta pretvoren u predsedničku letnju rezidenciju. Takođe, kad ste već u Estorilu, propustiti posetu Kazinu bilo bi kao ne videti Koloseum u Rimu ili Luvr u Parizu.

NACIONALNI DVORAC KELUZ Dvorac Keluz s pravom se smatra portugalskom verzijom Versaja, ne samo zato što se nalazi par kilometara daleko od prestonice i što je prethodno bio deo kraljevskog lovišta. Izgrađen u drugoj polovini 18. veka, Keluz svedoči o zlatnom periodu Portugalije, kada su portugalske lađe, zajedno sa britanskim, francuskim i španskim gospodarile okeanima i prednjačile u kreiranju kolonija i trgovini sa novim svetovima.

Dvorac u stilu rokokoa zaokružen je i veoma elegantno doteranim vrtovima – sa fontanama i statuama – koji nemaju baš ništa da zavide Versaju, Šenbrunu ili Sansusiju.

U samom dvorcu vredi obratiti posebno pažnju na Don Kihotovu sobu u kojoj se rodio i umro Pedro IV i Pedro I od Brazila.

Spavaća soba portugalskog i prvog brazilskog monarha dobila je ime po junaku Servantesovog romana zato što je ukrašena slikama koje prepričavaju dogodovštine jurišnika na vetrenjače iz La Manče. Ne bi trebalo propustiti ni Salon ambasadora, kao ni Salon sa prestolom koji podseća na Sobu s ogledalima u Versaju, kao ni sobe članova kraljevske porodice koje gledaju na Vrtove Malte.

®

80

MIRIS I UKUS

VANILA

Zavodnica među začinima Vanila potiče od biljke koja pripada orhidejama i vodi poreklo iz oblasti Srednje Amerike, delova današnjeg Meksika i Gvatemale. Ta čudesna biljka ima formu vreža, njeno stablo nije uspravno i raste poput loze. Vanila ima primenu u ishrani, medicini i kozmetici. Zato je taj začin jedan od najskupljih i najtraženijih.

PIŠE IRINA BULATOVIĆ, ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

Jurija Gagarina 14 lj, naselje Belvil Tel: 064 90 30 500 Facebook: Zdravo Živo Instagram: zdravozivo

POSTOJI ČAK 150 VRSTA VANILE, A DANAS SE KORISTE samo

dve vrste – bourbon i tahitian vanila, od kojih je bourbon kvalitetnija i skuplja.

Vanila je jedna od najpopularnijih aroma na svetu, a najčešće se dodaje u poslastice poput sladoleda, kolača, čokolade, u napitke i sosove.

Važno je koristiti pravu vanilu (ne veštačke arome vanile) jer samo ona ima posebnu aromu i lekovita svojstva. Ukoliko kupujete mahune, obratite pažnju da budu crno-smeđe boje, sjajne i gipke.

Vanila obiluje gvožđem i magnezijumom, sadrži mangan, kompleks B vitamina,

cink, kalijum. Svi ti sastojci čine vanilu jakim antioksidantom. Za vanilu kažu da je moćan afrodizijak, oslobađa od stresa i napetosti.

VANILA JE ODLIČNA I KAO LEK ZA PROBLEMATIČNU KOŽU,

rane i opekotine. Ulje vanile opušta um i telo i obnavlja vitalnu energiju. U kozmetici se koristi za hidrataciju kože.

Njen slatkasti miris ublažava osećaj gladi, pa je vanila idealna i za regulisanje telesne težine.

Ublažava stanje prehlade i gripa, pospešuje varenje, pomaže u slučaju trudničkih mučnina.

Lešnikovo mleko sa vanilom »»

Šolju lešnika potopiti preko noći. Dodati tri šolje vode i proraditi u blenderu.

Procediti.

»»

Dodati na vrh kašičice bourbon vanile, vratiti u blender i proraditi.

»»

Uživajte u ukusnom i veoma zdravom napitku!

Sirove specijalitete sa vanilom možete probati u restoranu Zdravo živo

AMCHAMPS

81

Prilika za učenje od iskusnih i uspešnih menadžera Deo edukativnog programa AmChamps „Mladi lideri promena“ koji organizuje Američka privredna komora u Srbiji do sada su bila 63 mentorska para, a njihov rad i napredak pratili su rukovodioci programa Tina Kostić i Milica Samardžić iz Američke privredne komore, sa kojima smo razgovarali o tom programu i četvrtoj generaciji AmChamps-a česnici jedinstvenog programa „Mladi lideri promena“ jesu studenti završnih godina fakulteta Beogradskog univerziteta i uspešni mladi menadžeri kompanija članica AmCham-a, koji radeći u mentorskim parovima kroz predavanja, radionice i praktične zadatke, upotpunjuju znanje stečeno formalnim obrazovanjem i razvijaju veštine potrebne za dalji profesionalni napredak.

U

Zbog čega je Američka privredna komora u Srbiji rešila da pokrene edukativni program AmChamps?

Milica: Bilo je tu nekoliko ključnih razloga. Prvi, možda i najvažniji je ozbiljan problem s kojim su se suočavale naše kompanije članice, a to je pronalaženje mladih ljudi, svršenih studenata, koji bi bez posebne pripreme mogli da uskoče u svoje pripravničke pozicije. Uprkos izvanrednom stručnom znanju koje naši diplomci ponesu sa svojih fakulteta, praktične veštine i poznavanje načina rada i funkcionisanja korporativnog sveta nisu im jača strana. Zatim, želeli smo da različite edukativne aktivnosti, koje smo sprovodili kako za zaposlene iz naših kompanija članica, tako i za studente, spojimo u jednu smislenu celinu, koja bi predstavljala sinergiju mladosti, znanja i iskustva. AmChamps je upravo to omogućio.

Važan aspekt projekta AmChamps je mentorski rad. Zašto ga smatrate značajnim i kako odabirate mentorske parove?

Tina: Verujemo da samo kroz konstruktivan rad sa ljudima čovek može da napreduje, pa čak i u današnjoj digitalnoj eri. Prenošenje sopstvenih iskustava i praktičnih znanja, inspirisanje promena i podsticanje međusobnog rasta sastavni su deo ovog procesa. Baš iz tog razloga, mentorstvo prožima ceo AmChamps program – pored AmChamps parova, u okviru kojih menadžeri i studenti uče jedni od drugih,

Od sledećeg broja u magazinu Original možete čitati najbolje tekstove polaznika AmChamps programa kroz koje ćete naučiti više o storytellingu, novim tehnologijama, timskom radu i drugim interesantnim temama polaznicima su na raspolaganju svi naši treneri i predavači za različite vidove mentorskih konsultacija. AmChamps parove menadžer–student biraju sami polaznici. Na svečanom otvaranju programa imamo takozvani speed dating, gde svaki student ima prilike da se predstavi i upozna sa svakim menadžerom, nakon čega i jedni i drugi rangiraju svoje sagovornike, a naš specijalno kreiran algoritam određuje idealne parove.

Program kombinuje klasična predavanja i praktične zadatke na raznovrsne teme. O čemu sve uči četvrta generacija polaznika?

Milica: Socijalna inteligencija, storytelling, upravljanje ciljnim javnostima, razvoj ljudi i tehnologije, lični brending, veštine prodaje, neuromarketing, timski rad – samo su neke od tema pokrivenih predavanjima i radionicama. Pored toga, učesnici kroz raznovrsne zadatke i projekte imaju prilike da steknu i razviju različite organizacione, komunikacione i prezentacione veštine a potom i da ih primene u praksi. Dobar primer su predavanja na različitim fakultetima – Filo-

loškom, Ekonomskom, Pravnom, FON-u, TMF-u – koja su učesnici programa AmChamps samostalno osmislili, organizovali i promovisali.

Zbog čega biste ohrabrili studente da se prijave za ovaj program?

Tina: Edukativni program AmChamps „Mladi lideri promena“ idealna je prilika za učenje od iskusnih i uspešnih menadžera, praktičnu proveru svojih znanja, izlazak iz zone komfora i ličnu nadgradnju.

Osim toga, svaki AmChamps student ima priliku da kroz praksu u kompaniji svoga mentora dođe i do prvog zaposlenja. Neizostavan deo projekta svakako je i druženje i sticanje prijatelja za ceo život, i stoga su bivšim polaznicima AmChamps-a prve asocijacije na ovaj projekat upravo odnos sa svojim mentorom i tradicionalni Team Building koje AmCham u saradnji sa MK Group organizuje svake godine u hotelu Grand na Kopaoniku. Studentima bismo preporučili i AmChamps letnju školu, za koju će prijave početi sledećeg meseca, a koja će im pružiti uvid u sve ono što ih očekuje ukoliko postanu deo jednogodišnjeg AmChamps programa.

®

82

KAKO SAM DOVDE STIGLA

Dragana Đermanović Naša uspešna poslovna žena, konsultantkinja i predavačica iz oblasti poslovne primene interneta

BUNTOVNICA S RAZLOGOM

U osnovnoj školi bila sam odlična, nikad skroz odlična i vrlo nemirna. Srednju školu sam napustila jer sam se dosađivala izučavajući sa školskim drugarima jednu lekciju po nedelju dana. Celu srednju školu sam uspela da završim za samo godinu sa odličnim uspehom, savladavajući gradivo cele školske godine u svega mesec dana. Stalno sam propitivala, bunila se, provocirala... pre svega sebe, pa onda i svet. Sada bih za takvo dete rekla da je jasno da će postati preduzetnik. Buntovnici s razlogom su uvek pokretali sebe i druge. Nikad se nisam dosađivala, to se ni danas nije promenilo.

PROAKTIVNA STUDENTKINJA

CITAT Znanje je najveći kapital i najmudrija investicija koju vam niko nikada ne može oduzeti.

Investirajte mudro, ja uvek biram znanje.

Diplomirala sam na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu prva u grupi i tada već bila majka jednogodišnje devojčice. Studije sam nastavila i nakon sticanja diplome i tokom uspešne poslovne karijere magistrirajući na Fakultetu tehničkih nauka, gde pripremam i odbranu doktorske teze. Nema osobe, knjige ili situacije od koje nisam učila. Znanje je moja najveća konkurentska prednost i investicija koju nosim sa sobom uvek, kao nijednu drugu. Znanje mi uliva sigurnost i nikada neću prestati da „studiram“.

POSLOVNA ŽENA Proglašena sam za „Ženu decenije u oblasti društvenih mreža i liderstva“, za jednu od Top 100 preduzetnica Evrope i za „Ženu zmaja“. Predsednica sam Bee Premium Grupe, sveobuhvatne kompanije za veb-podršku, osnivačica BeeShaper startapa i vlasnica BeeBloga – najveće mreže blogova u Jugoistočnoj Evropi koja broji 400.000 blogova. Volim ljude, posvećena sam znanju i učenju i veoma uporna. Tako sam ostvarila sve do sada.

NA SRPSKOM JEZIKU

9, Broj

6.

01 l2 Ju 0, j1 Bro

.

2016 Jun

r 2015.

Broj 1, Oktoba

Broj 5, Februa r 2016.

Broj 2,

LA NIK

ta

Br

ita

ns

ko

g pa

rlam

ok

ić

en

a je

in

icija

lim

a EU

na

pr

ot

es

S

HA

tu

LE

pr

AG ’N/

ot

iv

EN

CE

Br

FR

eg

AN

CE

zita

-PR

2.

ES

ju

SE

—

GE

TT

Y

IM

AG

END

RJU

A ZA TEST

NJU

JOR

K TAJM

S

SELMAN

u Indiji.

Uprkos ustavom

6

Kin

/15

8:3

sti, pritisak

Ko li

o propadaju snovi

PLANETA

sredine ne

Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM

ko ti a crta novi to Put se b pi le svil adne vrednosnje Eki rzmn d e, ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik jačanj svoju privlačn ao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju jeodno ijeuh– la rinutije a decen n dn

SVET

ički

m

et

ež

. St

at

ua

Če

rč

ila

na

do

m

ak

rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre

og

7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA

sa

DIZAJN

AM

garantovanoj /29 12 jednako

u NA rk nje SL va oca Njujo na g OV 1 li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko .

NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET NA da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra S

ANDREA

SVET DANAS.

BRUS ZA

NJUJORK

TAJMS

STRANA 5

8:36

9/15

12/2

nda

d

SVET DANAS

1

Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla Zbog

0.ind

50x5

ka om Putanje DEC poTursk u od isa svile. SaN Zapada dostig Istorija posled i uspon S NYT ri ju daci m iBIZNIS svojim ostali pova 7_R jorkSTRANA napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni 1095 m zemlj br3zistvom promena ama koje leže et poika oživi u drvnoj nih aZAJNbogat ka revanšizmu ljanja laem, o tržišt stare bez industriji, sv razmiš DI do trgov blizu zagrljaj zapad tarizma, zaokret Rusije brojneom je nnKina enh re načinu nezapo je & aračke zaRestora ilj putev e NO ka e izaziv brinu lagodn zemlj postala problem slenost je da ad Ban g dodira STI a G je snažan partner. će akogeopo da laNOSTposta ak kineskog autori – protivteža su tom ” ici za vredne LIČ formusu ji k id, om, glihade znač ljudsko Ali radnike – da naruče zn ET litičke ših e mogure lik slonove. Toliko islama lina nla u San nj dn larolekazavis up ne je S ioMušterij UM eh IS moćn o jebri pojedu NA vi ni a sk ija ešod odmora nije radikalnog kov mer Žize od najlep a, da ndupotrese, jer se biog j usple ZN partn DA no dobro za njih hranu, nji p A svo Posi i iki po et tv razv na siplate sretnu ET neera STRANA STRAN A zit a u, a da zo Jed sveta ost el e umje žr za A 22 i& BI aš tu aš” i seFrancisk 7 3 eg SV apr gu a V NJA rnu se10le nekol eričk sovuVAC “Kal a pris “Kal ima 10 Br žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA ističk baš nikoga al R ipre STRANA za PUT st sm d to iko da dugu RANA je am t” Ko NOi suovi nem cija, ortist ANA š tur ja po mik ST ba pi m rt an ST što os N ril a nk Ne he m uto u n ln na sp R - po . N as vo tnici ije i e za rad gl Poš og sa će a ST fil prT I DIZAJN NOVAC & BIZNIS nako je osta j pret a umeren Meka rašivi pu relikv ijskoj budu moć jihov dnom UMETNOS oš o do zb i okre im vre ta vlja ke ažu m ust Štadoba NAUKA lo dina la d“sanam inauticaNajbolj lo nađu a ve ik nam st i Saud Ne iza se se mračno če jedan u da va go g će op ćn sko slatke, do bi etn la ns e sl na cs .aviokom dil kaže gu pla že NA 23pande su lju goa panija le dugo em je ost obRumun mo o Donal pra pros o &istiDIZNAJN h 17 a done je nva o um ivni Crvene zu da ći 15 ji RA na ta n ekstr se prik ho du Trampu zne alskfilmasistražuje . e. i veja ka ta nesna viso Novi A manje OST log brijiETN pra ji ST vat Puni rvencij apjoskš i no s ko ka an alze romskog m Političk A ra atlo senegka o zao svetu ali ih je sve da im istoriju AN je ino Be hr mu i stil predsed i, kiignorisa AN Arabi u ce UmUM ete, etor desetkovane a st STgRbio ijk u a hrle 24ija h pl nu no obla is S inte ohiji, iarEUkokjeonje kood ničkog HR 3. kandid i h š kše Životinje su čk a je ber rek - ata liči na njegov 196 del ropstva slav u pork lja e šuma i bolestim NA st o, ao eutsplsija eavi imSTRANA na Ste 5. do ebSa nd oRAn NANA6 3 poslovn U stival like eDi nestankom se em Met uš d STRAN ima, pa a ST st njihov20 tr us zeja DA i stil a, u ji sv, b sp putvrmam od 194 o sve je ukmu Fe e ob sk Vil A9 STRANA 16 je ii uST STRA g sv aaRko mu na zdisl ET š nik SV RA ira RANA toa dr od ET sv lijan kakočel ba sterda dizajn NA ST SV u goadičist k retn i Sirij rziju ge ita svi da je Am 3 Bo e je e dvero ku alo p lizam reta rb Ddžruihristu Ira se že Ta kođ e i kat nij ob lo poljo a pr ter ka ays.rs od am UMETNOST tu a ljaju ita ok pos otiv rita je d leg & DIZAJN zi rb Jeda priv an av ap p qatarairw la Um Meta Dejmo a B koji sna bo av dst lni k ičkih bran n vr redn žnih k , naBIZ ponovo na lu aj na a re ra list a koji i po lo glas ika NIS NAUKA & zadatkPa izm nalda e ASna se TEHNOLO u Od gađ du, a Kin ku p libDAN GIJA na obra ba n an gr Do avio Najbo I u Marsov n faš d pr jez đu Vulkan u moru u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE kom lja tipa. To cu igra pametn koji dom ju ze statu čki se in nije gluma dustogodaj n aln antsk Belu ku a širomti na pa man sade lekar mlju s onih lja k Jedna od Z sert om vere Gli ob SvSTRANrij najveći Au22 e men svet nija m , ret i za e ave gazi japlanete leži na h tajni ji pore aslin a i advopod A lisk ak kih Antiimigr leđ je vi u trc ih pok sta re u a še dnu. Naučni z ST e ka ka Pr a slatk onih rani razotkrivaju B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a ci je oiz RA ko bi ta STRANA h pi revi vođa im pi koji NA 15 dobi nacio e proi Ig sveg su i g pu ćim okre ća rop oč 3 su ni 7 dira či o li Ev uNA ti p ću ju pl zato a.

RA jene ek ičke 5 eo

po

lit

lo osta a vo p lizm Koesodaakmeknta o je on r d ve Kak štei fu p 21. žarialn veti lob ži i g re tn e p ra eć sle a n Po ožd m ob

uz

SV

ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika

ET

ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr

20 15 .

ES

la

Prkosne žene na radu

en

Nov em bar

ette_

vign

DŽO

qata ra

irw ays.r s

HR

AN

Prin A stva c nord ra no ijs ke

an mor ove aju da ST RA NA

Re ne vo kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23

Š HA

NER

/TH

E NEW YOR

K TIM

ES

9

LIČ

NO

Idri s

ST

I

Elba Sv es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18

Svakog mesesca uz

All the News That's Fit to Print