Original #26 by Original Magazin

: ORGNLMAGAZINE

: @ORGNLMAGAZINE

UPOZNAJ SVET

BROJ

NOVEMBAR 2017.

CENA 199 RSD

SRĐA POPOVIĆ NOVI REKTOR JEDNOG OD NAJSTARIJIH UNIVERZITETA NA SVETU, SENT ENDRUZ U ŠKOTSKOJ

DANAS JE VAŽNIJE NEGO IKAD VODITI BITKE NA PRAVOJ STRANI Sara Jovanović Nema kompromisa sa sobom. Ili znaš zašto se žrtvuješ, ili odmah ostavi sve po strani

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

MAGAZIN

MIKA ALEKSIĆ SVET STOJI NA TRI STUBA: VERA, LOGIKA, UMETNOST ARNO GUJON SVAKI DOBAR ČIN IMA EFEKAT DRAGANA DRAGANAC RAZUMETI NOBELA ZA EKONOMIJU ALEKSANDRA DENDA SRPSKI RITAM U KARNEGI HOLU

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI / BRENDIRANJE TRADICIJE / RADOST FINA KUHINJICA / PEĆINE SRBIJE / ACTIVE COLLAB / MOKRIN HOUSE

SADRŽAJ BROJA

NOVEMBAR

#26

Fotografije iz Muzeja savremene umetnosti Igor Pavićević

36 / BRANKO RAKIĆ Profesor Branko Rakić sa Pravnog fakulteta važi za jednog od onih predavača koji ostaju u sećanju studenata i godinama posle završetka studija, a nalazi se i na funkciji univerzitetskog ombudsmana. Za Original je govorio o čuvenoj „Petici“, pedagogiji, univerzitetu, obrazovnom sistemu, Sorboni...

14 / DRAGANA DRAGANAC Trenutno jedini doktorand u Srbiji iz oblasti bihevioralnih finansija i eksperimentalne ekonomije. Mlada, odgovorna i posvećena svom poslu, čitaoce Originala upoznaje sa svojim radom u oblasti za koju je dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada iz ekonomije

42 / MIKA ALEKSIĆ Mika Aleksić ne daje često intervjue, mnogi i ne znaju kako izgleda, ali svi

znaju da je ostavio neizbrisiv trag u sećanjima mnogih glumaca koji često govore o njemu kao dobrom duhu detinjstva

24 / ARNO GUJON Rođen je 1985. godine u Grenoblu, kako kaže, bez kapi srpske krvi, a izborio se sa svim padežima, akcentima, rodovima i brojevima. U Srbiji je danas domaćin, tečno govori naš jezik (neko bi rekao pravilnije i od mnogih Srba) i ima svoje „omiljene đakonije“ u srpskoj kuhinji

32 / ALEKSANDRA DENDA Aleksandra Denda je, otkad je zatvorila svoja vrata u Beogradu 2010. godine, otvorila kapije koledža Berkli, gledala kroz prozore muzičkog instituta u Indiji, zvukom dodirnula Brazil i glasom ispunjava zidove hramova muzike u Americi. Za nju je to, čini se, tek ulaženje u svet muzike

4 / RIČARD BRENSON 6 / ORIGINALNI RAZGOVORI 12 / DRUGARIJADA 18 / ACTIVE COLLAB 30 / BRENDIRANJE TRADICIJE 54 / GALA ČAKI 62 / SARA JO 68 / BLADE RUNNER 70 / KRIS MARTIN 74 / RADOST FINA KUHINJICA 78 / SRPSKE PEĆINE

Impressum Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović, Dimitrije Đurić, Marija Božić, Jovana Radovanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

MOJI P SAVETI MNOGO MLAĐEM MENI

Prošle godine napisao sam pismo desetogodišnjem Ričardu Brensonu. Šta sam imao da mu poručim? I možete li vi da zamislite šta biste napisali detetu u sebi?

išem ti iz budućnosti, više od pedeset godina udaljene. Ti si sada mnogo stariji, a iako znam da si živeo srećan i zdrav život, bez previše žalosti, imam nekoliko saveta za tebe. Znaš koliko obožavaš da se igraš napolju i da istražuješ svet oko sebe? Nikada nemoj da prestaneš to da radiš. Uvek traži avanturu. Nauči da plivaš, izgubi se pa pronađi put do kuće, pentraj se po drveću sa Lindi, Vanesom i ostalim drugarima. Duh avanture će te održavati radoznalim; otvoriće tvoj um velikim prilikama koje ne treba da propustiš; vodiće te na dugogodišnji put na kojem ćeš dokazati da je „nemoguće“ samo obična reč. I veruj mi, imaćeš toliko mnogo sjajnih avantura u životu, zajedno sa najneverovatnijim ljudima koje možeš da zamisliš – neću ti reći šta su te avanture ni ko su oni, jer ne želim da ti pokvarim zabavu.

DECI STALNO GOVORE DA NE SMEJU DA URADE OVO, DA NE TREBA DA URADE ONO – IGNORIŠI IH. NEMOJ DA DOZVOLIŠ DA TE IKO SPREČI DA SLEDIŠ SVOJE SNOVE ŠTO SE TIČE MAŠTE, NIKADA NEMOJ DA PRESTANEŠ DA sanjaš i da stvaraš. Deci stalno govore da ne smeju da urade ovo, da ne treba da urade ono – ignoriši ih. Nemoj da dozvoliš da te iko spreči da slediš svoje snove. Baloni, vozovi, avioni i svemirski brodovi – šta god ti padne na pamet, samo nastavi da sanjaš velike snove. Tvoja mašta je jedan od najvećih darova koje imaš – a to će ti postati jasnije kada kreneš u srednju školu. Suočićeš se sa mnogo izazova, i često ćeš se osećati kao da ne pripadaš i kao da ne možeš da ispratiš sve. Nemoj da dozvoliš da te to savlada. Koristi svoju maštu i probaj da pronađeš inventivne načine za obilazak prepreka. Tvoja sposobnost da razmišljaš drugačije postaće jedna od najvećih prednosti koju ćeš imati u životu. I odvešće te tamo gde najveći broj odlikaša nikada neće stići. IZAZOVI ĆE BITI KONSTANTA U TVOM ŽIVOTU. NAPRAVIĆEŠ MNOGO grešaka i imaćeš neuspehe, pa onda još više neuspeha. Ali nemoj da dozvoliš da te to obeshrabri. Neuspesi nas uče nekim od najvećih lekcija u životu i često nam pokažu da postoji bolji način da nešto uradimo. Nemoj nikada da dozvoliš da te neuspeh pogodi. Svakome to može da se desi. Tvoji najveći heroji – uključujući Daglasa Bejdera, Ernesta Šekltona i Skota sa Antarktika (jesi li znao da ste u srodstvu?) – imali su strašne neuspehe u nekom trenutku; ali samo pogledaj šta su na kraju uspeli da urade. Iznad svega, uvek se seti da treba da se zabavljaš. Kako odrastaš, shvataćeš koliko je važno da radiš ono što voliš i da voliš ono što radiš. Nemoj da trošiš svoje vreme na stvari koje te ne uzbuđuju. Pronađi svoje strasti i zgrabi ih obema rukama. Život treba živeti, a u svakom danu treba uživati. Srećno, Ričard

DEVET NAJBOLJIH CITATA O MLADOSTI 9.

„ M ladim ljudima trebaju uzori, ne kritičari.“

„ S tarost je glupa i zaboravna ako potcenjuje mladost.“

Džon Vuden

DŽ. K. Rouling

„ S vako ko prestaje da uči je star, bilo da ima 20 ili 80 godina. Svako ko nastavlja da uči ostaje mlad.“ Henri Ford

„ M ladi ne znaju dovoljno da bi bili razboriti, i zato pokušavaju nemoguće, i uspevaju nemoguće, iz generacije u generaciju.“ Perl Bak

„ M ladost je ono kako živiš, a ne kada si se rodio.“ Karl Lagerfeld

„ N emoj da kritikuješ ono što ne razumeš, tvoji sinovi i kćeri su van tvog domašaja.“ Bob Dilan

„ M ladost ne zna za godine.“ Pablo Pikaso

„ Voleo bih da mladi ljudi shvataju koliki dar predstavljaju.“ Džon Denver

„ S prečavanje konflikta sutrašnjice znači promene načina razmišljanja mladih danas.“ Graca Mačel

ORIGINALNI RAZGOVORI

Kako da prvi razgovor za posao ne bude bauk Original magazin prvi put organizuje jedinstven događaj – HR simulaciju pod nazivom „Originalni razgovori“, 18. novembra 2017, od 10 do 18 časova, u hotelu Crowne Plaza Beograd – na kom će učesnici moći da „vežbaju“ razgovore za posao, i to uz HR menadžere istaknutih kompanija u kojima bi mnogi želeli da rade PIŠE ANA MITIĆ ntervju za posao je jedan od onih trenutaka u životu koje pamtimo, posebno onaj prvi „vatreni“ – što zbog uzbuđenja, što zbog stresa, treme, nadanja i očekivanja, ali i samog nastupa. Da li su se znojile ruke, glas podrhtavao, da li su svi odgovori bili dobri, da se nisi izblamirao, šta si „lupio“ i kad se analiziraju greške, kako je sve prošlo i šta je moglo da bude bolje, pomisliš kako bi bilo dobro da si negde mogao da vežbaš taj svoj prvi razgovor za posao. Ili da ga zaboraviš. Jer prvi put je uvek najteže. I pored svih saveta kako da odgovoriš na trik pitanja, „malih tajni“ kako da ne zabrljaš, kad dođeš pred HR-a oči u oči, nije lako. Kako da taj razgovor ne bude bauk? E pa sad je i to moguće. Original magazin prvi put organizuje jedinstven događaj – HR simulaciju pod nazivom „Originalni razgovori“, 18. novembra 2017, od 10 do 18 časova, u hotelu Crowne Plaza Beograd – na kom će učesnici moći da „vežbaju“ razgovore za posao, i to uz HR menadžere istaknutih kompanija u kojima bi mnogi želeli da rade.

CILJ SIMULACIJE JE DA UČESNICIMA OT-

proces apliciranja, selekcije i zapošljavanja. Mentori iz renomiranih kompanija će pomoći svojim sugestijama i otkriti male tajne i cake ličnog nastupa, korigovanja CV-ja i motivacionog pisma. Jelena Đoković, direktorka Original magazina, objašnjava da je simulacija

KRIJE KAKO IZGLEDA CEO

intervjua za posao, kao i panel na kojem će učestvovati renomirana imena iz sveta biznisa, namenjena mladim ljudima, studentima i onima koji prave prve korake u profesionalnoj karijeri da ojačaju svoje veštine razgovora za posao, kao i apliciranja za njega. „Ideja je da se učesnicima predstave svi koraci koji su neophodni u procesu zapošljavanja – uključujući načine pisanja biografije, motivacionog pisma, preporuka, savete za pripremu za intervju za posao i prezentovanje sebe na pravi način“, objašnjava ona. SVAKI PRIJAVLJENI UČESNIK DOBIĆE PRI-

menadžerom velike kompanije za čije delatnosti je zainteresovan. Kompanije čiji HR menadžeri će intervjuisati sve prijavljene su: Fondacija Novak Đoković, Direct Media, Sitel, Crowne Plaza Beograd, Adecco Srbija, Atria Group SEE, Delta Holding, Ernst&Young, GI Group, Hemofarm AD, IBWS, KPMG, Manpower Group, NCR, Nelt, Nordeus, Societe Generale banka, Unicef i Victoria Group. A kako će to sve izgledati u praksi? Pa kao i pravi razgovor za posao. Samo što ovde ne možeš da omaneš, već da iz svojih grešaka učiš i unaprediš se, usavršiš i bolje se pripremiš za svoj sledeći nastup i odlazak na pravi razgovor za posao.

savete. Pored usmene, nekoliko dana posle događaja, učesnicima će biti poslata i pismena analiza nastupa kako bi znali koje segmente mogu da poboljšaju i na koji način. Sve ponuđene pozicije postoje unutar kompanija i možda baš nekoga od učesnika pozovu kada se ukaže prilika i ako ostave dobar utisak u razgovoru“, kaže Milica Perović, projektna menadžerka Originala. Osim kvalitetnih saveta, analize obavljenog razgovora i preporuka za unapređenje komunikacionih i prezentacionih veština na intervjuima za posao, svi posetioci će ući u bazu kandidata za zaposlenje kod 19 kompanija koje učestvuju.

LIKU DA RAZGOVARA SA HR

„SIMULACIJA

RAZGOVORA

ĆE

TRAJA-

će sa HR-ovima proći čitav razgovor i način predstavljanja uz stručne i mentorske TI OKO 40 MINUTA, TOKOM KOJIH

PRE POČETKA SIMULACIJE BIĆE ORGANI-

od imena koja učestvuju su Jovana Anđelić, menadžer za regrutaciju u Istočnoj Evropi Sitela, Zoja Kukić iz StartIT centra, Branko Milutinović iz Nordeusa, Robert Čoban iz Color Press Group, Miloš Đuričanin, program menadžer Srpske asocijacija menadžera, Jovan Stojanović, direktor Direct Media Srbija, i Dušan Basalo iz Atria Group SEE. Organizator ovog skupa je Fondacija Novak Đoković sa partnerima Direct Media, Sitel, uz podršku Crowne Plaza Beograd, Srpske asocijacije menadžera i agencije New Media Team. Na sajtu www.originalnirazgovori.org nalaze se detaljne informacije o agendi, programu, učesnicima sa opisima radnih mesta za koja svi zainteresovani mogu da se prijave putem onlajn aplikacione forme.

ZOVAN INTERESANTAN PANEL, A NEKA

EKSKLUZIVNO

S R Đ A P O P O V I Ć

Muzičar, publicista, otporaš, revolucionar, profesor... ... i novi rektor jednog od najstarijih univerziteta na svetu, Sent Endruz u Škotskoj

Danas je važnije nego ikad voditi bitke na pravoj strani Čudno je napisati, a skroz istinito, da je Srđa Popović u 44. godini postigao svoj najveći uspeh. Znamo, zvuči čudno, posebno ako pogledate njegovu biografiju: prestižni politički magazin Foreign Policy uvrstio ga je u „100 najvažnijih globalnih mislilaca“, časopis Wired ga je 2012. proglasio za jednog od „50 ljudi koji će promeniti svet“, svetski ekonomski forum u Davosu ga je 2013. godine uvrstio među „199 mladih globalnih lidera“; gostujući je predavač na Univerzitetu Harvard, izvršni je direktor Canvasa, a objavio je i u svetskim okvirima zapaženu knjigu Mustra za revoluciju (ona je i posredni povod ove priče). Sa svim tim, pa i više od toga, meri se vest da je Srđa Popović postao rektor jednog od najstarijih univerziteta u Škotskoj i čitavom Ujedinjenom Kraljevstvu, St. Andrews. Iako nikada dosad nije tamo predavao. I to, pazimo sada, iako, ili baš zato što na Sent Endruzu rektora biraju – studenti

PIŠE BRANKO ROSIĆ FOTOGRAFIJE ĐORĐE KOJADINOVIĆ

INTERVJU

Od Čea do danas svet je podeljen na one koji veruju u vrednosti integracije, jednakosti, tolerancije i pravde, i one koji bi da broje razlike, da gledaju na sve što je drugačije od njih sa strahom i podozrenjem, da mrze i dele

S 10

EKSKLUZIVNO

rđa Popović je mnogo rizikovao u životu. I kada je odlučio da ostavi muziku – bio je, u tinejdžerskim godinama basista kultnih bendova Baal i EKV – i posveti se borbi za menjanje sveta, počev od Srbije, kada je sa svojim vršnjacima ušao u pokret „Otpor“ i pomogao svrgavanju Miloševića. Posle petooktobarskih promena bio je narodni poslanik i savetnik premijera Zorana Đinđića. I novinari Originala će ovom prilikom, u duhu našeg sagovornika, rizikovati, a taj rizik je da ćemo napisati da je Srđa Popović u 44. godini postigao svoj najveći uspeh. Znamo, zvuči čudno, posebno ako pogledate njegovu biografiju: prestižni politički magazin Foreign Policy uvrstio ga je u „100 najvažnijih globalnih mislilaca“, časopis Wired ga je 2012. proglasio jednim od „50 ljudi koji će promeniti svet“, svetski ekonomski forum u Davosu ga je 2013. godine uvrstio među „199 mladih globalnih lidera“; svoje znanje i iskustva o nenasilnom protestu prenosi na druge širom sveta; gostujući je predavač na Univerzitetu Harvard, drži predavanja i na univerzitetima Kolorado i Kolumbija, izvršni je direktor Canvasa, a objavio je i u svetskim okvirima zapaženu knjigu Mustra za revoluciju (ona je i posredni povod ove priče). Pa ipak, sa svim tim može da se meri vest koja je pre nedelju–dve odjeknula u Srbiji – mada mislimo da nije dovoljno odjeknula – da je Srđa Popović postao rektor jednog od najstarijih univerziteta u Škotskoj i čitavom Ujedinjenom Kraljevstvu, St. Andrews. Iako nikada dosad nije tamo predavao. I to, pazimo sada, iako, ili baš zato što na Sent Endruzu rektora biraju – studenti. Sent Endruz je osnovan između 1410. i 1413. godine – tek da budu sigurni, 600. rođendan proslavili su 2009 – i treći je po starosti univerzitet na engleskom jeziku na svetu. Studenti biraju rektora od 1858. godine, a na spisku Popovićevih „kolega“ nalaze se mnoge ličnosti koje su se borile za ljudska prava, veliki broj novinara, kao i jedno svima nama poznato ime: Džon

Kliz, glumac, producent i tekstopisac, dobro, i pripadnik one lude družine pod imenom „Leteći cirkus Montija Pajtona“... Počasne doktorate na ovom univerzitetu imaju Bendžamin Frenklin, jedan od „Očeva osnivača“ SAD, nobelovac Radjard Kipling, pronalazač penicilina Aleksandar Fleming, književnica (takođe ovenčana Nobelom) Ajris Merdok, a u „alumni klubu“ se nalaze i princ Vilijam i njegova supruga Ketrin – tu su se i upoznali – kao i Majkl Falon, sadašnji ministar odbrane Ujedinjenog Kraljevstva... Kakvo društvo? A onda se u to društvo umuva jedan – Srbin. I to na inicijativu studenata, jednog mladog čoveka koji je pročitao Mustru za revoluciju i organizovao modernu kampanju za rektora. Sve sa Facebook stranom, memeima na kojima su bile Srđine fotografije iz „revolucionarnih“ dana... To je bio samo prvi potez: kao potencijalni protivnik Srđi za mesto rektora pominjala se Sara Braun (supruga nekadašnjeg premijera Gordona Brauna) ali na kraju nije ušla u trku. Izbori imaju isti princip kao naši predsednički, postoje dva kruga, pod uslovom da nijedan od kandidata u prvom krugu ne osvoji 50% glasova. Ali Popović je pobedio, i to sa 63 odsto glasova – ispred Vilija Renija, predsednika Liberalno–demokratske stranke u Škotskoj... Jeste li uspeli da shvatite zašto su baš vas studenti sa St. Andrewsa zvali da budete rektor? Kako je moguće da je knjiga Mustra za revoluciju toliko odjeknula čak i u Škotskoj, da jedan student uspe da ubedi druge da pročitaju knjigu

BIVŠI REKTOR DŽON KLIZ JE INSTITUCIJA I NE MOGU DA VAM OPIŠEM KOLIKO PUTA SU MI PAJTONOVCI BILI INSPIRACIJA ZA NEKU OD NENASILNIH TAKTIKA SRPSKIH STUDENATA ILI OTPORA

i da ste baš vi pravi kandidat za njih? (Eto, ispalo je da ste vi pobednik makar jednog referenduma u Škotskoj... I to u prvom krugu!)

Kada sam usred beskrajnog čekanja na promašeni let u Cirihu ovog maja dobio njihov mejl u kojem su mi naveli da žele da me kandiduju za rektora univerziteta, prvo što mi je palo na pamet je da se radi o dobroj fori koju je smislio neko neviđeno kreativan. Ni sam nisam mogao sebi da racionalno objasnim zbog čega bi neki student u Škotskoj želeo baš bivšeg rokera iz Srbije za rektora univerziteta. Počeo sam da kapiram kada sam shvatio kako dobro znaju anegdote iz Mustre za revoluciju i da su iz nje pokupili ne samo mnogo detalja nego i suštinu zbog koje je knjiga i napisana. Ti klinci su u Mustri pronašli nešto što smatraju ispravnim i korisnim, a to je želja da se mobiliše sopstveno okruženje – u njihovom slučaju studentska populacija na St. Andrewsu – i stvari promene kroz buđenje sopstvenih kolega i komšija. Kako je izgledao ceo proces biranja? Videli smo kampanju, ali možete li da nam otkrijete kako funkcioniše sve to iznutra? Ko ima pravo glasa, postoje li debate kandidata, sučeljavanja sa programima?

Pravila su striktna, kampanja traje sedam dana, i ja sam svih sedam proveo seleći se od jednog studenta do drugog, pošto je dogovor bio da živim kod članova mog izbornog štaba. Njihova teza je bila: ako se već borim za bolji smeštaj studenata, a to je bio prvi zahtev mojih birača, onda je valjda normalno i da znam kako izgleda. I tako sam u 44. ušao u vremeplov i vratio se u studentske dane. Kod Džejmija mi je crkao tuš, a morali smo i da pozajmljujemo fen od jedne aktivistkinje, kod Arčija sam našao električnu gitaru pa smo svirali zajedno „Zombie“ od Crannberiesa – što je bio i najpopularniji video na Fejsbuk strani „Srdja For Rector“ koja je bila jedan od glavnih elemenata kampanje. Izbori za rektora imaju striktna pravila:

INTERVJU

I TAKO SAM U 44. UŠAO U ne smete potrošiti više od 300 funti, definisano je šta se sme i šta se ne sme, tako da je malo toga prepušteno improvizaciji, ipak je to izborni proces star nekoliko vekova. Kandidati se sreću u dve debate, od kojih se jedna dešava u prostoriji iz 17. veka gde je nekad zasedao Škotski parlament – na stolu stoji viteški mač, na zidovima su portreti od kojih vam se ježi koža na vratu, a nekoliko stotina studenata daje podršku iz publike, i na kraju glasa o tome ko je u debati pobedio. Neverovatno iskustvo. Bilo je tu i modernih elemenata, od deljenja letaka i selfija sa biračima (jedna članica štaba celu noć je plela kape u bojama Sent Endruza koje smo koristili u kampanji za selfije koji su postali viralni), bile su tu posete „studentskim klubovima“, od kojih neki liče na naše saveze studenata i stranačke podmlatke, ali najveći broj podseća na neki film. Ali probajte da zamislite kako izgleda klub ljubitelja fantastične literature i „Doktora Hua“, raspevavanje sa „Akapela Student Society“ ili kampanja sa „Kvidič timom“ – to je onaj sport iz Harija Potera samo što učesnici ne lete na metlama). Sve u svemu – neverovatno iskustvo. Koji su prvi utisci po imenovanju? Šta očekuju studenti od vas, a šta vi od njih? Koliko će biti teško ispuniti sve iz „Manifesta“ i da li prvi put osećate veliki pritisak?

Na meni i nama je da sada sprovedemo ono što smo se dogovorili u kampanji, a to je da nakon što zajedno pobedimo, nastavimo rad na formiranju studentskog pokreta koji će sprovesti ciljeve iz našeg manifesta. Rektor je u St. Andrewsu član univerzitetskog suda, ali pre svega glas studenata. Moja je namera da zajedno i vodimo ovu instituciju, i već radimo na okupljanju „rektorskog veća“, grupe mladih ljudi koji će biti uključeni u svaki naredni potez. Jedna od najvažnijih lekcija koje sam naučio od Zorana Đinđića je da nikada ne smeš da zaboraviš one koji su te izabrali. Kako je biti u društvu počasnih doktora sa St. Andrewsa kao što su Ben Frenklin, Radjard Kipling, Ajris Merdok ili Aleksandar Fleming?

Čovek koji je pronašao penicilin, jedan od očeva osnivača američke državnosti ili pisac Knjige o džungli, svi oni su bili i

VREMEPLOV I VRATIO SE U STUDENTSKE DANE. KOD DŽEJMIJA MI JE CRKAO TUŠ, A MORALI SMO I DA POZAJMLJUJEMO FEN OD JEDNE AKTIVISTKINJE, KOD ARČIJA SAM NAŠAO ELEKTRIČNU GITARU PA SMO SVIRALI ZAJEDNO „ZOMBIE“ OD CRANNBERIESA – ŠTO JE BIO I NAJPOPULARNIJI VIDEO NA FEJSBUK STRANI „SRDJA FOR RECTOR“

VEOMA MI ZNAČI ŠTO ĆU BITI REKTOR UNIVERZITETA SA TAKVOM TRADICIJOM, A POSEBNO MI JE DRAGO JER JE KIPLINGOVA KNJIGA

O DŽUNGLI JEDNA OD OMILJENIH KNJIGA MOG SINA MOME ZA ČITANJE PRED SPAVANJE

biće inspiracija za mnoge generacije i bio bih skroz neiskren kada bih rekao da na tako nešto nisam obraćao pažnju. Veoma mi znači što ću biti rektor univerziteta sa takvom tradicijom, a posebno mi je drago jer je Kiplingova Knjiga o džungli jedna od omiljenih knjiga mog sina Mome za čitanje pred spavanje. A kako se osećate kada znate da je rektor bio i Džon Kliz?

Čovek je institucija i ne mogu da vam opišem koliko puta su mi Pajtonovci bili inspiracija za neku od nenasilnih taktika srpskih studenata ili Otpora. Taj nivo humora koji stvari dovodi do apsurda je veoma koristan, jer lako ogoli stvarnost da ona postane svima vidljiva. Čini li vam se da su studenti u inostranstvu nešto angažovaniji nego kod nas? Da li imaju veće zahteve ili samo veći prostor u društvu i medijima?

Studenti su svuda u svetu ti koji se bore za svoj prostor, i ne mire se sa statusom kvo. Dobra analiza svakog društva može se napraviti upravo na osnovu toga koliko prostora ima za studente jer oni su

budućnost, ili kako se to popularno kaže „human capital“ svakog društva. Ne bih rekao da su studenti u inostranstvu više angažovani ili da imaju veće zahteve, jer broj naše dece koja odlaze na najbolje svetske škole pokazuje da su jednako sposobna da uspeju u tako jakoj konkurenciji. Naravno da na St. Andrewsu postoji „klub studenata iz ex-Yu“ koji me je podržao. Naravno da su to slatka, pametna i uspešna deca. I naravno da se među sobom slažu mnogo bolje nego moji vršnjaci ovde na Balkanu. Kada dođemo na teren šansi, onda stvari drugačije izgledaju. Često ste u Americi, ovaj naš razgovor vodimo dok putujete u Kolorado. Kako vam izgleda Amerika u ovoj poslednjoj poseti?

Sami ste rekli da sam često u Americi i verovatno mi je zato teško da uočim neke radikalne promene u društvu. Situaciju posmatram kroz studente kojima predajem i kroz dijalog sa njima dolazim do određenih zaključaka. Vidim je da tema „hate speecha“ trenutno predmet debate. Gde su granice onoga što je dozvoljeno i da li je pitanje slobode mišljenja toliko da možete da imate stav koji relativizuje neke istorijske činjenice i kako se odnositi prema tome. Mladi ljudi u Americi zabrinuti su i frustrirani postojećom jalovom političkom polarizacijom. Dobra vest je da oni na to odgovaraju delanjem. Nikada od 1968. Sjedinjene Države nisu videle ovaj stepen omladinskog aktivizma. To bi moglo prodrmati i društvo i obe, prilično okoštale, političke partije u SAD. Ove godine navršilo se pet decenija od smrti Če Gevare, a u Mustri za revoluciju ima dosta priče o simbolici i brendingu. Koji je danas najjači brend pobune? A koja je najjača pobuna? Da li je to, nažalost, ona protiv izbeglica u evropskim zemljama?

Simboli poput Otporove pesnice ili Hendriksove himne na Vudstoku uvek su bili kičma uspešnih pokreta. Ali od Čea do danas svet je podeljen na one koji veruju u vrednosti integracije, jednakosti, tolerancije i pravde, i one koji bi da broje razlike, da gledaju na sve što je drugačije od njih sa strahom i podozrenjem, da mrze i dele. Možda je danas više nego ikad važno da se u tu bitku uključimo na pravoj strani.

REPORTAŽA

DRUGARIJADA

Veruj u decu i u dečje snove Kada godinama čitaš i slušaš statistike o neadekvatnom pristupu obrazovanju i uslovima za učenje dece u Srbiji i neiskorišćenim potencijalima, imaš dve opcije. Da te preplavi sažaljenje i osećaj nemoći što neka deca nemaju iste šanse kao druga, ili da nešto uradiš povodom toga. U septembru ove godine imala sam priliku da volontiram i budem deo tima koji već dugo bira samo drugu opciju

PIŠE SANJA PETROVSKI

ećate li se onog čuvenog pitanja: „Šta ćeš biti kada porasteš?“ Možda i jedinog pitanja na koje smo kao mali sa lakoćom odgovarali. Svi ti dečji snovi i želje! Kao deca upisujemo ih u svoje tajne dnevnike, a onda ih u već „poodmaklim“ godinama čitamo i često se ponosimo što smo baš te, tada tako daleke i nedostižne snove ipak ostvarili. Ali šta je sa onom decom koja gotovo nikada ne dobiju priliku da pokažu svoje mogućnosti i talente, otkriju i odsanjaju svoje snove? Bili biste iznenađeni koliki broj tajnih dnevnika punih snova ostane zaboravljen u prašnjavim kutijama na starom tavanu. Kada godinama čitaš i slušaš statistike o neadekvatnom pristupu obrazovanju i uslovima za učenje dece u Srbiji i neiskorišćenim potencijalima, imaš dve opcije. Da te preplavi sažaljenje i osećaj nemoći što neka deca nemaju iste šanse kao druga, ili da nešto uradiš povodom toga. U septembru ove godine imala sam priliku da volon-

tiram i budem deo tima koji već dugo bira samo drugu opciju.

Boje mogućnosti, želja i drugarstva Tokom nekoliko dana u septembru, svakodnevica i život više od sto pedesetoro dece iz isturenih odeljenja osnovnih škola u Srbiji, poprimio je potpuno drugu dimenziju i obojio se nekim veselim, svetlim bojama. Bojama mogućnosti, snova, želja, osmeha, drugarstva, učenja i nadanja. Zajedno sa svojim učiteljima, veliki broj mališana imao je priliku da bude deo edukativnog kampa prijateljstva „Drugarijada“, koji organizuje Fondacija Novak Đoković. U kampu se kroz različite zabavne i edukativne aktivnosti, već pet godina zaredom, podstiče rani razvoj dece, njihova mašta, interesovanja, talenat, motorika, intelekt. Ovde, na Kopaoniku, oni su se učili vrednostima kao što su prijateljstvo, deljenje, solidarnost, prihvatanje drugačijeg.

Kada dobiješ priliku da budeš deo ovakvog projekta i radiš ono do čega ti je veoma stalo, nisi siguran šta da očekuješ, barem ja nisam bila. Protivno svim načelima i koliko god se trudiš da budeš otvorenog uma, jer znaš da je tako ispravno, ipak imaš i određene sumnje, pa i predrasude. Setiš se svih statistika koje si pročitao, čitaš imena dece i sela iz kojih dolaze, od kojih za većinu nikada nisi čula i čini ti se kao da je to negde na kraju sveta... I iznova sumnjaš. Po hiljaditi put prelaziš listu aktivnosti pripremljenih za decu i plašiš se da li će oni sve to moći, da li će razumeti i kako ćeš se ti u svemu tome snaći. Onda te ta ista deca koja, u velikom broju slučajeva, nisu imala priliku da se susretnu sa nečim sličnim, tokom tih nekoliko dana iznenade svojim pitanjima, načinom na koji razmišljaju, brzinom kojom rešavaju zadatke. Vidiš kako se, kao od šale, snalaze i uživaju u raznovrsnim aktivnostima. Kako im se oči cakle od sreće kada jedini u grupi tačno odgovore na pitanje o ekosistemu i životinjama, kada predano uče i slušaju o recikliranju i značaju Sunčeve energije. Kako zaborave na umor i vetar od koga su im obrazi već toliko crveni, kada se kanap koji drže zategne do kraja, a zmaj koji je na njemu vine toliko visoko da jedva mogu da ga vide, dok trče koliko ih noge nose, ostavljajući sve odrasle u prašini. Tokom nekoliko dana posmatraš dečaka neobično visokog za svoje godine, upadljivo višeg od svih drugara u razredu. Pomisliš kako će sigurno biti odličan sportista i kako već uveliko trenira košarku i ne čudi te što se u „sportskom danu“ pokazao kao najspretniji sa loptom. Onda posmatraš

UPOZNAJ SVET

tog istog dečaka na radionicama nauke i robotike i čuješ ga kako odgovara na, čak i odraslima, teška pitanja i zagonetke, kako ga zanima svemir, fizika i naučni eksperimenti. Zapitaš se koliko se još skrivenih talenata krije u tom malom-velikom čoveku. Od ostalih volontera slušaš priče o dečaku koji se plaši visine, ali koji je uz podršku i navijanje ostale dece, uspešno prešao poligon u Avantura parku i popeo se na sam vrh veštačke stene. Sa ponosom uručuješ diplomu o uspešno položenom kursu plivanja osmogodišnjoj devojčici za koju znaš da je baš tu naučila da pliva. Sa jednakim zadovoljstvom, diplomu za najboljeg programera daješ dečaku koji je najbolje napravio igricu na IT radionici. Uhvatiš sebe kako sa entuzijazmom – poput onog dečjeg – slušaš predavanja u radionici Crvenog krsta, učiš kako da previjaš rane, oživljavaš čoveka, praviš lažne posekotine i zaštitiš se od sunčanice. Pokušavaš da zadržiš suze i ponašaš se odraslo, kad na kreativnim radionicama baš tebi naprave i poklone narukvicu i snežnu kuglu, iako su mogli da je zadrže za sebe. Smeješ se njihovim dovitljivim pitanjima koja postavljaju glumcima nakon pozorišne predstave. Smeješ se i sama sebi, kada nakon pravljenja i ukrašavanja pinjate, u kosi imaš više brašna i na prstima više lepka nego deca. Tokom tih nekoliko dana kampa nebrojeno puta obilaziš decu i prolaziš pored njihovih soba. U hodu često čuješ njihove međusobne razgovore, razgovore sa roditeljima i njihova razmišljanja. Na hodniku srećeš dečaka koji držeći telefon, neprirodno veliki za njegove male šake, iznova i iznova prepričava roditeljima sve ono što

Čvrsto verujem da ukoliko se deci da potreban „alat“, ukoliko se podstaknu i usmere na pravu stranu, mogu da ostvare ono što ni u najluđim snovima ne bismo zamislili. Zato želim da verujem da je „Drugarijada“ za ovu, kao i mnogu decu pre i posle njih, nešto više od običnog kampa je toga dana radio, sve ono što je naučio i video, koga je sve upoznao. Onda obećaš sebi da ovakvo iskustvo nikad nećeš zaboraviti, i nadaš se da oni neće zaboraviti tebe, a dok poslednjeg dana, na tom dugo očekivanom maskenbalu, prolaziš pored malih vila, klovnova, gusara i Pipi Dugih Čarapa – pitaš se i nadaš se samo jednom. Da će možda baš večeras neko od tih malih junaka pod maskom u svoj tajni dnevnik upisati svoj san.

Volontiranje kao životna škola Nakon „Drugarijade“ mnogi su me pitali zašto sam volontirala, šta ja imam od toga, kad ne dobijam ništa zauzvrat. Volontiranje na „Drugarijadi“ bilo je is-

kustvo koje ništa, baš ništa, ne bi moglo da zameni. Prilika da bar jednim delom učestvujem u stvaranju možda najlepših uspomena u životu mnoge dece, da menjam njihove poglede na svet i ulepšam im detinjstvo – nema cenu. Ukoliko je nešto što sam ja ispričala, objasnila ili pokazala u nekoj od radionica, bar jednom detetu pomoglo da nauči nešto novo, da shvati u čemu je najbolje ili mu jednostavno ulepšalo dan, više je od bilo čega što bih mogla da tražim. Prilika da sa još velikim brojem volontera, mojim vršnjacima i kolegama delim razmišljanja, životne stavove, entuzijazam i veru da se dobrim delima zaista može napraviti promena, nešto je na čemu sam neizmerno zahvalna. Čvrsto verujem da ukoliko se deci da potreban „alat“, ukoliko se podstaknu i usmere na pravu stranu, mogu da ostvare ono što ni u najluđim snovima ne bismo zamislili. Zato želim da verujem da je „Drugarijada“ za ovu, kao i mnogu decu pre i posle njih, nešto više od običnog kampa. Verujem da će baš zahvaljujući „Drugarijadi“ i onome što je tu naučio, onaj visoki dečak možda jednog dana odlučiti da bude naučnik, dok će onaj drugi kome glava jedva izviruje iza ekrana kompjutera postati programer. Neko doktor ili uspešan sportista, glumica ili balerina. U trenutku dok me obuzima jedan od onih momenata svrhe od kojih sve cveta – društvo, pojedinci, mogućnosti, razmišljam šta bih rekla kada bih „Drugarijadu“ i celo ovo iskustvo morala da opišem u jednoj rečenici. Onda se setim te sada već toliko puta ponovljene, ali jednako istinite rečenice Mahatme Gandija – Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.

EKONOMIJA

RAZUMETI NOBELA

Kako da izbegnemo greške i zamke u životu i finansijama Dragana Draganac trenutno je jedini doktorand u Srbiji iz oblasti bihevioralnih finansija i eksperimentalne ekonomije. Mlada, odgovorna i posvećena svom poslu, rado je pristala na razgovor kako bi čitaoce Originala upoznala sa svojim radom u oblasti za koju je dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada iz ekonomije, a koja će u Srbiji tek da dobije na značaju Piše Marija Božić

EKONOMIJA

ragana Draganac poznata je svim studentima Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a prema rečima studenata u Kameničkoj broj 6, važi za jednog od onih predavača zbog kojih su im studije lakše i zanimljivije. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2008. godine, na smeru Finansije, bankarstvo i osiguranje, sa prosečnom ocenom 9,97 i ocenom 10 na diplomskom. Angažovana je na predmetima Poslovne finansije i Osnovi poslovnih finansija i trenutno je jedini doktorand u Srbiji iz oblasti bihevioralnih finansija i eksperimentalne ekonomije. Mlada, odgovorna i posvećena svom poslu, rado je pristala na razgovor kako bi čitaoce Originala upoznala sa svojim radom u oblasti za koju je dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada iz ekonomije, a u Srbiji će tek da dobije na značaju. Jedini ste doktorand u Srbiji iz oblasti bihevioralnih finansija i eksperimentalne ekonomije. Zašto ste odabrali jednu od najmlađih oblasti ekonomije za izučavanje?

Pri odabiru oblasti i teme za doktorsko istraživanje bilo mi je važno da budu ispunjena dva uslova. Prvo, da je reč o novijoj naučnoj oblasti, koja još nije dovoljno istražena, u kojoj je moguće ostvariti značajan naučni doprinos i postignuća, i drugo, da bude zanimljiva i izazovna naučna oblast, koja može da mi privlači pažnju duži period. Prvi uslov je ispunjen: bihevioralne finansije i eksperimentalna ekonomija su i u svetu, a posebno u Srbiji, relativno mlade naučne oblasti. Drugi uslov je bio ispunjen čim sam počela da se bavim ovom oblašću. Kako napreduje rad na doktorskoj disertaciji?

Rad na doktorskoj disertaciji traje nekoliko godina. Nije kao ispit gde se potvrda o znanju dobija veoma brzo, nakon tri do četiri meseca, u vidu visoke ocene nakon položenog ispita. Nalazim se u završnoj fazi pisanja doktorata i trenutno ne mogu da predvidim momenat kada bi mogla da se održi odbrana teze, ali mi je veoma bitno da je važan korak, a to je gotova prva verzija teze, završen. Ključni korak je izbor oblasti i teme, nakon čega sledi prikupljanje, selektovanje i iščitavanje literature, kada se istraživačke ideje stalno rađaju. Pošto sam se upustila u nedovoljno istraženu naučnu oblast, nije uvek bilo lako prepoznati koja literatura je prava. Da bih sprovela ekonomski eksperiment, morala sam da savladam softver z-Tree i to je bio priličan izazov, s obzirom na to da nisam imala specifična programerska znanja. Bilo je važno napraviti dobar eksperimentalni dizajn, koji će obezbediti internu i eksternu validnost eksperimenta. Postojao je niz koraka koji moraju biti ispunjeni kako bi doktorska disertacija uspela, a svaki korak je nosio određenu verovatnoću neuspeha. Tek kad su svi koraci bili uspešno realizovani, mogla sam da budem spokojna, znajući da sve ide u dobrom smeru. Nakon implementacije komentara članova doktorske komisije, slede koraci koji su nekontrolabilni sa moje strane, ali teku prilično automatski. Ja sam zadovoljna što je završetak na vidiku. Vaši rezultati tokom studija su impresivni. Kako sve postižete, u čemu je tajna?

Mislim da je kod mene reč o urođenoj osobini da posao pri-

Od prošle akademske godine uvela sam, kao važan deo nastave, upoznavanje sa eksperimentalnom ekonomijom. Reč je o simulaciji berzanske trgovine i donošenju odluka o ulaganju u različite investicione alternative u uslovima ekspanzivne, odnosno restriktivne monetarne politike hvatam samo onda kada sam sigurna da ga mogu perfektno uraditi i onda mu se posvećujem maksimalno, stalno nastojeći da budem bolja u odnosu na sebe juče. Naravno, za ostvarivanje uspeha na studijama i u naučnom radu podjednako je bitan i talenat i rad. Veoma je važno biti svestan da je univerzum znanja ogroman, da mi posedujemo samo jedan segment ukupnog znanja, a da, na doktorskim studijama, počinje najveće fokusiranje ka jednoj ili nekoliko povezanih naučnih oblasti. Oni koji misle da znaju sve, nikada neće uspeti da napreduju. Koji su osnovni principi na kojima počiva bihevioralna ekonomija?

Za razliku od tradicionalnih finansija, koje posmatraju savršeno racionalnog tržišnog aktera, koji ima sve informacije i u stanju je da sprovodi složene matematičko-statističke proračune kako bi došao do najboljih odluka, bihevioralna ekonomija i bihevioralne finansije posmatraju „običnog i normalnog“ čoveka, koji često ima ograničen pristup informacijama, a zbog ograničenja pažnje nije u stanju da se na sve informacije fokusira, već obrađuje one koje smatra najrelevantnijim. Ljudi nisu roboti, već živa bića podložna dejstvu psiholoških zamki i pristrasnosti, dejstvu okruženja, usled čega donete odluke ne moraju uvek biti najbolje. Bihevioralna ekonomija unosi i obogaćuje ekonomiju kognitivno-psihološkim i sociološkim elementima. Kako onda donosimo odluke u vezi sa novcem?

EKONOMIJA

Svi mi u svojim glavama otvaramo posebne račune za različite namene i posmatramo stanje i promenu stanja na tim računima, pri čemu nam je važnije povećanje i smanjenje novca na računu od ukupnog iznosa novca. Tako imamo posebne račune za svakodnevne potrepštine, školovanje, letovanje. Efekat uokvirenja je bitan. S obzirom na nizak životni standard u Srbiji, ljudi će pre reagovati na poruku „Platićete manje kod nas“ nego na „Kupićete više kod nas“.

jedno novo iskustvo kroz učešće u eksperimentu iz oblasti bihevioralnih finansija, gde smo veoma lepo sarađivali. Posebno mi je drago kada dobijem priliku da izuzetne studente preporučim za stipendiju, posao ili praksu u dobrim kompanijama. Šta vidite kao najveće propuste obrazovnog sistema u Srbiji, posebno u oblasti visokog obrazovanja?

Trebalo bi uvek imati na umu da suština mora i treba da bude iznad forme. Učenici i studenti treba da se podstiču da razmišljaju problemski, da se časovi odvijaju interaktivno, i da Šta ovu oblast čini zanimljivom i u čemu se ogleda se komponenta reproduktivnog učenja smanji u korist učenja njen značaj za život čoveka? kroz razmenu ideja. Kad je u pitanju visoko obrazovanje, mislim Ova naučna oblast je puna konkretnih primera koji nam ukada je potrebno mnogo više novca ulagati u njega. Veoma je vazuju kako se može desiti da, pri donošenju odluka, napravimo ložno da se nastavnici unapređuju, kako u domenu nastave, tako gičke greške, prekršimo postulate teorije verovatnoće, i daje nam i nauke. Za to je ključno prisustvovanje naučnim seminarima i, savete kako da izbegnemo psihološke zamke i donosimo bolje konferencijama u zemlji i inostranstvu. Potrebno je obezbeđivaodluke, kako iz oblasti svakodnevnog života, tako i u vezi sa uprati softvere, baze podataka, opremati laboratorije, kako bi naučnovljanjem sopstvenim finansijama. nastavni proces bio što bolje obavljen. Prisustvovanje jednoj od konferencija je Da li Nobelova nagrada dodeljena dosta uticalo na moju naučnu karijeru. Usled baš za dostignuća u ovoj oblasti zapaženog rada, dobila sam pozivno pismo za predstavlja podstrek za veće inOVA NAUČNA OBLAST istraživanje na prestižnom Masačusetskom teresovanje naučnika? JE PUNA KONKRETNIH institutu tehnologije, MIT, uspešno prošla Apsolutno! Budući da je bihevioralna ekoPRIMERA KOJI NAM dva kruga Fulbright programa i još TOEFL nomija mlada naučna oblast, svest naučne test me deli od dobijanja Fulbright nagrade. javnosti o njenom značaju se naglo povećava, UKAZUJU KAKO SE MOŽE a samim tim i interesovanje za istraživanje. DESITI DA, PRI DONOŠENJU Ne treba zaboraviti ni dobitnike Nobelove Literatura je jedan od najvećih problenagrade iz 2002. godine, Danijela Kanemama na većini fakulteta. Udžbenici su ODLUKA, NAPRAVIMO na i Vernona Smita, koji su značajno uticali zastareli, ne idu u korak s vremenom LOGIČKE GREŠKE, na razvoj bihevioralne i eksperimentalne i profesijom. Kakva je situacija na PREKRŠIMO POSTULATE ekonomije, kao ni kuriozitetne nobelovce iz Ekonomskom fakultetu? 2013. godine, Roberta Šilera i Judžina Famu. Na Ekonomskom fakultetu se maksiTEORIJE VEROVATNOĆE, I malno trudimo da literaturu uskladimo sa DAJE NAM SAVETE KAKO DA evropskim i svetskim trendovima. U posledKako biste odgovorili na pitanje o njih petnaestak godina je veliki broj stranih kojem je nedavno govorio dobitnik IZBEGNEMO PSIHOLOŠKE kvalitetnih udžbenika eminentnih autora Nobelove nagrade Ričard Taler: KoZAMKE I DONOSIMO BOLJE liko bi vas koštalo da popijete flašu preveden i koristi se u nastavi. Takođe, forODLUKE vina koju ste pre par godina platili miran je case-study tim, a studenti osvajaju 50 dolara, a danas košta 500? brojne nagrade na međunarodnim takmičenjima. Kolege koje posećuju letnje škole Efekat poklona koji se još sreće pod naziili su na istraživanju u inostranstvu donose vom efekat posedovanja, podrazumeva da značajne inovacije na Fakultet i čine da vidistvarima pripisujemo višu vrednost kada su mo gde smo mi u odnosu na vrhunske inostrane univerzitete i u našem posedu, u odnosu na situaciju kada nisu. Na primer, stukako da se konstantno unapređujemo. dent je, nakon položenog ispita, kupio sebi ručni sat, koji mu se već neko vreme dopada, po ceni od 300$. Sat postaje deo njegove svojine, i, nakon nekog perioda ne želi da ga proda ni po mnoČemu učite buduće ekonomiste? go većoj ceni. U slučaju prodaje, imao bi osećaj gubitka, a usled Ako govorimo o predmetima na kojima izvodim časove odbojnosti na gubitak, on bi mu delovao mnogo veći u odnosu na vežbi, učim ih kako kompanije treba da donesu optimalne povrednost sata koji poseduje. slovne, investicione i finansijske odluke, i kako se vrše raspodele finansijskog rezultata. Od prošle akademske godine uvela sam, kao važan deo nastave, upoznavanje sa eksperimentalAngažovani ste na predmetima Poslovne finansije nom ekonomijom. Reč je o simulaciji berzanske trgovine i doi Osnovi poslovnih finansija. Kako izgleda rad sa nošenju odluka o ulaganju u različite investicione alternative studentima? u uslovima ekspanzivne, odnosno restriktivne monetarne Rad sa studentima je veoma inspirativan. Reč je o mladim ljupolitike. Tokom nastave nastojim da implementiram pedagodima, punim entuzijazma i ideja, zbog kojih se i ja osećam kao da šku komponentu, da ih naučim ili podsetim da budu i ostanu je malo vremena prošlo od perioda kad sam bila student. U svakoj dobri ljudi, i da poštuju svoje kolege, časove nastave kojima generaciji se izdvoji grupa izuzetnih studenata zbog koje poziv prisustvuju, kao i instituciju Ekonomskog fakulteta na kojoj se predavača ima svoj puni smisao, a moja satisfakcija kao asistenškoluju. ta je ogromna. Tokom 2016. godine smo i moji studenti i ja stekli

DIRECT

T R E N D WAT C H I N G

Pet ključnih marketinških trendova u 2018. Vodeći svetski eksperti u oblasti marketinga Trendwatching predstavili su glavne trendove, kao preporuku brendovima, medijima i marketinškim agencijama, u okviru Direct Media Akademije a predavanju održanom u Beogradu u okviru Direct Media Akademije, vodeći svetski eksperti u oblasti marketinga Trendwatching predstavili su glavne trendove, kao preporuku brendovima, medijima i marketinškim agencijama. „Ponašanje potrošača i njihova očekivanja menjaju se brže nego ikada. Moramo da prepoznamo šta su nova očekivanja potrošača, pre nego što se ona odraze na poslovanje, da im izađemo u susret i inoviramo svoj proizvod ili uslugu. U okruženju u kojem se promene brzo dešavaju, i sami morate da postanete posmatrač potrošača i trendova koje oni donose“, poručio je Dejvid Metin, direktor za trendove i analitiku na globalnom nivou u Trendwatchingu.

1. B eneficial Intelligence Olakšati život potrošačima glavna je mantra za 2018. godinu. Potrošači će očekivati da brendovi i kompanije upotrebe i kreiraju veštačku inteligenciju kako bi im olakšali život, učinili uslugu bržom i efikasnijom!

2. Insider Trading Pozitivna promena unutar samih kompanija mogla bi biti najmoćnija marketinška priča u narednoj godini. „Pametni“ brendovi će najpre kreirati pozitivne promene u kulturama sopstvenih organizacija, a zatim će to predstaviti javnosti i potrošačima. Uporište ovog trenda je pre

Ponašanje potrošača i njihova očekivanja menjaju se brže nego ikada. Moramo da prepoznamo šta su nova očekivanja potrošača, pre nego što se ona odraze na poslovanje, da im izađemo u susret i inoviramo svoj proizvod ili uslugu svega u sve većim zahtevima potrošača da brend svoje vrednosti i etička uverenja podeli sa njima.

3. New Channels and New Contexts Svaki biznis zna da potrošači očekuju da budu servisirani u svakom trenutku i na svakom mestu. Tako fokus pametnih brendova 2018. treba da bude na pronalaženju inovativnih puteva do potrošača, kao i na pažljivom tumačenju podataka o korisnicima kako bi se ta komunikacija personalizovala.

4. P 2P world (peer-to-peer) Živimo u P2P svetu. Potrošači se povezuju sa potrošačima, odnosno vršnjacima da dele svoje stanove; oni prođu kroz 100 profila dnevno kako bi pronašli pravu osobu za dating! Tako će potrošači u 2018.

godini primeniti ovaj P2P način razmišljanja za učenje – oni će tražiti brendove i kompanije koje će ih povezati sa vršnjacima koji imaju njima potrebno znanje, veštine i stručnost.

5. P ost-demografic consumerism Kao marketing profesionalci, decenijama smo se oslanjali na demografski model segmentacije kada je u pitanju razumevanje potrošačkog ponašanja. Taj model kaže: recite mi starost, pol, lokaciju, prihod potrošača i ja ću moći da predvidim šta će potrošač želeti da kupi. Ali danas taj model ne pije vodu. Umesto toga, ponašanje potrošača postaje sve složenije i nepredvidivo, jer su potrošači sve slobodniji da konstruišu način života i mišljenja po sopstvenom izboru. Ovaj trend nazivamo postdemografskim konzumerizmom. Kako bi brendovi trebalo da reaguju? I sami moraju učiniti nešto neočekivano, naravno!

STARTUP SCENA

STRAH OD NEPOZNATOG JE SAMO IZGOVOR Active Collab je najstariji startap u Srbiji. Onaj koji je pokrenuo veb-aplikaciju za upravljanje projektima koja danas ima preko 200.000 korisnika u više od 100 zemalja sveta. Ovaj instrument najviše koriste organizacije i frilenseri koji su locirani u SAD, UAE, Nemačkoj, Velikoj Britaniji... Piše Ivanka Rendulić

oran Radulović i Ilija Studen su dva momka iz Novog Sada koji vole da prave stvari koje drugima olakšavaju život. Tu strast su preneli i na svoj posao i pre tačno 10 godina napravili su softversko rešenje koje olakšava rad timova i njihovu organizaciju posla. Active Collab je veb-aplikacija za upravljanje projektima koja danas ima preko 200.000 korisnika u više od 100 zemalja sveta. Ovaj instrument najviše koriste organizacije i frilenseri koji su locirani u Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Nemačkoj, Velikoj Britaniji... Iako ovo može da zvuči kao klasična startap bajka, Active Collab je svojim internacionalnim uspehom dokazao da je mnogo više od toga. Njihovu priču pročitajte u nastavku teksta. Kako ste došli na ideju da pokrenete startap u vreme kada startapovi, bar u Srbiji, još uvek nisu bili „kul“?

Ilija: Kada se vratimo u 2007. godinu, kada smo osnovali Active Collab, i tada, kao i danas, gradili smo softversku kompaniju i pravili smo softverski proizvod.

Posle 10 godina, terminu startapa vraćamo se samo da nas podseti da i dalje moramo da budemo svesni da smo u poslu sa mnogo neizvesnosti i bez mnogo garancija, na tržištu gde se takmiče vrlo pametni, talentovani i dobro finansirani konkurenti, u okruženju koje se gotovo preko noći menja.

PRODAJ TELEVIZOR. UGASI FACEBOOK. UGASI TWITTER. UBIJ INSTAGRAM. REŠAVAJ PROBLEM KOJI TE INTRIGIRA. UZMI DOBRU KNJIGU. NAĐI MENTORA. OKRUŽI SE LJUDIMA OD KOJIH I SA KOJIMA MOŽEŠ DA UČIŠ. KADA NEŠTO „KLIKNE“, POKUŠAJ DRUGOG DA NAUČIŠ TOME. VODI DNEVNIK. ŠETAJ GDE IMA ZELENILA ILIJA STUDEN

Goran: Mi nismo pokretali startap – mi smo odgovarali na sopstvene potrebe. Kada smo videli da i drugi ljudi imaju koristi od našeg proizvoda i da su spremni da plate za njega, mi smo odlučili da napravimo softversku kompaniju. Startap sam po sebi dosta je ranjiva forma, imaš malo šanse da dokažeš vrednost investitorima; kada dobiješ šansu, izuzetno je teško da to poverenje pravilno sprovedeš u realnost i ako ne uspeš, tvoj projekat završi u kanti za smeće. To je forma koja ne prašta mnogo i ne daje ti prilike da učiš na greškama. U javnost dospeju samo uspešni primeri startapa, dok na svaki uspešan ima hiljade neuspešnih. Sa kakvim ste se problemima suočavali, pošto u to vreme nije bilo podrške startap zajednice niti sličnih primera na domaćem terenu?

Goran: Postojanje startap zajednice je dobra stvar, ali nije preduslov da se dobra ideja sprovede u delo. Zaista nijednog momenta nismo brinuli da li možemo da realizujemo sve potrebne korake za razvoj i plasman proizvoda. Obojica smo imali komplementaran skill set koji nam je omogućavao da savladavamo sve prepre-

STARTUP SCENA

DA SADA POČINJEM, PROBAO BIH DA OKUPIM PAR LJUDI OKO IDEJE I ZAJEDNIČKE VIZIJE, A ONDA BIH PROBAO DA NAĐEM ILI PRVU MUŠTERIJU KOJA ĆE FINANSIRATI PRVU VERZIJU, ILI INVESTITORA. OBA KORAKA PODRAZUMEVAJU DA TRAŽITE VEZU IZMEĐU IDEJE I REALNOSTI

ke na koje smo nailazili, a pošto smo imali poprilično jasnu i preciznu viziju šta želimo da uradimo, nismo nailazili na veće prepreke. Kada postoji jaka želja da se vizija realizuje, obično se nađe i rešenje. Da li ste od početka svoj proizvod posmatrali kao globalni proizvod?

Goran: Da, nijednog momenta se nismo vodili mišlju da plasiramo Active Collab kao lokalni proizvod iz par praktičnih razloga: u Srbiji nije postojalo digitalno tržište (mogu da nabrojim na prste broj veb-biznisa u Srbiji u tom momentu) i drugi, još bitniji, da apsolutno ne postoji nijedan pozitivan aspekt ograničavanja sebe na deo tržišta kada si mlad. Kada si korporacija i stalo ti je do integriteta brenda, onda se brineš da ga ne ukaljaš, a kada si student, gladan uspeha, jednostavno nemaš tu brigu. Nikada ne bih preporučio nikome da se limitira na deo kolača ukoliko ne postoji ozbiljan razlog za to. Strah od nepoznatog nije razlog – strah je izgovor. Koji „mindset“ je potreban da bi svoj proizvod prodavao iz svoje zemlje van granica svoje zemlje? Šta je ključno?

Ilija: Za početak je dovoljna želja da se takmičiš. Onog momenta kada proizvod naiđe na pozitivan odgovor tržišta, moraš da se pokreneš i gledaš stvari mimo granica Srbije. Sedi na avion i prošetaj Njujorkom. Popričaj sa mušterijom iz Berlina. Popij čaj sa freelancerom iz Londona. Bez razumevanja ljudi čije probleme rešavaš vrlo brzo počneš da udaraš u prepreke. Ne govorim da moramo da se selimo iz Srbije fizički, već da naše razumevanje stvarnosti ne sme biti svedeno samo na našu svakodnevicu. Goran: Voleo bih da ne iskoristim termin „hrabrost“, ali je definitivno potrebno – odsustvo straha. Strah je odličan mehanizam za detekciju opasnosti, ali često prerasta u paralizujuće ponašanje. Svaki neuspeh je prilika da se nauči nešto novo i da se spreči ponavljanje tog neuspeha. Ljudi misle da je intuicija neki magičan dar, a u stvari je gomila naučenih lekcija koje ti se urežu u podsvest. Takođe, internet sam po sebi i u osnovi nije medijum koji poznaje granice, tako da ne treba postavljati granice tamo gde nisu potrebne. Regularno obrazovanje ili neformalno obrazovanje? Šta vam je

donelo više i šta je savet za one koji se sada školuju?

Ilija: Gledano kako nas škole uče, ja sve radim naopako – prvo nešto probam da napravim, pa onda razvijam dublje teorijsko razumevanje. Ukoliko me materija zainteresuje, onda to razumevanje s vremenom ide mnogo dublje nego što mnogi fakulteti uče studente. Naš sistem ne nudi fleksibilnost koja odgovara takvom pristupu, tako da se nisam akademski „proslavio“. To ne znači da nemam duboko poštovanje prema formalnom obrazovanju. Ti ljudi rade odgovornu i bitnu stvar. Kontakti koje imam sa fakulteta, a koji su ostali u akademskim vodama govore mi da u tim redovima ima mnogo ljudi koji razumeju problem i rešavaju ga u domenu svojih mogućnosti. Samo je sistem tanker koji se vrlo teško okreće. Što se tiče izbora „formalno vs neformalno“, ne bih bio isključiv. Fakultet je meni igrao izuzetno bitnu ulogu iako sa njega nisam poneo diplomu, ali sam na fakultetu upoznao suosnivača Active Collaba sa kojim sam i danas partner. Goran: Nisam bio oduševljen formom regularnog obrazovanja kada sam studirao, jer smo u prva četiri semestra imali

STARTUP SCENA

Ilija: Obično su u pitanju timovi u velikim organizacijama, tako da je saradnja manje-više ista kao i sa ostalim klijentima. Kod nekih imamo možda malo duže prepiske dok se složimo oko uslova korišćenja, pošto imaju dosta striktne procedure za nabavku softvera, ali posle toga su oni mušterija kao i bilo ko drugi. NASA je definitivno među omiljenim klijentima. Oni šalju ljude i robote u svemir. U raketama! Teško je takmičiti se sa time. Pošto imate kancelarije i ovde i u SAD, uporedite nam ukratko poslovanje tamo i ovde. Kakva je tamo poslovna kultura a kakva ovde? Ima li bar nekih sličnosti...

samo dva ili tri predmeta koji su imali veze sa programiranjem, od kojih smo jedan polagali na papiru. Takođe su moji apetiti za znanjem bili osetno veći od onoga što sam mogao da dobijem na fakultetu, programski jezici koje smo učili su bili van upotrebe te sam stekao osećaj da gubim vreme. Ubrzo sam nakon druge godine napustio fakultet. Mladim ljudima koji možda čitaju ovaj tekst bih preporučio da se školuju, ali da se ne zadovoljavaju znanjem koje su stekli formalno već da rade na svom usavršavanju sami radeći hobi ili volonterske projekte. Svako ko se bavi IT tehnologijama je u jedinstvenoj situaciji da može da se unapređuje bez velikog rizika, što recimo kolege iz medicine ili arhitekture nisu u mogućnosti. U svetu uniformisanosti, kako razmišljati drugačije i kako biti originalan?

Ilija: Prodaj televizor. Ugasi Facebook. Ugasi Twitter. Ubij Instagram. Rešavaj problem koji te intrigira. Uzmi dobru knjigu. Nađi mentora. Okruži se ljudima od kojih i sa kojima možeš da učiš. Kada nešto „klikne“, pokušaj drugog da naučiš tome. Vodi dnevnik. Šetaj gde ima zelenila. Goran: Postoji teorija da je originalnost iluzija i da je sve manje-više remiks nečega što je neko već uradio. Sasvim je dovoljno za početak biti bolji od drugih, ne nužno drugačiji. Dovoljno je imati kompetitivnu prednost i tu prednost održavati, konstantno unositi male inovacije i nakon vremena i malih inovacija će se

stvoriti percepcija originalnosti. Za uspešnog mladog preduzetnika najbitnija je: ideja, kreativnost, sistematičnost, vizija ili nešto drugo?

Ilija: Sistematičnost i upornost. Ideje su bitne, ali im se pridaje preveliki značaj i bez dobre realizacije ne vrede mnogo. Goran: Najbitnija je radoznalost – koja se često smatra lošom osobinom, a zatim i upornost koja se često greškom zove tvrdoglavost. Kako izgraditi uspešan startap u Srbiji – savet za mlade koji o tome možda razmišljaju u ovom trenutku?

Ilija: Da sada počinjem, probao bih da okupim par ljudi oko ideje i zajedničke vizije, a onda bih probao da nađem ili prvu mušteriju koja će finansirati prvu verziju, ili investitora. Oba koraka podrazumevaju da tražite vezu između ideje i realnosti. Ukoliko je neko spreman da potroši svoje vreme baveći se određenim problemom sa tobom, to je dobro. Ukoliko je posle toga neko spreman da vam i plati za to rešenje, onda vam to govori da ste rešili realan problem i to rešenje možete da probate da nudite dalje. Kako izgleda saradnja sa velikim kompanijama kao što su Apple, Harvard, NASA, muzej Metropoliten, BBC, Nokia? Za kog klijenta ste najponosniji što koristi baš Active Collab?

Goran: Postoje određene kulturološke razlike između poslovanja u SAD i kod nas. Nisu velike ali su dovoljne da ohrabre ljude da se bave preduzetništvom. Birokratija je tamo svedena na minimum, nema čekanja po šalterima, nošenja uverenja i pečata od jednog državnog organa do drugog. Većina stvari se obavlja elektronski i samim time se ceni vreme svih učesnika, i činovnika i preduzetnika. U njihovoj kulturi se veoma poštuje ambicioznost i želja za pokretanjem sopstvenog biznisa. Konkurencija je velika, pristrasnost i subjektivnost ne preživljavaju dugo, a uspevaju samo oni koji se prilagođavaju i napreduju. Kakvi su vam planovi i koje trendove očekujete u skorijoj budućnosti, a koji se tiču vaše sfere poslovanja?

Ilija: Očekujemo dalji napredak u približavanju ljudi, bez obzira na to koliko su geografski daleko. Zahvaljujući tehnologiji granice prestaju biti prepreka i postajemo jedno veliko tržište i jedan veliki „workforce“. To donosi veću konkurenciju, ali i veću raznolikost, kreativnost i inovativnost. Kao takvi moći ćemo da se bavimo problemima koje nijedna pojedinačna nacija ne može da reši – energetska kriza, globalno zagrevanje, svemir... Malo mi je šašavo da iz Novog Sada pričam o tim stvarima, ali hej: naš softver koristi NASA! Možda iz Novog Sada neće poleteti sledeći satelit, ali smo bar malo pomogli nekome ko se baš tim problemom bavi. To je moćna ideja.

BUDI INOVATIVAN

Klikom do mentalne podrške Aplikacija „Krug zdravlja“, čiji je cilj edukacija o mentalnom zdravlju i prva psihološka pomoć, osvojila je nagradu „European youth award“ koja će krajem novembra biti dodeljena u Gracu. Iza onlajn podrške koju je napravio tim mladih kreativaca iz Beograda, stoji tim psihologa koji je na raspolaganju svima, a prvenstveno mladima PIŠE DANIJELA ISAILOVIĆ

čio si mnogo, imaš ispit uskoro, a misliš da ne znaš ništa? Blokiran si pred javni nastup, iako si se pripremao mesecima? Ostavio te je i ne možeš da kreneš dalje? Stidiš se svoje porodice? Imaš komplekse? Misliš da te niko ne razume? Osećaš se bespomoćno? Prva pomoć, a često i rešenje nalazi se u tvom džepu ili torbi. Nije u novčaniku i besplatna je. U „Krugu zdravlja“ je. Slobodan Cvijović, specijalista za digitalni marketing, kreirao je aplikaciju „Krug zdravlja“ koja služi unapređenju mentalnog zdravlja. Aplikacija sadrži blog savete za prevazilaženje različitih životnih izazova – od stresa kod dece do nekonstruktivne komunikacije među partnerima, zatim radionice, forume, ali i kontakt e-mail adresu na koju se svako sa problemom može obratiti timu psihologa. „Aplikacija je prvenstveno namenjena mladima, često otuđenim i usamljenim osobama, koje nemaju kome da se obrate

KORISNICI DOBIJAJU ODGOVORE ISTOG DANA, ILI NAJKASNIJE U ROKU OD 48 SATI, A CILJ NAM JE DA NAPRAVIMO SISTEM U KOJEM ĆEMO IMATI ZAPOSLENE PSIHOLOGE KOJI ĆE U ISTOM SATU, BEZ OBZIRA NA TO DA LI JE DAN ILI NOĆ ODGOVARATI NA PITANJA

za pomoć, sramota ih je, imaju predrasude prema zdravstvenim institucijama i strah od stavova okoline. Ali zato imaju mobilni telefon, android ili IOS, od kog se ne odvajaju. Umesto surfovanja, koje će možda dovesti do pogrešnih odgovora i saveta, identifikacije sa potpuno pogrešnim osobama i problemima, na aplikaciji se nalaze saveti stručnjaka i kontakt putem kog im se u svakom trenutku mogu obratiti“, kaže Cvijović za Original. Značaj ovog inovativnog pristupa već je prepoznat od evropske organizacije „European youth award“, koja svake godine dodeljuje nagradu za izuzetnost u kreiranju digitalnih proizvoda čiji je cilj doprinos društvenoj zajednici i širenju pozitivnih ideja. Baš u vreme kada se obeležava Svetski dan mentalnog zdravlja (10. oktobar), Cvijoviću je stiglo obaveštenje da je dobitnik nagrade u kategoriji zdravlja koja će biti dodeljena krajem novembra u Gracu: „Ova aplikacija ne leči, ne zamenjuje medicinsku pomoć, ali pruža prvu, najbržu moguću psihološku podršku i pomoć stručnog tima ‘Herca‘, Udruženja za pomoć osobama sa neurozom. Korisnicima je pomoć već u rukama ili džepu, a na aplikaciji se nalazi i kontakt gde se osoba sa problemom može potpuno besplatno i anonimno obratiti našem psihologu. U mnogim sredinama teško je doći do psihologa, nema ih dovoljno ili uopšte, ljudi nemaju novca za privatnu praksu ili ih je sramota da potraže pomoć. Istovremeno, promovišemo mentalno zdravlje“, kaže Cvijović. Aplikaciju je za kratko vreme preuzelo

nekoliko hiljada korisnika. Vrlo su posećeni blogovi koje piše Marija Benin, klinički psiholog i psihoterapeut, kroz koje korisnici jasno mogu identifikovati svoje probleme, pa i rešenja. Isto tako, stručni tim odgovara na mejlove korisnika koji se obraćaju sa ličnim problemima. „Anonimnost je zagarantovana. Obraćaju nam se tinejdžeri sa problemima vezanim za odnose u društvu, osobe koje nose neki posttraumatski sindrom, i naravno, osobe sa ljubavnim problemima. S obzirom na to da nam se javljaju ljudi iz celog regiona, cilj nam je da u budućnosti proširimo aplikaciju na Bosnu, Crnu Goru, Hrvatsku, a verovatno i da uvedemo opciju za nemački i engleski jezik. Iako su ciljna grupa mladi, odgovaramo svima, ili ih upućujemo na zdravstvene institucije“, kaže Cvijović. „Ministarstvo omladine i sporta podržalo je ovaj projekat, a želja autora je da se ideja o aplikaciji i onlajn podršci predstavi u svim školama u Srbiji, kao i da putem medija i društvenih mreža dođe do svih kojima pomoć ili savet može zatrebati. „Korisnici dobijaju odgovore istog dana, ili najkasnije u roku od 48 sati, a cilj nam je da napravimo sistem u kojem ćemo imati zaposlene psihologe koji će u istom satu, bez obzira na to da li je dan ili noć odgovarati na pitanja, za šta su, naravno, neophodna određena sredstva“, kaže Cvijović. „Krug zdravlja“, kao dobitnik Evropske nagrade mladih u oblasti zdravlja, u najužoj je konkurenciji za apsolutnog pobednika u oblasti inovacija u digitalnoj sferi društveno korisnog delovanja.

RADAR NOVE GENERACIJE

MOŽETE LI DA ZAMISLITE SVET BEZ PAMETNIH TELEFONA?

MORATE Od vremena ne može da se pobegne, a kada je ono uvezano sa tehnološkim razvojem, spasa nema. Sudbinu velikog broja uređaja doživeće i pametni telefoni. Otići će u istoriju, setićemo ih se sa setom, kao što se setimo „nokije 3310“, a onda ćemo se vratiti novim gedžetima, prilagođenim novom tehnološkom napretku i nekoj novoj tehnološkoj revoluciji koja će stvoriti novi Apple, ili Microsoft, a možda će baš oni prvi stići na cilj trke koja uveliko traje PRIREDILA JOVANA RADOVANOVIĆ

RADAR NOVE GENERACIJE

ametni telefoni su, bar sudeći po dosad prikazanom, dostigli svoj tehnološki vrhunac, pa je sad zakrivljenost ekrana, staklo na ivicama, bolja kamera ili brži procesor najviše moguće dostignuće kada je reč o džepnim računarima. I zato će oni nestati. I to nije nagađanje, niti predviđanje neke daleke budućnosti. Zapravo, prema rečima stručnjaka, deli nas jedna decenija od odlaska smartfona u istoriju. A kad pogledate tehnološki razvoj, i kojom brzinom su nestajali pejdžeri, faks-mašine, ili koliko brzo je „nokija 3310“ od čuda tehnike postala „cigla“, sudbina pametnih telefona ne treba da čudi. Zapečatiće je, između ostalog, rad Ilona Maska, Facebooka, Amazona i velikog broja startapova koji tek treba da odigraju svoju ulogu u tehnološkoj revoluciji.

VEĆ DUŽE VREME OD NAŠIH DŽEPNIH RA-

ništa novo. Svaki novi model je zapravo dizajnerski ulepšan i/ili softverski pojačan stari. Tako je i sa poslednjim u nizu – dva najveća konkurenta na tržištu izbacila su telefone koji se od prethodnih modela razlikuju za nijansu – Galaxy i iPhone 8. Apple je otišao i korak dalje, pa je izbacio i rođendansku „revolucionarnu“ desetku – koja je dodatno pojačana, dizajnerski ulepšana, ali opet već više puta viđena. A prve naznake te postsmartfonske ere već vidimo. I zato uveliko traje trka ko će razviti platformu koja će biti naslednik pametnih telefona. Cilj je stvoriti platformu koja će biti za smartfone ono što je za stare mejnfrejm računare bio PC.

VEĆ DUŽE VREME OD NAŠIH DŽEPNIH RAČUNARA NE DOBIJAMO NIŠTA NOVO. SVAKI NOVI MODEL JE ZAPRAVO DIZAJNERSKI ULEPŠAN I/ILI SOFTVERSKI POJAČAN STARI. TAKO JE I SA POSLEDNJIM U NIZU – DVA NAJVEĆA KONKURENTA NA TRŽIŠTU IZBACILA SU TELEFONE KOJI SE OD PRETHODNIH MODELA RAZLIKUJU ZA NIJANSU – GALAXY I IPHONE 8

ili proširene (AR) realnosti. Zapravo, i Google i Apple uviđaju da pametnim telefonima dolazi kraj, te se ovi giganti utrkuju ko će prvi da ih pošalje „na đubrište“. Aleks Kipman iz Microsofta rekao je za Biznis insajder da AR može da zameni ne samo pametne telefone, televizore, već sve što ima ekran. Zašto biste nosili telefon kada YouTube, Netflix ili Viber može da „pluta“ ispred vas? I već vidimo prve naznake AR-a i VR-a – tehnologija koje prepliću digitalni svet sa ljudskim čulima. Tu su asistenti kao Siri (iPhone), Bixby (Galaxy 8) ili Alexa (Amazon). Microsoft ovo „polje“ pokriva hologramskim naočarima HoloLens. Facebook i Snapchat ugradili su AR direktno u kameru. Čak je i Google podrškom startapa Magic Leap ušao u trku.

ČUNARA NE DOBIJAMO

ANDROID I IOS DANAS DOMINIRAJU TR-

to neće potrajati. Kompanije poput Microsofta, Amazona, Facebooka, koje su propustile svoju šansu kada je reč o mobilnim platformama, neće dozvoliti da se isto desi sa nekim novim, poput virtuelne (VR)

ŽIŠTEM MOBILNIH UREĐAJA, ALI

IZ TEH-SVETA STIŽU VESTI DA MICROSOFT, FACEBOOK, GOOGLE I Magic Leap rade na stvaranju AR slušalica koje će projektovati detaljne 3D slike pravo u vaše oči. Šuška se i da Apple radi na tome. Takođe, što se više razvijaju AI sistemi poput Siri ili Alexe, i postaju pametniji, „razgovori“ sa njima biće smisleniji. Drugim rečima, kažu stručnjaci, kompjuteri će zaposednuti vaša čula u mnogo većoj meri nego danas. Vašem vidu i sluhu posredovaće tehnologija. Ipak, ona će i dalje biti „nosiva“. U vidu AR naočara, AR sočiva, ili sata, ili slušalica. Za neke ozbiljnije promene moraće da prođe mnogo više od jedne decenije. Međutim, to ne znači da se na njima već ne radi. ILON MASK OSNOVAO JE KOMPANIJU NEURALINK, ČIJI JE CILJ da razvije tehnologiju koja će neuronskom vezom spajati mozak i kompjutere. Reč je o tehnologiji koja je u veoma ranoj fazi istraživanja, ali Mask i naučnici veruju da je sasvim moguća. Cilj je promeniti način na koji komuniciramo s uređajima povezujući naš mozak s kompjuterima s kojima smo najčešće u interakciji. Interesantno je da i pored svih ovih tehnoloških napredaka na kojima rade, giganti obećavaju svet ispunjen „balansom“ u kom će biti manje tehnoloških smetnji, i u kom će fizičko i digitalno postati jedno te isto. A važnost pitanja privatnosti, koje je otvorio smartfon, zasigurno će biti još problematičnija u eri koja je pred nama. Na vama je da odlučite da li vam se to dopada ili ne.

HEROJ

Svaki korak je važan, a svaki dobar čin kad-tad ima efekat On je Arno Gujon, čovek koji je odavno prestao da broji koliko je puta bio na Kosovu da ljudima odnese humanitarnu pomoć. Rođen je 1985. godine u Grenoblu, kako kaže, bez kapi srpske krvi, a izborio se sa svim padežima, akcentima, rodovima i brojevima. U Srbiji je danas domaćin, tečno govori naš jezik (neko bi rekao pravilnije i od mnogih Srba) i ima svoje „omiljene đakonije“ u srpskoj kuhinji. A njegov neverovatan podvig – pored toga što je naučio srpski – jeste da je potpuno nepoznatim ljudima udaljenim više od hiljadu kilometara ulepšao detinjstvo i sumornu stvarnost, ne tražeći pritom od njih ništa. To nije mala stvar PIŠE SLOBODAN MARIČIĆ FOTOGRAFIJE IZ PRIVATNE ARHIVE

eograd, znate, ima jednog svog Beograđanina, a rođenog Francuza (jer u Beogradu nije bitno ko je odakle, nego ko je Beograđanin), kojeg je nedavno nešto mučio genitiv jednine, što on prilično često radi ljudima. „Vidim da svugde piše ‘Sajam knjiga‘, ali zar ne bi bilo logičnije da bude ‘Sajam knjige‘? (Genitiv jednine, a ne množine)“, napisao je na Tviteru. Kao i uvek, ubrzo je u komentarima počela svađa šta je ispravno, a šta ne i uzaludno ubeđivanje nepoznatih ljudi ko je u pravu, iako teško da će bilo ko promeniti mišljenje. „Može i jedno i drugo. Kao sajam sira, sajam meda...“, objašnjava rođeni Francuz, a Beograđanin, kojeg je zbunio genitiv jednine. On je Arno Gujon, čovek koji je odavno prestao da broji koliko je puta bio na Kosovu da ljudima odnese humanitarnu pomoć. Rođen je 1985. godine u Grenoblu, kako kaže, bez kapi srpske krvi, a izborio se sa svim padežima, akcentima, rodovima i brojevima. U Srbiji je danas domaćin, tečno govo-

ri naš jezik (neko bi rekao pravilnije i od mnogih Srba) i ima svoje „omiljene đakonije“ u srpskoj kuhinji. A njegov neverovatan podvig – pored toga što je naučio srpski – jeste da je potpuno nepoznatim ljudima udaljenim više od hiljadu kilometara ulepšao detinjstvo i sumornu stvarnost, ne tražeći pritom od njih ništa. To nije mala stvar. Gujon je osnivač nevladine humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo“. Od 2012. godine, on svakog leta četrdesetak kosovske dece vodi na more, a trenutno sa svojom organizacijom gradi jednu farmu za tov svinja kod Novog Brda i sprema novi humanitarni konvoj tokom jeseni. „U prethodnih 13 godina organizovali smo 40 konvoja humanitarne pomoći u vrednosti od preko 3,5 miliona evra. U školstvo, zdravstvo, poljoprivredu direktno smo uložili milion i po evra u saradnji sa Eparhijom raško-prizrenskom. Obnovili smo 27 škola, izgradili četiri farme, jednu fabriku za preradu voća i povrća, jednu mlekaru i postavili plastenike. U Francuskoj smo održali preko 100 javnih tribina u kojima smo objašnjavali situaciju na Kosovu i šta to mi radimo, kako žive

Srbi... Pokušavamo da probudimo tu svest u ljudima da moramo da budemo solidarni, da probudimo to uspavano francuskosrpsko prijateljstvo. Uspevamo u tome, okupili smo oko 10.000 donatora“, kaže Gujon za Original. Ali, naravno, deca ko deca, najviše se obraduju lopti, lutki...

Da, svake godine imamo božićni konvoj i tada idemo od sela do sela, od kuće do kuće, da delimo humanitarnu pomoć i na-

HEROJ

ravno deci poklone za Novu godinu. Tada neki prvi put u životu vide loptu, lutku... To zvuči neverovatno, ali u tim selima to bude jedini poklon koji su ikada dobili. U jednoj od poslednjih humanitarnih akcija isporučili ste sedam klavira za muzičku školu u Stanišoru, selu sa otprilike 200 stanovnika. Kako se Bah, Mocart i Betoven snalaze tamo?

To je jedina muzička škola koja postoji

ODAVNO SAM IZBROJAO, TAMO KAD SU ME MUČILI TI PADEŽI, DA U ZAVISNOSTI OD PADEŽA, RODA I BROJA REČ MOŽE DA SE PIŠE I IZGOVARA NA 42 NAČINA. TO JE MNOGO TEŠKO, KAO NEKA VRSTA MATEMATIKE. JOŠ AKO DODATE TOME I RAZLIČITE AKCENTE... E TO JE ONDA PRAVA MATEMATIKA. TEŽAK JEZIK, ALI MILOZVUČAN I VEOMA LEP

u enklavama i jedina aktivnost koju Srbi iz tog i okolnih sela imaju. Tamo se svako dete bavi muzikom i svira neki instrument. Mnogo su vredni, redovno idu na časove... Kada ste u Stanišoru i slušate kako dete svira Baha, Mocarta ili Betovena – dakle u mestu u kojem nemaju ništa, gde žive u siromaštvu i nemaju osnovne slobode, ali slušate najlepšu muziku na svetu – onda se osećate kao da ste u nekoj velikoj dvorani. Važno je da Srbi na Kosovu ne zapostave kulturu jer je to ono što

HEROJ

nas čini ljudima. Takođe, vodili ste kosovsku decu više puta na more.

Tako je. Deci je to prilika da prvi put vide more. Jedno dete se toliko iznenadilo kad je ušlo u vodu da je uzviknulo „Pa more je slano!“. To je lepo čuti i videti. Ne možete ni da zamislite kako je lep osećaj kada vidite decu koja širom otvorenih očiju gledaju pučinu mora, kakav im je osmeh na licu kada proplivaju, kad se iznenade što je more slano, što je more veliko... To su zaista lepi trenuci. Jedna stvar koju sam primetio jeste da vaša organizacija ne nosi na Kosovo samo humanitarnu pomoć, već da radite na tome da postoji nešto samoodrživo kako bi ljudi mogli da žive i bez humanitarne pomoći.

Da, to je cilj. Pored humanitarnih konvoja koji su nažalost i dalje potrebni i koji su od vitalnog značaja za Srbe na Kosovu, radimo i na samoodrživim projektima. Cilj je dupli – prvi da obezbedimo ljudima u enklavama posao, da žive od svojih ruku, a ne od humanitarne pomoći. To je izuzetno važno, oni su vredni ljudi, ne žele da žive od humanitarne pomoći. Drugi cilj jeste da tim farmama i fabrikama

Nema razloga da zbog iskrivljene slike o Srbima dobijete kompleks da niste dovoljno dobri. Svaki stranac koji je došao ovde i svaki turista će reći isto – da ste gostoprimljiv narod, tolerantan i miran dostavimo, narodnim kuhinjama, u kojima se svakog dana hrani 2.000 osoba na celom Kosovu i Metohiji, dovoljno hrane za celu godinu. Šta vam ljudi kažu na sve to, presreću li vas na ulici? Koliko sam pročitao, jedan taksista je čak odbio da vam naplati vožnju i umesto toga je on vama dao 20 evra.

To se dešava često, ljudi lepo reaguju,

ohrabruju nas... Taj taksista je dao 20 evra za naše akcije i, kako je rekao, ‘našu braću dole‘. To je znak poverenja i nešto što mi stvarno uliva dodatnu motivaciju da nastavim. Da se vratimo na sam početak – prvu akciju ste pokrenuli 2004. godine, a izjavili ste da ste za srpsko-francuske odnose još kao dete slušali od oca Iva i dede Žilbera koji su, kako ste rekli, „istoričari u duši“.

Tačno, oni jesu istoričari u duši, negovali su tradiciju i staro francusko-srpsko prijateljstvo koje povezuje naša dva naroda od Prvog svetskog rata, i to nije bilo samo mrtvo slovo na papiru u našoj porodici. Zbog toga sam se uvek osećao blisko sa Srbima i Srbijom, iako nisam poznavao nijednog Srbina. Nakon antisrpskih pogroma imao sam želju da pomognem, osećao sam da je to moja dužnost, da mogu nešto konkretno i pozitivno da učinim. Pošto je ceo svet zaboravio naše stare prijatelje, odlučio sam da sa rođenim bratom na delu pokažem da ih mi nismo zaboravili. Tako je sve počelo, jednim konvojem. Kako je to tada izgledalo? Imali ste 19 godina, a najstariji u konvoju bio je vaš brat Bertran koji je imao 21. Išli ste u nepoznato, nepoznatim putem, u drugu državu...

To je bila avantura, nismo znali ništa o Kosovu, nismo znali jezik, administrativne prepreke... Bilo je dosta komplikovano, namučili smo se, ali smo uspeli da stignemo do severa Kosova i da dostavimo humanitarnu pomoć koja je u to vreme bila skromna, ali je bila neki kamen temeljac. Od tog momenta znao sam da ću opet da dolazim, da ću još više da radim i da je to tek početak. Nisam se prevario – 13 godina kasnije mi smo i dalje tu. Danas vodimo humanitarnu organizaciju koja je jedna od najvećih i najozbiljnijih za pomoć Srbima na Kosovu. Tada niste ni slutili da ćete živeti u Beogradu i da će Beograd postati vaš dom?

Da, da mi je neko pre 13 godina rekao da ću jednog dana živeti u Beogradu, pričati srpski i da će organizacija dostići ovoliki obim, ne bih mu poverovao. Ipak, išlo je postepeno, iz godine u godinu or-

HEROJ

ganizacija se sve više razvijala, ja sam se razvijao uz nju i sve više se vezivao sa Srbijom i Srbima. U jednoj emisiji ste izjavili da ste u jednom trenutku imali ponudu Loreala da tamo radite za lepu platu, ali ste odbili zbog humanitarne organizacije. Kako ste rekli, to je bila vaša prva odluka koju ste doneli kao Srbin – srcem, ne razumom.

Da, tada je organizacija „Solidarnost za Kosovo“ dostigla svoj vrhunac kao organizacija bazirana na dobrovoljnom radu. Tada sam organizaciji posvećivao sve svoje vikende i odmore. Onda mi je ponuđeno iz Loreala da za njih radim kao inženjer, pošto sam to po struci. To je lepa firma sa lepim platama... I lep život u Parizu. Znao sam ako prihvatim da ću u materijalnom smislu imati lep život, ali sam isto tako znao da više neću moći da se bavim humanitarnim radom. Odbio sam i odlučio da probam da profesionalizujem organizaciju „Solidarnost za Kosovo“. Uspeli smo, mnogo mi je drago što sam tu odluku doneo srcem, a ne razumom kako bi možda mnogi učinili. Te iste godine, a bila je 2010, upoznali ste svoju suprugu, i to u Zvorniku, iako ste u Francuskoj živeli maltene grad do grada.

Ona je iz Ansija, rođena je tamo i srpskog je porekla, a ja sam iz Grenobla. To su dva gradića jedan blizu drugog, ali smo se upoznali u Zvorniku gde sam ja radio. Baš je tad došla u posetu porodici, a pre toga dve godine nije bila u Srbiji. Slučajno smo se sreli, shvatila je da sam Francuz, a ja da je ona Srpkinja iz Francuske. Njen put išao je iz Srbije do Francuske, moj od Francuske do Srbije i eto, sreli smo se u jednoj tački. Imate dve ćerke, dali ste im imena Milena i Irena...

Da, to su imena koja mogu da se izgovore i na francuskom i na srpskom, to je bilo veoma važno. Francusko-srpska smo porodica, bilo je važno da poštujemo i srpsku i francusku etimologiju za imena naše dece. Pažljivo smo birali i dobru smo odluku doneli. To su lepa imena i za Francuze i za Srbe. U kući pričate i na francuskom i

na srpskom?

Tako je, drugo dete je još malo, ali prvo razume sve perfektno i priča na oba jezika, kako god da joj se obratimo. Lepo je to videti, drago mi je što će ona već u detinjstvu savladati dva jezika i što će se manje mučiti nego što sam se ja mučio za učenje srpskog. Ali bude ponekad i manjih problema... Na primer, „slučaj šerpa“.

Moja supruga je učila srpski u svojoj porodici, tako da perfektno zna taj svakodnevni rečnik. Ja sam učio veštački, pošto sam bio uglavnom u Francuskoj, kroz knjige i novine. Prvo sam savladao i usvojio taj zvanični rečnik i književni jezik. Znao sam i neke stvari koje ona možda nije znala, ali obične reči poput „šerpa“ ili „čekić“ nisam znao. Bilo je takvih anegdota, ona mi kaže „daj mi šerpu“, a ja joj kažem „šta je to, šta da ti dam?“. Srpski učite više od deset godina. Kako ste počeli? Pročitao sam negde da vam je inspiracija bio Vojkan Pajo Vuković – Srbin sa Kosova koji govori četiri jezika.

Da, Pajo je mladi Srbin iz Banje, to je u Metohiji. Upoznao sam ga tokom prve godine našeg dolaska u enklave. Pitao sam se kako ćemo razgovarati sa tim ljudima, ponekad je bilo problematično čak

Srbi mnogo preispituju sami sebe, što je dobro u smislu da možete jasno da uvidite kakve su vam mane, a sa druge strane možda ne negujete dovoljno samopouzdanja jer ne gledate svoje vrline. Imate mnogo vrlina koje drugi narodi nemaju, a niste ni svesni toga

i na engleskom. Onda mi je prišao mladić koji mi se obratio na tečnom francuskom. Iznenadio sam se, kako on može da zna francuski, gde je naučio? Posle sam saznao da je godinama učio sa francuskim vojnicima na Kosovu. Pored francuskog, perfektno zna i engleski, učio je i ruski, a albanski je naučio sa albanskom decom pre rata. On je bukvalno poliglota. Ostavio je dubok utisak na mene... Ako on može u svom selu da nauči francuski, mogu i ja u Francuskoj da naučim srpski. Jedna od lepših vaših izjava na koju sam naleteo jeste da vam je bavljenje srpskim jezikom, kako ste rekli, kao matematika.

Odavno sam izbrojao, tamo kad su me mučili ti padeži, da u zavisnosti od padeža, roda i broja reč može da se piše i izgovara na 42 načina. To je mnogo teško, kao neka vrsta matematike. Još ako dodate tome i različite akcente... E to je onda prava matematika. Težak jezik, ali milozvučan i veoma lep. I danas tečno govorite srpski i živite u Beogradu sa svojom porodicom. Kako vam se čini Beograd?

Veoma mi se sviđa, po meri je čoveka. Nije ni preveliki, ni premali. Ima mnogo kulturnih dešavanja, to mi se mnogo sviđa. Često idem u pozorište, ima mnogo izložbi, promocija knjiga, a tu je i sajam. Sajam knjiga.

Sajam knjiga ili knjige, kako god, ha-ha. Mnogo mi se dopada. Osećamo se dobro ovde, ne nameravamo da odemo. Imate li omiljeni deo grada?

Svakako da je Kalemegdan prelep, a i tamo je Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Naša odgovornost kao Francuza jeste da opravdamo taj spomenik našim akcijama i rečima. Ne zaboravimo da su Francuzi tokom Prvog svetskog rata zaslužili poverenje Srba, bili su uz njih. Mi se trudimo da budemo i danas uz vas. Novinari vas, pretpostavljam, često pitaju kakvi su Srbi, o njihovim vrlinama i manama.

Da, često me to pitaju, ali nije toliko važno kako vas drugi vide, već kako vi vidite sebe. Nema razloga da zbog iskrivljene slike o Srbima dobijete kompleks da niste dovoljno dobri. Svaki stranac koji je došao

HEROJ

ovde i svaki turista će reći isto – da ste gostoprimljiv narod, tolerantan i miran. To sam uvideo i prvi put kad sam došao na Kosovo, tamo gde ljudi žive veoma teško i gde bi trebalo da očekujete malo više napetosti, a zapravo imate neverovatnu otvorenost. Negujte to i zanemarite kako vas drugi vide, to nije tako bitno. Izjavili ste jednom da su Srbi svesni svojih mana, ali ne i svojih vrlina.

To je tačno. Srbi mnogo preispituju sami sebe, što je dobro u smislu da možete jasno da uvidite kakve su vam mane, a sa druge strane možda ne negujete dovoljno samopouzdanja jer ne gledate svoje vrline. Imate mnogo vrlina koje drugi narodi nemaju, a niste ni svesni toga. Radite na svojim manama, kad već znate koje su i otkrijte u potpunosti svoje vrline koje tako očaravaju turiste i strance. Jedna od zanimljivih vaših izjava na koje sam naleteo u pripremi ovog intervjua jeste da „francuskih pet minuta vredi 15 srpskih, a francuskih pola sata dva srpska sata“.

To je ta nepouzdana tačnost u Srbiji, kao drugi način merenja vremena, ha-ha. Kada postaneš svestan da postoji ta razlika, onda nema više problema. Kada vam neko kaže da dođete za pet minuta, dođete za pola sata i to je to. Ali zato kada nešto treba da se uradi vrlo brzo...

Da, u Srbiji mogu neverovatne stvari da se završe za dan-dva, a za koje bi u Francuskoj bilo potrebno mesec dana. Ljudi su mnogo snalažljivi i navikli da rade u brzini i pod stresom. Ali samo kad moraju.

I kad nema drugog izbora, ha-ha. U svakom slučaju, to jeste dobra stvar. Da li ste kojim slučajem u Beogradu i Srbiji našli neku dovoljno dobru zamenu za francuski sir i vino?

Kad sam u Srbiji, jedem srpski, sviđaju mi se hrana i piće. Volim rakiju i pasulj, to su mi dve omiljene đakonije. Nije teško zavoleti srpsku hranu, stvarno je dobra, kao i piće. Ljudi su ponosni na to sa razlogom. Jedino za sir nisam našao zamenu još, to uvozim iz Francuske svaki put kad idem. Imam dovoljno zaliha u frižideru.

Pasoš mi mnogo znači u svakodnevnom životu, ali mi je mnogo važno takođe jer se među Srbima nikada nisam osećao kao stranac. Sada se sa pasošem osećam kao puni pripadnik srpskog društva Tu negde između učenja srpskog i humanitarnih konvoja objavili ste i knjigu Svi moji putevi vode ka Srbiji. Predgovor i pogovor napisali su iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić i Duško Kovačević.

Velika mi je čast što su njih dvojica prihvatili moj poziv, to su dve osobe koje izuzetno cenim. Oni su sada moji prijatelji. To su veliki umovi koji će ostaviti traga u srpskom narodu. U knjizi govorim o susretima sa Srbima na Kosovu i sa Srbima uopšte, kako gledam na Srbiju i Srbe i odgovaram šta me je navelo da se kao mlad Francuz doselim ovde i toliko približim Srbima. A prva knjiga koju ste pročitali je Meda peva bluz, upravo od Dušana Kovačevića. On vam je tu knjigu kasnije i potpisao.

Da, to je prva knjiga, i to dečja, u to vreme nisam bio sposoban da čitam ništa drugo. Tada nisam znao ko je Dušan Kovačević, a nekoliko godina kasnije, kad sam saznao ko je on i šta radi, shvatio sam da je to čovek koji je napisao prvu knjigu koju sam pročitao na srpskom jeziku. Upoznali smo se, rekao sam mu to, on ju je potpisao i bio sam mnogo srećan. Lepo je što je prst sudbine uredio da ga upoznam. A šta trenutno čitate? Čuo sam da vam je omiljeni Andrić.

Uglavnom knjige na srpskom. Trenutno od Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće. O Nišu je, ima dosta istorijskih činjenica, zanimljivo je i jezik na kojem Dejan piše je zaista lep. Ne samo što uži-

vam već i učim čitajući takve knjige. Dobili ste i pasoš, bivši predsednik Tomislav Nikolić vas je odlikovao Zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u oblasti humanitarnog rada.

To je velika čast. Pasoš mi mnogo znači u svakodnevnom životu, ali mi je mnogo važno takođe jer se među Srbima nikada nisam osećao kao stranac. Sada se sa pasošem osećam kao puni pripadnik srpskog društva. Odlikovanje je takođe važno, ne samo za mene već i za sve volontere, moju porodicu, za sve koji nas podržavaju godinama da vide da su naši napori i naša pomoć priznati. To je priznanje koje mnogo znači za naš dalji rad i dodatno motiviše. S obzirom na sve ovo o čemu smo pričali, kako se osećate kada pogledate iza sebe? Neke devojčice kojima ste dali lutke pre 14 godina sada su već majke.

Generacije se menjaju, vreme prolazi... Prošle godine sam dao lutku jednoj devojčici, a pre nekoliko godina sam nosio poklone njenoj majci. I mi smo uz njih odrasli. Oni nikada neće popustiti, a na nama je da ih ne napuštamo. Imali ste i jednu veoma lepu izjavu koja mi deluje kao da je poenta svega što radite. Ta vaša rečenica glasi: „Potrebno je malo da bi se nešto pokrenulo i promenilo, možda nećemo promeniti svet, ali ćemo doprineti da bude bolji.“

Tačno, život i budućnost zavise od nas samih, od naših malih koraka koje pravimo svakog dana. Možda nećemo promeniti svet, ali možemo da utičemo na budućnost. Svaki korak je važan, a svaki dobar čin imaće svoj efekat kad-tad, kao što je taj mali prvi konvoj humanitarne pomoći bio možda beznačajan u datom trenutku, ali je bio pozitivan i nekoliko godina kasnije pretvorio se u ozbiljnu humanitarnu organizaciju koja direktno poboljšava živote deci na Kosovu i Metohiji. I zahvaljujući tom konvoju vi sa suprugom živite ovde, imate decu. U Beogradu, kao domaćin, ne kao stranac.

Upravo tako, to je promenilo moj život. Treba da budemo svesni toga i da prepoznamo svoje male korake kojim menjamo sebe i svet oko nas.

BUDI ORIGINALAN

BRENDIRANJE TRADICIJE

U potrazi za savršenim suvenirom Brendirati tradiciju? Neophodno je. Ukazati na značaj, nepresušnu riznicu isprepletenih iskustava, doživljaja, kolektivnog nasleđa, umotvorina… Čitav vek bi bio potreban da se zagrebe po površini i krene sa naglašavanjem značaja tradicije i ni tada ne bi bilo otkriveno sve što se kao zaveštanje predaka ponosno smatra zaostavštinom za nas, inspiracijom Piše Nikola Milović

reme je potrage za originalnošću. Definisanje identiteta, pripadnosti, pitanja od kojih specifičnih svojstava smo satkani, šta je to što pravi diferencijaciju, daje nam svojevrstan pečat. Sublimacija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti manifestuje se kao nikada do sada. Kakav trag ostavljamo za generacije koje dolaze, na koji način da istaknemo svoju prednost u aktuelnom momentu? Samo treba posegnuti za jednim odgovorom, neiscrpnim izvorom koji je tako lako dokučiti, osvetliti, odenuti mu novo odelo i izvesti ga na pistu svakodnevice bez straha da neće dobiti aplauz. Tradicija. Toliko očigledna, blizu, a naizgled nedokučiva. Ta moderna reč „brendirati“. Uzmimo je kao stavljanje u fokus, davanje vrednosti, prepoznavanje nečega očigledno autentičnog, priče koja vredi da bude ispričana. Brendirati tradiciju? Neophodno je. Ukazati na značaj, nepresušnu riznicu isprepletenih iskustava, doživljaja, kolektivnog nasleđa, umotvorina… Čitav vek bi bio potreban da se zagrebe po površini i krene sa naglašavanjem značaja tradicije i ni tada ne bi bilo otkriveno sve što se kao zaveštanje predaka ponosno smatra zaostavštinom za nas, inspiracijom, da budemo precizni.

✥✥ Svet kao pionir dobre prakse

Duboko u mom sećanju stoji primer kuće Dolce Gabanna koja je na ostrvu Kapri prikazala novu kolekciju, a u fokusu samo i samo ornamentika, sećate se? Suptilno prelivanje elemenata na tkanini očaralo nas je preko slike, možemo zamisliti utisak koji je ostavila na posetioce koji su uživo posmatrali, možemo slobodno reći, spektakl za sva čula. Svakako nije u pitanju usamljen primer. Etihad Airways u saradnji sa LUXE City Guides lansirao je kolekciju setova za ličnu negu namenjenu putnicima biznis klase koji su inspirisani poznatim gradovima i njihovom ornamentikom. Ponovo mi je u fokus došlo pitanje do kada ćemo čekati i kada ćemo shvatiti da je potrebno vratiti se u prošlost i odatle crpiti inspiraciju da se tradicija prezentuje u novom ruhu, da se oprobanim konceptima da upotrebna vrednost. More je primera u svetu u novije vreme gde se za ideju vodilju kreativnih poduhvata uzima estetika minulih vremena, kao skriveno, davno zaboravljeno blago sa koga je potrebno skinuti prašinu, osvežiti mu patinu i prepustiti se čarobnim kombinacijama ornamentike koja se u detaljima može iskoristiti na potpuno nov način. Ne moramo ići daleko da shvatimo važnost definisanja utabanog puta i korena

koji se nadovezuje na savremene upotrebne predmete, na taj način se priča priča i vrlo diskretno, nenametljivo, ostavlja trag. Ne smemo posegnuti za opravdanjima o novom vremenu, nedostatku vrednosti, gubljenju motivacije naših sunarodnika, svakodnevnici, žurbi za novcem, nemamo izgovor za stavljanje tradicije pod tepih. Osvrnemo li se dalje na okruženje, primeri se nižu poput plavog zmijanjskog veza koji je našao svoje mesto kao zaštićena baština UNESCO-a.

✥✥ Gde smo mi u vozu, koji vagon zauzimamo?

Gde smo mi, kaskamo li, imamo li svetlih primera i čime se možemo pohvaliti? Pre svega bih istakao inicijativu Prve srpske fabrike sreće i njihovu izložbu „Osvežavanje memorije“. Tom prilikom prvi put vidim da se neko usudio da dosegne dublje u istoriju i istraži motive srednjovekovnih manastira i prikaže ih beogradskoj publici kao remekdela koja nestvarno asociraju na prošla vremena, sa velikom svežinom kao da su danas nastala, zadržavajući umešnost i neophodnu estetsku ekskluzivnost. To je prva inicijativa da se ornamentika koristi u svrhu adekvatnih suvenira

BUDI ORIGINALAN

zemlje, prvi put izlaze u javnost i na policama Beoizloga upravo možete naći preslikanu tradiciju na mouse padu, olovci, rokovniku ili fascikli. Mislim da je rešenje problema između zatvorenosti umetničke zajednice koja sigurno sa zadrškom gleda na komercijalizaciju ovakve vrste simbola, a sa druge strane te tanke granice kako upotrebiti ornament na pravi način da on zadrži svoju istinsku nepatvorenu lepotu.

no dati kao alternativu ili sinergiju u pristupu, mislim da je jasan način na koji se pravi brend, ili bi bar trebalo da se to čini. Promocija grada ili zemlje leži samo u pričanju priče, priče koja je samo nama svojstvena, koja je srodna lokalitetu okolnih zemalja ali dovoljno autentična da pravi razliku i ostavlja pečat. Jedino na

✥✥ Inspiracija je

svuda oko nas

Kada prolaznik svoj pogled usmeri na traganje upravo za ovakvim načinom izraza, inspiracija je zaista svuda oko nas: stepeništa, pločnici stoje potpuno zaboravljeni, o manastirima kao što je Manasija ili Žiča da ne govorim, to su mesta koja nas podsećaju na obaveznu posetu u osnovnoj školi, ali skrenite sa puta, bili biste zadivljeni kakvo blago oni kriju.

✥✥ Priča se razvija Polako niču mesta u gradu na kojima ovu vrstu inspiracije možete naći, skriveni od očiju javnosti, bez primesa masovne kineske proizvodnje koju možete naći u glavnoj pešačkoj zoni. Istakao bih Etnografski muzej, Concept Store Makadam, FabLiving By Una, jedine oaze autentičnih suvenira koji zaista imaju veze sa nama a vrlo su prijemčivi stranom auditorijumu. Od pirotskog ćilima, stakla iz Paraćina ili ručno rađenih filigranskih rukotvorina, u pitanju su riznice naše tradicije prekomponovane u savremeno pojavno ruho, zaista za preporuku da se provede par slobodnih trenutaka i prođe kroz odaje priče koju priča naša istorija. Ne smemo smetnuti sa uma da postoje inicijative koje decenijama istrajavaju, opstaju, upravo u želji da sačuvaju od zuba vremena ono što je vredno čuvanja. Potpuno slučajno, a ništa nije slučajno, naišao sam na radnju u tako maloj, sporednoj ulici poznate joj komšinice, Skadarske. Zetska ulica i „Dobro učiniti boljim“ koncept. Upravo nam ovakve priče pomažu da ne moramo ići na izvorište ideja, u sam Pirot u potrazi za pirotskim ćilimom. Mada sam morao učiniti upravo to i saznati gde nastaje čarolija. Ne bih elaborirao o tome šta je potreb-

Splavovi, noćni život i lepe žene? Dajem alternativu pristupu: skriveni kutak, zabačena ulica, manastir, mala porodična radnja, iskonske, neiskvarene zubom vremena sačuvane priče vredne pomena

taj način možemo biti unikatni, dovoljno konkurentni, zanimljivi da budemo uvršteni u obaveznu rutu obilaska zemalja Balkana. Splavovi, noćni život i lepe žene? Dajem alternativu pristupu: skriveni kutak, zabačena ulica, manastir, mala porodična radnja, iskonske, neiskvarene zubom vremena sačuvane priče vredne pomena. Istakao bih svakako napore koje ulažu Muzej Nikole Tesle, Istorijski muzej i postavka posvećena Tesli i Pupinu, inicijativu 4D projekcije na fasadama institucija, zaista za svaku pohvalu, ali nam nedostaje jezik koji komunicira sa milenijalcima. Oni jesu reper po kome moramo ravnati naša usmerenja i tendencije. Imamo toliko toga zaboravljenog, imamo čoveka koji pravi ratluk, čoveka koji pravi parfeme, čoveka koji pravi kravate, decenijama, a kada ste poslednji put videli priču o njima, sem na svetskim portalima? Ili pak možemo istaći keramiku Ras, devojku koja se diči opančarskom tradicijom ili dečka koji krasi slatke zalogaje našom tradicijom. Mišljenja sam da smo zajedno na putu da sve ono što je lepo, vredno pažnje, potisnuto u sveopštem uvlačenju u neku virtuelnu stvarnost, istaknemo i vratimo na površinu, da naši preci to zaslužuju, da mi zaslužujemo da postavimo temelj svemu što će doći posle nas, da ostavimo trag. Nema opravdanja za lenjost, nema bega od izazova, obojimo našu stvarnost i svakodnevicu lepom pričom. A mislim da je samo potrebno pronaći ljubav – prema gradu, zemlji u kojoj živimo, pismu kojim pišemo…

RITAM NOVE GENERACIJE

Gde su ti što su zamalo postali veličanstveni? PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

Aleksandra Denda je, otkad je zatvorila svoja vrata u Beogradu 2010. godine, otvorila kapije koledža Berkli, gledala kroz prozore muzičkog instituta u Indiji, zvukom dodirnula Brazil i glasom ispunjava zidove hramova muzike u Americi. Za nju je to, čini se, tek ulaženje u svet muzike. Njen san je da sa muzikom obiđe svet. Nedavno je – pre samo nedelju dana – po drugi put nastupila u Karnegi holu sa internacionalnom grupom koja peva srpsku tradicionalnu muziku

itam – reč je o džezerki koja je u šestom razredu furala ciklama kosu i slušala hard rok. Zatim je usledio r‘n‘b, gospel, soul, fank, a sada su na muzičkoj paleti i etno zvuci. Trnovit i neutaban put je otkrivanje sopstvenog zvuka. Činilo se da je sve bilo igra žmurki dok se nije zapljunuo Berkli, kolevka savremene muzike. Mesto gde bruje sve melodije sveta, mesto gde vas inspirišu i profesori i vaše kolege, mesto gde i kada je teško i izazovno možete da se osvrnute i kažete – ovde sam došao da rastem, napokon. I verovatno to boli. Tada je važno imati uši, oči i um otvoren, biti rezilijentan i fokusiran na učenje, stvaranje i nadogradnju sopstvene vrednosti. Ova umetnica kaže da tim putem hoda svaki umetnik, ali važno je shvatiti da stazu svojim izborima i celokupnim bićem kreiraju isključivo i jedino ti umetnici. Kao i svi oni zajedno.

Aleksandra Denda je, otkad je zatvorila svoja vrata u Beogradu 2010. godine, otvorila ulazna vrata koledža Berkli, gledala kroz prozore muzičkog instituta u Indiji, zvukom dodirnula Brazil i glasom ispunjava zidove hramova muzike u Americi. Za nju je to, čini se, tek ulaženje u svet muzike. Njen san je da sa muzikom obiđe svet. Aleksandra Denda je pravi pravcati amalgam svakojakih disparatnih muzičkih zvukova. Tu plešu i prepliću se zvuci i ritmovi sa svih tačaka globusa. Pevuši, kaže, i dok hoda, dok se vozi javnim prevozom, osim ako nije u „fazi“ kad užitak pronalazi u tišini i prirodi. Kažem „fazi“, jer je ova mlada kantautorka sanjar („Dreamer“ je i ime njenog prvog albuma) koji se plaši samo tišine. Dreamer, believer, soundseeker, songbreather. Ona što diše muziku. Nedavno je – pre samo nedelju dana – po drugi put nastupila u Karnegi holu sa internacionalnom grupom koja peva srpsku tradicionalnu muziku. Tvoj muzički put doveo te je do inkorporiranja etno-zvuka u druge žanrove kao novi oblik popularizacije kulturne baštine neke zemlje. Koliko je teško asimilovati etno-zvuk sa tuđim, stranim zvucima?

Inkorporiranje etno-zvuka u druge žanrove je, čini mi se, poprilično riskantan potez. Postoje velike šanse da krajnji muzički sklop zvuči kič i nakaradno. Osoba koja se usuđuje da se upusti u takvu muzičku avanturu mora da bude dobro potkovana kada su u pitanju oba žanra koja želi da ‘pomeša‘‘‘, i što je možda najbitnije u ovom scenariju, da ima izuzetno istančan muzički ukus i kvalitetan i originalan umetnički izraz, kao i duboko poštovanje prema kulturi čije elemente planira da inkorporira. U takvim slučajevima dobijamo dela poput kompozicija Tigrana Hamasjana, Avišaja Koena, grupe Shakti, gde ovi muzičari na jedan, čini se, vrlo prirodan i spontan način prepliću elemente različitih žanrova stvarajući jednu novu muzičku emulziju koja u isto

RITAM NOVE GENERACIJE

vreme predstavlja njihov svojstveni stil, a i upoznaje i približava kulturnu baštinu zemlje iz koje dele muzičke elemente. Trenutno je veoma izražen trend ovakvog komešanja i kulturne ‘pozajmice‘‘‘. Neki to čine jer je to popularno i povoljan marketinški potez, a drugi jer je to nerazdvojni deo njihovog muzičkog vokabulara. Nažalost, deluje da ne baš svako uho ume da primeti ovu bitnu razliku. Kad kažeš „kulturna pozajmica“, momentalno mi zaliči na koncept kulturne aproprijacije, koja mahom nosi negativnu konotaciju. Kulturni elementi koji mogu imati duboko značenje u originalnoj kulturi mogu se svesti na „egzotično“ ili modu od strane onih iz dominantne kulture. Kako pozajmiti, a ne naštetiti kulturi koja se uslovno rečeno eksploatiše, odnosno meša?

Pozajmica ne mora odmah da znači i kulturnu aproprijaciju. Mnogi primeri koje sam dala su većinom umetnici koji uzimaju elemente kulturne tradicije kojoj i sami pripadaju, stoga ne „otimaju“ i ne skrnave tuđu, već predstavljaju svoju kulturnu baštinu u nekom novom ruhu. Verujem da u naletu masovne kulturne aproprijacije u svim segmentima, od mode do muzike, granica između onog šta ona jeste i šta nije kao da je sve nejasnija. Verujem da je ključno obrazovanje, namera, stil, umetnički kvalitet i duboko poznavanje i poštovanje kulture čiji se elementi koriste neophodno kako ne bi došlo do eksploatacije za lične ciljeve i popularnost usled ostvarene „egzotike“. Ti si tu tanku, maglovitu granicu spoznala iz prve ruke, zar ne?

U poslednjih pet godina sam zaista imala sreće da sarađujem sa fantastičnim muzičarima koji su vešto uplitali elemente svoje tradicionalne muzike u svoje kompozicije, i imala prilike da na taj način obiđem svet melodija, harmonije i ritmova različitih nacija i uvrstim ih u svoju lepezu izraza. Neki od tih muzičara su bili gitarista iz Mozambika Albino Mbije, flamenko zvezda Hose Merse, brazilski gitarista Seržio Pereira, indijske kantautorke Šilpa Anat i Vasuda Šarma, indijski pijanista Aman Mahadžan, kao i multikulturalne grupe Women of the World i The Singing Tribe. Kažu da su mentorstvo i pedagogija ključni za uspešan razvitak umetnika.

Jedna vrlo zanimljiva definicija uspeha glasi: Uspeh je kada se talenat i elan susretnu sa povoljnom prilikom. Verujem da imati tu šansu da budete okruženi pravim ljudima i sarađujete sa njima jeste jedna od najpovoljnijih prilika koje vam značajno mogu izmeniti tok kako umetničkog i ličnog razvoja, tako i karijere. Kada pogledate kroz istoriju popularne muzike 20. veka, vidite da je postojala ta kultura mentorstva. Šta je Majls bio Koltrejnu, Šorteru, Evansu, ili u pop kulturi Prins mnogim ženskim muzičarima – Šila I., ThirdEyeGirl, Džanel Mona, KING ... Nemalo je primera darovitih umetnika koji nisu imali prave mentore koji bi sa njima razvijali talenat i učili ih onome što ne možeš ako si samouk.

To se i ja često pitam. Gde su ti što su zamalo postali veličanstveni? Da li su na neki način žrtve sopstvene sudbine? A ima i onih koji već jesu izuzetni, ali priznati u manjim zajednicama, van javne sfere. Koliko njih je frustrirano, koliko njih je samom sebi stalo na put, a koliko promenilo profesiju negde na pola puta? Trenutno živim u gradu gde sam okružena fantastičnim muzičarima sličnog potencijala, elana, talenta, ali imaju različite ličnosti, kulturnu i etničku pozadinu, re-

ZA RAZLIKU OD DRUGIH UMETNIKA, POPUT PISACA I SLIKARA, KOJI NAJČEŠĆE I NAJPRODUKTIVNIJE STVARAJU U SAMOĆI, MUZIČARI RASTU I RAZVIJAJU SE KROZ ZAJEDNIČKO STVARANJE I INTERAKCIJU

JEDNA VRLO ZANIMLJIVA DEFINICIJA USPEHA GLASI: USPEH JE KADA SE TALENAT I ELAN SUSRETNU SA POVOLJNOM PRILIKOM. VERUJEM DA IMATI TU ŠANSU DA BUDETE OKRUŽENI PRAVIM LJUDIMA I SARAĐUJETE SA NJIMA JESTE JEDNA OD NAJPOVOLJNIJIH PRILIKA KOJE VAM ZNAČAJNO MOGU IZMENITI TOK KAKO UMETNIČKOG I LIČNOG RAZVOJA, TAKO I KARIJERE

surse, mogućnosti, aspiracije, manje ili više utaban put. A i s vremenom i iskustvom se prioriteti i želje menjaju. Koliko je komercijalni uspeh garancija da će taj koji je, uslovno rečeno, uspeo kao muzičar, biti voljan da deli znanje i povede nekog talentovanog put istog tog komercijalnog uspeha?

Sa pojavom Napstera 1999. kreće epoha peer-to-peer file sharinga i dolazi do velike krize i dekonstrukcije muzičkog biznisa. Nakon toga dolazi era strimovanja muzike koja donosi nove probleme i izazove. S napretkom tehnologija i društvenih mreža, sve je manje gatekeepera i sve više opcija za samostalno promovisanje, produkciju i distribuciju muzike. To dovodi do toga da postoji okean muzičkih izvođača raznoraznih nivoa i kvaliteta koji dele jedan vrlo mali kolač kada je u pitanju zarada od muzike. Sve je više one-hit-wondera, a sve manje muzičara koji imaju održive karijere i hitove koji opstaju decenijama. U takvoj atmosferi muzičari se lako mogu osetiti ugroženim i sebično čuvati svoje parče zvezdanog neba dok još može da sija. Čini mi se da je, nažalost, sve manje onih koji ‚‘pošalju lift dole‘‘ nakon što se popnu na poslednji sprat. To je jedna strana priče, a naravno uvek postoji i drugo lice novčića i ima muzičara koji su iskreno i konzistentno posvećeni radu sa mladima i koji na taj način produžavaju svoje muzičko nasleđe, kao što su činili i njihovi mentori. Ovde već govorimo o podršci među muzičarima, što je, priznajem, snažno vezano za mentorstvo koje ume biti jednako sebično i otvoreno, sujetno i oslobođeno malodušnosti, je li?

Čini se da je mentorstvo u izumiranju zbog trenutne situacije u industriji i globalne konkurentnosti među muzičarima. Za razli-

RITAM NOVE GENERACIJE

ku od drugih umetnika, poput pisaca i slikara, koji najčešće i najproduktivnije stvaraju u samoći, muzičari rastu i razvijaju se kroz zajedničko stvaranje i interakciju. To je samo razlog više da verujem da je neophodno gledati na muziku dalje i šire od nečega što smo MI stvorili i što NAMA pripada, kao nešto što nam je dato i što stoga treba deliti. Ali zar nemamo primere koji nam govore drukčije? Slikare koji se žale na nesolidarnost među kolegama, iako bi Beograd, recimo, mogao biti relevantna prestonica vizuelne umetnosti, i muzičare koji – po prirodi, valjda, samotnjaci – jedino u samoći i uspevaju da stvaraju, mada to nesebičnije dele od drugih KADA SU U umetnika. PITANJU NEKE

Naravno, svaka umetnička zajednica ima potrebu za solidarnošću kolega, ali gledajući na prirodu muzičke delatnosti, muzičari nastupaju zajedno i na bini su u jednoj međuzavisnosti. Energija grupe je veća nego suma pojedinačnih članova. Ogromna je razlika da svako kod kuće navežba svoju deonicu i pojavi se na koncertu, i kada se grupa muzičara sastaje i zajedno prolazi kroz repertoar i neguje stvaralačku „hemiju“. Bendovi i muzički ansambli koji žive ili provode kvalitetno vreme van bine zajedno, gotovo uvek imaju prednost u smislu jačine muzičke „aure“ u odnosu na druge kolege. U džez idiomu, postoji kultura jam sessiona kao načina negovanja te zajednice.

Meni veoma prija pedagoški rad. Za razliku od stvaranja i predstavljanja svoje muzike kod koje nekad imam osećaj pritiska da stalno nešto moram da se dokazujem i eksponiram, i gde ima mnogo rada a rezultati se često vide mnogo kasnije, ovde imam priliku da se fokusiram na nekog drugog i gotovo instant dobijem povratnu spregu, što je jak motivacioni faktor. Vrlo se korisno i ispunjeno osećam u toj ulozi, jer i sama znam kako je to kada odrastaš u zemlji gde nemaš previše mogućnosti da naučiš ono za čim osećaš da ti duša čezne i oduševljen si svakom prilikom kad neko može da te usmeri i inspiriše. Divno mi je što sam imala šansu da budem na „drugoj strani“, i to studentima muzike u Indiji. Nakon radionica u Nagalendu imala sam utisak da smo pokrenuli sve te mlade i talentovane ljude i da im je naše priznanje njihovog talenta dosta podiglo samopouzdanje i dalo podstreka za dalji rad na sebi.

DRUGE PROFESIJE, RECIMO, UKOLIKO SI SOFTVERSKI INŽENJER A NISI NA NIVOU BILA GEJTSA, DRUŠTVO TE NE OSUĐUJE KAO DA SI PROPAO. A KADA SU U PITANJU SPORT, UMETNOST I MNOGA ZANIMANJA VEZANA ZA INDUSTRIJU ZABAVE, UKOLIKO NISI NA SAMOM VRHU, ČINI SE DA JEDINO MOŽEŠ BITI NA DNU PIRAMIDE. MEĐUTIM, POSTOJI ČITAVA ZONA NEKE ZLATNE SREDINE GDE UMETNICI IMAJU STABILNE KARIJERE I ŽIVE SVOJU UMETNOST KOJU BESKOMPROMISNO ILI SA VRLO MALO KOMPROMISA STVARAJU

Jesu li SAD zaista tle na kojem oni mogu stasati u poznate i slavne?

ing“?

Sticajem okolnosti znam da se i sama baviš pedagoškim radom i da si muzici učila plemena u Indiji, držala si radionice u Nagalendu i radila na muzičkom institutu u Nju Delhiju. Kuda vode takvi poduhvati?

Amerika je poznata po tome što je kolevka mnogih žanrova savremene muzike i veliki gradovi u Americi i dalje važe za mesta najvibrantnije muzičke scene. I postoji shvatanje da ako uspeš na tako konkurentnom mestu, da si se onda zaista ostvario. Potpuno je logično da mnogi muzičari koji su igrom sudbine rođeni na potpuno udaljenom mestu na planeti, imaju potrebu da dođu i istraže „izvor“ zvuka koji ih je sa tako velikih daljina privukao i da probaju da nađu svoj izraz i svoje mesto na toj sceni.

Ono što je mene inspirisalo da dođem u SAD jeste moja fascinacija soulom, gospelom i fankom. I tokom mog boravka na Berkliju koji ima neverovatno raznovrsno internacionalno studentsko telo, i kroz interakciju sa najrazličitijim muzičarima, uvidela sam nešto veoma važno: koliko svako iskustvo, svaki utisak, odlike kulture iz koje dolazimo, svaka tačkica koja je deo kompleksnog mozaika što je naša ličnost, određuje kako čujemo, osećamo i izražavamo se kroz muziku. I to samo ukoliko zaista duboko prodremo i upoznamo sebe, i naučimo da stvaramo sa tog iskrenog i otvorenog mesta. I da će, dok mi evoluiramo kao osobe, i naša muzika ispratiti te promene. Uvidela sam koliko su naše kutije uspomena različite i verujem da je i logično da muzika koja se stvori kada se sve te mentalno-emotivne razglednice spoje, treba da zvuči drugačije, iako recimo osoba X i ja jednako ludimo za Erikom Badu i znamo napamet sve njene stihove. Taj žanrovski koren će biti očigledan, ali će se naša stabla granati na potpuno drugačiji način i u drugim pravcima. Je li Njujork i dalje Meka za zvuk koji voliš i neguješ?

Njujork i dalje okuplja muzičare sa svih mogućih tačaka na planeti, čije je sviračko i vokalno umeće zaista na impozantnom nivou. Ogromna je konkurencija i takva atmosfera te stalno podstiče da napreduješ. To je grad koji je obavezna stanica svakog muzičara na turneji, tako da sam imala prilike da čujem skoro svako ime sa svoje „koncerti na koje moram otići“ liste. Njujork je generalno Meka ne samo za muziku koju volim i koja me „radi“, već i za druge vrste umetnosti, tako da su utisci i susreti sa raznim oblicima stvaralaštva i inspiracije bezbrojni.

Neguješ li i ti famozni njujorški „people watch-

U Njujorku ste stalno okruženi najrazličitijim ljudima, kao da ste u nekom pokretnom antropološkom muzeju. Tako da – da, poprilično posmatram ljude koje susrećem, ponekad zaista intenzivno. Mislim da su od mene gori samo pisci i slikari. U stanju sam da u svojoj glavi potpuno konstruišem i izmaštam život osobe koju posmatram, od toga čime se bavi, u kom delu grada živi, koje boje su joj zidovi u stanu, do toga odakle joj taj ožiljak na vratu ili tetovaža na ruci.

RITAM NOVE GENERACIJE

bi bilo divno jednog dana...“ Ne mogu da izdržim a da ne pitam, kao prve sagovornike karnegijevce, je li bilo kao u „Buena Vista Social Club“ – „Vidi, sada sam ovde“?

Jeste bilo poprilično nadrealno. Mi smo nastupili na otvaranju koncerta i tako brzo nam je proletelo tih deset minuta nastupa da smo zapravo tek nekoliko sati posle koncerta shvatili šta se desilo, gde smo svirali i bili smo potpuno egzaltirani. Zaista je poseban osećaj kada prolaziš hodnicima za izvođače na kojima su fotografije mnogih tvojih idola koji su tu nastupali. Onda počneš da vraćaš film i setiš se sebe kako si nastupao po nekim malim klubovima u svom gradu i samo sanjao kako bi bilo divno da se jednog dana zadesiš u Njujorku; vidiš sve prepreke koje si morao da pređeš i šta si sve morao da ostvariš da bi se na kraju našao u tom trenutku, čekajući u bekstejdžu da prozovu tvoje ime i da se popneš na tako famoznu scenu.

Šta je figurativna zamisao o mogućim promenama ovde da bi scena bila bolja?

Imala sam prilike da prisustvujem nekim radionicama stranih predavača u Beogradu koji su davali smernice i savete za poboljšanje muzičke scene u Srbiji. Kao nekom ko je dovoljno dugo bio na oba područja, uvek mi je smetalo što su ta predavanja mnogo ličila na ona u Americi. A Amerika ima neuporedivo veće tržište, kupovnu moć potrošača, institucionalizovanu muzičku delatnost, potpuno drugačije navike i očekivanja publike. Smatram da ne možemo samo da kopipejstujemo i očekujemo da će se neka revolucija desiti, a ekonomska i opštekulturna situacija je u statusu kvo. Mislim da treba da posmatramo slabosti i prilike na sopstvenom terenu i da na osnovu toga pravimo taktiku. Verujem da bi prvi korak bio obrazovanje i stvaranje nove publike koja ume da ceni i sluša, kao i da prepozna kvalitetnu muziku, ojačavanje sistema kulturne politike, kreiranje/ojačavanje kanala promocije srpskih muzičara koji nisu vesnici turbo-folka i sličnih žanrova, pokretanje diskursa gde se publika informiše i obrazuje o važnosti podrške kulturi i aktivnoj participaciji u održavanju kvalitetne muzičke scene. Slažeš li se sa premisom da vičemo da nam je publika neobrazovana i neuka, a da smo za to sami krivi – trebalo je da je obrazujemo, umesto da je ravnodušno smatramo prostom svetinom?

Slažem se da treba da se i te kako bavimo publikom i njenim obrazovanjem. U Americi gde je situacija u tom pogledu mnogo bolja, postoje razne organizacije koje pod svojim delatnostima imaju „audience education and awareness“ ili „buliding new audiences“. Tako da to treba da je kontinuirani poduhvat i jednostavno deo građenja i održavanja kulture naroda. Što se tiče srpskog tržišta u međunarodnoj sferi, Exit i Guča već jesu dve velike tačke na kulturnoj mapi Evrope. Kada je reč o „izvozu“ srpskih muzičara, verujem da zbog jezičke barijere instrumentalna muzika ima bolje šanse. A ono što vidim kao mogućnost jeste integracija tržišta bivše Jugoslavije, i nadam se da to nije nekoliko svetlosnih godina daleko. Mislim da se ne treba porediti sa tržištima poput američkog koje ima populaciju od preko trista miliona, već uzimati modele manjih i kulturološki sličnijih zemalja. Ispričala si jednom kako si nastupala u WMC-ju u Bruklinu, Blue Note Jazz Clubu u Vest Vilidžu i najzad u Karnegi holu, ispred kog si pre nekoliko godina onako stajala, šetkala se oko zgrade i sanjarila o tome kako je unutra jer nisi još imala prilike ni koncert tamo da pogledaš: „O kako

Kako ponovo Karnegi? Ovog puta sa svojom grupom ROSA, zar ne?

Izgleda da je ova godina u znaku gostovanja u Karnegi holu. Da, ovog puta nastupam sa grupom ROSA čiji sam suosnivač. To je a kapela grupa koju čine isključivo žene, i to iz raznih delova planete, od Indije, preko Grčke, Italije do Amerike, a koja izvodi srpsku tradicionalnu muziku. Jedna od naših članica, Astrid Kuljanić iz Hrvatske, dobila je priliku da predstavi svoju muziku u jednoj od pozornica ove čuvene dvorane i pozvala nas je da budemo gošće. Valja se osvrnuti na razbijanje mita o slavnima i srećnima i, njihovom antipodu, nepoznatima i tužnima. Otkuda uopšte teza da su srećni isključivo oni poznati?

Kada su u pitanju druge profesije, recimo, ukoliko si softverski inženjer a nisi na nivou Bila Gejtsa, društvo te ne osuđuje kao da si propao. A kada su u pitanju sport, umetnost i mnoga zanimanja vezana za industriju zabave, ukoliko nisi na samom vrhu, čini se da jedino možeš biti na dnu piramide. Međutim, postoji čitava zona neke zlatne sredine gde umetnici imaju stabilne karijere i žive svoju umetnost koju beskompromisno ili sa vrlo malo kompromisa stvaraju. Kroz upoznavanje i razgovor sa svetski priznatim muzičarima na raznim pozicijama na lestvici slave, zaključila sam da je, naposletku, zaista bitna samo lična definicija uspeha i sreće. Milionski ugovori i puni stadioni su puni spoljnih pritisaka, kompromisa i rizika, i postoji toliko tužnih i ružnih priča gde su velika imena i neverovatni talenti potpuno propali zbog droge, toksične okoline, monstruoznih ugovora. Sa druge strane, indie muzičari imaju više kreativne slobode, ali manje finansijske stabilnosti i mnogo više prepreka. Lepota i kletva ovoga poziva je ta što postoji onoliko scenarija u razvoju karijere koliko je i samih umetnika. Svačiji put je jedinstven i ta putanja je retko linearna, češće je prilično izuvijana. U izmenjenoj klimi muzičke industrije, muzičari su prinuđeni da preuzmu mnoge uloge u aktuelnom „uradi sam“ biznis modelu i onaj stari prototip umetnika koji je zanesenjak i introvertan stvaralac samo zainteresovan za proizvodnju svog dela, a bez preduzetničkog duha i velike mašinerije/ktitora iza sebe, preti da postane endemska vrsta. Kako odabrati taj put? Ili on bira tebe?

Mislim da umetnik, dok odlučuje koji putem da krene, mora sebi dati odgovore na sledeća tri pitanja: koliko mu je bitna slava/novac, koliku vrednost imaju umetnički kvalitet i autentičnost umetnosti koju stvara, i koliko mu je važna zajednica koju okuplja i neguje oko dela i poruke koju njegova umetnost predstavlja.

EX CATEDRA

„ ON JE NORMALAN“ Profesor Branko Rakić sa Pravnog fakulteta važi za jednog od onih predavača koji ostaju u sećanju studenata i godinama posle završetka studija, a nalazi se i na funkciji univerzitetskog ombudsmana. Za Original je govorio o čuvenoj „Petici“, pedagogiji, univerzitetu, obrazovnom sistemu, Sorboni... PIŠE MARIJA BOŽIĆ a Univerzitetu u Beogradu, na mnogim fakultetima studenti su uvek imali i dok je studija, indeksa i katedre, imaće jednog profesora koji je mnogo više od nekoga ko ih uči lekcije i kasnije ispituje. Takvi se obično ne pamte dugo, tek koliko do sledećeg semestra, a već s jeseni dolaze neki novi, isti takvi za koje studenti nisu ništa više od broja indeksa. Profesor Branko Rakić sa Pravnog fakulteta važi za jednog od onih predavača koji ostaju u sećanju studenata i godinama posle završetka studija. Pre rada na Pravnom fakultetu školovao se na Sorboni, a od 2009. godine izabran je za pr-

vog univerzitetskog ombudsmana i tako postao zaštitnik svih studenata u Beogradu. Jedna od nedavno sprovedenih anketa na nekoliko fakulteta u Beogradu, u kojoj su studenti glasali za omiljenog profesora, pokazala je da studenti na Pravnom fakultetu cene vaš način rada i imaju samo reči hvale. Da li ste znali za ovu vrstu „popularnosti“ kod studenata?

Nisam. Trudim se da pomažem studentima, ali izgleda da oni to prihvataju bolje nego što sam pretpostavljao. Inače, prvi komentar o meni kod učesnika te ankete bio je: „On je

JEDINO U SRBIJI IMAM PORODICU, PRIJATELJE. I JEDINO TU SE GOVORI MOJ MATERNJI JEZIK. JEDINO TU IMAM POLAZNU OSNOVU ZA IZGRADNJU POLOŽAJA U DRUŠTVU KOJU SU MI STVORILI PRECI, PRE SVEGA RODITELJI

EX CATEDRA

normalan.“ Prilično indikativan komentar. Poznato je da se odazivate na pozive studenata za učešće na tribinama i događajima koje organizuju. Koga ste od značajnih ljudi dosad ugostili u amfiteatru V, čuvenoj „Petici“?

Gotovo da nema značajne ličnosti kod nas koja nije govorila u amfiteatru V otkad radim na Fakultetu. A bilo je mnogo i značajnih stranaca. U organizaciji većeg broja takvih tribina ili predavanja sam učestvovao. Sad ovako „na prvu loptu“ na pamet mi padaju: Vladeta Jerotić, Žak Veržes, Satiš Nambijar. Dešava se i da studenti dovedu značajne goste. Recimo, student Veljko Smiljanić je svojevremeno na Fakultet doveo Aleksisa Ciprasa.

Uže oblasti interesovanja i ono što predajete budućim pravnicima jesu evropsko pravo, međunarodni odnosi i pravo međunarodnih organizacija. Kako usvajaju gradivo iz tih oblasti?

Važim za vrlo blagog, neki kažu i preblagog profesora. Razlog za to je to što pokušavam da zainteresujem studente za predmete koje predajem, da utičem na njih da razmišljaju o temama iz te materije i da im pomognem na tom planu. Ne očekujem od studenata da memorišu gradivo i reprodukuju memorisano, jer je to užasno opterećujuće sa malim korisnim efektom. Proces razumevanja i kritičkog razmišljanja ima kao prateću pojavu i pamćenje u određenoj meri, ali to ne sme nikako da bude primarno. Najveći mi je uspeh kada mi student kome sam preporučio da pročita neku knjigu dođe i pita me da mu preporučim još neku. Intelektualac je na prvom mestu čovek koji ima intelektualna interesovanja. To treba da stvaramo. Kad studenta tretirate kao misleće biće, on pozitivno reaguje, kada ga tretirate kao mašinu za pamćenje, normalno je da oseća otpor. Važite za jednog od najboljih pedagoga na Pravnom fakultetu. Čemu učite studente osim lekcija iz prava?

Imamo razne studente sa raznim intere-

MI IMAMO I DOBRE NASTAVNIKE I SARADNIKE, I DOBRE STUDENTE. PROBLEM JE U TOME ŠTO IMAMO PREMALO NASTAVNIKA I SARADNIKA ZA ONAJ BROJ STUDENATA KOJI UPISUJEMO. ZBOG TOGA IMA NEDOVOLJNO INDIVIDUALNOG RADA ILI RADA SA MANJIM GRUPAMA, I NEDOVOLJNO PRAKTIČNOG RADA

sovanjima i potrebama, pored onih iz oblasti koje im predajemo. Gledam da ih tretiram kao ljude i da im budem prijatelj, pa ako vidim da očekuju savete ili informacije o nečemu, ja im to pružim, ako znam (ako ne znam, kažem da ne znam i pomognem im da nađu onoga ko zna). Dakle, da odgovorim na pitanje, učim ih ono što oni od mene očekuju da ih učim. A to su razne stvari. Godine 2009. izabrani ste za univerzitetskog ombudsmana čija je dužnost da štiti prava i interese članova univerzitetske zajednice, kako studenata, asistenata, tako i profesora. Na šta je bilo najviše pritužbi tokom dosadašnjeg rada?

Češće se žale nastavnici nego studenti. Najčešće zbog problema koji se odnose na izbor u zvanje. Studenti se žale zbog statusnih pitanja (često nedovoljno precizno određenih u propisima) ili zbog finansijskih pitanja. Na kakvom nivou je kvalitet nastave na Pravnom fakultetu i u kom pravcu bi unapređenje moglo da ide?

Mi imamo i dobre nastavnike i saradnike, i dobre studente. Problem je u tome što imamo premalo nastavnika i saradnika za onaj broj studenata koji upisujemo. Zbog toga ima nedovoljno individualnog rada ili rada sa manjim grupama, i nedovoljno praktičnog rada. A u takvim uslovima se lako „zapati“ ključna boljka našeg celokupnog školskog sistema: nabubaj i verglaj.

Imali ste priliku da se školujete na Sorboni, a ipak ste se vratili u Srbiju. Zbog čega i kakvo ste iskustvo tamo stekli?

Uz određeno znanje koje sam stekao, glavna korist je sticanje međunarodnog iskustva, boravak u sredini gde srećete ljude sa svih strana sveta. Naravno i jezik. Ali jedino u Srbiji imam porodicu, prijatelje iz detinjstva ili uopšte dugogodišnje prijatelje. I jedino tu se govori moj maternji jezik. Jedino tu imam polaznu osnovu za izgradnju položaja u društvu koju su mi stvorili preci, pre svega roditelji. Upoznao sam u životu veći broj značajnih Francuza, a i drugih stranaca, ali gotovo sve tek kada sam se vratio u Srbiju i zbog toga što sam bio u Srbiji u kojoj sam koliko-toliko „neko“. Francusku na neki način doživljavam kao drugu otadžbinu i to je lep osećaj. Odete nekud daleko od kuće, a ne osećate se otuđeno. Događalo mi se u Francuskoj da mi se desi nešto smešno. I iako su nam Francuzi po mnogo čemu slični, ipak im je smisao za humor u određenoj meri različit od našeg. I njima to što je meni smešno nije smešno. I ja onda jedva čekam da naletim na nekog našeg sa kim mogu da se smejem. To možda izgleda kao nebitno, ali to čini život. Mnogo više od toga da li ću da imam frižider nešto bolje marke. Šta je potrebno našem obrazovnom sistemu, posebno u oblasti visokog obrazovanja, kako bi bio makar korak bliže evropskim i svetskim tokovima?

I evropski i svetski tokovi imaju mana. Svaki student je čovek koji ima određene potencijale. Školski sistem na svim nivoima treba da bude ustrojen tako da što više ide u susret tim potencijalima. Da ih prepoznaje i da ih dograđuje i nadgrađuje. Studentima, a isto važi i za đake, takvo učenje će predstavljati zadovoljstvo, a korisni efekat biće mnogo veći. Učenje je normalna ljudska potreba. Jedna od osnovnih potreba, jer nam omogućuje opstanak. Slično kao i hrana, voda, san. Priroda je udesila da svim živim bićima zadovoljavanje životnih potreba predstavlja zadovoljstvo. Dakle i učenje može i treba da predstavlja zadovoljstvo. Ako ne predstavlja, znači da smo ga pogrešno ustrojili. A i pitanje je koliko je to zaista učenje. Sve ovo možda zvuči utopistički. Ali ako smatramo da je utopija da nešto bude normalno, a ne nenormalno, onda smo u problemu.

RADAR NOVE GENERACIJE

Mokrin House

Seoska oaza za digitalne nomade Za nešto više od godinu dana Mokrin House postao je jedan od svetskih lidera u ruralnom coworkingu, a Ivan Brkljač, vođa projekta, kaže za Original da je on započet iz želje da se revitalizuje seoska zajednica PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

RADAR NOVE GENERACIJE

edaleko od Kikinde, u selu Mokrin, nalazi se prvi regionalni ruralni coworking prostor – Mokrin House, kroz koji je od maja prošle godine, kada je pokrenut projekat, prošlo na stotine stranaca i hiljade ljudi iz Srbije i regiona. Za nešto više od godinu dana Mokrin House postao je jedan od svetskih lidera u ruralnom coworkingu, a Ivan Brkljač, vođa projekta, kaže za Original da je on započet iz želje da se revitalizuje seoska zajednica. „Priča kako je ovo postalo biznis je veoma porodična. Želeli smo prostor u kom možemo da se okupimo i odmorimo, a onda smo shvatili da bi taj prostor bio korišćen mesec dana u godini, i da bi ostalih 11 bio prazan, pa smo odlučili da mu nađemo namenu.“ „Kikinda je bila divan grad, po meri ljudi, bilo je posla, kvalitetnog sadržaja, ali nažalost to više nije tako. Retko ko svraća ovde u prolazu, ljudi uglavnom dolaze ako imaju nameru. Naša ideja je bila da imamo kuću sa propratnim sadržajem i da napravimo kulturno-umetničko-edukativni centar.“ S obzirom na to da je reč o prostoru koji je pre svega namenjen mladima, ljudi okupljeni oko projekta Mokrin House odlučili

su da arhitektonsko uređenje povere studentima Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Projekat četvoro studenata za prvu kuću im se toliko dopao da su na kraju ceo Mokrin House uradili zajedno sa njima. Takođe, posvetili su se oživljavanju lokalne zajednice, pa pored edukativno-zabavnih programa u koje je ona uključena, Mokrin House i ekonomski doprinosi selu. „Sve što možemo kupujemo lokalno“, kaže Ivan Brkljač. A reakcije stranaca – digitalnih nomada, koji dolaze u Mokrin kako bi radili u miru i bez spoljnih ometanja – veoma su dobre, te ne čudi što je Mokrin House postao jedan od lidera u ruralnom coworkingu. „Imamo lepo dizajniran prostor, ali ono što je naša ključna razlika je dobra usluga i kvalitet“, ističe Brkljač. „Ovde dolaze individualci ili manji timovi. Uglavnom dolaze na par dana, mesec dana. Imali smo i one koji su ostajali po tri meseca. Ovde ne moraju da spremaju, čiste, već imaju mogućnost da se fokusiraju na rad i odmaranje. Obezbeđeni su dobri uslovi za rad, dobar internet koji je veoma važan digitalnim nomadima. Ono što im sa tehničke strane pružamo jesu radionice koje su umerene i ka lokalnom stanovništvu i ka našim članovima, pa tako svake srede leti imamo otvorene bioskopske pro-

Mokrin House je idealno mesto ako neko želi pozitivno da se izoluje i da radi na svom projektu, ukoliko želi da završi knjigu, aplikaciju, bilo o čemu da je reč

RADAR NOVE GENERACIJE

KIKINDA JE BILA DIVAN GRAD, PO MERI LJUDI, BILO JE POSLA, KVALITETNOG SADRŽAJA, ALI NAŽALOST TO VIŠE NIJE TAKO. RETKO KO SVRAĆA OVDE U PROLAZU, LJUDI UGLAVNOM DOLAZE AKO IMAJU NAMERU. NAŠA IDEJA JE BILA DA IMAMO KUĆU SA PROPRATNIM SADRŽAJEM I DA NAPRAVIMO KULTURNOUMETNIČKO-EDUKATIVNI CENTAR

jekcije, imamo besplatne časove programiranja za decu, radionice novinarstva, glume. Imamo predstave, mini-koncerte.“ A sve to, kaže Brkljač, usmereno je između ostalog i kako bi ljudi iz lokala, iz sela i kikindske opštine, a i njihovi članovi imali dodatni sadržaj. „Takođe, imamo sadržaj koji organizujemo samo za naše članove poput motivacionih predavanja, radionica, streličarstva, joge...“ Mokrin House sarađuje sa kompanijom Remote Year koja organizuje ture za digitalne nomade, ali i sa njihovom konkurencijom. Kuća u Mokrinu ima kapacitet od 32 mesta, a coworking prostor otvoren je 24 sata, sedam dana u nedelji. Ceo projekat se sastoji od pet zgrada, jedne u kojoj je radni prostor, zatim restorana-kafeterije, laundž bara, upravne zgrade i spavaonice. Posetioci opisuju Mokrin House kao „svetao i prostran“.

A zašto bi se neko odlučio upravo za ovakav prostor? Brkljač kaže da se za razliku od velikih gradova, u malim sredinama ne gubi vreme na saobraćaj, gužve, redove, sastanke i možete da se prepustite radu i uživanju. „Mokrin House je idealno mesto ako neko želi pozitivno da se izoluje i da radi na svom projektu, ukoliko želi da završi knjigu, aplikaciju, bilo o čemu da je reč.“ A raznolikost onih koji dolaze svedoči o tome. Od programera, preko pisaca, nastavnika, advokata. Svi oni su našli mir u Mokrinu. „Veliki broj manjih kompanija od 15-20 ljudi nema svoje prostorije, a zaposleni su rasuti širom sveta, i oni moraju s vremena na vreme negde da se nađu. Mi smo mnogo bolja lokacija za to od velikih gradova, jer se energija ne rasipa na druge stvari. Ovde postoji mentalni mir i znaš da si daleko od urbanih dešavanja, može da se fokusira“, zaključuje Brkljač.

RADAR NOVE GENERACIJE

Budućnost života na selu nije samo pitanje za Srbiju O projektu Mokrin House razgovarali smo i sa njegovim pokretačem Branislavom Brkljačem, vlasnikom kompanije Terra Panonica Kako ste došli na ideju da pokrenete projekat Mokrin House?

Projektom Mokrin House uključili smo se u pokret koji čine ljudi čiji posao nije vezan za fiksno radno mesto i koji mogu da rade bilo gde. Toga će biti sve više, jer informatička tehnologija svakodnevno povećava broj poslova koji ne moraju da se obavljaju na određenoj fizičkoj lokaciji. Tako se razdvaja rad od fiksnog radnog mesta, a radno vreme „od-do“ ukida, jer je radno vreme danas praktično sve ono vreme u kome smo onlajn. Tako su se pre nekoliko godina u velikim gradovima počeli otvarati takozvani coworking prostori u kojima možete da zakupite radni sto i tu dolazite i radite kada vama odgovara. Poenta takvih prostora je da ste vi tu, iako radite svoj individualni posao, povezani sa drugim ljudima i osećate pripadnost zajednici. A čovek je socijalno biće i ta vrsta povezanosti mu je potrebna. Iako je ceo taj trend još uvek na početku, on se vrlo brzo širi i globalan je. Za Mokrin House ne zna mnogo ljudi ovde kod nas, što je i normalno, ali ga već prepoznaju globalni digitalni nomadi iz celog sveta, tako da su korisnici Mokrin Housea 90% stranci. Mokrin House je deo kompanije Terra Panonica. Na kojim još projektima radite?

Ostale aktivnosti Terra Panonice su usmerene prema lokalnoj zajednici. Naš cilj je dati svoj doprinos revitalizaciji sela. Od početka organizujemo različite programe u koje uključujemo lokalno stanovništvo. Tu spadaju letnje besplatne bioskopske projekcije u našem dvorištu, koncerti, izložbe, predstave, organizacija kreativnih radionica. Želimo i da naše goste koji dolaze upoznamo sa bogatom tradicijom i zanimljivostima Mokrina koje pre svega čine poznati Mokrinčani – od Vase Stajića,

Mike Antića, Raše Popova i drugih, a tu su i poznate mokrinske manifestacije kao što su „Tucanijada“ – svetsko prvenstvo u tucanju jaja, ili borbe gusaka. Ipak, sada nam je prioritet pokrenuti preduzetničke i poslovne projekte u Mokrinu i stimulisati ljude ovde da se tome priključe ili pokrenu sami svoje projekte. Jer, na kraju krajeva, lepo je apelovati na ljude da ostanu, da ne idu, ali ti apeli ne mogu pomoći ukoliko ljudi ovde ne budu videli ekonomsku perspektivu za sebe i svoje porodice.

Mokrin House je jedan i jedini... Pošto u svakoj šali ima i malo istine, naravno da ima prostora, poenta je da svako ko se upušta u projekat ovakvog tipa, mora prvo definisati šta je to posebno u lokaciji, dizajnu, ponudi, ili nečem četvrtom što takvu lokaciju čini specifičnom i omogućava autentični doživljaj, a da osnovna funkcija ostane ista – da ljudi tu mogu u miru i u toj pozitivnoj izolaciji da rade i da se pri tome dobro osećaju. Na to pitanje nema univerzalnog odgovora, ali je već velika stvar postaviti to pitanje.

Kakav je značaj razvijanja srpske seoske zajednice?

Gde smo na mapi digitalnih nomada?

Umiruća sela nisu karakteristična samo za Srbiju i nisu fenomen od juče. I zato budućnost života na selu nije samo pitanje za Srbiju, već je to vitalno pitanje za sva ona društva koja se suočavaju sa odlaskom ljudi iz svojih sredina. U takvim zemljama ne dolazi samo do masovnog napuštanja sela, sve više gradova se prazni, a priliv stanovništva beleže samo oni najveći, ali i za njih je to isti problem samo iz druge perspektive, jer sve više tih novopridošlih živi na periferijama tih gradova u isto tako lošim uslovima u kojima su živeli u sredinama iz kojih su došli, ako ne i gorim. Razlika je samo u tome što kada dođu u grad veruju da tu bar imaju neku šansu. Ima li u Srbiji prostora za projekte poput Mokrin Housea?

Srbija generalno postaje sve zanimljivija destinacija za digitalne nomade. Prvo je tu bio Beograd koji privlači svojom raznovrsnošću sadržaja i za strance jeste jedno vibrantno mesto i dokaz da još uvek negde postoji taj neuhvatljivi „duh Beograda“. Tome su veliki doprinos dali i pioniri coworking koncepta kod nas – „Nova iskra“, „Startit centar“, „Smart Office“ i drugi. Ali veoma je dobro da to više nije samo Beograd, pa imate sjajne coworking prostore i u drugim mestima, kakav je na primer „Deli“ u Nišu. A dobro je i to da se ta zajednica coworking prostora u Srbiji međusobno povezuje, jer će to stimulisati otvaranje i razvoj novih prostora, a ukoliko bude više takvih lokacija, veće su šanse da više ljudi generalno počne tu da dolazi, a od toga će koristi imati svi.

BUDI DOBAR

SVET STOJI NA TRI STUBA

V E R A , L O G I KA , U M ETN OST PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ FOTO IGOR PAVIĆEVIĆ

Mika Aleksić ne daje često intervjue, mnogi i ne znaju kako izgleda, ali svi znaju da je ostavio neizbrisiv trag u sećanjima mnogih glumaca koji – zahvaljujući poslu kojim se bave, a koji podrazumeva javnost – često govore o njemu kao dobrom duhu detinjstva, trećem roditelju, čoveku kome su poverili više tajni nego roditeljima, autoritetu i prijatelju. Kroz njegovu školu glume, u kojoj su svi oni koji su kroz nju prošli, kako kažu, najviše naučili o životu, prošli su ne samo današnji slavni i popularni glumci, već i doktori nauka, profesori, lekari, pravnici, inženjeri

UMETNOST JEDINA ODRŽAVA ČOVEKA U VREMENU I DAJE PRIVID TRAJANJA DO VEČNOSTI, ZATO JE I NAJVAŽNIJA

BUDI DOBAR

ostoji najmanje jedna stvar koja ne bi trebalo da vam se desi kada bilo šta radite sa Mikom Aleksićem. Da zakasnite. Jer vrlo je moguće da će vas Mika poslati na umivanje, ako mu iskreno ne obrazložite zašto to činite. Pošto je mene dobro „umila“ kiša na putu do intervjua, umivanje nad lavaboom zaista nije imalo smisla. A i bio sam iskren. Već tridesetak godina, filmski reditelj, producent, glumac i čuveni pedagog Mika Aleksić insistira na iskrenosti u radu sa decom u njegovom dramskom studiju. Nema laži, mada i „nije problem u laži nego u tome što ljudi umisle da im drugi ljudi veruju“. Ali ima reda i pravila: dečaci dolaze u cipelama, a devojčice u haljinama; kosa mora biti čista; na čas se dolazi pet minuta ranije; čas počinje izgovaranjem molitve, a tako se i završava; zabranjeno je zaljubljivanje u grupi; pročitati jednu knjigu nedeljno... Kroz njegovu školu glume, u kojoj su svi oni koji su kroz nju prošli, kako kažu, najviše naučili o životu, prošli su ne samo današnji slavni i popularni glumci, već i doktori nauka, profesori, lekari, pravnici, inženjeri. Mika Aleksić ne daje često intervjue, mnogi i ne znaju kako izgleda, ali svi znaju da je ostavio neizbrisiv trag u sećanjima mnogih glumaca koji – zahvaljujući poslu kojim se bave, a koji podrazumeva javnost – često govore o njemu kao dobrom duhu detinjstva, trećem roditelju, čoveku kome su poverili više tajni nego roditeljima, autoritetu i prijatelju. A o njima, o malim i velikim ljudima, o odrastanju i roditeljstvu, o vrlinama i manama, o talentima i amaterima, o svemu što bi, pre svega, trebalo da bude „stvar srca“, Mika je govorio toplo u intervjuu vođenom jednog hladnog i kišnog dana. Reditelj ste filma „Stvar srca“, pa bih voleo da taj simboličan naslov bude tema ovog razgovora. A dok se ugrejemo i zagrejemo, za početak može ovako – šta je za vas danas „stvar srca“?

Ono što je „stvar srca“ oduvek je bilo važno pitanje – šta jeste važno i na čemu se zasniva čovek. To pitanje se, s vremena na vreme, gubi i pojavljuje, kao posledica interakcije vremena i osnovnih vrednosti čoveka. A vrednosti čoveka nisu generacijsko pitanje, već generalno pitanje čoveka u trajanju. Ono što je „stvar srca“ jeste vrlina, a na vrlinama se zasnivaju ljudske vrednosti. Ako nema vrlina, nema ni dobrog čoveka. Međutim, pro-

blem same vrline je potencijal, a potencijal mora da se razvija jer, u suprotnom, nestaje. Zato mi imamo ovo danas – da se vrline ne prepoznaju i ne podržavaju, a mali ljudi bez toga nemaju šansu da postanu veliki, ozbiljni, vredni i najbolji što mogu. Stvar srca je, zapravo, prepoznavanje vrline, možda čak i bazična hrišćanska vrlina. Ako je „stvar srca“, kao što kažete, univerzalno a ne generacijsko pitanje, da li je onda suvišno pitati ima li razlike među onom decom koja su pre tridesetak godina dolazila i bivala u vašem dramskom studiju i one koja dolaze danas?

Vidim promene, naravno. Ali te promene su posledica roditeljstva, one su ozbiljno uslovljene roditeljstvom, a mi olako govorimo da su se deca promenila. Ta lakoća roditeljstva da je sve moguće, da se ne zamere, da se ne bave sopstvenom decom i da misle da je dovoljno samo da ih poseduju i vole – tu je začetak muke koja će tek nastati. Javila mi se, nedavno, jedna žena koja bi dovela dete od četiri godine na audiciju, zato što bi ona htela da sve pruži svom detetu. Zamislite apsurd te žene. To je jedno od modernih shvatanja roditeljstva – pružiti sve najbolje svom detetu u četvrtoj godini, a ono je, pazite, još uvek neosvešćeno, nije ni blizu toga da bude polupismeno. A opet, odnos roditelja prema deci je, u osnovi i neupitno, ljubavni odnos. U suštini, današnja deca su isti onaj potencijal kao i bilo koja druga generacija dece pre njih, ali je pitanje koji će uticaj trpeti. Velika je odgovornost i dužnost pronaći vrlinu kod malog čoveka – i to je početak, tek treba da je razvije, a da vi u tom periodu budete uz njega. Ako se vrlina ne razvije, ona će nestati ili postati njena suprotnost, približiti se mani. A mi jesmo sazdani i od jednog i od drugog. Sudeći po intervjuima glumaca koji su prošli kroz vaš dramski studio,

ONO ŠTO JE „STVAR SRCA“ JESTE VRLINA, A NA VRLINAMA SE ZASNIVAJU LJUDSKE VREDNOSTI. AKO NEMA VRLINA, NEMA NI DOBROG ČOVEKA. MEĐUTIM, PROBLEM SAME VRLINE JE POTENCIJAL, A POTENCIJAL MORA DA SE RAZVIJA JER, U SUPROTNOM, NESTAJE

utisak je da se vi niste menjali, da ste ostali isti, bar kada je reč o odnosu sa decom. Uvek bi rekli kako je Mika – autoritet, da kod njega vlada disciplina...

... A šta im znači disciplina, ne razumem? Na primer, da na čas mora da se dođe na vreme, da ne sme da se kasni?

To je već vaspitanje. Eto, upravo pričamo o razmeđi shvatanja. U okviru dramskog studija gde je igra najširi okvir traženja saznanja i napredovanja, pravljenja najboljeg mogućeg sebe, ona daje privid, motiviše na potpuno drugačiji način i sve ono što se kroz nju uči je krajnje važno i ozbiljno – za ceo život. Po mom osećanju, svet stoji na tri stuba. Vera – potrebna i važna čoveku, zbog razumevanja i emocija; filozofija ili logika – neophodna da bi se išta razumelo i shvatilo; i – umetnost. Umetnost jedina održava čoveka u vremenu i daje privid trajanja do večnosti, zato je i najvažnija. To su važne stvari koje su u vezi sa radom sa malim ljudima. Oni mogu mnogo, to su divna bića, a sve to ne vredi mnogo ako se ne podrži. Mi smo problem. Izgleda kao da može da bude problem kada ih pošaljete na umivanje jer, na primer, ne urade domaći zadatak koji ste im dali, ali će se, sa druge strane, retko ko od tih malih ljudi usprotiviti tim vašim postupcima. U čemu je štos, kako ste uspeli da izgradite takav odnos sa njima – da vas poštuju i kada ih kažnjavate?

Ne mislim da je to kazna, zašto? Naravno, svakom može da se desi da, na primer, zakasni. Ali prosto ne mogu da verujem da postoji iko ko nije shvatio da to – kad ga oteram da mi troši vodu i da se umije – ima jedno jedino značenje. A to je mogućnost da promisle, jer kad malo ohlade čelo, imaju šansu da nastave razgovor. A to bih i vama mogao da savetujem. Ovih godina svedoci smo ekspanzije talent šou programa (pevačkih, pretežno) namenjenih deci. Iako, suštinski, nema ničeg lošeg u predstavljanju talenta, kako se vama čine ti programi, odnos prema deci u tim programima, termini u kojima se ti programi emituju, pa ako ćemo do tančina, i konteksti televizija na kojima se emituju?

Jedino mi je tužno. Odrasli, a naročito

NE POSTOJI DAN KOJI OSVANE, NEMA TRENUTKA

BUDI DOBAR

DA NEKO OD LJUDI IZ DRAMSKOG STUDIJA NIJE NA NEKOJ SCENI – POZORIŠNOJ, roditelji, imaju potrebu da se dive deci, tj. dive se svom osećaju da je to njihovo. Divno je pokazati dar i umeće, ali oblikovati to na taj način na koji rade mediji je sramotno. Veliko je umeće imati i matematički dar, pa nisam video da je neka televizija napravila šou program sa matematičarima. Nego šta? Oni imitiraju odrasle, svoje roditelje. Onda mi prepoznamo njihovu pamet, umeće, dar, je l‘? Ili prepoznajemo najgore od nas, a radujemo se i divimo tome, jer su „naši“? Može li se talenat uniziti zbog drugovanja sa nepristojnim, lažljivim, opakim ljudima, sa onima koji se, istina, često pojavljuju na onim televizijama?

Naravno da može. To je, opet, pitanje pravih vrednosti i uspostave vrednosti. Bez osnovnih osobina koje su proistekle iz vrline, nema vrednosti, odnosno, sve je vrednost. Tu dolazimo do apsurda i postavljamo pitanje: a šta je sa onim pravim darom? On je danas najviše ugrožen. Ovde se, u „filozofskom“ smislu, u tumačenju, izmenilo pitanje trenutka u kome čovek živi. Razumeti vreme je veoma važna stvar. Kako bi drugačije taj darovit čovek mogao da „razume vreme“ osim tako da je odavno trebalo da postane član neke stranke, a ne da gubi vreme u nekom dramskom studiju?

Ne mislim da bi tako banalno i pragmatično trebalo razumeti vreme. Ali ljudi moraju da budu politični, da pripadaju vremenu, a da bi ga razumeli, mora da ih se tiče politika. Nešto mi daje za pravo, makar iskustvo koje imam, da kažem da nisam pravio greške u radu sa malim ljudima i da im je taj dramski studio bio dobar put. Zanimljivo je da većina njih nisu glumci, već i novinari, profesori, lekari, pravnici. A da li je neko postao političar, neko kome je „stvar interesa“ bila važnija od onoga što je „stvar srca“?

FILMSKOJ, TELEVIZIJSKOJ. MIRJANA JOKOVIĆ, KIČIĆ, KOJO, GLOGOVAC, VUK KOSTIĆ, VIKTOR SAVIĆ, KALINA KOVAČEVIĆ, NE MOGU SVE NI DA NABROJIM... EVO U „SENKAMA NAD BALKANOM“ GLAVNU ULOGU IGRA MARIJA BERGAM, ONDA TAMARA KRCUNOVIĆ...

Nekolicina ljudi je to probalo. I to su, uglavnom, ljudi koji su završili glumu. A biti glumac je specifična stvar, stvar je srca, verujte mi. Onda kad se oni odvaže u politici, to je, u stvari, pokušaj da se sobom, lično manipuliše, u smislu verovanja da će ti ljudi koji glasaju verovati zato što si popularan. Ali te sitne manipulacije veoma kratko traju i ispostavi se da oni, u suštini, nemaju veze sa politikom, ni sa suštinskim osećanjem političkog čoveka. I to su, da vam kažem, u najmanju ruku, prepotentne i smešne pojave. Da li ste, gledajući ih, poželeli da ih „pošaljete na umivanje“?

Reagovao sam direktno u razgovoru sa njima, naravno. Onog trenutka kad oni postanu ljudi, kad organizuju svoj životni smisao, ja sa njima razgovaram kao prijatelj. Ne pada mi na pamet da zadržim onaj stav o kom vi govorite. Ja njih poštujem, čak i kad su mnogo glupi. I oni to zaslužuju. To ne znači da oni ne znaju šta ja mislim, pogotovo o tome što oni rade. Mnogi i zaziru od mojih otvorenih komentara na tu temu. Kažete da su se oni kratko zadržavali u politici, rekavši u jednom trenutku „ne“. Da li je potreban neki poseban talenat da se izgovori „ne“, ili je to, jednostavno, pitanje izbora?

Divno je pokazati dar i umeće, ali oblikovati to na taj način na koji rade mediji je sramotno. Veliko je umeće imati i matematički dar, pa nisam video da je neka televizija napravila šou program sa matematičarima

To je pitanje suprotstavljanja, prirodnog procesa razvoja ličnosti. U prvom trenutku se javlja dok su oni mali ljudi, kao potreba negacije i suprotstavljanja, a krajem puberteta kao ozbiljniji stav u iskazivanju negacije. To je proces kroz koji prolaze svi ljudi. Međutim, ako sam dobro razumeo vaše pitanje, reći „ne“ je pitanje stava, da ti imaš osećanje iza kog mora da stoji istinska podrška istini. To je nešto što mora da se nauči. Za to su potrebni nivoi da bi čovek došao do toga i, prosto, trenutak kada to treba da upotrebi i da li treba da upotrebi. To dolazi iznutra, iz ličnosti, a nekad i spolja kao varijanta životne, glumačke imitacije, što je najčešće potreba da budemo neko drugi – a ne ono što jesmo – ili da umislimo da smo neko drugi. Kada je reč o glumcima, ja se smejem. Pa zar vam, u vezi sa onom pričom o politici i glumcima, ne liči to na nekog ko ima mnogo godina, a kratke pantalone? Hoćete da kažete da u tim situacijama glumci izgledaju naivno?

Ima neke čistote u toj naivnosti. I užasno glupo izgleda! Ali to je, sa druge strane, težnja da razumeš, da uđeš, da deo sebe pozajmiš ne bi li napravio nešto što se zove uloga. Lik i ličnost kad se spoje – to je uloga. Glumačka ličnost može sebi da zada lik – revolucionara, političara, genijalnog tumača, filozofa, pa kad ona sve to spoji, dobije neki lik. Ali nisu svi likovi uspešni. Meni je žao, oni su glumci, profesionalci, a ulaze u amaterske poslove. Dobitnik ste mnogih nagrada za svoje stvaralaštvo, ali mi se, iz ovog razgovora, čini da su vam neke druge „nagrade“ koje se ne dodeljuju na scenama pod reflektorima, daleko važnije?

Da, tu imam veću, ličnu satisfakciju i to je dobar, mnogo dobar osećaj. Ne postoji dan koji osvane, nema trenutka da neko od ljudi iz dramskog studija nije na nekoj sceni – pozorišnoj, filmskoj, televizijskoj. Mirjana Joković, Kičić, Kojo, Glogovac, Vuk Kostić, Viktor Savić, Kalina Kovačević, ne mogu sve ni da nabrojim... Pa evo u „Senkama nad Balkanom“ glavnu ulogu igra Marija Bergam, onda Tamara Krcunović. Oni su svuda, to govori o njima, a posredno i o nekim drugim stvarima. Ima i onih nagrada. Ima i značajnih nagrada. Nagrada godi sujeti i u tom trenutku je to radost sujete. One govore i o društvu, i o onom ko je nagrađen. Moj životni izbor je bio da budem svoj. Nisam prihvatao nijedan kompromis. I to košta.

REPORTAÅ½A

PONOVO IMAMO MUZEJ

Izložba koja dočekuje posetioce zove se „Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti“. Obnovljeno zdanje Muzeja je „pametna zgrada“, a ono što će posetioci naročito primetiti kad u nju kroče jeste mnogo više svetla. Nema potrebe da idete u obilazak. Nije ovo izložba za obilazak. Nego se spremite dobro. Svako izloženo delo, slika, skulptura, instalacija, zahtevaće od vas da učestvujete. Da budete aktivni. Prisutni. Original je bio prisutan i prošetao se kroz svih osamnaest „sekvenci“ PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

REPORTAŽA

X24

jednako je obnovljen Muzej savremene umetnosti. Dobro smo ga dočekali. Kad kažem mi, mislim na, eto, svoju generaciju, i onih nekoliko ispred i iza, što em nemaju Narodni muzej, em ni taj savremeni nije mogao da nas kulturno uzdiže, je li, i umetnički obrazuje na licu mesta. Izbegla sam petak, dan otvaranja – nije zbog gužve, kunem se – nego sam čula da će „program otvaranja biti u znaku klasične muzike, baleta i didžejinga“. Neka budem džangrizava, licemerna čak pošto mi nimalo nije smetalo kad je Džej Zi okupirao njujoršku MoMA, ali mi se nije dalo da prvi put – face to face – vidim remekdela iz te njihove zbirke što su je ljubomorno čuvali čitavu deceniju dok di-džej skrečuje. Dobro, i zbog gužve. Ne volim gužve u muzejima i galerijama, pogotovu kad svaki činilac gužve daje sebi za pravo da naglas pojašnjava šta je pisac hteo da kaže. Pardon, slikar. Izložba koja dočekuje posetioce zove se „Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti“. Obnovljeno zdanje Muzeja je, kako se isti-

če, „pametna zgrada“, a ono što će posetioci naročito primetiti kad u nju kroče (oni što pamte staru varijantu) jeste mnogo više svetla nego ranije. U prizemlju, u sali za predavanje, umesto braon lamperije sada su beli zidovi, gelenderi na stepeništu kroz koje je ranije moglo da prođe dete konačno su obezbeđeni, Muzej je postao dostupan osobama sa invaliditetom a imaće i radionicu za decu. VOLIM BELE ZIDOVE, PRIZNAJEM; NE ASOCIRAJU ME NA BOLNICU, ćeliju, šta već ne, nego na čisto. Belo platno koje jedino ističe ono što se na njemu nalazi. Dopadaju mi se čak i ta četiri nivoa i način na koji su „sekvence“ podeljene, tako da, zaista, svaka odgovara mestu na kojem je izložena. I sve to staklo, što zidovi, što instalacije i skulpture. Izložba je strukturirana kao niz od osamnaest sekvenci, slobodno grupisanih oko hronološke ose koja prati istorijske mene umetnosti u Jugoslaviji i Srbiji. Pojam „sekvence“ preuzet je iz filmske terminologije, gde označava niz scena povezanih jedinstvom vremena ili lokacije, koje formiraju samostalnu narativnu jedinicu. I ovde primenjen, pojam sekvence

sasvim je prikladan – odnosi se na umetničke pravce, tendencije i pokrete, povezane poetičkim, lingvističkim, problemskim i tematskim srodnostima. Ovih osamnaest sekvenci nisu delovi nekog jedinstvenog narativa, već pet nezavisnih narativnih tokova, od kojih svaki zauzima po jedan deo izložbenog prostora Muzeja. Takav klaster narativnih tokova prati konstelacije i paradigmatske promene u umetnosti, ali je u određenoj meri i „nedosledan“, u smislu da poznaje preklapanja, preskakanja i odstupanja. Tako je dinamičnije, čemu doprinosi činjenica da su sekvence nejednakog obima – neke broje svega nekoliko radova, a neke sadrže i podsekvence – što je, pretpostavljam, posledica raspoloživosti materijala u zbirkama i konfiguracije izložbenog prostora. I ne samo da je dinamičnije, nego onde gde ima, upravo, svega nekoliko radova, ni u jednom trenutku nemam osećaj da nešto fali. Štaviše, taman je kako treba. Svaka sekvenca istovremeno, dakle, funkcioniše kao fragment jednog od narativnih tokova, i kao autonomna mikroizložba, koja poseduje samosvojnu kohezivnu logiku.

Bude nekako logično, valjda, da vas odmah sleva, kad uđete u Muzej, sačeka umetnost prve polovine dvadesetog veka – građanski modernizam i socijalna umetnost. Prvi prodori modernog umetničkog izraza u delima Nadežde Petrović, umetnost „umerenog modernizma“ koja je, oslanjajući se na evropske magistralne pravce i prateći tokove kulturne modernizacije jugoslovenskog društva, težila modernom izrazu kao stabilnom i estetski dopadljivom. UMETNOST

GRAĐANSKOG

MODERNIZMA

KARAKTERIŠE STILSKA PROMENLJIVOST U OPUSIMA UMETNIKA, odsustvo škole i pokre-

ta, primena različitih formalnih i stilskih rešenja, a sve praćeno varijacijama prizora u rasponu od klasičnih tema do lokalnih motiva i scena iz modernog društvenog života. I to se tako vidi, čak i da ne znate sve ovo naizust. Nadeždino ulje na platnu, skoro da možete da ga dotaknete (ne možete jer će vas obezbeđenje Muzeja izbaciti naglavačke), toliko blizu da se jasno vidi svaki potez četke, postkubizam Save Šumanovića (Hej. Save. Šumanovića.), ekspresionizam boje kod Ignjata Joba, Milana Konjovića,

Petra Dobrovića. Sve što sam jedino u enciklopedijama i udžbenicima videla. Dalje se, malo iza, pruža sekvenca socijalne umetnosti, one angažovane, političke umetnosti levog kulturnog fronta, zasnovana na kritičkom prikazivanju društvene stvarnosti u Kraljevini Jugoslaviji. Od umetnika zagrebačke „Zemlje“ koji su kombinovali elemente naivne umetnosti, flamanskog slikarstva i nemačke nove stvarnosti, upečatljivija su dela beogradske grupe „Život“, pogotovu Kuna i Piva Karamatijevića. Ta socijalna grafika koju su rabili – jeftin materijal i izrada, mogućnost umnožavanja u velikim serijama, široka dostupnost – prerašće kasnije, u vreme Narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, partizanska grafika. Sredstvo agitacije. Od Nadežde do Karamatijevića dela su posložena tačno onako da je prelaz između njih jedva primetan, a različitost očita tek kada ponovo stanete pred prvu sliku, i razbistri vam se koliko je drugačija u odnosu na poslednju. Primeri apstraktnog slikarstva koje dalje posmatram zanimljivi su mi jedino u kubističkoj formi, odnosno apstrahova-

Ovih osamnaest sekvenci nisu delovi nekog jedinstvenog narativa, već pet nezavisnih narativnih tokova, od kojih svaki zauzima po jedan deo izložbenog prostora Muzeja

REPORTAŽA

nju kubizma, što su činili Radović i Milan Konjović, iako su se najznačajniji prodori apstraktne umetnosti odigrali u krilu avangardi – zenitizma i slovenačkog konstruktivizma.

Primetila sam, u nekom trenutku, da mi se svaki nivo dopada više od prethodnog. Tačno kako se penjem stepeništem, već me oko samo vodi ka određenom prikazu.

„KOMPOZICIJA – AKVAREL II“ IVANA RADOVI-

TAKO SAM SE ODMAH ZALEPILA ZA MAR-

ĆA POSEBNO MI JE privukla pažnju. Upiljila

sam se pomno u nju na nekoliko sekundi i odmah se prisetila zašto za puko posmatranje apstrahovane umetnosti morate biti odmorni, otvoreni, široko otvorenih očiju. Ona vas, u suprotnom, uvlači u sebe kao centrifuga i mrcvari. Na Bijelićevu „Borbu dana i noći“ bacila sam tek ovlaš pogled, jer mi je Radović pokazao da nisam spremna ove večeri. Kad smo kod konstruktivizma, taj slovenački je blizak zenitizmu, premda se odnosi da nefigurativna umetnička dela koja pomoću geometrijskih oblika grade harmonične forme. Iako me ne fascinira naročito, malo me je probolo u grudima kad sam shvatila da preda mnom stoje rekonstrukcije originala Avgusta Černigoja koje je predstavio još na prvoj konstruktivističkoj izložbi u Ljubljani 1924. godine.

RISTIĆA. NADREALISTIČKA književno-umetnička grupa formalno je delovala u periodu od 1930. do 1932. godine, oglašavajući se putem almanaha Nemoguće/L‘impossible i časopisa Nadrealizam danas i ovde. Beogradski nadrealizam prihvatio je osnovna načela i eksperimentalne tehnike pariskog nadrealizma, razvivši sopstvenu produkciju sačinjenu od najrazličitijih tehnika: kolaži, asamblaži, slike, crteži, objekti, fotografije, fotogrami,

BUDE NEKAKO LOGIČNO, VALJDA, DA VAS ODMAH SLEVA, KAD UĐETE U MUZEJ, SAČEKA UMETNOST PRVE POLOVINE DVADESETOG VEKA – GRAĐANSKI MODERNIZAM I SOCIJALNA UMETNOST

dekalkomanije i cadavre exquis. Tu, u toj sekvenci, stoji „Nadrealistički zid“ Marka Ristića: jedinstvena instalacija, nastala aranžiranjem umetničkih radova drugih autora i fotografija prikupljenih u periodu od 1927. do kraja šezdesetih godina. Znate ono kad pred nečim možete da stojite satima, danima, i iznova otkrivate nove detalje, slovca, znakove, sličice, oblikujete iznova opštu impresiju? To. Neoavangarda još je eklektičnija od zenitizma. Ona predstavlja raznorodan zbir istraživačkih, eksperimentalnih i kritičkih praksâ umetnika koje se ispoljavaju u vizuelnim umetnostima, književnosti, teatru, filmu, muzici i intermedijalnim formama. Ključ je, zapravo, u zanimanju za spoj umetnosti, nauke i tehnike. Neoavangarde su u odnosu na glavne, mejnstrim tokove umetnosti predstavljale alternativnu matricu, koja je otvorila pitanja u domenu ontologije, jezika, izvođenja i recepcije umetnosti. NEOAVANGARDE SU MOJA SEKVENCA. UHVATILA SAM SEBE ČAK U nekoliko navrata kako odozgo buljim u donji nivo i htela bih da još

stojim ispred partiture performansa i taktizona Vladana Radovanovića, a onda, kad se nagledam i naupijam njega, vratim se još po jednom na ornamentografski crtež Zorana Radovića, „Mehanofuga“, luminokinetički objekat Kolomana Novaka i kompjuterske poeme Miroljuba Todorovića. Radovanović me je, doslovno, zakucao za zid. Njegova „Pričinjavanja“, preciznije. Velikog formata, tuš na papiru, sastavljeno od stranica i ispisano slovima, notama i šemama. „Treba da uvedem tišinu.“ „Ovo je, u neku ruku, ispovest u iskopanu jamu...“ „Samo onaj se ispovedio isključivo da sebi olakša.“ „Neko: Prilično je providno što sebe moliš da veruješ, a znaš dobro da si to napisao uglavnom zato što to dobro prođe. To deluje na tebe samoga i pretpostavljaš da bi moglo delovati i na druge.“ „Vučem liniju. Još negde sam.“ On rastavlja zabunu sa vremenima na dešavanje sad i dešavanje kao već dogođeno. Sad koje je zaista sad i sad čitam sad napisano nekad. „Ponovo sam hteo da se zamolim u nesumnju u sad-dešavanje. Kad je te reči

OD NADEŽDE DO KARAMATIJEVIĆA DELA SU POSLOŽENA TAČNO ONAKO DA JE PRELAZ IZMEĐU NJIH JEDVA PRIMETAN, A RAZLIČITOST OČITA TEK KADA PONOVO STANETE PRED PRVU SLIKU, I RAZBISTRI VAM SE KOLIKO JE DRUGAČIJA U ODNOSU NA POSLEDNJU

trebalo zapisati, zapleo sam se u nerazlikovanje zaista doživljenog od krivotvorenja doživljenog.“ A onda, pravo u metu: „Treba da ustanovim znak kojim bih naznačio na kojim mestima tokom pisanja počinje da me davi u grudima.“ Izdaleka izgleda kao kolaž od požutele hartije nasumično ižvrljan. A na papiru kobeljanje, iskonska muka čoveka da razazna prošlost, sadašnjost i budućnost, davljenje u sopstvenim rečima i zaključak koji boli dok se čita, buši čeonu kost i uvlači se kao crv u uho. „U dosad napisanom treba uočiti da je počelo kao želja za izlučivanjem nepostojećeg i za savladavanjem postojeće teškoće.

Da se nastavilo, dobrim delom, iz razloga taštine, zbog savladavanja teškog, da se završava kao otisak mučenja zbog prisile da se do kraja kaže.“ A kad smo kod neoavangarde, rekli bi zli jezici da nije neka umetnost belo platno podeliti na dva dela srebrnom linijom, ali, mimo zalaženja u individualna pojmljenja i doživljaje naoko jednostavnih slika, one jesu opčinjavajuće. Ja bih maliciozno to ponovo pojasnila – so deep, ali dohvate vas. Nije univerzumska inovacija, ali probude potrebu da se u njih gleda pomno. Banalizujem, ali je poenta valjda jasna, a i kad se o tome povede diskusija, obično se ljudi potuku. Ne smem da se tučem s čitaocima. ZATO SE OSVRĆEM I NA „NOVU UMETNIČKU PRAKSU“ KOJOM se označava širok spektar

umetničkih pojava čije zametke nalazimo u krilu neoavangardi: konceptualna umetnost, performans, body art, land art, akcije u javnom prostoru, instalacije, analitičko slikarstvo, video-umetnost... Ovu umetnost odlikuje radikalan raskid sa estetikom i kulturnim vrednostima visokog modernizma kroz analitičko, kritičko i subverzivno, preispitivanje prirode, jezika i funkcije umetnosti, pojmova umetničkih

REPORTAÅ½A

dela, stvaralačkog čina i umetničkog subjekta. Imam tu opskurnu potrebu da se izvinim – iako to neću učiniti – što sam se, eto, ipak zadržala na neoavangardama i pomenula novu umetničku praksu, jer se i takvim polemikama neko potuče. A ima primera koji savršeno ilustruju subverzivnost, kontroverznost i osporavanje ovakvih umetničkih praksâ. Dve reči, jedno ime: Marina Abramović. Pogodili biste, pretpostavljam, i da se vrteo snimak jednog od njenih performansa. Figurativni egzistencijalizam je slikarska praksa koju karakteriše figuracija drame modernog čoveka – egzistencijalne teskobe, otuđenosti, usamljenosti, nasilja i smrti. Simbolička, metaforička i alegorijska pikturalizacija likova i scena izvodi se snažnim i ekspresivnim potezima, gustim namazima boje, drastično deformisanim i grubo materijalizovanim figurama, utkanim u tkivo slike. Ovo je, jasno, umetnost subjektivnog iskustva s univerzalnom porukom. I ne preporučuje se ukoliko niste načisto sa sobom. Ja ne preporučujem. Da vas ne bi, kao mene, Stupičina „Devojka u belom prostoru“ skoro rascepila nadvoje, a od „Predela mrtvih ptica“ Vladimira Veličkovića nabujala glavobolja. Sve ono na čemu figurativni egzistencijalizam počiva maltene vas opije. I ta egzistencijalna teskoba u pomnom posmatranju oživi i tako je stvarna, teška, kao da vam je neko telo napunio olovom. Koliko god da sam htela da se otrgnem Veličkoviću, samo sam stajala ispred slike i na trenutak mi je došlo – sramota me je da priznam – da vrisnem. Onako, onaj očajnički vrisak, vapaj. Ako ima sekvence kojoj treba posvetiti posebno mnogo vremena, pažnje i sebe, biti spreman na introspekciju i suočavanje sa idom, egom i super-egom, erosom i tanatosom, onda je to ova.

NADEŽDINO ULJE NA PLATNU, SKORO DA MOŽETE DA GA DOTAKNETE (NE MOŽETE JER ĆE VAS OBEZBEĐENJE MUZEJA IZBACITI NAGLAVAČKE), TOLIKO BLIZU DA SE JASNO VIDI SVAKI POTEZ ČETKE, POSTKUBIZAM SAVE ŠUMANOVIĆA (HEJ. SAVE. ŠUMANOVIĆA.), EKSPRESIONIZAM BOJE KOD IGNJATA JOBA, MILANA KONJOVIĆA, PETRA DOBROVIĆA. SVE ŠTO SAM JEDINO U ENCIKLOPEDIJAMA I UDŽBENICIMA VIDELA

JEDNA OD NAJZANIMLJIVIJIH SEKVENCI, TAČNIJE NEKOLIKO NJIH PRIPADAJU FOTO-

U socijalističkoj Jugoslaviji fotografija je prvi put dobila odgovarajući društveni i umetnički status. Odigrala je veoma važnu ulogu u dokumentovanju posleratne obnove i izgradnje, svakodnevnog života, društvenih i političkih događaja. Izloženi radovi trojice istaknutih fotografa, koji su s vremenom stekli ikonički status, svedoče o visokim estetskim dometima ostvarenim u žanru dokumentarne fotografije. Samo jedna reč: Peternek. Krajem sedamdesetih došlo je do pojave novog talasa u umetničkoj fotografiji koju Muzej takođe beleži u jednoj od sekvenci, a koja je okrenuta potkulturnim fenomenima, od erotike do društvenog folklora. Naravno da je ovakva fotografija bila pozicionirana na rubu sistema umetnosti, ali je to nije sprečavalo da istovremeno bude i jedna od najproduktivnijih vizuelnih manifestacija alternativne kulture u Beogradu: Šimunićev „Tajni život beogradske periferije“, „Dani bola i ponosa“ Goranke Matić...

GRAFIJI.

MEĐU RADOVIMA KOJE JE MUZEJ U MEĐUVREMENU OTKUPIO, PORED meni omiljenog

Radovanovića, našlo se i ostvarenje Sanje Iveković u kojem Tito sa Jovankom prolazi u otvorenom mercedesu kroz Zagreb kada je, naravno, bilo zabranjeno fotografisanje. Rad je praktično intervencija na fotografiji ogromnog formata na kojem je različitim bojama obeležila prozore kroz koje vire ljudi, pošto im nije bilo dozvoljeno da izađu na balkone.

SLEDEĆA SEKVENCA BELEŽI UMETNOST DEVEDESETIH U SRBIJI KOJA JE, uprkos svim okolnostima, da ih se ne dotičemo, ipak bila izuzetno dinamična i raznovrsna, naročito u smislu primera kritički angažovanih umetnosti. „Sekvence“ su izložba performativne funkcije, koja želi da aktivno interveniše u diskusijama o jugoslovenskom kulturnom i umetničkom nasleđu. Nije njen zadatak, niti cilj, da samo unese promenu u poredak znanja o umetnosti, već da se ponaša kao savremena umetnička praksa kada otvara traumatična pitanja iz bliske prošlosti. Nema potrebe da idete u obilazak. Nije ovo izložba za obilazak. Nego se spremite dobro. Svako izloženo delo, slika, skulptura, instalacija, zahtevaće od vas da učestvujete. Da budete aktivni. Prisutni.

BUDI UMETNIK

NEMA STVARNOSTI OSIM ONE KOJA SE NALAZI U NAMA Gala Čaki, slikarka, doktor umetnosti, ona što nas „dosledno hrani energijom, a na nama je samo da to prepoznamo“, osvojila je svet. Bukvalno. Njeni radovi postali su kolekcija savremenog muzeja Al Asmakh u Kataru. Nećemo ni tu Kinu, ni Beč, sva ta bijenala, festivale umetnosti na Javi, u Indoneziji, simpozijume na Siciliji i gde sve ne. Nema mesta za sve ovde, samo proguglajte i padnite u nesvest. Uskoro putuje u Hongkong, gde će predstavljati Srbiju na jednom takmičenju savremenih stvaralaca. Ulog je veliki. Biće to stecište kolekcionara, galerija, direktora muzeja. I njeno ime, njen rad je ušao u igru za nagradu. Dok smo razgovarale, stiglo joj je pismo da će nagradu i dobiti. „Sreća“, kaže PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

BUDI UMETNIK

ala Čaki je slikarka koja je osvojila svet. Doslovce. Da ne govorimo sad o tome da je u jednoj godini završila dva master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu – prva koja je to uspela na polju likovnog stvaralaštva – i da su posle stipendije fondacije Ruth Katzman iz Njujorka, koja u jednoj godini dodeljuje samo dve stipendije najtalentovanijim stvaraocima, usledile stipendije u Indiji Raghurajpur International Art/Craft Exchange, kao vid usavršavanja, i stipendija koju je dodelio Artles creative centar, Hämeenkyrö, u Finskoj. Godine 2013. usledio je poziv od Guya Maleveza, galeriste iz Belgije, da oslika istorijski deo grada Namura. Poziv za samostalnu izložbu stigao je i od jedne od najprestižnijih galerija, Artifact na Menhetnu. Godine 2015. Gali se ukazala prilika da izlaže u muzeju Takahara Furusato u Japanu. Njeni radovi postali su kolekcija savremenog muzeja Al Asmakh u Kataru. Nećemo ni tu Kinu, ni Beč, sva ta bijenala, festivale umetnosti na Javi, u Indoneziji, simpozijume na Siciliji i gde sve ne. Nema mesta za sve ovde, samo proguglajte i padnite u nesvest. Upravo se vratila iz Nemačke, gde je imala čast da radi za jednog od najmoćnijih kolekcionara na svetu. „Mene interesuju takvi ljudi, ja ih rado zovem ’hodajuće eksplozije’. Od njih učim“, ističe.

Uskoro putuje u Hongkong, gde će predstavljati Srbiju na jednom takmičenju savremenih stvaralaca. Ulog je veliki. Biće to stecište kolekcionara, galerija, direktora muzeja. I njeno ime, njen rad je ušao u igru za nagradu. Dok smo razgovarale, stiglo joj je pismo da će nagradu i dobiti. „Sreća“, kaže. GOVORIMO O GALI KOJA VERUJE DA JE

prirode najdublji izraz ljudskog duha, kojim jedan stvaralac pretvara sudbinu u lepotu. Da je tragedija ta koja podučava pojedinca da misli sopstvenu slobodu i da na toj osnovi dela. Da estetska dijalektika pomiruje sudbinu i lepotu. Da zato lepota ima tragičnu auru. Gala koja kaže da je kopati po sebi hrabrost koja nije data svakom. Da preuzimanje brojnih maski ne znači da se unutar nas krije bogatstvo, i da svako od nas živi svoje vreme. Ako vas imalo dotiče oslikano platno, njena će vas zarobiti: večita, nikad prevaziđena borba erosa i tanatosa, metafizička borba da se unutrašnje ključanje dovede do krotke unutrašnje topline, i ta stroga crvena boja što sluti na tragediju, a iza nje se pomalja samozadovoljno osećanje (ne)razumevanja, (ne)prepoznavanja i dubina. Dame i gospodo, Gala Čaki, tridesetogodišnjakinja, doktor umetnosti, ona što nas „dosledno hrani energijom, a na nama je samo da to prepoznamo“. „Boje su moja hrana, one me vode. Ja ništa ne krijem u svom stvaralaštvu. Neki bi rekli da prevelika otvorenost nije dobra. Ne biram ja, samo proizilazi. A da li će me to na kraju kazniti pitanje je koje nerado postavljam sebi.“

PROTIVLJENJE OGRANIČENJIMA

NAJČEŠĆA SUDBINA UMETNIKA MALIH KULTURA JE DA ONI U STVARI PUTUJU DA BI SE VRATILI, UVEK U STRAHU OD SVETA KOME UPORNO HRLE I UDVARAJU MU SE SA STRAHOPOŠTOVANJEM. MOJA PUTOVANJA IMAJU PINDAROVSKU SUDBINU, NIJE VAŽNO STIĆI, VAŽNO JE PLOVITI. PLOVITI U STRAHU SA SVOJIM DELIMA, U KOJIMA JE STRAH PREVAZIĐEN. TO SE ZOVE HRABROST

BUDI UMETNIK

„Moje biće jeste dvolično, satkano od jednog bića koje je izuzetno sistematično, te otuda i potreba za tim formalnim obrazovanjem, a sa druge strane je satkano od same emocije i igre“, rekla si u jednom intervjuu. Kažeš i da samo obrazovanje, bilo ono formalno ili neformalno, nije u vezi sa stvaralaštvom. Šta jeste? Odakle izvire? Kako se igra, emocija i akademski okviri prepliću, uvrću?

Ja vidim. Zašto vidim? Pitanje je za druge. Moje je da vidim i predstavim viđeno, s tendencijom da će jednog dana to nekom biti važno. Odakle izviru? Od Boga. Emocija je prvi stepen igre, ona začinje igru. Akademski okviri, obrazovanje, nisu povezani sa igrom stvaranja. Obrazovanje je instrument kojim se briše kompleks, pojam žene u ovom društvu. Nakon odbrane doktorske disertacije, shvatila sam da za iskonsko stvaralaštvo nije potrebno obrazovanje. Ili jeste ili niste. Moram da se dublje osvrnem na tvoju doktorsku izložbu iz protekle godine kada si, prema rečima dekana Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu prof. dr Dimitrija Pecića, „stvorila likovno delo – trodimenzionalnu sliku, koja omogućava posetiocima kretanje ka drugačijoj, plemenitoj, osetljivoj i uzbudljivoj stvarnosti“. Slikarstvo na hologramu. Tada si rekla da si kreativnu pažnju usredsredila na vaskrsavanje prošlih trenutaka. Je li nezaboravljanje moguće?

Doktorskim umetničkim radom stvorila sam jedno ambijentalno, likovno delo, u kojem je uspostavljeno sopstveno, vaskrslo vreme, s tendencijom da ono postane duhovni protivotrov za društvene otrove, vid estetičke alternative moralnom nihilizmu. Inventivnim prikazivanjem likovnog dela, nastojala sam da pomerim granice postojećih kvaliteta likovnog stvaralaštva. Sama uspomena ne predstavlja sliku. Sadašnjost ne mora da se udalji od sebe kako bi postala uspomena, zato postoje dimenzije uspomene kao prošlosti, koja nikada nije bila sadašnjost. Uplitanje prošlosti u sadašnjost moguće je zato što je u sadašnjosti sve istovremeno doživljeno kao i u prošlosti. Uspomena nije re-prezentacija, već predstavlja jedan specifičan način postojanja. Vaskrsavanje prošlih trenutaka u mom stvaralaštvu jeste ekvivalentno čistom pamće-

nju, duhovnoj memoriji. Čisto pamćenje je vid predočavanja, koji snima sve događaje iz našeg svakodnevnog života, ne zanemarujući nijedan detalj. Beskorisne uspomene se nalaze u čistom pamćenju kao neaktuelni sadržaji. Čim se dogodi oslabljivanje pažnje na život, one se manifestuju u svesti. Uspomene i afektivnost tela nas udaljavaju od stvari. Zbog njih ne primećujemo suštinsku razliku između prošlosti i sadašnjosti. Mi praktično zapažamo samo prošlost, jer je prava sadašnjost neshvatljivi progres prošlosti koji nagriza budućnost. Nekako se, dok se posmatra tvoj rad, nameće utisak da težiš prevazilaženju granica sopstvenog uma. Ima li granica, ili se umetnik može stalno iznova rasipati i reinkarnirati?

Ako je svet slike orijentisan prema posmatraču, postavljam često pitanje da li je slika uvek jednako propustljiva za svakoga. Da li je uvek sa one strane isti nestvaran svet? U samoj percepciji iščezava granica između onog što je optički dato i onog što je pridodato. Upravo ono što je nevidljivo je pravo u percepciji. Da li stvaralaštvo i njegove granice prostiranja zavise od postavljenih prostora u kome se oni daju, prikazuju, gledaju?

Prokleta, bizarna stvarnost svemira nam kazuje kako je samo blistavim umovima dostupno da prelaze granice sopstvenog stvaralaštva. Verujem da apsolutna istina ne spoznaje granice prostiranja, ona je savršenstvo i kao takva ne zavisi od postavljenih prostora. Putovanje do spoznaje prisutno je u svim mojim delima. Dela su arhetipi, koje proizvodi nesvesno. Ja sam se sa svim delima identifikovala, u svakom sam prepoznala svoju dušu. Nema stvarnosti osim one koja se nalazi u nama. Mnogo ljudi živi nestvaran život. Ljudi snimaju slike izvan njih samih, stavljajući ih u stvarnost i nikad ne dopuštaju da se svet iznutra spozna. Stvaranje identiteta i podizanje svesti radi doživljavanja Boga jeste moja poruka. U projektu „Odnosi“ iz 2014. putuješ

stazama svoje psihe i tražiš tragediju, „ubijaš“ sebe u potrazi za unutrašnjom beskonačnošću naspram spoljne svakidašnjice. Šta želiš da stvoriš tim svojevrsnim „umetničkim samoubistvom“? Smatraš li i dalje da je tragedija ta koja podučava pojedinca da misli sopstvenu slobodu i da na toj osnovi dela, kako si jednom rekla?

Likovno delo je izvorna nesloga, sukob neba i zemlje, horizont bivstvovanja. U tom sukobu umetnik je sa-borac, sa-igrač, on je posrednik. Likovno delo je prostor-vreme svih stvari u kojem se događa nastajanje i propadanje svakog likovnog stvaraoca. Iz ovog proizilazi da je likovno delo nešto više od stvari, mesto otkrivanja istine. Postoji velika verovatnoća da će se svet likovnog dela pokazati kao paradigma realnog sveta i da će nakon dugog vremena biti prihvaćen kao jedini pravi i istinski svet. Kako život shvatam kao tragičan i besmislen u samoj njegovoj osnovi, za mene su strani umetnici koji ne pate, jer je u patnji čovekova stvaralačka moć. Sama umetnost je optimistička, bez obzira na to što je proizvod patnje i užasa čoveka. Patnja nema samo fizičko nego i metafizičko značenje, jer je ona metafizika uha božanskog porekla. Ko god je ikad gledao, slušao, čitao velika umetnička dela, imao je utisak da stvaralac nije stvarao sa radošću. Moram da primetim razliku između fušera koji stvara da bi uživao i pravog umetnika. Fušer sam

BEZ STVARANJA, MOJ ŽIVOT NEMA SMISLA. JA SAMO VIDIM BOJE I IMAM DUŽNOST DA POKAŽEM LJUDIMA ONO ŠTO VIDIM. MORAM. SLIKA NIJE ZNAČAJNA SAMA PO SEBI, VEĆ JE VAŽNA ZBOG ISKUŠENJA U KOJE POSTAVLJA ČOVEKA DA NADVLADA SVOJE SABLASTI I TIME SE PRIBLIŽI SVOJOJ OGOLJENOJ STVARNOSTI

BUDI UMETNIK

sebe pretvara u publiku, a delo se može podvesti pod autoerotiku, te ne pričinjava radost nikom drugom do njemu samom. Svako veliko umetničko delo jeste rezultat askeze i može biti veliko samo po cenu odricanja života. Umetnik mora biti uveren da su on i njegovo stvaralaštvo u skladu sa istinom. Na putu ka istini umetnik stvara instinktivno, jer on ne zna zašto u određenom trenutku radi nešto. Tek nakon analize umetnik dolazi do objašnjenja, odgovora koji nema ništa zajedničko sa instinktivnom potrebom da stvara. Stvaralaštvo je vid izražavanja duhovnog dela čoveka. Umetnost je, kao i zapadna civilizacija, izgubila vezu sa sakralnim i magijskim, koje je njen glavni izvor. Umetnička dela, lišena sakralnog, postaju obezduhovljeno poigravanje, formalno eksperimentisanje ispražnjenog od dubljeg smisla i sadržine. Izgubljeni sadržaj moderne umetnosti valja tražiti u etičkim ciljevima i principima. Ranije te je doticao Emil Sioran, rumunski filozof, za kog si rekla da ljudi poput njega prodiru u mehanizam tvog pogleda na svet, kako bi te učvrstili u odbijanju i nepristajanju na postavljenu stvarnost, i da bez ovog mislioca možda ne bi osvestila svoje jade i obavezu da im se posvetiš. Ko te sada dotiče?

Sioran me je ostavio na miru, sad su na redu Bela Hamvaš i Borhes. Svega par ličnosti oblikuje moj sistem razmišljanja. Vraćam im se konstantno, zavisno od faze u kojoj se nalazim. Siorana ne poimam kao depresivca. On me je naučio kako da priđem patnjama, direktno, i na tome sam mu zahvalna. Niče je opasniji, sa njim odlazim daleko, ponekad toliko daleko da ne mogu da se vratim slikarstvu. Osećam da su odnosi sa tim ljudima dugoročni, bez objašnjenja njihove postavljenosti u mom životu. Zahvalna sam im na pruženosti dela, kroz koje možemo da vidimo. Borhes je često isticao kako je vreme jedan od najlepših čovekovih izuma. Svako od nas živi svoje vreme, koje može ili ne mora biti paralelno sa ostalima. Vreme je izašlo iz večnog i kao takvo ono želi tamo da se i vrati. Otuda naša čežnja da se vratimo na početak, na večni izvor koji je izvan vremena. Sadašnjost je neuhvatljiva, jer sadrži večni delić prošlosti i delić budućnosti.

Rekla si da se tvoja dela mogu podvesti pod vrstu shematskog izražavanja tvog unutrašnjeg života u svoj njegovoj dramatičnoj turbulenciji, te da na taj način ona postaju sveti prostor, svetilište u kojem tvoj ego može da povrati dubinu i kreativnost, koju si izgubila u svetu. Uzevši tvoj likovni opus u obzir, nekako se i nameće utisak da dovodiš u pitanje logiku stvarnosti. Je li to nenamerni, spontani ili tendenciozni pokušaj stvaranja novog sveta, izvan okvira ovoga koji poznajemo, kako bi sačuvala sebe?

Svet umetnosti nastaje na tlu realnog sveta, ali on sam je istovremeno jedna druga stvarnost. Umetnost poseduje moć izgradnje sopstvenog sveta kojim se suprotstavlja realnom svetu, ali u isto vreme biva i ključ za razumevanje tog njoj suprotstavljenog sveta. Likovno delo i njegov svet nalaze se u posebnoj oblasti, koja je krajnje nepoznata i nejasna, a još manje pristupačna svima. Likovno delo je proizvod posebno obdarenog duha vođenog svojom individualnošću. Ono se ne povodi za opštim zakonima, već je delo tvorevine jedne specifične i opšte sposobnosti koje su oličene u talentu stvaraoca. Da sam mislila o čuvanju sebe, verovatno nikada ne bih bila ovako slobodna u stvaralaštvu. Svaki moj rad je iskonski, bez ikakve namere da se stvori neka kvazikoncepcija, neki glupi okvir, u kojima brojni delaju, kao po zadatku koji je dat u školi. Moj svet se polako gradi i ta gradnja me vodi ka spoznavanju sebe. Ako jednog dana bude moćan, poput dela poštara Ševala, čuvaće moje stvaralaštvo vekovima. Slikarstvo može biti ljubav i iskonska, nasušna potreba. Kakvog je porekla tvoj stvaralački nagon?

Iskonski. Bez stvaranja, moj život nema smisla. Ja samo vidim boje i imam dužnost da pokažem ljudima ono što vidim. Moram. Likovno delo postoji čulno, ali postoji radi nečeg ne-čulnog, radi duha koji delo oseća kao svoju potrebu, kao nedostatak sopstvene egzistencije. Slika nije značajna sama po sebi, već je važna zbog iskušenja u koje postavlja čoveka da nadvlada svoje sablasti i time se približi svojoj ogoljenoj stvarnosti. Otkuda potiče prisutnost paničnog straha koja je vidljiva u tvom st-

varalaštvu?

Prisutnost težnje ka shvatanju umiranja što beskrajno traju oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, jeste ono što me navodi na stvaralaštvo. Estetska dijalektika pomiruje sudbinu i lepotu, te zato lepota ima tragičnu auru, a uživanje publike u njoj je način prihvatanja sudbine bez očajavanja. Umetnik kao tragični junak suprotstavlja se svojom uzvišenošću sudbini. On se uzdiže iznad sopstvenog individualiteta zahtevajući od svoje zajednice oslobođenje od prirodne determinisanosti. Kako uzvišeno nastaje iz uma, njegovo sjedinjavanje sa lepim čini da umetnost postane učiteljica čovečanstva. Moje stvaralaštvo je stvoreno kao vid buđenja iz dremeža poželjnih osećanja i ponašanja koji su nametnuti sistemom unifikacije jedinki. Vidiš li sliku drugačije jednom kada ona napusti atelje i izloži se oku javnosti? Postaješ li, u neku ruku, posmatrač sopstvenog rada?

Sreću nastanka dobre slike ne umem izreći rečima. A sam prikaz, za biće kao što sam ja, nije bolan, niti olakšavajuć. On je nad. On je moć. Kada uđete u prostoriju u kojoj su izložene slike, Vi morate osetiti moć mojih dela, energiju koja vas razara, jer Vi niste otvoreni, jer Vi ne smete da kopate, jer Vi niste. Ja ne prihvatam mišljenje svojih tumača. Ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne, intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik snažniji od najsuptilnije misli. Postavljanje sebe kao individue u odnosu na druge ljude, predstavlja jedan proces samooblikovanja, čiji je krajnji cilj postizanje potpune kreativnosti čoveka. Moje interesovanje ne ide u smeru podražavanja sveta opipljivih fenomena, već u smeru evociranja onih koji su proizvod unutrašnjih doživljaja. Slike preuzete iz čistog pamćenja jesu deo druge stvarnosti. Stvoriti likovno delo koje ima moć da probudi apetit za spoznajom o dubokim, neosvešćenim sadržajima bića jeste umetnost. Konstantno istraživanje potencijala svesti ja prevodim u likovna dela, koja mi ne nude odgovore na opšta pitanja kojima se bavim. Moja likovna dela su kao neka vrsta budnosti, koja posmatraču nudi iskustvo, a ne konkretne odgovore. Umetnost treba da poseduje sakralni, preobražavajući aspekt, a ne samo da služi profanoj lepoti. Njena magična jedinstvenost je u povezanosti sa živom aurom prostora u kome se nalazi i sa kojim se sjedinjuje.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

KAKO SE BORITI ZA SEBE (A DA NE ISPADNETE ZLI) Asertivnost je trenutak kada ustajete i borite se za sebe i ono što vam je potrebno, ali poštujući prava drugih. To je balans između samopouzdanja i direktnosti, zbog kojeg vas sagovornik neće okarakterisati kao „kretena“. To je veština koja se uči PRIREDILA ZORICA MARKOVIĆ

POPULARNA PSIHOLOGIJA

ože li se biti ljubazan, a izboriti za sopstvene stavove? Da li je moguće zauzeti se za sebe, a ne ispasti totalni davež ili još gore, neprijatan i samoljubiv tip bez osećaja za meru? Neki na pomen „asertivnosti“ prevrnu očima jer ih podseća na lažni osmeh i licemeran stav. Za druge, to znači biti previše uporan. Za one stidljive, to znači iskoračiti u vrlo nekomfornu zonu, preznojavati se. Asertivnost je, u stvari, trenutak kada ustajete i borite se za sebe i ono što vam je potrebno, ali poštujući prava drugih. To je balans između samopouzdanja i direktnosti, zbog kojeg vas sagovornik neće okarakterisati kao „kretena“. To je veština koja se uči. Profesor Endi Molinski, autor knjige Nova strategija koja vam pomaže da izađete iz svoje komforne zone... (Reach: A New Strategy to Help You Step Outside Your Comfort Zone, Rise to the Challenge, and Build Confidence), kaže da je lako ovladati tehnikom asertivnosti ako se slede neka pravila. Naravno, potrebno je uvežbavati, i ne samo to nego i navići se na nov način funkcionisanja.

„BORBA“ ZA SEBE POČINJE ONOG TRENUTKA KADA PROGOVORITE. I zato je uvek prvi savet izbegavati kvalifikacije, bilo sebe ili drugih, tj. izbegavati reči koje umanjuju snagu poruke izvinjavanjem ili minimalizovanjem onoga što pričate. Recimo, profesor kaže da je bolje izbeći formulaciju „Žao mi je, nisam siguran da mi to u potpunosti prija, ali možda sam to samo ja ili ne razumem to u potpunosti“. Mnogo asertivnija verzija iste izjave zvuči: „To mi jednostavno ne prija.“

Kada znate da morate da odbijete šefa, roditelja ili komšiju koji od vas ranije nisu čuli „ne“, probajte da uvežbavate odgovor. Što više slušate sebe, što više to odzvanja u vašoj glavi, biće lakše izgovoriti glasno

Da bi se usvojio asertivni način razmišljanja, važno je vežbati. Ne pred ogledalom, već uvežbavati način na koji razgovarate sa drugima. I to je drugi korak. U stvari, postoji formula za konstruktivan i asertivan razgovor, i podrazumeva tri koraka: šta želite da neko promeni, kako to utiče na vas i kako se vi osećate povodom toga. Primer: „Kad mi se ne obratite tokom sastanka, nemam šansu da govorim i osećam se marginalizovano.“ I treći, po autoru najvažniji korak, jeste podsetiti sebe zbog čega ste odlučili da budete asertivni na prvom mestu. Za one koji su stidljivi, plašljivi i ne vole direktnu komunikaciju, to može da bude ekstremno teško. Možda će pokušati ili samo razmišljati da to urade, pa se povući jer im je neprijatno da se bore na sebe. Ali tada je važno setiti se da svako ima potrebe i da ima pravo da se bori za njih. „Ja jednostavno ne mogu da kažem ‘ne‘“, kaže profesor Madhavi Dandu sa Univerziteta Kalifornija. To „ne“ je najvažnija reč koju možemo da naučimo u životu. Postoji mnogo razloga zbog kojih neko ne ume da kaže „ne“, zbog kojih pristaje na ono na šta ne bi pristao i zbog čega se na kraju oseća vrlo loše. Jedan od razloga je što ne želi da povredi nečija osećanja. Drugi je što ne želi da se konfrontira ili ulazi u konflikt. Ili jednostavno je odgajan da bude ljubazan i na usluzi. „Ta reč je toliko naporna da smo razvili čitav niz načina da je komuniciramo a da je, zapravo, ne izgovorimo“, kaže lingvista Nik Enfild sa Univerziteta Sidnej. ON KAŽE DA NAČIN DA SE KAŽE „NE“ BEZ

izgovaranja te rečce, jeste proizvoditi signale koji nagoveštavaju da sledi negativan odgovor, kao što je uzdah ili poštapalica „da...“, „dobro...“, „hmm“. Odlaganje odgovora je često dovoljno za druge da znaju da sledi „ne“. U mnogim toksičnim vezama neki ljudi ignorišu kada im kažete „ne“. Takođe, može da bude neprijatno da sagovornik daje šansu osobi da se izvuče dodajući zahtevu ili pitanju ono „... možda nemaš vremena?“. To je na neki način duboko ukorenjeno u nama i nije samo stvar stidljivosti. Za naše pretke, slagati se sa grupom bilo je od životne važnosti jer se tako preživljava, kaže Džuli Kultas sa Univerziteta Saseks. „Ako odete na nepoznato mesto na kojem ne znate kako da jedete ili kako da se ponašate, gledaćete šta drugi rade. Vi ćete tako reći ‘da‘ i oponašati ih.“ Strah

„Borba“ za sebe počinje onog trenutka kada progovorite. I zato je uvek prvi savet izbegavati kvalifikacije, bilo sebe ili drugih, tj. izbegavati reči koje umanjuju snagu poruke izvinjavanjem ili minimalizovanjem onoga što pričate od odbacivanja može da bude ozbiljan pokretač da se kaže „da“ i na ono što nam ne ide u prilog. Takođe, žene su više sklone da se bore sa osećajem neprijatnosti da kažu „ne“, posebno na poslu. Nažalost, one se i dalje više cene na poslu ako češće pristaju na poslove koji im se tovare na vrat. „Mnogi od nas preuveličavaju koliko će loše kolege reagovati kada odbijemo njihov zahtev ili predlog“, kaže Danijel Ames, profesor menadžmenta sa Kolumbije. KADA ZNATE DA MORATE DA ODBIJETE ŠEFA, RODITELJA ILI komšiju koji od vas ranije nisu čuli „ne“, probajte da uvežbavate odgovor. Što više slušate sebe, što više to odzvanja u vašoj glavi, biće lakše izgovoriti glasno, kažu stručnjaci iz Psyhology Today. Važno je i da ostanete mirni. Možda se „cepate“ zbog toga što ste nekoga izneverili, ali ako ostanete mirni i ne pokazujete sumnju ili dvoumljenje, olakšaće vam da se držite svog stava. Možda ne bi bilo loše razmišljati o tome kao da se zalažete za nekog svog bliskog ako kažete „ne“. To bi trebalo da vam pomogne da ostanete dosledni svom odgovoru. I sad, mnogi ljudi ne umeju da čuju „ne“ i ponašaju se kao da odbacujete njih a ne situaciju ili ideju, i može da bude neprijatno čak i ako ostanete blage diplomate. U tom slučaju, vraćamo se na pravilo broj jedan: „ne osećam se prijatno sa tim“ ili „nije to nešto što bi mi se dopalo“ podjednako je efikasno i kao kratko „ne“.

IKONA

SVE TO JE GORKO I SLATKO Prva koja je ukazala šta se događa u Holivudu bila je Ešli Džad. Godine 2015. u intervjuu za Varajeti, bez imenovanja, otkrila je da je jedan moćan producent pokušao da je napastvuje. Bio je to Harvi Vajnstin, naravno. Jedna od najlepših glumica Holivuda, tri puta najlepša žena sveta u izboru magazina Pipl, feministkinja, borac za slobodu i prava, ambasador u borbi protiv AIDS-a, danas kaže da je pomirena sa prošlošću PIŠE ZORICA MARKOVIĆ

ilo je jutro. Ešli je zakoračila u poznati hotel na Beverli Hilsu na radni doručak sa najmoćnijim tipom u Holivudu. Harvi Vajnstin bio je ime koje donosi uspeh, slavu, Oskara. Ali taj dan ju je vratio u prošlost koju je pokušavala da zaboravi. Njegova namera nije bila sedenje u restoranu, već u njegovoj sobi, skidanje, tuširanje, seks, šta god može da dobije. Naravno, bez njenog pristanka. Ešli Džad je bila mlada i uspešna glumica, ali nije bio trenutak da se zameri najvažnijem holivudskom producentu. Kako se izvući sa kastinga koji nije to, već, kako je opisala, zabacivanje lasa? Njena prošlost mogla je tog trenutka da je pokopa. Ešli Džad bila je žrtva silovatelja više puta tokom detinjstva. Da li će ovoga puta umeti da se odbrani i ima li moć da to učini? „Osećala sam se vrlo nemoćno“, izjavila je kasnije u intervjuu Ešli, prva od brojnih holivudskih zvezda koje su progovorile. Njena hrabrost podstakla je druge da podignu glas i razotkriju zlostavljača. Vajnstin je, prema njenim rečima, pokušavao i naletao na nju, a ona je govorila „ne, ne, ne“. „Kako sam nastavljala da govorim ne na sve, stvorila se ogromna asime-

trija moći i kontrole u toj sobi.“ Izvukla se jednostavnim trikom. Na svaki njegov predlog odgovorila bi: „Kada osvojim Oskara u jednom od tvojih filmova.“ I onda je uspela da izađe iz sobe. „Bio je to mali trenutak moći i mala pobeda. I uzgred, nikada mi taj studio nije ponudio film. Nikada.“ ZBOG SVEGA ŠTO JE DOŽIVELA KAO DEVOJČICA, ZNALA JE DA NE SME DA ĆUTI. Razgovarala je sa koleginicama i shvatila da nije jedina. Priča se širila i bilo je samo pitanje vremena kada će se razotkriti. Doduše, trebalo je mnogo da prođe, ali prva koja je pričala o tome i ukazala šta se događa u Holivudu bila je Ešli. Godine 2015. u intervjuu za Varajeti, bez imenovanja, otkrila je da je jedan moćan producent

ZAŠTO JE NAPISALA KNJIGU? BIO JE TO DEO PROCESA ISCELJENJA, ALI JOŠ VAŽNIJE, ŽELELA JE DA OBJASNI ZBOG ČEGA JE TOLIKO UKLJUČENA U BROJNE HUMANITARNE AKCIJE. MORALA JE DA ISPRIČA I ZBOG DRUGIH ŽENA. BIO JE TO NAČIN DA POVRATI MOĆ

IKONA

pokušao da je napastvuje. Ešli kaže da je trebalo preživeti detinjstvo. Odnos sa majkom bio je više nego problematičan. Naomi Džad, samohrana osamnaestogodišnja majka, s mnogo teškoća je odgajala ćerke, polusestre, Vinonu i Ešli, pre nego što je uplovila u svet muzike i postala pevačica. Često su živele u nekim straćarama bez struje ili kanalizacije. Ali život nije postao bolji ni u obilju koje im je donela karijera kantri pevačica. Naomi i njena starija ćerka Vinona putovale su i gradile imena u svetu kantrija. Tu ostaje ona najvažnija rečenica da su „sve nesrećne porodice nesrećne na svoj način“. Problematični odnosi sa muškarcima, koji su defilovali kroz njihovu kuću, hapšenja i slično, sve je to uticalo na malu lepuškastu Ešli. I pre nego što je postala tinejdžerka, bila je zlostavljana u tom malom i mirnom Kentakiju. U svojoj biografiji, Ešli je otkrila da ju je stariji čovek namamio u prazno skladište rekavši da će joj dati četvrt dolara za flipere, i onda ju je silovao. Dugo je morala da ga sreće i osvrće se kad prođe pored njega. Teže joj je palo to što porodica i ostali kojima je otkrila šta se dešava nisu verovali. NESREĆA, IPAK, NE IDE SAMA – EŠLI JE, MISLEĆI da je pobegla od patnje i sveg bola koji je pretrpela, ušla u svet modelinga. Bila je toliko privlačna da je znala da će uspeti. Ali ni svet modelinga nije bio bezbedan za nju. U Japanu, dok je radila kao model, ponovo se suočila sa najvećom noćnom morom za žene: silovateljem. Ešli je otkrila da je to bila još jedna trauma koja joj nije dala da pobegne od prošlosti. U biografiji All That Is Bitter and Sweet – „Sve to je gorko i slatko“, opisala je šta se dogodilo: „Bio je neki jezivi Francuz koji se zezao u baru. Ponudio mi je vožnju kući. Bila sam tako mlada i zbunjena da nisam imala pojma da je ono što sledi silovanje.“ I to nije bilo jedino bolno iskustvo tokom manekenske karijere. „Jedan muški model koji je živeo iznad mene, pokušao je da me natera na oralni seks i morala sam da ga teram da stane...“, pisala je u knjizi. Godine 2006. Ešli je pronašla mir u rehabilitacionom centru u Teksasu, a dobra katarza bilo je i pisanje knjige, pa čak i regresija o zbivanjima u detinjstvu. Iako je uspela, postigla više nego njene majka i sestra, bila zvezda devedesetih, Džad kaže da je bila „umorna i bolesna od toga da bude umorna i bolesna“.

STAROST ĆE, NADA SE, BITI LAKŠA. ONA KAŽE DA U BUDUĆNOSTI ŽELI DA BUDE SREĆNA STARA ŽENA. „FEMINISTKINJA POSVEĆENA SOCIJALNOJ PRAVDI. KUĆNI MOLJAC. NAVIJAČ KOŠARKAŠKOG TIMA KENTAKIJA. ALI NAJVIŠE, ŽENA ČIJI SU PRIORITETI NA MESTU“

„Ja jednostavno nisam znala sasvim šta nije u redu sa mnom. Zaista sam izgledala dobro spolja, ali bila sam vrlo anksiozna, imala sam nesanicu, i shvatila sam da mi je oduzeta moć u detinjstvu i da su strategije koje sam razvila da bih preživela učinile moj život kao odrasle nemogućim.“ U porodičnom ratu, majka je pokušala da je okrene protiv njenog oca nakon razvoda. Pre nego što je napunila osamnaest godina, promenila je trinaest škola. Usamljena i depresivna, nije znala kako da se izbori sa svim toksičnim stresom koji ju je davio i gurao sve dublje u usamljenost i depresiju. Često je ostajala sama, kako su se njena majka i polusestra Vinona posvetile karijeri pevačica. Sa seksom se upoznala, prema svojim tvrdnjama, na vrlo neprirodan način, preko brojnih ljubavnih afera svoje majke. Ona kaže da je često bila prisutna dok je njena majka uživala sa ljubavnicima, a gledala je i kako Naomi poteže oružje na jednog od njih. ZAŠTO JE NAPISALA KNJIGU? BIO JE TO DEO PROCESA isceljenja, ali još važnije, želela je da objasni zbog čega je toliko uključena u brojne humanitarne akcije. Morala je da ispriča i zbog drugih žena. Bio je to način da povrati moć. „Dolazim iz disfunkcionalnog porodičnog sistema, tako da su stvari koje su mi se dogodile veoma tipične, čak standard porodičnog sistema koji ne funkcioniše.“ Džad kaže da danas zna da je takvo ponašanje njene majke zlostavljanje i da se naziva prikrivenim seksualnim zlostavljanjem. Stid, jedan od glavnih pratećih simptoma žrtava, pratio je i Ešli i bio je to još jedan razlog da se obrati onim drugim žrtvama kojima je potrebna podrška. „Počela sam da obilazim bordele, sirotinjske četvrti i kampove za raseljena lica, želeći da podelim sa svetom priče koje su mi, ma koliko to bilo neverovatno, poverene. Nisam znala gde da ih smestim, kao da nisam imala dovoljno mesta u svom srcu

ili mozgu za sve njih, pa sam počela da ih stavljam na papir.“ HOLIVUDA SE ODREKLA 2001. GODINE KADA SE UDALA ZA Darija Frankitija (Dario Franchitti) i odlučila je da se posveti braku, ljubavi, sebi, mirnom životu na farmi u Tenesiju i u Škotskoj, povremeno snimajući filmove. Nije potrajalo, iako je Dario, kako tvrdi, ostao njena ljubav. Posvetila se još više humanitarnom radu, obolelima od AIDS-a i žrtvama nasilja, a to joj je pomoglo da se oslobodi bola čiji je talac bila još od detinjstva. „Svu svoju snagu usmerila je u filantropiju. Ona ima osećaj da je povezana sa ljudima jer se i sama oseća kao žrtva. Njena priča je toliko humana i svi smo zbog toga privučeni njoj. To je njen način da se izleči“, pisalo je o njoj. Bitku vodi na više frontova kada su u pitanju prava žena. Ume i te kako da podigne prašinu kada joj, na primer, službenik na aerodromu neprikladno tepa i bespotrebno je dodiruje. Iako se kasnije pravdao da je želeo da bude samo ljubazan, dobio je lekciju o privatnosti i zlostavljanju. Mnogi se kriju iza toga „hteo sam samo da budem ljubazan“, govorila je. Ešli ume da zarati i sa medijima, koji nemaju milosti prema javnim ličnostima. „KADA SE UGOJIM, ZA DVA DO ČETIRI KONFEKCIJSKA BROJA posle šest meseci nevež-

banja, i to se vidi na mojim rukama i licu, ja sam krava i svinja i bolje je da pripazim jer će moj suprug naći drugu ženu“, kaže Ešli. Jedna od najlepših glumica Holivuda, tri puta najlepša žena sveta u izboru magazina Pipl, feministkinja, borac za slobodu i prava, ambasador u borbi protiv AIDS-a, danas kaže da je pomirena sa prošlošću. „Znate, kasno je da se vratite i imate srećno detinjstvo, ali zahvaljujući božjoj milosti i prilično jednostavnom programu oporavka i podrške, život je danas dobar.“

NA PITANJE ŠTA BI MLAĐOJ SEBI REKLA, DA

kaže da bi je zagrlila. „Adolescencija je bila izuzetno teška za mene. Tek kad sam otišla na terapiju i počela da razumem kako izgleda zanemarivanje, mogla sam da pitam: gde su bili svi?“ Starost će, nada se, biti lakša. Ona kaže da u budućnosti želi da bude srećna stara žena. „Feministkinja posvećena socijalnoj pravdi. Kućni moljac. Navijač košarkaškog tima Kentakija. Ali najviše, žena čiji su prioriteti na mestu.“

MOŽE,

EKSKLUZIVNO

SARA JO

RAZGOVARALA JOVANA RADOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

Veoma je važno biti dosledan, ali i slušati ljude oko sebe, savete roditelja, savete saradnika

INTERVJU

NEMA KOMPROMISA SA SOBOM.

ILI ZNAŠ ZAŠTO SE ŽRTVUJEŠ, ILI ODMAH OSTAVI SVE PO STRANI Kao nagrada za trud i popularnost, Sari Jovanović je nedavno stigla i nominacija za MTV Europe Music Award u kategoriji Best Adria Act. Glasanje se završava 11. novembra, a da li je Sara Jo osvojila prestižnu nagradu televizije uz koju je odrasla znaćemo već sutradan. Sara je za Original govorila o tome, o jutru koje je „promenilo sve“, kako je uspela da se odvoji od imidža tinejdž zvezde i šta je sve potrebno da bi uspeo u Srbiji – da ne kažemo postao popularan, jer Sara tu reč ne voli i ne koristi je

S 64

EKSKLUZIVNO

ara Jovanović ovih dana ima više razloga da se raduje. Njen singl „Nemam vremena za to“ dostigao je veliku popularnost i svrstao ju je među najozbiljnije i najmodernije pop pevače u Srbiji. I kao nagrada za trud stigla je i nominacija za MTV Europe Music Award u kategoriji Best Adria Act. Glasanje se završava 11. novembra, a da li je Sara Jo osvojila prestižnu nagradu televizije uz koju je odrasla znaćemo već sutradan. Ona je za Original govorila o tome, o jutru koje je „promenilo sve“, kako je uspela da se odvoji od imidža tinejdž zvezde i šta je sve potrebno da bi uspeo u Srbiji – da ne kažemo postao popularan, jer Sara tu reč ne voli i ne koristi je. „Da smo nominovani za EMA saznali smo pre mesec i po dana. I to jutro je bilo mnogo smešno. Probudila sam se i saradnici sa kojima sam radila na spotu za ‚Nemam vremena za to‘ su mi javili da je video na Jutjubu prešao četiri miliona pregleda. Pošto je to isključivo bio organski šer, to jest ništa nismo plaćali, bila sam presrećna i pomislila sam ‚kako ovaj dan može bolje da počne‘. U tom trenutku mi je zazvonio telefon i moj prijatelj i menadžer mi je rekao: ‘Saro, mislim da bi trebalo da odeš na Fejs i da vidiš obaveštenje koje je okačio MTV.‘“ Koliko ti znači ta nominacija i da li je ona potvrda da radiš kako treba?

Odrasla sam uz MTV, obožavala sam da gledam koncerte, programe muzičkih zvezda. I to je imalo veliki uticaj na moju muziku, moj doživljaj muzike, scene, na moj izraz. Beskrajno sam zahvalna i mnogo mi je drago što se to desilo nakon „Nemam vremena za to“. Jer dok sam radila tu pesmu, prvi put sam osetila da sam u potpunosti svoja na svome i osećala sam da radim pravu stvar. Prvi put sam bila uključena u sve od prve do poslednje sekunde rada. Pitala

sam se i u pogledu muzike, melodijske linije, teksta. I „Nemam vremena za to“ je zapravo potvrda da publika najviše voli kada je izvođač iskren. Jer koliko god da se možda trudi da sakrije neke stvari, da na drugačiji način prikaže sebe, sve se to vidi i oseća. Kada si svoj, kad-tad dođe do izražaja sam karakter izvođača i pravo predstavljanje. A čini mi se da je „Nemam vremena za to“ bila ta stvar. Uplivala si u muzički pravac koji nije u velikoj meri zastupljen u Srbiji. Da si bila svesna rizika?

Ta reč „rizik“ prati me od prijave za Prvi glas Srbije. A ja nikada nisam verovala u to. Jer kad bih se opredelila za neki drugi žanr koji meni ne prija i u koji ne verujem, ne bih doživela ni pet odsto stvari koje sam do sad iskusila. Ljudi su me zavoleli upravo zbog mog stila i interpretacije. I na tu reč se ne obazirem. Ona mi je samo podstrek. Imala sam sreće da me ljudi upoznaju putem šoua koji je veoma gledan. I evo me pet godina kasnije, sve ide kako treba, zadovoljna sam i publika ceni to što radim. Prvi glas Srbije ti je doneo popularnost, ali i publiku koja je poprilično mlada. Koliko je bilo teško izaći iz tih okvira tinejdž zvezde?

Ja sam u Prvom glasu Srbije napunila 18 godina, bila sam vrlo mlada. Nisam znala mnogo o muzičkoj industriji i niko nije mogao da me pripremi. Zaista je teško ući u tu priču tako mlad, neiskusan, na takav bum način. Ali, uvek kažem, bilo je uspona i padova, ali to je deo sazrevanja. I zato i na Prvi glas, i na TLZP, i na Evroviziju gledam kao na iskustva koja su mi mnogo značila i neki početak. Sve je to bila jaka osnova. Ali prava priča je krenula posle toga, jer sam ja do tada pevala tuđe pesme. I bilo je teško naći svoj izraz i kako da se predstavim publici da bi me zapamtila kao Saru Jo, a ne kao učesnika nekog programa koji peva tuđe pesme. Kako je izgledao taj put „pronalaska“ i stvaranja onoga što si danas?

Bilo je teško. Ni ja nisam znala sa sigurnošću šta želim. Naravno, daleko od toga da sam pravila kompromise. Uvek sam radila ono što mi se radilo i ono što volim, ali bitno je pronaći svoj zvuk, nešto upečatljivo, što kad čuješ odmah znaš ko je izvođač. Mislim da je za to potrebno vremena i iskustva. MTV je mnogo uticao na mene, jer sam kao klinka pratila izvođače koji nisu samo glas, već su specifični i pružaju nešto više. I to ne mora da bude koreografija, nije svako Bijonse. Ali ako je trebalo da biram između nekog izvođača koji peva savršeno i precizno, ili nekog izvođača kao na primer Ejmi Vajnhaus koja ima savršenu boju gasa i interpretaciju, ja bih se uvek opredelila za nju. I takvi izvođači su mi pomogli da doživim scenu na pravi način i da gledam dalje od glasa. I koliko god bilo teško, jer mi nemamo mašineriju kakva stoji iza svetskih pevača, i što sam starija, sve više cenim ovakav put. Jer tamo ljudi bukvalno postaju proizvodi i ne pitaju se mnogo, a ja ne znam da li bih mogla tako nešto da izdržim. Vrlo mi je bitno da se ja pitam, jer ja stojim iza te pesme, iza tog spota, nastupa i zato mi prija što sam dosta samostalna i što radim ono što mi se radi. Ljudi koji se nađu na muzičkoj sceni zbog instant zarade imaju kratak rok. Oni nemaju šta da pruže publici. Da li je teško ostati dosledan u vreme kada klinci u Srbiji slušaju neku drugu muziku?

Ja iskreno ne verujem u priču da se u Srbiji najviše sluša i traži jedan žanr. Pre bih rekla da nema opcija. U poslednje vreme se toliko ističe taj jedan žanr da jednostavno nema prostora da ti biraš šta bi da slušaš. Ali opet poslednju godinu-dve imam nadu kao nikada pre, jer sam otkrila neke nove izvođače, jer su društvene mreže otvorile ove kanale, te mediji nisu jedini izvor. Zaista verujem da će to doći na svoje. Veoma je važno biti dosledan, ali i slušati ljude oko sebe, savete roditelja, savete saradnika. Ipak, moram da istaknem da mreže nose i neke negativne strane. Danas svako može da komentariše ispod fotografi-

Zvučaću kao da imam ne znam koliko godina, ali ja sam naučena da kada odeš na koncert, ti očima i svakim drugim delom tela treba da upijaš to iskustvo. I okej je napraviti fotografiju kao uspomenu, ali mi mnogo smeta ta potreba beleženja svega putem telefona

INTERVJU

je, objave, spota i svako ima mišljenje. Posle Prvog glasa Srbije, kada sam objavila prvi i drugi singl, dosta sam se obazirala na te komentare, čitala, pratila. I nije da ti negativni komentari samo pokvare raspoloženje, već te navedu da promeniš mišljenje o nečemu što si već odlučio da uradiš, o nekom novom singlu. I mislim da je to velika greška. Kada se baviš umetnošću, uvek moraš najviše sebe da slušaš. Naravno da je važno poslušati saradnike i druge ljude, ali na kraju, ipak ti stojiš iza svog dela i zato ne mislim da treba da se obazireš na komentare. Ali da je pritisak veliki, veliki je. Kako si se ti izborila sa negativnim komentarima?

Posle nekoliko godina stekneš iskustvo. Shvatila sam da ne treba shvatati ozbiljno pojedine komentare, da je mnogo važnije da pratim sebe i svoj osećaj. Mnogi su protumačili tekst „Nemam vremena za to“ potpuno pogrešno, da se ja ne obazirem na komentare, da me baš briga za njih. Što naravno nije istina. Poenta je bila da je najbolje biti svoj, slušati svoju intuiciju, i ako si tu iz nekih iskrenih pobuda, ljudi će te zavoleti. Da li društvene mreže ipak imaju veliki uticaj na mlade autore poput tebe?

Ogroman plus kod društvenih mreža i generalno interneta je to što te jedan ili nekoliko klikova deli od bilo koje informacije. I to je za moj žanr veliki plus. Jer najčešće se moji singlovi ne uklapaju u kriterijume srpskih radio-stanica, i nema mnogo prostora na televiziji gde ja mogu da izvodim svoju muziku. Muzički programi su vrlo siromašni. Ali veliki minus je to što klinci, čini mi se, žive život kroz kameru. Naravno, ne svi, i ne smemo generalizovati, ali to primećujem i na svojim i na tuđim nastupima. Zvučaću kao da imam ne znam koliko godina, ali ja sam naučena da kada odeš na koncert, ti očima i svakim drugim delom tela treba da upijaš to iskustvo. I okej je napraviti fotografiju kao uspomenu, ali mi mnogo smeta ta potreba beleženja svega putem telefona. To je, čini mi se, postalo mahinalno. Iskoristi se par sekundi za Instagram ili Fejs, da bi ljudi videli da si negde bio. I to mi smeta. Daleko od toga da se to događa na svakom nastupu, ali dešavalo se da mi zapadne publika koja više obraća pažnju na to da li je snimila nešto, a ne da li uživa u trenutku, peva, skače. I iz perspektive izvođača, ako je umereno, drago ti je. Ali ako ode u neku drugu kraj-

nost, ako se ja dajem, a nemam fidbek, ja počnem da venem. Takođe, danas se sve svodi na to ko koliko ima šerova i lajkova. Ljudi su počeli da gledaju izviđače kroz broj lajkova i pratilaca, i što ih više neko ima, pretpostavlja se da je kvalitetniji, da ima više posla, više nastupa. I svi zaboravljaju da postoji nešto što se zove kupovina pratilaca i lajkova, i meni je to dovoljno da dovedem u pitanje svaki profil, i da mi taj broj postane nebitan. Kod jednog izvođača je najbitniji nastup. Ti ne možeš da kupiš publiku i znam mnoge primere koji imaju milione pregleda, a ne mogu da skupe nekoliko nastupa godišnje. Ti brojevi ne moraju ništa da znače, što je teško objasniti klincima. A na nastupu ne možeš da foliraš, ne možeš ništa da kupiš, ti ljudi su tu zbog tebe i na tebi je da opravdaš njihova očekivanja. Mladi čine jezgro tvojih slušalaca. Da li osećaš neku vrstu odgovornosti kada je reč o tvom uticaju na njih?

Iskreno ne znam da li je to do mog stila i/ili vaspitanja, ali ja nikada nisam osetila neki pritisak niti sam imala potrebu da se suzdržavam. Uglavnom se ponašam kako se osećam. Smatram da je veoma bitno da roditelji, koji su temelj vaspitanja tinejdžera, objasne – kao što su meni moji – da to što pratiš nekoga sa muzičke scene znači da ga

pratiš isključivo zbog muzike. Koliko god sam ja volela neke izvođače, nikad nisam išla u krajnost da ih opsesivno pratim i kopiram. I mislim da se ta osnova, kako ti doživljavaš uzor i šta on predstavlja, stiče u kući. Što se tiče mene kao pojave na muzičkoj sceni, moj trenutni cilj je zabava. Ja sam performer, volim da zabavim ljude. Živim za trenutak kada sam na sceni, kada se desi ta razmena energije. To volim da pružim i kroz emotivnu pesmu, i kroz neku energičniju, ali nikada ne bih dozvolila da mi tekst bude besmislen. Čak i pesme koje su rađene za dobar provod, za đuskanje, uvek imaju poruku i mislim da je to bitno. Šta savetuješ klincima koji žele da se upuste u muzičke vode?

EKSKLUZIVNO

Pre svega da proćaskaju sami sa sobom najiskrenije i najotvorenije i da se ozbiljno zapitaju da li je to njihov poziv. Da li su spremni da žrtvuju maltene sve, da mnogo rade na sebi, da budu posvećeni ne 100 odsto, nego 120. Da li misle da imaju šta da pruže, svoj izraz, svoju priču. Ako je odgovor „da“, onda sam ja sigurna da će se to žrtvovanje i rad na sebi isplatiti kad-tad. Da, ako je nekome neki poziv određen, onda je to – to. Najviše se ježim priča „morao sam da počnem nešto drugo da pevam, ili da radim zato što od ovoga nisam mogao da živim“. Kada bi se ispostavilo da zaista ne mogu ovu priču da izguram, ja ne bih nikada prešla u neki drugi žanr samo zato što on donosi više para. Pre bih se zaposlila – uskoro ću diplomirati – kao profesorka ili šta god ima veze sa jezicima, i živela bih srećnije nego neko ko živi double life – u smislu voli nešto, a radi nešto drugo. Nema kompromisa sa sobom. Ili si iskren, znaš šta hoćeš, zašto se žrtvuješ, ili je bolje odmah da tu ne tako iskrenu želju ostaviš po strani. Ne postoji nikakav recept na koji način da dopreš do publike. Najlakše mi je da dam svoj primer. Ja sam se iz zabave i radoznalosti prijavila na takmičenje koje je doživelo veliku popularnost i uspela sam na brži način da dođem do publike, ali isto tako Marko Mandić, moj prijatelj i kolega, započeo je svoju priču isključivo na društvenim mrežama, odnosno YouTubeu. I on je uspeo da se probije. Postoji milion načina, ali prvi i osnovni korak je da se ljudi dobro zapitaju šta zaista žele. O čemu ti „ćaskaš sama sa sobom“? Koje su to dileme koje rešavaš na taj način?

Meni je drugo ime analiza. Svi moji prijatelji znaju koliko razmišljam o nekim stvarima. I privatno i poslovno. To donekle može da bude plus, nikad ne radim nešto traljavo, tek da bih uradila, ali mogu da odem i u drugu krajnost i da svaki mogući scenario analiziram do najsitnijeg detalja i da sebe ugušim time. Do sada sam samo izbacivala singlove, mogu samo da zamislim šta će biti kad bude došlo vreme za album. Kada će doći to vreme?

Volela bih jednog dana da imam svoj bend, još bogatiji scenski nastup. Imam svakakve ideje, ali sve to mora da ide korak po korak, da još malo potvrdim svoj izraz i da nađem saradnike. Pa kad budem osetila da je pravo vreme, sešću u studio i živeću tamo pola godine.

Ljudi su počeli da gledaju izviđače kroz broj lajkova i pratilaca, i što ih neko više ima, pretpostavlja se da je kvalitetniji, da ima više posla, više nastupa. I svi zaboravljaju da postoji nešto što se zove kupovina pratilaca i lajkova I ne znam koliko će to da traje. Vikler može da napravi album za tri dana, neko to radi godinama, stvarno se nikad ne zna. Imaš li želju da se probiješ i van granica Srbije?

Dok sam bila mlađa, mnogo me je više privlačilo pevanje na engleskom, jer sam takve pesme slušala, i imala sam problem da propevam na srpskom. Sad što sam starija, sve sam svesnija šta predstavlja ta njihova muzička scena. Da ozbiljno ostavljaju po strani slobodu. A ovde koliko god doživeo neku vidljivost i koliko god da se baviš javnim poslom, nekako je opušteno, nema preterivanja i mislim da je to veliki plus. Govorila si o prednostima rada u Srbiji, a šta ti otežava posao?

Prva stvar koja mi pada na pamet je nemogućnost izvedbe numera, u smislu vrlo siromašne muzičke emisije, a to je ono što najviše volim – da nastupam. Ne znam da li sam posle Prvog glasa Srbije imala prilike da imam bogatu scenu, ne znam da li sam posle toga imala sličnu mogućnost. To bi trebalo da se podrazumeva, ali ga nema. Zatim, verovatno bi bilo lakše da postoji neka jača mašinerija, i koliko god volim da budem samostalna, treba mi pomoć da bih realizovala svoje želje. Takođe, čini mi se da je najgora stvar koja se dešava u poslednje vreme to što se prave strašni muzički hibridi. Žanrovski se meša nespojivo. Ne bih da govorim o konkretnim primerima, ali to mešanje žanrova je užasno. I klinci danas ne mogu da razlikuju žanrove, stvara se konfuzija. Ali primećujem da se u poslednjih nekoliko godina skupila jedna fantastična ekipa kod nas koja bi imala šta da pruži publici. Šta je sledeće i koliko će biti teško prevazići uspeh koji je postigla pesma „Nemam vremena za to“?

Posle „Nemam vremena za to“ zapitala sam se „šta sad“, jer nikada nisam doživela bolje reakcije, i zaista je doživljavam kao

neku vrstu prekretnice. Mnogo mi znači kako publika reaguje i što sam dobila jednu vrstu priznanja i od starije publike. Jer nisam, kao Majli Sajrus, morala da ližem čekić da bih se odvojila od nekog „Hana Montana looka“. I zato smo se letos ozbiljno bacili na posao, uradili smo par pesama, ali nijednu nisam osetila dovoljno, kao neki nastavak „Nemam vremena za to“. A zatim se desila jedna mnogo slatka situacija – Skaj Vikler s kojim sam radila jednu vrlo lepu kampanju, hteo je da me upozna sa dečkom iz Kragujevca, jer pravi neverovatne matrice. Reč je o Predragu Ristiću, poznatijem kao Meta. Bila sam malo skeptična, ali kada sam čula njegove matrice, usred kafića htela sam da vrištim. I presrećna sam što sam našla novog saradnika. Ne mogu da dočekam da publici predstavim krajnji rezultat. Mislim da će to biti dobar nastavak pesme „Nemam vremena za to“, što mi je bitno, jer sam se plašila da ne razočaram ljude. Ko su ljudi sa kojima bi volela da sarađuješ sa naše scene i da li možemo da očekujemo neku saradnju?

Mnogo volim Who See. Iste godine smo išli na Evroviziju, veoma mi se dopada to što rade, njihovi tekstovi, muzika i volela bih da snimimo duet. Takođe volim energiju Zemlje gruva, i ako ništa drugo, volela bih neke nastupe da doživim sa njima. Naravno, volela bih da sarađujem ponovo sa Markom Mandićem, koji je sada potpuno promenio stil i jedva čekam da objavi nove pesme. Nadam se da će potrajati saradnja sa Viklerom. Tu je i Vukašin Marković, Irie FM, koji pravi revoluciju na našoj muzičkoj sceni. Imam toliko poštovanje za njega i njegovu hrabrost. Bojana Vunturišević je takođe sjajna. I bojim se da sam nekog zaboravila, jer se u poslednje vreme pojavilo toliko sjajnih izvođača. I prema svima njima osećam veliku zahvalnost, jer su utabali put za sve nas.

UPOZNAJ SVET

NA SRPSKOM JEZIKU

9, Broj

6. 01 l2 Ju 0, j1 Bro

. 2016 Jun

r 2015. Broj 1, Oktoba

Broj 5, Februa r 2016.

Broj 2,

LA NIK

ita

g pa

rlam

ić

a je

icija

lim

a EU

AG ’N/

zita

-PR

—

END

RJU

A ZA TEST

NJU

JOR

K TAJM

SELMAN

u Indiji.

Uprkos ustavom

Kin

/15

8:3

sti, pritisak

Ko li

o propadaju snovi

PLANETA

sredine ne

Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM

ko ti a crta novi to Put se b pi le svil adne vrednosnje Eki rzmn d e, ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik jačanj svoju privlačn ao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju jeodno ijeuh– la rinutije a decen n dn

SVET

ički

ež

. St

Če

rč

ila

rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre

7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA

DIZAJN

garantovanoj /29 12 jednako

u NA rk nje SL va oca Njujo na g OV 1 li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko . NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET NA da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra S

ANDREA

SVET DANAS.

BRUS ZA

NJUJORK

TAJMS

STRANA 5

8:36

9/15

12/2

nda

SVET DANAS

Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla Zbog

0.ind

50x5

ka om Putanje DEC poTursk u od isa svile. SaN Zapada dostig Istorija posled i uspon S NYT ri ju daci m iBIZNIS svojim ostali pova 7_R jorkSTRANA napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni 1095 m zemlj br3zistvom promena ama koje leže et poika oživi u drvnoj nih aZAJNbogat ka revanšizmu ljanja laem, o tržišt stare bez industriji, sv razmiš DI do trgov blizu zagrljaj zapad tarizma, zaokret Rusije brojneom je nnKina enh re načinu nezapo je & aračke zaRestora ilj putev e NO ka e izaziv brinu lagodn zemlj postala problem slenost je da ad Ban g dodira STI a G je snažan partner. će akogeopo da laNOSTposta ak kineskog autori – protivteža su tom ” ici za vredne LIČ formusu ji k id, om, glihade znač ljudsko Ali radnike – da naruče zn ET litičke ših e mogure lik slonove. Toliko islama lina nla u San nj dn larolekazavis up ne je S ioMušterij UM eh IS moćn o jebri pojedu NA vi ni a sk ija ešod odmora nije radikalnog kov mer Žize od najlep a, da ndupotrese, jer se biog j usple ZN partn DA no dobro za njih hranu, nji p A svo Posi i iki po et tv razv na siplate sretnu ET neera STRANA STRAN A zit a u, a da zo Jed sveta ost el e umje žr za A 22 i& BI aš tu aš” i seFrancisk 7 3 eg SV apr gu a V NJA rnu se10le nekol eričk sovuVAC “Kal a pris “Kal ima 10 Br žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA ističk baš nikoga al R ipre STRANA za PUT st sm d to iko da dugu RANA je am t” Ko NOi suovi nem cija, ortist ANA š tur ja po mik ST ba pi m rt an ST što os N ril a nk Ne he m uto u n ln na sp R - po . N as vo tnici ije i e za rad gl Poš og sa će a ST fil prT I DIZAJN NOVAC & BIZNIS nako je osta j pret a umeren Meka rašivi pu relikv ijskoj budu moć jihov dnom UMETNOS oš o do zb i okre im vre ta vlja ke ažu m ust Štadoba NAUKA lo dina la d“sanam inauticaNajbolj lo nađu a ve ik nam st i Saud Ne iza se se mračno če jedan u da va go g će op ćn sko slatke, do bi etn la ns e sl na cs .aviokom dil kaže gu pla že NA 23pande su lju goa panija le dugo em je ost obRumun mo o Donal pra pros o &istiDIZNAJN h 17 a done je nva o um ivni Crvene zu da ći 15 ji RA na ta n ekstr se prik ho du Trampu zne alskfilmasistražuje . e. i veja ka ta nesna viso Novi A manje OST log brijiETN pra ji ST vat Puni rvencij apjoskš i no s ko ka an alze romskog m Političk A ra atlo senegka o zao svetu ali ih je sve da im istoriju AN je ino Be hr mu i stil predsed i, kiignorisa AN Arabi u ce UmUM ete, etor desetkovane a st STgRbio ijk u a hrle 24ija h pl nu no obla is S inte ohiji, iarEUkokjeonje kood ničkog HR 3. kandid i h š kše Životinje su čk a je ber rek - ata liči na njegov 196 del ropstva slav u pork lja e šuma i bolestim NA st o, ao eutsplsija eavi imSTRANA na Ste 5. do ebSa nd oRAn NANA6 3 poslovn U stival like eDi nestankom se em Met uš d STRAN ima, pa a ST st njihov20 tr us zeja DA i stil a, u ji sv, b sp putvrmam od 194 o sve je ukmu Fe e ob sk Vil A9 STRANA 16 je ii uST STRA g sv aaRko mu na zdisl ET š nik SV RA ira RANA toa dr od ET sv lijan kakočel ba sterda dizajn NA ST SV u goadičist k retn i Sirij rziju ge ita svi da je Am 3 Bo e je e dvero ku alo p lizam reta rb Ddžruihristu Ira se že Ta kođ e i kat nij ob lo poljo a pr ter ka ays.rs od am UMETNOST tu a ljaju ita ok pos otiv rita je d leg & DIZAJN zi rb Jeda priv an av ap p qatarairw la Um Meta Dejmo a B koji sna bo av dst lni k ičkih bran n vr redn žnih k , naBIZ ponovo na lu aj na a re ra list a koji i po lo glas ika NIS NAUKA & zadatkPa izm nalda e ASna se TEHNOLO u Od gađ du, a Kin ku p libDAN GIJA na obra ba n an gr Do avio Najbo I u Marsov n faš d pr jez đu Vulkan u moru u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE kom lja tipa. To cu igra pametn koji dom ju ze statu čki se in nije gluma dustogodaj n aln antsk Belu ku a širomti na pa man sade lekar mlju s onih lja k Jedna od Z sert om vere Gli ob SvSTRANrij najveći Au22 e men svet nija m , ret i za e ave gazi japlanete leži na h tajni ji pore aslin a i advopod A lisk ak kih Antiimigr leđ je vi u trc ih pok sta re u a še dnu. Naučni z ST e ka ka Pr a slatk onih rani razotkrivaju B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a ci je oiz RA ko bi ta STRANA h pi revi vođa im pi koji NA 15 dobi nacio e proi Ig sveg su i g pu ćim okre ća rop oč 3 su ni 7 dira či o li Ev uNA ti p ću ju pl zato a. RA jene ek ičke 5 eo

lit

lo osta a vo p lizm Koesodaakmeknta o je on r d ve Kak štei fu p 21. žarialn veti lob ži i g re tn e p ra eć sle a n Po ožd m ob

ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika

ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr

20 15 .

Prkosne žene na radu

Nov em bar

ette_

vign

DŽO

qata ra

irw ays.r s

Prin A stva c nord ra no ijs ke

an mor ove aju da ST RA NA

Re ne vo kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23

Š HA

NER

/TH

E NEW YOR

K TIM

LIČ

Idri s

Elba Sv es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18

Svakog mesesca uz

All the News That's Fit to Print

( POP ) KULTURA

2049

Sanjaju li ljudi o električnim ovcama? „Blejd raner“ je danas možda relevantniji nego što je bio pre 35 godina, jer je pitanje etičnosti tehnologije sada već goruće: je li ispravno, moralno, stvoriti nešto što želi da živi i tretirati ga kao roba? Sve ukazuje na to da ćemo vrlo brzo to i činiti

PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

ko niste gledali „Blejd raner 2049“, ne bi trebalo da čitate ovo. Ako niste gledali prvi „Blejd raner“, takođe, ne samo da ne treba da čitate ovo, nego odmah neki gedžet u ruke i „press play“. A imam još jedan predlog: da samo izguglate – Why is „Blade Runner“ more relevant than ever. Nema čega nema. Nije ta stara bitanga Ridli Skot nikad bio glup, nego vizionar; ono što je „Blejd raner“ održalo u okvirima kulturnog Zeitgeista – i isto čini sa novim „Blejd raner 2049“ – upravo su pitanja koja film otvara u vezi sa fundamentalnim pravima ljudi i robota. Zato je „Blejd raner“ danas možda relevantniji nego što je bio pre 35 godina, jer je pitanje etičnosti tehnologije sada već goruće: je li ispravno, moralno, stvoriti nešto što želi da živi i tretirati ga kao roba? Sve ukazuje na to da ćemo vrlo brzo to i činiti. „Blejd raner“ je najviše analiziran naučnofantastični film svih vremena, ne samo zbog svog specifičnog pristupa SF žanru – mešavina film noara i sajberpank

žanra na filmskom platnu u postmodernističkom maniru – i složene metafore narativa, već i jer predstavlja paradigmu svih pitanja koja Skot pokreće: rasna, klasna, polna. Postmodernističko utemeljenje verovatno je ključ za čitanje ovog klasika. Mnogo se diskutovalo i o tome je li film sam postmoderna ili je film o postmodernizmu, a posebnu debatu je pokrenula verzija iz 1990: da li je i sam Dekart replikant ili ne. „Blejd raner“ je, najkonciznije i najprostije rečeno, priča o androidima koji kopaju tamo nešto po nekom Marsu, pobune se i pobegnu odatle jer bi da žive normalno. Prva analogija je, ma kako to delovalo, ropstvo. A ta paralela samo biva potresnija usled spoznaje da ne ubijaju i ne prave gluposti iz nekih prozaičnih, banalnih razloga karakterističnih za movie villaina; oni beže, bore se i ubijaju jer hoće da žive. Zvuči malo paradoksalno, zar ne, robot da živi. Nego, uspon tehnologije (iako mrzim tu sintagmu) i veštačka inteligencija danas još intenzivnije propituju gra-

„BLEJD RANER“ JE PRIČA O ROBOVIMA KOJI VAPE ZA SLOBODOM. O EGZODUSU KOJI NE VODI NI U KAKVU OBEĆANU ZEMLJU, O BEZNADEŽNIMA, PROGONJENIMA I ISTREBLJENIMA. „PENZIONISANIMA“, KAKO SE VEĆ U FILMU TO EUFEMISTIČKI ZOVE, IAKO PODRAZUMEVA METAK U ČELO

( POP ) KULTURA

VEĆ ŽIVIMO U SVETU U KOJEM JE TEHNOLOGIJA DEO NAS, KAO DA SMO EVOLUTIVNIM TOKOM DOBILI JOŠ JEDNU RUKU, OKO ILI PRST

nice humanoidnih robota. Šta je robot? Gde se povlači linija? Je li čovek jedino onaj što je potekao iz materice, sazdan od krvi i mesa? Ili ima nešto više. Nešto dublje. Osećanja, unutrašnji nemiri i previranja, instinkt za preživljavanjem i borba za taj život. Šta definiše čoveka? Šta ga čini živim, šta ga razdvaja od mašine? A ima onda i ta priča gde lik koji testira, pronalazi i ubija replikante dolazi na testiranje savršenog tipa androida, modela koji i ne zna da je replikant, sa usađenim lažnim sećanjima, čitavim lažnim životom, detinjstvom, roditeljima. Sećanjima. Stalno ta sećanja. Čovek koji je od krvi i mesa, čija je dužnost da likvidira pobesnele robote zaljubljuje se u robota. Nešto kao obrnuti stokholmski sindrom, pa još malo bizarnije. Kada se pojavio 1982. godine, „Blejd raner“ nije bio ništa više do skup promašaj; makar su tako prognozirali, iako je predstavljao nešto dotad neviđeno i revolucionarno. Po završetku snimanja „Osmog putnika“, Ridliju Skotu je ponuđen naučnofantastični film „Opasni dani“, po motivima knjige Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce?. (Zar ne zvuči genijalno u startu?) Kasnije je preimenovan u „Blejd raner“. Bilo je tu trzavica između Harisona Forda i Ridlija Skota, prekoračenja budžeta, svađa producenata sa rediteljem, test projekcije su prošle katastrofalno, šta već sve nije bilo. Film je kultni status zaslužio kasnije, zahvaljujući kontroverznoj prošlosti čiji su detalji isplivali na površinu i VHS izdanjima sa novim scenama i alternativnim završetkom, što je podgrejavalo teorije fanova da li je i glavni junak replikant ili nije. U svojoj srži, „Blejd raner“ je priča o robovima koji vape za slobodom. O egzodusu koji ne vodi ni u kakvu obećanu zemlju, o beznadežnima, progonjenima i istrebljenima. „Penzionisanima“, kako se već u filmu to eufemistički zove, iako podrazumeva metak u čelo. Već živimo u svetu u kojem je tehnologija deo nas, kao da smo evolutivnim tokom dobili još jednu ruku, oko ili prst. Pogledaj kad se voziš gradskim prevozom, svi bulje u telefone. Sede u restoranima i barovima, pilje u androide. Ležu noću i njima se uspavljuju, sa njim se bude. Zar to ne implicira da smo dostigli stupanj biotehnološke evolucije gde

je tehnologija telesni produžetak? Zašto onda deluje nemoguće da se u nekoj bliskoj budućnosti tehnologija utelovi, postane samosvesna, pitoma i divlja, lepa i ružna, privlačna i odbojna, problematična i submisivna? Samodovoljna. Kao čovek. Možda čak ode i u obrnutom smeru. Dođe vreme kada umesto da razbiješ telefon o zemlju jer si se iznervirao, pogodila te pesma, ili baguje, „telefon“ razbije tebe jer ga popreko gledaš, ili se zaljubio u tebe a ti ga nećeš, ili mu se, prosto, ne sviđa što si čovek, jer su „telefoni“ viša rasa. Možda je bog, univerzum, majka priroda, šta li, stvorila čoveka da bi on stvorio „telefon“, jer ubersila nije znala kako to sama da učini. Možda je to odgovor na pitanje zašto smo ovde, svi vi što kontemplirate nad smislom i svrhom života.

Sve to ima neke bizarno savršene logike da se odigrava u sajberpank okruženju, umesto u super haj-tek utopijskom svetu. Jer sajberpank je, kako Wiki kaže, „combination of low life and high tech“. Možda je to poslednji stupanj, poslednja etapa, poslednji milimetar zatvaranja kruga pre nego što ljudska rasa postane nepotrebna i, još strašnije, nepoželjna. Ivan Karl piše da je nastavak kultnog filma vizuelna savršenost: „Blejd raner 2049“ je ambiciozno izveden, daleko iznad standarda tekuće visokobudžetne produkcije koju guše instant zapleti i jednodimenzionalni junaci. On dodaje i da ovo nije nostalgični naučnofantastični ep za sve generacije sa bajkovitom pričom o borbi dobra i zla, što mu ni trunku ne mogu osporiti.

PROFIL

KRIS MARTIN Sve što želiš je samo na jedan san od tebe Iako jeste Džej Zi malo preterao nazvavši Martina „Šekspirom modernog doba“ (na internetu svejedno možete naći tekst o tome zašto je Martin stvarno bolji od Šekspira), ima u tom Martinu i njegovom Coldplayu nečeg dovoljno genijalnog da mu se večito iznova vraćate PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

PROFIL

Jeste pogrešno secirati stihove pesama ma taj trenutak – ne umem da ga kao književne poeme, one ne moraju – čak, smestim u egzaktni vremenski neretko, i ne mogu – biti vođene istim praokvir, ali opkladila bih se da je to vilima i diktatima. Nefer je, istina, pomaono doba ocvale adolescencije – lo, jezik pesme rascepiti od melodija, ritkad Kris Martin i Coldplay više ma i instrumentala; nepošteno je misliti nisu uspevali da mi se uvuku pod da one, te pevačke, mogu dostići jednaku kožu, iako sam uz „Yellow“ kao petnaestogokoherentnost kao one što ih upijamo sa dišnjakinja umela da satima ležim na podu papira. I „Head Full of Dreams“ jeste maei piljim u zid, kontempliram; znate, „Your stralno delo soft roka koji Kris Martin tako skin and bones / Turn into something beaudosledno stvara i izvodi poslednjih petnatiful / Do you know / You know I love you so / est godina. A ipak, dok slušate taj album You know I love you so“. o glavi punoj snova, nemoguće je da ne I to kako sam mu verovala kad kaže da steknete utisak da je sve što želite na jedan „nije sve izgubljeno“: „If you ever feel nesan od vas. I kaže Martin: „Everything you glected/ If you think all is lost / I‘ll be cowant‘s a dream away.“ unting up my demons, yeah / Hoping eveGospode. Kao da je to mala, sitna stvar. rything‘s not lost / When you thought that Čitav jedan san. it was over / You could feel it all around / Everybody‘s out to get you / Don‘t you let it drag you down.“ I ONDA ME IZNERVIRA. NAJBLAŽE REČENO. To kako sam mislila da će onom nekom ŠTO EKSTATIČNA, SIROVA osećanja artikulikad me ugleda u glavi da zasvira „Green še banalno. Kao kad kaže: „Kako ljudi mogu Eyes“, ili makar „Fix You“, kad uvidi koliko da pate? Kako se ljudi rastaju? Kako se ljudi sam pokvarena. Oštećena. Da je „The Scisa tim bore? Kako ljudi mogu da vam slome entist“ najljubavnija pesma svih vremena. srce?“ To je tako više od toga, Krise MartiNikad nisu nestali, međutim, taj Coldne. A tvoj je posao, kao umetnika, da širiš play. Ni kada sam prerasla tinejdžerska diskurs, ne da ga redukuješ na kliše. Da ne intelektualna samoubistva – ako uopšte ikada jesam. Gospode, kako sam samo volela „Violet Hill“ A KAKO SE PRAVI DOBAR, OLD-FASHIONED, i „Lovers in Japan“. Evo guglam ROK ALBUM? AKO STE KRIS MARTIN, sad – jer ja i moja orijentacija u GLEDATE ŠTA SU RADILI SPRINGSTIN I DILAN vremenu – to je još neka 2008. Iako jeste Džej Zi malo preterao nazvavši Martina „Šekspirom modernog doba“ (na internetu svejedno možete naći tekst o tome zašto budeš predvidiv u sricanju pesama (glava je Martin stvarno bolji od Šekspira), ima u me zaboli od onog „Life is a drink“), da patom Martinu nečeg dovoljno genijalnog da tos izraziš a da ga ne umotaš u ironiju ili mu mu se večito iznova vraćate. dozvoliš da zvuči besmisleno i smešno – siMoj privremeni rastanak sa Martinom lly, što biste vi Englezi rekli. – volim da ga zovem „conscious uncouNisam, priznajem, imuna na sentimenpling“, znate već, kako se sa Gvinet sporatalnost, i zato se slažem sa Lesli Džejmison zumno raspario – razjasniće mi tek pre nekad u svom eseju napiše: „Loši filmovi, loše koliko godina Njujorker tekstom u kome pesme i opšta mesta još uvek uspevaju da se govori možemo li izbeći te coldplayevnam bude osećanja i utiču na ono što oseske dijabolične klišee – nežnost, oproštaj, ćamo prema drugima. Deo mene je zgađen strpljenje, svojevrsno lično raspeće. time. Drugi deo mene to slavi i rabi.“ Kada je izašao sedmi album „A Head Sreća za Krisa Martina kad omane. Kad Full of Dreams“, frontmen – naš Martin – se Coldplay više ne upoređuje (ambicioviše nije muž Gvinet Paltrou (a da znate zno) sa Radioheadom, ili U2. Kad nema da je blasfemija da ne govorite da je ona onog katartičnog samožrtvovanja iz „Yelžena Krisa Martina, iako je nekad čak i nelow“ – „For You, I‘d bleed myself dry“. kog Oskara dobila, nego kažete „onaj muž Ali stoji jedno: Kris Martin jeste jedan Gvinet Paltrou“), nego singl i odlično se zaod najvećih muzičara danas. I kad se mubavlja! Sve je toliko sjajno da čak i Gvinet zička industrija survavala čitavu deceniju, peva prateće vokale u „Everglow“. A kaver Coldplay je dosegao stratosferu i stajao u albuma: ovo je neverovatno vreme da se poslednjoj liniji rok dinosaura koji su opbude živ! stali. (Iako su morali dobrano da rade da

dokažu da nisu lajt verzija Radioheada.) Zato su valjda snimili „Mylo Xyloto“. A kako se pravi dobar, old-fashioned, rok album? Ako ste Kris Martin, gledate šta su radili Springstin i Dilan. „Gledao sam mnogo o ‚Darkness on the Edge of Town‘, ‚Blonde on Blonde‘ i ‚Sgt. Pepper‘s‘ i slušao sve te prave albume“, rekao je još 2011. za Njujork tajms. „Shvatio sam da moramo da donesemo odluku. Iako je album ugrožena vrsta, možemo li da pokušamo da snimimo jedan dobar?“ Coldplay je bend 21. veka sa ambicijama iz 20. A dobrim delom ih je ostvario. Ostali su popularni i onda kada je rok samo skliznuo sa top-lista i sveo se na radijski format. Verovatno najambicioznija stvar bilo je snimanje konceptualnog „Mylo Xyloto“ usred karijere, ljubavne priče u orvelovskoj distopiji. Iako to nekako implicira katastrofalnu prodaju, „Mylo Xyloto“ pršti od klavirskih tonova koji miluju uho, gitarskih rifova za prave fanove i čak istražuje novo muzičko tle – u „Princess of China“ snimljenoj s Rijanom. Coldplay i Rijana. Da. A kažu da je u ćaskanju jednako razdragan koliko pesme koje peva to definitivno nisu. Voli Vudija Alena, i iako ga možda zamišljate kao asketu kako svakodnevno izvodi pozdrav suncu – joga, Gvinet i to – voli da popije viski. Dobro, nekoliko viskija. Ne puši, doduše, ali sebe nekad tera da popije koju, kako kaže, kada se ponaša kao idiot. I ne morate se ustručavati ispred njega da naručite hamburger, nije „veganski fašista“. Sam je to rekao. KAD SMO KOD TOGA, VALJDA SE I PODRAZUMEVA NEKAKO da je filantrop. Kako je samo

bio glasan kad je kritikovao Buša i rat u Iraku, kad je 24. marta 2003. u Rojal Albert holu terao publiku da „peva protiv rata“. Obamu je voleo, čak svuda vikao za vreme kampanje da je on „taj“. Za žrtve uragana Sendi, 12. decembra 2012. pevao je u okviru kampanje „12 12 12 Concert“, i to svoju „Viva la Vida“, „Losing My Religion“ zajedno sa Stajpom, i „Us Against the World“. Koga sve nije bilo tamo, od Brusa Springstina, Erika Kleptona i Pola Makartnija, do Ališe Kiz i Kanjea Vesta. Dve godine kasnije se, naravno, pridružio dobrotvornoj grupi „Band Aid 30“ – britanski i irski muzičari koji u Noting Hilu u Londonu pevaju „Do They Know It‘s Christmas“ i prikupljaju novac za obolele od ebole na zapadu Afrike. Čak je postao kreativni direktor Global Citizen Festivala osnovanog 2015, čija „to-do lista“ od 17 za-

PROFIL

PETA GA JE PROGLASILA NAJSEKSEPILNIJIM VEGETARIJANCEM

dataka podrazumeva i rešavanje problema ekstremnog siromaštva do 2030. I navija za Arsenal. Fun fact samo. A i studirao je antičku istoriju. Diplomirao je sa najvišom ocenom iz grčkog i latinskog. Sećam se kad je Rolingstoun pisao o njemu da je, iako peva kao da vas ušuškava u mekano ćebe, dok govori sav intenzivan, u nedostatku adekvatnije reči: oči mu se usijaju kao u ludog naučnika koji razrađuje plan da dominira svetom. I taj drajv je, verovatno, doveo do toga da Coldplay od koledž benda naraste do današnjeg Coldplaya. I to kako se ipak, i dalje, oseća kao underdog. „Morate da bude gladni“, govorio je. „Ako vam je žena bila u vezi sa Bredom Pitom, želite da se dokažete, razumete?“ Dobro, sad nema žene, ali poenta je jasna. ODRASTAO JE U CRNO-BELOM SVETU GDE, AKO SAMO POMISLITE na ženske grudi, idete u pakao. On se plašio da će otići ako bude pevao Stounse i „Sympathy for the Devil“. A tad, kao klinac, isto je tako hteo da peva „Black Magic Woman“, nego se plašio loše karme. Kad ste dete, valjda, ne umete drugačije od onog čime su vas zatrovali. „Ali onda, kako odrastate, uviđate pukotine i počinjete da se pitate da li ta stvar sa paklom baš tako ide. I niste sigurni je li zaista pogrešno biti gej, i da ste vi u pravu, a oni ne“, priznao je.

Overreligiozno dete, naivno i osuđujuće nastrojeno, naposletku se oslobodilo ideje da će večno goreti na Sataninom ražnju ako mu se dopadaju drugi tipovi ili se oženi Jevrejkom. (Ipak je odlučio da mu se najviše dopadaju ženske grudi.) Iako je odrastao u takvoj katoličkoj porodici, za neki časopis je izjavio da veruje u Boga jer mu nije jasno kako ljudi ne veruju u čudotvornost onoga što vide. „Uvek pokušavam da otkrijem šta je On/ Ona. Nisam siguran da li je Alah ili Isus, ili Muhamed, ili Zevs, ali kladio bih se na Zevsa.“ Na kraju je za sebe rekao da je „sveteista“, načinivši tako, valjda, definitivni otklon prema fundamentalističkom vaspitanju. PREMDA MU LICE NE VISI NA BILBORDIMA (PETA GA je proglasila najseksepilnijim vegetarijancem, da se zna!), šetao je, je li, jednu od najlepših oskarovki mnogo godina, a šuška se i da je bio u vezi sa još jednom, još lepšom holivudskom plavušom. Dženifer Lorens, možda? Mada to ne ide podruku sa onim kada je rekao da je jedina ozbiljna veza koju je ikada imao bila upravo sa Gvinet. „Možda je uvrnuto. Ali pre dvesta godina to ne bi bilo čudno“, rekao je. Ne liči na njega da švrlja, ne znam. Kris Martin je prvenstveno muzičar. I ne znam ima li to veze sa tim što se večito bio s paparacima i uporno čuvao svoj

privatni život za sebe, ali uloga muža, muškarca, čoveka, sve ostaje u senci njegove životne uloge umetnika. I to dvoje dece što ima sa Gvinet – Epl i Mozes – valjda znaju da je tata uticao na naše živote možda više no na njihove. Ta insomnija od koje pati, kladila bih se, potiče iz kreativnog nagona. Nekad ima i košmare kako nastup ne prolazi dobro. I sve je, uvek, sa jednim ciljem – da Coldplay bude najveći bend svih vremena. Oh, pa zar mu niko na vreme nije rekao da su veliki dovoljno da je neko zbog njih lakše disao, preživeo? Preboleo? Zar te to ne čini velikim? NAPOSLETKU, KOGA JE BRIGA ZA ONO

da si gej? Voliš Coldplay!“, i što mu se večito zameralo da je „najmanje mačo-tip u svetu roka“. Šta to, pobogu, uopšte znači? Lepo je i rekao, zabrinjavajuće bi bilo da se Coldplay dopada samo vrlo strejt belim muškarcima zdesna. Ništa ne ućutka one što se rugaju kao opstanak. Prodali su i traju više od svih svojih savremenika. Valjda zato ona Fejsbuk grupa „Mrzim Coldplay toliko da mi se plače“ više nije aktivna. Zar ne govori i sebi, iako se obraća vama, nama: ko je rekao da će biti lako? Evo cvili „The Scientist“; nije niko, doduše, rekao ni da će biti tako teško. „Nikad ne odustajte“, rekao bi Kris. (I kaže to.) „Verujte u ljubav.“

„ZNAŠ KAKO ZNAM

BUDI ZDRAV

Zašto je dobro praktikovati jogu? Za razliku od mnogih sportova, joga nije takmičarska disciplina. Takmičimo se jedino sami sa sobom ispitujući granice svog tela i duha. U jogi se telo tretira kao naš hram. Zato je i naglasak discipline ne na rezultatima, već na samom procesu u kome ostvarujemo svesnu vezu sa svojim telom, duhom i umom PIŠE TARA CVETKOVIĆ lazim u prostoriju ispunjenu prigušenim svetlom. Jedino mi upaljene svećice na podu pomažu da vidim put do svoje prostirke. Brzo skidam svoj ranac. Sedam u položaj lotosa. Udah. Izdah. Ommm... Za početak moram da razbijem predrasudu da je joga samo za starije, kao i to da je rezervisana samo za one koji žive na Tibetu i svoj život posvećuju njoj. Kroz svoje relativno kratko iskustvo pohađanja joge, mogu reći da sam pozitivno iznenađena brojem mladih koji su svesni benefita koje joga sa sobom nosi i koji su joj pružili dobrodošlicu u svoj život.

ZA RAZLIKU OD MNOGIH SPORTOVA, JOGA

Takmičimo se jedino sami sa sobom ispitujući granice svog tela i duha. U jogi se telo tretira kao naš hram. Zato je i naglasak discipline ne na rezultatima, već na samom procesu u kome ostvarujemo svesnu vezu sa svojim telom, duhom i umom. Mnogi profesionalni sportisti koriste ovu veštinu za postizanje vrhunskih rezultata na terenu. Umetnici se njome bave. Čak je deo rutine mnogih ekstremnih sportista koji je praktikuju kako bi doveli svoje telo u balans i izbacili suvišni adrenalin. Kao zdravstvena preventiva, ali i kao lek, joga je prihvaćena u zvaničnoj medicini mnogih zemalja. Postoje razne vrste joge, ali je suština ista. Joga tretira čoveka kao celinu. „Metod joge je upravo traženje sopstvenih granica, ne puko rađenje vežbi. Uz to, moramo da eliminišemo agresivnost da se ne bismo povredili. Čovek se posmatra kao celina. Da bi telo bilo zdravo, mora i duh da bude zdrav, kao i obratno. Otkri-

NIJE TAKMIČARSKA DISCIPLINA.

vaš svoje mogućnosti, telesne, mentalne, u smislu koncentracije, efikasnosti“, poručuje licencirani instruktor joge Andrej Jovanović. JOGA NIJE NEŠTO ŠTO SE ZAVRŠAVA NAKON ČASA. JOGA nas prati i joga nas menja

kako fizički, tako i mentalno i duhovno. Ona ostaje kao trajni zapis u našem telu i duhu. „Ako te ne prati i van časa, onda se to svodi na fizičku vežbu i tada bismo jogu mogli da poistovetimo sa gimnastikom“, kaže nam Andrej. „Joga menja način na koji se ophodimo prema sebi i prema drugima svakodnevno. Kada vidimo da se te dve stvari menjaju nabolje, tada znamo da je joga sa nama i van sale. Ona nam

ONO ŠTO JE ZA STUDENTE MOŽDA NAJZNAČAJNIJE JESTE DA KROZ STABILNOST KOJU STEKNU PRAKTIKOVANJEM JOGE MNOGO LAKŠE SAVLADAVAJU TREMU

daje izvesnu čistoću i snagu, pomaže nam da se lakše fokusiramo.“ „Ono što moderna nauka danas uspeva da dokaže, jogini su znali i sasvim sigurno verovali još pre nekoliko hiljada godina“, poručuje nam. Izuzetno je bitno da unosimo dovoljno kiseonika u svoj organizam. Joga nas uči pravilnom disanju. „U toku jednog sata bavljenja jogom u svoj organizam unesemo kiseonika koliko inače unesemo za 24 časa“, otkriva licencirana instruktorka joge Violeta Milovanović. Za sve koji se bave mentalnim radom može biti korisna jer pravilno disanje podstiče bolji protok krvi kroz mozak, samim tim jača koncentraciju i poboljšava memoriju. Ono što je za studente možda najznačajnije jeste da kroz stabilnost koju steknu praktikovanjem joge mnogo lakše savladavaju tremu. „Vežbe disanja umiruju nervni sistem i povećavaju njegove kapacitete. Ako je nervni sistem rasejan na sva čula, fokus je izuzetno slab. Vežbama disanja učimo da fokusiramo pažnju na jedno mesto. Kada umirimo nervni sistem i zanemarimo čulne inpute koji nam nisu bitni u datom momentu, naš fokus je umnogostručen“, savetuje nas Andrej. On kaže i da je joga pogodna za sve koji su spremni da ulože vreme i disciplinu da održavaju sebe, bez obzira na godine, a to je investicija koja se uvek vrati.

MIRIS I UKUS

RADOST FINA KUHINJICA Mesto gde i ljubitelji jagnjećeg pečenja kapituliraju Možda je prvi zalogaj uvek najteži, pogotovo za one koji se kunu u meso i imaju predrasude, koje poslednjih godina splašnjavaju pod naletom veganskih, vegetarijanskih i drugih restorana zdrave ishrane, ali ubrzo zaključujete da ste predugo bili rob predrasuda i da ne treba kuditi dok se ne proba i dok se ne uverite sami PIŠE ANA MITIĆ koreli mesožderi, branioci roštilja i ljubitelji pečenja obično prevrnu očima kad se spomene vegetarijanska i veganska kuhinja. „Šta, te trave da jedem!? Nema šanse!“, reći će. Ali postoji jedno mesto, ušuškano u centru Beograda, nadomak zidina Kalemegdana, gde se jede mnogo dobro, a nema mesa. Zvuči kao početak neke legende, ali postoji stvarno i to je restoran „Radost fina kuhinjica“ gde čak i ljubitelji jagnjećeg pečenja i moče kapituliraju. Odgovor je jednostavan – mnogo je ukusno. U to da hrana spremljena isključivo od voća i povrća može da bude toliko ukusna i „jestiva“ da već pri prvom konzumiranju neko ko svakodnevno jede meso nema problem sa ukusom, čak naprotiv, uverila sam se lično, a neko sam ko voli meso i skoro svakodnevno ga i konzumira (a volim i jagnjeće pečenje). Ako ste esteta, osvojiće vas prvo karneval boja spremljene hrane i pića. Reći su samo da su veganski burgeri purpurne boje. Malo čudno izgleda na prvi pogled, sve dok ne probate. Ukus vrlo podseća na meso. Hrana „vrišti“ od kolorita da je probate. Sve je privlačno, a sa usana vam se svaki čas otima radoznalo pitanje „A šta je ovo?“. Možda je prvi zalogaj uvek najteži, pogotovo za one koji se kunu u meso i imaju predrasude, koje poslednjih godina splašnjavaju pod naletom veganskih, vegetarijanskih i drugih restorana zdrave ishrane, ali ubrzo zaključujete da ste predugo bili rob predrasuda i da ne treba kuditi dok se ne proba i dok se ne uverite sami.

Ratatuj u rerni 2 crvena luka čena belog luka n 2 plava patlidžana n 3 crvene ili žute paprike n 6 paradajza n 1 konzerva seckanog paradajza n 5 grančica majčine dušice n 1/2 veze bosiljka n maslinovo ulje n 1/2 šolje soka od limuna

Tu su i prirodni sokovi od voća i povrća – cvekla, šargarepa, pomorandža, malina... koji podižu energiju. Jedinstveni ukusi ove hrane i pića prave harmoniju ukusa, „udaraju“ u glavu i stvaraju dobro raspoloženje. A i stomak je zadovoljan, iako je možda doživeo nešto poput kulturološkog šoka pri susretu sa drugačijim ukusima. A zapravo voće i povrće su oduvek bili sastavni deo naše kuhinje i tradicije. Jer šta se služi na posnim slavama nego sarme bez mesa i pite od krompira, i od čega se pravi ona silna zimnica – od džemova, slatka, kompota od voća, pa do pečenja silnih paprika za ajvare i stavljanja turšije i kiselog kupusa.

Povrće iseći na tanke kolutove. Na vrelom maslinovom ulju 10 minuta dinstajte crveni luk, ubacite beli luk i na samom kraju sok od paradajza. Začinite smesu: so, biber i majčinu dušicu po ukusu, i dinstajte još 20 minuta. Napravite zasebno smesu od usitnjene majčine dušice sa maslinovim uljem i belim lukom, kojom ćete marinirati plavi patlidžan. Poređajte naseckano marinirano povrće u tepsiju u kojoj je dinstani paradajz sa začinima. Pecite na otprilike 140ºC ukupno dva sata. Na samom kraju zapecite sa svežim listovima bosiljka.

ALEKSANDRA MAČEK, VLASNICA RESTORANA, KAŽE DA JE „RADOST FINA kuhinji-

ca“ nastala iz čiste ljubavi prema hrani i ljudima. Odrasla je u porodici koja se okupljala oko trpeze, diskutovala o hrani, ali i kroz hranu ulivala poverenje, nadu, vaspitavala i darivala ljubav. To je prenela i na restoran. „Ideja o otvaranju vegetarijansko/ veganskog restorana došla je potpuno jednostavno i prirodno iz mene kao posledica iskustva s hranom, života u inostranstvu i putovanja iz kojih ne prestajem da učim. Po povratku iz inostranstva zamenila sam kancelariju kuhinjom sa pogledom na Savu, okićenom stotinama začina, i krenula na ovaj put, put Radosti. Kada neko krene na sličan put, on i ne zna kuda tačno vodi i šta će naučiti na njemu, ali uvek može da poželi da na tom putu bude fin i dostojan tog iskustva. Otuda i takav naziv restorana“, priča Aleksandra kako je rešila da otvori restoran i zatvori usta kritičarima bez argumenata. Ako zavirite u meni, videćete da su

MIRIS I UKUS

UPOZNAJ MIRIS I UKUS SVET

u ponudi šejkovi i vitaminske bombe, smoothie, poput Mars Attacks (sveži spanać ili blitva) ili Ganja shake (banana i semenke konoplje). U PONUDI RESTORANA, KAŽU, SVAKI DAN SE POJAVI NEŠTO novo i nesvakidašnje poput ćufti od heljde sa suvim kruškicama, slani kolač od prosa sa povrćem, soba-flekice (soba noodles) od heljdinog brašna s povrćem i đumbirom ili tart sa blitvom i sirom od semenki suncokreta... Služi se već pomalo izumrla turska kafa (sa kardamonom ili bez njega) i okrepljujući čaj od đumbira, limuna i koprive. Pored čaše vina uvek ćete moći naručiti zdravo meze kao što je svakog dana pravljeni domaći humus. „Radost“ se diči i time da je jedino mesto u gradu gde se pripremaju pravi kapkejkovi – „savršeno lagani i kremasti, sa samo zdravim sastojcima i bez hemijskih dodataka“. Ipak, iako se svest i mišljenje menja pri susretu sa zavodljivim ukusima hrane bazirane na povrću, pitanje je koliko su ljudi zainteresovani da probaju nešto drugačije, jer poznato je da neki imaju otpor prema hrani koja je drugačija u odnosu na ono na šta su naviknuti u svakodnevnoj ishrani, a kod mnogih bi se to moglo spakovati u izreku „šta je ručak bez mesa“. Aleksandra kaže da otpor prema hrani spremljenoj bez mesa pripada nekom prošlom vremenu.

Gaspačo n4

velika paradajza veliki krastavac n 2 crvene paprike n 1/2 veze mladog luka n 1 čen belog luka n 150 g čeri paradajza n 1/2 čaše maslinovog ulja n 1/3 čaše soka od limete n 2 sk balzamiko sirćeta n origano, kajen paprike u prahu, biber i so po ukusu n 1

Čeri paradajz, maslinovo ulje, limetu, balzamiko, so i biber umutiti u blenderu. Preostale namirnice podeliti u dva dela: jedan deo izblendirati, a drugi iseći na sitne kockice. Spojiti sastojke i ostaviti u frižideru da odstoje najmanje četiri sata. Servirati hladno sa svežim listovima bosiljka.

Mnogo naših jela upravo je i napravljeno po ukusu ljudi koji jedu meso, možda baš iz trika da se u stvarnosti pokaže kako i nije teško da se zameni mesni obrok „Naši gosti ne samo da su zainteresovani za vegetarijansku hranu nego su i vrhunski poznavaoci te hrane. Sve više je naših ljudi koji vode računa o pravilnoj ishrani, znatiželjni su da doznaju i spoznaju različite namirnice i da u njima uživaju. Na početku je bilo drugačije, bilo je mnogo otpora i straha od nepoznatog. Danas, velikim delom je vegetarijanska hrana konačno počela da biva prihvaćena ne samo kao poželjna i zdrava već i kao ukusna i zabavna“, dodaje ona. ISTINA, SVE JE VRLO UKUSNO (UVERILI SMO SE NA proslavi drugog rođendana Originala koji je originalno proslavljen baš u „Finoj kuhinjici“) . Zato i najljući mesožderi menjaju ćud pošto okuse jela spremljena u „Kuhinjici“. U čemu je tajna, da li koriste neke posebne začine, veganske tajne sastojke i „bajalice“, ili smo samo zaboravili da su ljudi, pored mesa,

UPOZNAJ MIRIS I UKUS SVET

oduvek jeli povrće i voće ali smo usled brzine života zaboravili kako se sprema ukusan obrok jer za (sebe) nemamo vremena? Kao ni za brigu o tome šta unosimo u svoj organizam, a ni za hedonizam čiji je hrana sastavni deo. „Vegetarijanska/veganska kuhinja je izuzetno kreativna, ogroman spektar namirnica i začina je pri ruci. Dnevno se upoznajete sa različitim aromama, ukusima, teksturama. Mnogo naših jela upravo je i napravljeno po ukusu ljudi koji jedu meso, možda baš iz trika da se u stvarnosti pokaže kako i nije teško da se zameni mesni obrok. Sve je stvar navike i svesti o hrani kojoj bi trebalo pridavati više značaja i vremena. U principu se trudimo da svaka namirnica zauzme posebnu pažnju kod nas, da se tretira na odgovarajući način, tako da se zadrži ili podstakne aroma koja joj je svojstvena. Kao takva ona je zaista ukusna a i spremna da se kombinuje u različitim jelima“, objašnjava Aleksandra kako se postiže to da i „trave“, što bi rekli neki na pomen vegetarijanstva, mogu da se ne samo jedu već i da budu praznik za nepca. NABAVKA NAMIRNICA ZAHTEVA MNOGO

Tofu radost namaz n 1/2

šoljice golice šoljice susama n 1 kašičica morske soli n 3 crvene paprike n 1 čen belog luka n 350 g tofu sira (tvrdo pakovanje), n med, ljuta papričica, balzamiko sirće po ukusu n 1/2

TRUDA. ALEKSANDRA MAČEK PRIČA DA

jela pripremaju sa svežim povrćem i voćem, različitim salatama i zato je važno da one budu najboljeg kvaliteta, te su svakog jutra na pijaci. „Ogromna većina naših namirnica je organskog porekla, na primer koristimo sjajan organski kozji sir sa Fruške gore, borovnice sa Kopaonika i uveliko sarađujemo sa malim organskim gazdinstvima. Moja velika želja je da Radost ima svoju organsku baštu, u tom slučaju logističke, količinske i fi-

Golicu, susam i morsku so usitniti blenderom u prah. Papriku ispeći, oljuštiti i ocediti. Tofu sir, papriku, beli luk i prah od golice ubacivati u blender dok se masa ne sjedini. U namaz dodati kašičicu meda, kašičicu balzamiko sirćeta, i po ukusu začiniti tucanom ljutom papričicom. Namaz možete poslužiti sa pita hlebićima.

nansijske prepreke nabavke isključivo organske hrane za restoran bi bile kontrolisane i daleko jednostavnije“, kaže Aleksandra. Mišljenja je da su naši ljudi, istorijski i geografski pravi srećnici, ali uzimaju stvari zdravo za gotovo i ne uvažavaju dovoljno kulturno- gastronomsko nasleđe koje Srbija ima. „Vegetarijanska trpeza je bila uvek kod nas zastupljena, od ajvara i pečenih paprika, pa do onih punjenih orasima i prebranca. Na primer, na tehnici pravljenja sireva i kajmaka u malim improvizovanim kućnim mlekarama na području Stare planine, koje sam obišla, mogli bi nam pozavideti mnogi narodi i majstori svetskih kuhinja. Prava je šteta što se o tome tako malo zna, i nadam se da će se taj stav s vremenom promeniti“, nada se Aleksandra Maček. DRAGO JOJ JE ŠTO SVE VIŠE IMA MESTA KOJA nude vegetarijansku/vegansku hranu i što je ona sve više zastupljena. Na taj način, kaže, ponuda postaje bogatija i raznovrsnija. Važno je imati na umu i individualni pristup ishrani i to da nijedna kuhinja nije dovoljno zdrava ukoliko nije pravilno izbalansirana. „Menjanje svesti o zdravim životnim navikama, kao i sve raznovrsnija ponuda, čini se da je ogroman pomak ka zdravijem i srećnijem društvu“, uverena je vlasnica restorana „Radost fina kuhinjica“. Ona nam je otkrila nekoliko recepata iz kojih se da zaključiti da nema nikakve velike filozofije i foliranja u vegetarijanstvu i veganstvu kako se to spočitava, da sve to postoji od pamtiveka jer je čovek povezan sa prirodom, i da je dobrim delom utkano u našu tradicionalnu kuhinju.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

T A J N E_S R P S K I H_P E Ć I N A

amo gde nestaje jasna linija između mitova i realnosti, počinje priča o srpskim pećinama. Prema podacima Turističke organizacije Srbije, više od 2.000 pećina širom zemlje skriva svoj nakit i istorijske priče iz pradavnih vremena. Ipak, malo je onih koje su dostupne posetiocima. One koje jesu, pored svog nakita, reka i vodopada, turistima nude i mitove o hajducima, Turcima i zabranjenim ljubavima. Njihov turistički potencijal je veliki, kako zbog istorijske uloge koju su imale, tako i zbog lepote prizora kakvih nema mnogo na svetu. „Posetiocima je dostupno tek nekoliko pećina koje kao turisti možemo obići uz adekvatnu priču vodiča. Razlozi za to su brojni. Jedan od njih je nedovoljna istraženost, drugi je naravno nepristupačnost, kao i loša infrastruktura, pa je teško doći do

pećina. Neke nisu ni obezbeđene i samim tim su zatvorene za turiste“, govori za Original Ivan Vuković iz Turističke organizacije Srbije. Koliko je turista do sada prošetalo ovim velelepnim čudima prirode nije poznato. Takva statistika TOS-u nije dostupna, kaže Vuković. „Objedinjen podatak o broju posetilaca naših pećina ne postoji, ali po nekim iz-

I BEZ LEGENDI LAZAREVA PEĆINA ČUVA MNOGE PRIČE. U NJOJ SU PRONAĐENI OSTACI ČAK TRI RAZLIČITA DOBA: BRONZANOG, BAKARNOG I GVOZDENOG, A FOSILI DOKAZUJU DA SU SE U TOJ PEĆINI NEKAD ŠETALI PEĆINSKI LAV, PEĆINSKI MEDVED I PEĆINSKA HIJENA

veštajima broj posetilaca se svake godine povećava. Resavsku pećinu je tokom 2016. godine posetilo 50.000 ljudi, dok je od njenog otvaranja za posetioce 1972. godine kroz pećinu prošlo oko tri miliona gostiju.“ Ova pećina udaljena je oko 20 kilometara od Despotovca na području Gornje Resave i jedna je od najatraktivnijih u Srbiji. Zvanično je otkrivena 1962. godine, iako su za nju i ranije znali čobani koji su se u pećinu sklanjali sa ovcama da bi se zaštitili od nevremena. ZA POSETIOCE JE OTVORENA 1972. PEĆINA JE DUGA 4,5 km, detaljno je istraženo 2.830 metara, a za posetioce je uređeno oko 800 m. „Resavska pećina ubraja se u najstarije kod nas, procenjuje se da je stara preko osamdeset miliona godina. Pećina ima šta da ponudi posetiocima koji žele da vide šta sve to priroda može da stvori i očuva mili-

NACIONALNA GEOGRAFIJA

PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE BRANKO JOVANOVIĆ I DRAGAN BOSNIĆ, TOS

onima godina. Pećinski nakit, draperije, okamenjeni vodopadi domaćini su u raskošnim dvoranama, pa ih zato treba obići barem jednom“, kaže Vuković. Unutrašnjost pećine obiluje brojnim i raznovrsnim dvoranama, kanalima, galerijama, stubovima, stalaktitima, stalagmitima, draperijama i okamenjenim vodopadima. Pećinski nakit postoji već na samom ulazu, koji se nalazi na 485 m nadmorske visine. Nakit je nastao rastvaranjem kalcijum-karbonata, a boja zavisi od minerala kroz koji je prošla voda. Pojavljuje se u tri boje: crvenoj (od oksida gvožđa), beloj (od kristalnog kalcijuma) i žutoj (od primesa gline). Prilikom prolaska kroz pećinu posetioci se kreću spiralnom betonskom stazom, pravac obilaska je u jednom smeru, odnosno povratak nije istom stazom. Staza prolazi kroz različite dvorane na dva nivoa (gornja

U nekima su se krili hajduci, u drugima čuvale žene od Turaka. Stare su milionima godina, i mnoge su neistražene. Kriju najlepši nakit, lepši od bilo kog brušenog dijamanta. A opet, nekako stalno zaboravljamo na njih. Srpske pećine ogroman su potencijal – kako turistički, tako i istorijski

i donja galerija). Najniža tačka do koje dolaze posetioci nalazi se na 405 m nadmorske visine. Na gornjoj galeriji obilaze se četiri dvorane koje su počele da se formiraju još pre ledenog doba, imaju svoj nakit i adute kojima drže pažnju posetilaca. PRVA JE DVORANA SRASLIH STUBOVA ILI KOLONADA, KOJA JE ime dobila po stubovima koji su srasli od poda do tavanice, a sastoje se od kalcita žućkaste boje. U drugoj, Dvorani košnica, tavanica je prekrivena stalaktitima koji se još uvek formiraju. Drugu i treću dvoranu spaja kanal crvenih breča kojih u našoj zemlji ima samo u Resavskoj pećini. Kanjonski kanal je najsuvlji deo pećine i ne sadrži pećinski nakit. U sredini kanala postoji ponor Slepi tunel, dug 25 metara, koji je ispitan, ali nije uređen za razgledanje. Kanjonskim kanalom stiže se do treće dvorane – Predvorja istorije.

Ime je dobila po tome što je u njoj pronađen alat (kamena sekira, vrhovi kopalja), lobanja polarne lisice i ognjište praistorijskog čoveka. Kraćim tunelima, koji su naknadno probijeni, dolazi se do „Staze okamenjenih vodopada“, sa „Orguljama“. Dvorana je veoma akustična, a mogu se videti dva kristalno bela kipa, „Baba“ i „Deda“. Dužim veštačkim tunelom dolazimo do četvrte – Kristalne dvorane, u kojoj se nalazi pećinski nakit poznat kao „Obešena ovca“ i „Stopalo slona“. Udubljenje u zidu pećine nastalo spajanjem stalaktita i stalagmita zove se „Zvono“ ili „Kavez“. RESAVSKA PEĆINA IMA STATUS ZAŠTIĆENOG SPOMENIKA PRIRODE, UKLJUČUJUĆI I neposrednu okolinu površine 11 hektara.

Ipak, tragačima za zlatom interesantnija je Rajkova pećina. Ta homoljska lepotica, kako je zovu, nalazi se u istočnoj Srbiji,

NACIONALNA GEOGRAFIJA

RESAVSKA PEĆINA UBRAJA SE U NAJSTARIJE KOD NAS, PROCENJUJE SE DA JE STARA PREKO OSAMDESET MILIONA GODINA

dva kilometra od Majdanpeka. Pećinu je prvi istražio geograf Jovan Cvijić 1894. godine, a istraživanje je nastavljeno tek sedamdesetih godina 20. veka, pod rukovodstvom dr Radenka Lazarevića. Za turiste je otvorena 1975. IPAK, LEGENDA KAŽE DA JE MNOGO PRE

bila utočište hajduka Rajka Vojvode, koji je harao magistralnim putem od Majdanpeka do Donjeg Milanovca. Danju je bio mehandžija, a noću srpski Robin Hud koji je pljačkao turske karavane. A blago iz pljački skrivao je u pećini u koju niko nije ulazio i otud Rajkovoj pećini ime. „Iako ne pronađete blago dok obilazite nekadašnje utočište poznatog hajduka Rajka, vašu pažnju će zavredeti ’Egipatska boginja’, ’Puž’, ’Beli medved’ ili ’Kristalna šuma’. Sve su to tvorevine ove pećine koje su vekovima njeni verni stanovnici“, kaže Vuković.

CVIJIĆA PEĆINA

SA DUŽINOM OD 2.304 METRA DO SADA ISTRAŽENIH KANALA najduža je pećina u Srbiji. Spajanjem rečnog i suvog kanala dobijena je kružna staza dužine 1.410 m, a turisti zasada obilaze delove rečnog i suvog horizonta dužine 633 m. Temperatura u pećini je 8°C, relativna vlažnost vazduha je blizu 100%. Po legendi o hajducima poznata je i Lazareva pećina. Udaljena je 3 km od Zlota, po kojem je dugo nosila ime. Ulaz u pećinu

U BLIZINI UŽICA ULAZ U OBLIKU POTKOVICE KRIJE LEPOTE POTPEĆKE PEĆINE. VISINA ULAZA IZNOSI 50 METARA, ŠIRINA JE U OSNOVI 12 METARA, A POD SVODOM 22 METRA. TO JE NAJVEĆI PEĆINSKI ULAZ U SRBIJI

nalazi se na levoj obali Lazareve reke, na nadmorskoj visini od 291 m. Pećina je poznata i kao arheološko nalazište. Deo je najvećeg pećinskog kompleksa u Srbiji – Zlotskih pećina, čija je ukupna dužina oko 8.000 metara. A legenda? Ona kaže da su se u Lazarevoj pećini tokom vladavine Turaka krili hajduci i da su zbog toga Turci zagradili ulaz u pećinu. Međutim, planove im je pokvarila podzemna reka koja je odlučila da poteče baš tim putem i razruši ovu prepreku.

zemnih prostorija je 9.907 m². Ona je od 2005. godine pod zaštitom države kao prirodno dobro, a nalazi se u blizini spomenika prirode Lazarev kanjon. Među čuvenim pećinama je i Risovača. Ona se nalazi na istoimenom brdu na ulazu u Aranđelovac, 76 km od Beograda i jedina je takva pećina na Balkanu. Za posetioce je otvorena u dužini od oko 150 m. Predstavlja arheološki, paleontološki i speleološki lokalitet. ISTRAŽIVANJA U RISOVAČI SU POČELA PE-

I NIJE JEDINA, TU JE I MIT O „DEVOJAČKOJ

sobi“ u kojoj su hajduci krili srpske devojke kako ih Turci ne bi odveli u harem. Prilaz ovoj prostoriji postepeno se sužava do te mere da se kroz ulaz u nju može provući samo jedna osoba. Turci su, naime, prvo proturivali glavu koju je dočekivala mačeta. I bez legendi Lazareva pećina čuva mnoge priče. U njoj su pronađeni ostaci čak tri različita doba: bronzanog, bakarnog i gvozdenog, a fosili dokazuju da su se u toj pećini nekad šetali pećinski lav, pećinski medved i pećinska hijena. Kroz istoriju Zlotska pećina je menjala svoje funkcije, pa je tako u bronzanom dobu lovačka stanica bila, dok je za vreme gvozdenog doba bila centar metalurgije. Prve arheološke podatke o pećini dao je Feliks Hofman 1882. godine, a sedam godina kasnije i Jovan Cvijić. Od 1953. turističkim uređenjem pećine bavio se Radenko Lazarević. Ukupna dužina ispitanih kanala je 1.592 m. Od toga na Glavni kanal sa Ulaznom dvoranom otpada 623 m. Dužina suvih kanala i dvorana je 1.225 m, a periodično plavljenih 367 m. Ukupna površina pod-

a otkriveni su izuzetno veliki broj kostiju životinja iz ledenog doba i alatke od kamena i kostiju. „U pećini se može videti ambijent čovekovog života tokom ledenog doba, prikazan kroz figure koje predstavljaju porodicu okupljenu oko vatre, čiji se članovi bave uobičajenim poslovima u to vreme. Jedan čovek se vraća iz lova, drugi glača kamen, odnosno izrađuje neko oruđe, žena donosi drva za ognjište, a jedna muška figura rukom razbija kost da bi od nje napravila oruđe“, navodi Vuković. Hodnicima ovog prirodnog podzemlja šetali su se i pećinski lav, bizon, medved, mamut, leopard čiji su fosilni ostaci pronađeni na tom lokalitetu. Procenjuje su da su ove životinje tuda šetale tokom poslednjeg, četvrtog ledenog doba i da su ovi ostaci stari oko 100.000 godina. Arheološki materijal otkriven u Risovači prvi put je u arheološkoj nauci potvrdio postojanje praistorijskih kultura južno od linije Sava–Dunav. Zbog značaja pećine kao nalazišta praistorijske kulture u kome su sačuvani tragovi najstarijeg staništa paleolitskog čoveka na Balkanu, pećina Risovača je zaštićena kao spomenik prirode.

DESETIH GODINA 20. VEKA,

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Po bogatstvu nakita, pećina Ceremošnja je jedna od najlepših pećina u Srbiji. Poznata je po velikim dvoranama koje krasi raznovrstan pećinski nakit – stalaktiti, stalagmiti, pećinski stubovi, draperije, okamenjeni vodopadi, galerije. Nalazi se na severoistočnim obroncima Homoljskih planina, na nadmorskoj visini od 533 m, u podnožju njihovog najvišeg vrha, Velikog Štubeja (940 m). Za turističke posete je uređena 1980. godine. Ukupna dužina do sada istraženih pećinskih kanala je 775,5 m, dok je dužina turističke staze 431 m. S OBZIROM NA TO DA JE CEREMOŠNJA PEĆINA PONORSKOG tipa i da je otvorena, ona trpi spoljašnje uticaje. U zimskom periodu temperatura je 6°C, a relativna vlažnost vazduha se kreće od 72% do 78%. U Ceremošnji nema strujanja vazduha. Sastoji se od pet celina: Ulazni kanal, Dvorana „Arena“, Ponorska dvorana, Andezitska dvorana i Južni kanal. U pećini su domaćini „Večiti mladoženja“, „Dva druga“, „Lepa Vlajna“ i još poneki koji su ujedno i glavni ukrasi. Reč je o tvorevinama unutar pećine koji svojim oblikom podsećaju na neke pojave ili nose određenu simboliku. Svi ti oblici nalaze se u Dvorani „Arena“, a društvo im pravi kameni vodopad i dinamičan pećinski stub koji nosi ime „Na večnoj straži“. Strugarski potok uvire u pećinu i potom nestaje u njenom ponoru. Interesantno je da potok izvire kod druge pećine u vidu vrela. Pretpostavlja se da između dve pećine postoji podzemni sistem dugačak nekoliko kilometara. Pećina je pod zaštitom države kao prirodno dobro. Vuković ističe da je okolina pećine takođe veoma lepa. „Na rastojanju od samo ne-

koliko kilometara turisti mogu videti više zanimljivih lokaliteta. Na padinama Velikog Štubeja su Bigar pećina i Golubanjska pećina, vodopad Siga, kao i ostaci keltskog utvrđenja Arsin grad. Od pećine Ceremošnja do Velikog Štubeja izgrađen je put; taj vrh je odličan vidikovac sa koga se pruža nezaboravan pogled na ravno Pomoravlje, talasastu Šumadiju i strme obronke Južnih Karpata u susednoj Rumuniji.“ A U BLIZINI UŽICA ULAZ U OBLIKU POTKOVICE KRIJE lepote Potpećke pećine. Visina ulaza iznosi 50 m, širina je u osnovi 12 m, a pod svodom 22 m. To je najveći pećinski ulaz u Srbiji. Izdubljen je na krečnjačkoj litici, čiji je vertikalni deo visok 72 m. Istražena i uređena dužina za posetioce je 555 m. Ulazno-silazna staza ima preko 700 stepenika. Potpećka pećina se ubraja u pećine izvorskog tipa. Nju su sagradile vode reka ponornica koje poniru u Drežničkoj kotlini i posle podzemnog toka izbijaju iz pećine ili iz vrela ispred pećine gradeći pećinsku reku Petnicu. „Istraživanjima je utvrđeno da je sklonište u njenim dvoranama pronašao čovek iz vremena neolita. Vrlo ubedljivi dokazi govore o tome. U prilog idu obilje keramike, obrađeni jelenski rogovi i kameno oružje koji su tu pronađeni“, obja-

TRAGAČIMA ZA ZLATOM INTERESANTNIJA JE RAJKOVA PEĆINA. TA HOMOLJSKA LEPOTICA, KAKO JE ZOVU, NALAZI SE U ISTOČNOJ SRBIJI, DVA KILOMETRA OD MAJDANPEKA. PEĆINU JE PRVI ISTRAŽIO GEOGRAF JOVAN CVIJIĆ 1894. GODINE

šnjava Vuković. Na jugoistočnom obodu masiva Južnog Kučaja počiva Bogovinska pećina koja je deo velikog regionalnog Kučajskog-beljaničkog masiva. Smeštena je na teritoriji Opštine Boljevac i u ataru sela Bogovina, koje se nalazi pored puta Boljevac–Zaječar. Ulaz u pećinu je na 360 m nadmorske visine. Jedna je od najdužih pećina u Srbiji, a dužina istraženih kanala je oko 6 km. Bogovinska pećina je, po morfologiji, horizontalni podzemni oblik karstnog reljefa sa kanalima u tri etaže. Veliki deo kanala Bogovinske pećine reprezentativni su primeri erozivnih kanala. Donja etaža, Ponorski kanal, ima stalni tok. Gornja etaža, Visoki kanal je suv. Srednja etaža, Glavni kanal, koji čini najveći deo pećine, povremeno je hidrološki aktivan. Razlog tome je činjenica da kroz pećinu teče povremeni tok koji ističe na ulazu. To pećini daje karakter rečne izvorske pećine, odnosno pećina predstavlja povremeno vrelo. TU JE I STOPIĆA PEĆINA KROZ KOJU PRO-

potok. Pećina se nalazi na severoistočnoj strani Zlatibora. „Ime je dobila po obližnjem zaseoku i ima više elemenata kojim zadivi turiste i po kojima je čuvena“, priča Vuković. Pećina se sastoji od pet celina: Svetla dvorana, Tamna dvorana, Velika sala sa kadama, Kanal sa kadama i Rečni kanal. Turistički deo pećine nije bogat pećinskim ukrasima, ali ima nekoliko atraktivnih elemenata, kao što su: impresivan prostrani ulaz, visok 30–40 m, a širok 18 m, dugure – otvori na tavanici, siparska kupa „Pseće groblje“, vodopad Izvor života. Zaštitni znak pećine su ipak bigrene kade, koje se ubrajaju u najveće i najdublje (preko 7 m) od svih pećina u Srbiji. U vijugavim naborima kada, odnosno udubljenjima nakuplja se voda koja se kaskadno preliva niz kade. Pećina se sastoji od tri speleološka i hidrološka horizonta: periodično poplavljenog, rečnog horizonta i najmlađeg horizonta, pukotine. Bez najmlađeg horizonta duga je 1.691,5 m, pokriva površinu od 7.911,5 m² i ima zapreminu od preko 120.000 m³. Ulaz u pećinu se nalazi na 711 m nadmorske visine. A ljubitelji pećina, najavljuje Vuković, uskoro će moći da uživaju u još dve: „U toku je uređenje Hadži Prodanove pećine kod Ivanjice i Vernjikice kod Zlota za posetioce.“ TIČE TRNAVSKI

BUDI NAČITAN

KNJIGA KOJA ME JE PROMENILA Beogradski sajam knjiga postao je obeležje jeseni i brend našeg glavnog grada. Za sajam se priprema, sajam se čeka, biraju se knjige i traže se najbolji popusti i štandovi sa izdavačima koje je teško naći u knjižarama. Stekao bi se utisak da je ovo zemlja ljudi koji i te kako vole da čitaju, da prave svoje lične biblioteke ili da poklanjaju knjige. Sajam knjiga bio je povod da neke osvedočene čitaoce pitamo da izdvoje knjigu koja je uticala na njihov život.

Uroš Petrović, pisac knjiga za decu i mlade Kao dečak strasno sam voleo stripove i filmove, i preko njih uranjao u pustolovine sa svih meridijana, bez mere i predaha. Mnogo kasnije sam shvatio da su mi oni napravili značajnu blagodet za budućnost, bruseći mi veštinu da pišem slikovito, i slikam rečito. Ipak, najsnažniji pečat na moj kasniji izraz stvorile su knjige – uz njih sve slike sam zamišljaš, te kreativno uposliš najveći deo svoje neuronske mreže, zatreseš je da svetluca i treperi kao galaksija. Od Ršumovih i Duškovih stihova, preko svih bogaza koje su sebi i nama prtili Karl Maj, Džek London, Luis Kerol i Mark Tven, do zanosnih Tolkinovih saga, lagano ali temeljno je stvarano moje poimanje sveta. Posle je bilo lako.

Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije u Beogradu Za mene je najznačajniji pisac dvadesetog veka bio i ostao Franc Kafka, ali jedan drugi autor je imao mnogo više uticaja na moju ličnost i moj pogled na svet. Pre skoro četrdeset godina kupio sam Borhesovu zbirku pripovedaka Maštarije (izdavač Nolit, urednik Vasko Popa) i ta knjiga stoji i danas ponosno u središtu moje biblioteke. Opčinili su me Borhesovo enciklopedijsko znanje, uvid u sintezu ljudskog iskustva, odnos prema beskonačnosti, sklonost ka paradoksalnosti.

Muharem Bazdulj, pisac

Neda Todorović, profesorka Fakulteta političkih nauka Kao i svi koji mnogo, gotovo opsesivno čitaju, teško mogu da odgovorim na ovo pitanje. Asocira na pitanje o najvećoj ljubavi, a koja bi to bila ako ne ova poslednja? A odavno već patim i od dijagnoze amnesia in litteris o kojoj duhovito govori Patrik Ziskind u Tri priče i jednom razmišljanju. Citiram prema sećanju: Šta beše pitanje? Da, koja je knjiga obeležila moj život? Pa o tome je već govorio jedan poznati pisac, imena ne mogu da mu se setim, u jednom odličnom tekstu, naslov sam zaboravila, objavljenom u knjizi kako se ono zvaše, kod izdavača, ne bih tačno znala da navedem... Ali ipak, od najsvežijih naslova navela bih ne jedan nego tri koja su me, i imenima autora i sličnom tematikom podsetila u kakvom svetu, na raznim mestima, danas živimo u diktaturi sa kojom smo suočeni: Umberto Eko, Nulti broj (o novinama više posvećenim iznudama i ucenama nego vestima); Mario Vargas Ljosa, Pet uglova (o Peruu s kraja 20. veka kojim haraju korumpirane vlade i senzacionalističko novinarstvo); Džulijan Barns, Šum vremena (o odnosu umetnika i totalitarne vlasti ili o savesti).

Svaka knjiga koja nas natera da se zamislimo u životu jeste na neki način ona koja nam je promenila život. Jedna od takvih za mene je Nepodnošljiva lakoća postojanja Milana Kundere. To je knjiga koja te nauči da je dobar romansijer, dobar pripovedač, onaj koji nam pokazuje kako se filozofski koncepti odražavaju na konkretne ljudske živote. Ova knjiga istovremeno pokazuje sličnosti i razlike između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka, uvlači nas u večnu temu muško-ženskih odnosa, duhovito esejizira o kiču bivajući u isto vreme i traktat o umeću pisanja. Naposletku, i za one koji ne vole životinje, način na koji jedan pas spada među ključne ličnosti ovog romana, biće skoro nepodnošljivo dirljiv. Čitao sam ovaj roman tri puta, u različitim životnim dobima, u različitim epohama, i uvek mi je bio dobar i uvek na drukčiji način.

Nikola Ćirić, prva horna Beogradske filharmonije Rukopis otkriven u Akri (Paulo Koeljo) prvi je naslov koji mi pada na pamet. Knjiga koja me uvek iznova podseti na prave životne vrednosti i na ono tanano u ljudskoj duši što zaboravimo u grču obaveza koji nas je sve kolektivno uhvatio. Sa mnogo skrivenih poruka za svaki dan i sa optimističnim pogledom na stvari lako može da postane knjiga koju nosiš sa sobom i otvoriš je na bilo koju stranu kad ti treba malo motivacije.