Original #24 by Original Magazin

: ORGNLmagazine

broj

: @ORGNLmagazine

septembar 2017.

CENA 199 rsd

Nikola Đuričko

Hajde da zamislimo kakva će biti Srbija za 20 godina... Da li je to mesto za vas?

Profesor Ninoslav Nikićević doktor za rakiju

Znanje imamo, treba ga čuvati ovde Dosije: Srbija i košarka

Vidimo se na Balkonu

: ORGNLmagazine www.original.me

www.nedeljnik.rs/original

magazin

Istraživanje: Okej, šta su sve uništili milenijalci? Ledi Di i Engleska, dvadeset godina kasnije Gorana Džudža Jakovljević Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav

Hana Selimović

Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav

: ORGNLmagazine

broj

: @ORGNLmagazine

septembar 2017.

CENA 199 rsd

Hana Selimović Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav Profesor Ninoslav Nikićević doktor za rakiju

Znanje imamo, treba ga čuvati ovde Dosije: Srbija i košarka

Vidimo se na Balkonu

: ORGNLmagazine www.original.me

www.nedeljnik.rs/original

magazin Istraživanje: Okej, šta su sve uništili milenijalci? Ledi Di i Engleska, dvadeset godina kasnije Gorana Džudža Jakovljević Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav

Nikola Đuričko

Hajde da zamislimo kakva će biti Srbija za 20 godina...

Da li je to mesto za vas?

sadržaj broja

septembar

#24

18 / ninoslav nikićević

: ORGNLMAGAZINE

BROJ

36 / nikola đuričko Možda ga zbog uloga u filmovima doživljavamo kao nekoga ko je neposredan, od onih poznatih ličnosti koje nisu umišljene, i ne bi ti bio problem da mu priđeš bez straha kako će da reaguje – jer kao da ga poznaješ oduvek. Ali nije neko ko samo priča i kritikuje

: @ORGNLMAGAZINE

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

MAGAZIN

SEPTEMBAR 2017.

CENA

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

199 RSD

NIKOLA ĐURIČKO

Hajde da zamislimo kakva će biti Srbija za 20 godina... Da li je to mesto za vas?

ISTRAŽIVANJE: Okej, šta su sve uništili milenijalci? LEDI DI I ENGLESKA, dvadeset godina kasnije

PROFESOR NINOSLAV NIKIĆEVIĆ

GORANA DŽUDŽA JAKOVLJEVIĆ Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav

DOKTOR ZA RAKIJU

Znanje imamo, treba ga čuvati ovde

Hana Selimović

DOSIJE: SRBIJA I KOŠARKA

Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav

VIDIMO SE NA BALKONU

: ORGNLMAGAZINE

BROJ

: @ORGNLMAGAZINE

SEPTEMBAR 2017.

CENA

199 RSD

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

MAGAZIN

HANA SELIMOVIĆ

50 / hana selimović Ona veruje da „sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju u naslikanoj tišini i usredsređenosti iz dana u dan sipa mleko iz bokala u činiju, svet ne zaslužuje smak sveta“. Jedna od najboljih mlađih glumica u regiji pričala je za Original o predstojećem Bitefu, kulturi u Srbiji, glumačkom identitetu, umetnosti, klasicima...

ISTRAŽIVANJE: Okej, šta su sve uništili milenijalci? LEDI DI I ENGLESKA, dvadeset godina kasnije

Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav PROFESOR NINOSLAV NIKIĆEVIĆ DOKTOR ZA RAKIJU

Znanje imamo, treba ga čuvati ovde DOSIJE: SRBIJA I KOŠARKA

GORANA DŽUDŽA JAKOVLJEVIĆ Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav

Nikola Đuričko

4 / ričard brenson 6 / milenijalci 12 / lse i ekof 16 / symphony 22 / fondacija 32 / M-ishka espadrile 40 / filmstreet 44 / ikona: lady di 62 / naivna umetnost 68 / košarka 78 / krf

HAJDE DA ZAMISLIMO KAKVA ĆE BITI SRBIJA ZA 20 GODINA...

DA LI JE TO MESTO ZA VAS?

VIDIMO SE NA BALKONU

28 / kris gilbo Nisi sam, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Original Kris Gulbo, popularni autor, bloger i govornik, koji se proslavio blogom i bestselerom Umeće nekonformizma

Ovaj broj Originala odštampan je sa dve naslovne strane. Sadržaj je isti i originalan :)

60 / tara marković Iako na prvi pogled, dok pije limunadu bez šećera, deluje kao i svaka druga devojčica njenih godina, to ne treba da nas zavara. Tara je napisala pravi roman, ozbiljno štivo za decu

Impressum Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

Civili #NisuMeta Kako se svet pomera od jedne do druge krize, tako postaje sve očigledniji taj užasan trend zbog kojeg je humanitarni posao sve teži i sve opasniji. Bilo da pričamo o Siriji, Jemenu ili o Južnom Sudanu, nevini civili nalaze se na brisanom prostoru, na prvim linijama vatre; njih namerno napadaju zaraćene strane koje vode svoje gnusne i iscrpljujuće kampanje, ne mareći nimalo za ljudski život i ljudsko dostojanstvo

trašni teroristički napadi u Španiji prošlog meseca predstavljaju tužan podsetnik da su civili, na svim stranama sveta i sve češće, glavna meta globalnih sukoba. Da stvar bude još tragičnija, atak u Barseloni dogodio se samo dva dana pre Svetskog dana humanitaraca (19. avgust), kada Ujedinjene nacije tradicionalno pozivaju sve na veću zaštitu civila. Taj dan je velika prilika da se podsetimo svega onoga što humanitarni profesionalci rade širom naše planete – od izvlačenja preživelih iz ruševina bombardovanih gradova Sirije, do muškaraca i žena koji pomažu žrtvama užasnih poplava i klizišta koje su pogodile afričku državu Sijera Leone prošlog meseca. Gde god ima patnje, tu su i humanitarne organizacije. Njihovi hrabri ljudi rade u strašno rizičnim uslovima, izlažući sebe kako bi drugi mogli da prežive, da pronađu utočište i hranu, da dobiju neophodnu medicinsku pomoć.

Procene UNICEF-a kažu da 246 miliona dece širom sveta živi u zonama sukoba, a mnoga deca nemaju nikakav pristup obrazovanju, ponajviše jer su škole uništene, jer su normalni životi totalno poremećeni. Ujedinjene nacije navode da polovina dece stasale za školu u Avganistanu uopšte ne pohađa osnovnu obrazovnu ustanovu

Kako se svet pomera od jedne do druge krize, tako postaje sve očigledniji taj užasan trend zbog kojeg je humanitarni posao sve teži i sve opasniji. Bilo da pričamo o Siriji, Jemenu ili o Južnom Sudanu, nevini civili nalaze se na brisanom prostoru, na prvim linijama vatre; njih namerno napadaju zaraćene strane koje vode svoje gnusne i iscrpljujuće kampanje, ne mareći nimalo za ljudski život i ljudsko dostojanstvo. Priča o krvavom građanskom ratu u Siriji takođe je priča o milionima onih koji su se, ni krivi ni dužni, našli na prvoj liniji fronta, između zarađenih strana – a Asadove trupe i njihovi saveznici ne prezaju od pokretanja napada na gusto naseljena područja, uključujući škole i bolnice. Kao da to nije dovoljno, oni intenzivno koriste barel bombe i hemijsko oružje, sa nesagledivim posledicama. I dok je patnja naroda u Siriji možda i zavredela pažnju svetskih medija, i već godinama se piše o njoj, ovaj problem je u stvari globalni. Početkom godine, Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, objavio je otrežnjujući izveštaj koji svedoči o katastrofalnom opsegu napada na civile u zonama sukoba. Samo u Avganistanu, Ujedinjene nacije zabeležile su lane više od 11.000 odnetih ljudskih života među civilima, a te sumorne brojke bile su ogromne i u

Iraku, gde je ubijeno skoro 7.000 civila, a povređeno više od 12.000, i to samo u 2016. godini. Pa ipak, direktni udari oružanih sukoba nisu jedini način na koji se civili povređuju i ubijaju. Kršenje osnovnih ljudskih prava veoma je rašireno u zonama sukoba. Posebno sam zgrožen obimom seksualnog nasilja nad ženama. One su toliko često silovane, mučene, njih prodaju u roblje, njih ubijaju, a da niko za to ne odgovara. Jednako šokantan je uticaj svih sukoba na decu. Skoro da je uobičajeno da decu napadaju i da ih zlostavljaju, a sve više dece vojnika regrutuje se u Siriji, u Centralnoafričkoj Republici, u Somaliji. Procene UNICEF-a kažu da 246 miliona dece širom sveta živi u zonama sukoba, a mnoga deca nemaju nikakav pristup obrazovanju, ponajviše jer su škole uništene, jer su normalni životi totalno poremećeni. Ujedinjene nacije navode da polovina dece stasale za školu u Avganistanu uopšte ne pohađa osnovnu obrazovnu ustanovu. Ako mislite da je to strašno, pogledajte Južni Sudan – tamo je taj odnos 60 odsto. Strašno je što čovečanstvo ne uspeva da spreči ratove, ali kao što je istakao generalni sekretar Ujedinjenih nacija, „tamo gde ne uspeva prevencija, moramo da uradimo sve što možemo da zaštitimo živote i dostojanstvo civila koji su se našli usred konflikta“. Potpuno se slažem sa gospodinom Guterešom. U svetlu novih napada i Svetskog dana humanitaraca, dajem svoju podršku Ujedinjenim nacijama i humanitarcima širom sveta, i pozivam svetske lidere da urade mnogo više nego što sada rade na sprečavanju patnje miliona ljudskih duša širom sveta. Civilians are #NotATarget. Civili #NisuMeta. Potpišite globalnu peticiju na sajtu Ujedinjenih nacija za Svetski dan humanitaraca: www.worldhumanitarianday.org

RADAR NOVE GENERACIJE

SVET PO MILENIJALCIMA Šta su sve uništili... i zašto je to dobro

RADAR NOVE GENERACIJE

Za milenijalce sloboda je svetinja i pripadnici ove generacije u većoj meri nego naraštaji pre njih žele da ostanu samo svoji. Ne pristaju na kompromise. Mnogi od njih osnivaju svoje firme, ne robuju tradicionalnim načinima zapošljavanja i distanciraju se od ustaljenih obrazaca i radnih normi, što korporacijama predstavlja problem jer se očekuje da kroz tri godine upravo milenijalci budu trećina zaposlenih. Uglavnom su visokoobrazovani i prolongiraju životne odluke. Sve češće polemiše se o stvarima i pojavama koje su uništili, od kulturnih obrazaca koji su postojali ranije, preko industrije, do demokratije. Razgovarali smo s milenijalcima, profesorima, psihoanalitičarima i piscima u Srbiji kako bismo pokušali da rešimo enigmu zvanu generacija Y

Istraživale Marija Božić i Zorica Marković

N 8

RADAR NOVE GENERACIJE

aslednike generacije X, decu rođenu početkom osamdesetih pa do ranih dvehiljaditih teško je pronaći. Ne fizički, već u virtuelnom svetu. Onaj ko bude znao kako razmišljaju, šta žele i kako da im se obrati, pošto na tradicionalne reklame ne reaguju, može da očekuje da će da dobije sedmicu na lotou, da pobedi na izborima ili kolonizuje Mars. Za milenijalce sloboda je svetinja i pripadnici ove generacije u većoj meri nego naraštaji pre njih žele da ostanu samo svoji. Ne pristaju na kompromise i nije ih lako razumeti jer pre biraju da obilaze svet nego da kupe stan. Druženje bez pametnih telefona teško mogu da zamisle. Pripisuje im se mnogo toga, da su lenji, ali i radoholičari koji uništavaju kulturu odmora. Da žele posao koji donosi visoke zarade uz minimalan napor. Mnogi od njih osnivaju svoje firme, ne robuju tradicionalnim načinima zapošljavanja i distanciraju se od ustaljenih obrazaca i radnih normi, što korporacijama predstavlja problem jer se očekuje da kroz tri godine upravo milenijalci budu trećina zaposlenih. Uglavnom su visokoobrazovani i prolongiraju životne odluke. Brak ne planiraju pre tridesete godine i zbog svega toga nazvani su i „Petar Pan generacijom“. Sve češće polemiše se o stvarima i

su uništili, od kulturnih obrazaca koji su postojali ranije, preko industrije do demokratije. Razgovarali smo s milenijalcima, profesorima, psihoanalitičarima i piscima u Srbiji kako bismo pokušali da rešimo enigmu zvanu generacija Y. Milenijalcima se nazivaju osobe rođene u periodu od početka osamdesetih godina do ranih dvehiljaditih. Na scenu stupaju posle generacije X koja je rođena tokom šezdesetih godina prošlog veka i od koje se razlikuju po mnogo čemu ili nam samo tako izgleda. Psihoanalitičar Aleksandar Kontić za njih kaže da su prva generacija koja živi u dve realnosti, fizičkoj i virtuelnoj, odnosno digitalnoj. „Psihoanalitičari se klone nekog velikog uopštavanja, s obzirom na to da postoje mnoge individualne razlike među pripadnicima svake generacije. Ono što nije sporno, jeste da je tehnološka revolucija koju je napravila štamparska mašina, izvršila ogroman uticaj na način života, funkcionisanje porodice i odgoj dece. pojavama koje

Ponosna majka danas stavlja na Tviter digitalnu sliku urađenu ultrazvukom još nerođenog deteta, pa će uskoro slediti i slike bebe. Mobilni telefon je postao posrednik između osobe i digitalnog sveta, bez koga bi ova relacija bila iskidana, te je gotovo nemoguće zamisliti kako bi se funkcionisalo bez njega Aleksandar Kontić, psihoanalitičar

Ljudski osnovni psihološki pokretači se ne menjaju, ali način na koji se razne potrebe zadovoljavaju, menja se pod velikim uticajem digitalne ere u kojoj živimo. Svakako su najviše na udaru one generacije koje u ovom dobu formiraju svoju ličnost“, objašnjava Kontić. Internet i digitalnost konstitutivni su elementi sveta u kome živimo. Teško i da možemo da zamislimo jedan dan bez mobilnog telefona i društvenih mreža. Osim kad je telefon na popravci, ali ni to ne traje dugo i nema razloga za paniku jer se dobija drugi na korišćenje dok smartfon ne bude popravljen. „Dete koje je rođeno u dobu virtuelizacije, čak i pre rođenja će biti i ‘stanovnik‘ raznih virtuelnih društvenih mreža. Ponosna majka danas stavlja na Tviter digitalnu sliku urađenu ultrazvukom još nerođenog deteta, pa će uskoro slediti i slike bebe. Mobilni telefon je postao posrednik između osobe i digitalnog sveta, bez koga bi ova relacija bila iskidana, te je gotovo nemoguće zamisliti kako bi se funkcionisalo bez njega“, smatra Kontić. Dragana Plazinić je dvadesetjednogodišnja studentkinja. Pripada generaciji Y i smatra da tehnologija postoji zbog nas. „Mobilni telefoni su samo olakšali svakodnevne situacije. Ako ti neko nedosta-

RADAR NOVE GENERACIJE

je, a živi daleko, najmanji je problem da se vidite i ispričate. Telefon uz internet danas uspeva ono što je čovek pokušavao kroz period prosvetiteljstva, da celokupno znanje bude nadohvat ruke. Telefoni sa internetom su postali fizički male, ali sadržajno preobimne enciklopedije. Tehnologija ne oblikuje ni nas ni naše navike, oblikovali smo mi nju onako kako nam odgovara“, kaže Dragana. Može da se kaže da milenijalci žive u „globalnom selu“, kako je govorio kanad-

ski sociolog Maršal Makluan čije studije se odnose na efekte masovnih medija na kvalitet društvene komunikacije. Prisutni su na skoro svim društvenim mrežama s trendom česte promene. U zavisnosti od generacije varira i njihov boravak i aktivnost na određenoj mreži. Počeli su od Fejsbuka, ali zbog prisustva starijih članova porodice, uglavnom rodbine „beže“ na Tviter. Ni to im dugo ne drži pažnju, pa ih je sve više na Instagramu gde sa svojim pratiocima dele fotografije i video-zapise iz svakodnevnog života. Najmlađi preferiraju Snepčet i ako ih ne razumete dok u tramvaju pričaju o fotografijama koje su razmenili sa vršnjacima, nema razloga za brigu.

70 stvari koje su milenijalci uništili (makar prema optužnici) Izvor: Kloi Brajan, Mashable.com

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Pivo Posada Robne kuće Motocikli Dijamanti Golf Sapun Fudbal Ručak Mekdonalds Odmor Salvete Automobili Kraudfanding Vino Čepovi za vino Toyota Scion Omekšivač Brak Mekvrep Rukovanje Kanadska turistička industrija Klasični jogurt Kockanje Hoteli Veze/odnosi Marmelada Trčanje Žitarice Antiejdž industrija Buffalo Wild Wings – američki restoran Fokus grupe Turistički marketing Posao Krediti Drveće Američki san Amerika Demokratija

Čak i nekoliko godina stariji od njih nisu najbolje upoznati s tom mrežom ili je koriste minimalno jer su na drugim mrežama aktivniji. Postavljaju se fotografije privremenog karaktera kojima mogu biti dodati razni efekti, stikeri, ili se na njima može crtati. Pošto prijatelji kojima se fotografije šalju mogu da sačuvaju snimak ekrana kad im bude prikazana fotografija, ne postoji sto odsto sigurnosti da će poslate fotografije zaista nestati, čak naprotiv. Isti slučaj je i sa dopisivanjem, poruke se brišu, što je praktično i nema potrebe da se razmišlja o tome ko bi mogao da pročita poruke koje su bile razmenjivane.

Oni nisu izgubili osećaj za pravično i pravedno, ali nemaju poverenja u institucionalizovane političke procese poput izbora, članstva u strankama i tu pokazuju neku vrstu nepoverenja Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka Draganin vršnjak Dušan Ilić, takođe student, posebno se osvrnuo na negativne aspekte tehnologije u svetlu društvenih mreža i objasnio kako milenijalci doživljavaju drugu paralelnu realnost. „Dovoljno je osvrnuti se na rezultate nedavnog istraživanja britanskog Kraljevskog društva za javno zdravlje u kojem je ustanovljeno da društvena mreža Instagram predstavlja glavni uzrok depresije kod mladih ljudi. Razlog tome je jednostavan. Na toj društvenoj mreži smo po prirodi stvari okrenuti praćenju tuđih života. A naravno, tuđ život je, po našem uverenju, uvek opterećen manjim brojem problema od našeg sopstvenog. Ako čitav dan ‘grejemo stolicu‘ i za trenutak skoknemo do Instagrama da vidimo šta se dešava, ugledaćemo gomilu nasmejanih lica, zgodnih tela i luksuznih mesta, što će nam aktivirati sujetu i zavist. Naravno, to je samo privid, ali čovek u trenutku ne razmišlja racional-

RADAR NOVE GENERACIJE

Treba nam sve što nas ispunjava. Isto je ako neko želi da ima kolekciju patika, želi da putuje, ili želi veliku porodicu i mnogo prijatelja. Bitan je osećaj koji nam te stvari donose, a ne da li smo to kupili novcem ili stekli kroz odnos sa drugima Dragana, studentkinja politikologije

no da i taj neko sa druge strane ekrana ima svojih problema, da je možda svoje lice isfiltrirao u određenoj aplikaciji i da nije sve baš tako kako izgleda na prvi pogled. Zanimljivo je i kako milenijalci na osnovu društvenih mreža procenjuju da li neko prema njima gaji simpatije ili ne. Lajk je postao glavni signal za otpočinjanje udvaranja“, ocenjuje Ilić. Jedna od stvari za koje milenijalce

su uništili tradicionalni način kupovine. Oni ne reaguju na reklame onako kako se to očekuje i nema garancija da će kupiti određeni proizvod samo zato što im je reklama prilagođena. Kampanje je teško uskladiti sa njihovim potrebama zato što se ne zna kako će da prihvate plasirani sadržaj i da li će to dovesti do krajnjeg cilja – kupovine. Ono što je međutim izvesno, bar u očima starijih generacija, jeste to da su milenijalci „uništili“ dosta toga, za početak industriju piva jer ne kupuju i ne konzumiraju pića kao njihovi roditelji, ali s druge strane prednost daju manjim pivarama te razvijaju taj segment. Da nisu skloni šablonskom donošenju odluka pokazuje i slučaj Mekdonaldsa.

„optužuju“ jeste da

Klasični burgeri, čizburgeri i sve što čini osnovni meni nije tako popularno. Pre će odabrati mekvrep, šejk ispred koka-kole ili čak paket za decu nego što će na poslužavniku biti čizburger ili pomfrit. I to nije sve. Klasični jogurt sve manje se kupuje, bar u Americi, a kampanje se prilagođavaju drugačijim stilovima života i potrebama potrošača. Porodice s decom još su dosledne toj namirnici, a kako godine odmiču, tako i oni biraju neke varijacije, sa manje masti, voćni, sa dodatkom žitarica. Industrija salveta takođe je ugrožena jer za stolom koriste ubruse više nego salvete. Razne vrste kremova i drugih slat-

i za to su opet na meti kritike ko drugi nego milenijalci. Ovakve odluke razumljive su jer se u prvi plan stavlja sloboda. Mogućnost izbora u skladu s kojom se donose odluke – moglo bi se reći da je jedna od maksima koju mladi danas drže za glavnu i uopšte ne dovode u pitanje. „Iako se na konzumerizam često gleda kao na negativnu pojavu, iz mog ugla predstavlja samo jedan od mnogobrojnih načina da čovek sebe usreći. Treba nam sve što nas ispunjava. Isto je ako neko želi da ima kolekciju patika, želi da putuje, ili želi veliku porodicu i mnogo prijatelja. Bitan je osećaj koji nam te stvari donose, a ne da li smo to kupili novcem ili stekli kroz odnos sa drugima. Zato je konzumerizam pojava koja može biti vrlo korisna za sreću nekog pojedinca. Možda se na prvi pogled čini kao da stvara snobove, istina je ipak da stvari koje se poseduju služe za lično zadovoljstvo, ne za dokazivanje drugima“, kaže Dragana, studentkinja politikologije. Da i među milenijalcima vladaju različita mišljenja i da nema osnova za generalizaciju najbolje dokazuju njihovi stavovi koji nisu uvek identični i kod kojih možemo da pratimo nit u kojoj se razlikuju.

kiša pretekle su marmelade

„Novac je postao zvezda vodilja mladom čoveku jer danas uspeti u životu znači imati novac za najnoviji model mobilnog telefona, skupu garderobu, brz automobil i egzotično putovanje. Mnogo je stavki koje se mogu navesti kao ‘pokretači‘ života jednog mladog čoveka. Prevelika je želja za materijalnim, a sve je manje onih koji na život i njegove vrednosti gleda-

ju kroz nauku, sport, poeziju, slikarstvo, dramu, komediju ili odlomak napisan za klavir. Činjenica je da smo okruženi mediokritetima i da su neke beznačajne stvari precenjene. Komad odeće je vredniji od knjige, brz automobil je vredniji od fakultetske diplome“, kaže Aleksandra, studentkinja elektrotehnike sa novosadskog Fakulteta tehničkih nauka. Psihoanalitičar Aleksandar Kontić iz stručnog ugla nudi objašnjenje vrednosti kojih se milenijalci pridržavaju i ciljeva koje postavljaju i kojima teže. „Sistem vrednosti je kod njih mnogo više nego kod drugih generacija definisan delovanjem medija, koji nude najčešće idealizovanu sliku onih sa kojima se valja identifikovati. Može se reći da ova instanca u ličnosti nema svoju čvrstinu kakva je bila u ranijim generacijama. Konzumerizam je neprikosnoven, dihotomija između ‚imati ili biti‘ za njih nema smisla, oni bi oba. Nove vrednosti ne traže da se sebičnost podredi zakonima savesti, već bazičnim potrebama, kao na bilbordu koji jasno poručuje ‘pokori se svojoj žeđi‘. Psihoanalitičari nalaze da svaka osoba u sebi nosi sistem vrednosti, ideale, norme i zabrane, najčešće usvojene od porodice, škole i društva. U eri digitalizacije, odsutnost roditelja, bilo fizički ili emotivno, duboka sumnja u autoritete, pogoduje da njihov kontakt sa realnim svetom bude posredovan virtuelnom slikom svega onoga što nedostaje u objektivnoj stvarnosti. Digitalni autoriteti su novi objekti za poistovećivanje“, objašnjava Kontić. U zavisnosti od sredine, vremena u kome su odrasli i društvenih i političkih prilika u zemlji, pripadnici određenih generacija imaće drugačije poglede na svet i zato treba praviti razliku između milenijalaca u Srbiji i svetu. Dok su njihovi vršnjaci širom Evrope prelazili granice država koje su bile samo imaginarne, putovali preko okeana, u Srbiji su mladi odrastali u specifičnom okruženju i devedesete su obeležile celu tu generaciju. Kad se kaže devedesete, u svesti ljudi sa ovih prostora uglavnom su iste slike, kriza, rat i turbofolk kao karakteristike jednog perioda koji je usledio posle raspada zajedničke države. Jedan od referentnih događaja bila bi Titova smrt dok bi u svetu to bila smrt princeze Dajane, a događaj koji se uzima kao reper jedne epohe moglo bi da bude bombardovanje Srbije 1999. godine. „Neko ko je rođen u kakvom uređenom,

RADAR NOVE GENERACIJE

na primer zapadnom društvu devedesetih, nicao je u dobrostojećem socijumu u doba tehnološkog i političkog bitnog pomeranja sveta koje su ovdašnji devedesetaši primetili tek debelo naknadno, budući rođeni u lokalnim devedesetima, obeleženim zatvaranjem društva, ratovima i turbo-folkom kao glavnim kulturnim obrascem. Dok god se ne pozabavimo razlikom između onog šta su zaista devedesete, a šta su bile kod nas, nećemo moći da tačnije obratimo pažnju na sličnosti milenijalaca po celom svetu“, smatra pisac Igor Marojević, jedan od začetnika digitalnog realizma. on Kaže da se svim čitaocima, pa i njima, prozom obraća posredstvom rečenica

koje se mogu bez problema pratiti na prvom nivou značenja, a u javnim nastupima jednostavnim, ali uglavnom kritičkim rečenicama, bez laži o laganoj mogućnosti hepienda i dostizanja sreće. O komunikacijama i tehnologijama, u savremenom svetu piše se, kaže, dosta, ali ne i dovoljno. „Mnogo je romana i zbirki priča koji se dodiruju tih pojavnosti brzine kao osnove duha ovog vremena, ali njihovi autori to ne čine na dovoljno osvešćen, sistematičan i supstancijalan način. Poenta digitalnog realizma, koji se i sveo na njegove začetnike, Aleksandra Ilića i mene, bila je upravo da ukažemo na razliku između osvešćenog i mehaničkog pisanja o digitalizovanosti i ubrzanosti savremenog sveta“, objašnjava Marojević. Jedna od stavki na listi stvari koje milenijalci podrivaju jeste demokratija jer su, prema nekim mišljenjima, nezainteresovani za politiku, ali s tim nije saglasan profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković. „Po pravilu, mlade generacije koje nisu vezane za proces rada ili kraj školovanja nego su u procesu obrazovanja sa delimičnim izuzetkom studenata humanističkih nauka pokazivale su vrlo malo interesovanja za socijalne i političke promene. Da se našalim, kad imate osamnaest godina, mnogo vas više interesuju žene i provod nego politika. Vrlo je simptomatično da u situacijama dugotrajne krize, velikog siromaštva, slabih šansi za zapošljavanje imate takvo raspoloženje. Ja bih to interpretirao kao nešto što je odraz razočaranosti i gubitka poverenja u institucije i pre svega političke aktere, a ne kao trajnu nesposobnost mladih da se bave velikim

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Kupovina kuće Predsednički izbori 2016. Konzumerizam Odeća Sastanci u obliku večera Filmovi Seks Teretana Programi poverenja Poverenje generalno Preuzimanje rizika Patriotizam Samosažaljenje Krstarenje Moda Sitkomi Big mek Romantika Radno vreme od 9 do 5 Applebee‘s – američki restoran kao i BWW Nasleđe generacije X Olimpijada EU Imena dece Banke Nafta Užina Igra sudbine Štikle Nacionalna fudbalska liga Sve

društvenim pitanjima. To dokazuje da, kad ne očekujete, dođe do pobuna i protesta mladih. Oni nisu izgubili osećaj za pravično i pravedno, ali nemaju poverenja u institucionalizovane političke procese poput izbora, članstva u strankama i tu pokazuju neku vrstu nepoverenja, sem one manjine koja nalazi neku svoju životnu perspektivu u tome što dobije partijsku knjižicu i napreduje kroz proces partijskog zapošljavanja“, smatra Stojiljković.

Mladi koji pripadaju toj generaciji imaju veoma interesantne stavove

prema percipiranju patriotizma. Prema istraživanjima, čak 85 odsto Amerikanaca nije zainteresovano za služenje vojske. „Nove generacije ne prave razliku između zdravog patriotizma i poistovećuju ga sa ekstremnim nacionalizmom. I smatraju da ljubav prema svojoj domovini iskazuju što većom mržnjom prema drugima i drugačijima. Poslednji primer je sve veća netrpeljivost prema izbeglicama. Umesto da ih podržimo i budemo uz njih, mi ih napadamo. A jedan smo od naroda koji najbolje zna šta znači biti proteran i bežati od nesreće“, kaže Vasilije Paunović, student politikologije. Ono oko čega i stručnjaci i milenijalci

se usaglase jeste pitanje braka. Evidentno je da se kasnije stupa u brak, uglavnom posle 30. godine, a mladi imaju razloge zašto donose takve odluke. Iako su na meti kritičara zbog razaranja tradicionalne porodice kakvu smo poznavali ranije, oni imaju obrazloženje, a razlozi nisu samo ekonomske prirode. Brak, porodica i životne odluke percipiraju se isključivo kao stvar ličnog izbora, a ne nešto što je nametnuto. „Iz vrlo složenih razloga, oni se boje trajnog vezivanja, mešavina realnog i digitalnog sveta naizgled nudi neku vrstu obilja, u kome se želi sve, a kada se opredeli za jedno, nema mogućnosti da se uzme i ostalo. I brak i porodica nose u sebi razna odricanja. Upravo je ovo odricanje od sopstvenih zadovoljenja za korist nečega drugog za njih zastrašujuće. U virtuelnom svetu se živi sada i ovde, prošlost je ili idealizovana ili nebitna, budućnost krajnje sumnjiva“, objašnjava Kontić. Na tragu stavova milenijalaca je i profesor Stojiljković koji kaže da je primetna hipokrizija u društvu jer se navodno brine o niskom natalitetu, a ništa se ne čini kako bi mladi ostali u zemlji i dobili posao. „Kad nemate stalni radni odnos, pristojnu platu, povoljne stambene kredite za mlade koje ne možete dobiti ako nemate održiv, trajni i dobro plaćen posao, i stalno vas vrte ukrug, nemate perspektivu. Kako onda očekujete od ljudi da uđu u tu vrstu rizika, prekinu proces obrazovanja i ulaze u brakove? Vi danas imate singl orijentaciju ili parove bez dece kao najbolji način kombinacije“, zaključuje Stojiljković.

mogu da

London School of Economics

Kako je kad studiraš na najprestižnijoj ekonomskoj školi Londonska škola ekonomije sklopila je sporazum sa Ekonomskim fakultetom u Beogradu o sprovođenju međunarodnih osnovnih studija na engleskom jeziku, po programu LSE, koje će studentima obezbediti dve diplome – Ekonomskog i LSE. U ime te saradnje, prestižna LSE poklonila je dve pune stipendije najboljim studentima prve godine za letnju školu. Studenti Anđela Božinović i Miloš Ivaniš bili su na letnjem kursu London School of Economics i za Original su preneli svoje doživljaje i utiske o tome kako izgleda studiranje na jednoj od najpoznatijih ekonomskih škola Interaktivna nastava, laboratorije i društvo iz celog sveta Piše Anđela Božinović

isam ni sanjala da će trud i znanje koje sam uložila dok sam učila za ispite prvog semestra prve godine Ekonomskog fakulteta u Beogradu doneti ovakvu nagradu – stipendiju London School of Economics za letnji kurs u Londonu (LSE). Kao najprestižnija škola u oblasti ekonomije i političkih nauka, LSE sadrži čak 250 različitih kurseva i nije bilo lako odlučiti se o čemu učiti dok smo na letnjoj školi. Zajedno s kolegom Milošem Ivanišom biram kurs – „Ponašanje potrošača: Bihevioralna psihologija za marketing i menadžment“. Ovaj kurs je kombinacija psihologije i ekonomije, što nas je veoma zaintrigiralo, a takav kurs ne možemo da pohađamo u Srbiji. LSE nam je obezbedila smeštaj u jednoj od najboljih studentskih rezidencija – Urbanest Westminster Bridge. Bili smo smešteni u jednokrevetnim sobama,

savršeno opremljenim za učenje. Svaki dom, uključujući i ovaj, pruža dosta besplatnih sadržaja – bazen, saunu, fitnes centar, igraonicu... Jednostavno, nikada vam ne može biti dosadno. Nažalost, mi nismo imali vremena da koristimo te sadržaje jer smo imali mnogo obaveza. Prvo predavanje smo imali u ogromnoj sali „Hong Kong theatre“, koja može da primi oko 200 studenata. Ukoliko ste bolesni ili ne možete da prisustvujete predavanju, audio-snimak predavanja se po-

stavlja na onlajn platformu posle svakog časa, tako da vrlo lako može da se nadoknadi izgubljeno. Vežbe smo imali ujutro svakog dana, i to po sat i po vremena. Vrlo retko bismo proveli ceo čas u učionici. Većinu vežbi smo proveli izvan prostorija LSE, u obližnjim kafićima, prodavnicama i na ulicama, gde smo vršili posmatranja i eksperimente vezane za kurs. Kada smo ostajali u učionicama na vežbama, imali smo zadatke poput osmišljavanja efikasne reklame

London School of Economics

Većinu vežbi smo proveli izvan prostorija LSE, u obližnjim kafićima, prodavnicama i na ulicama, gde smo vršili posmatranja i eksperimente vezane za kurs. Kada smo ostajali u učionicama na vežbama, imali smo zadatke poput osmišljavanja efikasne reklame za neki proizvod u roku od 10 minuta

za neki proizvod u roku od 10 minuta. Veoma interaktivna nastava je takođe bila praćena raznim nagradama koje su dobijali timovi sa najbolje spremljenim prezentacijama, reklamama itd. Ono što je ostavilo snažan utisak na mene jeste laboratorija u koju su nas poveli za vreme jednog časa vežbi. Pokazali su nam kako izgledaju eksperimenti u laboratorijskim uslovima gde se istražuje ponašanje potrošača, a naša grupa je učestvovala u jednom eksperimentu.

Laboratorija se sastoji od jedne ogromne sobe koja je podeljena u pedesetak sobica u kojima se nalazi samo računar i stolica. Moja grupa je igrala onlajn „igru“ koja zapravo pokazuje da li suma novca koju troše drugi utiče na to koliko mi trošimo. Bila je to simulacija stvarnosti. Niko nije video šta rade kolege pored, jer smo fizički bili odvojeni, ali na ekranu bismo posle svakog završenog kruga dobijali poruku na kom smo mestu po potrošnji u celoj grupi. I zaista, ukoliko trošite najviše i prvi ste

po potrošnji, saznanje tog podatka utiče na to da smanjite potrošnju. Pošto sam veliki fan fudbala, posetila sam jedan od mnogih stadiona u Londonu, Emirates Stadium fudbalskog kluba Arsenal. Društvo mi je pravio drugar iz Makedonije, Kristijan, koji nije bio toliko upućen u fudbal. Pričala sam mu o istoriji Arsenala, o trofejima koje je osvajao. Sve to je čuo čuvar stadiona koji nam je prišao iznenadivši se kako jedna devojka zna toliko o fudbalu. Zbog toga je odlučio da nas povede u obilazak i otkrije neke tajne Emirates stadiona. Sto, koji se nalazi u sredini svlačionice, nad kojim trener objašnjava taktiku svojim igračima, u domaćoj svlačionici je dosta niži nego u gostujućoj, tako da igrači međusobno mogu da se vide i komuniciraju, dok gostujući tim to nije u mogućnosti. Skrenuo nam je pažnju koliko su tuševi i lavaboi veći u svlačionici igrača Arsenala. Definitivno jedno savršeno iskustvo za velikog fudbalskog fana! Pored znanja koje sam stekla na ovom kursu, stekla sam prijatelje sa svih strana sveta. Radujem se ponovnom susretu sa drugarima iz Indije, Australije, Makedonije, Singapura, Tajlanda, Brazila, Amerike... Zajedno smo vežbali engleski jezik, koji je za mene mnogo važan jer od sledeće godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu počinju osnovne studije organizovane u saradnji sa LSE. Nastava će se odvijati na engleskom jeziku, po programu LSE, i studenti koji završe taj smer dobiće dve diplome, LSE i Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

London School of Economics

Digitalna nastava, ogromna biblioteka i kampus Piše Miloš Ivaniš

životu se retko dešavaju neverovatne prilike, a kad se dese – nikako ih ne propustite! Moja neverovatna prilika desila se u aprilu kada sam dobio stipendiju u vrednosti od 5.000 dolara za letnju školu Londonske škole ekonomije (LSE) koju sam pohađao tri nedelje jula. Londonska škola ekonomije nalazi se u srcu Londona, nedaleko od najveće svetske sat-kule Big Bena, na čuvenom Vestminsteru. Ona je deo Univerziteta u Londonu i svakog semestra okuplja oko 10.000 studenata iz celog sveta. LSE je grad u malom – sa desetinama savremenih amfiteatara i učionica, sopstvenom knjižarom... Na prvo predavanje skoro da smo zakasnili, jer nam je trebalo petnaestak minuta da nađemo naš amfiteatar. Profesori

prezentuju

gradivo

mnogo ilustrativnih primera, videa,

Studenti ne hvataju beleške kao što smo navikli, već sa sobom uvek nose svoje laptopove. Osnovno „sredstvo“ za učenje je platforma Moodle, gde nam profesorka postavlja prezentacije, snimke predavanja, još dodatnih primera, zanimljive testove znanja, zadatke za dodatne bodove i mnoge druge sadržaje. Upravo taj momenat, digitalizacija nastave van redovnog predavanja, omogućavao

animacija.

nam je da se obratimo za pomoć ili povratnu informaciju kad god nam je to potrebno. Svako predavanje, snimak, dodatni materijali, zadaci, kvizovi – sve je bilo redovno postavljeno na onlajn platformu, kojoj smo mogli pristupiti preko računara i mobilnih telefona. Odnos profesora i studenata je odličan – kad god nam nešto nije jasno, uvek

su nas motivisali da priđemo, pitamo ih, pošaljemo mejl, postavimo diskusiju na forumu... U okviru vežbi fokusirali smo se na primenu gradiva i razvijanje tzv. „soft skills“ – poput timskog rada, rešavanja problema, kritičkog razmišljanja i sl. Za razliku od koncepta vežbi u Srbiji, ovo je

London School of Economics

zaista bilo nešto potpuno novo za mene. Jednostavno, kad god dođete na čas, dočekaće vas neko iznenađenje – i to pozitivno! Radili smo brojna istraživanja, projekte, eksperimente. Konkretno, jedan od naših zadataka je bio prikupljanje sirovih podataka o potrošačima u prodavnici, kafiću, restoranu, butiku – a potom prezentacija rezultata istraživanja u kontekstu naučenih teorijskih koncepata na sledećem času.

Profesori prezentuju

Ono što mi se posebno dopalo na Lon-

Na mene su najveći utisak ostavili boravak i studiranje na kampusu. Ne nalaze se svi sadržaji fakulteta u jednoj građevini, već postoji čitav kompleks namenjen studentima – možete da pratite redovna i gostujuća predavanja u brojnim amfiteatrima i slušaonicama, istražujete i učite u biblioteci, ručate u restoranima, uživate u velikom parku... A pored toga, samo ste na pet minuta pešice do najvećih znamenitosti Londona poput Big Bena, Kuća parlamenta, Britanskog muzeja i mnogih drugih, a na sat vremena vožnje do Oksforda, Kembridža i drugih svetski poznatih univerzitetskih gradova.

donskoj školi ekonomije jeste sâm kon-

cept učenja. Profesori vas motivišu da više sami radite i istražujete, a oni su tu da prate vaš rad i da vam u tome pomognu koliko god mogu. Praktično, zajedno sa profesorima gradite sebe, što je meni zaista izuzetno. U Londonskoj školi ekonomije odmah posle predavanja primenjujete znanje na najrazličitije načine, koristeći njihovu ogromnu biblioteku punu knjiga, kompjutera, prostorija za učenje – koja, verujte mi, vrlo brzo postane omiljeno mesto studenta na LSE.

gradivo sa mnogo ilustrativnih primera, videa, animacija. Studenti ne hvataju beleške kao što smo navikli, već sa sobom uvek nose svoje laptopove

Slušajući kurs o ponašanju potrošača, mnogo toga sam naučio. Susreo sam se sa mnogo nove terminologije i koncepata, uglavnom u okviru psihologije, koji su veoma primenljivi, a o kojima ranije nisam ništa znao. Takođe, ovo mi je bio prvi put van granice našeg regiona – u jednom ogromnom, svetskom gradu kao što je London. Boraveći u njemu ovo vreme, ne samo što sam dosta unapredio svoj engleski, već sam i proširio svoju „zonu komfora“ i stekao jedno neprocenjivo zapadno iskustvo. Iskreno bih želeo da duboko zahvalim Ekonomskom fakultetu u Beogradu i Londonskoj školi ekonomije na ovako neverovatnoj prilici i iskustvu koje ću sigurno pamtiti do kraja života! Željno iščekujem početak LSE međunarodnog studijskog programa osnovnih studija „Ekonomija i finansije“ na Ekonomskom fakultetu u Beogradu od oktobra. Na programu će biti mesta za 40 studenata i nadam se da ću biti među odabranom prvom generacijom.

START UP SCENA

Iz Beograda u svemir

Beogradska Symphony ekipa bila je veoma otvorena za razgovor o izazovima sa kojima se suočava, projektima na kojima radi i radnom okruženju koje je netipično za srpsko viđenje uspešnog poslovanja. Kada zakoračite u ovaj poslovni prostor, teško da možete da zamislite da se iza vrata krije „srpski Google“.

Original je posetio IT kompaniju Symphony, koja već godinu dana iz srpske prestonice sarađuje sa vodećim svetskim kompanijama na projektima koji bi mogli da promene svet

Spolja Symphony izgleda baš kao cen-

Piše Jovana Radovanović riča o kompaniji Symphony ne počinje u Beo-

niti pre godinu dana. Ona je počela pre više od decenije, i to na dva sasvim različita kraja sveta – u San Francisku, današnjem centru IT i startap industrije, gde je centrala kompanije, i u Sarajevu. Geografija je, kako navode osnivači Haris Mimić i Muamer Ćišija, bila veliki deo njihove priče. „Symphony je stvoren iz zajedničke želje da rešimo najteže tehnološke izazove. Želeli smo da stvorimo pristup i priliku za najtalentovanije inženjere na svetu“, navode dvojica osnivača u „About us“ delu na sajtu. „Zajedno smo videli priliku da promenimo način na koji nastaju projekti i Symphony je osnovan upravo zbog toga.“

gradu,

tereni, bazen, bašte u kojima može da se ispija kafa u toku sunčanog dana (mada nas u tome nije sprečila ni kiša koja je bila baš uporna tog beogradskog prepodneva). Ništa ne odaje utisak da se u zatvorenim prostorijama menja svet. Četrdesetak zaposlenih svakodnevno radi na projektima koji spajaju nove tehnologije i starije industrije. Neki od projekata na kojima se radi u Beogradu jesu pametni računari nove generacije koji u oflajn režimu omogućavaju pristup značajnim informacijama dostupnim na internetu, zatim projekti iz domena analize DNK i razvoja softverskih aplikacija za „taksi“ vožnje za avione i brodove, kao i projekat izrade softvera neobične primene, koji koriste konstrukcioni inženjeri za potrebe planiranja optimalnog miniranja. Reč je o nesvakidašnjim projektima za „start up“ kompanije iz Silicijumske doline, koji iziskuju poznavanje naprednih

tar za rekreaciju: teniski

Ovde se pravi i softver koji koriste konstrukcioni inženjeri za potrebe planiranja optimalnog miniranja

START UP SCENA

Projekat na kome radim bavi se epigenetikom, odnosno otkrivanjem kada će neka osobina čoveka da se ispolji u odnosu na spoljne faktore. Radi se o očitavanju genoma, što je ogromna količina podataka, te nam je cilj bio da inače dug proces skratimo, i uspeli smo Marija Smoljanić

tehnologija i programskih jezika nove generacije ali i određeni nivo kreativnosti zaposlenih. „Sistem kompanije je da osnuje više manjih zajednica, do 50 zaposlenih, umesto jednog velikog razvojnog centra, kako bismo mogli da imamo bolju međusobnu komunikaciju, da bolje funkcionišemo u radu sa kolegama i da izbegnemo potencijalno stvaranje klanova kako to ume da bude slučaj u velikim korporacijama“, kaže Ana Mirković, PR kompanije. „Tako smo nakon uspešnog razvojnog centra u Sarajevu došli na ideju da otvorimo kompaniju u Srbiji. Upravo otvaramo još jedan razvojni centar u Novom Sadu, a u regionu ćemo se širiti u Skoplju, Sofiji i Solunu. Na projektima radi do petoro ljudi, što nije karakteristično za IT kompanije. Sa kancelarijom u San Francisku i Sarajevu imamo svakodnevnu komunikaciju i radimo na zajedničkim projektima.“ Ono što takođe nije karakteristično, bar ne za srpske kompanije, jeste način na koji se Symphony odnosi prema zaposlenima. Praksa je, kaže direktor beogradskog razvojnog centra Ivan Dragošan, da zaposleni na poslu ne provode više od osam sati. Sobe za rekreaciju u njihovom slučaju nisu zamka koja bi zaposlene zadržala u kancelarijama duže, kako je to čest slučaj

u korporacijama. Naprotiv, ovde se, kaže Dragošan, podstiče slobodno vreme i druženje sa prijateljima i porodicom. Aleksandru Ogrizoviću ovo je prvo radno mesto i već je radio na dva projekta – na pametnim liftovima i pametnim satovima. On kaže za Original da mu je važno to što može da se opusti kad mu je najteže, ali da mu je još važnije to što ima priliku da se usavršava. Zaposleni nisu vezani za jedan programski jezik, niti za jedan projekat. Ukoliko žele da nauče nešto novo, dovoljno je da se prijave i čim se otvori mogućnost, to znanje će im biti pruženo. Ivan Dimitrov ističe da su svi projekti na kojima je do sad radio veoma inovativ-

ni i zanimljivi. „Većina projekata je specifična. Jedan od prethodnih projekata bio je posvećen novom modelu prodaje automobila, odnosno ubrzavanju starih procesa prodaje novim tehnologijama.“ Miloš Mirčov radi na jednom od najprepoznatljivijih projekata na kojima Symphony radi sa kompanijom Endless. On je, kako kaže, došao iz sasvim drugog sveta, a ovde mu je „data prilika da nauči nešto novo“. „Već duže radim za Endless, na razvoju operativnog sistema. Njihovo tržište su zemlje u razvoju gde je internet slabo dostupan, ili ga nema uopšte. Ovaj proizvod

je mali mobilni računar, sa operativnim sistemom koji je prilagođen da drži velike količine informacija u oflajn modu. Endless je već na tržištu, i košta oko 80 dolara.“ Zaposleni u kompaniji ističu kao veliku prednost to što klijenti od njih očekuju ideje, i to što su uključeni u proces od samog početka. Možda najbolji primer za to je Marija Smoljanić koja je morala da nauči mnogo toga o genetici kako bi mogla da radi na projektu stvaranja softvera za očitavanje genoma. Kolege se šale da je postala doktor. „Projekat na kome radim bavi se epigenetikom, odnosno otkrivanjem kada će neka osobina čoveka da se ispolji u odnosu na spoljne faktore. Radi se o očitavanju genoma, što je ogromna količina podataka, te nam je cilj bio da inače dug proces skratimo, i uspeli smo. Sveli smo ga na samo par dana.“ Stevan Medić radi na projektu ODG pametnih naočara koje koriste astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Taj gedžet promeniće tek svežu industriju pametnih naočara. „Pored virtuelne stvarnosti, ODG naočare mogu biti i ‘virtuelni asistent‘, preko koga se mogu čitati novine i koji prati GPS. Trenutno nam je cilj da budu što lakše i manje“, kaže Medić.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Znanje imamo, treba ga č u vat i ovde Razgovarala Zorica Marković Fotografije Igor Pavićević

Beogradski univerzitet ostao je i ove godine među 300 najboljih na svetu, a najbolje rezultate postigao je u oblasti prehrambene tehnologije, gde je 35. na svetu. Jedan od studentima najdražih profesora na tom fakultetu dr Ninoslav Nikićević kaže da je to rezultat kontinuiranog rada u nauci i vrhunskih stručnjaka koji se posvećeno bave studentima i naukom. Ceo avgust, iako nije morao, profesor je proveo u svom kabinetu, povremeno primajući one koji bi da im proceni „najbolju“ rakiju koju je probao. Profesor Nikićević je za Original govorio o hrani i piću kao srpskom brendu, o Poljoprivrednom fakultetu, našoj (plodnoj) zemlji i tome šta se može naučiti od srpskog domaćina

ožda ne tako popularan na upisnim rokovima u odnosu na FON, FPN, Pravni ili sličan fakultet, Poljoprivredni fakultet, kontinuirano kvalitetnih studija, postao je medijski aktuelan posle objavljivanja ovogodišnje Šangajske liste. Beogradski univerzitet ostao je među 300 najboljih na svetu, a najbolje rezultate postigao je u oblasti prehrambene tehnologije, gde je 35. na svetu. Neko je nesmotreno primetio da je naš Poljoprivredni fakultet bolje rangiran od Harvarda, s tim što čuveni univerzitet u SAD nema taj odsek. Svakako, ovaj plasman nije nešto što je došlo preko noći. Jedan od studentima najdražih profesora, ako ne i najdraži na fakultetu, profesor dr Ninoslav Nikićević, kaže da je to rezultat kontinuiranog rada u nauci i vrhunskih stručnjaka koji se posvećeno bave studentima i naukom. Ceo avgust,

iako nije morao, profesor je proveo u svom kabinetu, povremeno primajući one koji bi da im proceni „najbolju“ rakiju koju je probao. Profesor, koji inače drži i kurs obuke za proizvođače voćnih i drugih rakija u Srbiji, jedini je doktor za šljivovicu, kako ga zovu zbog toga što je doktorirao na aromatičnim sastojcima šljive požegače i rakije šljivovice proizvedene od istoimene sorte. Njegove knjige su i te kako važne svakome ko se bavi proizvodnjom alkoholnih

pića, pre svega šljivovice, a čuvena alkoholna Biblija na skoro hiljadu i po strana, Tehnologija jakih alkoholnih pića, koja je osvojila Gutenbergovu nagradu za najkvalitetnije štampanu knjigu, izučava se i na fakultetu i jedina je takva u Evropi. Objašnjavajući razlike među rakijama, ukusima, gustini i već čemu sve što mi laici ne razumemo, kaže da ljudski organizam posle nekog vremena postaje kao kompjuter

NACIONALNA GEOGRAFIJA

i može da prepozna sve u vezi sa kvalitetom rakije. Očevici kažu da profesoru ne može ništa da promakne i da je vrhunski stručnjak u oceni kvaliteta, a verovatno je zato i član međunarodnih komisija, kao i komisije Evropske unije za ocenjivanje kvaliteta jakih alkoholnih pića. U početku nije se činilo da će ovaj njegov poziv preovladati, pored beskrajne ljubavi prema filmu i režiji, ali i šahu, zbog kojih je, kako kaže, izgubio dve godine fakulteta pre nego što je shvatio da će morati da bira šta dalje. Odlučio se za studije, i to onoga što ga je najmanje privlačilo, postao najbolji student na Poljoprivrednom, a onda i prvi doktor nauka za šljivovicu. Srpski brend. Govoreći o svojoj knjizi Srpska šljivovica, koja je proglašena najboljom knjigom u Beogradu i nazvana promoterom našeg brenda, objašnjavao je kolegi Igoru Pavićeviću i meni iz kakvih se, u stvari, čašica pije rakija, iz kakvih viski (i nijedna nije ona mala okrugla ili kockasta), kako se isprobava rakija, šta čini posebno dobru rakiju. Sve vreme smo se vrteli oko brendova, a ubeđeni smo da su naša hrana i pića srpski brendovi, ono po čemu nas prepoznaju. Najpozvaniji da kaže da li je šljivovica stvarno najbolji srpski brend, profesor Nikićević kaže: „Jeste, i dalje je naš najbolji brend. Mi jesmo mala zemlja, ali smo mnogo pametan narod. Jesmo pametni, a to što nismo kroz istoriju radili pametne stvari, to je drugo. Samo da pomenem Teslu, Milankovića, Pupina; na broj stanovnika to je već dovoljan broj izuzetnih ličnosti. Posle Nikole Tesle, srpska šljiva prepečenica je najveći brend, uz dužno poštovanje Vuku Karadžiću i Novaku Đokoviću. Nekada je i Tito bio poznat u svetu, ali zaista je srpska šljivova prepečenica, kako je pravilno reći, a ne šljivovica jer su to meke rakije, a prepek je od četrdeset do pedeset i pet volumnih procenata, najprepoznatljivija na svetu. Nezgodno je što nismo zaštitili u međunarodnim okvirima tehnologiju proizvodnje, kao što su Francuzi to uradili za konjak, za šampanjac, za armanjak ili kalvados ili Meksikanci za tekilu. Treba da se ugledamo na njih. I, kako ja to volim da kažem, od ‘juče‘ da počnemo, ako već nismo pre pedeset godina, šljivovicu moramo da zaštitimo.“ Da li je moguće sada, naknadno, zaštititi je?

Nikad nije kasno da se počne sa zaštitom. Može, sve je do ljudi. Moramo mnogo više da radimo, ne možemo da budemo lenji. Moramo da se ugledamo na Nemce, Japan-

ce, po toj disciplini i vrednoći. Moramo da počnemo. Da popišemo prvo šljivike. Ne zna se tačno uopšte koliko ih ima. Statistika kasni tri-četiri godine. Šljivika je nekada bilo sedamdeset do osamdeset miliona, pre oko tristo-četiristo godina, ali sada se taj broj vrti oko četrdeset miliona. Pitanje je da li ima i toliko, a i ako ima, kakvog je sortimenta. Jer ta najkvalitetnija sorta šljive, požegača, plava šljiva ili madžarka kako se pogrešno zove jer nije mađarska, nije naša sorta šljive. Ona je doneta iz Male Azije, iz Turkmenije. Crnjanski je to lepo opisao u Seobama, negde šesti i sedmi vek, kada su Sloveni preko Karpata dolazili, taj prvi promet išao je preko Slavonske Požege... i ta sorta je dobila naziv po toj, Slavonskoj Požegi, a ne Užičkoj. Kasnije

Pomenuću samo Teslu, Milankovića, Pupina; na broj stanovnika to je već dovoljan broj izuzetnih ličnosti. Posle Nikole Tesle, srpska šljiva prepečenica je najveći brend, uz dužno poštovanje Vuku Karadžiću i Novaku Đokoviću

je ulazila i u Republiku Srpsku, Bosnu, Drinu, i u Srbiju. Zato se zove požegača. Iako nije naša vrsta, odomaćila se i zaista je najkvalitetnija sorta šljive na svetu, a potpun kvalitet je dostigla na prostoru Balkana, odnosno u Šumadiji. Ako bismo je stavili u Švedsku, Kaliforniju, Kinu, Japan, bilo gde na svetu, ne bi imala taj kvalitet. Izuzetno su važni ti mikroklimatski uslovi – sastav tla, duvanje vetrova, broj kišnih i sunčanih dana koji su na Balkanskom poluostrvu, pogotovo u Šumadiji, sjajni za požegaču. Ali crvena ranka je naša sorta. Da li bismo mi onda mogli da budemo svetski šampioni u njenom izvozu?

Požegače sve manje i manje ima, jer genetičari nisu iznašli zlatnu formulu kako da je spasu. Nju je 1929. godine počeo da napada virus šarke i to traje do dan-danas. Ima je sve manje, u poslednjih desetak do dvadeset godina sortiment se potpuno preokrenuo, sada se koriste čačanske selekcije koje su vrlo dostojna zamena požegače. Nju treba posebno čuvati, i u valjevskom okrugu, 20 do 30 kilometara oko Valjeva, još postoji nezaraženo područje. I crvenu ranku,

koja daje vrh kvaliteta, takođe treba čuvati. Crvena ranka je isto osetljiva, i ona alternativno rađa, recimo, ove godine nema mnogo šljive, ali je prošla bila solidna. Ona polomi grane i naredne dve godine je neće biti, vrlo malo po kilogramu. Nekada je bilo 50 do 60 kilograma po stablu, danas sedam-osam, do deset kila, ima takvih stabala, pa i manje. Sad su čačanske sorte dominantne, predvođene čačanskom rodnom, čačanskom lepoticom, i valjevkom. Imate konzumne sorte, ali i rakijske sorte. Te tri mogu mudrom kupažom da dostignu kvalitet požegače i crvene ranke, normalno uz dodatak esencija u vidu šljivovih destilata od požegače i crvene ranke, koje, ponavljam, zaista treba čuvati, napraviti mudro pet-šest tipova i onda početi sa zaštitom. Ali treba prvo videti koliko tih stabala ima. U vinogradarstvu je to bolje urađeno, tačnije se zna koliko koji region ima čokota vinove loze. U Srbiji toga generalno nema ni za jednu voćnu vrstu, a pogotovo ne za šljivu. Takvi smo. To je neverovatno za nešto što je nacionalni simbol. Ili je danas to možda i jabuka, ili čuvena malina?

Mi smo bili poznati u svetu po malini prvenstveno, ali su nas Poljaci svrgli, tu su i Nemci. Ipak se još uvek držimo sa malinom, i ne bismo smeli da propustimo tu šansu da je zaštitimo, pa i našu malinovaču, iako bi tu trebalo da se gleda na randman, tj. na količinu destilata koji se dobije od 100 kilograma voća – rakija dokle god se ne flašira, ona je destilat – da li je mekan po koncentraciji ili ljut, da li je 30 do 35 ili 40 do 50 procenata alkohola. Kad se originalno zatvori i stavi etiketa, onda je to šljivovica, kajsijevača... Poljoprivredni fakultet nije preterano popularan, ali je od objavljivanja Šangajske liste i podatka da je najjači od svih obrazovnih institucija u Srbiji, a da je u oblasti prehrambene tehnologije 35. na svetu, počelo sve više da se piše o njemu. U čemu je kvalitet fakulteta?

Zaista je naš Institut za prehrambenu tehnologiju i biohemiju najjači na Poljoprivrednom fakultetu. Ovaj fakultet je zaista jako dobar. Osnovan je 1918, i sledeće godine slavimo sto godina. Mi smo jedan od četiri najstarija fakulteta na Balkanu. To što nema privatnih poljoprivrednih fakulteta, i to vam nešto govori. Imamo izuzetnu reputaciju, a najjača naučna misao i ljudi iz nauke su upravo na ovom fakultetu.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Uvek kažem: pokušajte da ne pijete vodu jedan dan, da ne jedete jedan dan, možete da izdržite bez vode dva dana, desetak dana bez hrane... ali sve što ulazi u usta izučava se na ovom fakultetu. Uvek će morati da se jede i uvek će biti potrebni takvi stručnjaci. Uvek kažem studentima da je najvažnije što pre da završe fakultet. Da su sada prijatelji, ali će sutra biti rivali, jer će se javljati na iste konkurse, gde prolazi jedan ili mali broj ljudi, i nažalost, pre će se zaposliti onaj koji ima vezu, a ne ko ima viši prosek. Daj bože da nije tako. Kažem im: upisali ste fakultet da nešto postanete, ne zbog roditelja, a njima će biti veoma drago i biće ponosni na vas da vas vide sa diplomom. Završavajte zato to da budete svoji. Prvu platu dajte majci i ocu, oni je neće uzeti, ali izvedite ih na večeru. Uz večeru ili takva slavlja vrlo često se popije, još češće i previše. Kako čovek kao vi ima takvu samokontrolu, posebno kad toliko često ocenjuje kvalitet rakija?

Alkohol jeste sredstvo za uživanje. Ja prvi, kako je rekao jedan vaš kolega, mogao bih da budem pijan svakodnevno, a ja se od 1972. ili 1973. nisam opio. I tada sam ne od jakih pića, već od piva ili vina. Ovim poslom mogu da se bave samo stameni ljudi. Sa jakim pićima treba biti mudar. Ima nekih pića koja moraju da se progutaju kod ocenjivanja, a to su ona koja imaju gorčinu u sebi: brut, ekstra brut šampanjci, suvi šampanjci, gorki likeri, jegermajster, pelinkovac, amaro, travarice i određene voćne rakije, konkretno koštičave, možda kajsijevače ili višnjevače. Gorka pića se, inače, piju pre jela, to su takozvani aperitivi. Dižestivi se konzumiraju posle jela, na pun i mastan želudac. Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, uz kolače, kolačiće, može uz torte, pite i štrudle, ali bez šlaga. Jer šlag nije kompatibilan sa alkoholom. Eventualno sa šampanjcima. To se uzme pola čašice, tri do četiri gutljaja i posle pet minuta čorbica i supica, a ne prvo dve-tri čašice i ne posle pola sata. Alkohol tada oteža varenje. Ja sam veliki protivnik pijenja i sedanja u automobil. Bio sam za to da se kao kod profesionalnih vo-

Studentima poručujem: upisali ste fakultet da nešto postanete, ne zbog roditelja, a njima će biti veoma drago i biće ponosni na vas da vas vide sa diplomom. Završavajte zato to da budete svoji. Prvu platu dajte majci i ocu, oni je neće uzeti, ali izvedite ih na večeru

zača autobusa, taksija, i kod običnih toleriše „nula“ procenata etanola. Ako je iko protivnik opijanja, to sam ja. Ako se vozi, ne pije se, ako se popije nešto, ne vozi se. Ja se toga strogo pridržavam iako bih posle probanja sto uzoraka mogao da vozim. Mi profesionalci između npr. desete ili jedanaeste šljivovice uvek imamo malo da meznemo, pre ili posle ocenjivanja, kriške jabuke, neutralni mladi sir, kockice šunke i kockice hleba. To je lagana hrana. I imamo mineralnu vodu, vodu i mleko. Kad ocenjujem, uvek dva puta mirišem, dva puta stavljam u usta, ako je mnogo staro i mnogo dobro piće, onda mora malo da se proguta, to je pravilo. Opasna su zato takmičenja gde ima mnogo uzoraka dobrih i starih rakija jer onda malo mora da se proguta. Ali ja mogu već i bez gutanja da procenim. Da li mi pečemo najbolju rakiju na svetu ili samo tako verujemo?

Mi hoćemo da se pravimo malo važni, ponekad nadobudni, ali što se tiče šljivove prepečenice, pa i nekih voćnih rakija, zaista je mnogo znanja u Srbiji, ali i loših, pogrešnih odluka da se nastavi rad dedova, pradedova, čukundedova, koji nisu to radili kako treba. To je pogrešno. Ako imamo izuzetan fakultet, institut, znanje i dobre studente, a kažete da imamo, a poljoprivredna smo zemlja, kako objašnjavate to što nam je poljoprivreda slaba?

Možda treba pitati nekog odgovornijeg, a ne mene kao naučnog radnika, ali činjenica je da mnogi mladi odlaze iz zemlje, iako su ovde diplomirali i masterirali... Mnogo puta sam pisao te preporuke, ali sam studentima uvek govorio: vidite tamo kako je godinu-dve, pa se ipak vratite, dajte da našoj privredi pomognemo. Čak 18 godina školovanja je Srbija dala za tog pojedinca i

on, zato što nema mogućnost da se zaposli, ili ima za malu platu od 35.000 do 50.000, koliko je za tehnologa ove struke, on mora da ode gde mu je bolje. Naš mlad tehnolog može da uspe tamo negde. Na primer, moja draga studentkinja Anika Perišić otišla je u Norvešku, gde inače vrlo malo piju, i dospela u sam vrh njihovih tehnologa, a verujem da je i najbolja. Ona bi i ovde uspela. Poljoprivredni fakultet svake godine dobija sve bolje studente. Dolaze vukovci, odlični đaci. Kod mene na četvrtu godinu dolaze već oformljeni, i vrlo retko padaju. Ja imam drugačiju filozofiju, da im budem i pedagog, i profesor, ali i kao otac. Veoma ih volim i ne dopuštam da padnu. Deviza mi je da ih nateram da zavole predmet, i uspevam. Ovo je 35. generacija studenata i kad uđem u amfiteatar u oktobru, to je zaista ljubav na prvi pogled. Oni zaista zavole predmet. Pitanje je samo koja će prelazna ocena biti. Uvek se vraćamo na to kako da zaštitimo sopstvene brendove. Šta možemo da uradimo da zaštitimo našu šljivu, ili hranu, pića, šljivovicu, šta može da uradi fakultet?

Možda zbog ekonomske situacije mnogi žele da proizvedu na brzinu, ne tako kvalitetno ali da zarade velike pare, a to ne može. To se odnosi na bilo šta u poljoprivredi. Uvek kažem seoskom domaćinu, kad peče, da na dnu kazana gleda uvek svoju porodicu, jer taj proizvod će možda otići u inostranstvo i kad neki tamo Nemac ili Japanac proba, pitaće odakle je ovo, veoma je dobro. Svaka čast konjaku i onome što su Francuzi uradili da zaštite konjak, mi još dugo nećemo to uraditi za šljivovicu. Mi smo nekada bili svetski prvaci u izvozu šljiva na svetu, ali već dugo, 20 do 30 godina, nismo, pretekle su nas Nemačka, Rumunija, Kina. Godinama smo bili i najveći izvoznici suve šljive, pa su nas i tu pretekli. Ali i dalje smo ostali, drugi-treći ako ne prvi, u proizvodnji šljivovice. Po broju stanovnika, prvi smo u svetu, ali po izvozu ne. Postoji podatak, konkretno za 2002. godinu, da je izvoz bio oko 360.000 do 365.000 evra, a uvoz deset puta veći, tri i po miliona evra, za uvoz tekile, rumova, viskija, votke; a izvozili smo uglavnom u zemlje bivše Jugoslavije, nešto u Rumuniju, Bugarsku, možda Mađarsku, i to u rinfuzi, a nije nam cilj da prodajemo u rinfuzi za evro i po, nego za sedam do deset evra. I tako se dođe do podatka da bi Srbija svake godine, od prodaje svih voćnih rakija sa srpskom šljivom pre-

NACIONALNA GEOGRAFIJA

pečenicom na čelu mogla da pripremi za svetsko tržište voćnih alkoholnih destilata do nekoliko stotina miliona evra. Sigurno bi se mnogo i zaradilo, jer bismo pripremili vrhunski proizvod za kvalitet. Mnogo toga bi zavisilo i od klime, jer neka godina je dobra, neka loša, ova je konkretno loša za oplođavanje za šljivu, ali je sjajna za kajsiju. Ali vrlo je važna i tehnologija spravljanja. To znači da će klima vrlo dramatično uticati na Srbiju kao na poljoprivrednu zemlju. Kako zaštititi rod?

Ako se ovako visoke temperature nastave, i te kako će uticati. Kako da utičemo? Recimo, mudrim redovnim i pametnim navodnjavanjem, negde kap po kap, ali stalno, a negde ne, zavisi šta se navodnjava. Sve to se uči na Poljoprivrednom fakultetu – navodnjavanje, navodnjavanje, navodnjavanje. Sve to ne mora da bude skupo, posebno ako iza toga stoje strani investitori. Znanje imamo, treba ga čuvati ovde, veliki sam protivnik izvoza znanja. Malo i

podići taj nivo moralnog i etičkog ponašanja prema našim proizvodima, u ovom slučaju jakim alkoholnim pićima. Treba ceniti sebe, jer ko ne ceni sebe, neće ga ni drugi ceniti. Ne samo da prodajemo u rinfuzi za pola evra ili evro, već da se flašira, u lepe staklene flaše, privlačnu ambalažu, možda uz neku pričicu, i uvek vrhunski kvalitet. Koja je to životna filozofija koju ste naučili od srpskog domaćina?

Mnoge stvari sam sâm naučio, ali mnoge

i dan-danas učim i od seoskih domaćina i od studenata. Moja životna filozofija je: živi i pusti druge da žive. Samo da je zdravlja, biće svega, to sam naučio. Da li se predstavljate kao doktor za šljivovicu?

Da, predstavljam se, kao jedini koliko je meni poznato za jaka alkoholna pića, a ima malo tih istaknutih, koji predaju na nekom fakultetu. Zato kažem da sam jedini aktivni naučnik koji je doktorirao na šljivovici požegači. Malo ima doktora nauka na jakim alkoholnim pićima u odnosu na vino ili na pivo. Pivo i vino se više u svetu konzumiraju, i više se isplati. Uvek pamet u glavu kad su pića u pitanju, tako kažem svakome. Kada bih pića po koncentraciji etanola koji imaju u sebi poredio sa vojnim brodovima, pivo bih uporedio sa bojnim brodom, vina sa nekom krstaricom, a jaka alkoholna pića sa nosačem aviona. Zato uvek kažem, ne treba ih zloupotrebljavati. Veliki sam protivnik zavisnosti bilo koje vrste, posebno od alkoholnih pića.

FONDACIJA

Najveća satisfakcija su dečji osmeh i ljubav

Mi smo tokom proteklih pet godina obišli verovatno najzabačenije delove Srbije i upoznali na hiljade mališana koji nemaju adekvatne uslove za rast i razvoj. Naša misija i motivacija za što kvalitetniju realizaciju projekata je svaki dečji osmeh i zahvalnost koju od njih dobijamo a koja se manifestuje kroz njihov kvalitetniji rast i ostvarenje sopstvenih potencijala, jer smo sigurni da među njima postoji neki novi Tesla, Pupin, Milanković, Andrić... Samo im treba dati priliku i stimulativne uslove za dobar početak, kaže u razgovoru za Original Gorana Džudža Jakovljević, dugogodišnja menadžerka Projektnog tima i tima za implementaciju programa u okviru Fondacije Novak Đoković

priredila Milica Perović Fotografije Igor Pavićević i Fondacija Novak Đoković

G 24

FONDACIJA

orana Džudža Jakovljević, dugogodišnja menadžerka Projektnog tima i

tima za implementaciju programa u okviru Fondacije Novak Đoković, biolog po profesiji, žena koja je pripremajući i realizujući humanitarne projekte za decu predškolskog uzrasta obišla Srbiju uzduž i popreko, majka dvoje dece (upravo predškolskog uzrasta), osoba koja se podjednako hrabro nosi sa životnim problemima dece iz najzabačenijih i najsiromašnijih delova Srbije kao i sa visokobudžetnim projektima saradnje sa najvećim svetskim fondacijama i fondovima, objašnjava za Original kako izgleda proces pripreme i realizacije najrazličitijih vrsta humanitarnih projekata, kao i proces izbora, finansiranja i pronalaska modela održivog razvoja svakog projekta pojedinačno, iz domena ranog razvoja i predškolskog obrazovanja dece u Srbiji. Šta vas kao projektnog menadžera pokreće u radu na humanitarnim projektima?

Naša polazna tačka je naša vizija da svako dete u Srbiji ima podjednake – stimulativne i kvalitetne uslove za rani rast i razvoj sopstvenih potencijala u svakom smislu. Na osnovu naših dugogodišnjih istraživanja utvrdili smo da u Srbiji, kada su deca uzrasta od tri do šest godina u pitanju, postoje tri nivoa kvaliteta uslova za rani rast i razvoj, a mi smo se upravo koncentrisali na decu i geografske sredine

u kojima ti uslovi ne postoje ili se nalaze na vrlo niskom nivou. Zato su ruralne sredine naš fokus, a prvenstveno okruženja gde postoje deca koja nemaju nikakve uslove za predškolsko obrazovanje, i u takvim slučajevima mi stvaramo sadržaje od nule. U okruženjima gde postoje osnovni, tj. minimalni uslovi trudimo se da ih u svakom smislu poboljšamo. Kako se vrši izbor projekata koje ćete realizovati?

U okviru fondacijskog tima, sa našim osnivačima na čelu, svake godine, shodno okolnostima u tom trenutku, pravimo strategiju delatnosti za narednu godinu, tj. definišemo šta će nam biti fokus i gledamo da se na tu tematiku i koncentrišemo. Strategiju baziramo na istraživanjima koja prethodno vršimo ne bismo li locirali najugroženije predškolce u Srbiji. Za projekte iz tog domena, raspisujemo konkurse krajem projektne za narednu godinu i prikupljamo sredstva od donatora putem naših platformi. Bez obzira na to da li su tokom godine fokus renoviranja postojećih objekata, dečjih igrališta ili edukacija vaspitača, trudimo se da svake godine obezbedimo vrtiće za decu koja u svojim mestima nemaju vrtić i pružimo im mogućnost koju imaju mnogobrojni njihovi vršnjaci. Takođe, iako imamo unapred utvrđene ciljeve, ne možemo da se ne angažujemo oko nepredvidivih situacija kao što su bile poplave maja 2014. godine kada smo uz pomoć naših osnivača i donatora pomogli sanacije

vrtića širom Srbije, ali i pomogli poplavljenim područjima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Konkursi za prijavu projekata su javni i traju oko dva meseca, a komuniciramo ih putem našeg sajta. Svake godine dobijamo na desetine prijava za konkretne obnove i izgradnje. Sve prijave obrađuje i selektuje komisija unutar Fondacije, shodno prioritetima za tu godinu. Osnovni kriterijum za odabir projekata je broj dece na koji se finalni rezultat odnosi, tj. jačina uticaja i promena koju realizacija određenog projekta ima na lokalnu zajednicu. Svaka prijava se obrađuje kroz konkretna istraživanja i analizu postojećeg stanja na određenoj teritoriji, tj. u određenoj zajednici. Od presudnog značaja za prihvatanje projekta, pored podataka koje dobijamo analizom, jeste i spremnost lokalne samouprave da partnerski učestvuje i omogući trajanje projekta nakon realizacije, što je imperativ i za posledicu ima održivi razvoj – jedan od naših osnovnih ciljeva. Koje su specifičnosti u produkcionom/organizacionom smislu humanitarnih projekata?

Mi se bavimo najrazličitijim vrstama projekata u smislu formata, sadržaja i obima. Ono na čemu uvek insistiramo je da sve što radimo bude kvalitetno i ima dugoročan rezultat. U portfoliju projekata koje smo mi, kao tim Fondacije, do sada realizovali nalaze se izgradnje, obnove i sanacije, donacije didaktičkog materijala

Iako imamo unapred utvrđene ciljeve, ne možemo da se ne angažujemo oko nepredvidivih situacija kao što su bile poplave maja 2014. godine kada smo uz pomoć naših osnivača i donatora pomogli sanacije vrtića širom Srbije, ali i pomogli poplavljenim područjima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj

FONDACIJA

Neophodno je da budete filantrop u duši sa pregršt organizacionomenadžerskih sposobnosti, kako biste punog srca radili ovaj posao

i knjiga, seminari, stručna usavršavanja, treninzi, radionice, konferencije, savetovališta... Svaki od ovih formata je u svojoj strukturi specifičan, ali mi generalno svakom od ovih projekata pristupamo kroz sličan model projektnog menadžmenta koji podrazumeva: istraživanje tematike/ sadržaja/zatečenog stanja, pravljenje strategije, budžetiranje, pravljenje plana vremenskih okvira realizacije, angažman stručnih saradnika, povezivanje i koordinaciju partnera na projektu, realizaciju, implementaciju, analizu rezultata, dok paralelno realizujemo aktivnosti vezane za PR i izveštaje donatorima o uloženim sredstvima i ostvarenim ciljevima, tj. realizovanim projektima. Specifičnost programa i projekata kojima se bavimo upravo je u tome što su usmereni na običnog čoveka, finansirani od donatora, nekomercijalni, retko medijski podržani, realizovani uz pomoć lokalne samouprave ili drugih institucija ili udruženja koja dele naše vrednosti, realizovani uz tim stručnjaka iz najrazličitijih sfera, usmereni na decu uzrasta do sedam godina i prioritetno filantropski. Naša najveća prednost kao projektnog tima jeste činjenica da je naš najveći donator naš osnivač, ali je za nas to i svojevrsna obaveza i motivacija u smislu da kontinuirano podižemo nivo kvaliteta i očekivanja u svemu što radimo, shodno imenu koje nosimo. Kako se zapravo finansiraju projekti ovakvih formata?

Svi naši projekti prezentovani su potencijalnim donatorima kroz platforme za doniranje, a naš najveći donator je sam osnivač fondacije. Na onlajn platformama za doniranje, a prvenstveno na našem sajtu, svako ima priliku da stekne detaljan uvid u naš rad i donira sredstva za određenu aktivnost ili projekat tokom cele godine, a mi smo zahvaljujući našim osnivačima u situaciji da projekte započnemo i pre prikupljanja celokupnog iznosa sredstava. Najveći deo donacija za naše projekte dolazi iz inostranstva zahvaljujući snažnoj podršci i aktivnom učešću Jelene i Novaka Đokovića, koji su najveći promoteri naših aktivnosti u svetu i čijim zalaganjem mi imamo priliku da projekte finalno realizujemo. Pored naših stalnih donatora, velikih kompanija sa kojima negujemo dugogodišnju uspešnu saradnju, u određenim

FONDACIJA

situacijama poput poplava 2014. zabeležili smo porast saradnje sa privatnim sektorom kada su pojedinci prepoznali značaj naših delatnosti, pa samim tim i svoje donacije usmerili ka našim aktivnostima. Naša dobra praksa i poverenje koje smo zadobili manifestuje se kroz donacije koje dobijamo od kompanija koje svoje SCR delatnosti sprovode u saradnji sa nama. Svi naši donatori dobijaju detaljan izveštaj o svakom projektu u koji su uložili sredstva, kao i podatke o načinu implementacije, rezultatima, broju krajnjih korisnika i uticaju koji projekat ima na lokalnu zajednicu. Mi posebnu pažnju pridajemo projektima koji se ponavljaju iz godine u godinu, tj. uspešnoj saradnji sa donatorima, bilo da su pojedinci ili firme i korporacije, sa kojima se trudimo da negujemo odnos međusobnog poštovanja, poverenja i razumevanja, a sve u korist krajnjih korisnika, tj. dece širom Srbije. Koliko vam je važna saradnja sa državom, tj. lokalnom samoupravom pri realizaciji projekata?

Za nas je značajno da svi projekti budu prihvaćeni „kroz sistem“, što znači da budu prepoznati i podržani od lokalne samouprave i državnih institucija generalno. Jedan od dobrih primera je projekat „Školice života – Zajedno za detinjstvo“, koji je zasada zaživeo u 11 opština i gradova u Srbiji a čiji je glavni cilj širenje mreže predškolskih ustanova i uključivanje dece

Sudbine ljudi nama ulivaju elan i motivaciju da uvek napredujemo, rastemo i razvijamo se jer smo svesni činjenice da svaki naš projekat ima za rezultat nečije srećnije i kvalitetnije detinjstvo. To je naša pokretačka snaga

u predškolski program u mestima gde nisu postojali nikakvi uslovi. Ovaj projekat je primer dobre prakse saradnje humanitarne organizacije i državnog sistema, kroz donacije koje su prihvaćene „kroz sistem“, što u praksi znači da lokalne samouprave daju snažan doprinos održivosti i nastavku poboljšanja uslova za obrazovanje i razvoj predškolske dece. Našem projektnom timu je posebno značajna spremnost lokalne samouprave da nam direktno pomogne kroz obezbeđivanje svih neophodnih administrativnih koraka za prihvatanje i realizaciju donacije i projekta, aktivacije lokalne zajednice kao i stručnog monitoringa projekta na lokalu. Kako funkcioniše saradnja sa drugim fondacijama i humanitarnim organizacijama i da li je to uobičajena praksa?

Saradnja među fondacijama je veoma uobičajena u svetu, međutim u Srbiji samo u određenoj meri. Ne dešava se svakod-

nevno, ali postoje situacije i ideje oko kojih se vrlo lako povežemo i ostvarimo uspešnu saradnju, pogotovo kada nam se ciljevi i vrednosti koje negujemo u određenom trenutku podudaraju. Naša iskustva ipak govore drugačije u odnosu na generalnu sliku u Srbiji, kada je saradnja među fondacijama u pitanju. Na primer, projekat „Porodični saradnik“ koji smo realizovali zajedno sa UNICEF-om i koji je ušao u sistem socijalne zaštite, dobar je primer uspešne i kvalitetne saradnje među humanitarnim organizacijama. Ovaj projekat podrazumeva usluge koje se sprovode kroz Centar za socijalni rad, koji identifikuje porodice za visokim rizikom, odnosno potrebama za izmeštanjem dece u institucije, koje su uglavnom niskog socijalnog statusa, mnogočlane, sa niskim roditeljsko/starateljskim kapacitetima. UNICEF i naša fondacija su zapravo osmislili uslugu/mehanizam koji ovakvoj strukturi porodičnih zajednica pruža adekvatnu pomoć i radi na njihovom osnaživanju. Takođe, projekat „Mind up“ je program koji smo realizovali u osnovnim školama pet opština u Srbiji zajedno sa Holm fondacijom, koja nam je ovaj program svesrdno ustupila. Mi smo postojeći program adaptirali na domaće uslove i prilagodili mentalitetu ovog podneblja. U okviru dugogodišnjeg kampa „Drugarijada“ koji organizujemo za oko 150 dece svake godine na Kopaoniku, nama već godinama pomaže Fondacija princeze Šarlin koja se bavi podizanjem svesti u javnosti o

FONDACIJA

opasnostima vode, obukom dece neplivača i preventivnim merama. Tako učesnici našeg kampa pored mnogobrojnih aktivnosti imaju besplatne časove plivanja, obuku sa spasiocima, obuku iz prve pomoći... Pored ovih sadržaja, naši polaznici imaju i mnoštvo drugih radionica i edukacija iz domena zdrave ishrane, plesa, sporta, glume i pozorišno-scenskih delatnosti... „Školice života“ su naš najveći i najdugoročniji projekat, u koji su uključeni naši mnogobrojni saradnici jer mi zapravo renoviramo i opremamo delove postojećih osnovnih škola i stvaramo u njima prostor i sadržaj za decu od tri do pet godina. Drugim rečima, postojećim osnovnim školama u najzabačenijim delovima Srbije pridodajemo predškolske ustanove. Dešava se da ovakve objekte stvaramo i u selima koja imaju dvadeset petoro dece predškolskog uzrasta, a nemaju ni vrtiće ni dvorišta za igranje. Kroz ovaj projekat sprovode se i stručna usavršavanja vaspitača cele predškolske ustanove kako bi se unapredila njihova znanja i veštine. „Školice života“ deo su sistema predškolskih ustanova, na šta smo mi posebno ponosni. Koje su faze pripreme i realizacije projekata?

Nakon selekcije prijavljenih projekata, istraživanja postojeće situacije na terenu, objave projekta na našim platformama za prikupljanje donacija, nastavlja se dalji proces pripreme izradom idejnog/ tehničkog rešenja, za koje mi angažujemo tim stručnih lica prema čijem projektu dalje obezbeđujemo neophodna sredstva, materijale i logistiku za početak radova. Sa tako spakovanim planom pripreme i realizacije mi sa lokalnim samoupravama pravimo plan implementacije u sistem i apliciramo za neophodne administrativne dozvole. Paralelno formiramo i finansijski plan i vremenske okvire u kojima će projekat biti realizovan. Zatim sledi faza odabira konkretnih saradnika, izvođača radova i dobavljača, kao i sam proces izgradnje. Nakon početka radova mi vršimo monitoring, tj. nadzor realizacije i završnih radova. Nakon završetka radova i opremanja objekata, ulazimo u fazu nadzora samoodrživosti objekta ili institucije uz saradnju sa lokalnom samoupravom i ovaj proces zapravo nikada ne prestaje. Mi smo konstantno u korespondenciji sa svim zaposlenima u našim objektima i vrlo često se naša saradnja nastavlja kroz konkretne programe koje u njima realizujemo, kao i

redovne posete i donacije sredstava za rad i svakodnevno funkcionisanje. Da biste se bavili ovim poslom, svakako je neophodno da kroz praksu i iskustvo upoznate i steknete znanja iz različitih segmenata delovanja i poslovanja kao što su: finansije, građevinski sektor, administrativni sektor, domen socijalne zaštite, sektor prosvete i obrazovanja, sfera ljudskih prava, ekonomije, zaštite životne sredine, psihologije, trgovine... kako biste bili adekvatan sagovornik svim ljudima sa kojima se srećete na ovom putu. Kakav je sastav vašeg tima i čiju podršku imate u okviru Fondacije, tj. ko je sve potreban od saradnika kako bi se projekti realizovali od ideje do krajnjih korisnika?

Naša najveća podrška su Jelena i Novak Đoković. Verujem da je tako u većini fondacija kada su osnivači u pitanju, oslanjaju se na podršku i u finansijskom i u programskom segmentu. Shodno najraznovrsnijim delatnostima kojima se bavimo kroz naše aktivnosti, naš projektni tim u okviru Fondacije sastavljen je od šestoro ljudi koji su socijalni radnici i stručna lica iz domena organizacionih nauka. To su mladi, perspektivni ljudi prepuni entuzijazma i posvećenosti poslu kojim se bave. Oni zapravo žive ono što rade, prepuni empatije za svaku ljudsku sudbinu sa kojom se sreću. Suštinski je neophodno da budete filantrop u duši sa pregršt organizacionomenadžerskih sposobnosti, kako biste punog srca radili ovaj posao. Našem radu poseban doprinos daju volonteri, koji su u slučaju naše fondacije mnogobrojni, jer veruju u ono što radimo. Važna karika u našem svakodnevnom radu su svakako i kolege iz drugih sektora koji podržavaju naše delatnosti, kao što je komunikacioni tim, tim za prikupljanje donacija, pravna služba i služba finansija, HR i PR Fondacije. Sve su ovo uvezani subjekti čije delatnosti se naslanjaju jedna na drugu, a svakako su Projektnom timu kao izvršiocima projekata značajna podrška. Pored našeg fondacijskog tima, sarađujemo sa mnogobrojnim spoljnim saradnicima, shodno potrebama koje imamo prilikom realizacije projekata. Naš prošireni tim saradnika podrazumeva stručne ljude najrazličitijih profila: psihologe, pedagoge, pravnike/advokate, socijalne radnike, defektologe, arhitekte, tehnička lica, sportske stručnjake, trenere, sportiste, umetnike, IT stručnjake, komunikologe... Svi naši

saradnici su ljudi duboko posvećeni svom poslu koji dele naše vrednosti i spremni su na timski rad. U konkretnom smislu naš projektni tim uz podršku stručnih saradnika zapravo stvara projekte od nule, tj. realizuje ih od samog početka – od pristigle prijave na našem sajtu i klika na platformi za doniranje do krajnjeg korisnika, tj. dece predškolskog uzrasta koja imaju direktan benefit i šansu da kvalitetnije rastu i razvijaju se u svakom smislu. Koji je krajnji cilj napora Fondacije?

Svi naši projekti usmereni su na decu, tj. na poboljšanje uslova za odrastanje i razvoj dece. Prema postojećoj statistici, 50% dece u Srbiji nema pristup predškolskom obrazovanju ni u jednom obliku, a činjenica je da se rani razvoj ne može nadoknaditi i da edukacija i razvoj potencijala dece u tom uzrastu ostavlja trag na ceo njihov život. Svakako od ovakvih projekata benefit ima i njihova okolina jer im deca rastu u srećnije i kvalitetnije ljude. Naša želja je da se naporima naše fondacije, drugih fondacija i institucija koje se bave predškolskim obrazovanjem, taj procenat bar približi statistici razvijenih zemalja u kojima 90% dece ima adekvatne uslove za predškolsko obrazovanje, rast i razvoj. Naš cilj je da se u budućnosti taj procenat što više poveća i u tom pravcu smo usmerili sve naše napore. Mi se tokom svog posla srećemo sa najrazličitijim profilima ljudi i neverovatnim životnim pričama. Sudbine drugih ljudi nam ulivaju elan i motivaciju da uvek napredujemo, rastemo i razvijamo se jer smo svesni činjenice da svaki naš projekat ima za rezultat nečije srećnije i kvalitetnije detinjstvo. To je naša pokretačka snaga. Mi smo tokom proteklih pet godina obišli verovatno najzabačenije delove Srbije i upoznali na hiljade mališana koji nemaju adekvatne uslove za rast i razvoj. Naša misija i motivacija za što kvalitetniju realizaciju projekata je svaki dečji osmeh i zahvalnost koju od njih dobijamo a koja se manifestuje kroz njihov kvalitetniji rast i ostvarenje sopstvenih potencijala, jer smo sigurni da među njima postoji neki novi Tesla, Pupin, Milanković, Andrić... Samo im treba dati priliku i stimulativne uslove za dobar početak. Naša najveća satisfakcija je krajnji rezultat naših aktivnosti, a to je dečji osmeh i ljubav koju nam uzvraćaju.

BUDI INVENTIVAN

Ako možeš da rešiš jedan problem u svetu, koji bi to bio? Možda si jedini iz tvog rodnog malog grada koji želi da putuje i da vidi svet, ili samo ne želiš da nastaviš porodični posao, ili da radiš isto ono što i tvoji prijatelji rade, i to je sasvim u redu, postoji zajednica ljudi koji imaju iste poteškoće kao i ti i pokušavaju sami da nađu odgovore i napreduju u životu. Nisi sam, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Original Kris Gulbo, popularni autor, bloger i govornik, koji se proslavio blogom i bestselerom Umeće nekonformizma, i koji svakog dana na svom podkastu objavljuje po jednu neverovatnu priču ljudi koji su pokrenuli svoj „biznis sa strane“, da bi to potom preraslo u njihov jedini biznis Razgovarala Danijela Jovičić

BUDI INVENTIVAN

edan od najpopularnijih nedavnih tvitova Krisa Gulboa je onaj u kojem kaže da bi voleo da svaka godina ima po jednu bonus sedmicu, u kojoj nema nikakvih obaveza. Ali to nije zato što Kris nema mnogo posla, naprotiv – ovaj popularni autor, bloger i govornik, organizator Svetskog samita dominacije u Oregonu – ime je dobio po njegovoj onlajn publikaciji Kratak vodič za svetsku dominaciju – jedan je od najzaposlenijih ljudi na svetu. Postao je čuven po svom blogu Umeće nekonformizma, a iz njega je nastala knjiga, koja je objavljena i u Srbiji. Proslavio ga je i nastavak, Startap od 100 dolara. Kris je trenutno na turneji na kojoj promoviše knjigu Side Hustle, u kojoj su sabrane neverovatne ispovesti ljudi koji su pokrenuli svoj „biznis sa strane“, da bi to potom preraslo u njihov jedini biznis.

Tvoj moto je „Ne morate da živite svoj život onako kako drugi od vas očekuju“. I imaš svoje objašnjenje kako živeti po svojim pravilima. Da li možeš da ga podeliš sa nama?

Tokom života, od samog detinjstva, kad odemo na fakultet, počnemo da radimo, svi imaju određena očekivanja od nas, a ono što se ja trudim da radim ovih poslednjih 10 godina kroz sve moje projekte – umetnost nekonformizma – jeste da pokažem ljudima da uvek postoje alternative i mogućnosti. Postoji toliko raznih stvari koje možeš da učiniš, i to ne znači da je tradicionalni način nužno pogrešan, ali ako želiš da uradiš stvari drugačije, imaš san i želiš sam da prokljuviš sve, to je isto u redu. Dakle, ja pokušavam da pokažem to ističući ljude koji slede svoje snove na svoj način i time pokušavaju da učine svet boljim mestom. Mi se uvek trudimo da učinimo sve oko nas srećnim i zadovoljnim, ne mareći mnogo za ono što mi želimo i šta nama treba. To je dosta teško.

Da, jeste, zato ja ohrabrujem uvek ljude činjenicom da nisu sami. Možda si jedini iz tvog rodnog malog grada koji želi da putuje i da vidi svet, ili samo ne želiš da nastaviš porodični posao, ili da radiš isto ono što i tvoji prijatelji rade, i to je sasvim u redu, postoji zajednica ljudi koji imaju iste poteškoće kao i ti i pokušavaju sami da nađu odgovore i napreduju u životu. Nisi sam.

budi inventivan

Ljudi su pomalo razočarani. Gledaju pređašnje generacije i način na koji one shvataju život i onda se zapitaju – da li je to najbolje za mene? Kad počneš da se ispituješ, to može da donese razočaranje i nezadovoljstvo, što se inače smatra negativnim, ali ja mislim da to može biti i pozitivna stvar, jer nas inspiriše da uradimo stvari drugačije, i to je velika promena koju ljudi dožive. Trenutno postoji toliko loših stvari koje se dešavaju u svetu, pogotovo u Americi, gde ja živim, ali se zaista nadam da će to uticati na pojedince da prođu kroz ovo iskustvo i da stvore nešto plemenito i pozitivno kao svoj odgovor na to i time učine svet boljim mestom. Moje mišljenje je da je ulaganje u sebe najbolja stvar koju možeš da učiniš, jer postajući kvalitetnija osoba, ti zapravo činiš ono što je najbolje i za svoju okolinu, jer ta transformacija postaje zarazna i pre nego što to shvatiš, pokrenuo si domino efekat.

Jeste, jer na taj način ti služiš kao uzor. Ljudi to shvataju kao pretnju ali ona to nije, jer ti to radiš zbog sebe i time možeš da pomogneš nekom ko je u sličnoj situaciji.

Kad si shvatio sve ovo i na koji način je to promenilo tvoju percepciju života?

Mislim da je bila evolucija, oduvek sam bio buntovan i nezavisan. Nisam se uklapao u tradicionalnu strukturu, nisam uživao u školi, kada sam pokušavao da radim stvari za druge ljude, nisam bio dobar u tome. Jednostavno sam morao da nađem svoj put. Jedna od stvari koje su mi mnogo pomogle jeste što kad sam bio mlad, napustio sam Ameriku i otišao u zapadnu Afriku. Volontirao sam u jednoj humanitarnoj organizaciji četiri godine. Život u Sijera Leoneu i Liberiji, koji su među najsiromašnijim zemljama na svetu, naučio me je dosta o svetu i bio sam izložen mnogim različitim uticajima za razliku od ljudi koji nisu nikad napustili svoju zemlju. Zatim sam se vratio i započeo svoju misiju da posetim svaku zemlju na svetu i na tom putu sam upoznao raznovrsne ljude i kulture koji su umnogome oblikovali moj način razmišljanja. Odrasteš uz određeni način života i verovanja i onda odeš u Indiju, Kinu ili neku zemlju u Evropi čak, i onda shvatiš, okej, nisu svi kao ja. Intelektualno ti to već znaš ali potpuno je drugačije kada to i iskusiš. Svi treba to da urade, to može samo da ima dobar uticaj na tebe. Započeo sam putovanje sa 25 a završio sa 35 godina. Znam da ne postoji magični program od 10 koraka, ali koji je tvoj

savet kako možemo da se oslobodimo svih stega koje su nam nametnute od naših bližnjih i naravno društva?

Sve počinje kad kreneš da se pitaš „zašto?“. I da razumeš sebe. Dugo vremena sam imao na pozadini mog kompjutera sliku na kojoj je pisalo: „Zašto radiš ovo svaki dan?“ I tako sam svaki dan otvarao kompjuter i pitao se – zašto to radim? Zašto ovako provodim svoje slobodno vreme, vikende? Ispitujući sebe saznaješ mnogo i postaješ svestan samog sebe. Učini nešto što će te učiniti da se osećaš nelagodno, ako se bojiš nečega, to često može da bude dobar znak, postoji razlog za to, možda se bojiš jer te zapravo privlači, tako da to vredi istraživati. A dok istražuješ, saznaješ stvari o sebi. Svi me uvek pitaju šta je moja strast i kako je pronalazim, a zapravo treba da se zapitamo šta je to što me muči, šta me uznemirava. Postoji mnogo problema u svetu, ako bih mogao da rešim jedan od njih, koji bi to bio? To može da te vodi i pokaže ti pravi put. Mislim da sve treba da krene sa samoispitivanjem, kao što si i rekao, jer ljudi teže ka tome da imaju iluzije o sebi, kakvi su kao ličnosti, a onda samim tim i o drugim ljudima, svetu...

Jeste, ali je to i dosta retko, jer nisi naučen da to radiš u školi a mnogi roditelji ne uče svoju decu da razvijaju tu veštinu. Sa-

budi inventivan

mosvesnost je nešto što moraš u potpunosti sam da razviješ i da uvidiš zašto je važno. Čim počneš da postavljaš pitanja, to postane rutina vrlo brzo a benefiti su odmah vidljivi. Zašto radim ovo? Da li mi se to sviđa? Šta je najgora stvar koja može da mi se desi ako odlučim da to ne uradim? Ako počneš da eksperimentišeš, to će te dovesti do velikih otkrića u budućnosti. Ove godine si organizovao sedmi World Domination Summit a tema je bila „Građenje boljeg sveta“. Šta te je inspirisalo da osnuješ događaj?

Kada sam počeo da pišem svoj blog pre mnogo godina, tek sam počeo da putujem, upoznajem različite ljude, i to me je promenilo i promenilo je i čitavu svrhu bloga, shvatio sam da ljudi žele da se povežu na skroz drugačiji način nego kako sam ja zamislio. Putovao sam oko sveta i imao razne sastanke sa 20-30 ljudi i uvek sam odlazio sa njih vrlo uzbuđen i sa mišlju da ovo ima toliko veliki potencijal, da povežem ljude koji imaju iste vrednosti kada je u pitanju njihov odnos prema životu i poslu. Onda sam se zapitao šta ako možemo ovo da uradimo ne u jednom gradu, već svuda po svetu. To je bila polazna tačka. Osnovali smo samit 2011. godine i pozvali oko 400 ljudi, a sada imamo između 1.000 i 3.000 ljudi koji dolaze svake godine. Ovo je jedna od najuzbudljivijih stvari koje radim. Koje je tvoje mišljenje o uspehu? Da li mora nužno da se dođe sam do njega ili je njegova snaga u zajedništvu?

Pre svega, moraš sam da odlučiš šta je za tebe uspeh. Svi imaju njegovu različitu definiciju. Za mene, ključnu ulogu ima potencijal. Svi mi imamo potencijal, ali koliko blizu ćemo prići njegovom ostvarenju? Šta ćemo da uradimo sa svojim snom, da ga sledimo? Kako ćemo učiniti svet boljim mestom? Kako ćemo da izazovemo ono što nas muči? Za mene lično uspeh je stalno poboljšanje svojih okolnosti, kao i okolnosti drugih oko nas. S obzirom na to da sam verni pratilac tvog podkasta, videla sam da uskoro pokrećeš Side Hustle Society, reci nam nešto o tome, šta te je nagnalo na to?

Vrlo sam uzbuđen, i moja nova knjiga koja se isto zove Side Hustle izlazi u septembru pa ću imati turneju od 100 gradova,

prvo u Kanadi i Americi a zatim i po svetu. U mom podkastu svaki dan pričam o sporednim biznisima koje ljudi pokreću bez napuštanja svog regularnog posla. Pošto mi je veoma stalo do fidbeka svojih slušalaca, primetio sam da oni najviše žele da se povežu sa sebi sličnima koji rade isto što i oni, pokušavajući da uspeju. Side Hustle Society je onlajn zajednica gde prevashodno ljudi mogu da se povežu i uče jedni od drugih.

Naveo bih dve osobine. Broj jedan je sigurno radoznalost. Većina priča koje objavljujem na svom podkastu nisu one očekivane, naprotiv, neobične su, tako da je radoznalost kvalitet koji svi treba da razviju. Druga osobina nije samo mogućnost da stvoriš ideju, svi su manje-više sposobni za to, već je potrebna odlučnost da je sprovedeš u delo. Ne treba da se zaustavljamo pred nečim jer nije savršeno, nikada i neće biti.

Primetila sam da najviše crpiš energiju iz inspiracije, bilo da ti inspirišeš nekog ili neko tebe svojim pričama. Da li imaš još neki izvor?

Moto tvog podkasta Side Hustle School je „Inspiracija je dobra, ali akcija je mnogo bolja“. Budući da imaš dosta iskustva u tome, da li možeš da imenuješ najčešću emociju koja je okidač, koja gura ljude u akciju? Nezadovoljstvo. Nezadovoljstvo je drugačije od nesreće. To je kad se jednostavno osetiš nesređenim i ne možeš da se umiriš. Možda znam da imam sjajan život ali nešto me muči, želim nešto više. Ili sam možda nesrećan, kako ću da napravim promenu? Lakše je da uradiš to kad znaš da te čeka nešto sa druge strane. To je snažna sila, po mom mišljenju.

Volim ono što radim, zaista se osećam blagoslovenim. Kada voliš ono što radiš a znaš da je to retko i da većina ljudi ne dobije šansu da živi taj život, onda činiš sve da to i zaštitiš. Stalno se pitaš kako možeš više toga da radiš. Želim da dostignem najviši nivo ostvarenja svojih potencijala ili makar da dođem blizu toga. Ne mogu da zamislim nijednu drugu alternativu. Redovno objavljuješ uspešne priče o startapovima, da li možeš da navedeš neke zajedničke karakteristike ljudi koji su se usudili da preduzmu taj korak i rizikuju sve napuštajući svoja sigurna radna mesta i pretvarajući svoje sporedne poslove u jedine?

Čim počneš da postavljaš pitanja, to postane rutina vrlo brzo a benefiti su odmah vidljivi. Zašto radim ovo? Da li mi se to sviđa? Šta je najgora stvar koja može da mi se desi ako odlučim da to ne uradim? Ako počneš da eksperimentišeš, to će te dovesti do velikih otkrića u budućnosti

Kako vidiš budućnost startapa?

Biće sve veći akcenat na individuama a ne na kompanijama. Kako ti definišeš nekonformizam?

Za mene je to neprihvatanje statusa kvo ili odbijanje nečije definicije kako tvoj život treba da izgleda. To nužno ne mora da znači da treba da budeš buntovnik, da radiš nešto na potpuno drugačiji način od svih, više je reč o tome da treba da tražiš svoju nezavisnost. To znači da ću da se založim za sebe i da samostalno prokljuvim svoj život i da se nadam da ću, kao što smo već pričali, unapređujući sebe, unaprediti i svoju okolinu. Ali prva stvar koju moram da uradim jeste da ne prihvatim tuđu definiciju svog života. Po tvom mišljenju, koji je glavni razlog zašto ljudi na kraju (ili čak na početku) odustanu i pokleknu pred strujom konformizma?

Mislim da je glavni razlog to što ne znaju da postoji nešto za njih tamo negde, nisu radoznali, nisu razvili tu osobinu. Mislim da je čak interesantnije kad je neko svestan da postoji nešto ali nema želju da to i ugrabi. Ali moje mišljenje je da je najveći problem to što ljudi ne znaju, ne znaju da mogu da putuju, promene posao, da volontiraju, da postoji mogućnost za sve...

M-ishk 32

BUDI KREATIVAN

espadrile sa dušom

Emilija Katić za Original priča kako je došla na ideju da pravi popularne špagerice – kako su ih zvali osamdesetih kada ih je imala svaka kuća – pod imenom M-ishka, zašto sve to za nju ima posebno značenje i kako je otkrila značaj starih zanata koji u Srbiji polako odumiru Piše Ana Mitić Fotografije Igor Pavićević

Ove espadrile su spoj emocija i kreativne energije dizajnerke, jugonostalgije i starih zanata

a spadrile su poslednjih nekoliko sezona doživele veliki povratak. Na ulicama se mogu videti njihovi najrazličitiji primerci, ali jedne su posebne. Možda ste ih i primetili, jer ne možete da prođete pored njih a da ostanete ravnodušni, pre svega zbog ogromne mašne koja dominira i u koju morate da pogledate. Uz to su kožne, atraktivnih boja, ručno rađene ovde u Srbiji sa mnogo ljubavi, posvećenosti i s dušom njihove dizajnerke Emilije Katić. Emilija za Original priča kako je došla na ideju da pravi popularne špagerice – kako su ih zvali osamdesetih kada ih je imala svaka kuća – pod imenom M-ishka, zašto sve to za nju ima posebno značenje i kako je otkrila značaj starih zanata koji u Srbiji polako odumiru. Ne krije da je imala nameru da oživi jedno bezbrižno vreme, vreme svog detinjstva, kada je ova lagana letnja obuća bila popularna. Za izradu M-ishka espadrila koristi se prirodna koža, modeli se rade u drugačijim bojama i izrađuju se ručno uz posebnu tehniku vrnčanja. Đonovi stižu iz Španije, koža iz Italije, a za ručni rad koji zahteva znanje obućarskog zanata i posebne tehnike šivenja zaslužan je mali broj ljudi iz Srbije koji je vičan tome. Da, ove espadrile su spoj emocija i kreativne energije dizaj-

BUDI KREATIVAN

Obuća stara 4.000 godina

Od Lorin Bekol do Dona Džonsona

nerke, jugonostalgije i starih zanata. Jer ako se vratimo u prošlost, otkrićemo da je reč o obući koja se izrađivala još u davna vremena, te ne čudi da se za njihovu izradu koriste neka umeća koja je mašinska izrada obuće gurnula u zapećak. Zato je Emilijina priča i borba za očuvanje starih zanata. „Sve je krenulo kako sam ostala u drugom stanju i dobila na kreativnosti. U to vreme sam shvatila da će mi se završiti ugovor na prethodnom poslu, istovremeno su mi se vrzmale espadrile po glavi, često sam ih kupovala, uvek kad bih išla u inostranstvo, a nisam nikada bila zadovoljna skroz kako izgledaju i uvek bih nešto želela da im dodam ili oduzmem, i tako odlučim da pokušam da napravim sama svoje espadrile. Krenem da po celoj Srbiji tražim đon, ali ovde to niko ne radi. Onda sam otputovala u Španiju i tamo kupila nekoliko pari jeftinih espadrila kako bih iskoristila njihov đon, i počela sam da pravim. Bukvalno sam šest meseci tražila nekoga ko će ručno da mi vrnča espadrile. Vrnčanje je inače ručno šivenje, posebnim radom i voskiranim koncem. Obišla sam pola Srbije dok nisam pronašla baba Micu. Zatim sam ja smislila tu veliku mašnu. Kada sam rekla baba Mici da mi ušije mašnu za espadrile, bilo je mnogo smešno jer mi je rekla: ’To?! Ko će to da nosi?! Ovo nisu mašne, ovo su uši!’“, priča Emilija kako su nastajali njeni prvi modeli.

Istorija espadrila prilično je duga i seže čak do 14. veka. Francuski naziv „espadrille“ dolazi od katalonskog imena „espardenya“, poreklom iz reči „esparto“ (biljka od koje su prvobitno pravljeni đonovi), naziva za čvrstu mediteransku travu. Špagerice su u Kataloniji i Baskiji nosili podjednako muškarci i žene. Tradicionalne espadrile bile su crne boje za radne dane u nedelji, a bele su se čuvale za svečanosti. Najstariji i najprimitivniji primerak espadrila datira još iz vremena od pre 4.000 godina, a jedan njihov primerak čuva se u arheološkom muzeju u Granadi. Početkom 19. veka nosile su se masovno, nosili su ih vojnici i rudari. Ako se vratimo u bližu prošlost espadrila, videćemo da ih je slavna glumica Lorin Bekol popularizovala 1948. godine u filmu „Key Largo“, a mlađa generacija seća se serije „Poroci Majamija“, popularne osamdesetih, i glavnog lika detektiva – igra ga Don Džonson – koji nije skidao espadrile. Iv Sen Loran prvi put je predstavio espadrile s petom u svojoj kolekciji za odmor 1960. u Parizu. Osamdesetih su doživele pravi bum, čemu je doprinela njihova jeftina izrada i zanimljiv dizajn i boje. Originalne espadrile nisu podnosile vodu i kišu, tako da su bile pogodne samo za suvo vreme. Izrađivane su od jute (đon) i prošivenog platna u bojama. Ove današnje su malo otpornije. Danas, devedeset odsto proizvodnje espadrila, kao i đona od jute, smešten je u Bangladešu.

BUDI KREATIVAN

Pošto nije znala mnogo o obućarstvu, usput je učila i o tome. Posle potrage za đonovima, usledila je potraga za kožom i zbog tehničkih stvari je proces nastanka espadrila potrajao... Kaže da dugo nije mogla da nađe nekoga ko će da pravi espadrile, a izrada prepoznatljive, romantične mašne trajala je mesecima... tako da je prošlo godinu dana dok nije dobila svoj prvi par espadrila M-ishka baš onako kako ih je zamislila. Taj prvi par izbacila je na Instagram da vidi reakcije – bile su odlične i tako su lansirane espadrile ženstvene i sofisticirane, uz to potpuno drugačije od drugih – dakle primećene. Naziv M-ishka im je dala zbog sećanja na majku. „Miška, tako je brata i mene majka zvala kad smo bili mali. Znala sam da ću raditi nešto što će se zvati Miška, jer to za mene ima posebno značenje i to mi daje snagu. Ne bih to ime promenila ni za šta na svetu“, priča Emilija. Njene espadrile stekle su popularnost kako zbog, generalno, renesanse ove obuće u celom svetu, tako i zbog zanimljivog dizajna ali i emocija koje nose, sećanja na neka prošla, bolja vremena. Emilija je jedina koja radi espadrile na ovim prostorima, zbog čega su one popularne i u bivšim republikama. Ona veruje da bi se espadrile nosile sve ove godine samo da je imalo ko da ih proizvodi i ponudi jer su najudobnija letnja obuća, napravljena od prirodnih materijala, u kojoj noga diše. „Bukvalno sam patila za espadrilama koje su do devedesetih svi nosili. Te stare espadrile koje su nosili naši roditelji bile su jednosezonske i tanjeg đona. A moja želja je bila da napravim trajniju i čvršću obuću“,

Teško je pronaći ljude koji znaju stare zanate. Trebalo bi da imam pogon od barem 10 ljudi koji rade, ali ne uspevam da ih nađem. Prava je šteta što zanati kao što je obućarski i tehnike kao što je vrnčanje izumiru objašnjava dizajnerka koja popularnost ove letnje obuće na našim prostorima tumači osim jugonostalgijom i potrebom za jednostavnošću. „Počinju da se vraćaju jednostavne, prirodne i ručno rađene stvari, odeća, pa i obuća. Čini mi se da u celom svetu pate za tim originalnim stvarima, za malim manufakturama, za ručnim radovima jer smo ušli u eru uniformisanosti“, objašnjava Emilija. Nose ih različite žene, različitih godina, ali i poznate dame kao što su Jelisaveta Orašanin, Marija Tarlać, Jelena Đoković, što svakako doprinosi prepoznatljivosti espadrila M-ishka. „Potpuno je interesantno ko su žene koje nose moje espadrile i u kojim prilikama. Preslatko mi je bilo što su ih neke devoj-

čice nosile za malu maturu umesto štikli, nekoliko devojaka ih je nosilo uz venčanicu, trudnice ih obožavaju zbog udobnosti, a penzionerke kupuju uz obavezan komentar da im je drago što su espadrile, koje su nekada nosile, ponovo dostupne. Širok je dijapazon žena koje ih kupuju i veoma mi je drago da sam nekako pogodila ukus mnogih žena, a ne samo trendseterki“, objašnjava Emilija. Kako je potražnja sa espadrilama rasla, tako je Emilija, pored baka Mice i njene ćerke, angažovala još nekoliko njih koji znaju tehniku vrnčanja i obućarski zanat, što je neophodno za izradu kvalitetne obuće. Njena mala ekipa vredno radi, a porudžbine stalno stižu, zbog čega Emilija razmišlja da proširi manufakturu. „Teško je pronaći ljude koji znaju stare zanate. Trebalo bi da imam pogon od barem 10 ljudi koji rade, ali ne uspevam da ih nađem. Prava je šteta što zanati kao što je obućarski i tehnike kao što je vrnčanje izumiru“, kaže Emilija. Planira da dalje razvija posao sa espadrilama, u potrazi je za radnicima koji bi umeli da rade, ali razmišlja i o otvaranju pogona i uvozu mašina za izradu đonova od jute koje trenutno uvozi iz Španije. Njene espadrile dobile su i mušku verziju. A nedavno je kreirala i tašne inspirisana starim torbama za šešire koje su gospođe nekada nosile na putovanja. Planira i jesenju i zimsku obuću u stilu M-ishka, ali ne bi da otkriva više osim toga da će to biti opet povratak nečega što smo voleli. Njena priča govori da sve što je dobro traje i da se uvek vraćamo onome što smo nekada voleli. Espadrile smo voleli, a volećemo ih i dalje.

BUDI INOVATIVAN

Keš je prijatelj samo bogatog čoveka Mladi brže usvajaju novine: prilagodljiviji su, brže uče, i komuniciraju drugačije od starijih. Filozofija kompanije Mastercard sasvim ide u korak sa njima, sa novim dobom i digitalizacijom, a dolazak Masterpass novčanika će potvrditi sklonost ka inovacijama, kaže za Original Artur Turemka, generalni direktor za tržišta Balkana u kompaniji Mastercard Mastercard svetu inovacija je ključ, govori Artur Turemka, generalni direktor za tržišta Balkana u kompaniji Mastercard. Uvođenje mobilnih i digitalnih plaćanja takođe je inovacija. Novine koje je Mastercard uveo – ili planira da uvede – u finansijsku industriju, poput Masterpass novčanika čije se uvođenje na srpsko tržište uskoro očekuje, zatim beskontaktno plaćanje i maksimalna implementacija tehnologije u ovu industriju izuzetno izazovnu i atraktivnu za mlade, takođe potiču iz srži Mastercard filozofije.

Inovacija znači promena, govori Turemka, stoga kompanija neprestano traga za rešenjima koja će izmeniti usvo-

jene navike potrošača i način na koji oni pristupaju plaćanju. Cilj je podsticati dalji napredak u digitalnoj transformaciji koja, podrazumeva se, treba da bude fokusirana na zadovoljstvo korisnika, ističe Turemka, jer je ono ključni faktor za dalje inovacije. Kompanija, takođe, ulaže vreme i sredstva kako bi krajnji korisnici, naposletku, zaista razumeli stvarne benefite novih rešenja i činjenicu da digitalizacija poslovanja ne donosi samo jednostavnija plaćanja, već i potpuno nov nivo zaštite. Ti krajnji korisnici moraju biti edukovani da bi zaista pojmili značaj digitalizacije u finansijskoj industriji i postali spremni da se adaptiraju na promene. Isprva su revolucionarne bile plastične

kartice, zatim one sa čipovima, sada možete izvršiti beskontaktnu transakciju – čitava industrija kontinuirano evoluira, a korisnici koji uviđaju benefite unapređenih rešenja prilagođavaju se promenama i novim navikama. Kompanija

Mastercard,

ističe

Tu-

remka, vrlo pomno prati tržište i bavi

se njegovim istraživanjem. „To je, takođe, deo naše filozofije“, ističe. Tako je nedavno u Bugarskoj Mastercard predstavio pilot-projekat u vezi sa korišćenjem biometrijske kartice, nakon što je ovo rešenje već imalo premijeru u Južnoafričkoj Republici, a rezultati, iskustva i utisci sasvim govore u prilog Turemkinoj mantri „Inovacija“: 93% učesnika smatra da je biometrijska kartica praktičnija u poređenju sa ukucavanjem PIN koda prilikom transakcije, 95% da su biometrijske kartice sigurnije od klasičnih čip kartica, a više od 90% učesnika bi verovatno ili sigurno unapredilo svoju omiljenu karticu opcijom za biometrijsku autentifikaciju ukoliko bi ona bila dostupna. U istraživanjima je krucijalan element lokalni karakter, podrazumeva se, koji igra veoma važnu ulogu i gde se, sada suprotno, kompanija često prilagođava lokalnom tržištu. Ima tu, govori Turemka, i izuzetaka. Nekada je korisnicima neophodno pokazati šta valja. Objasniti im da postoji bolji način, bolje rešenje, bolje sredstvo. Činjenica da je fokus često na mladim ljudima naprosto je posledica činjenice da mladi ljudi, globalno posmatrano, brže

usvajaju novine: prilagodljiviji su, brže uče, i komuniciraju na drugačije načine od starijih. Žele efikasnost. Ipak, kompanija nikoga ne zapostavlja, ističe Turemka, već korisnike segmentira i ciljano im nudi odgovarajuća rešenja. Za kompaniju je pitanje finansijske inkluzije usko povezano sa socijalnom inkluzijom. To znači učiniti sve kako biste što većem broju ljudi omogućili pristup finansijskim „alatima“ kojima će se koristiti u doba digitalizacije. „Tako je sve transparentnije. Zato uvek govorimo da je keš prijatelj samo bogatog čoveka. On je, štaviše, ključni faktor koji stoji iza sive ekonomije“, ističe Turemka. „Što je više ljudi uključeno u finansijsku digitalizaciju, manje je netransparentnog poslovanja i manje onih koji trpe posledice toga.“ Ljubav ljudi prema kešu, mirisu, dodiru novčanice, svojevrstan je fenomen. Nepoverljivi su prema novcu koji ne vide i ne drže u rukama, naročito u Srbiji gde se preko 90 odsto transakcija izvršava u kešu. Turemka se slaže da je izazov odrediti pravi trenutak za ulaganje i uvođenje promena, stoga kompanija neprestano radi na razvijanju platnih uređaja i digitalizaciji finansijske industrije, što podrazumeva i već pomenutu finansijsku i socijalnu inkluziju. Kompanija Mastercard podstiče inicijative na tom polju – od fiskalnih lutrija i plaćanja poreza karticama do partnerstava sa studentskom organizacijom ISIC, Svetskim programom za hranu UN i drugim humanitarnim organizacijama.

UPOZNAJ SVET

Nikola Đuričko

Hajde da zamislimo kakva će biti Srbija za 20 godina... Da li je to mesto za vas? ć

evi

i raf

ra ova g z Ra

Igo

n aA

og Fot / ić

ć avi rP

Možda ga zbog uloga u filmovima doživljavamo kao nekoga ko je neposredan, od onih poznatih ličnosti koje nisu umišljene, i ne bi ti bio problem da mu priđeš bez straha kako će da reaguje – jer kao da ga poznaješ oduvek. Ali nije neko ko samo priča i kritikuje. Već, kako kažu ljudi koji ga poznaju, on stalno nešto radi i ne dozvoljava sebi da se uljuljka. Smatra da, kao slobodan čovek i umetnik, ima obavezu da kritički promišlja život. Nikola Đuričko je neko kome je u prirodi da nezaustavljivo istražuje život i svoje mogućnosti

a li zato što su mu neke uloge, kao u filmovima „Mrtav ’ladan“ i „Kad porastem biću Kengur“ ili u seriji „Vratiće se rode“ bile takve, nekako ga doživljavamo kao ortaka, nekoga ko je neposredan, od onih poznatih ličnosti koje nisu umišljene, i ne bi ti bio problem da mu priđeš bez straha kako će da reaguje – jer

UPOZNAJ SVET

kao da ga poznaješ oduvek. Ipak je to on – Nikola, mnogo bliži Švabi iz „Roda“ nego Gojku Sisi iz „Kengura“, glas i predstavnik svoje generacije o čijim problemima zna sve i o tome neće da ćuti. Ali nije neko ko samo priča i kritikuje. Već, kako kažu ljudi koji ga poznaju, on stalno nešto radi i ne dozvoljava sebi da se uljuljka. Smatra da, kao slobodan čovek i umetnik, ima obavezu da kritički promišlja život. Nikola Đuričko je neko kome je

u prirodi da nezaustavljivo istražuje život i svoje mogućnosti. Upravo je nedavno, posle gomile uloga u domaćim i stranim filmovima i serijama, pozorištu odlučio da otkrije novi oblik pozorišta – stand up. I to je samo mali deo onoga čime se on bavi ili tek planira da se bavi. Nedavno je završio snimanje filma „Pijavice“ Dragana Marinkovića, po romanu Davida Albaharija, čija se premijera očekuje u februaru.

ekskluzivno

Iako to, kako je objasnio, ne želi da bude, pošto otvoreno govori šta misli o problemima u društvu ispao je Don Kihot, i to, simbolično, u vreme kada se početkom leta podigla prašina zbog otkazivanja predstave „Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“ reditelja Zlatka Pakovića u novosadskom Studentskom kulturnom centru, dan nakon predsedničkih izbora. U intervjuu za Original, u zgusnutom rasporedu između Festivala evropskog filma Palić, gde je bio u žiriju, i odlaska na godišnji odmor sa porodicom, pričao je i o dešavanjima na poslednjem Sterijinom pozorju, zašto ima potrebu i obavezu da javno istupa, treba li otići iz zemlje, šta znači biti intelektualac, o velikim problemima u kulturi, estradizaciji i zašto su velike vrednosti kao što je Andrić – zauvek, gde i leži njegov optimizam. Nikola je govorio i o svojoj potrebi da stalno radi na sebi, zašto su mu potrebni stalno sve veći izazovi i zašto nema izgovora da čekaš da se stvari dese. I o svojim planovima – da režira film, predstavu, da svira sa bendom, putuje sa porodicom i tako u beskraj. Reci nam nešto o stand up projektu koji trenutno radiš i kako je došlo do toga da se, posle svega, i ti „primiš“ na stand up? Ko su tvoji omiljeni stand up komičari, da li ovdašnji mogu da se mere sa veličinama kao što je Luis C. K. i zašto ne?

Još kao klinac sam obožavao Dejva Alena i on je stand up ali sedeći, posle sam sa drugarima na akademiji otkrio Bila Hiksa, Prajera, Karlinga... to su moji uzori, a inače mislim da je to i dalje neki oblik pozorišta ali mnogo jednostavniji i neposredniji. Jedini koji se kod nas time bavio u izvornom obliku je Ljuba Moljac. Mislim da imam dara za to, ali nikako da nađem vremena ili hrabrosti. Moja supruga me je zapravo gurnula, što je meni izgleda neophodno, i ja sam do sad imao dva nastupa u „Dorćol placu“ kao zagrevanje, a od oktobra kreće Beograd, Novi Sad, Niš, Čačak, Kragujevac i gde god da me pozovu. To je još jedno u nizu tvojih interesovanja i polja na kojima radiš i novih stvari koje pokrećeš. Zašto je važno da čovek iznova i iznova gradi, stalno pokušava i nameće sebi nove izazove i da nikada ne prestaje da istražuje život i svoje mogućnosti?

Možda i nije važno, ali mi se čini da je nezaustavljivo. Sa četrdeset sam poželeo da napravim svoj nastup i evo tri godine kasnije stigao sam. Lako se čovek uljuljka u sigurni ritam onoga što mu je poznato i jedino kada se krećemo nepoznatim ili neistraženim pravcima, pokrećemo svoj pun potencijal. Šta tebe motiviše u tome, šta te pokreće? Pošto si ostvaren profe-

Od Sterijinog pozorja ostale su, kao eho, naše unutrašnje razmirice i preziri, prepucavanja i punjenja novinskih stubaca, a ne skretanje pažnje na katastrofu koja čeka naša pozorišta, ako se ovako nastavi

sionalno, mogao si jednostavno da se prepustiš kolotečini, da postaneš onaj glumac koji igra tipske uloge i drži se samo svojih predstava i svojih filmova, ali nisi. Zašto?

Da su mi ponudili tipske uloge, možda bih ih ja prihvatio, ali gluma je vrlo pasivan posao na nivou izbora, pa sam ja rešio da radim ono što se meni radi, a ne da čekam da se neko seti da bih ja možda voleo nešto da igram. Bojim se da je moja odluka više iznuđena nego spremljena. Kao što dobri igrači košarke postaju treneri, tako se meni čini da su mi u ovoj fazi moga života potrebni veći izazovi. Voleo bih da režiram film, predstavu, da sviram sa bendom, putujem sa porodicom i tako u beskraj... Zato me je i iznenadio odgovor na pitanje šta ne podnosiš kod sebe, gde si ti u Prustovom upitniku odgovorio „lenjost“. Da li to govori da ti sebi ne dozvoljavaš da budeš pasivan prema životu i svetu? I šta je najbolji lek protiv lenjosti?

Ne, ja sam ponekad vrlo lenj, možda je pasivan bolja reč. Ali godine su stigle i osetio sam potrebu da malo posložim svoj život i da ga na neki način osmislim. Nema više izgovora i čekanja, neke se stvari moraju pokrenuti ili ću žaliti posle kad prođe vreme. Neka zdrava ambicija je dovoljan lek.

intervju

Slavko Štimac je uvek govorio protiv rata i slepila mržnje, a za mene je to i te kako važno. Ja sam drugačijeg temperamenta i imam potrebu i, čini mi se, obavezu da aktivno učestvujem u javnom životu

vrlo komplikovanih posledica zbog toga. Mnogo je lakše biti dopadljivo uopšten i ležerno površan.

nu, mislim da ste na pravom mestu. To je trend koji moramo da zaustavimo ili za 50 godina neće biti više nikoga ovde.

Kako si doživeo odluku žirija ovogodišnjeg Sterijinog pozorja da nagradu ne dodeli nikome? Kakvu to poruku šalje umetnicima u ovoj zemlji? I je li naš teatar u tolikoj krizi da ne postoje predstave, reditelji u glumci koji zaslužuju prestižnu nagradu?

Pričao si o tome da je kultura kiseonik, da te je strah da će se pojaviti generacije koje neće znati razliku između Ive Andrića i Mimi Oro. Vidiš li negde optimizam?

Cela ta stvar je ispala vrlo trapava. Koliko sam ja razumeo, odluka žirija je da svima da nagradu, a ne nikome, i njihova je potreba bila da skrenu pažnju na lošu situaciju u našim pozorištima koja je prvenstveno

Moja namera nije bila da uvredim gospođicu nego da istaknem opštu zaokupljenost nekim estradnim ličnostima i fenomenima, a umetnost i prosveta se doživljavaju kao megadosadne aktivnosti. Sistemski se treba posvetiti obrazovanju budućih generacija i stvaranjem kulturnih potreba kod njih. Nažalost, povlađuje se prostakluku, ali to je,

Nema više izgovora da budeš neobrazovan ili barem neobavešten Slavko Štimac je rekao kako za 45 godina karijere nije hteo nikada da se politički angažuje i to je za poštovanje. Ali umetnici su vrlo važni i prenose važne i snažne poruke i to smo mogli da vidimo i u kampanji tokom američkih izbora, i ne samo njih. Kako ti vidiš svoju ulogu i odgovornost u društvu?

Slavko je jugoslovenska i evropska filmska ikona, nisam u poziciji da mu išta zameram ili odobravam. Mislim da treba napomenuti da je njegovo neuključivanje ili neiznošenje političkih stavova i te kako stav. Trebalo je odoleti talasima nacionalističkih trabunjanja, potpirivanja i zaslepljenosti kojima mnogi poznati i priznati umetnici iz Jugoslavije nisu odoleli, Slavko je uvek govorio protiv rata i slepila mržnje, a za mene je to i te kako važno. Ja sam drugačijeg temperamenta i ja imam potrebu, i čini mi se obavezu da aktivno učestvujem u javnom životu. Mislim da kao slobodan čovek i umetnik imam obavezu da kritički promišljam naš život. Šta za tebe znači reč „intelektualac“?

Ima u teoriji da je intelektualac korektiv u društvenim kretanjima, meni je to važno i mislim da sam dovoljno svestan nažalost

izazvana smanjenjem finansiranja i raznim zakonskim peripetijama kojima su pozorišta izložena, što je neminovno dovelo da izvesnog opšteg pada kvaliteta. Nažalost, svoju odluku je žiri dosta trapavo i pomalo nemušto obrazložio, na šta su se kolege osetile poniženima i uvređenima i moram da dodam – sa pravom. Siguran sam da to nije bila namera, ali nažalost samo je to ostalo kao eho Pozorja, naše unutrašnje razmirice i preziri, prepucavanja i punjenja novinskih stubaca, a ne skretanje pažnje na katastrofu koja čeka naša pozorišta, ako se ovako nastavi. Rekao si da bi voleo da živiš u Holandiji. Da li si ikada ozbiljno razmišljao o napuštanju zemlje i iako je to lična odluka, zašto misliš da i pored činjenice da svake godine armija mladih i talentovanih ljudi odavde ode, ovde ipak treba ostati?

Treba i ne treba. Mislim da to nije samo naš problem, ali moramo probati bar da zaustavimo taj negativni trend ili barem da ga umanjimo. Neki ljudi ne mogu da odu, neki ne žele, a neki nemaju kud nego napolje. Perspektiva nam nedostaje. Pomislite kakva će biti Srbija za 20 godina i recite da li je to mesto za vas? Ako se bavite nekim ozbiljnim naučnim radom, ovde su vam skučene mogućnosti, ali ako ste mlada pevaljka u uspo-

kao što je svima jasno, kratkoročno. Velike vrednosti, kao što je Andrić, to su zauvek. Tu leži moj optimizam. Da li tebe iznenade mlađe generacije, kao kada, recimo, rezultati pojedinih istraživanja pokažu da nije tačno da su apatični, pasivni, apolitični, i da su im najveći idoli roditelji i Novak Đoković ili Tesla a ne estradne zvezde, kako im se spočitava, ili kada izađu na proteste? Imaš li utisak da će generacije koje dolaze da „iznenade“ i da je teško predvideti kakvi će biti i pored svih negativnih epiteta koji im se lepe?

Oni već iznenađuju jer nema više izgovora da budeš neobrazovan ili barem neobavešten. U današnje vreme interneta sami možete da studirate astrofiziku kod kuće, da naučite da svirate klavir, da postanete majstor makramea, a pritom možete da komunicirate sa celim svetom i da nađete ljude sličnih interesovanja i da razmenjujete iskustva. A za kraj bih voleo da parafraziram Tarzana koji je rekao: „Džungla je puna lepota ali i opasnosti“, e pa ja bih rekao da je internet pun lepota ali i opasnosti. Normalno je da ih zanima i politika, to je prirodno, pa studenti su uvek bili pokretači promena. ®

BUDI ANGAÅ½OVAN

Diskr e kult tni urni hero ji Dva mlada Beograđanina, Boris Jovanović i Milan Tavčar, godinama su posvećeni misiji obogaćenja letnje kulturne ponude u glavnom gradu. Oni stoje iza ideje „letnjih“ bioskopa na otvorenom. Besplatni letnji bioskop Filmstreet postao je apsolutni sinonim leta u Beogradu. Već sedam godina, na više od deset najlepših gradskih trgova, parkova i šetališta, posetioci uživaju u klasicima svetske kinematografije, ali i u već tradicionalnom teatru pod zvezdama. Druga manifestacija koju su pokrenuli Boris i Milan je Noć muzike – koncert klasične muzike koji se održao drugu godinu zaredom potpuno besplatno na stadionu Tašmajdan Razgovarao Branko Rosić

BUDI ANGAŽOVAN

ko bismo se malo zadu-

bili u nedavnu pro-

šlost, shvatili bismo da su veliki kulturni događaji u Srbiji oduvek bili plod inicijative pojedinaca ili nekolicine istomišljenika, a ne neke široke državne ili društvene akcije. Kasnije, ako su te manifestacije osvojile pažnju, tj. publiku, u pomoć bi pristizala „konjica“ – državni i privredni establišment. Ali ta početna ideja velikih kulturnih događaja od BITEF-a pa do danas uglavnom je dolazila od dalekovidih kreativaca. Dva mlada Beograđanina, Boris Jovanović i Milan Tavčar, godinama su posvećeni misiji obogaćenja letnje kulturne ponude u glavnom gradu. Oni stoje iza ideje letnjih bioskopa na otvorenom. Besplatni letnji bioskop Filmstreet postao je apsolutni sinonim leta u Beogradu. Već sedam godina, na više od deset najlepših gradskih trgova, parkova i šetališta, posetioci uživaju u klasicima svetske kinematografije, ali i u već tradicionalnom teatru pod zvezdama. Po uzoru na legendarne otvorene bioskope našeg glavnog grada tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, ideja o Filmstreetu nastala je kao želja da se oživi kult besplatnog gledanja filmova na otvorenom u Beogradu. Iz godine u godinu interesovanje publike je raslo, a tome u prilog govori i činjenica da je do sada skoro 150.000 posetilaca uživalo u preko 300 filmskih ostvarenja sa svih kontinenata i meridijana. Druga manifestacija koju su pokrenuli Boris i Milan je Noć muzike – koncert klasične muzike koji se održava drugu godinu zaredom potpuno besplatno na stadionu Tašmajdan. Kulturni događaj, prvi takve vrste kod nas, a po uzoru na mnoge svetske metropole, organizovan je prošle godine i bio je to koncert Regionalne dečje filharmonije pred skoro 15.000 posetilaca na stadionu Tašmajdan, dok je skoro 5.000 ostalo ispred kapija Taša jer nije više bilo mesta. Bio je to pravi muzički spektakl sa 80 mladih izvođača koji su predvođeni dirigentom Bojanom Suđićem izvodili kompozicije iz kultnih filmskih ostvarenja poput „Lovca na jelene“, „Ratova zvezda“, „Rokija“ i „Šindlerove liste“. Na ovogodišnjoj Noći muzike, 1. septembra, gosti su bili Simfonijski orkestar i hor RTS-a, sa specijalnim gostom horom „Kolibri“.

BUDI ANGAŽOVAN

Inače, i Boris i Milan su veoma uspešni u poslovima kojima se bave. Boris ima svoju digitalnu agenciju, a Milan radi za jednu od vodećih finansijskih firmi u Srbiji, pa im je organizacija posećenih letnjih manifestacija pod vedrim nebom zapravo hobi. Da li ste startujući priču sa Filmstreetom mogli da zamislite da će vaš letnji bioskop okupiti 150.000 ljudi?

Milan i Boris: Svakako ne. Ali ono što nas je dovelo do tih 150.000 posetilaca i još mnogo drugih uspeha jeste naša želja da uvek stvaramo nešto novo i idemo korak dalje. Želeli smo da stvorimo nešto što će našoj generaciji tada 25-godišnjaka biti interesantno, projekat koji će nam svima obogatiti leto u Beogradu. Krenuli smo sa 300 ljudi, onda stigli do 2.000, pa smo uveli pozorišne predstave, onda mini-koncerte pre filmova, da bismo stigli do koncerta klasične muzike pred 15.000 ljudi. Svaki put kada nešto uradimo, sednemo i zapitamo se šta možemo da unapredimo, kako možemo da budemo bolji, interesantniji, sadržajniji, i to nas vuče napred. Šta je bila početna ideja sa Filmstreetom, vratiti ljudima priliku da gledaju velike naslove na velikom platnu pod velikim noćnim nebom – jer u centru grada radi samo jedan bioskop – ili kopiranje letnjih kina sa mora, ili nešto sasvim treće?

Milan: Ideja Filmstreeta bila je veoma jednostavna – organizovati letnji bioskop pod otvorenim nebom i tako upotpuniti kulturnu ponudu grada u kojoj u tom trenutku nije postojao nijedan otvoreni letnji bioskop. Od samog početka krenuli smo sa starijim filmovima iz dva razloga: prvi je taj što smo želeli da Filmstreet zadrži fokus na kulturi, umetnosti i edukaciji prikazujući remek-dela iz istorije kinematografije, a sa druge strane nismo želeli da bude konkurent komercijalnim bioskopima prikazujući najnovija ostvarenja. Ko želi da gleda najnoviji film, otići će u bioskop, platiće kartu i imaće kompletan ugođaj. To već postoji. Mi smo hteli da ponudimo nešto drugačije. I mislim da smo uspeli u tome. Boris: Želeli smo da stvorimo nov doživljaj bioskopa, da spojimo grad i film, da uradimo nešto što niko nije uradio na svetu, da stvorimo ulični, gerila bioskop.

Ne treba stvarati samo sadržaj koji je kvalitetan, jer je on danas dostupan i na internetu u istom kvalitetu, već i doživljaje, celokupna iskustva, jer ona „prodaju“ događaj, ona su to što je neprocenjivo u njemu A onda, da sve to spojimo sa našim Beogradom kroz prikazivanje kultnih filmskih ostvarenja na isto tako poznatim beogradskim lokacijama koje na taj način zajedno sa filmom pričaju priču. Prošle godine ste dokazali da klasika može napuniti Tašmajdan. Bila je to Noć muzike i nastup Regionalne dečje filharmonije pred skoro petnaest hiljada posetilaca. Ove godine se to repriziralo. Na osnovu čega ste verovali da inostrani recept može da prođe kod nas?

Boris: Zato što je Beograd svet, uvek je bio i uvek će biti. Naše je samo da probudimo to u njemu. Mnogi su nam govorili da je nemoguće okupiti toliki broj ljudi na koncertu klasične muzike, ali mi smo verovali da je moguće i uspeli. Beograđani vole kvalitetan sadržaj, a na ljudima u kulturi je da im ga pruže. Milan: Uvek polazimo od sebe. Šta bismo mi voleli da posetimo u nekom drugom gradu a nije moguće u Beogradu. Takođe, iskustvo Filmstreeta nam je mnogo pomoglo jer smo pretpostavili da ukoliko na svakoj predstavi okupimo preko 2.000

ljudi, onda letnji koncert klasične muzike sigurno ima potencijal. Beograđani, i svi posetioci, nisu ništa manje zainteresovani za ovakve događaje od, na primer, stanovnika Beča, samo je neophodno predstaviti im ideju i „proizvod“ na pravi način. Jedno pitanje je bitno u svemu tome – da li postoji publika za velike događaje iz kulture zato što su besplatni ili postoji tržište ali narod nema novca?

Milan: Novac je važan faktor i utiče na mnoge odluke, posebno u vezi sa kulturom i kulturnim događajima, ali to nije ništa novo i jednostavno moramo to da prihvatimo i zapitamo se šta možemo da uradimo da taj efekat umanjimo. Prošle godine je bila sjajna izložba o Pupinu, čekalo se u redovima na ulaz, Tašmajdan je bio mali za sve posetioce Noći muzike, na Filmstreet predstave dođe preko 2.000 ljudi. Boris: Smatram da postoji velika publika, ali da ne postoji kvalitetna ponuda. Sporadično se ponešto pojavi, ali suštinski u gradu i dalje nedostaje istinski kvalitetnih događaja, a njih publika uvek prepozna, bilo da su besplatni ili ne. Imali smo prepune letnje festivale, od Beograda pa do gradova u celoj Srbiji, a u medijima, s druge strane, kulturu tretiraju kao elitnu stvar ignorišući toliko publike na kulturnim događajima?

Milan: Medijski tretman događaja je veoma lako objasniti – mediji su na tržištu i žive od reklama. Ukoliko medij ima interes da promoviše određeni koncert, izložbu ili festival, on će to i uraditi. U suprotnom, veoma je teško dobiti prostor. Ove godine imamo problem što na Noći muzike nastupaju Simfonijski orkestar i hor RTS-a, što je za određeni broj medija prepreka jer treba da promovišu nastup orkestra Javnog servisa. Sličnih primera ima na svakom koraku. Boris: Jedan od suštinskih problema je i estradizacija medija, potreba da se stalno objavljuju negativne ispred pozitivnih vesti. Potreban je potpuni zaokret. Da svi zajedno počnemo da pričamo samo o pozitivnim primerima, da slavimo male pobede i diskretne heroje koji će onda postati inspiracija nekim drugim ljudima da urade nešto slično i makar malo promene ovu našu sivu realnost.

BUDI ANGAŽOVAN

Šta je onda recept za približavanje kulture narodu? Postoji i problem siromašne države koja ne može baš sve da dotira?

Milan i Boris: Odvojili bismo te dve stvari. Prvo, ne treba očekivati od države da bude isključivi promoter kulture jer ne može i ne treba država svime da se bavi, pogotovo ne ako je siromašna kao naša. Zato verujemo da pojedinci moraju sami da pokrenu stvari, ma koliko teško bilo, da pronađu partnere, istomišljenike, da stvore velike ideje i onda je sve moguće. Filmstreet i Noć muzike su upravo tako nastali, ne na pomoći države, već na krilima velikih snova. Nismo čekali državu jer smo verovali u naše ideje i tražili podršku i na drugim mestima. Sa druge strane, dešava nam se apsurdna situacija da na državnim konkursima ne dobijamo sredstva jer nemamo prihode od ulaznica. Znači organizujete nešto što je potpuno besplatno za sve građane, a onda vam kažu da morate da naplaćujete karte. I na kraju, mislim da bi trebalo podsticati privatne kompanije da ulažu u kulturu kroz neki vid drugačijeg oporezivanja. Sve je to začarani krug u kojem je tek na kraju korisnik, odnosno posetilac.

Od samog početka krenuli smo sa starijim filmovima iz dva razloga: prvi je taj što smo želeli da Filmstreet zadrži fokus na kulturi, umetnosti i edukaciji prikazujući remek-dela iz istorije kinematografije, a sa druge strane nismo želeli da bude konkurent komercijalnim bioskopima prikazujući najnovija ostvarenja

Mnogi menadžeri iz, uslovno rečeno, oblasti pop kulture govore u internim krugovima o promenama na tržištu publike. Da stariji ljudi osećaju napor od redovnog odlaska na koncerte i ostale događaje, a da mlađi deo publike sve vidi kao provod a i nema više onog „fanovi nekog imena“. U čemu je recept

privlačenja ljudi? Šta vi zapažate i da li možete biti objektivni jer radite na događajima koji su besplatni?

Boris: Moramo biti svesni činjenice da mi živimo u digitalnom dobu, da je sve dostupno na jedan klik, da putem interneta možeš „prisustvovati“ svakom koncertu u svetu, svakoj izložbi, događaju... Zato ne treba stvarati samo sadržaj koji je kvalitetan, jer je on danas dostupan i na internetu u istom kvalitetu, već i doživljaje, celokupna iskustva, jer ona „prodaju“ događaj, ona su to što je neprocenjivo u njemu. Milan: Internet i digitalizacija su potpuno promenili industriju zabave. Sada imate bilo koji koncert, bilo koju pesmu ili spot, film ili seriju u svom džepu. Pa opet, velike svetske zvezde rasprodaju turneje i pune stadione, sezona Hamburške filharmonije je rasprodata godinu dana unapred, itd. Neophodno je konstantno biti inovativan i ponuditi publici nešto drugačije od već viđenog koncepta. Univerzalna magična formula ne postoji, ili barem mi ne znamo za nju, ali znamo kako da priđemo publici i ona nam to vraća svakim novim događajem.

IKONA

LADY DI

IKONA

Dvadeset godina bez „Engleske Ruže“ Godišnjica pogibije „narodne princeze“ mnogim medijima bila je prilika da ponovo začeprkaju po Dajaninoj intimi, po njenom besu, histeriji, nesigurnostima, i da od njih naprave spektakl. A zaboravilo se, možda, u osudi i proganjanju pokojne princeze, da je, iako se nije uklapala u aristokratski okvir, to i bila njena svrha: da engleskoj kraljevskoj porodici da ono nešto, makar privid da su smrtnici i da plaču i krvare kao i mi, obični. Da je najharizmatičnija, a opet maltene prognana, pripadnica engleskih monarha udahnula život rigidnom svetu nosilaca i naslednika krune. I pamtimo je tako, zar ne? Piše Margita Milovanović

IKONA

ad samo pokrenete pre-

traživač i u Gugl une-

Lady Di, Princess Diana, kako god, postane vam u milisekundi jasno da je, u najmanju ruku, kontroverzna žena. Ona koja je, kako je kolega Branko Rosić svojevremeno pisao, „širom razmandalila vrata Bakingemske palate i pustila medije da oru po nedodirljivim kraljevskim tapisonima i životima“. I moram da se, u više navrata, pozovem na njega, jer je (bio) u pravu: najjača selidba kraljevske porodice u tabloide i rijaliti žanr započeće ulaskom princeze Dajane na dvor. Kao što su napisali u jednom magazinu, nesrećna princeza pokojna je već punih 20 godina, ali ne puštaju je da počiva u miru. Čak su kraljevi osuđeni na zaborav, da ne govorimo da se princeza retko ko i seća; međutim, Engleskoj Ruži – Dajani Spenser, pripada, na bizaran način, laskava titula one nezaboravne. Dokumentarni film koji se upravo prikazuje na britanskoj televiziji povodom skore godišnjice kobne saobraćajne nesreće u pasete

riskom tunelu Alma, kad su u smrskanom „mercedesu“ poginuli ona i njen tadašnji partner Dodi Fajed, ponovo, najblaže rečeno, čeprka po njenoj intimi. „Dajana svojim rečima“ naslov je dokumentarca koji se temelji na razgovorima koje je princeza vodila s Piterom Setelenom, instruktorom za govorne vežbe, na sastancima u palati Kensington tokom 1992. i 1993. Premda su ti razgovori, navodno, bili priprema za Dajanine javne nastupe, Setelen je nije ispitivao o temama o kojima je trebalo da govori u javnosti, kao što su borba protiv HIV-a ili čišćenje područja pod minama, nego joj je, čini se perfidno i proračunato, postavljao vrlo lična pitanja o bračnim problemima i vanbračnim aferama – i sve to, podrazumeva se, pomno snimao. Nakon princezine smrti snimci su nekako dospeli u ruke njenog batlera Pola Barela, koji se nije libio da dobro unovči uspomene na svoju gospodaricu, iako ju je navodno obožavao, pa se opravdano strahovalo da bi mogli biti prodati medijima. Zato je Dajanin brat Čarls Spenser pokušao da ih dobije od Barela sudskim putem, ali oni su 2004. opet završili kod Setelena. Gle čuda. Slabo poznati glumac, koji se pojavljivao samo u minornim filmskim i TV ulogama, Setelen je bio angažovan kako bi stidljivu princezu uvežbao da bez straha može da govori u javnosti. Tad je, naime, već počela da se pojavljuje bez princa Čarlsa, ali jasno je da se pripremala i za čuveni intervju u TV emisiji „Panorama“, kad je trepćući očima pred milionskim auditorijumom izjavila kako je u njenom braku „uvek bilo nas troje“, aludirajući na Kamilu Parker-Bouls, Čarlsovu tadašnju ljubavnicu, a sadašnju suprugu. Je li Setelen već tad podlo skovao plan

da zaradi na tajnama i pikanterijama koje mu je Dajana, kojoj diskrecija nikad nije bila jača strana, tako lakoverno otkrila, teško je reći, ali činjenica je da je snimke prodao najpre jednoj američkoj TV stanici, koja je 2004. prikazala samo nekoliko odlomaka, a nedavno i britanskom Channelu 4, za nepoznat, ali verovatno pozamašan iznos, znatno veći od njegovih glumačkih honorara. Kakav je to prljav veš Dajana iznela na svetlo dana? Između ostalog, opisala je kako joj se Čarls nespretno udvarao: na jednom roštiljanju sedeli su zajedno na stogu sena, a on se odjednom bacio na nju i počeo da je ljubi. „U sebi sam rekla: ‘O, dođavola, pa ne ide to tako!‘“, seća se Dajana na snimcima te opisuje kako se u ranim danima braka borila sa

kako

IKONA

Dajana je bila nacionalna ikona, ali i ličnost s kojom se identifikovalo mnogo običnih ljudi. Zbog problema u braku i životu, koje imaju i mnogi obični smrtnici, Britanci su se jednostavno identifikovali sa njom i ona je bila deo i njihovih života strahovima, bulimijom i suprugovom hladnoćom i nezainteresovanošću. „imali smo odnose jednom u tri nede-

Mnogi koji su blisko povezani s Dajanom, rodbinski ili prijateljski, tvrde da je film „Dajana svojim rečima“ obično lešinarenje i da će ponovno kopanje po princezinoj privatnosti duboko povrediti njene najbliže, posebno sinove Vilijama i Harija

Prinčevi Vilijam i Hari su i sami za 20. godišnjicu majčine smrti snimili dokumentarac za HBO pod naslovom „Naša majka: njen život i baština“, i u njemu se dirljivo prisetili kako im je mama nesputano iskazivala ljubav, te posle dugo vremena otvoreno govorili o tome da pokušavaju da sačuvaju uspomenu na nju

lje, a onda je i to postepeno prestalo pre šest-sedam godina“, izjavljuje Dajana i dodaje kako joj je muž, kad mu je prebacila što se viđa s Kamilom, odbrusio: „Pa neću valjda da budem jedini princ od Velsa koji nikad nije imao ljubavnicu!“ Princeza takođe tvrdi da je Čarlsa na vanbračnu vezu podstakao vlastiti otac, princ Filip, koji mu je navodno rekao: „Ako ti brak ne uspe, uvek možeš da se posle pet godina vratiš Kamili.“ Dajana na snimcima priznaje da se, kad su joj bile 24 godine, zaljubila u Barija Manakija, radnika obezbeđenja u dvorcu. Premda tvrdi da u njihovoj vezi nije bilo ničeg seksualnog, ona otkriva kako je zbog njega bila spremna da napusti muža. „S radošću bih ostavila sve ovo“, kaže princeza i pokazuje rukom na zidove palate. „Samo da odem da živim s njim. Možete li to da verujete?“ Kad su se palatom proširile glasine o toj aferi, Manaki je premešten na drugu dužnost, a samo nekoliko nedelja kasnije poginuo je u nesreći s motorom. „Sve se otkrilo i izbacili su ga, a onda je ubijen. I to mi je bio najteži udarac u životu“, kaže Dajana. Ne može vam promaći utisak da skoro kao da optužuje kraljevsku porodicu za Barijevu smrt, baš kao što će ih Muhamed el Fajed, Dodijev otac, posle optuživati za smrt svog sina. Nije čudo da je dokumentarac s tim osetljivim materijalom podigao buru i pre prikazivanja. Mnogi koji su blisko povezani s Dajanom, rodbinski ili prijateljski, tvrde da je film obično lešinarenje i da će ponovno kopanje po princezinoj privatnosti duboko

povrediti njene najbliže, posebno sinove Vilijama i Harija. Čarls Spenser već je zatražio od TV stanice da odustane od emitovanja spornog filma, a dodatni pritisak je napravila i Dajanina prijateljica Roza Monkton, koja je pisala direktoru televizije moleći ga da ne prikazuje snimke jer su oni za princezu bili neka vrsta terapije pa stoga ne bi trebalo da idu u javnost. „To je zloupotreba njene privatnosti

porodice. Snimci nipošto ne smeju da budu prikazani nego se moraju predati prinčevima Vilijamu i Hariju“, izjavila je Monktonova, a s njom se slaže i Peni Džunor, autorka biografija pripadnika kraljevske porodice, koja smatra da je to samo „iskorišćavanje Dajane“. Naravno, oh, naravno, uprava Channela 4 ne misli tako. „Dajana je dobro znala da se ono što govori snima, a to se i vidi na snimcima. Opuštena je pa do izražaja dolaze njena ličnost, humor i šarm. Smatramo da film donosi nijansiran, višeslojni portret najpoznatije žene na svetu i majke koja je oblikovala budućnost kraljevske porodice“, izjavio je zamenik glavnog urednika Ralf Li, koji je i naručio dokumentarac. To kako će se osećati prinčevi kad budu gledali mamu koja govori o nedostatku seksa s njihovim ocem, Lija ne zanima. Odrasli su ljudi, naposletku, je li. „Nije na meni da nagađam šta će oni misliti ili osećati“, glatko je odgovorio na pitanje novinara Telegrafa.

i napad na privatnost

Dokumentarac „Dajana svojim rečima“ spaja arhivske video-snimke i fotografije sa ovim retko emitovanim au-

dio-snimcima, dajući svežu perspektivu princezinog emocionalnog putovanja od

IKONA

Kovčeg sa telom princeze Dajane je iz Vestminsterske opatije u Londonu, gde je održana pogrebna ceremonija sa misom, prevezen putem dugim 130 kilometara, kroz špalir nepregledne mase građana duž puta, do imanja njene porodice. Sahranjena je kasno po podne na jezerskom ostrvcetu na imanju svoje porodice Oltrop Park u centralnoj Engleskoj, koje pripada porodici Spenser od 16. veka

detinjstva do veze sa Njegovim visočanstvom princem od Velsa i njenog javnog života pod mikroskopom. Prinčevi su i sami za 20. godišnjicu majčine smrti snimili dokumentarac za HBO pod naslovom „Naša majka: njen život i baština“, i u njemu se dirljivo prisetili kako im je mama nesputano iskazivala ljubav, te posle dugo vremena otvoreno govorili o tome da pokušavaju da sačuvaju uspomenu na nju. Novi film još jednom će podsetiti na Dajaninu sklonost indiskreciji i tu uspomenu okaljati. A kad pomenusmo Peni Džunor, autorku (ne)slavne Kamiline biografije, dođe malo paradoksalno (da ne kažem licemerno) kad ovako post mortem brani i štiti Dajanu. Prema njenim navodima, ili već Kamilinim, paranoja i napadi besa Ledi Di bili su razlog za krah braka sa princem Čarlsom. Usud Kamile Parker, supruge britanskog prestolonaslednika Čarlsa, bio je i ostao da bude u senci njegove prve žene

princeze Dajane. Tako britanski mediji i iz biografije Kamile, vojvotkinje od Kromvela, izvlače one delove koji su vezani za Dajanu. Kamilina strana priče, očekivano, daje potpuno drugačiju sliku o braku Čarlsa i Dajane. Navodno, i pre venčanja zajednički prijatelji su mislili da Dajana i Čarls nisu dobar par jer nemaju mnogo zajedničkih crta. Verovali su da se njoj dopala ideja da se uda za njega i ništa više. Tvrde i da se Dajana „folirala“ samo kako bi bila ono što Čarls želi da bude. Prema ovoj priči, njen temperament nije bio stran ni njenim rođacima koji su „zbog statusa koji će im doneti Dajanina udaja o tome ćutali“. Dajana se, s druge strane, isprva dopala kraljici Elizabeti – prema ovim

navodima – jer je bila unuka njene stare prijateljice ledi Rut Fermoj. Onog momenta kada su se Čarls i Dajana verili, njihova veza je bila gotova, a Dajana je do tada sa Kamilom imala dobar odnos. Sve se promenilo u mesecima pre venčanja. Histerični napadi, plakanja, neraspoloženje, postali su svakodnevnica, navodi se. Postala je ljubomorna, opsednuta Kamilom, a čak je počela da okreće ljude protiv nje, kaže pro-Kamila verzija priče. Navodno je bila ljubomorna i na samu kraljicu, ali Čarls je verovao da je to uobičajena nervoza pred venčanje i da će proći. Nažalost, niko nije shvatao da su to bili simptomi bulimije. Tada je Kamila odlučila da se drži po strani, a Dajana se plašila da je Čarls nikada neće voleti kao Kamilu, što je izazvalo salvu ljubomore, a sve se pogoršalo kada ni sam Čarls nije znao da dâ jasan odgovor na pitanje da li i dalje voli Kamilu. Ni medeni mesec nije bio ništa bolji – Čarls je dane provodio čitajući knjige, a Da-

jana je mrzela da čita. Voleo je da slika, a jednom prilikom Dajana je uništila njegove slike dok je bio na terasi. Takođe, pokojna princeza je mrzela seosko imanje kraljevske porodice, a jedna od opisanih scena u biografiji je i ona kada je Dajana provela sama šest sati dok je Čarls bio u brdima. Izjavio je da je Dajana šutirala nameštaj koliko je bila ljuta što vreme mora da provodi baš tu. Čarls se vratio, a svađa je bila toliko glasna i bučna da se čula ispred kuće. Pre nego što će Kolbon krenuti ka Londonu, Čarls je izleteo iz kuće, pozvao ga glasno i bacio ka njemu Dajaninu venčanu burmu.

Eto, što da se sa svih strana ne začeprka malo po Dajaninoj intimi, po njenom besu, histeriji, nesigurnostima, i da svi od njih napravimo spektakl. A zaboravilo se, možda, u osudi i proganjanju pokojne princeze, da je, iako se nije uklapala u aristokratski okvir, to i bila njena svrha: da engleskoj kraljevskoj porodici da ono nešto, makar privid da su smrtnici i da plaču i krvare kao i mi, obični. Da je najharizmatičnija, a opet maltene prognana, pripadnica engleskih monarha udahnula život rigidnom svetu nosilaca i naslednika krune. I pamtimo je tako, zar ne? Ledi Di voli Djuran Djuran, princeza i Elton Džon i frajer Eltona Džona, princeza ljubi ragbi igrača, princeza plače jer Čarls voli Kamilu mnogo jače... U udesu u tunelu ispod pariskog mosta Pon del Alma 31. avgusta 1997. na licu mesta su poginuli Dodi el Fajed i šofer „mercedesa S-280“ koji je vozio brzinom od najmanje 100, a možda i 150 km/h. Četvrti putnik automobila, princezin telohranitelj Trevor Ris-Džouns, preživeo je. Automobil je bio do te mere smrskan da je izvlačenje princeze iz metalnog krša trajalo čitav čas. Davala je znake života. Druge dve žrtve su izvađene tek pošto je prerezan lim kola. Princeza je preminula 31. avgusta u četiri časa ujutru, nakon što lekari pariske bolnice Piti Salpetrije nisu, posle dvočasovnih pokušaja, uspeli da je masažom otkazalog srca povrate u život. Njene fotografije štampa je plaćala i po 500.000 funti, a za fotografiju slupanog

automobila u kome je Dajana izgubila život ili bilo čega vezanog za taj tragičan udes nudila čak milion dolara. Da je 31. avgusta 1997. godine njen vozač odabrao drugi put, narodna princeza, kako ju je nazvao tadašnji engleski premijer Toni Bler, 1. jula napunila bi pedeset godina ove godine, i iz prvog reda katedrale Vestminster Ebi posmatrala venčanje svog starijeg sina princa Vilijama. Ledi Di sahranjena je 6. septembra.

IKONA

Osam miliona Britanaca u Londonu je ispratilo princezu od Velsa. Na sahrani, ionako jakim emocijama doprineo je i njen brat Čarls Spenser koji je u svom govoru napao novinare da su je proganjali tokom života i da su oni možda doprineli nesreći u kojoj je princeza izgubila život. Još je, valjda, potresnija ona slika gde zbunjeni dečak hoda iza Dajaninog kovčega. Princ Hari. Svetsku elitu predvodila je Hilari Klinton, tada (samo) supruga američkog predsednika, a uz nju je bila i supruga francuskog šefa države, Bernadet Širak, predstavljajući i zemlju u kojoj je Dajana izgubila život, kao i predstavnici svih evropskih kraljevskih kuća, koje je predvodila holandska kraljica Beatriks. Svet poznatih ličnosti i umetničkog života predvodio je italijanski operski pevač i dugogodišnji Dajanin prijatelj, Lučano Pavaroti, Tom Kruz, njegova tadašnja supruga Nikol Kidman, Stiven Spilberg, Džordž Majkl, Dajana Ros. Britansku političku elitu predvodio je već pomenuti premijer Toni Bler sa svim živim bivšim premijerima, a od stare svetske „političke garde“ u Vestminsteru je bio i Henri Kisindžer. Kovčeg sa telom princeze Dajane je iz Vestminsterske opatije u Londonu, gde je održana pogrebna ceremonija sa misom, prevezen putem dugim 130 kilometara, kroz špalir nepregledne mase građana duž puta, do imanja njene porodice. Sahranjena je kasno po podne na jezerskom ostrvcetu na imanju svoje porodice Oltrop Park u centralnoj Engleskoj, koje pripada porodici Spenser od 16. veka. Sahrana je obavljena daleko od očiju javnosti, u najužem porodičnom krugu. Od Dajane su se poslednji put oprostili njen bivši muž princ Čarls, njihova dva sina, princ Vilijam (tada je imao 15 godina) i Hari (12), kao i princezini brat, majka i dve sestre sa muževima. Singl Eltona Džona „Sveća na vetru“ (Candle in the Wind) napisan u počast princezi Dajani, za manje od 48 sati od puštanja u prodaju dospeo je na prvo mesto na britanskoj top-listi. Za dva dana je prodato 600.000 primeraka, čime je postavljen rekord u prodaji singlova u Velikoj Britaniji. Ispraćaj je direktno pratilo preko dve i po milijarde ljudi u 180 zemalja. Pogibija princeze Dajane privukla je

nego neki od najdramatičnijih događaja u Drugom svetskom ratu, saopštila je britanska agencija „Darants pres katings“, specijalizovana za praćenje napisa u štampi. U

veću pažnju britanske štampe

prvih šest meseci 1997. godine kraljevskoj porodici je bilo posvećeno u proseku jedan odsto tekstova na naslovnim stranama, dok je 23 odsto prostora bilo posvećeno sportu, najpopularnijoj novinskoj temi. Kad je Dajana poginula, u prvih mesec dana su najveći britanski listovi posvećivali u proseku 35 odsto naslovnih strana vestima i tekstovima o tom događaju. Najveći događaji u Drugom svetskom ratu, kao što je povlačenje britanskih snaga iz Denkerka i konačni poraz nacističke Nemačke, svojevremeno su dobili 26 do 27 odsto prostora na naslovnim stranama. Štampa je objavljivala čitave „knjige sumnji“ povodom ovog slučaja. Još otkako je princeza Dajana tragično poginula u Parizu 1997. godine, pristalice teorije zavere imale su mnogo toga da ponude javnosti. Dajana je ubijena, govorili su, a kao razlog navodili su to što britanski establišment nije želeo da se ona uda za muslimana i da očuh prinčeva bude islamske veroispovesti. Bio je to najžešći izazov za kraljevsku porodicu do tada i kako su godine prolazile, glasine su postajale sve veće, neverovatnije, ali i uverljivije. Ipak, najpotresnija je bila objava pisma koje je Dajana deset meseci pre smrti poverila na čuvanje svom batleru i najbližem prijatelju Polu Barelu, ali je iz njega obrisano ime optuženika kako bi se izbegla kleveta dotične osobe. U njemu je nekadašnja princeza od Velsa opisala kako joj je život ugrožen i da je saznala kako izvesno lice planira da je likvidira tako što će izazvati saobraćajnu nesreću u kojoj će stradati. Na pismu je unela i datum kao dokaz više. Međutim, ni to nije bilo dovoljno da se dođe do istine, a tri godine od njene smrti sud je odlučio da se ipak radilo o slučajnoj saobraćajnoj nesreći. njena tragična smrt je nepresušan izvor novih teorija. Nedavno su tri francuska novinara ponovo istražila sve što je prethodilo saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila 1997, ne bi li se napokon razrešilo da li je istina, kako tvrdi Muhamed el Fajed, da su Dajana i Dodi Fajed stradali u atentatu koji je počinila britanska tajna služba kako bi sprečila princezinu udaju za muslimana. Prema njihovoj knjizi, naslovljenoj Ko je ubio Ledi Di, već je snimljen i dokumentarac u kojem se otkriva gde je završio tajanstveni beli „fiat uno“ o koji se Dajanin „mercedes“ ogrebao kad je njen vozač Anri Pol, koji je imao previše alkohola u krvi, izgubio kontrolu nad volanom. Ispostavilo se da je vla-

Ali, kao i sve u vezi s Dajanom, i

snik „una“, Francuz vijetnamskog porekla, pobegao s mesta nesreće u strahu od paparaca i policije, a kola je prefarbao u crveno da ga ne otkriju. Još važnije, autori otkrivaju da je „mercedes“ u kojem je Dajana poginula zapravo bio rasklimatana kanta, dva puta ukraden i ponovo sastavljan nakon totalne štete u jednoj od krađa. Auto, koji Anri Pol nije pažljivo pregledao. Time, naizgled, sve teorije zavere padaju u vodu. Dajana i Dodi zaista su poginuli u tragičnoj, ali „običnoj“ saobraćajnoj nesreći, iza koje stoje uobičajeni faktori: neispravan automobil, prebrza vožnja, alkohol. Ima, ipak, i ona (ne malo verovatna) verzija da je Dajana poginula bežeći od paparaca, samo nedelju dana nakon što je za pariski Mond rekla: „Štampa je svirepa. Ona ništa ne oprašta. Samo lovi greške. Svaki motiv je izokrenut. Svaki gest kritikovan.“ Objašnjenje da je automobil išao velikom brzinom bežeći od foto-reportera na motorima, za mnoge nije bilo dovoljan razlog za tako tragičan udes. Uz takve sumnje mnogi su se prisećali da je Dajana poslednjih godina bila „noćna mora“ britanske kraljevske kuće i ozbiljna opasnost za status najstarije monarhije na svetu. Činjenica je da je Dajana, posle razvoda, upravo putem štampe i fotografija

vodila tajni rat protiv kraljevske porodice. Zbog takvog njenog ponašanja, tvrdilo se u istraživanjima javnog mnjenja, popularnost britanske kraljevske kuće i same monarhije, kao institucije, bila je na najnižem istorijskom nivou, a manje od 50 odsto Britanaca podržavalo je monarhiju. Dajana je bila nacionalna ikona, ali i ličnost s kojom se poistovećivalo mnogo običnih ljudi. Zbog problema u braku i životu, koje imaju i mnogi obični smrtnici, Britanci su se jednostavno identifikovali sa njom i ona je bila deo i njihovih života. Posle tragedije, britanska kraljevska porodica i kraljica Elizabeta lično našle su se na udaru neuobičajeno oštre kritike londonske štampe zbog „nedovoljne žalosti“ za nesrećno nastradalom princezom od Velsa. Javno je postavljeno i pitanje zašto na Bakingemskoj palati nije spuštena zastava na pola koplja, kao na većini zgrada širom Britanije, a kritičari se nisu zadovoljili ni zvaničnim objašnjenjem da se zastava vijori samo kada je kraljica u Palati. Londonski Indipendent otišao je i korak dalje pa je pozvao prestolonaslednika, princa Čarlsa, da posle smrti njegove majke, kraljice Elizabete, ukine monarhiju u Britaniji.

ekskluzivno

Mnogo snage i ljubavi treba

da bi čovek ostao dobar, pošten i zdravv Hana Selimović veruje u svekoliku mogućnost čoveka, da se on rađa sa mogućnostima da bude mnogo toga, a onda bira svoj put, ili pusti da put odabere njega. Nije elitista, ne veruje u pozorište za odabrane, a zbog svega čime nas sa svih strana napadaju, „zbog prostakluka, bede, manipulacija, poniženja“, moramo se vratiti klasicima. Veruje da „sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju u naslikanoj tišini i usredsređenosti iz dana u dan sipa mleko iz bokala u činiju, svet ne zaslužuje smak sveta“. Jedna od najboljih mlađih glumica u regiji pričala je za Original o predstojećem Bitefu, kulturi u Srbiji, glumačkom identitetu, umetnosti, klasicima... Razgovarala Margita Milovanović fotografije igor pavićević

intervju

ekskluzivno

Kada dopustimo sebi drskost da kažemo da nam je publika neobrazovana, to znači da je mi nismo obrazovali. Da joj nismo nudili. Da smo je potcenjivali, podilazili joj misleći da je ona sposobna za malo, ili barem misleći da za mnogo nije sposobna

lada Hana Selimović, glumica specifične fizionomije, izražajnog profila i grubljeg glasa, ali začudne energije, scenske lepote i ekspresije, bila je perfektna Saša i jedina u ansamblu koja je posve zasluženo dobila otvoreni aplauz. Njena Saša bila je toliko slojevita, nijansirana, obojena, sočna, smešna i tragična, klasična i moderna istovremeno, tačno kako je to zamislio Čehov, da je bio pravi užitak posmatrati je kako suvereno vlada pozornicom, poput mlade lavice – rekla je kritika nakon briljantne Hanine igre u „Ivanovu“. Glumačka diva u nastajanju, kažu, ne podleže klišeima, beskompromisna, potentna, raskošnog talenta, pravo iz klase profesora Nebojše Dugalića. Činjenice poput one da je laureatkinja priznanja Sterijinog pozorja dokaz su da njen umetnički put nimalo nije promašen. Uskoro ćemo je gledati na ovogodišnjem Bitefu koji će biti održan između 22. i 30. septembra pod nazivom „Epsko putovanje“. Magiju scene, kaže Hana, uvek i pre sve čine ljudi, a šta god je pitali i o čemu god da promišlja, onako mudro, starinski lepa, u srži njene kontemplacije je ljubav. Uvek je ljubav. I rad na „Ivanovu“ bio je lekcija o ljubavi, dobroti, nepretencioznosti i prijateljstvu. Veruje u svekoliku mogućnost čoveka, da se on rađa sa mogućnostima da bude mnogo toga, a onda bira svoj put, ili pusti da put odabere njega. Nije elitista, ne veruje u pozorište za odabrane, a zbog svega čime nas sa svih strana napadaju, „zbog prostakluka, bede, manipulacija, poniženja“, moramo se vratiti klasicima. Njen put određen je vezom sa mladim, već etabliranim rediteljem Igorom Vukom Torbicom, sa kojim u matičnom Narodnom pozorištu i sarađuje. Veruje da „sve dok ona žena u Kraljev-

skom muzeju u naslikanoj tišini i usredsređenosti iz dana u dan sipa mleko iz bokala u činiju, svet ne zaslužuje smak sveta“. „Ponosna sam što volim, što mislim, što se pitam. Sve što se desi u jednom životu služi na ponos, sem činiti nažao drugom čoveku. Sve drugo je iskustvo, a iskustvo je neprocenjivo.“ Jedno, naposletku, jeste istina: Hana Selimović danas je nesumnjivo među najboljim mlađim glumicama u regiji. Kultura je u našoj zemlji, već je to opšte mesto, u sveopštoj dubiozi u različitim kontekstima. Premda je ovo pitanje već pohabano i pomalo otrcano, valja se osvrnuti na to kao umetnica koja već briljira i koja će tek briljirati na našoj pozorišnoj sceni. Na blato u koje su vas umetnike bacili i šta je iz njega sve briljantno poteklo. Ima li mesta promenama? Guše li se umetnici, naročito glumci međusobno? Šta uopšte danas znači biti umetnik u Srbiji?

Ponekad se osećam kao da je krajnje neukusno govoriti o kulturi u zemlji u kojoj se radnici tretiraju kao potrošna roba. A s druge strane, ipak, verujem da je umetnost važan saborac svakom i svakakvom vremenu koje čoveka snađe. I da je ona nužna. Međutim, kod nas je valjda toliko prioriteta zapostavljeno da mi ne znamo

Čovek raste, nazaduje, meandrira, napiše, pa pocepa; nema tu udaranja pečata i konačnih istina

intervju

odakle više krenuti. Ali u jednom trendu vajkanja o tome kako je kultura spala na samu ivicu sopstvene egzistencije, ja bih pak rekla sledeće. Imam sreće da sam odnedavno deo Narodnog pozorišta, koje je u poslednjih par sezona napravilo potpuni obrt u pozorišnoj ponudi Beograda. Imam sreće da radim sa ljudima koji me interesuju, da se bavim literaturom i temama koje me se tiču, i da gledam predstave sa kojih izađem kao dirnuta i obradovana publika. Kada bi svako od nas možda malo više negovao ljubav prema svom poslu sa svim problemima i nepravdama koje on izvesno nosi (kao što ih nosi i svaki drugi posao), možda bi to već bio jedan mali

korak napred u umetničkom, etičkom i ljudskom smislu. Mali ali važan. A velike borbe se vode temeljno i postepeno. Da li je dužnost umetnika da bude politički i društveno angažovan i mimo scene, ili može da se sa punim pravom izoluje iz društvenopolitičkog konteksta (ukoliko je to ikako moguće)? Ima li sredine?

Svaki čovek ima pravo na svoje osećanje dužnosti. To je nešto što se teško može nametnuti. Postoje različiti oblici društvenopolitičkog angažmana. U redu je da se svako opredeli sa svoj oblik borbe. Ali borba mora da postoji.

Kakav je tvoj glumački senzibilitet? Na kojim temeljima si izgradila glumački identitet?

Ni na jedno od ovih pitanja nemam konačan odgovor. Niti je moj glumački identitet izgrađen, niti je moj senzibilitet konstanta. Čovek raste, nazaduje, meandrira, napiše, pa pocepa; nema tu udaranja pečata i konačnih istina. Ja sam zbir potpuno kontradiktornih stvari. Sve one u raznim fazama traže svoju prevlast. Dodajte na to okolnosti, ljude, sudare sa drugima, zrenja, regresije, ambicije, odustajanja, ljubav, strahove, čežnje, tumaranja. Sve to čini mene. I možda još toliko toga o čemu uopšte nemam pojma. Nemam nikakve recepte. Čovek

ekskluzivno

Kada bi svako od nas malo više negovao ljubav prema svom poslu sa svim problemima i nepravdama koje on izvesno nosi, možda bi to već bio jedan mali korak napred u umetničkom, etičkom i ljudskom smislu

mora da se posmatra, osluškuje. Sve je to bolno, i prelepo. U tom traženju, između jednog i drugog preispitivanja, u tom čudnom međuprostoru, tu su verovatno negde i moj identitet i moj senzibilitet. O tvojoj ulozi Saše u predstavi „Ivanov“ Narodnog pozorišta u Beogradu dugo se pričalo i još se priča sa oduševljenjem. Žiri Festivala malih scena u Rijeci, između ostalog, dodelio ti je Nagradu za najbolju žensku ulogu, upravo za ulogu Saše. Je li to bio težak posao, uvući se tako liku pod kožu, ili je nadošlo lako i spontano? Kako savladavaš saživljavanje sa likom koji tumačiš tako da krajnji rezultat budu svekolike ovacije publike i kritike?

To je bio veliki, naporan i predivan rad. Svaka osoba koja je učestvovala u radu na toj predstavi je za mene drug i saborac. Retko se stvori tako unisona i snažna energija kod gotovo svih učesnika u stvaranju jedne predstave. Kada se to pak desi, to je neprocenjivo iskustvo. Saša je jedna od mojih najdražih uloga i ujedno, čini mi se, neki pozorišni oproštaj od devojaštva i svih iluzija koje ono sa sobom nosi. Kritika je rekla i da je Tatjana Man-

dić Rigonat praktično nokautirala Eimuntasa Nekrošiusa, reditelja HNK-ovog „Ivanova“. Kažu i da je ovo predstava atmosfere, čehovljevske melanholije, predstava u kojoj, „za razliku od Nekrošiusove besmislice, možete uživati u svakoj rečenici, koju glumci izgovaraju pravilno“. I, najvažnije, da je „mlada Hana perfektna Saša“. Smatraš li ovdašnju publiku pozorišno i književno obrazovanom?

Ne postoji merilo kojim se može meriti publika kao unisono telo. Publiku sačinjavaju različiti ljudi, sa različitim ukusima. Nije svaka publika ista. A onda kada dopustimo sebi drskost da kažemo da nam je publika neobrazovana, to znači da je mi nismo obrazovali. Da joj nismo nudili. Da smo je potcenjivali, podilazili joj misleći da je ona sposobna za malo, ili barem misleći da za mnogo nije sposobna. To je ruganje i jedan elitistički manir koji nema veze sa onim što pozorište zapravo jeste. Beograd je veliki grad. On treba da nudi mnogo. I naposletku, pozorište nije institucija za obrazovane ili neobrazovane. Ono je namenjeno ljudima. Ono, ako hoćete, obrazuje. Meni je tužno da ovoliki grad praktično nema nijedan prostor za mlade, nijedno pravo alternativno pozorište, sa funkcionalnim sistemom koji

opstaje i pruža mogućnost neafirmisanim, mladim, ili naprosto neinstitucionalnim umetnicima da imaju poligon za svoj rad. Da li situacije kada vrhunske predstave poput Torbičinog „Hinkemana“ dožive ovacije u Beogradu, a „Ivanov“ Tanje Rigonat u Zagrebu, dokazuju da umetnost prevazilazi naizgled nesavladive barijere? Da su ljudi u umetnosti makar iskreni?

Zanimljivo da pominjemo baš ta dva događaja. U jednom sam učestvovala kao navijač i uzbuđena publika, a u drugom kao glumica koja ima veliku tremu i odgovornost pred nekim vrlo dragim ljudima pred kojima smo te večeri igrali. I mogu da kažem – zasigurno – jednu stvar: atmosfere sa beogradskog „Hinkemana“ i zagrebačkog „Ivanova“ jesu ono zbog čega se ja bavim pozorištem. Prilično je upečatljiv odnos koji imaš sa svojim partnerom u ljubavi i poslu, Igorom Vukom Torbicom. Da li je odnos koji imaš sa njim uticao na oblikovanje tog tvog glumačkog senzibiliteta? Kritika ga voli, prilično je cenjen i hvaljen u regionu kao reditelj koji je „počeo da komunicira s čitavim svetom i sa svojim

intervju

Povremeno pomislim da sam našla neke odgovore, a već za koji trenutak mi svaki smisao potpuno izmakne. I to je u redu. Pitanja su lepša od odgovora. A između je vreme. A u vremenu ljubav. Ljubav je, valjda, svrha. I života, a i umetnosti vremenom temama koje su danas ultimativno aktuelne: egzistencijalna beda, komercijalne laži, život bez dostojanstva, malograđanske opsesije, kapitalizam, blizina rata; vrlo angažovan redatelj, a da to sam sebi nije napisao na prsima i da, na početku i na kraju, on uvek ostaje veran pozorišnoj poetici, glumcima i vlastitoj umetničkoj fantaziji“.

Svaka osoba koja vam prođe kroz život vas na neki način određuje. Moj intimni odnos sa Igorom me je svakako duboko odredio u mnogim stvarima, i mislim da me je učinio boljom nego što sam mislila da umem biti. Kada je reč o našem profesionalno-partnerskom odnosu, osećam da sam tek krenula da učim od njega, ali naš prvi zajednički rad je veoma duboko uticao na mene, moje poglede na moj posao, snage i taktike, kojima sam inače potpuno nesklona. Biću zahvalna na svakoj prilici za takvu saradnju, jer se tu otvore svakakvi veličanstveni prostori saznanja o intimi, profesiji, poverenju i još o mnogo čemu dragocenom, za pozorište a i za život. Sa Igorom si se upustila u Tolstojevo tumačenje duše u komadu „Carstvo mraka“. U Rusiji je u svoje vreme delo „Carstvo mraka“ bilo deset godina zabranjeno za izvođenje. Koliko ga je delikatno scenski iskazati? Igor je čak rekao da bi voleo da predstava bude još mračnija nego što sam tekst nudi, zato ona dodatno intrigira Igorovim „intervencijama“ i motivima. On je priču smestio u neobičnu scenografsku postavku – glumci ne vide publiku niti imaju kontakt sa njom jer „to je priča o ljudima koje ne vidimo dok eventualno ne dođu na naslovne strane novina, a tad je već kasno“. Na šta ste se usredsredili?

Mislim da je fokus na tome koliko je i kako sve čovek zapravo sposoban za zlo. I da, na

neki način, svako od nas čini potencijalnog zločinca. Mi danas živimo u bedi, u prividnoj slobodi, u hiljadama i hiljadama stega koje ovo vreme nameće. Ljudi su nemoćni i poniženi. Mnogo snage i ljubavi treba da bi čovek ostao dobar, pošten i zdrav. Ali zlo nije samo naša medijska svakodnevica, kako ga mi ponekad uz kafu i tost doživljavamo. Licemerje je misliti da smo od toga zaštićeni. O tome je ova predstava. O potencijalu čoveka da zabludi u najgore hodnike življenja, osećanja i delovanja. Taj komad je važan u duhovnom, sociološkom, političkom, pa i ontološkom smislu. On jeste jedna vrsta moraliteta, opomene. Međutim, sa trilerskom strukturom i veoma eksplicitnim prizorima, naročito za 19. vek. Zato je i bio zabranjen. A možda i zato što ljudi ne vole da se gledaju u ogledalu. Ni u 19. ni u 21. veku. Hajde, pošto su u fokusu tvoja čehovljevska i tolstojevska tumačenja, da se osvrnemo na njih dvojicu. Šta su ti dali? Kakav odnos imaš prema toj dvojici pisaca, šta su dali nama, neglumcima, zašto da im se (ne) vraćamo?

Velike teme nemaju rok trajanja. Klasici su zato klasici. Ta literatura nije pitanje trenda. Ona je zaista večna. I uvek se zapravo bavi čovekom. A čovek nikada ne izlazi iz mode. S Tolstojem sam imala jedan vatren, buran i ne baš ljubavan odnos. A Čehov je pisac kome bih uvek iznova želela da se vraćam na sceni. To je ljubav koja će trajati. Obojici sam zahvalna što danas imam privilegiju da pokušam da se bavim takvim sjajnim temama, o kojima su oni znali tako mnogo i blistavo. Na koji način onda interpretiraš svrhu umetnosti?

Ne znam ni koja je svrha življenja, a kamoli bavljenja umetnošću. Povremeno pomislim da sam našla neke odgovore, a već za koji trenutak mi svaki smisao potpuno izmakne. I to je u redu. Pitanja su lepša od

odgovora. A između je vreme. A u vremenu ljubav. Ljubav je, valjda, svrha. I života, a i umetnosti. Neću te pitati o srodstvu sa velikim Mešom Selimovićem, niti o belegu prezimena, tati novinaru, iako o tome ne zna mnogo ljudi. Zanima me da li umetnički zanos i kreativnost možda generišu kod tebe i neke druge umetničke forme koje nisu glumačke? Pišeš li, eto, na primer?

Pišem. Stidljivo i retko, ali sa velikim zadovoljstvom. Zasada tako. Kasnije ću se možda odvažiti i na ozbiljnije bavljenje pisanjem. Mislim da ono zahteva da stišam nemire koji mi još uvek prave buku u mislima. Daću sebi još vremena. Da vidim umem li ja to, ili samo volim. Trenutno u Narodnom pozorištu radiš predstavu sa Jernejom Lorencijem, čija je polazišna tema srpska epska poezija, a koja će premijeru imati na Bitefu 26. septembra.

To je jedan vrlo zanimljiv rad na koji, čini mi se, nisam ni najmanje bila spremna, ali zapravo počinjem da shvatam da uopšte nisam ni morala biti. Jernej radi na poseban način. Svi ljudi iz njegovog autorskog tima, kao i sve moje kolege glumci iz predstave divni su i talentovani ljudi, i sastajemo se svaki dan učeći nešto novo o sebi, jedni o drugima. Nemam jasnu sliku kako će ta predstava izgledati, ali mislim da ću uživati da je igram. Predstava se i radi u koprodukciji Narodnog pozorišta i Bitefa. To zvuči kao jedan veliki događaj, no mi se trudimo – zasad makar – da to apstrahujemo, te ne mogu da dam precizan odgovor na to koji je moj odnos prema tome što imamo premijeru na Bitefu. Mislim da u nekom vakuumu između uzbuđenja i panike biram da ne mislim o tome, nego samo radim svoj posao i trudim se da u njemu i uživam.

KNJIŽEVNOST

Hari Poter, zauvek

Dečak koji je preživeo

Fenomen Harija Potera traje celih 20 godina, a Dž. K. Rouling, žena koja je dodala mnogo boje i magije u detinjstvo mališana širom sveta, rekla je da je njegova priča završena (bar zasad), dok na jesen izlaze posebne knjige. A kako je sve počelo? Kako je knjiga koju je odbilo više od dvanaest izdavača Džoanu Kej Rouling postavila na prvo mesto Forbsove liste najplaćenijih pisaca? Knjige (Kamen mudrosti, Dvorana tajni, Zatvorenik iz Askabana, Vatreni pehar, Red feniksa, Polukrvni princ, Relikvije smrti i Ukleto dete) prodate su u više od petsto miliona primeraka i prevedene na skoro 80 jezika. U čemu je tajna uspeha? Razgovarali smo sa domaćim fanovima Harija Potera, koji su stariji nego što mislite...

Piše Marija Božić

KNJIÅ½EVNOST

KNJIŽEVNOST

godini kad se obeležava jubilej – 20 godina od objavljivanja prve knjige o Hariju Poteru, usuditi se da kažete da ste sve ove godine izbegavali upoznavanje sa mlađanim čarobnjakom i Hogvortsom, u najmanju ruku graniči se s blasfemijom. Rizikujem i da izazovem čuđenje, a možda i bes armije Harijevih obožavatelja koja je u Srbiji brojna i verna svetu magije. I knjige sam čitala u nekim godinama kad su moji prijatelji već imali ozbiljan staž koji se računa u filmovima i pročitanim knjigama o „dečaku koji je preživeo“. San bi me hvatao već pred kraj prvog filma „Hari Poter i kamen mudrosti“, ali odgledala bih tek toliko da se uverim da su deca na bezbednom, dok su moji prijatelji zakucani za ekran sedeli i po nekoliko sati. Lepe su to dremke bile. Kasnije sam uspela da pokucam i na vrata Hogvortsa i osetim delić magije i shvatim zašto svi vole tog dečaka s znakom munje na čelu. Fenomen Harija Potera traje celih 20 godina, a Dž. K. Rouling, žena koja je dodala mnogo boje i magije u detinjstvo mališana širom sveta, rekla je da je njegova priča završena (bar zasad), dok na jesen izlaze posebne knjige. Britanski mediji pišu da se vreme deli na pre i posle Potera. Prva od dve knjige koja će biti objavljena u oktobru nosi naziv Hari Poter: Istorija magije i „obećava čitaocima fascinantno putovanje i upoznavanje s predmetima koji se proučavaju u Hogvortsu, od alhemije do napitaka i časova nege magičnih stvorenja“. Druga od dve najavljene knjige Hari Poter: Putovanje kroz istoriju magije prepuna je skica i stranica rukopisa autorke kao i fantastičnih ilustracija Džim Kej. A kako je sve počelo? Kako je knjiga koju je odbilo više od dvanaest izdavača Džoanu Kej Rouling postavila na prvo mesto Forbsove liste najplaćenijih pisaca? Knjige (Kamen mudrosti, Dvorana tajni, Zatvorenik iz Askabana, Vatreni pehar, Red feniksa, Polukrvni princ, Relikvije smrti i Ukleto dete) prodate su u više od petsto miliona primeraka i prevedene na skoro 80 jezika. U čemu je tajna uspeha HP? Sin jedinac Džejmsa i Lili koji su poginuli boreći se za njegov život sa čarobnjakom Voldemorom, glavni je lik u serijalu knjiga i filmova. U filmovima njegov lik tumači Danijel Redklif, koji je još kao dečak dobio tu ulogu i kroz nju se oblikovao kao glumac, kasnije je tumačio mnoge druge, ali ova mu je obeležila karijeru i za obožavatelje uvek je bio i ostao samo Hari.

Uspeo je da preživi „avada kedavra“,

je Voldemor ubio njegove roditelje, i od tad postao poznat kao „dečak koji je preživeo“ u svetu magije i publika je iščekivala ekranizaciju prve knjige. Autorka nije ni očekivala da će knjiga koju je odbilo prema nekima dvanaest, a prema drugima šesnaest izdavača tako brzo postati popularna iako je prvo izdanje štampano u svega hiljadu primeraka. Možda nikad ne bismo imali priliku da se upoznamo s tim svetom magije da Alis Njutn, ćerka osnivača čuvene izdavačke kuće Blumzberi, od oca nije tražila da joj omogući da pročita ostatak rukopisa jer je Roulingova predala svega par poglavlja. Dž. K. Rouling živela je od socijalne pomoći i sad je već anegdota o tome da je rukopis iznova i iznova prepisivala jer nije imala novca za kopiranje, postala legenda. I to je samo jedna od anegdota koja se dovodi u vezu sa autorkom najpoznatije knjige za decu, ali i odrasle, jer teme kojima se Roulingova bavi u svojim knjigama mnogo su više od bajki i univerzalne borbe između dobra i zla. Posebna pažnja posvećena je predrasudama, a borbu između klasa najbolje prikazuju različite kuće u Hogvortsu, školi magije i čarobnjaštva. Tamo postoji magično pero koje registruje da je rođena osoba koja može da se bavi magijom i zapisuje ime. Svake godine, kad neko od te dece napuni jedanaest godina, Minerva Mekgonagal, zamenica direktora, šalje pisma i poziva ih da postanu učenici Hogvortsa. Ako onaj kome je pismo namenjeno ne dobije poziv, iz ko zna kojih razloga, sove će nastaviti da dostavljaju pismo dok ono ne bude u rukama osobe kojoj je namenjeno. Sve što je potrebno đaku prvaku kad septembar pokuca na vrata stane u ranac, od pribora do knjiga. Nepisano je pravilo da torba preteže unazad dok se mališani savijaju pod teretom, često nepotrebnih stvari spakovanih unutra. A sve što je potrebno nekome ko se sprema da se otisne na avanturu u Hogvorts, za koji nije precizno utvrđeno gde se nalazi, ali se pretpostavlja da je reč o Škotskoj, može da se kupi u Dijagon aleji.

smrtonosnu kletvu kojom

Teme kojima se serijal bavi mnogo su više od bajki i univerzalne borbe između dobra i zla. Posebna pažnja posvećena je predrasudama, a borbu između klasa najbolje prikazuju različite kuće u Hogvortsu, školi magije i čarobnjaštva

Čarobni štapići, metle i razni slatkiši, sve je to bilo primamljivo i za Bojanu Katić, devojku koja je prošle godine otputovala u Portugaliju i posetila neka mesta gde je Dž. K. Rouling pisala knjigu o Hariju Poteru. „Priča se da je u tom mestu Majestic napisala prve redove knjige na salveti. To je sad ogromno turističko mesto. Takođe, odore, grifini i neki detalji koji se vide posle u knjigama inspirisani su njenim životom tamo. Bila je udata za Portugalca dve godine i iako se nije lepo završilo, od toga je nastala neka magija“, kaže Bojana i otkriva kako je ušla u svet magije. „U posetu nam je došla moja sestra od tetke i majka je odlučila da ‘izvede‘ decu u bioskop prvi put. Godine 2001. izašao je prvi film ’Hari Poter i kamen mudrosti’, pa smo mama, sestra, mali brat u stomaku i ja otišli da gledamo ‘dečaka koji je preživeo‘ u Sava centru“, otkriva Bojana. Prednost daje knjigama zbog detalja iz magičnog sveta koji je sama mogla da zamišlja i dodaje da je „u osnovnoj školi postojao jedan klan štrebera koji su bežali s dosadnih časova u biblioteku da čitaju knjige“. To su bila deca koja su odrastala uz jedan paralelni magični i lepši svet. „Pritom, HP serijal nije samo bajka za decu. On se bavi mnogo dubljim društvenim problemima sa prstohvatom magije koja u prevodu na naš ‘dosadni‘ svet u suštini svodi sve na srčanost i ljude dobre volje. Serijal se bavi problemom socijalnih razlika, dobra i zla, samospoznajom, prijateljstvom i ljubavlju. Mislim da je zato večna saga koju će uvek sa zadovoljstvom čitati i mladi i oni koji su preživeli svet odraslih“, zaključila je Bojana. Kad učenici stignu u Hogvorts, počinje raspoređivanje po kućama kojih ima ukupno četiri, Grifindor, Haflpaf, Revenklo i Sliterin, nazvane po prezimenu osnivača. Posle njihove smrti, Šešir za razvrstavanje stavlja se svakom učeniku na glavu tokom Razvrstavajuće ceremonije i tako bude određeno ime kuće kojoj učenik pripada. Procena se vrši na osnovu sposobnosti i osobina učenika, a između njih postoji suparništvo i ne uvek prijateljski odnosi, pogotovo s kućom Sliterin. Već tu na delu imamo ideju da postoje razlike među decom, da ih treba razdvojiti i uputiti da se druže samo sa članovima iste kuće. To su i deca primećivala, ali nisu imala jasnu predstavu o čemu se zaista radi. „Dž. K. Rouling uspela je u tome zato što je sve prave vrednosti u životu provukla kroz magiju. Naravno, mlađima je zanimlji-

KNJIŽEVNOST

Dž. K. Rouling živela je od socijalne pomoći i sad je već anegdota o tome da je rukopis iznova i iznova prepisivala jer nije imala novca za kopiranje, postala legenda

vo da čitaju baš zato što je magija u pitanju, razna stvorenja, štapići, čini, borba dobra i zla, ali kada postaneš malo stariji, shvatiš o čemu se u stvari radi. Sloga, prijateljstvo, upornost, hrabrost, pa čak i u jednom trenutku odustajanje od nečega, ali i povratak tome, želja da se završi nešto započeto“, objašnjava Mateja Lazin, jedan od najvećih obožavatelja ne samo u Beogradu nego verovatno i u Srbiji.

osećaj je bio kao da sam kupio nov telefon“, otkriva Mateja. Nisu svi tako posvećeni HP kao oni, ali dele istu ljubav prema deci iz Hogvortsa. Na različite načine su se upoznavali s njima, zamišljali ih pre pročitanih knjiga i oni su im bili najveća podrška u teškim trenucima. Jedna devojka iz Australije provela je četiri nedelje u bolnici, a nikad nije bila sama. Pored njenog bolničkog uzglavlja bila je Hermiona, Ron, svraćao je i Hari.

Roditeljima bi preporučio da deci čitaju ove knjige i uveo ih u obaveznu lite-

raturu. Bila bi to prava, ozbiljna reforma obrazovnog sistema koja bi deci učvrstila temelje za snove i dala krila da lete, ali i korene (pročitane stranice) da se vrate. Možda ne bi leteli kao u kvidiču, čarobnjačkom sportu, kombinaciji letenja na metli i dobacivanja loptama u vazduhu, ali bi svakako imali kuda da odu. Saznali bi jednu od najvećih istina, da se ništa ne dešava samo njima već da i drugi dele iste želje i strahove. U Domu omladine u Beogradu pre tri godine održana je prva „Potermanija“. „To je bilo nešto najuzbudljivije čemu sam prisustvovao. Ljudi koji vole isto što i ti, okupljeni na jednom mestu, dosta njih maskirano u likove, svi štandovi sa kul stvarima gde ne možeš da se odlučiš šta bi pre uzeo, pa samo otvaranje događaja, razvrstavanje po kućama, stvarno se osećaš magično. Te godine sam kupio i svoj prvi štapić, a

Milica Đerić kaže da Hari Poter predstavlja beg od stvarnosti u drugi svet u kome pronalazimo sebe. To potvrđuje i Ozren Petrović koji je čitao dok su njegovi drugari igrali igrice ili išli na fudbal. „Uveo me je u svet mašte i magije, a kad uđete u taj svet, onda nema nazad“, objasnio je on. Mnogi fanovi okupljaju se i organizuju maraton kako bi zajedno gledali filmove. Jedna od manifestacija koja ih okuplja na jednom mestu je „Potermanija“ koja se već tri godine održava u Domu omladine u Beogradu. Za ljubitelje Harija Potera ovo je veoma interesantno i jedna od nezaobilaznih rasprava jeste pitanje roda, klase i prava manjina što su ključne teme kojima se Dž. K. Rouling bavila u svojim knjigama. Koje su to predrasude i netrpeljivosti u magičnom svetu, da li su izmišljene ili pak pisane po uzoru na one iz stvarnog sveta s kojima se suočavamo? Dž. K. Rouling, uprkos svim preprekama, uspela je da napiše knjigu za decu koju mogu da čitaju i odrasli. Ceo serijal knjiga o Hariju Poteru obavijen je kako velom magije, tako i nizom anegdota o kojima obožavaoci polemišu s vremena na vreme. Jedna od njih je i da je autorka odbila da se ukrca u avion u Americi dok joj službenici na aerodromu nisu dozvolili da unese rukopis kao lični prtljag. Razlog je bio taj što je veći deo rukopisa bio ispisan rukom, kopije nije bilo i u slučaju gubitka prtljaga, priča bi bila zauvek izgubljena. Svoju viziju dečaka koji nije svestan da je čarobnjak pretočila je u osam knjiga. Iako je pisala od rane mladosti, tek kad je bila u teškoj životnoj situaciji i pala u depresiju, jedna vožnja od Mančestera do Londona bila je ključna za priču koju je ceo svet zavoleo. I dok čekaju dve nove knjige, obožavatelji će se držati čuvene izreke profesora Snejpa. „Kad ostarim i budem sedeo na stolici za ljuljanje, čitaću Harija Potera. I kad me članovi porodice budu pitali zar još uvek, reći ću – zauvek.“

BUDI AMBICIOZAN

Jedna posebna junakinja tara Iako na prvi pogled, dok pije limunadu bez šećera, deluje kao i svaka druga devojčica njenih godina, to ne treba da nas zavara. Tara Marković je napisala pravi roman, ozbiljno štivo za decu, ali i one koji su odavno naučili prva slova, tablicu množenja i deljenje razlomaka. Stvar srca roman je za velike i male, za decu i sve one koji se tako osećaju, a Tara u prvom velikom razgovoru za Original otkriva kako je počela da piše roman, šta bi radila da je mađioničar i kad ćemo moći da čitamo još jednu njenu knjigu, ali i čime bi volela da se bavi kad još malo poraste Piše Marija Božić Foto Igor Pavićević

ara Marković prvo je

naučila

čita,

Da su knjige njene omiljene igračke najbolji dokaz je roman Stvar srca koji je ova desetogodišnjakinja napisala i sama ilustrovala. To je njena druga knjiga, a prvu je napisala na letnjem raspustu, u pauzi između prvog i drugog razreda osnovne škole. Za tu knjigu od nekih dvadesetak strana pod nazivom Kaja u Beogradu, u kojoj je glavna junakinja njena sestra od tetke iz Holandije, kaže da i nije bila tako ozbiljna. I kako onda da se bar na trenutak ne zapitamo: da li se od dece tih godina zaista očekuje da napišu knjigu? Iako na prvi pogled, dok pije limunadu bez šećera, deluje kao i svaka druga devojčica njenih godina, to ne treba da nas zavara. Tara je napisala pravi roman, ozbiljno štivo za decu, ali i one koji su odavno naučili prva slova, tablicu množenja i deljenje razlomaka. Stvar srca roman je za velike i male, za decu i sve one koji se tako osećaju, a Tara u prvom velikom razgovoonda da govori.

BUDI AMBICIOZAN

ru za Original otkriva kako je počela da piše roman, šta bi radila da je mađioničar i kad ćemo moći da čitamo još jednu njenu knjigu, ali i čime bi volela da se bavi kad još malo poraste. „Prva knjiga o jednoj posebnoj junakinji Mariji“, stoji u podnaslovu Tarine knjige. A ko je Marija, devojčica čije zgode i nezgode pratimo na više od dve stotine strana? Ona ima osam godina i tri meseca. Ne sviđa joj se preterano njeno ime, a više bi volela da se zove Elizabeta. Ne igra se preterano često, više čita Trejsi Biker. Dobro, ponekad se igra barbikama. Tara priznaje da su neki od junaka iz njene knjige stvoreni po uzoru na ljude iz njenog okruženja. Mada na prvi pogled situacije u kojima se nalaze deluju svakodnevno i ni po čemu posebno, vredne su pažnje i obavezno izmame osmeh na lice. „Mene ima u knjizi, u liku Marije, ali i

moje porodice i prijatelja. Sofija je, recimo, mešavina tih pametnih drugarica i voli da peva“, otkriva Tara i dodaje da se niko posebno nije prepoznao u knjizi i da je svaka sličnost sa stvarnim likovima slučajna. Krajem decembra 2015. Tara je počela da piše knjigu, ali u školi se nije naročito hvalila jer, kako kaže, znala je da neće razumeti. Tarina mama Brankica kaže da Tara nikome nije dozvoljavala da čita rukopis pre nego što ga je završila, takav je bio dogovor. Svakog dana je pisala i na kraju se i sama iznenadila koliko materijala ima. „Ime Marija bilo je prvo koje mi je palo na pamet. Do tada, nisam znala u šta će se moja najduža knjiga na kraju pretvoriti. Mislila sam da ću se pozdraviti s njom posle nekoliko stranica, ali sam ipak nastavila da pišem jer sam dobila inspiraciju. Mariji sam dodala mnogo svojih osobina. Na primer, ona ne voli mleko, kao ni ja“, otkriva verovatno najmlađa autorka u Srbiji. Radnim danima ide u školu, a kad se vrati kući, stigne i da napiše nekoliko strana knjige. Kao i njena junakinja Marija, voli muziku, a posebno su joj omiljeni ženski vokali. Marija bi rekla da voli strane pesme zato što su domaće „krševi“, a sa Tarom bi se usaglasila u vezi sa omiljenim žanrom, pop rokom. Pored Marije, u knjizi su najviše zastupljeni likovi dece. Tu su njene drugarice Ana, Jelena, Đina, Sofija i mnogi drugi. Oni su zanimljivi, duhoviti i maštoviti, na onaj način kako to samo deca umeju da budu, ali nezgode sa kojima se suočavaju su stvarne i teraju na razmišljanje.

Kako izgledaju problemi iz perspektive dece, šta muči te male ljude za koje često umemo da kažemo da žive bezbrižno? Kako izlaze na kraj sa vršnjacima koji ponekad umeju da budu surovi? „Učiteljica me je pitala: Pa kako si mi, Marija? Ne izgledaš dobro. Đina i ja više nismo prijateljice, rekla sam. Je li, a zašto, upitala je? Počela je da me zafrkava, a i muka mi je zbog toga, rekla sam poluglasnim tonom. Nisam, dobacila je Đina. Ne, više nisam takva, vesela Marija. Sad sam tužna Marija“, piše Tara u knjizi. Marija je vozila automobil u više na-

kuće, dobila orden za iskazanu hrabrost i nesebičnost kada je spasla bebu iz Save, ali i pokazala da je sasvim obična devojčica koja šalje pisma svojoj drugarici Jeleni koja živi u Hrvatskoj. „Najviše bih volela da letim i budem nevidljiva. Ljudima bih slala poklone iz vazduha. Spasavala bih one kojima se desi neka nesreća. Da sam mađioničar, najviše bih volela da održavam besplatne predstave. Unapred pripremljene poklone, krišom bih dala svom pomoćniku koji je sakriven ispod pozornice, a on bi ih onda meni dodavao, dok drugi ne gledaju i tako bismo usrećili mnoge gledaoce“, priča Tara za Original i skoro da možete da je zamislite sa cilindrom na glavi kako stoji na pozornici i uspeva da izvede jedan od najvećih trikova, da nasmeje i obraduje nekoga malim i neočekivanim znakom pažnje. Njena razmišljanja o sreći, usamljenosti i mašti obično pripisujemo ljudima koji imaju više ispisanih stranica života, ali Tara ruši sve predrasude.

vrata, bežala od

Kako izgledaju problemi iz perspektive dece, šta muči te male ljude za koje često umemo da kažemo da žive bezbrižno? Kako izlaze na kraj sa vršnjacima koji ponekad umeju da budu surovi?

„Srećna sam kad je neko tu za mene. Najviše vredi kad imamo nekoga kome je stalo do nas jer ljubav vredi više od bilo čega na ovom svetu. Možemo da imamo veliku kuću, mnogo novca, ali to ništa ne vredi, to nije sreća. Ljubav je najjača stvar na svetu i nijedna sila nije jača“, objašnjava Tara i dodaje da najveću tugu za nju predstavlja gubitak voljenih osoba. Svet oko nas menja se iz trena u tren, a Tara sa neverovatnom lakoćom opaža i beleži pojave koje uočava. Čak i one događaje u kojima nije učestvovala oslikava čitavim spektrom emocija. Jedno od takvih poglavlja u knjizi je rođenje Marijinog mlađeg brata i mamin dolazak kući. „Ja sam jedinica, imam samo braću i sestre od tetke“, kaže Tara, ali to joj nije predstavljalo prepreku da detaljno opiše sve te emocije koje preplave starijeg brata ili sestru kad u porodicu stigne novi član. Možda biste se i igrali s njima, ali su suviše mali. Vozili biste i kolica, ali roditelji ne dozvoljavaju jer ste i sami nedovoljno veliki za tako nešto. U Tarinu knjigu iz snova stalo je još mnogo doživljaja iz škole, prijatnih i onih manje lepih, ali sve to čini život i sve je to bilo inspirativno jednoj od najmlađih autorki u Evropi. „Najvažnija je mašta zato što je ona najbolji oslonac. Tu možemo da izmišljamo zato što je to beskrajni svet“, objašnjava Tara kako je uspela ono što i mnogo starijim i iskusnijim autorima ponekad ne pođe za rukom, da ispričaju priču bez propusta i teških zapleta i pred čitaocima otvore vrata novog sveta u koji mogu da pređu ako im onaj u kome su trenutno nije baš po meri. Sve je to moguće u mašti, samo treba umeti voditi čitaoca kroz predele snova i ohrabriti ih da se prepuste i dozvole sebi luksuz da budu neozbiljni i detinjasti. I ko zna kuda ih maštarije odvedu i koje vidike otvore. Tara kaže da su u pripremi drugi i treći deo knjige, a da je Marijina priča tek počela i da niko ne zna da li će se ikada završiti. „Marija, glumica, književnica, pevačica, voditeljka, mlada mama? Polako, ima vremena“, zaključila je Tara u predgovoru prvog dela trilogije „o jednoj posebnoj junakinji Mariji“. Nema sumnje da će Tara pre nego što upiše svetsku književnost, kako je odlučila, i postane profesorka na Filološkom fakultetu, napisati još kvalitetnih knjiga koje će birati za lektiru ne samo njeni vršnjaci nego i oni koji su odavno otpevali „Đački rastanak“.

BUDI UMETNIK

Muzej naivne i marginalne umetnosti ovogodišnjom Devetnaestom likovnom kolonijom samo je nastavio četvrtu deceniju kontinuiranog organizovanog okupljanja najznačajnijih predstavnika autentičnih pojava neakademske likovne scene

BUDI UMETNIK

Umetnost iz duhovnog egzila

Piše Margita Milovanović

Sedmog septembra u Pariskom umetničkom centru Halle Saint Pierre u saradnji sa Muzejom naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine, otvorena je izložba Turbulences dans les Balkans („Turbulencije na Balkanu“) autorki Martin Lizardi i Nine Krstić. Ovaj projekat bio je zajednička ideja dva eksperta na evropskoj art brut sceni da se svetskoj publici predstave umetnici sa Balkana (iz Srbije pre svega), koji stvaraju van okvira mejnstrima. Više od sto pedeset dela (slika, skulptura, crteža, kolaža, instalacija) predstaviće dvadeset pet umetnika, samoukih vizionara, autsajdera, art brutista iz Srbije. O značaju „autsajdera“ za Original je pričala Nina Krstić, istoričarka umetnosti, kustoskinja i direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini

ostoji li umetnost koja nije kulturna – vešto pita istoričarka umetnosti, kustoskinja i direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini Nina Krstić, u svom kapitalnom delu Umetnost u duhovnom egzilu, u izdanju upravo MNMU. Za kulturnog čoveka kultura je monopol privilegovanih intelektualaca i profesionalnih umetnika nametnute kulturne politike, a globalno shvatanje umetnosti oduvek je kreiralo razvoj umetničke misli jednostrano. Većina mitova skovanih na opšteprihvaćenim estetskim kanonima uvek je bila praktično nedodirljiva, a ona inferiorna estetika večito u zapećku, pošto se smatrala lošijom i bila u saglasju sa argumentom da umetnost mogu da stvaraju samo obrazovani profesionalci.

BUDI UMETNIK

Zato Nina postavlja još jedno važno pitanje: Da li umetnost treba da teži lepoti koja je strogo definisana? „Jedan od mehanizama tog ustrojstva

otporu i neprihvatanju ikakve inventivnosti koja nema poreklo u profesionalnoj umetnosti“, govori Nina, i u pravu je kada kaže da kultura selektuje, filtrira i redukuje prema jednoobraznim standardima, i time umrtvljuje spontani kreativni instinkt kod ljudi, ali kulturološki prihvatljiv umetnik nije jedini Umetnik. Ima ona druga strana. Oni koji se odupiru diktatu kulturnog konformizma na svaki mogući način, intrigiraju, tragaju za iskonskim umetničkim izrazom, oni koji neretko bivaju otkinuti deo društva i nemajući više nikakvih dodirnih tačaka sa svetom koji ih okružuje, biraju duhovno progonstvo: autsajderi. „Mahnitost savremenog sveta, ubrzana destrukcija i invazija tehnokratije, drastično ugrožavaju humani odnos prema čoveku današnjice“, ističe Nina i dodaje da one podstiču uniformisanost, jednoličnost i ropstvo konvencijama, institucionalnim represijama i stereotipiji, čija je najdrastičnija posledica gubitak humanog identiteta. Autsajderi zato zauzimaju andergraund pozicije i počinju da žive i stvaraju po pravilima na marginama društvene stvarnosti. „Utamničeni unutar uskih granica racionalizma, oni se poraženo povlače u sopstveni kosmos, spontano izražavaju otpor i postaju osobenjaci i – neretko – umetnici“, objašnjava Nina. Autsajderi da. Oni koji „stvaraju pre svega iz svoje nasušne potrebe“. U savremenoj literaturi kod nas ne postoji adekvatan prevod termina outsider art, pa se najčešće i ne prevodi, dok istovremeno

je diskriminacija umetnika u

postoji čitav niz termina kao što su naivna, art brut, marginalna umetnost, skoro svi sa nekim uopštenijim značenjem. Autsajderi, ističe Nina, žive i rade po zakonima sopstvene spoznaje sveta i okruženja, a u likovnoj stvarnosti Srbije ovi samouki vizionari, autsajderi i marginalci postaju simbol potpuno novih standarda u umetnosti. Sedmog septembra u Pariskom umetničkom centru Halle Saint Pierre u saradnji sa Muzejom naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine, otvorena je izložba Turbulences dans les Balkans („Turbulencije na Balkanu“) autorki Martin Lizardi i Nine Krstić. Ovaj projekat bio je zajednička ideja dva eksperta na evropskoj art brut sceni da se svetskoj publici predstave umetnici sa Bal-

U savremenoj literaturi kod nas ne postoji adekvatan prevod termina outsider art, pa se najčešće i ne prevodi, dok istovremeno postoji čitav niz termina kao što su naivna, art brut, marginalna umetnost, skoro svi sa nekim uopštenijim značenjem

kana (iz Srbije pre svega), koji stvaraju van okvira mejnstrima. Više od sto pedeset dela (slika, skulptura, crteža, kolaža, instalacija) predstaviće dvadeset pet umetnika, samoukih vizionara, autsajdera, art brutista iz Srbije: Sava Sekulić, Ilija Bosilj Bašičević, Vojislav Jakić, Barbarien, Matija Staničić, Milan Stanisavljević, Ljubiša Jovanović Kene, Joškin Šiljan, Vojkan Morar, Igor Simonović, Ivana Stanisavljević, Dragan Milivojević, Dragan Jovanović Gagac, Arhivist, Boris Deheljan, Aleksandar Denić, Bojan Đorđević Omča, Joca Geringer, Goran Stojčetović, Zoran Tanasić, Budimir Pejak Pejaković, Nenad Džoni Racković, Dragan Radović („Magični čiča“), Danijel Savović, Emir Šehanović. „Nažalost, popularnost pomenutih

nije ni približna onoj kakvu većina ovih umetnika, naročito klasici, već decenijama uživaju u Zapadnoj Evropi. Na Balkanu, ovi nomadi pokušavaju da se oslobode bremena prošlosti. Savremeni, divlji senzibilitet u delima umetnika mlađe generacije pokazuje novu energiju koja ruši predrasude i otvara novo polje kritičkog razmišljanja. Na marginama institucija takođe javlja se alternativna umetnička scena za koju art brut predstavlja šansu za nove umetničke horizonte“, kaže Nina. Tokom izložbe planiran je niz pratećih programa u našem kulturnom centru u Parizu: portreti umetnika (Sekulić, Jakić, Barbarien, Staničić, Bosilj), tribine, kao i projekcija jedinstvenog filma iz 1973. godine Slobodana D. Pešića o Savi Sekuliću – koji je, možda, jedan od najeksplicitnijih i najpotresnijih dokumentarnih zapisa o nekom umetniku. (Gledala. Jecala.) U oktobru će se

umetnika u Srbiji i na Balkanu

BUDI UMETNIK

Ide nam naruku taj pritisak komercijalizacije u dominantnoj kulturi, pa je ova vrsta umetnosti sve manje na marginama, ona postaje sve više „in“ priča Otuda je njihov likovni izraz pun slobode i invencija kada je reč o kombinovanju materijala koji se koriste, a i kada je reč o samoj kompoziciji umetničkog dela. „Art brut je ono što prethodi konceptu, umetničkom angažmanu. To je umetnost koja nema tržišnu vrednost, koja ne traži društveno priznanje“, rekla je Martin Lizardi, direktorka muzeja Halle Saint Pierre i Ninina koleginica i koautorka projekta „Turbulencije na Balkanu“. Umetnici avangarde su u art brutu

u Parizu održati i jedna od najvažnijih manifestacija vezanih za ovu vrstu umetnosti – „Autsajder art festival“, i to će biti prilika da se upoznaju kolekcionari iz celog sveta, umetnici, umetnički dileri i stručnjaci, jer po rečima Nine Krstić, direktorke i muzejskog savetnika u Muzeju naivne i marginalne umetnosti, u to vreme ekspanzije autsajderskog duha oni će posetiti i našu izložbu jer je u programu festivala. Da biste uspeli da pojmite značaj ovog poduhvata (jednog u nizu) i značaj naivne i marginalne umetnosti en general, podrazumevajući u tim okvirima samouke vizionare, autsajdere, art brutiste – marginalce – naročito na srpskoj sceni, nije dovoljno samo ući u Kuću legata ili Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, gde Nina redovno organizuje izložbe, i prazno piljiti u ta mala, sirova remekdela, ili samo nezainteresovano odmahnuti

rukom a-la-danas-je-sve-umetnost. Art brut je van klišea i dominantne kulture, svojevrsni andergraund: svet kojim vladaju umetnik i njegove misli. Apsolutno ništa više. Čista, sirova vizija. Takav je „Čarobni vrt“ Bogosava Živkovića, Morarovi anđeli, ili beskrajni svici Voje Jakića. Stvaralaštvo

marginalizovane

umetnike često predstavlja jedinu komunikaciju sa spoljašnjim svetom. To je hipersenzibilno evociranje uspomena iz ponora sopstvenih duhovnih odaja. Umetnici autsajderi svojim strahovima, ili pak unutrašnjim borbama daju oblik na platnu, poklanjajući nam svoju podsvest učinivši je vidljivom. Često su to izrazito subjektivne i konfuzne misli koje su ishitrene na platnu, pa tako sirove, postaju sugestivne, uzbudljive, iskazuju svu žestinu unutrašnje drame.

tragali za novim izvorima umetničkog izraza, prkoseći akademskim kanonima. Najpoznatiju kolekciju art bruta napravio je francuski slikar Žan Dibife koji je sakupljao dela psihički obolelih na švajcarskim klinikama. On je i autor ovog pojma koji se odnosi na spontani vid umetničkog izražavanja. „Dibife je suprotstavljao umetnost elita, znalaca, umetnosti kontrakulture koja nastaje na marginama. Njegov pogled na umetnost danas dobija novo značenje“, rekla je Lizardijeva za Politiku prilikom posete Beogradu gde je otvorila II Balkanski art brut salon u galeriji Štab. „To je umetnost koju stvaraju marginalci, ne samo oni u psihijatrijskim bolnicama, što je radikalna pozicija, već i oni koji se ne prepoznaju u sistemu, nemaju galerije, samouki su i ne žele da prave kompromise sa kritičarima i institucijama. Ono što rade nije priznato od zvanične umetničke scene, njihova dela ostaju u malom krugu kolekcionara i umetnika. Poslednjih desetak godina situacija se promenila. Art brut je danas svuda prisutan, pre četiri godine je predstavljen na bijenalu u Veneciji, ulazi u javne kolekcije, muzeje. Savremena umetnička scena traži ono što odgovara njenoj

BUDI UMETNIK

viziji umetnosti, radove koji su apstraktniji, konceptualniji. Ali oni koji stvaraju art brut ne rade to s namerom da ih prepozna tržište ili institucije, poput umetnika koji učestvuje na savremenoj sceni. Ta dva sveta su kod njih razdvojena. Art brut nije spektakl, nije zabava, to je egzistencijalno iskustvo kako za onog koji stvara, tako i za onog koji otkriva njegovo delo“, objasnila je Martin Lizardi, a na pitanje koji je bio njen pristup u biranju dela za veliku parisku izložbu ona je odgovorila da je i ranije predstavljala umetnike sa Balkana na kolektivnim izložbama, poput Vojislava Jakića, Ilije Bosilja i Save Sekulića. „Oni su zvezde, poznati su u svetu, ne zato što su njihovi radovi izloženi u ovdašnjim muzejima, već zato što su se našli u važnim evropskim kolekcijama. Dugo su ih svrstavali u naivnu umetnost, ali su bliži art brutu. Želela sam da vidim šta je stvoreno posle njih. Uzela sam koncept ‘balkanske umetnosti‘ jer je jednostavniji kada govorimo o ovom delu sveta. To nije ni politički ni istorijski pristup – jednostavno je lakše govoriti o ovom regionu tako složene istorije i odnosa kroz prizmu bivše Jugoslavije“, zaključila je Lizardijeva. Drugačiji svetovi umetnika marginalne umetnosti, u svakom slučaju krajnje inventivni, nekonvencionalni, njihove necenzurisane, uzbudljive vizije postajali su s vremenom ravnopravni deo savremene likovne baštine, doduše, nešto ranije u Evropi u odnosu na Balkan. No, da se osvrnemo na početke.

Ozbiljnije zanimanje za rad umetnika bez akademskog obrazovanja počelo je još pre skoro sto godina. Najpre je iskrsao problem odgovarajuće terminologije: kako semantički odrediti umetnost koja čini potpuni, apsolutni otklon od akademskog umetničkog establišmenta. Naivna umetnost, art brut, autsajder art, marginalna umetnost, raw art – problem koji je Dibife delimično rešio. Među ovim umetnicima neretko su se nalazila dela psihijatrijskih pacijenata. Jedna od najpoznatijih ustanova koja baštini marginalnu umetnost je Muzej Guging u Beču koji se upravo nalazi u okviru nekadašnje psihijatrijske klinike. Kod nas se veće interesovanje za ovu vrstu umetnosti javlja posle Drugog svetskog rata. Zahvaljujući, najpre, zanimanju Ota Bihaljija Merina za ovu vrstu umetnosti, u Jagodini se 1960. godine otvara prva državna institucija zaštite ove vrste umetnosti – Galerija samoukih likovnih umetnika; manje je poznato da je pored ostalih to bila

Sava Sekulić, „Kad svak uzme svoje“, 1965, ulje na kartonu, 103 x 72cm

inicijativa i Desanke Maksimović. Od 1985. ova ustanova menja naziv u Muzej naivne umetnosti, da bi 2007. prerasla u Muzej naivne i marginalne umetnosti. Za 57 godina postojanja Muzej je organizovao blizu 700 izložbi na gotovo svim kontinentima, u svojoj kolekciji ima više od 3.500 dela umetnika iz Srbije, bivših republika i još tridesetak zemalja. Organizator je međunarodnih bijenala i trijenala, međunarodnih kolonija umetnika i izdavač je višejezičnih monografija, kataloga i antologija. Nina i MNMU samo što su završili 19. međunarodnu likovnu koloniju. Muzej naivne i marginalne umetnosti ovogodišnjom Devetnaestom likovnom kolonijom naivne i marginalne umetnosti samo je nastavio četvrtu deceniju kontinuiranog organizovanog okupljanja najznačajnijih predstavnika autentičnih pojava neakademske likovne scene. Međunarodna selekcija od 25 umetnika iz devet zemalja (Brazil, Bugarska, Velika Britanija, Iran, Italija, Japan, Srbija, Francuska i Španija) stvarala je umetnička dela u inspirativnom ambijentu Zlatibora. Nešto ranije, u Muzeju Karlovog mosta u

Pragu veliku pažnju pobudila je izložba „Iz dva ugla – Dobrosav Milojević i Barbarien“ – svaki na svoj način samouki vizionari, Dobrosav i Barbarien instrumentima svojih imaginacija pokazuju visok stepen osobenosti, likovne čulnosti i kontemplacije. Jedan koji slika sve dubine sunčane strane duše opijene prirodom i lepotama svog zavičaja i drugi koji pak slika tamne vilajete, tajni život svoje podsvesti od sumraka do svitanja. „Susreti i mimoilaženja kako umetničkih vizija, tako i kolorističkih i kompozicionih senzibiliteta dvojice izrazitih individualista, ukazuju na poreklo umetnika koji pripadaju različitim generacijama, različitom miljeu, a samim tim su i vođeni drugačijim inspiracijama. Svejedno, njihova dela imaju i nešto zajedničko“, kaže Nina. „Oni pokazuju širok spektar visokih umetničkih dometa koji svakako daju značajan doprinos kontinuitetu razvoja umetnosti samoukih vizionara na širem evropskom planu.“ I nije to prvi put da MNMU razara

tabue, opire se marginalizaciji marginalne umetnosti (ma koliko pa-

umetničke

BUDI UMETNIK

radoksalno zvučalo) i probija granice, ne samo ove zemlje već i regiona, naročito intenzivno od 2000. godine. „Muzej je danas riznica koju krase dela umetnika iz više od trideset zemalja. Interesovanje za naše umetnike i njihova dela počinje sa osnivanjem MNMU, zatim sedamdesetih godina u vreme ekspanzije naivne umetnosti u svetu, pa i kod nas, da bi intenzivno, od početka novog milenijuma, naši umetnici tzv. sirove vizije: autsajderi, marginalci, uopšte samouki vizionari i njihova dela postali traženi za učešće na velikim međunarodnim izložbama, salonima, bijenalima, trijenalima, izložbenim projektima uopšte u velikim muzejima i galerijama širom sveta. Gotovo da nema zemlje, institucije u centrima razvoja ove vrste umetnosti, sa kojom nismo sarađivali ili iz koje nemamo dela umetnika u našoj zbirci. Mreža kontakata konstantno se obogaćivala upravo razmenom izložbeno-izdavačkih projekata, naročito učešćem na velikim međunarodnim projektima, širom sveta, a naročito na Trijenalu svetske naivne i umetnosti autsajdera INSITA u Bratislavi. Tu smo širili mrežu, tu smo sticali dragoceno iskustvo i kontakte: ja kao stručnjak u svojstvu jednog od članova žirija ove ugledne svetske manifestacije, više od jedne decenije i umetnici, čiji je rad konačno priznat na dostojan način u svetskim razmerama: dobijali su nagrade (Milan Stanisavljević, gran pri na 6. svetskom trijenalu u Bratislavi za izložene skulpture 2000. godine); tražene su njihove izložbe, pozivani su da izlažu u najznačajnijim muzejima i galerijama“, kaže Nina. Muzej se i sam bavi sistematskom muzeološkom zaštitom dela umetnosti samoukih vizionara, najpre umetnika naivne umetnosti, srpske i jugoslovenske, a od 1994. i inostrane, da bi upravo te 2000, prateći svetske tokove u ovoj oblasti, polje svoje muzeološke zaštite proširio i na oblast marginalne umetnosti. Poslednji primer ugleda i poverenja u ovu specijalizovanu nacionalnu instituciju jeste izložba doniranih skulptura indijskog umetnika Neka Čanda koja će u oktobru biti organizovana u slobodnom prostoru (baš kao što je to i u matičnom ambijentu Stenovitom vrtu u Čandigaru) na Kalemegdanu. Nek Čand, nadzornik na izgradnji puteva u Čandigaru, u vreme kada je porušeno više desetina sela za potrebe izgradnje savremenog grada, sakupljao je odbačeni materijal i pravio skulpture. Od toga je izrastao Rock Garden na pet hektara sa preko 2.000

skulptura, koji godišnje poseti preko milion ljudi. Zahvaljujući posvećenosti i istrajnosti Nine Krstić, uz pomoć njenog dugogodišnjeg saradnika i kolege Džona Meizelisa, urednika jednog od najpoznatijih časopisa za ovu vrstu umetnosti Raw Vision, Fondacija Neka Čanda poklonila je Muzeju iz Jagodine 20 reprezentativnih skulptura indijskog vajara Neka Čanda. Deluje na prvi pogled da ova vrsta

je šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka imala svoj veliki uspon, sada doživljava renesansu. Čak se nedavno na portalu Raw Vision posvećenom upravo art brutu mogao pronaći članak koji preispituje granice koje je marginalna i autsajderska umetnost prevazišla, i da li je uopšte više, u tom kontekstu, možemo smatrati „marginalnom“, iako je i dalje reč o stvaralaštvu samoukih i neakademski obrazovanih umetnika. Umetnost autsajdera je, tvrdi Nina u Umetnosti u duhovnom egzilu, prihvaćena zahvaljujući promenjenom odnosu prema estetskom, novom shvatanju značaja sirove umetničke misli i neustrojene likovne energije upotrebljene isključivo po diktatu podsvesti individue – alternativne umetničke pojave napajaju nas divljom kreativnošću. Novorođene inicijative omogućavaju da umetnost sa margina sve više postane vidljiva. „Svedoci smo da su poslednjih decenija kultura i umetnost takoreći na ‘marginama‘: buja kvaziumetnost, stvaraju se veštački junaci, u svim domenima. Sve više se dodvorava ukusu najnižeg sloja, koji se vaspitava na idealima rijaliti šoua. Zakon tržišta i komercijalizacije ulazi, nažalost, u sve pore i

umetnosti, iako

Deluje na prvi pogled da ova vrsta umetnosti, iako je šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka imala svoj veliki uspon, sada doživljava renesansu. Čak se nedavno na portalu Raw Vision posvećenom upravo art brutu mogao pronaći članak koji preispituje granice koje je marginalna i autsajderska umetnost prevazišla, i da li je uopšte više, u tom kontekstu, možemo smatrati „marginalnom“

sve strukture društva. Ne radi se na tome da se ljudi obrazuju da sami izgrađuju kriterijume a da nivo njihove slobode izbora počiva na istoj toj slobodi da prihvati neke drugačije sadržaje, koje trenutno mediji ignorišu“, rekla je Nina u jednom intervjuu i dodala da u takvom vremenu umetnici iz ove vrste umetnosti, tzv. marginalci, doživljavaju svoj puni sjaj. „Kad god dominantna kultura intenzivira svoj teror, da se tako grubo izrazim, sve je više marginalaca, sve je više ljudi koji se izdvajaju, izoluju, povlače u sebe i svet svojih ideja. Ide nam naruku taj pritisak komercijalizacije u dominantnoj kulturi, pa je ova vrsta umetnosti sve manje na marginama, ona postaje sve više „in“ priča. Sve se više ceni sloboda duha izražena sirovom vizijom umetnika, nešto što iskače iz dominantne kulture, što je drugačije. Taj savremeni duh neakademskih umetnika sve više dobija na intenzitetu i slobodno mogu da kažem da poslednjih decenija postaje neka vrsta pokreta. Znate koliko su masovni festivali ove vrste umetnika u svetu, a naročito u Parizu i Njujorku – dakle marginalci sve više napuštaju margine.“ Podrazumeva se, na marginalcima se lome koplja otkad ih je Dibife okupio. Džon Maizels, urednik časopisa Raw Vision, u tekstu „Sirove kreacije“ još 2000. istakao je da je art brut fenomen prošlosti i da više ne postoji vrsta stvaralaca koje je nalazio Dibife, jer je u današnje vreme nemoguće da ih mimoiđu kulturološki uticaji. Vidite, art brut možda jeste u tranziciji u istorijsku kategoriju, ali i sami smo svedoci da i u velikom gradu, metropoli, ljudi mogu biti izolovani, uprkos lavini sadržaja svih standardnih karakteristika. Dibife je, naposletku, predložio i takozvanu likovnu „kakofoniju“ svih kreativnosti kako bi se srušili kulturni stereotipi. „Ulaskom u novu eru kreativne perceptivnosti, lični hir umetnika postaje jedino merilo estetskog.“ Svejedno je teško povući strogu liniju koja predvaja ono što art brut jeste i ono što nije – što je i jedno od najupornijih pitanja u okviru ove umetnosti. „Uopšte, sirovu umetnost nije uputno definisati, jer predstavlja specifičnu mentalnu energiju: stanje, težnju, tendenciju koja se razlikuje od slučaja do slučaja“, kaže Nina. „Neuhvatljiva je jer njome upravlja nagon. To je umetnost koja predstavlja svojevrsnu intrigu, buđenje, interaktivnost, kojom se stremi ka višim oblicima inventivnog.“

dosije

ZEMLJA KOŠARKE

Vidimo se na Balkonu Piše Slobodan Maričić

dosije

Ovde će uvek da se igra dobra košarka, ma šta radile razne agencije, menadžeri, ma šta radila Evroliga, ma šta da uradimo na ovom Evropskom prvenstvu koje traje, biće uvek nekoga. A naš koš u ulici i dalje stoji. Ofucan i malo nakrivljen, ali stoji. Postavljen je na banderu ispred zgrade 1998, kad sam imao sedam godina, i to posle dosta muke. Obruč smo nabavili ko zna odakle, a za tablu uzeli nešto čime je Luka, ne znate ga vi, pregrađivao dvorište da kuče ne izađe. Tu počinju pocepane mrežice i faulovi koje sam vičeš, ali to nikada ne radiš jer je sramota. Nekad pobediš, nekad izgubiš. Onda neki od nas beton zamene parketom i šutiraju mnogo važnije šuteve... O tome su za Original pričali bivši i sadašnji asovi i košarkaški hroničari: Milan Gurović, Novica Veličković, Dejan Milojević, Dušan Kecman, Aleksandar Miletić...

eč je, kao i sve one velike i najbitnije utakmice, bio težak. Poen za poen. Gruba igra na obe strane. Bez mnogo lepote, na rezultat, sad ili nikad. Pa ne dobija čovek svakog dana priliku da napravi takav uspeh u karijeri. Uspeh koji se pamti celog života. Ipak, od početka se videlo da će taj dan biti poseban. Videlo se to još od trenutka u kojem je šutiranjem čak sa trotoara – da, čak odatle – odlučeno čija će prvo biti lopta. Čak su i vodovodžije baš tog dana, nesvesno, ili možda baš ne, odlučile da ne parkiraju kao uvek svoja vozila u blizini koša, a čak ni tetka Zora (koja je insistirala na tome da je tetka, ne baba, iako je imala preko 80 godina), prilično neobično za nju, nije sa prozora pretila da će izbušiti sve lopte. Ušao je taj šut sa trotoara, a to se nije često dešavalo. Onda je počela borba. Bilo je tu svega i svačega, prljavih trikova, prodavanja fora i fazona, zalepljenih banana... Ali i nonšalantnosti u igri favorita zbog fizičke nadmoći koja je nestala onda, kako to obično biva, kada je vrag odneo šalu. Nakon pauza, jednom zato što su prolazila kola, a drugi put zato što je lopta odlučila da se odmetne (ulica je imala blagi nagib) i ode nizbrdo, rezultat je bio izjednačen. Poslednji poen ušao je nakon nemogućeg šuta preko ruke, možda i uz faul, ali ko to još sme da traži. 21, kraj... Najveći meč koji je Ulica Svetozara Miletića ikada videla. Tog dana je jedan „petak“, autor ovih redova, u basketu jedan na jedan pobedio jednog Nikolu, ne znate ga vi, koji je bio osmi razred. Osmi razred, ej!

Ovaj meč, plus koji milion drugih širom Srbije/Jugoslavije tokom proteklih decenija razlog su zbog kojeg se ova zemlja naziva zemljom košarke. Te pocepane mrežice i faulovi koje sam vičeš, ali to nikada ne radiš jer je sramota. Nekad pobediš, nekad izgubiš. Onda neki beton zamene parketom i šutiraju mnogo važnije šuteve. Važnije čak i od onih sa trotoara za loptu protiv kakvog osmaka. Doduše, uz basket ima tu i još nekoliko „sitnica“ poput talenta, kreativnosti, vrednog rada, velikih i pravih ljudi na pravim mestima i sistema proveravanog i nadograđivanog decenijama. Eto, samo to. „Kada su me Amerikanci 2002. u Indija-

Srbiji i čuli da je reč o zemlji sa sedam-osam miliona ljudi, oni su se krstili kako je moguće da tako mala zemlja proizvodi toliko košarkaša. Basket je kod nas način života, kao i u Litvaniji, ali ovde je to nešto posebno. I to traje godinama od Kićanovića, Dalipagića, Slavnića... Ako izbrojite, videćete koje su to sve titule“, navodi za Original bivši reprezentativac Milan Gurović. napolisu pitali o

I zaista, kad već brojimo, o kvalitetu reprezentacije najbolje govori to da je lakše izbrojati takmičenja na kojima naši košarkaši nisu osvojili ništa. Od 1961. do 2002. godine reprezentacija Jugoslavije učestvovala je na 39 takmičenja. Medalje, ako izuzmemo sankcije, nisu donete – šest puta. „Ovde se tradicionalno igra dobra košarka. Mi to jednostavno tako radimo. Kao što dobro gajimo šljive, tako smo dobri i u košarci“, navodi za Original novinar i autor knjige Džez basket Aleksandar Miletić. Kapiten Partizana Novica Veličković ističe da je prvi sport u svetu u suštini fudbal, ali da je u Srbiji košarka „urezana u ljude i nešto što se voli“.

„Pogledajte samo sva ta imena koja su započela priču najveće evropske košarke svih vremena. Kad sam bio mali, kad sam počeo da treniram sa devet-deset godina, ja nisam imao nijednog stranog idola“, kaže Veličković. Ta imena koja su „započela priču“ glase: Nebojša Popović, Borisav Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić. Očevi osnivači. Zahvaljujući njima desile su se sve trojke Aleksandra Đorđevića u poslednjim sekundama, sve Teodosićeve asistencije kroz nečije noge, sva Bodirogina „školovanja“ Amerikanaca i sva Koraćeva slobodna bacanja iz bunara. „Počelo je 1945. godine na Kalemegdanu kada je grupa mladih entuzijasta koji nisu imali mnogo veze sa košarkom počela da uči pravila nove igre. Počeli smo kao totalni diletanti, iza nas je na prvom prvenstvu na kojem smo učestvovali bila samo Albanija. Dakle, bili smo zemlja operisana od košarke. Košarka tada nije postojala, kao kad bi neko sad rekao da igra skvoš ili kriket. I još kaže – bićemo prvaci sveta u tome. Kakve mi veze imamo sa kriketom? To je bilo ravno tome. A gde smo danas? Niko više ne postavlja pitanje, medalja se podrazumeva“, navodi Aleksandar Miletić. A šta je bilo potrebno da bi se to dogodilo? „Imali su dovoljno pameti, vizije i – što uvek ističem

– strpljenja. Mnogi danas nemaju strpljenja, javnost, treneri, predsednici saveza... Kada god smo imali strpljenja, sačekali smo rezultate. Prvu medalju smo osvojili tek 1961. godine, radili smo 14 godina za nju. A od tada do 2002. godine... Maltene je sve bilo naše“, kaže Miletić.

Prema njegovim rečima, velike stvari su urađene jer su „postojali ljudi koji znaju šta rade i na plodovima njihovog rada neki da-

dosije

skom prvenstvu u Španiji 1973. godine, na domaćem terenu dve godine kasnije, kao i u Belgiji 1977. kada su Slavnić i Kićanović odlučili da malo igraju i odbojku, iako je Aca Nikolić bio ljut zbog toga, jer nam ne priliči da ponižavamo protivnike. Osvojeno je i Svetsko prvenstvo 1978, a kruna svega bilo je zlato na Olimpijskim igrama 1980. godine. Tu negde, u međuvremenu, na početku ili kraju toga, poput vode koja u kakvoj pećini godinama kaplje na isto mesto i napravi to što je naumila, lopta i parket iskristalisali su nešto što se zove jugoslovenska škola košarke. Vic, improvizacija, kreativnost... Organizovana anarhija iliti „džez ko-

Ima tu i još nekoliko sitnica poput talenta, kreativnosti, vrednog rada, velikih i pravih ljudi na pravim mestima i sistema proveravanog i nadograđivanog decenijama. Eto, samo to

nas imaju ugovore od sedamdeset miliona dolara“. „Postojao je razvijen sistem, svi klubovi su radili za reprezentaciju i to je donosilo uspehe. Igrači su se posebno pripremali tri meseca, svi klupski treneri su radili zajedno sa selektorom, a sve po programu reprezentacije. Tako se dođe do jezgra tima. Sve je počelo kad smo počeli da pravimo selekciju. Žeravica je najzaslužniji za to, iako je pre njega isto radio i Aca Nikolić. Košarku nisu mogli da igraju svi, samo najtalentovaniji. Od košarke smo napravili nauku, radilo se po testovima američke vojske, psihičkim, fizičkim... Biralo se 20 najboljih igrača iz stare zemlje od dvadeset miliona ljudi. Takođe,

uvek bi neko iz stručnog štaba postao novi selektor, uvek je sve prelazilo s kolena na koleno“, navodi autor Džez košarke. Nakon nekoliko poraza u finalima i

za bronzu, prvo zlato stiglo je 1970. godine na Svetskom prvenstvu održanom u Ljubljani. U finalu su savladane SAD sa 70:63. Selektor je bio Ranko Žeravica, a reprezentaciju su činili: Ratomir Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak i Petar Skansi. Prvaci sveta.

pobeda u borbama

Nakon toga, zlato je osvojeno i na Evrop-

šarka“. Igraj koliko ti trener dozvoli. Igraj sa osmehom. I daj sve za dres reprezentacije. Povređen si? Nije bitno. Umoran? Odmorićeš se. Jednom. Odmoriće te Balkon.

Tako je 1979. godine na prvenstvu u Italiji ruski pukovnik i jedan od najboljih košarkaških trenera svih vremena Aleksandar Gomeljski gledao Jugoslaviju kako igra i pedantno vodio beleške. Protivnik se mora analizirati, uvek je korisno znati nečije mane i prednosti. „Pukovniče, šta to pišete, kada ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo?“, rekao mu je dorćolski šmeker i generalno borac protiv autoriteta Moka Slavnić. „Jugoslovenska škola košarke je to što igra Miloš Teodosić. To je onaj vic, on se rodio takav. Valjevo je bilo veliki košarkaški centar. On je odrastao na tim pričama. Pa od 2003. je možda dva leta propustio, 14 godina svako leto igra za reprezentanciju, od pionira do seniora“, navodi Aleksandar Miletić. A za to su velikim delom zaslužni upravo basket, ulica i partije u kojima „pobednik ostaje“. „Osvojene su silne medalje i rasla je popularnost košarke među ljudima. I tada i danas ljudi se opredeljuju da igraju košarku. Ispred zgrade, na basketima, tri na tri... Na tim uličnim basketima deca razvijaju improvizaciju, snalažljivost, reakciju. Kasnije kada krenu u kadetske i juniorske selekcije imaju dobru pripremu u košarkaškom smislu“, kaže bivši košarkaš Partizana Dušan Kecman. Tamo ne važe ista pravila kao na parketu, nema sudije koji će ti dodeliti dva bacanja, nema tajm-auta. Tu moraš da pobediš, što zna da bude teže i od kakvog finala Svetskog prvenstva protiv SAD. Ili što bi rekao Kićanović: „Ja dođem kao olimpijski šampion u Čačak i izgubim na basketu.“

dosije

Nakon niza zlatnih medalja tokom sedamdesetih, u narednoj deceniji osvojene su četiri bronze i jedno srebro, sve do Evropskog prvenstva na domaćem terenu 1989. posle kojeg je opet oko vrata zasijalo zlato. U naredne dve godine usledila su još dva zlatna odličja, a najveće domete te generacije koju su činili Đorđević, Danilović, Divac, Rađa, Kukoč i veliki Dražen Petrović prekinuo je rat. Ako ništa drugo, taj rat je spasao

tim“ iz 1992. u Barseloni – predvođen Njegovim Letećim Visočanstvom u kojem su bile sve zvezde NBA lige – poraza od belog „drim tima“.

onaj „drim

Usledile su sankcije i godine bede bez naše reprezentacije na velikim takmičenjima. Onda je došla 1995. godina, Jugoslavija je otišla na EP u Grčku i sve što se tamo dogodilo ušlo je u čitanke i udžbenike. Finale protiv Litvanije, Sabonis i Marčuljonis, Đorđević 41 poen, trojke 9 od 12, kao i ono zakucavanje, znamo svi koje, i „Sad si uzô trofej, Paspalje“. I onda doček. Prvi, spontani, zato valjda najbolji i najdraži. Ljudi koji masovno stoje pored auto-puta od aerodroma do centra grada. I Balkon, tokom narednih godina dom i za odbojkaše, a naročito za vaterpo-

Najbolja generacija? „Ne mogu da istaknem jednu, malo je“, kaže hroničar košarke Aleksandar Miletić. „Prvo bih morao onu ‘srebrnu‘ iz 1960. godine. Koraća i Daneua. Ta generacija je možda po rezultatima bila slabija od onih koji su kasnije došle, ali je zaista bila velika. Onda je tu bila ona iz sedamdesetih. Oni su od 1973. do Olimpijskih igara u Rimu osvojili sve živo. Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Ćosić, Jerkov, Jelovac... To je jedna od najboljih generacija svih vremena u evropskoj košarci. I na kraju tu je ona generacija koja je nestala početkom rata. Dakle Dražen, Đorđević, Kukoč, Danilović... Oni su bez sumnje mogli da godinama vladaju, ali rat ih je sprečio.“

liste, one učenike sa svim peticama koji su toliko sve navikli na uspehe da ljudi misle da je to sasvim normalno. Ali zna se ko je taj Balkon osvojio prvi. Naredne godine na Olimpijskim igrama u Atlanti došlo je do tog sudara sa „drim timom“. Džordan nije igrao, ali zato jesu admiral Robinson (28 poena u finalu), Stokton, Karl Meloun, Čarls Barkli, Hakim Olajdžuvon, Redži Miler, Geri Pejton... I igrali smo sa njima ravnopravno gotovo 30 minuta. Paspalj je predvodio reprezentaciju Jugoslavije, a da se Savić nije povredio...

Ipak, na samom kraju meča dogodilo se trenutak koji govori mnogo toga. Lopta je bila kod Džona Stoktona i svi su čekali kraj utakmice. Saša Obradović prilazi da mu čestita, pruža mu ruku i u poslednjem trenutku ga „cimne“ kao da hoće da mu izbije loptu. „Moša“. Prodao mu foru, toga nema u Juti. A onda opet doček. Posle srebra u Atlanti usledio je Evrobasket 1997. i prva utakmica protiv Hrvatske nakon rata. Kao što je zakucavanje Danilovića preko Sabonisa ušlo u mit, tako je i Đorđevićeva trojka sa kraja tog meča. Napad pogledan toliko puta da je u svakom trenutku moguće u glavi čuti tačan zvuk sirene i onog lepog, najlepšeg, „svušš“ kad lopta bez koske

dosije

Lopta je bila kod Džona Stoktona i svi su čekali kraj utakmice. Saša Obradović prilazi da mu čestita, pruža mu ruku i u poslednjem trenutku ga „cimne“ kao da hoće da mu izbije loptu. „Moša“. Prodao mu foru, toga nema u Juti. A onda opet doček

prolazi kroz mrežicu. U finalu je savladana Italija koja je u tom meču dala samo 49 poena i Željko Obradović osvaja prvo zlato kao selektor. Pa doček. Ovog puta ispred Skupštine, ali tu je bio i Balkon, blizu, vrebao i čekao

neko novo okupljanje. I dočekao ga, naravno.

Zlato je osvojeno i naredne godine na Svetskom prvenstvu u Atini. Pobeda protiv Argentine u četvrtfinalu, potom nad Grcima i na kraju je savladana Rusija. Ostaće upamćena blokada Željka Rebrače (16 poena) pred kraj meča i odlična partija Bodiroge. Usledio je novi doček i pesma koja je, ma kako se zvala naša zemlja, himna košarkaške reprezentacije. „Pokupimo boje koje padaju sa neba

dovoljan je dodir, samo to nam treba zaboravi na juče, hajde pogledaj u sutra videćeš da želiš, videćeš da možeš“ „Pojedini stručnjaci imaju običaj da kažu da smo na talasima jugoslovenske škole osvajali sve tokom devedesetih. To su bili sjajni igrači koji su samo prebačeni iz jedne epohe u drugu, željni da dokažu klasu, inat i sirov kvalitet. Đorđević, Divac, Danilović... Samo su nastavili bez hrvatskog dela tima. To je trajalo dok je bilo daha“, navodi Aleksandar Miletić. Na Evropskom prvenstvu 1999. godine osvojena je bronza, a na Olimpijskim igrama 2000. u četvrtfinalu Jugoslavija se odbila od Kanade predvođene Stivom Nešom koji je ubacio 26 poena i završila na šestom mestu.

Ekipu potom preuzima Svetislav Pešić i Jugoslavija na Evrobasketu u Turskoj, sa onim debelim mrežicama na koševima, dominantno, kažu, kao niko nikad pre, dolazi do zlata. Reprezentaciju su činili: Bodiroga, Veselin Petrović, Saša Obradović, Igor Rakočević, Peđa Stojaković, Vlado Šćepanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Dragan Tarlać, Dejan Milojević, Dejan Tomašević i Milan Gurović.

„Ta 2001. godina je malo pala u javnosti zbog Indijanapolisa i malo mi uvek bude

krivo zbog toga. Dakle, od trenutka kada smo počeli pripreme, do kraja i podizanja pehara – tri turnira, dva u Turskoj, jedan u Nemačkoj i prvenstvo – bili smo bez poraza. Od okupljanja. Kad smo otišli na to Evropsko prvenstvo, pokazali smo zajedništvo i zavidnu moć“, navodi Gurović.

Najbolji strelac ekipe bio je Peđa Stojaković, a ostaće upamćeno da je reprezentacija Jugoslavije na tom prvenstvu Tursku u finalu savladala sa devet poena razlike, dok je u svim drugim mečevima razlika bila dvocifrena. Pa Balkon i zna se koja pesma... „Odgovori koje tražiš nisu baš daleko pogledaj u sebe, pogledaj u sebe neka tvoja glava bude samo tvoja briga ne daj da joj govore neka sama otkrije“ Naredne godine u Indijanapolisu u SAD igralo se Svetsko prvenstvo. U reprezentaciju se vratio Divac, a ambicije su kao i uvek bile velike. Međutim, situacija na početku nije izgledala baš najbolje. Gurović ističe da su pripreme bile „turbulentne“, da se ekipa malo opustila, kao i da je postojalo „breme favorita“. Porazi protiv Španije i Portorika skupo su nas koštali i u četvrtfinalu, najvažnijoj utakmici turnira, terali nas na SAD.

dosije

Iako u timu Amerike nije bilo onoliko

1992. i 1996. godine, opet su tu bila imena poput Redžija Milera, Pola Pirsa, Bena Valasa, Džermejna O‘Nila, Majkla Finlija, Berona Dejvisa... Plus domaći teren.

zvezda kao

Selektor reprezentacije Jugoslavije Svetislav Pešić izjavio je jednom da je cilj bio igrati protiv Amerikanaca u finalu, a ispričao je i šta mu je Milan Gurović rekao pre tog meča: „Kouč, nemoj ništa da se sekiraš, poderaćemo ih večeras.“ Šta na to kaže Gurović? „Pre utakmice smo se istezali, a Pešić kada je pod stresom i nervozom zbog utakmice, znao je da razvlači žvaku. Razvuče je onako 20 centimetara, to mu je neka antistres terapija. Priđe on i kaže mi: ‘Oćemo da dobijemo?‘ Ja razmišljam, ako ih je Argentina dobila, a protiv Skole i Noćionija smo igrali sto puta, zašto ne bismo mogli i mi. ‘Ma, kouč, pocepaćemo ih‘, kažem mu ja, tim rečima nešto. Samo me je pogledao i rekao: ‘Svašta‘“, navodi Gurović za Original. Jugoslaviju je u prvom poluvremenu vukao Vlade Divac koji navodi da je njegova uloga u timu te godine upravo bio potencijalni meč protiv SAD. Iz drugog poluvremena ostaće upamćena važna trojka Marka Jarića, ali i tri trojke Gurovića.

„Da se razumemo, to uopšte nisu bile izgrađene akcije. Tako se desilo, tako se potrefilo, ušla je valjda zato što mi se sve vratilo... Kad sam bio mali, otišao sam u Grčku i sanjao sam velike utakmice i da nešto rešavam. Trudio sam se samo da ponovim to“, navodi Gurović.

U polufinalu savladan je Novi Zeland, a onda je usledio meč protiv Argentine i njenog velikog tima koji je igrao lepu košarku. Skonokini, Oberto, Noćioni, Skola, Manu Đinobili... Jugoslavija je gubila tokom čitavog meča, a život je ekipi vratio Bodiroga trojkom sa osam i po metara. Divac je nekoliko sekundi pre kraja, pri nerešenom rezultatu, imao dva slobodna bacanja, ali je oba promašio. „Da sam dao jedno, izgubili bismo“, reći će godinama kasnije u dokumentarnom filmu „Zemlja košarke“. Argentina je u poslednjem napadu imala šansu za pobedu, sudija je možda i mogao da svira faul, pištaljka je ostala nema i otišlo se u produžetke. „Ništa nema, ništa nema, ništa nema“, ponavljao je Šarenac u televizijskom prenosu, uveravajući malo građane, a malo više sam sebe da zaista „ništa nema“. U produžecima je postojao samo jedan tim, a Milan Gurović

Akademski sport Poznato je to da je Radivoj Korać u Beograd doneo prvu ploču Bitlsa. Košarkaši su uvek bili nešto više od sportista. Avangarda. Ljudi koji su voleli knjige. Neko ko ne izgovara tek tako „dali smo 110 posto svojih mogućnosti, ispunili smo dogovor iz svlačionice...“ „Kada smo osvojil zlato 1980. godine svi igrači osim Daneua koji je radio bili su ili studenti ili su završili fakultet. To je bio trend“, navodi Miletić. „U Crvenoj zvezdi i Partizanu su igrali ili studenti ili oni koji su završili studije. Košarka je uvek važila za nešto čime se ljudi diče. Vremena su se promenila, ali ostao je taj nadimak. Ljudi iz košarke su uvek bili avangarda, košarka je uvodila novine i vukla napred naš sport“, kaže Miletić. Prema njegovim rečima, danas nema mnogo uslova da se kaže da je košarka sport intelektualaca. „Roditelji ispisuju decu iz škole nadajući se ugovorima kojima će da reše sve probleme. Bila bi velika stvar za našu zemlju kad bi ljudi mogli da se ozbiljno bave sportom i postižu ozbiljne rezultate, a da u isto vreme završavaju školu“, ističe Miletić.

Statistika Najviše nastupa za reprezentaciju Jugoslavije: Krešimir Ćosić (303), Vinko Jelovac (243), Dražen Dalipagić (243), Damir Šolman (226), Dragan Kićanović (216), Ivo Daneu (209), Mirza Delibašić (176), Dragan Kapičić (169), Zoran Radović (168), Radivoj Korać (158) Najbolji strelac Jugoslavije: Damir Šolman (1.785 poena)

ističe da Jugoslavija ne bi osvojila taj turnir da nije bilo Dejana Bodiroge: „On je ubedljivo naš najbolji igrač u poslednjih 30, 40 godina.“ Kažu, doček u Beogradu bio je ako ne ravan onom iz 1995. godine, onda barem blizu. „Igra rokenrol cela Jugoslavija sve se oko tebe ispravlja i savija...“ Posle Indijanapolisa usledilo je nekoliko teških godina u kojima se naša reprezentacija nije borila za medalje, a često nije bila ni blizu. Na EP u Švedskoj 2003. bili smo šesti, na Olimpijskim igrama u Atini jedanaesti, a sa prvenstva 2005. u Srbiji ostala je upamćena samo konferencija za medije Željka Obradovića.

„Kada 2003. godine nije urađena smena generacija, a smena se radi uglavnom na prvom evropskom prvenstvu posle Olimpijskih igara... Dobro, nije bilo potrebe 2001. godine, Pešić je imao zadatak da posle Sidneja opet osvoji nešto i to je i uradio. Posle je usledio Indijanapolis. E tu su se stvorili svi uslovi za smenu generacija koja nije obavljena. Znalo se da Divac odlazi, da je Stojakoviću ostalo još možda godinu dana... Da smo žrtvovali to Evropsko prvenstvo 2003. godine, ne bismo imali to što se desilo 2004. i 2005“, navodi hroničar košarke Aleksandar Miletić. Osim toga, sa SP u Japanu 2006. vratili smo se sa 11. mesta, a na EP u Španiji 2007. Srbija je bila na 14. mestu. Sve to je dovelo da se nismo kvalifikovali na Olimpijske igre 2008. u Londonu. „Došlo je do smene generacija, nijedna evropska reprezentancija ne može stalno da bude šampion. U jednom trenutku imate kvalitet, posle ide pauza. To su sasvim normalne stvari. To što su očekivanja naše nacije takva, druga je stvar“, navodi za Original bivši reprezentativac Dejan Milojević. Međutim, nije samo smena generacija bila problem. Dogodilo se to da se razmišlja o tome da li će neko igrati za reprezentaciju, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Reprezentacija kao da više nije bila bitna. Ipak, posle nekoliko godina ponovo dolazi do uspona. Srbija se na postolje prvi put posle sedam godina vratila 2009, nakon nove smene generacija. Reprezentaciju su tada činili: Tepić, Teodosić, Paunić, Bjelica, Marković, Tripković, Raduljica, Krstić, Perović, Mačvan i Veličković. „Te 2009. svaka utakmica je bila napeta“, kaže Veličković. „Jedino smo Ruse lagano dobili. Onda je protiv Slovenaca Teo eksplodirao (32 poena) i maltene sve sam rešio.“

dosije

U finalu je usledio meč protiv „crvene

Ispred zgrade, na basketima, tri

furije“.

na tri... Na tim uličnim basketima

„Sećam se minimalnog odmora koji smo imali pred finale. Maltene da se uopšte nismo odmorili. Nismo ni spavali, šta sam mogao, 22 godine sam imao. U finalu je Španija pokazala svoju moć, pre svega Gasol“, navodi Veličković. Gasol je tada sa 18 poena i 11 skokova vodio svoju ekipu do zlata, a Srbija je osvojila prvu medalju otkako nastupa pod tim imenom. I mnogo važnije od toga, na mala vrata, stidljivo, počeo je da se vraća „duh reprezentacije“. Naredne godine usledilo je Svetsko prvenstvo u Turskoj i sve ono loše što se tamo dogodilo. Prvo dramatičan meč protiv Hrvatske, pa je Teodosić trojkom sa 10 metara potukao Špance u četvrtfinalu, a onda meč protiv Turaka i sudija za finale i poraz od pola koša. Tunčeri je dao koš nekoliko sekundi pre kraja za pobedu, prethodno nagazivši aut-liniju, a viđen je i naprasni bol u oku njihovog centra Omera Ašika zbog kojeg nije mogao da šutira slobodna bacanja (koja mu, logično, nimalo ne idu). „Turska je bolela mnogo. Onako primiti koš... Video sam još na samom terenu da je izašao, ali ajde. Sigurno da boli i dalje, bili smo mladi i željni da uđemo u to finale, ali šta je – tu je. Morali smo neke stvari da naučimo na teži način“, ističe Veličković. Najvažnije – danas je odnos igrača prema reprezentaciji ponovo „kao nekad“. Đorđević je Srbiji vratio pobednički mentalitet i razmišljanje koje može da funkcioniše na samo jedan način: „Mi smo najbolji, idemo na pobedu protiv svih, idemo na zlato.“ Jer beli „drim tim“ se nikoga ne plaši. „Imamo kvalitet i jezgro igrača koji zaista žele da igraju. To je sigurno i zasluga Đorđevića. Oni su pokazali da zaista vole da igraju za reprezentaciju. Znaju razliku između igranja za klub i za nacionalni dres“, kaže Aleksandar Miletić. Tako će biti i na Evrobasketu u Turskoj u septembru na kojem je Srbija u grupi D sa Britanijom, Rusijom, Letonijom, Turskom i Belgijom. Doduše, ekipa je ovog puta bez Stefana Markovića, Bjelice, Raduljice i Jokića, a onda i Teodosića... „Gledao sam kako igraju protiv Crne Gore... Žao mi je što u timu neće biti Bjelice kojeg izuzetno poštujem. Cenim i volim i malog Jokića koji će se tek pokazati. Sa njima dvojicom ne bi bilo dileme, rekao bih samo ‚zlato‘, to je to. Ovako, u ovom sastavu, sa Špancima i Francuzima pretendujemo

deca razvijaju improvizaciju, snalažljivost, reakciju. Kasnije kada krenu u kadetske i juniorske selekcije, imaju dobru pripremu u košarkaškom smislu Dušan Kecman

za zlato. Ekipa je sazrela, imaju iskustvo i mogu da se popnu na postolje, a što da ne i sam vrh“, navodi Milan Gurović. Dušan Kecman takođe očekuje borbu za jednu od medalja.

„Od samog početka selektor Đorđević se suočava sa određenim problemima, povredama u pripremnom periodu... To bi moglo da poremeti ideju koju selektor ima, ali zna on da datu ekipu iskoristi na najbolji način, biće maksimalno spremni.“ Aleksandar Miletić kao veliku prednost naše reprezentacije ističe to što je reč o „kompaktnoj grupi koja je godinama u programu“. „Znaju sve... Odnose u timu koji su vrlo važni, stručni štab, taktiku... Šteta je što ćemo igrati bez petorke koja bi ‘sama‘ mogla da osvoji zlato – Teodosić, Simonović, Bjelica, Jokić, Raduljica – ali smo i dalje kandidati za medalju. Španija je izraziti favorit. Francuska je svakako tu negde, a i Hrvatska bi mogla daleko da dogura ako dobro krene. I Litvanija je uvek zanimljiv protivnik. Naši igrači su imali dobre sezone, neki od njih su potpisali ugovore od kojih mogu da obezbede nekoliko generacija. Mirne glave mogu da igraju“, ističe Miletić. Govoreći o budućnosti srpske košarke, sagovornici Originala ističu uglavnom isti problem – novac. „U domaćoj ligi su ugovori veoma, veoma mali, gotovo da je reč o amaterskoj ligi“, kaže Dejan Milojević. „Klima je takva da privatnici ne ulažu u sport, nemaju razloga. Država treba da omogući ljudima koji imaju novca da ulažu. Postoji nekoliko modela na Zapadu za to, ali kod nas ništa nije rešeno.“ Srpska liga u košarci izgubila je na kvalitetu i na značaju, a titula donosi samo „čast“ jer prolaz u evropska takmičenja dobijaju kroz ABA ligu. Sigurno je da su

Zvezda i Partizan iz toga profitirali, igraju veće utakmice protiv jačih protivnika, ali su Čačak, Valjevo i ostali košarkaški centri ostali u mraku.

„Bez jake lige nema ni gledalaca. Ljudi su nekada gledali Koraća, Kićanovića, Dalipagića... Danas sve što vredi već sa 14-15 godina bude pod radarom Partizana, Zvezde i, što je najgore, menadžera. Oni diktiraju sve i vuku mlade igrače kao figure. A Beograd je najinteresantniji zbog evropskih takmičenja“, kaže Miletić. Prema njegovim rečima, oni koji „utiču na glavne tokove novca, utiču globalno i na sport i košarku i najviše se pitaju“. „Činjenica je da su naši veliki centri košarke uvek izbacivali velike igrače. A velika je bila konkurencija... Dešavalo se da Čačak i Kraljevo pobeđuju Crvenu zvezdu i Partizan. To su bili manji klubovi u kojima su pre svega radili entuzijasti. Ljudi koji su živeli za košarku i radili sa igračima. Nije bio cilj samo napraviti rezultat, trebalo je stvoriti igrače za klubove i reprezentaciju“, ističe Miletić, ali i dodaje: „Ovde će uvek da se igra dobra košarka, ma šta radile razne agencije, menadžeri, ma šta radila Evroliga, biće uvek nekoga.“ I hoće. A naš koš u ulici i dalje stoji. Ofucan i malo nakrivljen, ali stoji. Postavljen je na banderu ispred zgrade 1998, kad sam imao sedam godina, i to posle dosta muke. Obruč smo nabavili ko zna odakle, a za tablu uzeli nešto čime je Luka, ne znate ga vi, pregrađivao dvorište da kuče ne izađe. Ofarbali smo tu dasku u belo da liči na pravu tablu i stvarno je ličila, otprilike je slične veličine. Naš kum koji je radio u distribuciji tog Frankenštajna od koša prikačio je nekakvim stručnim nosačem (koji sigurno ima neko pravo ime) za banderu i igralo se dan i noć. Osim kad vodovodžije parkiraju kamione. I dok tetka Zora ne počne da šizi. Posle smo prešli u školsko, na prave koševe i tamo šutirali neke zamišljene važne šuteve. Igrali „amerikanac“, „put oko sveta“... A kad ti je dosadno, izađeš u školsko pa sam šutiraš. I obrojavaš dok driblaš zamišljene protivnike: „Deset, devet, osam... tri, dvaaa...“ Šut. „Jedan“. I promašiš. Onda kažeš: „Kraj prve četvrtine“. Pa opet. Ali nema veze, ima neki mali Miloš tamo u Valjevu koji uvek pogodi. I Bogdan u Beogradu. I Nikola u Subotici. I Milan. I Stefan. I Nemanja...

budi zdrav

Prirodni antibiotici:

Koje namirnice su dobre za koji deo tela Šargarepa isečena po dužini izgleda kao ljudsko oko. Zenica, dužica, razgranati nervi. I da, nauka je dokazala da šargarepa veoma povoljno utiče na protok krvi i funkciju oka. Paradajz ima četiri komore i crven je. Srce ima četiri komore i crveno je. Sva istraživanja ukazuju na to da je paradajz bogat likopenom i zaista doprinosi zdravlju srca i čistoti krvi priredila Margita Milovanović

rožđe raste u obliku srca. Svako od zrnaca nalik je krvnom zrncu, i istraživanja dokazuju da grožđe takođe značajno doprinosi zdravlju srca i krvi.

A orah, on izgleda kao mali mozak, s levom i desnom hemisferom. Čak i one

brazde po njemu nalik su neokorteksu, odnosno kori velikog mozga. Sada znamo kako orasi pomažu u razvoju više od tri hiljade neurotransmitera važnih za pravilno obavljanje kognitivnih funkcija. Pasulj tako doprinosi isceljivanju bubrega i održavanju pravilne funkcije ovih organa. I da, pasulj je istog oblika kao ljudski bubreg.

Celer i povrće nalik njemu ima oblik

Smokve su pune semena i sazre-

ljudskih kostiju. Ova hrana, pogađate,

vaju u paru. One pozitivno utiču na

osnažuje kosti. Kosti sadrže 23 odsto natrijuma, baš kao i celer. Ukoliko vaša ishrana ne uključuje dovoljno natrijuma, telo ga crpi iz kostiju, čineći njih same krhkijim i slabijim. Celer, odnosno ishrana bogata natrijumom čini kosti zdravijim.

i zapravo zaista utiče na uravnoteženje glikemijskog indeksa kod dijabetičara.

Avokado, patlidžan i kruška ciljaju

Masline doprinose zdravlju i pravil-

matericu i cerviks kod žena – na te

nom radu jajnika.

organe oblikom i podsećaju. Aktuelna istraživanja pokazuju da ukoliko žena jede jedan avokado nedeljno, njeni hormoni bivaju uravnoteženiji, umanjuje se mogućnost preterane gojaznosti u trudnoći, a avokado preventivno deluje i na razvijanje raka grlića materice. Logika iza toga? Avokadu je potrebno tačno devet meseci da od pupoljka sazri u jestivo voće. U svakoj od navedenih voćki sadržano je više od 14.000 fotolitičkih hemijskih konstituenata ishrane, od kojih je moderna nauka proučila samo 141.

broj i pokretljivost spermatozoida kod muškaraca, a takođe su korisne u lečenju steriliteta.

Slatki krompir izgleda kao pankreas

Pomorandže, grejpfrut i drugi citrusi izgledaju baš kao mlečne žlezde i zapravo doprinose zdravlju grudi i protoku limfe kroz njih. Crni luk izgleda kao telesna ćelija, a današnja istraživanja pokazuju da crni luk pomaže u iščišćavanju svih ćelija od toksina. Štaviše, kad sečete luk, ono kad vam na oči pođu suze, i to ima smisla. Te suze čiste epitelne slojeve očne duplje. Beli luk takođe je koristan u eliminaciji toksina i opasnih slobodnih radikala u telu.

77 direct

poslom, ali svakako utiču na širenje vidika o prostoru u kom se dešavaju različite vrste komunikacija. Ili kako kaže naša ovogodišnja najava Letnje škole: Spretno šetamo temama kao mačka po krovu. Hoćeš da budeš kul? – Dođi u Letnju školu :) Prave vrednosti prođu test vremena, a Letnja škola se pokazala i dokazala. Bez ikakve obaveze dolaska i posete, postala je popularna među zaposlenima, interesantna predavačima, važna za tržište, zanimljiva i za oglašivače. Trendseter i inovator. Za nju se traži karta više i iščekuju sva naredna predavanja. Radujemo se početku i čim se završi, željno iščekujemo novu.

Budite COOL, stalno se usavršavajte! Ne možemo da se bavimo komunikacijama i marketingom ako nemamo širok spektar interesovanja i znanja iz različitih oblasti Piše Marija Matić, Media planning direktor i programski direktor Letnje škole u Direct Media

eto je moje omiljeno godišnje doba. Vedro, sunčano, toplo, lepo... Možda zato što sam dete leta, možda zato što je tada najduži dan, što volim sunce, što nas asocira na odmor.... Baš volim leto. A od 2010. godine svako leto u Direct Media je sve interesantnije. Ne zato što imamo sve više posla, što više nema sezonalnosti i što je postalo kao i svaki drugi deo (radne) godine, već zato što se već osam godina od prvog do poslednjeg četvrtka u letu jednom nedeljno održavaju predavanja u Letnjoj školi Direct Media.

Započela je sasvim tiho sa jednim ciljem – da pokažemo da ne možemo da se bavimo komunikacijama i marketingom ako nemamo širok spektar interesovanja i znanja iz različitih oblasti. Sve je medij, a znanje planiranja medija mora da obuhvata široko obrazovanje. Ne samo formalno već i neformalno. I tako smo uz opuštenije teme počeli da sagledavamo i neke oblasti koje nekada nisu u direktnoj vezi sa našim operativnim

U Letnju školu svi su pozvani: ljudi iz advertajzinga, pisci, novinari, glumci, voditelji, preduzetnici, muzičari... Do sada smo imali preko 70 predavača i svima još jednom zahvaljujem na dolasku, izdvojenom vremenu i znanju koje su nam preneli. Za nas u Directu, to su dragoceni trenuci. A posebno cenimo to što su svi predavači došli kao naši prijatelji, pa se stvori atmosfera u kojoj se, pored učenja, i dobro zabavimo i sve liči na neku interesantnu radionicu. Ta pozitivna energija donese i sjajna predavanja. Imali smo dosta ekskluziva. Zoran Kesić je upravo kod nas najavio svoju emisiju „24 minuta“, niz premijernih predstavljanja novih magazina na našem tržištu upravo je bio u Letnjoj školi, Njuz.net je na samom početku osnivanja sajta imao predavanje kod nas. I jedno od premijernih prikazivanja filma „Mali Budo“ bilo je u Letnjoj školi. I tako smo zajedno sa našim gostima kroz Letnju školu pomalo postali i glumci – radionicu glume smo imali sa Ivanom Jevtovićem, cyber pravnici – o našem cyber pravu i zaštiti podataka na internetu naučili smo od Đorđa Krivokapića iz fondacije Share, stilisti – o stilovima i pravilima oblačenja saznali smo od Ašoka Murtija i Igora Todorovića, posetili smo Olimpijadu u Riju kroz predavanja Dejana Kozline iz OKS, kao i mnoga druga sportska dešavanja kroz predavanja novinara Svetlane Danilović i Slobodana Šarenca, saznali o najnovijim svetskim tehnologijama od Bojana Lekovića, vlasnika sajta Kupujemprodajem, slušali uživo i uživali uz radio-zvezde Goricu i Dragana, Daška i Mlađu... I Letnja škola 2017. donela je mnoštvo zanimljivih tema.

„Brendiranje ličnosti kroz glumu i muziku“ o kojem su pričali glumac Uroš Jovčić i hiphoper BGFUNK, „Njegovo veličanstvo razmaženi kupac“ sa Vojom Žanetićem u ulozi predavača, „Moj život je košarka“ – Slobodan Šarenac, „Veštačka inteligencija“ – Bora Agapiev, „Da li ste, i vi, makar malo čudni“– Ivan Minić, „Istine i zablude o istraživanju javnih mnjenja i američki izbori“ – Bojan Klačar, „Izazovi u posredovanju između velikih klijenata i kreativnih agencija“ – Andreja Milkić.... Tim tempom nastavljamo do sredine septembra i kroz našu Letnju školu poručujemo... Budite kul, stalno se usavršavajte!

KRF 78

UPOZNAJ SVET

OSTRVO SPASA

Mi smo o putovanjima već odavno počeli da razmišljamo kao o bekstvu – od svakodnevnih dilema, problema, poslova. Od „sumornog zanosa kružnog toka života“. To, valjda, ostavljamo na kopnu. Ono što ipak nosimo sa sobom jesu uvek naša znanja, knjige, stihovi („Sva moja imovina je sa mnom. Svi moji koferi su u mojoj glavi“). Na Krfu, ili preciznije, u samom gradu Krfu – činimo to sa posebnim razlogom... Piše Dimitrije Đurić

UPOZNAJ SVET

rci ga zovu Kerkira, a Srbi – Ostrvo spasa. Geografi najčešće kažu – jonsko, dok su ga istoričari kroz vekove nazivali najrazličitije, uglavnom prema njegovim osvajačima – rimsko, gotsko, normansko, venecijansko, francusko, rusko, mletačko, englesko, a danas – grčko. Biolozi ga pak zbog cveća, čempresa, borova, limuna, a posebno maslina zovu – zeleno, dok ga turisti zbog boje mora zovu smaragdno – ostrvo Krf. „Nigde se čovek ne usami toliko koliko na brodu. Čovek je na otvorenom moru najednom odvojen od svega što je ostavio na kopnu i bar polovina konaca se isprekida između njega i sveta... Izašavši na palubu odjednom kao da je rešio nešto krupno i da počinje nešto drugo i novo.“ Tako je razmišljao Jovan Dučić ploveći do Krfa, zapisavši potom to u svojim putopisnim esejima Gradovi i himere. Istina, mi smo o putovanjima već odavno počeli da razmišljamo kao o bekstvu – od svakodnevnih dilema, problema, poslova. Od „sumornog zanosa kružnog toka života“. To, valjda, ostavljamo na kopnu.

Ono što ipak nosimo sa sobom jesu uvek naša znanja, knjige, stihovi („Sva moja imovina je sa mnom. Svi moji koferi su u mojoj glavi“). Na Krfu, ili preciznije, u samom gradu Krfu – činimo to sa posebnim razlogom. A zašto – jasno je pošto zakoračimo ulicom Liston. Naime, nemoguće je šetati ulicom „plave krvi“ kojom su nekada, za vreme vladavine aristokrata, hodali samo plemići, a ne misliti i na knjige i stihove pisaca i pesnika koji su njome, godinama kasnije, prolazili. Tako su pod arkadama i fenjerima zgrade u toj ulici tražili i nalazili inspiraciju Dis i Šekspir, Gete i Milutin Bojić, a onda i braća Darel – Lorens i Džerald. Prvi, književnik, ovde je kratko i živeo, napisavši knjigu o Krfu Prosperova pećina, mada ga svi pamtimo po slavnom romanu Aleksandrijski kvartet. Drugi, prirodnjak, svoje odrastanje na Krfu opi-

Ovaj grad je danas i sam, zvanično, dragocenost i svojevrsna skulptura – od 2007. godine je pod zaštitom UNESCO-a. Jedan je od onih gradova u kojima boraveći turistički – nakratko, naivno pomislite da biste tu živeli – zauvek

sao je u knjizi Moja porodica i ostale životinje. „Ulicu fenjera“, kojom su hodali ovi velikani, projektovao je francuski arhitekta Leseps, 1807. godine, po uzoru na parisku ulicu Rivoli, a posle više od dvesta godina, danas, turisti ovde ispijaju najfinije i najskuplje kafe u gradu, kao i čuveni grčki uzo, ili, još bolje, krfski liker od kumkvata, male voćke nalik narandži. (Samo nekoliko koraka odavde, nalaze se „Mekdonalds“ i „Starbaks“ ali, ipak, priuštite sebi aromate i draži autentičnih grčkih pića i napitaka, nasuprot uvek i svuda istim mirisima i ukusima iz pomenutih lanaca kafana i kafedžinica). Sam grad je mešavina uticaja Istoka i Zapada. Uzane ulice podsećaju na venecijanske, a neoklasične građevine nad njima na britanske. U neoklasičnoj Palati Sv. Mihaila i Sv. Đorđa, nekada sedištu visokih zastupnika britanskog lorda, danas je smešten jedinstveni Muzej azijske umetnosti. Dragocenosti poput kineskog porcelana i japanskih komada nameštaja, keramike, oružja, slika, skulptura, koje se broje u preko deset hiljada, godinama je sakupljao diplomata Gregorios Manos, po-

UPOZNAJ SVET

klonivši ih potom Krfu. Ovaj grad je danas i sam, zvanično, dragocenost i svojevrsna skulptura – od 2007. godine je pod zaštitom UNESCO-a. Jedan je od onih gradova u kojima boraveći turistički – nakratko, naivno pomislite da biste tu živeli – zauvek. Sve gradske ulice vode na trg Spijanada. Kažu, najveći na Balkanu. Tu su Francuzi 1808. godine osnovali prvi univerzitet savremene Grčke, Jonsku akademiju, visoku ustanovu umetnosti i nauke koja je dala gotovo sva značajnija imena grčke naučne, kulturne i političke scene. Budući profesori, literati i diplomate provodili su sate čitajući i učeći u jednoj od najraznovrsnijih biblioteka koju je posedovala ova akademija. Nažalost, uništena je tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Trgovi u ovom gradu obiluju vrtovima, stablima maslina kojih na čitavom

ostrvu ima oko četiri miliona, a mnoga od njih starija su više od 400 godina. Mletački dužd je, naime, za svako posađeno stablo davao po jedan zlatnik. Tako je danas maslinovo ulje jedan od najvažnijih proizvoda sa „zelenog ostrva“. „Maslinove šume ovde padaju sa bregova u dugim srebrnastim kaskadama. Bez prastarih maslina ovo ostrvo ne bi imalo ni svoju lepotu ni svoju slavu. Sve je na ovom ostrvu mirno i prozračno kao senka“, pisao je Dučić. Pre 100 godina, preko 150.000 srpskih vojnika ovde je našlo spas. Posle mukotrpnih marševa preko sleđenih albanskih planina, ostrvo i grad Krf pružili su im toplu, prijateljsku ruku. Za vreme Prvog svetskog rata, ovde je, u hotelu „Bela Ve-

necija“, bilo sedište srpske vlade, a krfske vlasti su Narodno pozorište ustupile srpskom parlamentu. Godine 1917. potpisana je Krfska deklaracija kojom je osnovana Kraljevina Jugoslavija. A nedavno pišući o stogodišnjici od osnivanja sada već nepostojeće zemlje, Muharem Bazdulj nas podseća na čudesnu koincidenciju i simbolički značaj koji je imala princeza Nausikaja sa ostrva Kerkira (Krf) – iz slavnog Homerovog epa Odiseja – ako ni po čemu drugom, a ono bar kada je reč o jugoslovenskom sportu. On piše: „Kad danas mislim na Jugoslaviju, uvek mislim na Nausikaju. Nekad se i uplašim zbog koincidencija. Nausikaja je u Odiseji opisana kako se igra loptom, te je u antici bilo opšte mesto da je igru s loptom izmislila ova princeza. Jedna od stvari zbog koje će Jugoslavija zauvek ostati upisana u istoriju dvadesetog veka jesu uspesi koje su njeni sportisti ostvarili u igrama s loptom: od fudbala i košarke, preko rukometa i odbojke, do vaterpola.“ Ovde su izlazile i Srpske novine u tiražu od 10.000 primeraka, a kao dodatak štampan je i časopis našeg detinjstva – prvi Zabavnik. Urednik tadašnjeg Zabavnika i Srpskih novina Branko Lazarević u uvodnicima piše o „crnoj izgnaničkoj godini“ po srpski narod. On objavljuje poeziju, prozu, istorijske, umetničke, književne, antropološke eseje, recenzije novih knjiga – uglavnom obeležene ratnom tematikom o kojoj je pisala raseljena srpska inteligencija. Mnogi srpski intelektualci tog doba emigrirali su u Pariz, Ženevu, Solun, London... Lazarević ih je okupljao sve, sa željom da pokaže da ima i onih koji misle

Nemoguće je šetati ulicom „plave krvi“ kojom su nekada, za vreme vladavine aristokrata, hodali samo plemići, a ne misliti i na knjige i stihove pisaca i pesnika koji su njome, godinama kasnije, prolazili. Tako su pod arkadama i fenjerima zgrade u toj ulici tražili i nalazili inspiraciju Dis i Šekspir, Gete i Milutin Bojić, a onda i braća Darel – Lorens i Džerald

na svoj narod. Na Krfu je obrazovana i srpska osnovna škola i niža gimnazija, a štampane su i mnoge knjige na srpskom jeziku. Jer u Srbiji su, pored domova i porodica, ostale i – knjige. „Ostali smo bez biblioteka, bez literature, bez najosnovnijih bibliografskih beležaka, i to u trenucima kada nam je sveža i zdrava duševna hrana najpotrebnija.“ Tokom izgnanstva, Srbi su uspostavili neraskidive veze sa krfskim stanovništvom, a mnogi su ovde ostali i da žive, osnivajući porodice. Vlasnik hotela „Bela Venecija“ Janis Gazis sve tri ćerke udao je za Srbe. Međutim, Ostrvo spasa za mnoge je postalo – grobnica. Nekoliko hiljada nasmrt iscrpljenih i bolesnih regruta srpske vojske lečeno je u blizini Krfa, na ostrvu Lazaret. Oni koji nisu izdržali, prebacivani

UPOZNAJ SVET

su na obližnje ostrvce Vido gde su, najpre, sahranjivani tik ispod kamenite obale, a onda kada to više nije bilo moguće, spuštani u samo more, sa stepenica koje danas nisu ni na koji način obeležene. Iako među srpskim turistima postoji nekakav prećutni dogovor da se na tom mestu ne pliva, turisti iz drugih krajeva sveta to nesmetano čine. Panta rei... Pesnik Milutin Bojić, koji je i sam tuda prolazio, proživljavajući nacionalnu tragediju poslednjih godina svog života (umro je sa svega 25) opevao ju je u pesmi – svojevrsnom spomeniku od stihova – „Plava grobnica“, ali i u pesmama „Sejači“, gde su Srbi opevani kao „tragičan narod lutalica osuđen da gde god dođe, seje svoje grobove“, i „Pesmi bola i ponosa“. Sreće nije imao ni Dis. Kao intelektu-

s Krfa u Francusku, ali teško podnoseći izgnanstvo i odvojenost od porodice i razbolevši se od tuberkuloze. Nije preživeo rat, ali nije ni umro od sušice. Dok se vraćao porodici na Krf, pesnikov brod torpedovala je nemačka podmornica. „Siromah Dis“, omaklo se u nekrologu Branku Lazareviću. Nekoliko dana posle smrti, uredništvo Srpskih novina se, ispod slike pesnika „Utopljenih duša“ u čituljama, pitalo: „Da li je Dis živeo svoj san ili je odsanjao svoj život?“ Na ostrvu Vido, koje je prozvano i srpskim Jerusalimom, danas postoji mauzolej – spomen-kosturnica koju je, na inicijativu nekadašnjeg predsednika Vlade Milana Stojadinovića, inače supruga jedne od ćerki vlasnika hotela „Venecija“, projektovao Nikola Krasnov. Sećanja na ovaj period srpske istorije danas u gradu Krfu čuva muzej „Srbi na Krfu 1916–1918“ („Srpska kuća“) i njegov kustos Ljubomir Saramandić, autor nekoliko knjiga: Tamo daleko, Sve je ovde legenda, Hodočašće na Krf. U muzeju su izložene uniforme, oružje, ordenje iz doba „albanske golgote“ kada je ovde živela čitava „država u izgnanstvu“. Pamtićete srpske gusle napravljene od vojničkog šlema i fotografiju jedanaestogodišnjeg artiljerijskog podnarednika Momčila Gavrića, verovatno najmlađeg podoficira svih armija u Prvom svetskom ratu. Sa palube gledam u talase koje pramac broda rasprskava u svim nijansama plave i zelene. Udaljavamo se od Krfa koji se gubi u gustoj magli što se nadvila nad Jonskim morem i shvatam kako polako postaje misao o njemu samom, neka fo-

alac, prebačen je

tografija, ovaj tekst ili samo uspomena – „beli novac za crne dane“.

b ( LOG ) ORIGINAL

Koliko se (ne) razumemo Piše Nikola Kosanović

ma tih trenutaka (sve više) kada bi (svako) vrlo rado „pobegao“ načas, pokušao da traži reč utehe, dobronameran savet prijatelja, da pronađe mir koji je izgubio u potrazi za svojim boljim Ja... a ponekad je dovoljno u blizini imati nečije prisustvo, osmeh, pokoju dobronamerno izgovorenu reč i „oblaci“ se ubrzano razilaze. I opet smo se formatirali, očistili od virusa, „apdejt“ je urađen...

Svakodnevno ga srećem. Komšiju od koga me dele tri kuće i pet decenija. Dobronameran čovek, sićušan, sa uvek nakrivljenom onom plavom radničkom kapom na glavi, ako ih još neko pamti. Pre podne pozdravljamo jedan drugog dok idem do prodavnice a on ispred svoje kapije stoji i pućka cigaricu koju je upravo smotao. I da ne porazgovaramo svako jutro pomalo, ne bih ni primetio par „detalja“ kojima me je „kupio“. Naime, pored prvog od tri drveta koja mu stvaraju hladovinu ovih dana, nalazi se posuda iz koje obližnje mačke doručkuju. Treće drvo je rezervisano za ptice koje sleću na vidno obeleženo mesto, gde im moj komšija svakog jutra ostavlja mrve hleba, a potom dežura, kako mačke ne bi „uletele vrapcima na teritoriju“. Oduvek sam mislio da je i on postao jedna od onih „snajper baba“ kojima ništa ne sme da promakne na ulici, pa zato ume da stoji satima, međutim razuverio me je svojim delovanjem. Jedno jutro sam ga zatekao kako

kanalu. „Komšo, dobro jutro, treba li ti pomoć?“, upitah ga. „Ma ne treba, komšo“, odgovori mi, „pomažem mu da se ne muči, treba kuću nositi na leđima.“ Pogledah malo bolje i videh puža koji se prevrnuo... U tom i sličnim trenucima, koliko god bio opterećen obavezama i rokovima koje dan nosi, toplina me neka obuzme i jednostavno pomislim – sve se da rešiti, što i on često govori. Ovaj mi komša dođe kao neki psihoterapeut, pomislio bi neko.

povijen „čeprka“ po

Pogledajte malo bolje oko sebe, zapamtite to drvo koje stoji pored puta, jer sutra će vam pomoći da ne pokisnete, možda će vam ponuditi hladovinu. Jer nije život rutina. Iako svako „gura“ svoju priču, sklonite pogled sa telefona, osvrnite se

mu bude. „Samo“, reče mi, „nešto mi nije jasno, šta mu je sad vaj-faj (Wi-Fi), a šta Vajber?“ Tera on po svom. Pokušah da mu doskočim. „Sećaš li se, komšo, kad smo kao mali uzimali čaše od kiselog mleka pa vezivali za probušeno dno konopac, zatezali ga pa pričali ovde po ulici?“ Potvrdno mi odgovori klimajući glavom. „E pa vidiš, sad ti se taj konac zove Wi-Fi, a one čaše su Viber.“ – „A jest vala, nego reci mi, nešto čaše nisu bile ljubičaste boje?“, nasmejasmo se i on i ja, zna matori mnogo više nego što sam pomislio. Izmami mi osmeh i neku pozitivnu sliku i ovog dana, onako kako to najbolje zna. Naučih i ja ponešto o filozofiranju, samo još sam zelen za sve njegove doskočice. Kaže, sad će unuci da ga zovu, a i on postade malo pametniji, ne da se. I tako životari(mo). Ponekad se i ne ra-

s drugima, samo zato što „nekud žurimo“. Ne vidimo te sitnice, te mrvice koje hrane dušu više nego bilo šta za čim u suštini svako od nas žuri. Nametnuto ili svojevoljno, nebitno. Pogledajte malo bolje oko sebe, zapamtite to drvo koje stoji pored puta, jer sutra će vam pomoći da ne pokisnete, možda će vam ponuditi hladovinu. Jer nije život rutina. Iako svako „gura“ svoju priču, sklonite pogled sa telefona, osvrnite se. Kao moj komša, dokaz da je čovek prirodno i društveno biće. Ali, ipak, nažalost, i on čeka poziv...

zumemo jedni Jedan od rituala koji svakodnevno radi je šetnja po naredbi lekara, pa kako on kaže, prvo ide do onog svog predsednika, a posle proćaska malo i sa imenjakom (ulica se inače nekada zvala Josipa Broza Tita, danas Kralja Petra I, pa šeta s jedne, a zatim pređe na drugu stranu ulice). Kada bih prokomentarisao ponekad kako je mnogo mističan i ne umem uvek da ga „provalim“, kako kaže, ne razume se ni on u računare, zna samo za miševe koje mačke teraju, a ovi danas, kako je čuo, klikću. I ne bi on ni zabadao nos u te računare i telefone, ali eto, kaže, „unuci su mi daleko pa se tako gledamo svakog dana, pijemo kafu zajedno, samo što svako sebi kuva“. I tako dođosmo mi do Vibera. „A da nije Vajber?“, priupita me on. Objasnih ja mom čika Peri da je to neki Izraelac sve smislio i ako on kaže da je Vajber, nek

Otvori nalog na platformi Moj Nedeljnik na sajtu www.nedeljnik.rs i piši slobodno. Odabrani tekstovi biće objavljeni na sajtu i u štampanom izdanju Originala

na srpskom jeziku

9, Broj

6. 01 l2 Ju 0, j1 Bro

. 2016 Jun

r 2015. Broj 1, Oktoba

Broj 5, Februa r 2016.

Broj 2,

LA NIK

ji s ko

a je

icija

lim

a EU

AG ’N/

zita

-PR

—

END

RJU

A ZA TEST

NJU

JOR

K TAJM

SELMAN

Prkosne žene na radu

u Indiji.

nje

u rk jo ju N na

Uprkos ustavom

/15

8:3

lit

ički

ež

. St

Če

rč

ila

ita

garantovanoj /29 12 jednako

SL va oca OV li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko . NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra NA

sti, pritisak

o propadaju snovi

PLANETA

sredine ne

rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre

DIZAJN

Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM

7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA

9/15

ve do

o do

ja an

je da ak zn je S NA vi DA no zit SVET

JN STRANA

NAN ST RAR A ST

63 A

qatarairways.rs

n eraASnali fašizm Donalda Od gađ du, a Kin ku p libDAN n u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE n aln antsk Belu ku a širomti Z sert om vere Gli ob za ret trci ih pok A lisk ak kih Antiimigr re ave au sta B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a nacio e proi Ig sveg su i g pu oč 3 su ti ni Evrop uNA po RA jene ek ičke 5 SV

ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika

ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr

ici er IS m ZN pA ” BI & istu alaš a i a pr “K im 10 m ja, tist NA ne ci to nk spor RA Poš og sa će a ST zb okre im se bist ho

dnom

STI

u ja vl ke až la ns AJN e sl na os istiDIZN i ći pr o & e. i ve A 15 vativn iji OST A br ETN ka an al AN je ino AN mUM ete, e hr sti, Rbio HR STg delijk u 1963. u U rk čk a je ber e nd al e po lja ebSa na Ste 5. do iv njihov20 tr us zeja st lik e se jeem od 194 o sve mu Fe e ob sk Vil mu š uk nik ira RANA sv lijan kakočel ba sterda dizajn ST ge ita svi da je Am e je alo se že Ta kođ e i kat ter ka pos

BRUS ZA

NJUJORK

TAJMS

STRANA 5

S NYT

DEC

SVET DANAS

Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla

vign

7_R

ilj

BIZNIS1095

o en

, om ih e id , ET ših UM eh laro nika skup ijanj najlep j usp a po na od svo i i iki umet tv razv Jed sveta ost el e je žr za A 22 a V NJA žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA al R PUT st dugu RANA po mik ST he ma u ST rad fil

LIČ

vre

ANDREA

SVET DANAS.

8:36

12/2

0.ind

50x5

ette_

Zbog promen a u drvnoj industriji, nezapo postala problem slenost je za vredne radnike – slonove. Toliko odmora nije dobro za njih STRANA 7

em, a a, zaokre blizu zagrlja je Kina je snaža eom načinu reka kazaRestora zemlj aračke Ban putev e brinu damula trgov osttarizm aG će gndodira eznizaziv n partner. kad ljudsko pislama kineskog gl for su posta Ali ma teža su tomovlagodn – protiv o autori ” ač akogeopo nji le zavisad liko relitičke lina nla potrese, neešod moćn led Žize jer se soavklnog a, da io biog partn ndu taliz jik br era Pos Koradika se a sigurn zo se nek d eekn erička sovu i “Kalašn ol le o je on u ističkprip redam v am Ko i š tur rem smrt d topi iko da Kak štei fu Ne ba p 21ko. n štoosjetalnosprt”etvoriliersuNenov u e za - po . N na Meka budu moć jihov proš j i ta Štadoba loa um izam če žarial17n govdienatinenalajed“savanamujecs inauticaNajbolj ik nam jedan i će a op skolomračno se vapanija ćn slatke, etn su dil kaže lju go Rumun as g leta ost ob o. pra ne na ekstrem prik o um Crvene pande du Trampu viso alsk na m Donal manje ja ka log sna lPuobnih žciji a do joskši nonz kadata.aviokom zasvetu se ali ih je sve muze kih im ob isija u ce tor i g intervrene , arEapU onjeseneog ranohatloo aohrle da S plim la slav Direk NA tn e petohijistio, akoo kje tskplodja i eaviš kšeon U a stima, pad DA ra eć M drnaušputvdrmamg a,svkeauaRkousitnjiSijesv,rijb ii usp ET od SV i sle a n e todvea rorzloijuuzDdžislruihgrioadstičistIra ku pre lizam reta u ju k a d a Po ožd ritanijje dobleg a i o am ntu lj pit po Um Meta Dejmo m luka Baj koji a snazabo, arbvaredstavlni kastičkih a na ponov et sv

rlam

ić

20 15 .

K Kina crta nov to oliko ti i Put se b pi le svile, adne vrednosnje Eki rzmn d ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik uh–je jačanj svoju privlačndostigao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju ije lan rinutije a ka odno decen dnu sanisa og Putanje poTursk svile. SaN Zapada Istorija posled i uspon om ri ju dzemlj daci m i ostalim svojim pova jork od a ama koje leže napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni bogat brzistvom oživi a do ka revanšizmu ljanja stare j zapadnih lo razmiš h poi tržištla n bez t Rusije brojn

SVET

g pa

Nov em bar

mogu da naruče Mušterije u San je i pojedu hranu, plate a da ne sretnuSTRAN A 3 Francisku, 10 STRANA baš nikoga

tnici ije i ivi pu ikv oj raš đu rel udijsk Sa Neust da na NAUKA gu pla že u NA 23 mo RA zne pra ji ST Arabi desetkovane a Životinje su šuma i bolestim nestankom STRANA 16

NOVAC & BIZNIS

T I DIZAJN UMETNOS

dugo Novi film istražuje romskog istorijuPolitičk i stil ignorisa nu predsedničkog 24 kandid ata liči ropstva STRANA

DŽO

poslovni stil na njegov STRANA 9

Š HA

NER

/TH

E NEW YOR

Bo rb poljo a pr ot

UMETNOST

K TIM

iv la Jeda priv bran n vr redn žnih koji i po lo glas ika o na zadatk NIS NAUKA & se TEHNOLO u Pa GIJA na obra ba n an gr avio Najbo I u Marsov d pr jez đu cu igra pametn Vulkan u moru lja tipa. ko koji dom ju ze statu čki se To nije gluma indu ogodaj m s on lja k na mpa m sade lek striA 22 e m Jedna SvSTRAN svet nija ju ga en planeteod najvećih tajni anji po mas ara i adlju, pod ih e leđ je vi u leži na dnu. rez line vo zi ja še Naučnici ST ka ko kata Pr a slatk onih rani razotkrivaju je oiz RA STRANA h pi revi vođa im pi koji NA bi do 15 bili ćim okre ća 7 dira či ću ju pl zato a. an mor ove qata aju da ST HR rairw AN RA ays.r NA Prin A 9 s & DIZAJN

BIZ

stva c nord ra ijs

Re novo ke ne kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23

LIČ

Idri STI s El

Sv ba es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18

Svakog mesesca uz

All the News That's Fit to Print